Tuesday, July 31, 2012

Stanje prošlosti (II deo)

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GASOVITO AGREGATNO STANJE PROŠLOSTI (II deo)

„Neverovatne, u svakom slučaju,“ kazaće dr Eckart. „Ali na temu neprimenljive. Čoveku koji nije bio general, ne možete oduzeti generalski čin. Možete ga jedino dovesti do toga da se pomiri sa činom poručnika.“

„Ako je poručnik bio. Ako ipak nije bio general,“ kazaće Steinbrecher.

Gospodin generalni će dozvoliti sebi da plane: „Pa šta je, najzad, taj bio? General ili poručnik?“
AADM001083
„Zar je važno? Priznanje je, u svakom slučaju, kao poručnik potpisao. Posle čega je otpremljen u ludnicu. Tamo je opet počeo da napreduje. Kad sam poslednji put za njega čuo – bio je pukovnik. Ne znam dokle je trenutno dospeo.“

Gospodin Generalni neće ništa kazati. Eventualno će se pitati ko je u celoj toj stvari zaista lud. On, Eckart, koji iz pukog građanskog komoditeta, ne veruje u mogućnost uništenja nečije prošlosti, Steinbrecher koji na generalima tako uspešno demonstrira, ili ti generali koji bez nje produžuju da žive, čak i prosperiraju.

Monday, July 30, 2012

Stanje prošlosti (I deo)

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GASOVITO AGREGATNO STANJE PROŠLOSTI (I deo)

Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ... 

S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – Heinrich Steinbrecher ...
(Dnevnik, 1974)

U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.

Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s gospodinom Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:

URG062
„Ljudi ne vole da se uz zid pritiskuju, Steinbrecher,“ reći će suvo. Ne mari čoveka koji mu je naturila Prinz Albrecht Strasse. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti Eckart. To je osobni Himmlerov nalog.

Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. – Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov, ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler u njega umešati. Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha, kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darwina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru.

Sunday, July 29, 2012

O preobraćeništvu II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU (II deo)

Tako je to teklo do pre desetak godina.

Šta se u međuvremenu a njim događalo, ne znam. Čuo sam da je lutao po svetu. Bio je to, već sam po sebi, dobar znak. Naročito u agri-kulturi, koja drži da je svet prenosna bolest od koje se valja čuvati.
Uostalom, možda i jeste. Jer čovek o kome je ovde reč nije se čuvao.

Preobratio se.
28mythol
Kad smo se ponovo sreli, ispovedao je on moje ideje. Pošto se u poželjnom pravcu promenio, očekivao sam da će se promeniti i moj odnos prema njemu. Jer, on je sada branio mišljenje koje sam godinama negovao i u svojim knjigama i u svom javnom životu. (Samo u svojim knjigama, u stvari, jer drugog javnog života nemam.)

U njegovim ustima, međutim, te ideje nisu više zvučale onako privlačno kao kad sam o njima razmišljao ili razgovarao sa ljudima, koji su ih, od kako ih poznajem, za svoje smatrali.

Saturday, July 28, 2012

O preobraćeništvu I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU (I deo)

"... On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."
(Dnevnik, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.

Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena.
antonchristian_020_112 - Zeit der Isolation 2005 (107x79)
Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi.

Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lautréamona , američki pisac Norman Mailer , kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu".

Thursday, July 26, 2012

Diskretne čari kompromisa II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

DISKRETNE ČARI KOMPROMISA II deo

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života. Mogu nas kompromisi ostaviti, najzad, u potpunom mraku, mi ćemo verovati da svoju sveću još uvek u rukama držimo. Staru i nenačetu. Ne uviđajući da nam je od nje ostao samo izgoreo fitilj.

(U policijskoj paraleli da je, najzad, završimo, to će značiti trenutak kad vašem isledniku, kao antagonističkoj stvarnosti, vaša priznanja i vaši kompromisi, ma koliko bili, više nisu potrebni. Potrošili ste svoju sveću. Za njega više ništa ne možete osvetliti. Ugasili ste se. Dok vas vode na vešala vi, dabome, možete osećati čak i nadmoć nad njim – pogotovu ako ste na neku svoju ili tuđu tajnu zaboravili, pa se nje, tek sada, kada je kasno, setili – to je vaše pravo, vaš jedini preostali kompromis. Samo neka me đavo odnese ako znam – između čega!)
10119849
Tako smo zaobilaznim putem došli do pitanja sakrivenog u naslovu ovih razmišljanja. Do diskretnih čari kompromisa i zagonetke u čemu se one sastoje, (jer, kako ih steći, svi dobro znamo). Pobrojimo ih bez reda i dodajmo im adaptirane citate razgovora što ih je autor vodio s nekim poznatim modelima kompromiterstva.

Wednesday, July 25, 2012

Diskretne čari kompromisa I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

DISKRETNE ČARI KOMPROMISA  I deo

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(Dnevnik, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.
05trinit
Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.)

Tuesday, July 24, 2012

Rizici simulacije II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI
O RIZICIMA SIMULACIJE (II deo)

Radeći na „Crnoberzijancima“, iskopao sam iz dnevnika klasičan primer građanske mimikrije. Sa mnom je u VIII razredu gimnazije boravio – taj bi izraz, naime, najbolje odgovarao onome što je za druge bilo školovanje – K. T., uzoran model građanskog deteta, čija je porodica preživljavala za posleratno vreme takođe uzorno građansku sudbinu, koja se kretala između konfiskacije imovine zbog privredne saradnje s neprijateljem i njene nacionalizacije zbog Zakona kojim su industrijska sredstva za proizvodnju preneta u društvenu svojinu za one koji nisu sarađivali.
031trini

K. T. Je našao da ga pravljenje društva familiji u lamentaciji nad izgubljenom prošlošću nikud neće odvesti. Ni neutralnost, teško uostalom izvodljiva, nije obećavala profit. Iako socijalno, mentalno, duhovno i moralno nepripremljen, iako na svim tim linijama hendikepiran neodgovarajućim odgojem, preduzeo je on da se novim uslovima što brže i bolje prilagodi.

Monday, July 23, 2012

Rizici simulacije I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI
O RIZICIMA SIMULACIJE (I deo)

„Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude...“
(Dnevnik, 1975)

Darwin je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja.

Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira Koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list. Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima.
western_dhimmis
Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. „Lepota je“ veli Darwin „zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne...“

Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja. Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. J. Jenner Weir, međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez.

Saturday, July 21, 2012

O idealno rđavoj državi

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

O IDEALNO RĐAVOJ DRŽAVI

Lešeku Kolakovskom

„Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ...“
(Dnevnik, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
bacon

država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;
država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;
država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;

država čiji su građani taoci njene vlade;
država u kojoj ste srećni ako ste živi; država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;

država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;
država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;

država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;
država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;

država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;
država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;

država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.

(Književnost, br. 9, 1979)

Friday, July 20, 2012

Građanin, buntovnik ili stranac

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRAĐANIN, BUNTOVNIK ILI STRANAC
(Eseji)

„Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora. Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ...“
(DNEVNIK, 1982)

UVODNA BELEŠKA
trinity4

Pod naslovom, što nesumnjivo ambiciozno nadmašuje skromnu sadržinu, sakupljeno je ovde 14 kraćih radova iz časopisa i listova, za koje mi se činilo da izmiču užim profesionalnim okvirima, postavljenim naslovom I dela, i da bar u ponečemu zakoračuju u šire, sociološko polje.

 I što su se ove skice tu našle zajedno, više je da ne smetaju harmoničnoj zatvorenosti profesionalnih tema I Dela, nego što same sobom izražavaju neku osobitu celovitost ili definitivnost mišljenja. Treba ih stoga primiti kao razmišljanja amatera na jednom polju, na kome, ponekad izgleda, osim amatera, nikog drugog i nema.

Moj lični odnos prema instituciji zajednice oduvek je bio ambivalentan. U mladosti sam sanjao o idealnoj uniji idealnih pojedinaca u idealnu državu, (o tri, dakle, zablude, smešane u jednu sveobuhvatnu), a danas, o državi koja se ne vidi, ne čuje i ne oseća, (o jednoj zabludi, izdeljenoj na tri manje).

Ali, ni pouzdane zablude mladosti, ni verovatne zablude zrelog doba, nikad nisu bile hemijske čiste. U istom duhovnom kotlu kuvale su se najčešće sasvim oprečne zablude. (Zar je onda čudno da odatle sve do sada nije mogla proizići nijedna – istina?). Žudnja za Zajednicom, ja sam je odbacivao. odbacujući je, ja o njoj sanjam.

H. D. F. Kitto u knjizi "The Greeks" (Grci) piše o jednom nadgrobnom govoru koga je, po Tekididu, održao Atinjanin Perikle: "... Ako pročitamo govor, videćemo da, hvaleći atinski polis, Perikle hvali nešto što je više od države, nacije ili naroda; on hvali način života ...

Pa šta? Zar mi (Englezi) ne hvalimo – engleski način života? Razlika je u ovome: mi od svoje države očekujemo da bude potpuno ravnodušna prema – engleskom načinu života. U stvari, pomisao da država treba aktivno nastojati da ga unapredi, ispunila bi strahom većinu nas. Grci su, međutim, mislili o polisu kao aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana ..."

Priznajem da i mene slika države kao "vaspitačice uma i karaktera građana" ispunjava dubokim užasom. Ali, istodobno i jednako iskreno, i nekom potajnom čežnjom za utopijskom zajednicom koja bi to umela, mogla, a iznad svega, na to imala prirodno pravo. Nekom Novom Atlantidom, u stvari.

Dihotomija se produžuje do dana današnjeg, obuhvatajući sve niže i priprostije teme. Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam, po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici.

Od čoveka koji je već bezmalo genetički naviknut na uredno uručivanje pošte i snabdevanja strujom, koji podrazumeva da ga na ulici čuvaju od nasilja, a kad oboli po njega šalju ambulantu (o čemu neko, očevidno mora da se stara), ne može se očekivati da razmišlja o slobodama kao divljak, po koga, kad oboli dolaze samo hijene.

Sa urednom poštom, električnom strujom, ambulantom i bezbednošću na trotoaru, dobili smo, razume se, zatvore, cenzuru, arbitrarnost administracije, tiraniju akata, korupciju, negovane nejednakosti, školsko ne-obrazovanje, svemoć mediokriteta i sve druge odlike jednog – razvijenog društva.
Šta smo sve pogubili, još ne znamo. Još se, naime, prebrojavamo.

Thursday, July 19, 2012

Crnoberzijanci XXXVII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXVII deo)

Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku br. 52 (“Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!”) Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića. Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom.

Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić održao na Kolarčevom univerzitetu. (Novo vreme od 15. marta 1944, pod naslovom “Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda”.)

*
09clemen

Završimo jednom lamentacijom.

Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam kaže.

Monday, July 16, 2012

Crnoberzijanci XXXVI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXVI deo)

Primeri modifikacija:
Prozni odlomak br. 39, Teodor kaže: “Evo nje gde i danas POD TAKOREKUĆ KOSOVSKIM USLOVIMA, plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu.” U članku “Ratno slepilo” piše: “Evo nje gde i danas radi, stvara, obnavlja i spasava domovinu krvlju i žuljevitim rukama.”

Prozni odlomak br. 39, Teodor ikaže: “Omladina srpska POPUT MITSKOG LEONIDE čeka svoj suđeni čas da se uhvati u kostac sa komunističkom nemani...” U članku “Ratno slepilo” piše: “Omladina srpska čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani...”

CS007145

(Promeni u prvom primeru razlog je potreba da se jedna, i inače klišetirana, patriodska misao još više podvuče pozivanjem na Kosovo.

Nacionalisti su presudnu bitku sa partizanima, odnosno “komunističkom nemani”, kako su ih nazivali, tretirali u svojoj propagandi kao bitku kosovskog značaja za srpstvo. Termin je, međutim, bio ominozan. Propagandisti su gubili iz vida da je Kosovska bitka izgubljena.

Sunday, July 15, 2012

Crnoberzijanci XXXV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXV deo)

Da bih za Teodorove stavove upotrebio dokumenat, morao sam najpre ustanoviti do koje mere ideje Novog vremena korespondiraju sa ministrovim, ne gubeći iz vida da ih je on u Zlatnom Runu već nagovestio i, ako korespondiraju, da li je model korišćen u štampi pogodan za osoben način njegovog usmenog izražavanja.
10saturn
Na prvo pitanje dobio sam manje-više potvrdan odgovor. Simplifikovano uzev, bar u onome što je govorio, nije bilo velikih nepodudaranja sa Novim vremenom. (Ako se zna da je direktor lista bio njegov bliski rođak, sumišljenik, takođe Njegovan, to i nije čudno.) Na drugo pitanje, na prvi pogled, odgovor nije bio zadovoljavajući.

Saturday, July 14, 2012

Crnoberzijanci XXXIV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXIV deo)

O modelu upotrebe dokumenta u 24—29 (gde naslovi iz štampe služe Aleksandrovoj porodici kao izgovor za odlaganije “povlačenja sa Balkana”) i u 30—33 (gde je izveštaj iz Novog vremena osnova za opis dočeka zarobljenika i generala Njegovana), već je bilo reči.

Ostaje da se ispita Interna, radikalna upotreba dokumenta, na razgovoru vođenom za ručkom sa Teodorom Njegovanom, ministrom Vlade narodnog spasa.
innocent_X

Tonući u prozu, rastapajući se u njoj, dokument gubi svaku formalnu vezu sa poreklom. Raskidanjem veze iz njega, nestaje prvostepena dokumentarna vrednost, očuvana u “An die Bevölkerung Belgrads” i podrazumevana u porodičnoj konverzaciji o novom Landru, ali se zadržava prenosna, drugostepena, u meri u kojoj ono što govori fiktivna ličnost Teodora Njegovana, verodostojno sublimira stav kolaboraterskih krugova Beograda godine 1944.

Friday, July 13, 2012

Crnoberzijanci XXXIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXIII deo)

Prvi primer Eksterno-internog odnosa dokument— umetnička proza nalazimo u porodičnom razgovoru povodom Aleksandrove lektire.

Podaci za razgovor o novom Landru preuzeti su iz članka “NOVI LANDRU UBIO 25 ŽENA”, koji je izašao u Novom vremenu 15. marta 1944. godine. Članak u celini glasi:

jacquesdupin

“PARIZ. 14. mart. — Francuska policija otkrila je jeziv zločin kome je prema dosadašnjim konstatacijama palo kao žrtva 25 žena. Stanovnici Rue le Sueur u Parizu primetili su pre nekoliko dana neki čudan miris koji nisu mogli objasniti.

Na molbu nekoliko stanovnika gradsko gasno društvo poslalo je svoje organe, kako bi. ispitali da se možda nije pokvarila gasna mreža u ulici. Međutim, oni su otkrili u jednoj vili u kazanu za grejanje odsečene ženske glave, ruke, noge i ostale udove, iz čega se moglo zaključiti o čitavom nizu zločina.

Odmah je obaveštena policija koja je smesta započela istragu. Ova nenastanjena vila izdata je pre dve godine jednom lekaru koji je očigledno namamljivao žene k sebi, ubijao ih zatim u kući i spaljivao njihove leševe.

Na osnovu odeće žrtava, koja je dosada nađena, može se zaključiti da je ubica, koji je nadmašio i samog Landrua, umorio 25 žena. U dvorištu zgrade pronađena je još jedna krečana duboka 3 metra, u kojoj je otkriveno još 13 ljudskih trupova! ZLOČINAC POBEGAO.

Otkriće jame s leševima u vili lekara dr Petiota, koji je pobegao, a koja se nalazi u otmenom pariskom kvartu Etoila, pokazalo je već za kratko vreme da je ovaj slučaj daleko ozbiljniji nego sva masovna ubistva otkrivena poslednjih decenija. Landru je u svoje vreme ubio u Versalju 11 verenica.

Weigmann je 1937. u jednoj kući u Parizu ubio 6 osoba. U podrumu vile dr Petiota broj spaljenih osoba iznosi 25. Istragom je već utvrdeno da je skoro svako veče u ovu, pustu vilu, koju je dr Petiot zakupio pre 12 godina, dolazio jedan vozač na teretnom biciklu.

Policija smatra da su lekar i tajanstveni vozač jedno isto lice. Ne zna se, medutim, da li je korpa teretnog bicikla sadržala leševe, kreč ili ugalj. Pretpostavlja se da je ubica u samoj vili istesterisao leševe i umočio ih u krečanu pre nego što će ih sagoreti u centralnom grejanju. Iz toga razloga bio je iznad krečane namešten jedan čekrk.

Sama vila je ostala neiskorišćena izuzev jame u dvorištu i centralnog grejanja u podrumu. Pored centralnog grejanja pronađena je čitava gomila lobanja i ljudskih kostiju. JEZIVA VILA. Da se u ovoj vili dogadalo nešto što spoljni svet nije smeo da vidi, pokazuje činjenica da je dr Petiot podigao sa baštenske strane jedan zid od četiri metra visine pošto je zakupio kuću.

Dr Petiot je nestao. On nije ordinirao u ovoj jezivoj vili, koja se nalazi u Rue le Sueur 21, već u severnom delu Pariza, u Rue Caumartin 66, gde je i stanovao. Tamo su ga i nazvali posle otkrića podruma s leševima, usled čega je dr Petiot otišao radi izviđanja sve do kuće u Rue le Sueur 21, ali se brzo vratio kad je primetio policiju.

Odmah zatim napustio je dr Petiot svoj stan u Rue Caumartin 66 u pratnji svoje žene i 17-godišnjeg sina ne zciključavši čak ni vrata. Od tada mu se izgubio trag. Dr Petiot ima 47 godina i rodom je iz srednje Francuske, gde je bio član socijalističkog generalnog saveta i predsednik opštine u mestu Vilnev sir Jon pre nego što je zbačen sa položaja zbog prevare.

U svom mestu bio je dr Petiot poznat kao neurasteničar i patološki tip. Tamo su ga okrivljavali ne samo da krade po poštanskim sandučićima već i da je organizovao ubistvo jedne žene 1930. godine. Kažnjen je od suda u Sanu zbog prevare na 3 meseca zatvora. Za sujeverne posetioce bioskopa cela ova afera sa ubistvom već stoga je tajanstvena što se jedan francuski film koji se sada prikazuje zove: ,Ubica stanuje u br. 21'. Medutim, jeziva vila u Rue le Sueur nosi broj 21.”

Upoređenjem ovog teksta — punog, uostalom, protivurečnosti (dve pa dvanaest godina zakupa vile), besmislenih zaključaka (biciklistički transport leševa), smešnih formulacija

(“Pretpostavlja se da je ubica u samoj vili istesterisao leševe i umočio ih u krečanu pre nego što će ih sagoreti u centralnom grejanju. Sama vila je ostala neiskorišćena izuzev jame u dvorištu i centralnog grejanja u podrumu.”)

, i ne baš naročito dclikatnih političkih aluzija (povezivanje članstva u socijalistiokom generalnom savetu sa neurastenijom, obijanjem poštanskih sandučića i sumnjom na jedno ubistvo iz 1930.) —upoređenjem tog i takvog teksta sa prvim razgovorom za porodionim stolom, čitalac može videti na koji je način izvršeno međusobno prožimanje dokumenta i proze, a da veza sa izvorom u štampi nije izgubljena.
*

Thursday, July 12, 2012

Crnoberzijanci XXXII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXII deo)

Što se tiče oglasa u kome se “zečevi” pretvaraju u “zeca”, modifikacija je izvršena — u duhu okupacijske kupoprodajne tradicije — da bi se istakla naša materijalna beda. A ona je bila tolika da bi i još besmislenije oglašavanje imalo dokumentaran karakter. (Ne vidim, naime, nikakvog smisla u tome da se posle katastrofalnc zime od 1942/1943. “jedan muški crni iberciger” oglašava kao nešto što “može biti i zimski kaput”.)
man-dog
Izmišljeni oglas “Trebaju mi veliki koferi smesta” je simbolično sažimanje stanja na beogradskom tržištu i duševnog raspoloženja dela građanske klase.

Na oba polja tendencija je recesivna.

Tuesday, July 10, 2012

Crnoberzijanci XXXI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXXI deo)

Pogledajte ih: Izdavanje zejtina građanstvu. Saopštenje Centrale za drvo i ugalj. Najviše cene cipela sa kožnim đonom. Tajanstveni čovek — roman od Franka Brauna. Opomenite svoje susede ako nisu na vreme zamračili svoje prostorije.

Počelo drugo polugodište — ispiti u srednjim školama održaće se po naročitom pravilniku. Kalendari su podbacili. Dve nesreče zbog uskakanja u tramvaj. Izložba starog Beograda. Ko je pripremio pesak i vodu štiti sebe i svoje susedstvo od štete.
selfport
Doprinos Zimske pomoći za ishranu vanškolske dece. Nova premijera T. Ž. C. — “Šampion boksa” nova komedija od Ota Švarca. Uskršnja pomoć ratnim invalidima. Učiteljski tečaj za poznavanje lekovitog bilja. Obilić osvojio pehar u ping-pongu. Zarobijenici za izbegličku decu. Pomoć zanatlijama za uskršnje praznike.

Monday, July 09, 2012

Crnoberzijanci XXX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXX deo)

Šta odlikuje građanstvo kao stalež?

Sposobnost da se u svim prilikama ponaša racionalno, što će reći, sebi na korist.

Da li su Aleksandrovi roditelji po definiciji građani, poremećeni malko naukom i lepim veštinama, razume se, ali još uvek buržuji po duhu i imovinskom cenzusu?

Jesu.

U tom slučaju nisu idioti da se izlažu uličnim šikanama.
dv338024
Moja istraživanja su, uostalom, pokazala da građani Beograda, ako se pod njima podrazumevaju oni što su plaćali porez na nekretninu, nisu bili povod nemačkom Saopštenju.

Bolje obučen svet je uvek nalazio načina da sa Nemcima izbegne sudar. Bolje obučen svet nije Nemcima prečio put. (Nikom, uostalom, ako je već do toga.)

Sunday, July 08, 2012

Crnoberzijanci XXIX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXIX deo)

Ono što će se dobiti biće, u najpovoljnijem slučaju, mutan rendgenski snimak.
Odlomak se otvara jednim “An die Bevölkerung Belgrads” Kreiskommandature (br. 1 Novo vreme od 24. maja 1941). Sasvim je verovatno da će ovo Saopštenje otvoriti i celu hroniku.

U prvom redu, već na početku će se uspostaviti veza sa stvarnošću, istorijom, dokumentom. A zatim, za opšti lak ton hronike, ozbiljniji početak bio bi kontraindiciran. Početi s objavom o streljanju taoca, izveštajem o posledicama šestoaprilskog bombardovanja ili vestima o najezdi srpskih izbeglica sa Zapada, značilo bi na vrapca pucati topovima.
0504grec
Pisac ne može očekivati da s čitaocem vodi laku konverzaciju ako mu kao prvu temu predloži mrtvace i ruševine. (Za njih, uostalom, u svakoj priči o svakoj okupaciji, uvek ima vremena.) Potreba, dakle, da se već prvim pasusom odredi tonski ključ knjige, iz obilja nemačkih proklamacija izabrala je onu koja je sa zahtevom da Beograđani “u pešačkom saobraćaju pokazuju njima dužnu pažnju” bila najnevinija.

Saturday, July 07, 2012

Crnoberzijanci XXVIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXVIII deo)

Delo prestaje biti dokumentarno — ne gubeći, međutim, obavezno ni jedan drugi kvalitet — ako tokom simbioze sa umetničkom građom, dokument, usled njenih potreba, izmeni svoju primordijalnu suštinu, zadržavajući ili ne zadržavajući opštu formu dokumenta.

Ponovo se poslužimo generalovim dočekom. Budući da je Đorđije Njegovan fiktivna ličnost, utvara umetničke imaginaeije, slobodna od istorijske stvarnosti — ali ne i od mogućnosti, logičke kaogod i psihološke — njegovo se ponašanje razvija u jednom sasvim drugom krugu fakata od ponašanja ministra pravde Kujundžića, koji je kao ličnost postojao, i koji je prema tome obavezan na tzv. “istorijsko ponašanje”.
dali_0003
General Njegovan je mogao uvrediti ministra čak i kada bi se nepobitno dokazalo da nijedan sličan incidenat nije zabeležen u analima dočeka naših zarobljenika — a jeste — a da to ne naruši bazalnu dokumentarnost scene na železničkoj stanici.

Friday, July 06, 2012

Crnoberzijanci XXVII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXVII deo)

U Eksterno-interni, prelazni, tip odnosa dokumenta i rukopisa, spadaju slučajevi gde građa iz štampe nema navodnice, na prvi se pogled ne prepoznaje kao dokumentarna i prima se kao originalna, ali je veza sa izvorom na neki način još uvek očuvana. In loco, ili u neposrednom susedstvu dokumenta.

On je tek otpočeo da tone u tkivo romana, ali je — za poznavaoca materije naročito — još uvek vidljiv. Spajanje je većim delom mehaničko, manjim hemijskofiziološko, ili obrnuto. U svakom slučaju ispred “književne” hijene još uvek leži veći ili manji deo nepojedenog “istorijskog” zeca.
blake55
Ono što, pod br. 30, 31, 32, izgovara govornik na dočeku naših zarobljenika, zaista je izgovorio, marta 1944, ministar Vlade narodnog spasa Kujundžić, mada se to, dok govori, ne vidi.

Ali već kod br. 33, postaje jasno da je pisac, pri opisivanju scene na železniekoj stanici imao u rukama izveštaj iz Novog vremena od 21. marta, u kome piše da je “ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao”, kao i šta je, između ostalog, na dočeku rekao. Složeniji primer — zgodan prelaz ka internoj upotrebi dokumenta, uostalom — je scena za porodičnim stolom Njegovana, gde se, pored ostalog, debatuje o “otkrivenom jezivom masovnom ubistvu u Parizu”.

Thursday, July 05, 2012

Crnoberzijanci XXVI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXVI deo)


Razlikujem dva vida istog problema:
1 — na koji se način, po kom modelu, dokumenat, u našem slučaju Novo vreme i Borba, inkorporira u prozno tkivo romana;
2 —u kom se obliku, izvornom ili izmenjenom, simbioza dokumenta i proznog tkiva vrši.
Povodom Prvog problema (načina), razlikovao bih nekoliko opštih modela, u čije međuvarijetete neću ulaziti, i nazvao bih ih provizorno:

la — EKSTERNIM
lb — EKSTERNO-INTERNIM (prelaznim
modelom)
lc — INTERNIM
oresteia_a
U Eksterni tip odnosa dokumenta i rukopisa spadaju svi oni slučajevi gde se građa iz novina unosi u roman tako da je veza sa izvorom jasno vidljiva. Ona se demonstrira ne samo navodnicima već i objavljivanjem podataka o izvoru.

Takav dokument mahom služi kao pretekst za komentar, kao istorijski impuls za književni tekst. Naslovi iz Novog vremena pod brojevima 24—29

(“Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu časti.”, “Englezi ukrali sliku sa Hvara.” itd.) poslužili su mi da, s izvesnom ironijom, ilustrujem tip razgovora i izgovora, kojima je Aleksandrova porodica odlagala bekstvo na zapad.

Dokument se u ovom modelu upotrebljava zatim za analizu stanja pod okupacijom. Naslovi iz raznih martovskih brojeva Novog vremena pod br. 3 (“Podela drva penzionisanim oficirima. Prodaja na veliko hrastovog žira — nezamenjive zamene za kafu” itd.), zatim Oglasi pod br. 2 i 6—19 (“Cokule polovne 43 — povoljno”, “Šešir sa krepom za crninu” itd.), u kojima se odražava privredni život grada, pružaju istovremeno i sliku okupacijske bede.

Jer, građani koji se intenzivno bave zemljoradnjom, da svojim manuelnim elanom impresioniraju čak i novine (br. 5 “Beograđani na vreme počeli sa setvom.”), takvi građani, općenito uzev, ne ulivaju naročito poslovno poverenje, pa prema tome ne mogu biti dobre mušterije junaku romana koji se bavi crnom berzom. (Pokušajte u međuvremenu zamisliti kakav bi zaključak izveli o privrednom prosperitetu U.S.A., kad bi u New York Timesu pročitali da su ugledni građani Pete avenije upravo sa uspehom završili duboko oranje.)

Citat, međutim, iz komentara vojnog saradnika DNB-a Hellenslebena, pod br. 22, služi kao eklatantan primer nastojanja Nemaca da poraze na Istoku objasne, ne samo trenutno nepovoljnim okolnostima ratne situacije, već naročitom, izabranom, smišljenom taktikom, usmerenom na stvaranje “jedne platforme za rešenje svih vojnih problema postavljenih celokupnim ratom, koje će biti u istoj meri iznenadujuće koliko i puno energije”, koje će, ukratko, biti pobedonosno.

I ovo idiodsko tumačenje očigledne vojničke katastrofe spadalo bi u povest vojne mimikrije, da nije, naročito 1944, stvarnom nadom hranilo mnoge od onih — a među njima i izvesne Njegovan-Turjaške — čije držanje za vreme okupacije nije bilo u skladu sa propozicijama verovatnog pobednika. Od toga časa podatak je postao psihološki, pa s tim i umetnički upotrebljiv.
 
Generalno uzev, između opisane upotrebe dokumenta i situiranja izvoda iz štampe ispred poglavlja, izvan literarnog tkiva, još uvek nema odlučujuće razlike. Dokumenat je u oba slučaja prepoznatljiv i razliku treba tražiti u načinu kojim ga pisac stavlja u korespondenciju sa čitaocem.

Tamo gde su izvodi iz štampe, kao u „Crvenim i Belima“, izvan poglavlja, izvan proznog tkiva, čitaocu je prepušteno da iz njih sam izvodi zaključke o stanju stvari u Beogradu. Tamo, pak, gde, kao u „Crnoberzijancima“, oni zauzimaju prostor unutar poglavlja, ulogu posrednika preuzima pisac.

Nezavisan stav čitaoca otežan je, ako ne i sasvim onemogućen, komentarima, čiji je neprikriveni cilj da dokument, bacajući na njega naročito obojeno svetlo, prilagodi piščevim idejama o stanju u Beogradu. Čak i pod pretpostavkom da su moje ideje o tom stanju ispravne, sam postupak je pomalo nasilnički. Povrh svega još i opasan.

Dokument leži u mraku. On, razume se, poseduje svoju ili svoje boje, ali sve dok je dokumenat u mraku, one su nevidljive. Jasna, bezbojna, objektivna svetlost tzv. naučnog pristupa učiniće ga vidljivim, ali neće izmeniti njegovu hromatsku strukturu.

Gde je zelen, ostaće zelen; gde je crven, ostaće crven. Bacimo li sad na takav dokument umetničku svetlost — svetlost obojenu našim subjektivnim iskustvom, našom posebnom svešću — izvorne, prvobitne boje dokumenta neće moći biti sačuvane. Ako ga obojimo crveno, njegova će crvena boja ostati, ali će se zelena pretvoriti u crnu, u stvari prljavosmeđu mešavinu.

Obojimo li ga zeleno, zelena mu se neće izmeniti, ali će prljavosmeđa postati crvena. S plavom dobijamo tirkizno zeleno i ljubičasto. Šta onda ostaje od autentičnosti dokumenta? Šta od takozvane istorije?

Wednesday, July 04, 2012

Crnoberzijanci XXV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXV deo)

Kad sam završio konačno komponovanje romana „Crveni i Beli“, koji će slediti fantazmagorijui Zlatno Runo, i baviti se propadanjem porodice Njegovan-Turjaški tokom poslednjih predratnih meseci, rata, okupacije, građanskih borbi, oslobođenja i revolucije, odlučio sam da dokument, kao pomoćno sredstvo za postizanje specifične atmosfere i izvesne istorijske dimenzije, koristim isključivo izvan literarnog rukopisa.

Kao dokumentarni preludijum ispred svakog poglavlja. Ispred svake glave, dakle, od njih 48, bide ispisan izvestan broj izvoda iz listova Vreme (za predratni period), Novo vreme (za period okupacije) i Borba (za posleratni period).

Oni će lakonski, ali u naročito izabranom rasporedu, demonstrirati razne aspekte beogradskog političkog, društvenog, poslovnog, zabavnog i privatnog života, od izveštaja sa frontova do trgovačkih reklama i oglasa. (Metod je nagovešten već u Zlatnom Runu upotrebom izvoda iz lista Vreme za period od 1. do 6. januara 1941, na početku roniana, i izvodima iz prvog broja okupacijskog Novog vremena, od 16. maja 1941, na njegovom kraju.)
smoke_skull_gun
U hronici „Crnoberzijanci“ želim da odem korak dalje, da dokumenat inkorporiram u proznu strukturu. Dokument bi prozi obezbedio autentičnost, istorijsku verodostojnost; ona dokumentu životnost, umetničku verodostojnost.

Tuesday, July 03, 2012

Crnoberzijanci XXIV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXIV deo)

Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici „Crnoberzijanci“, međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora nije bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo.

U tom smislu „Crnoberzijanci“ su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.
daumier Don Quichotte-2
Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti.

Neće biti opštih razmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borgesa , Andrića, Solženjicina ili Truman Capotea .

Monday, July 02, 2012

Obrazloženje žirija

Obrazloženje žirija za dodelu stipendije Fonda Borislav Pekić za 2012. godinu

Žiri Fonda Borislav Pekić, u sastavu Ljiljana Pekić, Predrag Palavestra, Mileta Prodanović, Vladislava Gordić Petković i Gojko Božović odlučio je da dve književne stipendije za nacrt proznog dela dodeli

Slobodanu Bubnjeviću iz Pančeva (za nacrt romana Sedmi narod)
i
Berislavu Blagojeviću iz Banjaluke (za nacrt romana Tiši od vode).

Između trideset i osam prijava pristiglih na konkurs, radovi nagrađenih izdvojili su se kako zrelošću i celovitošću umetničke vizije, tako i sistematičnošću u njenom izlaganju.

Berislav Blagojević rođen je 1. jula 1979. godine u Slavonskom Brodu. Magistar je geografskih nauka. Objavio je tri knjige proze, Lamentacija po Sofroniju (2005), Ja, revolucionar (2010) i Revolucionar (2012), i zbirku poezije Trebao sam biti riječ (2005). Njegova prozna dela nagrađivana su na književnim konkursima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Španiji, a radove je objavljivao u velikom broju književnih časopisa u Srbiji i inostranstvu.

Blagojevićev sinopsis za roman Tiši od vode ukazuje da će ovo delo u više narativnih ravni predočiti sudbinu pojedinca i transformacije u vremenu. Roman opisuje proces lečenja glavnog junaka, učesnika rata u Bosni i Hercegovini, u kome se lična borba za ozdravljenje kontrastira sa svim apsurdima i surovostima realnosti koje uzrokuju rat, moralna degradacija i tranzicijske bolesti. Glavni junak Danilo Mišić komunicira sa svojom okolinom putem dnevničkih beležaka u kojima dominira lik Danila Harmsa. Danilo otelovljuje i bolest pojedinca i bolest sveta za koje se predano traže terapije i rešenja.

Slobodan Bubnjević rođen je 1978. godine u Rijeci. Studirao je eksperimentalnu fiziku, bavi se novinarstvom, piše prozu i dramu. Autor je zbirke priča Perturbacija i druge nevolje (2005), a očekuje se ove godine izlazak iz štampe zbirke Strah od promaje. Bubnjević je novinar nedeljnika "Vreme", urednik internet portala Centra za promociju nauke i elektronskog književnog časopisa "Male novine", a devet njegovih radio drama emitovano je na programima Radio Beograda.

Sinopsis romana Sedmi narod nagoveštava prozno delo žanrovski određeno kao alternativna istorija, i u njemu se životni put junaka ukršta sa pitanjima o mogućnosti opstanka države Jugoslavije. Dvostruka biografija glavnog junaka, koji je i ugledni novinar i pripadnik tajne službe zadužen za likvidaciju političkih neprijatelja, omogućuje da se radnja romana razvije na dva plana: na ličnom, koji prati sudbinu Grigorija Vrane, njegov lični i porodični život, i na socioistorijskom, koji prati jednu od mogućih sudbina Jugoslavije – Jugoslavije kao moderne, jake i bogate zajednice balkanskih naroda, u kojoj devedesetih nije bilo ratova.

U uverenju da ovogodišnji dobitnici stipendije "Borislav Pekić" pred sobom imaju lepu spisateljsku budućnost, žiri im najsrdačnije čestita na osvojenom priznanju, i želi mnogo uspeha u finalizaciji njihovih proznih dela.

U Beogradu, 2. VII 2012.

Sunday, July 01, 2012

Crnoberzijanci XXIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXIII deo)

Pored srpskog, u raznim fazama lingvističkog razvoja do tzv. narodnog jezika, mađarskog, tek ponekad nemačkog u gotici, javljao se i grčki, pred čijim sam gracilnim, tajanstvenim pismom stajao bespomoćan kao pred porukama neznane civilizacije čije su istine bile drukčije od tekućih.

Kraj evropskih, panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog Juga, od kojih se Moskopolis, Muskopole ili Moskopolje najčešće ponavljalo. S favoritima modernih krštenica bila su udružena starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija, Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanje po tom izgubljenom svetu bilo je za mene neka vrsta fantazmagorije, insanie nocturne iz koje se više nikada nisam prenuo.
screaming_pope
Kasnije, pre nego što sam napisao i jedan jedini beletristički redak, sanjajući još uvek da se bavim istoriografijom, sakupljao sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u razumevanju prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava, umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših problema i predrasuda.