Prepiska slepih s gluvima

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

36. Pre­pi­ska sle­pih s glu­vi­ma

Vlast se s na­ro­dom do­pi­su­je pu­tem jav­nih pro­kla­ma­ci­ja. Na­rod s vla­sti­ma – ne­kad pre­ko zi­do­va ku­ća i jav­nih klo­ze­ta, ne­kad po­mo­ću pi­sa­ma či­ta­la­ca no­vi­na. (Eks­plo­ziv­na pi­sma ne­će­mo ra­ču­na­ti jer ni­je za­miš­lje­no da bu­du pro­či­ta­na.) Ve­ći­na pi­sa­ma či­ta­la­ca li­če na set­ne po­ru­ke s nad­grob­nog ka­me­nja, a sam po­stu­pak na ne­ki­ju, ka­ko su sta­ri Gr­ci na­zi­va­li iz­me­nu mi­sli me­đu ži­vi­ma i mr­tvi­ma.

Nad­grob­ni spo­me­nik, ako je na­ro­čit, po­ne­kad još i ode u mu­zej, ali po­ru­ka, i naj­mu­dri­ja, uvek od­la­zi u za­bo­rav. To nam po­ma­že da isto­ri­ju pra­vi­mo kao da se pre nas i mi­mo nas niš­ta va­lja­no ni­je ura­di­lo, da je stva­ra­mo kao sli­ku ko­ja ne­ma šta da du­gu­je ni pri­ro­di ni umet­no­sti.

U po­gle­du uti­ca­ja na dr­žav­ne po­slo­ve, bit­ne raz­li­ke iz­me­đu en­gle­skih i na­ših pi­sa­ma či­ta­la­ca ne­ma. Ni John ni Ži­vo­rad ni­ka­kve šan­se ne­ma­ju da neš­to pro­me­ne. Pi­sme­ni pred­log go­spo­đi Thatcher da pod­ne­se ostav­ku ma­lo ima iz­gle­da na uspeh. Kod nas ta­ko neš­to ni­je pro­ba­no, pa ne­ću da na­ga­đam šta bi se de­si­lo, ni­ti pr­vi da pro­bam, ma­da me pe­ro po­ne­kad za­svr­bi. Ali ima na­pred­nih dr­ža­va u ko­ji­ma se ostav­ka i ta­ko po­sti­že, sa­mo je pod­no­si – pi­sac pi­sma.

U po­gle­du sa­dr­ži­ne, raz­li­ke ima, ali je i ona ma­la. En­glez pi­smom že­li neš­to da is­pra­vi, mi neš­to da do­ka­že­mo. U is­ho­du, oni do­ka­zu­ju da su sve stva­ri ne­is­pra­vlji­ve, a mi da su svi do­ka­zi ne­is­prav­ni. Ono što se naj­vi­še raz­li­ku­je uče­sni­ci su i ton po­ru­ke. Ov­de ova­kva pi­sma pi­šu ma­hom obič­ni lju­di, kod nas ugled­ni­ci, či­je ide­je is­pu­nja­va­ju ne sa­mo osta­le stra­ne no­vi­na, već i do­bar deo na­še no­vi­je isto­ri­je. Shva­ta­ju­ći do­pi­si­va­nje s Mo­ći kao za­ba­vu, En­gle­zi se če­sto ša­le. Na­še ru­bri­ke „Pi­sma či­ta­la­ca“ kon­ku­ri­šu – či­tu­lja­ma. A ša­le obez­be­đu­ju re­dak­ci­je teh­nič­kim greš­ka­ma.

Evo ne­ko­li­ko uzo­ra­ka en­gle­skog du­ha iz Gu­ar­di­a­na:

Po­vo­dom ve­sti da se ne­ka kri­ket utak­mi­ca ne­će pre­no­si­ti pre­ko te­le­vi­zi­je, go­spo­din Ma­cE­wen pi­še: „Ne tre­ba pret­po­sta­vi­ti da će se ze­mlji slo­mi­ti sr­ce. Naš na­ci­o­nal­ni sport, če­ka­nje auto­bu­sa na ki­ši, do­volj­no je uz­bu­dljiv.“ Po­zdra­vlja­ju­ći vla­di­nu po­li­ti­ku in­ve­sti­ra­nja u ono što do­no­si si­gu­ran pro­fit, je­dan či­ta­lac pred­la­že da se ula­že u ar­gen­tin­ska rat­na bro­do­gra­di­liš­ta.

Dru­gi hva­li na­i­me­no­va­nje us­peš­nog pi­sca Ar­che­ra za pred­sed­ni­ka To­ri­jev­ske stran­ke – kao veš­ta­ka u pra­vlje­nju uver­lji­vih pri­ča iz či­stih iz­miš­ljo­ti­na. Alu­di­ra­ju­ći na ras­pro­da­ju bri­tan­ske in­du­stri­je Ame­ri­kan­ci­ma, go­spo­din Bro­nell ova­ko pre­vo­di vla­din reč­nik: „U na­ci­o­nal­nom in­te­re­su zna­či u in­te­re­su ame­rič­kog vla­sni­ka en­gle­ske kom­pa­ni­je. Stra­na kon­ku­ren­ci­ja je en­gle­ska kom­pa­ni­ja u ko­joj Ame­ri­kan­ci ne­ma­ju ve­ći­nu ak­ci­ja. Bi­ti kon­ku­ren­tan zna­či što bo­lje se pro­da­ti Ame­ri­ci.

A gru­bi je an­ti­a­me­ri­ka­ni­zam ako po­ve­ru­je­te ma­kar u jed­nu od ovih tvrd­nji.“ Na ute­hu lor­da Mar­shal­la da čer­no­bilj­ske ra­di­ja­ci­je ni­su ško­dlji­vi­je od pu­še­nja, či­ta­lac po­ru­ču­je: „Us­peš­no sam se ota­ra­sio pu­še­nja. Sad očaj­nič­ki na­sto­jim da se ota­ra­sim i nu­kle­ar­ne ener­gi­je.“

Bi­o­gra­fi­je iz­u­zet­nih lju­di bo­lje se pro­da­ju od ži­vo­to­pi­sa obič­nih, pa mla­di vik­to­ri­ja­nac go­spo­din Gel­ler iz­ja­vlju­je: „Do sa­da ni­sam bio ho­mo­sek­su­a­lac, ali poš­to vi­dim ko­li­ko to bi­o­gra­fe odu­še­vlja­va, spre­man sam da, uz skrom­nu na­kna­du, u raz­ma­tra­nje uzmem i ovu mo­guć­nost.“ Na po­bu­nu pro­tiv obi­lja go­lo­ti­nje po no­vi­na­ma, je­dan ve­li da su ube­đe­ni nu­di­sti bi­li i sta­ri Kel­ti, a dru­gi od­go­va­ra da su sta­ri­ji i bo­lji pri­mer – maj­mu­ni.

Et­nič­ki pu­ri­tan­ci zah­te­va­ju ise­lja­va­nje stra­na­ca, pa se go­spo­din Clar­ke za­bri­nu­to pi­ta šta će ta­da bi­ti s kra­ljev­skom po­ro­di­com, ko­ja je ne­mač­kog po­re­kla. Je­dan či­ta­lac se sla­že da Bri­tan­ski mu­zej vra­ti Gr­ci­ma deo par­te­non­skog hra­ma, ne za­to što dr­ži da su Gr­ci u pra­vu – na­rav­no da ni­su – ne­go što su ko­pi­je hi­gi­jen­ski­je, jef­ti­ni­je, lak­še se odr­ža­va­ju, bez teš­ko­ća za­me­nju­ju, a re­dov­no iz­gle­da­ju bo­lje od za­puš­te­nih ori­gi­na­la.

Po­vo­dom slo­bod­nog po­na­ša­nja po­zo­riš­ne i kon­cert­ne pu­bli­ke, go­spo­din Mur­rell pi­še: „Oda­jem pri­zna­nje iz­van­red­noj to­le­ran­ci­ji pu­bli­ke u po­zo­riš­tu i na kon­cer­ti­ma. Za vre­me svo­jih broj­nih po­se­ta ni­jed­nom se ni­sam za­kaš­ljao, ki­nuo ili plju­nuo, ni­ti sam iš­ta žva­kao, pa ipak, iako sam se po­na­šao sa­svim iz­van da­naš­njih obi­ča­ja, ni­ko me ni­je opo­me­nuo, iz­gr­dio ili na od­go­vor­nost po­zvao.“

U na­šem naj­u­gled­ni­jem ne­delj­ni­ku na­šao sam sa­mo dva pi­sma u en­gle­skom klju­ču. Oba se od­no­se na pred­log iz­me­ne dr­žav­ne him­ne. Pr­vo gla­si:

„Ju­go­slo­ve­ni još­te ži­vi aso­ci­ra na to da iz­u­mi­re­mo, bo­ri­mo se za go­li ži­vot, ali upr­kos to­me – još mr­da­mo. To de­lu­je pe­si­mi­stič­ki.“ Dru­go gla­si:

„Be­smi­sle­no de­lu­je Ju­go­slo­ve­ni još­te ži­vi, jer je u sa­daš­njim uslo­vi­ma, ka­da je ze­mlja uje­di­nje­na, slo­bod­na, ne­za­vi­sna, a po­go­to­vu so­ci­ja­li­stič­ka, po­ru­ka ve­o­ma pe­si­mi­stič­ka.“ Moj je pro­blem bio je­di­no u to­me da usta­no­vim ša­le li se ovi lju­bi­te­lji na­rod­nog op­ti­mi­zma, ili go­vo­re ozbilj­no.

Mu­ke sam imao i oko go­spo­di­na Youn­ga ko­ji pi­še ka­ko je So­vje­ti­ma u Av­ga­ni­sta­nu je­di­ni cilj da Av­ga­ni­stan pre­tvo­re u mo­der­nu, na­pred­nu dr­ža­vu, za­sno­va­nu na slo­bo­di, jed­na­ko­sti, prav­di, to­le­ran­ci­ji i obi­lju. Ni sa­da ni­sam si­gu­ran. Od ova­kvih ide­ja pra­vlje­ne su mno­ge isto­ri­je. Sa­mo, ni­kad ni­su bi­le ša­lji­ve. Ne znam za­to ka­ko da go­spo­di­na Youn­ga shva­tim. To pre­puš­tam Av­ga­ni­stan­ci­ma ko­ji ži­ve u Lon­do­nu.

Je­di­no sam čvr­sto ube­đen da go­spo­din Cha­pel iz Sus­se­xa, či­ja se po­ru­ka ti­če po­ma­lo svih no­vi­na na sve­tu, ozbilj­no mi­sli kad pi­še ured­niš­tvu Gu­ar­di­a­na: „Ve­li­ko mi je za­do­volj­stvo iz­ve­sti­ti vas da su, kad se za­pa­le, va­še ce­nje­ne no­vi­ne u pred­no­sti nad dru­gi­ma. Nji­hov je pla­men lep­ši, traj­ni­ji i to­pli­ji. Ovaj put, go­spo­do, ni­sam svoj no­vac baš sa­svim uza­lud po­tro­šio.“

Da, go­spo­din Cha­pel mi­sli ozbilj­no. Na­ža­lost, ni­je u pra­vu. Bar Gu­ar­di­a­na što se ti­če. Pi­ta­će­te me ot­ku­da to znam? Iz is­ku­stva, go­spo­do, iz sop­stve­nog is­ku­stva s no­vi­na­ma.

Sa­mo, one ima­ju jed­no dru­go ime.