Monday, May 31, 2010

Englezi u tuđini

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EN­GLE­ZI, RO­DO­LJU­BI I ŽIVO­RA­DI U TUĐINI

Ovo ­je priča o nama, mada bih vo­leo daje o nji­ma. Ovo­ je, takođe, priča o ­to­me ­ka­ko ­je ­naš Živo­rad­ pro­me­ni­o­ i­me ­u ­Ro­dolj­ub, ma­da ­je ­kod kuće i kao Živo­ra­d u­god­no živeo, a ka­o ­ro­dol­jub ­se­ ni­je ­na­ročito ­i­ska­zao.

Sve se događa u tuđini koja mi se u Ru­si­ji učini­la man­je tuđom nego što sam očeki­vao.

Za gru­pu bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta, s ko­jom sam pu­to­vao, u Len­jin­gra­du je pri­ređeno veče u gru­zij­skom re­sto­ra­nu „Ara­gvi“, da bi slu­š­a­li gru­zij­ske pe­sme, upo­zna­li se s gru­zijskim igra­ma i uživa­li u gru­zijskoj hra­ni.

Po­se­ta je plaćena pra­vim, do­brim en­gle­skim fun­ta­ma. Dobijeni su pra­va, do­bra gru­zij­ska hra­na i pra­vo, do­bro gru­zij­sko piće.

Sve je dru­go iz­o­sta­lo. U stva­ri, nije iz­o­sta­lo. Tek nije bilo pra­vo.

Čak ni do­bro. Po­mi­slićete da su kri­vi domaćini koji su nam, po evrop­skim pod­mu­klim običaji­ma, ume­sto pr­vo­ra­zred­nih Gruzi­na pod­met­nu­li trećera­zred­nu ru­sku po­zo­ri­šnu tru­pu bez pos­la. Nisu. Gru­zi­ni su bili ori­gi­nal­ni.

Da su za­svi­ra­li, za­pe­va­li, za­i­gra­li - bio bi to nji­hov fol­klor. Ali nisu. Po­mi­slićete, za­tim, da su za ne­spo­ra­zum kri­vi En­gle­zi, možda i par­ sto­lo­va s Nem­ci­ma, koji su io­na­ko uvek za sve kri­vi. Ne nisu.

Naj­zad ćete pret­po­sta­vi­ti da se ume­šao neko treći koji je En­gle­zi­ma po­kva­rio veče, i tu ćete biti u pra­vu. Ja ­sam­ se ­u­me­šao. I pri ­tom­ bi­o ­je­di­ni­ ko­me­ je­ veče u­istinu ­pre­se­lo. Osta­li stran­ci su se, bar do moje in­ter­ven­ci­je, sjaj­no za­bav­lja­li.

392393-004

Dok se nas tri­de­se­tak smeštalo za bo­ga­te tr­pe­ze, Gru­zi­ni su pre­lu­di­ra­li neku na­rod­nu me­lo­di­ju. Za­u­ze­t vot­kom ni­sa­m je­ do­bro čuo.

Bol­je da sam se vot­ke ma­nuo, jer nje je bilo do­vol­jno, a pe­smu slu­šao, jer ona je ot­pri­li­ke sve što smo od Gru­zi­je te noći čuli i vi­de­li.

Ta­man je kre­nu­la dru­ga kad se za­o­ri­la pe­sma „Ju­go­sla­vi­jo“.

Bio sam dir­nut pesmom, a i što mi se čini­lo da u grla­tom pa­tri­ot­skom horu ras­po­zna­jem umil­no­div­ljačan bas dru­ga Živo­ra­da.

Ni­sam odo­leo. Oti­šao sam da ga oko vra­ta steg­nem. Bio je u društvu pe­de­se­tak Ju­go­slo­ve­na koji su pe­smom one­mo­gućiti da čujem sebe dok ­sam is­ka­zi­vao ra­do­st š­to se opet vi­di­mo.

Ali on kao da nije vi­deo mene. Bio je za­ja­pu­ren, une­zve­ren, ne­ka­ko som­nam­bulan. Iz sveg gla­sa se­kun­di­rao je ari­ji „Druže Tito, mi ti se ku­ne­mo“.

Ova spi­ri­ti­stička crta do­da­la ­je našem mo­der­nom ro­dol­ju­bl­ju za­u­man ka­rak­ter ka­kav mu isto­rij­ski i do­li­ku­je. Or­ke­star više nije svi­rao gru­zij­ske pe­sme, nego je pra­tio naše slo­bod­ne umet­ni­ke u ro­dol­ji­i­blju.

Vra­tih se za sto, i ja cr­ven, na vre­me da čujem En­gl­e­za kako kaže: „Baš su gru­zij­ske pe­sme­ sja­j­ne­ jolly go­od“. „Yes, Sir, jolly good.“ Od­go­vo­ri­o­sam i po­sve­tio se vot­ki. Jer, nije prvi put da se srećem s tim le­pim običajem.

Pri­ja­tno je u tuđini čuti svo­ju pe­smu. Jed­nu, dve pa i tri. Još je bol­je ako je u bli­zi­ni neki dru­gi na­rod sa svo­jom pe­smom.

Jed­nom, dru­gom, možda i trećom. Ali, u prin­ci­pu, čovek lakše pod­ne­se veče u kom će sve osta­le pe­sme biti domaće. Ako su već do­bro plaćene, do­bro iz­ve­de­ne pe­sme zbog ko­jih se u od­re­đe­ne ka­fa­ne ide. Kao u "Ara­gvu" da se čuju gru­zij­ske.

Nisu se čule. Sate su ju­go­slo­ven­ski Živo­ra­di, uz pomoć no­stal­gi­je pre­tvo­re­ni u Ro­dol­ju­be, veće nego što su u rođenoj zem­lji, ur­la­li naše pe­sme ili za do­mo­vi­nom cmi­zdri­li, mr­cva­reći i nas i naša na­rod­na kola, de­mon­stri­ra­jući kako ra­zu­me­ju mi­rol­ju­bi­vu ko­eg­zi­sten­ci­ju i kako tumače „De­kla­ra­ciju pra­va čove­ka i građani­na“.

En­gle­zi su se sjaj­no za­bav­lja­li, diveći se gru­zij­skom fol­klo­ru. Nećete, maj­ci, re­koh! Kad ja ne uživam u Gru­zi­ji, nećete ni vi u ]u­go­sla­vi­ji.

Iz osve­te sam učin­io ne­ro­dol­ju­bi­vu gre­šku i, upr­kos mol­ba­ma sup­ruge da osta­nem bazično Živo­rad i da me se do moje gu­zi­ce ništa um­ni­je ne tiče, ob­na­ro­do­vao isti­nu da su sve te lepe pe­sme, od ko­jih je većina gro­zna, sve te sta­re pe­sme od ko­jih su dve trećine spe­va­ne prošle go­di­ne, sve te tužba­li­ce kom­po­no­va­ne po so­ba­ma do­brog živo­ta i sve te lepe užasno od­i­gra­ne igre - iz moje Ju­go­sla­vi­je.

I da u nji­ma ima Gru­zi­je ko­li­ko u meni u tom času ra­do­sti i po­no­sa. Po­sle ne­ko­li­ko sati global­nog mal­tre­ti­ran­ja i str­plji­vim se En­gle­zi­ma ova­kvo i ovo­li­ko ro­dol­ju­blje učin­i­lo pre­te­ra­nim, te se po­vu­ko­smo u ne­re­du i ra­su­lu.

Eng­le­zi su oti­šli malo uvređeni, ja mno­go be­san. Ro­dol­ju­bi su osta­li da ceo re­per­to­ar pa­tri­ot­ske nostalgi­je ­i­ sve­ fla­še ­i­spra­zne do d­na.

A što je mno­go, mno­go je. Ro­dol­ju­blje je ple­me­ni­ta, lepa vr­li­na, sve dok ne po­sta­ne na­sil­na i do­sad­na. Još je lep­ša ako se njo­me stiče ili po­spe­šu­je do­bro mi­šljen­je o na­ro­du kome pri­pa­da­mo.

A naj­le­pša kad se is­pol­ja­va ko­ri­snim ra­dom za svo­ju zem­lju. Pe­sma je u ro­do­l­ju­blju na po­sled­njem me­stu, po­go­to­vu ako dru­ge na­ro­de u njoj drži kao u kon­ce­tra­ci­o­nom lo­go­ru.

Upra­vo je naš na­rod, na­rod Živo­ra­da i Ro­dol­ju­ba, dok je još pa­me­tan bio, mu­dro sa­ve­to­vao: za­svi­raj i za po­jas za­de­ni!

Su­tra­dan sam od Rusa sa­znao da su ro­dol­ju­bi ju­go­slo­ven­ski trudbe­ni­ci na pri­vre­me­nom radu u So­vjet­skom sa­ve­zu. U poređenju sa za­ra­dom kod kuće, oni su ovde pre­plaćeni. Nije lepo da to domaćinu jav­no na nos na­bi­j­a­ju.

Naročito ako stra­nu va­lu­tu, u ko­joj ih plaćaju, za ru­blje men­ja­ju po li­hvar­skoj, cr­no­ber­zi­jan­skoj ceni.

To nije ro­dol­ju­brivo, Živo­ra­de. Ni­po­š­to nije. Tako se ne stiču pri­jatelji, ne privlače sim­pa­ti­je, ne re­kla­mi­ra zem­lja. Ni­jed­no na­silje, pa ni pe­smom iz­ve­de­no, nema izgle­da da nam na ko­rist i po­nos bude.

Zato, ro­dol­ju­bi, svi­raj­te, svi­raj­te, ali i za po­jas za­de­ni­te!

London, 29. X 1989.

Sunday, May 30, 2010

Topovi "Aurore"

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

Gde su sada okrenuti topovi "Aurore"

U iduče tri emisije, po­red En­gle­za i nas, ući će Ru­si. Ne­ pla­ši­te ­se! Neće ući ni u Bri­ta­ni­ju, ni u Ju­go­sla­vi­ju.

Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, su­pru­zi bla­go­da­reći, ušao među bri­tan­ske ar­hi­tek­te u po­se­ti „Do­bre vol­je“ Mo­skvi i Len­jin­gra­du.

Po­se­ta je ima­la za cilj obi­la­zak građevi­na iz zlat­ne ere kon­struktivi­zma i art-nu­voa, u ko­joj su ru­ska umet­nost i nauka, rame uz rame, ako ne i pe­dalj dal­je, sta­ja­le uz evrop­ski mo­der­ni­zam.

Ar­hi­tek­te ­je pre­težno za­ni­ma­lo ka­men­je; lju­di te­k u­ko­li­ko su ume­li da to ka­men­je lepo i ko­ri­sno slažu jed­no na dru­go.

Mene pre­težno lju­di koji su o ka­men­ju malo zna­li, ali mno­go o živo­tu i o tome kako žele da ga žive. Ko­li­ko su ar­hi­tek­ti raz­u­me­li ru­ske građevi­ne, ne bri­nem. Sve su to i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci i strasnici po­zi­va.

Ko­li­ko sam ja shva­tio Ruse, to još ne znam. Tru­dio sam se. Moje pred­ra­su­de, ako od en­gle­skih ­ni­su veće, ni­ man­je ­ni­su.

lma­o­ sam, na­sreću, ni­po­što bez­načajnu olakšicu. Oni su se tamo i dal­je osećali kao En­gl­e­zi, ja prvi put kao Slo­ven. I to mi je pri­ja­lo.

Opa­san osećaj pri­pad­no­sti većoj ce­li­ni in­ten­zivno je ugrožavao moj po­slo­vični in­di­vi­du­a­li­zam. A većina Rusa s ko­jima sam u do­dir do­la­zio s dir­lji­vom je lju­ba­znošću i pred­u­sre­tlji­vošću pomagala da stek­nem raz­u­me­van­je po koje sam došao.

876418-001

En­gle­zi su uzdržani. Ar­hi­tekti kao umet­ni­ci ne­što man­je, tako da neki i ne liče na En­gle­ze. Po­go­to­vu oni u gru­pi koji to ni­su ~ Ita­li­ja­ni, Škoti, In­du­si, Nem­ci, Ju­go­slo­ve­ni među nji­ma.

Može se do­go­di­ti da su oni, u ka­men­je za­gle­da­ni, bol­je raz­u­me­li lju­de nego ja koji sam samo lju­de gle­dao i slu­šao.

Pi­tan­je je tek hoće li to is­ko­ri­sti­ti ili će osta­ti na pred­ra­su­da­ma. Pred­ra­su­de su štet­ne, ali ko­mot­ni­je od isti­ne, naročito ako čovek pod sta­re dane mora da joj se pri­la­gođava.

En­gle­zi po­ka­zu­ju zad­ivlju­juću str­plji­vost i to­le­ran­ci­ju pre­ma insufi­ci­jen­ci­ja­ma ru­skog turi­zma, in­tim­no očeku­jući man­je nego što do­bi­ja­ju, ali ni­kad se ne buneći ako slučajno do­bi­ju više.

Kon­fu­zi­ja domaćina srećno se spa­ja s kon­fu­zi­jom go­sti­ju. Ja s početka igram dru­ga Živo­ra­da (domaćeg sa­put­ni­ka ovih emi­si­ja) koji bi imao za­mer­ke i na go­sto­prim­stvo Luja XIV, kad veći deo živo­ta ne bi pro­vo­dio po nje­go­vim tam­ni­ca­ma. Zatim se „pra­vim En­gle­zom“ i sve kli­zi bol­je.

Kad je za En­gle­za u tuđoj ze­mi­ji ne­š­to bol­je nego u vla­sti­toj, još uvek nije do­bro kao kod kuće jer je tuđe, ni­je­ en­gle­sko; ka­d je ­ne­što­ go­re, ipa­k j e­do­bro ­jer ni­je kod kuće, nije en­gle­sko.

U sa­mol­jo­tu Ae­ro­flo­ta vla­da an­dro­id­ska lju­ba­znost kao svu­da u va­zdu­hu, vre­me je, kao i uvek, ume­re­no oblačno, hra­na, kao i u svim avi­o­ni­ma, ne­u­me­re­no očajna a bro­je­vi se­di­šta pre­gled­ni­ji nego kod dru­gih kom­pa­ni­ja. Pa ipak En­glez seda na tuđe. Upo­zo­ren, kaže da su bro­je­vi ne­ja­sni.

To je ti­pič­na en­gle­ska ru­ti­na. Po­gre­ši­te li, okri­vi­te za to dru­gog, ni­poš­to sebe. Vas će io­na­ko ti dru­gi kri­vi­ti. Da su bro­je­vi ne­ja­sni ka­o­ na bri­tan­skim ma­ši­na­ma, En­glez bi­ se sna­šao. Zbu­ni­la ­ga ­je­ pre­glednost i efi­ka­snost, koju, zna­jući neš­to o mark­si­zmu, nije očeki­vao.

Nji­ho­vi se naj­veći isto­rij­ski uspe­si, uo­sta­lom, i sa­sto­je od ta­kvih grešaka. Gusarski napadi na španske brodove elizabetanskog doba behu greška s gle­dišta on­da­šnjih međuna­rod­nih običaja, ali je ta greška pu­ni­la en­gle­sku državnu kasu za nove, još us­pe­š­ni­je „greške“.

O po­li­ti­ci pe­re­stroj­ke koju smo­ za­te­kli, a i na uli­ci se­ vi­di ili s mr­skim ne­po­ve­ren­jem vre­ba iza prašnja­vih pa­ra­va­na sta­rih dog­mi, o Gorbačov­lje­vim re­for­ma­ma i mišljen­ju običnog sve­ta o nji­ma, te šta o sve­mu tome drže En­gle­zi, go­vo­rićemo dru­gi put.

Moj je sa­put­nik su­mi­rao to mi­šljen­je kad je, na pi­tan­je šta o Ru­si­ma mi­sli, re­kao: „Jed­no je si­gur­no, nik­o­ na­s ov­de­ neće pojesti“.

Za­to ­sam ­slo­bod­no lutao u oba gra­da, sre­tao lju­de i raz­go­va­rao s njima srp­sko-ru­sko-en­gl­e­skim je­zi­kom­ koji se stva­rao na licu me­sta da od­mah za­tim za­u­vek iščezne. Posećivao sam cr­kve, dvor­ce, mu­ze­je, ali i zdan­ja koja nisu zamišlje­na da se u nji­ma uživa.

Na pu­tu­ za­ Pe­tro­pa­vlov­sku ­tvrđavu, u ko­joj­ je­ Pe­tar I mučio ­si­na, gde­ su ­ležali re­dom de­ka­bristi, pe­tra­išev­ci, pri­pad­nici „Na­rod­ne vol­je“, anar­hi­sti, socijal­re­volucio­na­ri, na kra­ju i vla­da Ke­ren­skog, mada o tome u vodičima po­me­na ne­ma, svra­tio sam na „Au­ro­ru“, čije će to­pov­sko đule označiti početa­k Ok­to­bar­ske­ re­vo­lu­ci­je, a mene pogoditi dvadeset sedam godina kas­ni­je, jed­nog dru­gog ok­to­bra.

Ukotvlje­na je na Nevi, s to­pom na pram­cu, sjaj­nim ka­o ­o­fi­cir­ska čizma, za palj­bu pri­prav­nim, još us­pra­vi­jenim ka dru­goj oba­li, Zim­skom dvor­cu i is­tori­ji.

Sli­­kao sam i dik­ta­fo­nu po­ve­ra­vao ove ko­men­ta­re. Sve­ta, Rusa uglav­nom, ma­lo ­je bilo. Prišao mi je plav, vi­sok, lep ka­det.­

Mo­ga­o ­je ima­ti osam­na­est­ go­di­na. Za­mo­lio me da osta­nem gde sam i sačekam ga. Svet se dis­kret­no od mene udal­jio. Ostao sam na pa­lu­bi sam.

Pred­ra­su­de su se vra­tile brže nego što sam ih po­gu­bio. Očeki­vao sam s en­gle­skim ne­po­ve­ren­jem neku ne­pri­jat­nost i be­sneo na sebe što ne znam adre­su naše am­ba­sa­de. Ka­det se vra­tio i za­pi­tao me da li bih od po­sa­de „Au­ro­re“ pri­hva­tio po­klon.

Sa za­do­voljstvom, re­koh. Kad sam preživeo đule sa „Au­ro­re“, mogu i njen dar. Do­bio sam ko­kar­du so­vjet­ske mor­na­ri­ce i knji­žicu o „Au­ro­ri“. Po­sa­di sam uz­vra­tio ku­ti­jom ci­ga­re­ta koja je takođe sa za­do­voljstvom pnmljena.

Je li to ­znak ­pro­me­ne­ što ­je s pod­jed­na­kom na­dom očeku­ju i Rusi i svet? I koju, po­sle sve­ga, za­služuju i Ru­si­ja i svet.

Ako je­ste, lično ću na kapi no­si­ti am­blem „Au­ro­re“, iako sum­njam da će cr­ve­na zve­zda ­sa sr­pom i čekićem, mom licu, mo­joj pro­šlo­sti, a naročito mom sve­to­na­zo­ru naročito pri­sta­ja­ti.

Saturday, May 29, 2010

Trun u oku

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TRUN U SVOM = BRV­NO U OKU BRA­TA SVO­JE­GA

Ra­to­vi najčešće ni­su naročito ori­gi­nal­ni, osim za voj­sko­vođe koji upra­vo sto­ga žele da ih stal­no po­nav­lja­ju. Ali, arap­sko-iz­ra­elski iz 1967. go­di­ne je­ste. Ako je i ostao sta­ro­mo­dan u po­gle­du ubi­sta­va, bio je origi­na­lan u po­gle­du načina na koji smo o nji­ma sa­zna­va­li.

Imao je dva upo­red­na toka. Prvi se, nama ne­po­znat, od­vi­jao na bli­sko­i­stočnom bojištu; dru­gi na ­ge­o­graf­skim kar­ta­ma naše ­dnev­ne štam­pe.

Stoga ­je imao bi­za­ran za­vrš­e­tak. Ta­man kad je na kar­ta­ma večno na­pred­ne „Po­li­ti­ke“ iz­gle­da­lo da će Ara­pi spek­ta­ku­lar­no po­be­di­ti, oni su rat ka­ta­stro­fal­no iz­gu­bi­li. Laž ju­go­slo­ven­ske štam­pe o na­pre­do­van­ju Egipćana ve­ro­vat­no je po­sle­di­ca kom­pe­tent­nih sa­ve­ta da se u ob­zir uzi­ma­ju je­di­no izveštaji arap­skih ko­man­di, a sa­ve­ti kon­se­kven­ci­ja zva­ničnog mi­šljen­ja o tome ko je u tom ratu u pra­vu.

Kako su, po nama, u pra­vu tada i uvek bili ne­svr­sta­ni Ara­pi, mo­ra­li­su pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Spo­sobnost koju nisu ima­ti za­men­je­na je pra­vom za koje su držali, za­jed­no s nama, da ga ima­ju.

Želja je odlučiva­la o fak­ti­ma o ko­ji­ma se u stvar­no­sti sta­ra­ju bol­je na­o­ružanje i veća voj­na vešt­ina. U ratu ne pobeđuje prav­da nego sna­ga. Po­go­to­vo ne prav­da o ko­joj se može de­ba­to­va­ti.

bc7134-007

Dugo je vre­me­na prin­cip „babe ko­joj se sni­lo što joj je m­i­lo“ su­ve­re­no vla­dao na­šim jav­nim gla­si­li­ma. On je, između osta­log, određivao kako ćemo tre­ti­rati Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju i nje­nu po­li­ti­ku.

U većini slučaje­va po­sma­tra­li smo je s ne­po­ve­ren­jem, pa i otvo­re­nim ne­pri­ja­teljstvom. Ovaj pro­fi­laktički stav od­boj­no­sti, pro­i­za­šao iz ide­o­lo­gi­je i nje­ne po­li­ti­ke, tražio je samo fak­ta koja su mu po­go­do­va­la, a ona koja nisu za­ne­mar­ivao ili ih iz­o­pačavan­jem sebi pri­la­gođavao.

Neću uzi­ma­ti primere iz rane ere naše so­ci­jali­stičke pra­vo­ver­no­sti, kada je Bri­ta­ni­ja pro­la­zi­la ni gore ni bol­je od ne­kih dru­gih evrop­skih ze­mal­ja, prem­da mi se čini ­da ­je ­i­ ta­da, ka­o ­ko­lo­ni­jal­na­ si­la, tre­ti­ra­na­ za ­ni­jan­su ­go­re.

Go­vo­riću samo o vre­me­nu naših evrop­skih otva­ran­ja i na­sto­jan­ja da se pri­bližimo Kon­ti­nen­tu, koji dugo ni po čemu ni­smo raz­li­ko­va­li osim po dve vr­ste ne­pri­ja­tel­ja: jed­nih na za­pa­du, dru­gih na is­to­ku. Jed­nih od ko­jih smo od­bi­jali sve, osim pomoći, i dru­gih od ko­jih smo, osim pomoći, sve do­bi­li.

I tada je naša štam­pa, po iner­ci­ji he­re­di­tar­nih šema, na­stav­lja­la da gaji ne­tr­pel­ji­vost pre­ma Bri­ta­ni­ji.

Upa­dljiv pri­mer je su­kob En­gle­ske i Ar­gen­ti­ne oko Fo­klan­da. Vol­jno, pa i sa zlu­ra­došću, na­se­da­jući me­ga­loman­skim rat­nim ko­mi­ni­ke­i­ma ar­gen­tin­ske Hun­te, na­vi­jali smo ­za napadače, vla­du iz­ra­zi­te dik­ta­tu­re i po­li­cij­skog na­sil­ja koja je tim pse­u­do­rodol­ju­bi­vim ra­tom pre osva­ja­la iz­gu­blje­no jav­no mnjen­je svo­je zem­lje nego deo nje­ne dav­no iz­gu­blje­ne te­ri­to­ri­je, vla­du koja je tim činom po­vre­di­la po­vel­ju ­U­je­din­je­nih­Na­ci­ja.

U međuvre­me­nu, bez­ ob­zi­ra na to ko je, što se tiče po­se­da nad Fo­klan­di­ma, isto­rij­ski i stvar­no u pra­vu, s gle­dišta važećih međuna­rod­nih za­ko­na, u pra­vu je bila Bri­ta­ni­ja.

En­gle­zi su tražili međuna­rod­no raz­u­me­van­je. Mi im ga ni­smo dali. Sad je si­tu­a­ci­ja obr­nu­ta. Više nego ikad u po­sle­rat­noj po­ve­sti, osim oko 1948, raz­u­me­van­je tre­ba nama.

I sad ga od štam­pe Ve­li­ke Bri­ta­ni­je ne do­bi­ja­mo. Ima­mo kon­stant­no ono što se ovde zove „bad press“, a što bi se kod nas prevelo kao kilav publicitet. Ka­ko ­na­ na­s gle­da ­bri­tan­ska ­vla­da nije mi po­zna­to.

Sra­zmer­no sveža go­spođa Tačer je nov fe­no­men srazmer­no ba­ja­tog bri­tan­skog kon­zer­va­tivi­zma. Možemo je možda pri­do­bi­ti ako je upo­zna­mo s našim an­ke­ta­ma u ko­ji­ma je po­pu­lar­ni­ja u so­ci­ja­lističkoj Ju­gos­la­vi­ji nego u ka­pi­ta­li­stičkoj Bri­ta­ni­ji, ili s čin­je­ni­com­ da ­je ­i ­mi, prem­da iz­da­le­ka, sra­mežlji­vo, počin­je­mo ko­le­bljivo sle­di­ti.

Ne tvr­dim da je animo­zi­te­tu štampe isključiv po­vod en­gle­sko zlo­pamćenje - zato su su­vi­še prag­ma­tični - ali da, po­red ne­po­zna­van­ja čin­jenica, in­do­len­ci­je i tra­di­ci­o­nal­nog ne­po­ve­ren­ja pre­ma tra­di­ci­o­nal­no za­mrše­nim i eks­plo­ziv­nim pro­ble­mi­ma Evro­pe, ko­joj, hte­li to ili ne, pri­pa­da­mo, de­lu­je i taj fak­tor, sum­nje nema.

Efi­ka­sna država nema kad mi­sli­ti u ka­te­go­ri­ja­ma pra­va i mo­ra­la, o ko­ji­ma s uspe­hom mi­sle samo ne­e­fi­ka­sne. Ona je tvo­re­vi­na, po­red slučaja, pre sve­ga us­pe­š­no od­branje­nih in­te­re­sa. Nje­nim po­stup­ci­ma ko­man­du­je sebičnost A kad se ne­se­bičnom pokaže to je samo zato što se mo­ra­la pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim in­te­re­si­ma.

Štam­pa uvek i ne deli te in­te­re­se, ali ih često ­tu­mači.

Pi­tan­je je samo šta je bri­tan­ski in­te­res da­nas? Po­sle rata mo­gao se on de­fi­ni­sati po­drš­kom ot­ce­pljen­ju Ju­go­sla­vi­je od so­vjet­skog blo­ka, potpo­rom nje­noj ne­za­vi­sno­sti i za­la­gan­jem za njen državni in­te­gri­tet, čak i kad je, na mno­gim pod­ručjima međuna­rod­nih raz­mi­ri­ca, ova vo­di­la po­li­ti­ku su­pro­tnu bri­tan­skoj.

Održati Ju­go­sla­vi­ju, ma ka­kva bila, održati je po sva­ku cenu - bio je njen moto.

Da li je još uvek?

Da li je Bri­ta­ni­ja za­bo­ra­vi­la svo­ju ve­li­ku lju­bav - Au­stro­u­gar­sku? Svo­je žal­jen­je - pot­po­mog­nu­to Cerčilo­vim bl­i­sta­vo-pod­mu­klim pe­rom – što ­je­ iz Po­du­nav­skog ba­ze­na iščezla sta­ra, ci­vili­zo­va­na državna tvo­revina da za­men­je­na bude mla­dim, ne­po­u­zda­nim, ne­sta­bil­nim ple­menskim kon­glo­me­ra­tom, sla­ven­skim po ­ra­si, hi­brid­nim po­ ve­ri, lom­nim po ustroj­stvu i ne­pred­vi­dlji­vim po ka­rak­te­ru?

Da li je za­bo­ra­vi­la svoj di­plomat­ski san o no­voj sred­njo­e­vrop­skoj državi koja će sačeka­ti uje­din­jenje Ne­ma­čke i po­sta­ti bri­tan­ski sa­ve­znik u su­prot­stav­ljan­ju nje­noj even­tu­alnoj eks­pan­zi­ji?

Friday, May 28, 2010

Nikotinsko pitanje

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NI­KO­TIN­SKO IS­TOČ­NO PI­TAN­JE ZA­PAD­NE CI­VI­LI­ZA­CIJE

Od­mah ću reći da sam stra­stan pušač.

To će ob­ja­sni­ti moje di­le­me i užas kad sam do­znao da se od 1. apri­la u BBC-u neće pu­ši­ti i da to nije glu­pa pr­vo­a­pril­ska šala, nego kr­va­va po­li­ti­ka ame­ri­ka­ni­zi­rarnh En­gle­za koji, po ugle­du na am­bi­ci­o­zne pre­ko­mor­ske učitel­je, kad rade ne­što, rade to pi­o­nir­ski do­ kra­ja; kad trče, jure do smr­ti; kad sla­be, mršave do ko­sti; kad zube leče, vade i bo­le­sne i zdra­ve. Ame­ri­kan­ce raz­u­mem.

To­li­ko toga ima­ju da na­dok­na­de, Evro­pu u oma­ška­ma da stig­nu! Mo­ra­ju se žuri­ti. Ne raz­u­mem En­gle­ze. Oni su većinu oma­ša­ka s uspe­hom is­pro­ba­li.

Ni­kakva­ im­ hit­nja ­ni­je­ nužna. A ni „en­gle­ska“ nije.

Po­go­to­vu ne ra­zu­i­nem BBC. Od du­va­na u nji­ho­vim di­lu­vi­ja­i­nim stu­di­ji­ma, osim sta­ti­stički, još niko umro nije, a tro­je­ je umr­lo od le­gi­o­nar­ske bo­le­sti, sme­š­te­ne u ce­vi­ma pročišćivača va­zdu­ha. One ni do da­nas nisu očišćene. Za ute­hu čiste se pušači.

Malevich1.JPG

Mo­gao sam to i očeki­va­ti.

Ne­dav­no sam na lon­don­skom ae­ro­dromu Hi­trou pro­šao kroz pa­so­šku kon­lro­lu, požudno mi­sleći na prvu ci­ga­re­tu koju ću za­pa­li­ti iz­van En­gle­ske, u slo­bod­nom lim­bu između nje i moje zem­lje.

Upu­tio sam se tamo gde sam očeki­vao da nađem pušačku zonu pre­tvo­re­nu u ka­ran­tin za du­van­ske sa­mo­u­bi­ce.

Ni­je­ je bilo. Uhva­ti­la me pa­ni­ka.

Une­zve­re­no sam lu­tao ho­lom po kome su se­de­li oho­li nepušači, ko­li­ko sam vi­deo niš­ta zdra­vi­ji nego dok su pušili, ali znat­no mr­zo­vol­jni­ji.

Većina je žva­ka­la hra­nu što će se otrov­nom tek su­tra po­ka­za­ti.

Već sam sebe vi­deo kako se vraćam u de­tinjstvo i pu­šim u klo­ze­tu. čak sam se ob­ra­do­vao.

Jav­na ci­ga­re­ta ni­kad ne do­stiže slat­ku aro­mu taj­ne.

Onda ugle­dah bi­za­ran pri­zor. Is­pod ta­ble s pre­zri­vim nat­pi­som „Do­zvol­je­no pu­išen­je!“, bilo je dva tri reda za­u­ze­tih sto­li­ca, a u ko­ri­do­ri­ma iz­me­du njih ti­ska­li su se ćudji­vi, une­zve­re­ni Iju­di, gu­ta­jući ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta od­jed­nom.

Nisu ih pušili, jeli su ih. Ugu­rah se među ove ma­ni­ja­ke i za­pa­lih svo­ju. Svu­da oko nas se­de­li su bivši pušači jake vol­je.

In­ten­ziv­no su nas pre­zi­rali kao sla­biće i mr­ze­li kao tro­vače, ali kao da nam na gre­hu po­ma­lo i za­vi­de. Ci­ga­re­ta koju sam to­li­ko želeo dobi ukus sla­me.

Ba­cih je i u klo­ze­tu za­pa­lih dru­gu. U avi­o­nu sam pu­šio bez pre­da­ha, zna­jući da će mi jed­nom i to za­do­voljstvo biti us­kraćeno. U lon­don­skom me­trou pušačima je za tro­van­je bilo pre­pušteno samo par va­go­na. Sada su im i oni ote­ti.

U mno­gim se bi­o­sko­pi­ma ne puši, te su fil­mo­vi po­gu­bi­li do­bar deo umet­ničke draži.

Iz­ve­sne dame ne ­tr­pe du­van pa je i lju­bav osta­la bez svr­he koju je de­li­la s do­brom ciga­re­tom.

Pošto se ni po čeka­o­ni­ca­ma više ne puši, en­gle­ska bes­kraj­na čekan­ja u redu, koja je to­plo pre­po­ručivao Džordž Mikeš, iz­gu­bi­la su sva­ki smi­sao osim smi­sao jačanja ka­rak­te­ra, stra­na­ca uglav­nom, jer ga En­gle­zi i ova­ko po­se­du­ju.

Kako se ne puši ni po usta­no­va­ma, ne is­pla­ti se više ni ra­di­ti, ali to se ovde ni­kad i nije is­plaćiva­lo.

Do iz­jed­načenja pu­š­en­ja s du­šev­nom okrut­nošću, osno­vom za raz­vod bra­ka, i pre­mlaćivan­ja be­sti­jal­nih pušača na uli­ci, ame­ričkog načina pročišćavan­ja va­zdu­ha, u Bri­ta­ni­ji se još nije do­spe­lo, ali se i ka tome ide.

Ni­ko­tin­sko pi­tan­je nije, na­rav­no, stvar je­di­no ličnog zdra­vl­ja i pra­va da ga ru­i­ni­ra­mo kad i kako hoćemo.

Ono se tiće ko­mu­nal­ne hi­gi­je­ne i opš­te slo­bo­de.

Kao što moja slo­bo­da može do­pi­rati samo do gra­ni­ca tuđe, i moje pra­vo na sa­mo­u­bi­stvo sme iči samo do­tle dok ne ubi­ja dru­ge.

To raz­u­mem i zato sam spre­man da pu­š­im u klo­ze­tu.

Raz­u­mem, takođe, da moj hro­nični bron­hi­tis, moja ci­ga­ret­na ast­ma s em­fi­ze­mom, moj buduči du­van­ski rak, moje osla­be­lo srce, mo­ji­ za­pušeni krv­ni su­do­vi, moja ak­tu­el­na ni­ko­tin­ska se­ni­li­ja, sve to umnoženo s ukup­nim bro­jem pušača, izbeživim bo­le­sti­ma op­te­re­du­je si­ro­ma­šno zdrav­stve­no i so­ci­jal­no osi­gu­ran­je, već do­vo­ljno za­po­sed­nu­to lju­di­ma ru­i­ni­ra­nim za­tro­va­nom hra­nom,vo­dom, va­zdu­hom, a pre ­sve­ga dru­štvenom kl­i­mom našeg pro­svećenog živo­ta.

Nije pra­vo da ne­vi­ni plaćaju tuđa ne­kro­fil­na uživan­ja.

Sve ovo, eto, raz­u­mem, i pošto en­gle­ski pu­ri­tan­ski ka­rak­ter ne­mam da se du­va­na od­rek­nem, ni jake zube da nji­ma pri­državam lulu, pa ni nov­ca za sku­pe tom­pu­se, spre­man sam da povučem kon­se­kven­ce ­i o­sta­tak ­svog­ bed­nog živo­ta ­pro­ve­de­m u klo­ze­tu.

Ne­š­to ipak ne raz­u­mem. Atlan­tik na oba­le Bri­ta­ni­je re­dov­no iz­ba­cu­je ­ja­ta he­mi­ka­li­ja­ma po­tro­va­nih riba i u ma­snoj naf­ti­ ja­ta po­gu­iše­nih pti­ca.

Bri­ta­ni­ja moru vraća prl­ja­ve ot­pat­ke svo­je vik­to­ri­jan­ske in­du­strij­ske za­o­sta­lo­sti. S bri­tan­skim va­zdu­hom je u plo­do­tvor­noj raz­me­ni.

Uzi­ma­jući mu ozon, daje mu ki­se­le kiše, ben­zin­ska is­pa­ren­ja, smr­to­no­sne ga­so­ve.

Iz ­bri­tan­ske­ zem­lje­ va­de ­se čisti me­ta­li, a u nju ­tr­paj­u prl­ja­ve­ ra­di­o­a­ktiv­ne de­po­ni­je.

Nema bri­tan­ske hra­ne koja u ovom ili onom tre­nut­ku nije de­nun­ci­ra­na ­ka­o­ za­gađena i o­pa­sna­ za ljud­sku upo­tre­bu.

Ne­ma ­vo­de ­za koju sme­mo reći da je ar­ka­dij­ski pit­ka. Nema pro­iz­vo­da za koga pouzdano zna­mo da je za život­nu sre­di­nu bez­o­pa­san.

Bri­ta­ni­ja ­je ­ma­sov­na i ma­siv­na ­klo­a­ka u o­ke­an­skoj ka­na­li­za­ci­ji koja je ob­li­va.

An­ti­duvan­ski ar­gu­men­ti, ne­o­spor­ni, prem­da mal­ko krvožedni, po­sta­ju sum­nji­vi tek kad shva­ti­mo da nas to isto pre­pla­š­e­no dru­štvo, ta ista brižna država, ta ista čove­kol­ju­bi­va na­u­ka, na jed­noj stra­ni štiteći od ni­kotinske smr­ti, na dru­goj sa­svim ko­mot­no truju ben­zin­skim is­pa­ren­jima, ki­se­lim ki­ša­ma, nu­kle­a­rnim smećem, zagađenom hra­nom i svo­jim uprav­nim glu­po­sti­ma, i još zah­te­va­ju od nas da ih hva­li­mo.

Zar nije pra­ved­no da nam bar na­u­ka i vla­da pra­ve dru­štvo u klo­ze­tu.

Thursday, May 27, 2010

Istoričari kao proroci

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

IS­TO­RIČARI KAO PRO­RO­CI PROŠLO­STI

Isto­ri­ja se bavi prošlošću kao fak­tom uko­l­i­ko može da ga ras­po­zna u emul­zi­ji mogućih, po­ne­kad i ko­ri­snih al­ter­na­ti­va. Sa­mo ­fi­lo­so­fi pro­šlo­sti tipa Špen­gle­ra igra­ju pro­ro­ke budućno­sti.

Lju­di što pro­ri­ču pro­šlost, vi­dovn­ja­ci una­trag, do sada nisu po­zna­ti. Valj­da zato što se čine nepotreb­nim. Pro­šlost se, na­vod­no, po­zna­je, jer se zav­rš­i­la, a što se zna, što je go­to­vo, do­vrše­no, smešno je pro­ri­ca­ti kao da se ne zna, da se tek događa, da još tra­je.

Malevich-Suprematism_58_lg.jpg

Iz­gle­da, međutim, da ula­zi­mo u or­ve­li­jan­sko vre­me u kome će pro­ri­can­je pro­šlo­sti biti ne samo moguće, već i požel­jno.

Pred na­šim za­div­lje­nim očima prošlost ­se men­ja ka­o­ da nije dovršena, da ­se­ tek ­sad do­vr­ša­va. A onda, na­rav­no, još ima vre­me­na da je predviđamo, da slo­bod­no nagađamo kako će se od­vi­ja­ti, pa možda i – popravljamo.

Is­to­ričari, koji o nje­noj ne­vi­dlji­voj ma­ši­ne­ri­ji naj­vi­še zna­ju, od istraživača ono­ga što je bilo pre­o­bra­ziče se u vrače-pogađače ono­ga što će biti, od tumača po­ve­sti u nje­ne ovlašćene pro­ro­ke, od tra­ga­ča za izve­sno­sti­ma – u lov­ce na ne­iz­ve­no­sti.

Građani­ma, od ko­jih isto­ri­ja živi a da oni od nje najčešće ima­ju samo ne­pri­li­ke, kraj nove ne­kro­mant­ske na­u­ke osta­je da se kla­de hoće li, četr­de­set šest go­di­na na­kon događaja u lažnom li­ne­arnom vre­me­nu, ju­go­slo­ven­ski par­ti­za­ni sru­ši­ti, 1943, most na Ne­re­tvi tako sa­vrše­no da on i srušen bude i da se pre­ko nje­ga može preći, što se pre­ma našim udžbe­nidcima de­si­lo, ili ga neće tako sru­š­i­ti, jer je to ne­mo­guće, kao što tvr­di par­ti­zan­ski ge­ne­rat g. Po­po­vić, što, na­rav­no, otva­ra neke dru­ge ne­do­u­mi­ce.

Is­to­ričari raz­re­šen­je ove teh­no­lo­š­ko-po­ve­sno-ma­gij­ske enig­me mogu pred­viđati na bazi raz­ličitih ori­jen­ti­ra: do­ku­me­na­ta pro­šlosti ili sa­da­šn­jo­sti; on­da­šnje po­tre­be da se most i sru­ši i pređe, a da to iz­gle­da ube­dlji­vo; i sadašnje da se pređe bez ob­zi­ra kako. Mi građani možemo vračati u bob, a naj­na­zad­ni­ji od nas žele­ti da se most uopšte ne pređeć

Ova­kvo di­ja­lektički ela­stično tu­ma­čen­je isto­ri­je ima nad po­zi­ti­vističkim, ri­gid­nim, kon­zer­va­tiv­nim, ne­sum­nji­vu pred­nost: ni­kad ni­š­ta nije go­to­vo, pa pre­ma tome ni re­še­no. Iz­gu­blje­na se bit­ka još može do­bi­ti.

Ne­po­treb­no ubi­stvo na­knad­no izbeći. Po­što za­vr­še­nog, obav­lje­nog, konzumi­ra­nog­ vre­me­na nema, gre­ška se uvek može is­pra­vi­ti. He­roj ili iz­daj­nik­ može se ­po­sta­ti i de­ce­ni­j­a­ma na­kon­ što ­je is­te­klo­ vre­me u kome se he­ro­i­zam ili iz­daj­stvo zbi­lo. Od na­u­ke o utvrđivan­ju fa­ka­ta isto­ri­o­gra­fi­ja tako po­sta­je ma­gi­ja nji­ho­vog pro­ri­can­ja.

Re­ne­san­sni pi­sci Tju­do­ra na­la­zili su se u is­toj po­vol­jnoj po­zi­ci­ji, pa nije na­od­met kon­sul­to­va­ti nji­ho­vo po­na­šan­je, tim pre što je slično is­ku­stvu ju­go­slo­ven­skih po­ve­sničara zatečenih za ka­te­dra­ma 1944.

Engle­ska je kod Bo­svor­ta 1485. tek izašla iz di­na­stičkog rata Ruža – Jork i Lan­ka­ster – pa ­pi­sci­ma­ o­nog ­vre­me­na, obra­zo­va­nim i prak­tičnim po­znava­o­ci­ma uno­snih isto­rij­skih ana­lo­gi­ja i ar­he­tip­skih mo­de­la, nije te­ško da pred­vi­de kako će uzur­pa­to­ri Tju­do­ri želeti da se pri­kažu kao spa­si­o­ci na­ci­je ­od bra­to­ubi­lačkog ­klan­ja.

Sto ­ga­ su is­prav­no­ pro­rekli da ­je ­pro­šlost, sadržana u vla­da­ma kon­ku­rent­skih Kuća Jork i Lan­ka­ster, mno­go gora nego što je u stvar­no­sti pret­hod­ne En­gle­ske bila.

Pro­re­kli su naročito da je ­ja­ko stra­dao na­rod – čija se po­dr­ška tražila – premda je bilo opre­zni­jih pro­ročan­sta­va po ko­ji­ma je na­rod za rat be­lih i cr­ve­nih ba­ro­na je­dva i znao, a ka­mo­li od nje­ga jako tr­peo.

Tako će po­sled­nji Ružin mo­narh Ričard III do­bi­ti po­ve­snu i ličnu­ gr­bu pola veka po­što je bez nje ­u­god­no, a iz­gle­da i pri­lično državo­tvor­no živeo.

Ričar­do­va grba neće. se na sta­ri način, pu­tem por­tre­ta ili pi­sa­nih sve­dočan­sta­va, ot­kri­ti; ona će se po no­vom - pro­reći; čast koja, vele, pri­pa­da Šeks­pi­ru.

Go­di­ne 1944. la­ko ­je bilo pred­vi­de­ti da će Kral­jev­ina Ju­go­sla­vi­ja biti na­ka­zna državna tvo­re­vi­na, hi­brid ne­pra­ved­nog Ver­saj­skog mira i srp­ske ne­pra­ved­ne im­pe­ri­ja­li­stičke ­po­li­ti­ke, i da će živo­t u njoj­ za­ većinu građana biti ne­mo­guć.

Da­nas, go­di­ne1989, uno­sni­je ­pro­reći da će taj život opet po­sta­ti, ako ne baš sja­jan, bar sno­šl­jiv. Na ne­kro­mant­skoj kla­di­o­nici za su­pro­tan za­ključak, ve­ru­jem, iz­gu­bi­li bi­smo pare.

Go­di­ne 1944, takođe, sa si­gur­nošću se dalo pro­reči da će Na­rod­no­o­slo­bo­di­lačka bo­rba b­i­ti uspešna i da će nam do­ne­ti so­ci­ja­li­stičku re­vo­lu­ci­ju, a ova srećan život. 1989. sme­mo pro­reći samo prva dva događaja. U trećem pro­ro­š­tvu mo­ra­mo men­ja­ti pri­dev.

Osta­ju mno­ge za­go­net­ke naše tekuće prošlo­sti na ko­ji­ma se nova na­u­ka može opro­ba­ti. Val­ja pro­reći još to­li­ko od naše ne­za­vršene, naše stal­no otvo­re­ne isto­ri­je.

Kako će se, re­ci­mo, Al­ban­ci u to­l­i­kom bro­ju naći na na­šoj te­ri­to­ri­ji, hoće li se­ bal­kan­skim ra­to­vi­ma Ma­ke­do­ni­ja oslo­bo­di­ti ili po­ro­bi­ti, ko će skri­vi­ti smrt naših ko­mu­ni­sta u Ru­siji, kako će Slo­venci 1918. i 1943. ući u Ju­go­sla­vi­ju, jer o tome kako će izaći, ako izađu, možemo naučno-ne­kro­ma­nt­ski ras­prav­lja­ti tek kad izađu, ako izađu, i kad dav­na prošlost događaja do­zvo­li da o nje­mu go­vo­ri­mo kao da se još nije do­go­dio.

Pred­lažem zato da se pro­šlošću ba­vi­mo, a o budućno­sti da ne mislimo. (To već po­ma­lo i čini­mo.) Pro­šlo­st je iz­men­lji­va, budućnost nije.

Za nju uvek ima­mo ­vre­me­na. Ba­vi­ti se budućno­šću ko­ja­ se nije do­go­di­la o ko­joj poj­ma ne­ma­mo kako će se do­go­di­ti i hoće li je uop­šte biti, za­lu­dan je po­sao. Pu­sti­mo­ je da naj­pre po­sta­ne pro­š­lost, po mogućno­sti dav­na tek onda možemo od nje ra­di­ti što hoćemo.

Čak, ako nam se ne­u­spe­lom učini, celu je po­no­vi­ti.

Wednesday, May 26, 2010

Vanbračni život

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

VAN­BRAČNI ŽIVOT NA­CIJE I DE­MO­KRA­TIJE

Isto­rij­sko ne­pri­ja­teljstvo Škota i En­gle­za, ute­mel­je­no na ra­snim raz­li­ka­ma i ge­o­po­li­tičkim oko­l­no­sti­ma te­snog, si­ro­mašnog, izo­lo­va­nog ostrva, pot­kre­plje­no ra­to­vi­ma, učešćem u pro­tiv­ničkim evrop­skim ko­a­lici­ja­ma, a pod­ma­zi­va­no raz­li­ka­ma u bo­gat­stvu i Se­ve­ra i Juga, pre­tvo­re­no je da­nas u kom­ple­men­ta­ran na­rod­ni i državni amal­gam, koji je­di­no na­ru­iša­va pi­to­resk­na Škot­ska se­pa­ra­ti­stička ma­nj­i­na, ve­o­ma, uo­stalom, važna za raz­bi­janje uspav­lju­juće mo­no­to­ni­je bri­tan­skog po­li­tičkog živo­ta.

Po­sled­nju bit­ku vode En­gle­zi i Škoti 1745. kad se­vern­jaci s unu­kom Džemsa VII pokušava­ju ja­ko­bin­sku in­va­zi­ju. To do­ka­zu­je da ništa, pa ni str­plji­vo, upor­no, tvr­do­gla­vo međusob­no na­ci­o­nal­no ne­ra­zume­van­je nije večno.

(Večna je samo glu­post.) Ono što En­gle­ze i Ško­te ujedin­juje nisu na­ci­je, koje bi se rnožda i da­nas sl­a­do­stra­sno kla­le, nego po­litika za­jed­ničkog in­te­re­sa što ­je obez­beđuje par­la­men­tar­na de­mo­kratija, uz nešto ostrv­ske tre­zve­no­sti.

(Slična, mada ne ista, di­le­ma sa Se­ver­nom Ir­skom još nije re­še­na, pa i to do­ka­zu­je da hu­ma­ni­stičke ge­ne­ra­li­za­ci­je u po­liti­ci nisu pre­po­ručlji­ve.)

Caravaggio-Perles

Ne­ko­li­ko puta je srp­ski na­rod stav­ljan u položaj da bira između na­ci­je i de­mo­kra­ti­je, između una­pređivan­ja na­ci­o­nal­nih i usa­vršavan­ja de­mo­krat­skih in­te­re­sa, a da mu je ret­ko kad omo­gućeno da oba in­te­re­sa iz­jed­nači i shva­ti kao dve šine istog ko­lo­se­ka svo­je na­ci­o­nal­ne i građan­ske eg­zi­sten­ci­je.

Nećemo se­ vraćati u doba u ko­me­ je de­mo­kra­ti­ja mi­ro­va­la, jer je na­rod bio za­u­zet bor­bom za na­ci­o­nal­no oslo­bođenje i kad je, možda - ali ni­kad sa­svim si­gur­no - od­u­sta­jan­je od lične šlo­bo­de pomaga­lo­ da ­se ­i­zvo­ju­je­ slo­bo­da­ za ­sve.

Bi­la­ je ­to­ ko­lek­tiv­na ­nac­io­nalna slobo­da koja nije mo­ra­la pret­po­stav­ljati ličnu i građan­sku, ali je ovu, u pri­rod­nim okol­no­sti­ma, ne samo pod­ra­zu­me­va­la već i na­la­ga­la kao naj­vi­ši cilj za­jed­ničkog oslo­bođenja.

Uzećemo samo dva pri­me­ra kad to iz­ve­sno nije bio slučaj i kad su opš­ti in­te­re­si, ma čime mo­ti­vi­sa­ni, zlo­u­po­tre­blje­ni da se građan­ski in­te­re­si su­spen­du­ju.

Oba su iz međurat­ne Ju­go­sla­vi­je, koju smo zva­li tru­lom, i tek sad, u poređenju s trul­je­njem so­ci­ja­li­stičke, raz­u­me­li da je, po svoj pri­li­ci, zdra­vi­ja bila nego što je tumačima nje­ne po­ve­sti iz du­bi­ne jed­ne ide­o­lo­ške za­blu­de iz­gle­da­lo.

Pro­ces de­mo­kra­tiza­ci­je po­li­tičkog živo­ta, pre­net iz Kral­je­vi­ne Srbi­je i Au­stro­u­gar­ske monar­hi­je - prem­da­ se­ o­vi p­ro­ce­si ­ni­ u­ ni­vou, ni u vrsti ne mogu upo­ređiva­ti, ali su se mo­gli na­do­pun­ja­vati – stao je za volju uklanjanja nesporazuma između Srba i Hr­va­ta, su­spen­du­jući us­put iz­ve­sna ne­o­tuđiva pra­va svih ju­go­slo­ven­skih građana, po­go­to­vu Srba i Hr­va­ta.

Nji­ho­va se ob­no­va takođe za­gli­bi­ila ­u­ gu­stom ­mul­ju ­do­maćeg „istočnog ­pi­tan­ja“ srp­sko-hr­vat-skih od­no­sa, bez od­go­vo­ra koji bi traj­ni­je za­do­vol­jio obe stra­ne.

Slo­bo­dan po­li­tički život u re­al­nom so­ci­ja­li­zmu, one­mo­gućen monističkom pri­ro­dom ide­o­lo­gi­je, eli­mi­ni­san­je, između osta­log, i ar­gu­mentima koji su na­rod u ob­li­ku rad­ničke kla­se - rad­ni­ka, sel­ja­ka i po­š­te­ne in­te­li­gen­ci­je stav­ljali iz­nad de­m­o­kra­t­i­je, do­ka­zu­jući da će vi­še­stra­načje au­to­mat­ski, po sili bal­kan­skog ge­o­po­li­tičkog da­r­ma­ra, ugro­zi­ti državno je­din­stvo.

U međuvre­me­nu je ve­štačko amor­ti­zo­van­je pri­rod­nog na­cional­nog senti­men­ta pro­hod­ne ka­na­le našlo u kri­ptičnom par­tij­skom životu, gde je počiva­la moć, i do­ve­lo do na­ci­o­nal­no ori­jen­ti­sa­nih, u načelu in­ter­na­ci­o­nal­nih Ju­go­slo­ven­skih kom­par­ti­ja, hi­me­ričnog hi­bri­da s te­lom pro­le­ter­skog inter­na­ci­o­na­li­zma a dušom ma­lo­građan­skog šovi­ni­zma.

U svim je slučaje­vi­ma na­ci­o­nal­ni in­te­res, bio ili ne bio po­i­sto­većen s držav­nim, bio ili ne bio se­pa­ratan po re­pu­bli­ka­ma, bio.ili ne bio au­tentičan, imao pri­mat ­nad in­te­re­si­ma i načeli­ma de­mo­kra­ti­je.

De­mo­kra­ti­ja je uvek mo­ra­la čeka­ti u dugačkom redu, iza dru­gih stvar­nih ili iz­mi­šl­je­nih na­ci­o­nal­nih pri­o­ri­te­ta.

Za nju ni­kad nije bi­lo ­po­godno vre­me. lli smo bili ugroženi spol­ja, pa ­na­s je ­de­mo­kra­ti­ja ­sla­bila (ka­o­ da ­je­ o­na, ka­ko ­je­ Hi­tler tvr­dio, po sebi de­struk­tiv­na i ana­ci­o­nal­na) ili smo sami sebe ugrožava­li, pa nas je sla­bi­la još više (kao da je ona po sebi an­ti­državna i an­ti­so­ci­jalistička, kako je mi­slio Stal­jin).

Sličnu „krvnu sliku“ pokazuje domaće albansko pitanje novo „istočno pi­tan­je“ naše sud­bi­ne. Ugroženost­ Sr­ba na Ko­so­vu je ne­o­spor­na, srp­sko pra­vo na sa­mod­bra­nu ne­po­re­ci­vo, upr­kos ne­ra­zu­me­van­ju onih koji će, bo­jim se, ugroženi biti po­sle nas.

To je ne­ra­zu­me­van­je, međutim, između osta­lih uzro­ka, po­sle­di­ca istih pri­vid­nih na­ci­o­nal­nih pri­o­ri­te­ta, kon­stant­nih u na­šoj po­liti­ci, pa i načinu raz­mi­sljan­ja, što su de­mo­kra­ti­ju od­la­ga­li i odlažu u ime zaštite cil­je­va koji se u prin­ci­pu bez de­mo­kra­ti­je ne mogu ni do­bro ni traj­no za­šti­ti­ti.

Reći „Sr­bi­ja“, a tek po­tom „de­mo­kratija“ znači stvo­ri­ti zem­lju u ko­joj, prem­da srp­ska, možda neće vre­de­ti žive­ti, pa čemu onda Sr­bi­ja? Reči „de­mo­kra­ti­ja“, a tek ­za­tim „Sr­bi­ja“ znači možda zem­lju u ko­joj će biti de­mo­kra­ti­je ali ne i Srba da u njoj uživa­ju, pa kome onda među nama, Sr­bi­ma, ta de­mo­kra­tija tre­ba?

Ali reći „Sr­bi­ja i de­mo­kra­ti­ja“, si­mul­ta­no i re­ci­pročno, bez pre­va­ge u korist jed­nog ili dru­gog in­te­re­sa, znači možda, ako ništa dru­go, nadu da se oni mogu po­mi­ri­ti. Jer to ni­smo pokušali. Sve dru­go je­smo. I sad smo tu gde smo.

Evro­pa nema vere u naše spo­sob­no­sti da živi­mo u de­mo­krat­skom dru­štvu.

To ­je ­je­dan od raz­lo­ga nje­nog ot­po­ra da ­joj se pridružimo. Ako mi sami da­je­mo do znan­ja kako de­mo­kra­ti­jom ne ume­mo da rukujemo, da se u njoj ne sna­la­zi­mo, da sto­ga i nije po­treb­na, čak i da ona nije u našem na­ci­o­na­l­nom in­te­re­su, šta od dru­gih očeki­va­ti?

Tuesday, May 25, 2010

Gospodin Hitler

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SAMO DA NE NA­ULJU­TI­MO GO­SPO­DI­NA HI­TLE­RA A STRE­LE NEKA LETE

8. maja 1940. Čem­ber­len, tvo­rac „min­hen­skog mira u no­vom veku“ i naj­go­ri pred­sed­nik u nje­mu, sreo se u bri­tan­skom pa­rla­men­tu sa svo­jim Vo­ter­luom. Is­hod gla­san­ja o po­ve­ren­ju is­prav­no je shva­tio kao nogu u tur i pod­neo ostav­ku, ustu­pa­juči me­sto gla­so­vi­tom „rat­nom hu­š­kaču“ Čerčilu.

Isti­ni za vol­ju, kako se Bri­ta­nija za rat pri­pre­mi­la, u čemu on sno­si krun­sku kri­vi­cu, za­ce­lo i nije bilo vla­de koja bi ga u pr­voj go­di­ni uspešnije vo­di­la. (Ili su En­gle­zi i rat­ne pri­pre­me shva­tali kao „uz­ne­mi­ra­van­je g. Hi­tle­ra“ ili ih nisu sma­tra­li­ važnim za n­je­go­vo ­do­bi­jan­je, jer ­su i nas 1941. u su­kob s Nemačkom gu­ra­li, prem­da­ su zna­li da smo za su­kob sprem­ni još man­je nego oni.)

Čem­be­rle­nov pad nije to­li­ko po­sle­di­ca pri­rod­nih bri­tan­skih rat­nih po­ra­za ko­li­ko po­ra­za ne­pri­rod­ne po­li­ti­ke ­smi­ri­va­nja g. Hi­tle­ra ­pre ­no ­što ­je ­su­ko­b i­zbio. Sta­lo ­se­ na ­lo­gičko sta­no­viš­te da onaj ko je na­vi­kao da ne­ko­ga ne ljuti ne može s njim rav­no­prav­no vo­je­vati, jer rat pod­ra­zu­me­va vređan­je ­su­par­ni­ka tamo gde ga naj­više boli.

ChagallMarriageClose

Nas, međutim, ne za­ni­ma Čem­ber­len nego bri­tan­ska štam­pa. Razgnjev­ljen „ne­pa­tri­ot­skim“ držan­jem na­rod­nih po­slani­ka koji su ga obo­ri­li, lord Kim­sli, vla­snik ugled­nih li­sto­va „San­dej Tajms“ i „Dej­li Skeč“ 8. maja1940. piše pa­lom pre­mi­je­ru pi­smo uko­me žali: „što ne ras­po­la­že si­lom da te ne­po­kor­ne ele­men­te ne­ko­li­ko dana pod­vrg­ne ger­man­skoj di­sci­pl­i­ni koja je ba­rem efi­ka­sna i ro­dol­ju­bi­va“.

Bio je to opro­š­taj­ni pean Čem­ber­le­nu po­kor­nih na­jam­ni­ka bri­tan­ske štam­pe, ko­ja­ se u pred­rat­nim go­di­na­ma, sle­deći pa­ci­fi­ka­tor­sku stra­te­gi­ju vla­de, s usam­lje­nim iz­u­zetkom „Jorkšajr Po­sta“, na sve­ načine ­tru­di­la­ da ­ne­ nal­ju­ti g. Hi­tle­ra. Čuve­na sa slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti, bri­tan­ska je štam­pa po­sta­la ne­zva­nič­no zvanični biro za in­for­ma­cije pred­sed­ni­štva bri­tan­ske vla­de.

Bri­tan­ci su konstant­no ob­man­ji­va­ni u pogledu rat­ne opa­sno­sti i stvar­nih na­me­ra g. Hi­tle­ra ko­jeg nije tre­ba­lo lju­ti­ti samo zato što je sam sebe umeo na­l­ju­ti­ti kad god je hteo i kad god mu je tre­ba­lo.

Žive­li su u mra­ku, u kome ih je držala slo­bod­na štam­pa. Pro­bu­di­le su ih bom­be, ne isti­ne Sed­me sile, ko­jih da je za vre­me­na bilo možda ni oružje, Prva sila sve­ta, ne bi mo­ra­la pro­go­vo­ri­ti.

Su­mor­na sećanja na 1939. ni­sam upri­ličio zbog En­gle­za. Ne­mam pra­va da im pre­ba­cu­jem krat­ko­vi­dost. Par­tij­ski očevi i oci današnjih ko­mu­ni­sta, takođe su se jed­no vre­me utr­ki­va­li u udva­ra­nju Nemačkoj i smi­ri­van­ju g. Hi­tle­ra.

Uza­man. G. Hi­tler se nije smi­rio. G. Hi­tler se nije smi­ri­o ­jer se nije hte­o­ smi­riti. Hte­o ­je Leben­sra­um. Sa­mo ­su ga ­te­ri­to­ri­je­ smi­ri­va­le.

I do­k je En­gle­ska mo­gla da ih daje, jer tuđe behu, pa joj nije pa­da­lo te­š­ko kao Au­stri­ji ili Češ­koj, čije su bile, sve je te­klo glat­ko. I za naše ko­mu­ni­ste sve je išlo glat­ko do­k je En­gle­ska­ sa­ma ot­plaćiva­la svo­ju po­ve­snu in­do­len­ci­ju.

Čim je na­pad­nu­ta So­vjet­ska Uni­ja, nji­ho­va du­hov­na do­mo­vi­na, ume­sto da se i dal­je tru­de da g. Hi­de­ra ne Iju­te, nal­jutiše se sami. Tako smo, ume­sto pi­to­me dan­ske oku­pa­ci­je, do­bi­li kr­vav srp­ski građan­ski rat

Prin­cip smi­ri­van­ja smo prak­ti­ko­va­li to­li­ko puta u spol­jnoj po­li­ti­ci ko­li­ko ­smo ­ga ­pu­ta ­i­zbe­ga­va­li ­u ­do­maćoj. Iz­ na­še ­mi­rol­ju­bi­vo­sti je­di­no ­su bile isključene eg­zo­tične ­ti­ra­ni­je, pa ni one uvek, i za­pad­ne de­mo­kra­ti­je, čak i kad nam od pomoći behu.

Na po­slu nije sta­ra ra­to­bor­no­st već sta­ra ide­o­lo­gi­ja. Pošto smo se, po­sle 1948., do­vol­jno na­gr­di­li So­vje­ta - a i vice ver­sa - tr­pa­li smo u za­tvor one koji su to s mno­go man­je žesti­ne tek imi­ti­ra­li. l opet da se So­vje­ti ne nal­ju­te.

Ni­smo hte­li sr­di­ti ni g. Ga­da­fi­ja, ni g. Idi Ami­na, ni g. Ha­i­la Se­la­si­ja, ni g. Bo­ka­su, ni g. Čaušeskua. Ovog po­sled­njeg ni­smo hte­li ner­vi­ra­ti, iako je ra­sel­ja­van­jem iz­da­š­no ner­vi­rao naše sa­ple­me­ni­ke u Ru­mu­ni­ji, a iz Đer­da­pa uzi­mao više vode nego što mu pri­pa­da i time ner­vi­rao nas. To mi je ne­ka­ko i ja­sno.

Ni­smo hte­li da nam se kaže kako smo pri­stra­sni, jer su nam ru­mun­ski Srbi bli­ski, pa bi to bilo očevid­no strančar­stvo. Nije mi, međutim, ja­sno zašto smo se us­te­za­li da ljutimo g. Bo­ka­sa koji nije jeo naše nego vla­sti­te su­građane i gde nas za osob­nu za­in­te­re­so­va­nost niko nije mo­gao optužiti.

Sad, eto, nećemo da ner­vi­ra­mo g. Ho­me­i­ni­ja. Raz­u­meo bih okle­van­je da je g. Ruždi naš pi­sac. Nije, na sreću. Slo­bod­ni smo ga bez mo­ral­nog ri­zi­ka u od­bra­nu uze­ti, kao što smo uvek čini­li kad su u pi­tan­ju dru­gi: tuđa slo­bo­da, tuđa prav­da, tuđa te­ri­to­ri­ja, tuđ in­te­res, tuđ na­rod.

Is­tro­še­ni na tuđim ne­vol­ja­ma, po­ma­lo smo za­ka­sni­li u raz­u­me­van­ju sop­stve­nih. Isu­vi­še smo dugo pla­kali nad tuđim gro­bo­vi­ma da bi nam ne­što suza osta­lo za naše.

Da ne nal­ju­ti­mo g. Ho­me­i­ni­ja, nismo odložili po­se­tu nje­go­vog pred­sed­ni­ka vla­de, kao što su učinili Au­stri­jan­ci, mada bi kod njih s domaćinom imao o čemu da ćaska. Ako ni o čemu dru­gom, a ono o kra­pin­skoj ba­li­sti­ci.

Da ne nal­ju­ti­mo g. Hom­e­ini­ja, ni­smo iz­be­gli kon­feren­ci­ju za štam­pu i tako mu one­mo­gućili da kaže: „Crna stre­la smrti je oda­pe­ta i leti pre­ma srcu bo­go­hul­nog ko­pi­le­ta Ruždi­ja“ i domaće in­di­janske rat­ne igre una­pređuje s naše te­ri­to­ri­je, sto­jeći no­ga­ma na na­šem držav­nom obra­zu.

I, naj­zad, da ne ljud­mo g. Ruždija, oštećujući mu sa­mo­po­š­to­van­je, koje se stiče samo u pot­pu­noj usam­lje­nosti, mi ga ne uzi­ma­mo u za­š­ti­tu.

Je­di­no se ni­smo li­bi­li da pri­med­ba­ma ­na ovaj di­plo­mat­ski pro­ma­šaj lju­ti­mo svog mi­ni­stra spol­jnih po­slo­va, dru­ga Lončara. To možemo. Naša je­ kost.

Možemo, ali ne uspe­va­mo.

Monday, May 24, 2010

Cover-up

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

CO­VER-UP ILI GU­RAN­JE ĐUBRE­TA POD ĆILIM

Domaćica ima dva načina da pri­klad­no dočeka go­ste. Kuća joj uvek može biti čista, te je po­se­ta neče iz­ne­na­di­ti, ili je ona do­vol­jno spret­na da u krat­kom raz­ma­ku između zvo­na i vre­me­na do koga učti­vost dopušta da se vra­ta ne otvo­re, sve ne­u­god­ne do­ka­ze o svom ka­rak­te­ru i na­vi­ka­ma skem­ba u or­ma­ne ili pod ćili­me gur­ne.

Između ne­u­red­nih a spret­nih domaćica i naših vla­da nema raz­li­ke. Ve­š­ti­na im se man­je sadrži u spo­sob­nosti da se kuća uvek u redu drži, nego u ume­t­no­sti da iz­gle­da ured­na kad im na vra­ta neočeki­va­no za­zvo­ni jav­no mnjen­je.

Na ­vra­ta­ Da­u­ning­ Stri­ta 10 naj­pre­ su­ za­ku­ca­li­ te­ro­ri­sti, pa tek­ pošto su oni po­sao oba­vi­li za­lu­pa­la je jav­nost.

Kad su za­ku­ca­li te­ro­ri­sti, vla­da se pra­vi­la da ih ne čuje i ništa nije pred­u­ze­la da po­se­tu do­stoj­no dočeka. Iz­vin­ja­va­la se učesta­lim ku­can­jem na vra­ta nje­nih usta­no­va. Objašnjen­je ­je ra­zum­no, osim ako na ula­zu ne kuca ­tem­pi­ra­na bom­ba.

Tada je ra­zum­ni­je ku­can­je čuti. Tek kad je bom­ba eks­plo­di­ra­la vla­da je čula lu­pan­je ­no­vih nežel­je­nih­ go­sti­ju – štam­pe ­i­ jav­no­sti.

Sme­sta­ je, ka­o ­sva­ka u ne­re­du­ za­tečena ­do­maćica, ura­di­la ­o­no što ­je­ je­di­no­ pre­o­stalo - str­pa­la je prl­ja­vo ru­blje svo­je ne­kom­pe­ten­ci­je u or­man, a ot­pat­ke svo­je in­do­lencije pod ćilim. Kad su vra­ta otvo­re­na, kuća je bli­sta­la - ali i smr­de­la.

Bio je to kla­sičan co­ver-up, ko­jim se­ vla­de bave bar pola rad­nog ­vre­me­na, jer su u dru­goj po­lo­vi­ni za­u­ze­te oma­ška­ma zbog ko­jih i mo­ra­ju da ih po or­ma­ni­ma i pod ćilime kri­ju.

daumier Don Quichotte-2

U međuvre­me­nu sa­kri­ve­ne su i žrtve ne­sreće kraj sela Lo­ker­bia; 270 put­ni­ka Bo­in­ga 747 Pan-Am leta 103, na li­ni­ji Frank­furt-Lon­don-USA, sa­hran­je­no ­je ­pod­ zem­lju.

Lju­di­ su ­o­ti­šli­ pod­ zem­lju, isti­na­ pod čilim. Lju­di se iz ­zem­lje neće vra­ti­ti, isti­na is­pod ćili­ma pro­vi­ru­je.

Upo­zo­ren­je o mogućem aten­ta­tu na ame­rič­ki avi­on sti­glo je En­gle­zi­ma na vre­me da niš­ta ne pre­du­zmu.

Sadržalo je sve nužne ele­men­te - ime ugrožene kom­pa­ni­je, tip a­vi­o­na, rutu leta, vre­me napada, vr­stu bom­be - sve osim do­vol­jno ube­dlji­vo­sti da pro­bu­di En­gle­ze iz administrativne letargije njihove civilne službe.

Koreći ih, Amerikanci Pan-Am kom­pa­ni­je tvrde da je jedan alarm prim-ljen 18, a prvi još 10. no­vem­bra, pet ne­del­ja pre ne­sreće, pa je ja­sno da i pod nji­ho­vim ći­li­mom ba­zdi. Nem­ci ću­te.

Priča se da je eks­plo­ziv u avi­on unet u Frank­fur­tu i dok se ne ot­kri­je da je ipak unet u Lon­do­nu svi su pod ćilim oti­š­li.

Naj­en­gle­ski­ja je čin­je­ni­ca, pri­zna­ta od stra­ne mi­ni­stra za tran­sport g. Čeno­na, da je na bazi upo­zo­ren­ja ono za­in­te­re­so­va­ne, ili pre ne­za­intere­so­va­ne, ae­ro­drom­ske službe oba­ve­sti­lo o opa­sno­sti 19. de­cem­bra, dva dana pre ne­sreće.

Kako? Jed­nim pi­smom. Ka­kvim pi­smom? Obi­čnim pi­smom. Zbog božićnih pra­zni­ka, međutim, pi­smo je u lon­don­ski Pan-Am sti­glo 17. ja­nu­a­ra 1989.

Dva­de­set šest dana po­sle eks­plo­zi­je. So sory, žali­mo, veli vla­da, kri­va je po­š­ta što je spo­ra, u krajn­joj li­ni­ji građani jer ne zna­ju meru kada su u pi­tan­ju božićne čestit­ke.

Pišu ih na mi­li­o­ne, gušeći poštan­ske ka­na­le i one­mo­gućujući da spa­so­no­sne po­ru­ke stig­nu na vre­me. U međuvre­me­nu, za En­gle­sku nije ne­ve­ro­vat­no da u doba te­lek­sa vla­di­ne službe za po­ver­lji­ve do­sta­ve ko­ri­ste jav­nu po­š­tu.

Da su go­lu­ba pi­smo­no­šu po­sla­li, taj bi sva­ka­ko sti­gao na vre­me, pa se oče­ku­je da će od sada, bar­ za ur­gent­ne po­š­ilj­ke, Bri­ta­ni­ja uve­sti brže, si­gur­ni­je i valj­da bi­stri­je go­lu­bo­ve.

U par­la­men­tu nije pri­hvaćen zah­tev za hit­nom de­ba­tom slučaja Lo­ker­bi. Čemu, za­i­sta, sva ta kon­ti­nen­tal­na ner­vo­za i hit­nja?

Hi­ta­ti je tre­ba­lo ra­ni­je. Što se tiće mr­tvih, čeka­ti se može do Sud­njeg dana. Pi­tan­je je ­sa­mo ­ko­li­ko ­mo­gu čeka­ti ­bu­dući mr­tva­ci, put­ni­ci­ na ­le­tećim bom­ba­ma XX veka.

Na ae­ro­dro­mu je 21. de­cem­bra bilo ova­ko – uvek je tako – svi oko vas, oni koji ne pu­tuju, zna­ju da ste u opa­sno­sti, samo vi koji pu­tu­je­te to ne zna­te.

I to je u redu. Ako iko bude o bom­bi iz pr­vog iz­vo­ra oba­vešten, to ćete bi­ti­ vi. G. Bo­tvud,di­rek­tor Ko­mi­te­ta za va­zdu­ho­plov­ni tran­sport, mu­dro veli: „Nije ra­zum­no upo­zo­ra­va­ti put­ni­ke. Ni­šta se ne po­stiže bla­go­vre­menim upo­zo­ren­jem“. Ni­š­ta, osim što se možda spa­s­a­va ne­ko­li­ko živo­ta.

Ali pri pre­na­tr­pa­nim li­n­i­ja­ma za Mr. Bo­tvu­da to i nije važno. Ne­sreće ra­ste­rećuju avi­o­ne od be­slo­ve­snih put­ni­ka koji ne­ma­ju pa­met­ni­ja po­sla nego da se voze bom­ba­ma, iako zna­ju da ove po­ne­kad eks­plo­di­ra­ju.

To­ri­jev­ski po­sla­nik, g. Mak Krin­dli, žuri ko­rak da­l­je. Ne sa­mo­ da put­ni­ke ni o čemu ne ­tre­ba­ o­ba­veš­ta­va­ti, ve­li ­on, već se­ ni ­jav­ne is­tra­ge ne sme­ju vo­di­ti. Jav­na je is­tra­ga za si­gur­nost ae­ro­dro­ma gora od de­set bom­bi. Po­go­to­vu za si­gur­nost vla­de s mno­go ne­pri­ro­dno de­be­lih ćili­ma u svom ka­bi­ne­tu.

Naša vla­da je u pred­no­sti nad bri­tan­skom. Ova sva­ku oma­šku mora po­seb­ni­m ćilimčetom po­kri­va­ti. Mi u so­ci­ja­li­zmu za sve ima­mo je­dan je­di­ni ćilim. To je sam - so­ci­ja­li­zam.

Post ­scrip­tum. Ako po­sle ovo­g još ima­te vol­je da se sme­je­te - leteći na bom­bi dok mi­sli­te da ste u avi­o­nu ~ evo vam naj­svežiji raz­log. Da uvežba nalaženje eks­plo­zi­va, po­li­ci­ja tre­ni­ra u domaćim avi­o­ni­ma.

Eksplo­ziv se sa­kri­je, pa se, uz ol­fak­tiv­nu asi­sten­ci­ju po­li­cij­skih pasa, traži. I na­la­zi pret­po­stav­lja­te, zar ne? E pa, ne na­la­zi.

Ne na­la­zi, izgle­da, čak ni kad ga po­li­ci­ja sa­kri­je. Do­zna­je se, na­i­me, da je po­sle ta­kvog tre­nin­ga bri­tan­ski avi­on le­teo tri me­se­ca pre nego što je neki put­nik, ni­po­što po­li­ca­jac ili po­li­cij­ski pas, bom­bu pod se­di­štem na­šao. (I lično, a ne poštom, oba­ve­stio nad­ležne vla­sti.)

Sunday, May 23, 2010

Irci i Albanci

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

IRCI I AL­BAN­CI I KAKO SE NAVIĆI NA SMRT

Prvi pu­t od 1944/1945. u ­Ju­go­sla­vi­ji se ubi­ja, a da to zna­mo. Je­di­na je ute­ha, ako­ je ika­kva, da smo bez krvi izdržali duže od dva­de­set­ go­di­na, mere koja na­m je isto­rij­ski pro­pi­sa­na.

Ka­ko ­je­ o­na ra­ni­je i kraća bila, toliko go­spod­njih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne tra­je večno, pa je i na­š­em došao kraj.

Ma ko­li­ko žali­li ono što se na Ko­so­vu do­go­di­lo, s jed­nom isti­nom mo­ra­mo biti načisto. Nije ta puc­nja­va, taj ulični ma­sa­kr, ni­ka­kva bal­kanska me­dveđa ori­gi­nal­nost, kako ovde vole mi­sli­ti, niti ne­što što nas de­fi­ni­tiv­no odva­ja od ci­vi­li­za­ci­je, i to u času kad nas trežnjen­je od opi­ju­ma so­ci­ja­li­stičke au­tar­hi­je vraća evrop­skom zavičaju.

Upra­vo nas međusobno ta­man­jen­je s njom spa­ja, u ne­do­stat­ku pa­met­ni­jih spo­na koje smo, lu­ta­juči po­A­zi­ji­ i ­A­fri­ci, aro­gant­no­ za­po­sta­vili. Sti­di­mo ­se ­za­to, no ­ni­po­što više od dru­gih na­ro­da koji su se ubi­ja­li i pre i in­ten­ziv­ni­je od nas. To nas ne iz­vin­ja­va ali ob­ja­šn­ja­va. Ili je mu­dri­je reći da nas iz­vin­ja­va ali, nažalost, ne ob­ja­šnja­va?

DALI-Don Quijote02

Znat­ni de­lo­vi Južne Ame­ri­ke i Afri­ke de­ce­ni­ja­ma žive s na­rod­nim i vla­dinim na­sil­jem kao sva­ko­dne­vi­com koja se osuđuje, žali, pa ipak i da­lje prak­ti­ku­je.

U Azi­ji je ponor način živo­ta. U Pa­ki­sta­nu je ne­dav­no po­gi­nu­lo ­vi­še l­ju­di­ od mu­ha­me­dan­skih nep­rija­te­lja k­nji­ge g. Ruždija, a da su umr­li za ime pi­sca prvi put čuli kad i met­ke koji će ih ubiti.

Kr­va­vi na­ci­o­nal­ni ne­mi­ri po­tre­sa­ju SSSR, a ra­sni su sve do sko­ra ha­ra­li Sje­din­jenim Država­ma.

Ova­ zem­lja, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, uzo­rno de­mo­krat­ska i uzor­no ci­vi­lizo­va­na - ko­li­ko je prak­tično uop­šte moguče - sva­kog dana sa­hran­ju­je po neku žrtvu hro­ničnog ­gra­đan­skog rata u Se­ver­noj Ir­skoj, pa even­tu­a­l­ni sa­ve­ti s nje­ne stra­ne kako se on iz­be­ga­va i ni­su bog­zna ka­kvog au­to­ri­te­ta.

Po­go­to­vu će nam u tome malo pomoći i nje­na ko­lo­ni­jal­na prošlost Ako im je cilj da nas nauče kako se po­stu­pa s na­ci­o­na­l­nim man­ji­na­ma, po­sle ve­kov­ne za­po­stav­lje­no­sti ir­skih ka­to­li­ka, je­dva da to mogu; ako nas žele naučiti kako se bra­ni pra­vo većine, to mogu, u Al­ste­ru to i čine, ali to je nešto što sva­ka država i bez En­gle­za zna.

Po­sto­ji li, u međuvre­me­nu, sličnost između „Ir­skog“ i „Al­ban­skog pi­tan­ja“, koja dopušta poređenja na nečiju šte­tu, a da to uvek ne bu­de­mo mi?

Irci su iz­ra­zi­ta man­ji­na u okvi­ru Uje­din­je­nog Kral­jev­stva, ali većina u ge­o­po­l­i­tičkom pro­sto­ru ir­skog ostr­va.

Nji­ho­va na­ci­o­nal­na država je u ne­po­sred­nom su­sed­stvu, ka­o­ što ­je na­ci­o­n­al­na država­Ar­ba­na­sa u našem. Al­ban­ci su, takođe, u gra­ni­ca­ma naše države u iz­ra­zi­toj man­ji­ni, no, za raz­li­ku od Ira­ca, ne­ma­ju eks­klu­ziv­no svoj ge­o­po­l­i­tički pro­stor, li­mi­ti­ran mo­rem, u koji je tu­đin neovlašćeno pro­dro.

Niti je taj pro­stor po­vređen po­ve­snim okol­nosdtima nad ko­ji­ma na­rod nije imao u­ti­ca­ja. Ir­ska je od pape Hadriana lV Englezima darovana još 1155. Sve­ od­ ta­da­ po­kušava­ju oni ovaj tro­jan­ski dar da pre­u­zmu.

Bez­u­spe­šnom po­ko­ra­van­ju Ir­ske oružjem sle­di pa­ci­fi­ka­ci­ja ko­lo­ni­za­cijom. U ka­to­ličku Ir­sku pre­sađuje se pro­te­stant­ska oaza, ona­ko kako se za­bra­nom po­vrat­ka iz­be­gli­ca­ma po­sle rata i na­sil­nim isel­ja­van­jem Srba nji­ho­va oaza sa Ko­so­va rasađuje.

En­gleska se, naj­zad, malo uz pomoć mu­dro­sti, malo pomoću ir­skih bom­bi koje mu­drost požuru­ju, odriče većeg dela pa­pi­nog da­naj­skog po­klo­na. U man­jem i dal­je sa­hran­ju­je žrtve nje­go­ve zlobne be­ne­vo­len­ci­je.

Srbi Ko­so­vo ni od koga nisu bu­lom na dar do­bi­li. Niti su ga do­bi­li Al­ba­nci. Ve­ko­vi­ma ­su ­dva ­ra­sno ­ra­zličita­ na­ro­da žive­la ­je­dan kraj ­dru­gog, je­dan međ dru­gim, je­dan s dru­gim, pa, raz­u­me se, i je­dan na­su­prot dru­gom. In­ko­pa­ti­bi­li­tet nije urođen, isto­ri­jom je stečen, kao što se, možda, dru­gom isto­ri­jom može iz­gu­biti, vodeći uvek računa o ve­ri­fi­kova­noj po­ve­snoj čin­je­ni­ci da je građenje duži i ne­iz­ve­sni­ji pro­ces od raz­građivan­ja.

Ir­ski ka­to­li­ci nisu se pri­po­ji­li ma­ti­ci zem­lji pre sve­ga zato što su u Al­ste­ru i Uje­din­je­nom Kral­jev­stvu man­ji­na. Bom­be mogu biti alar­mant­ne i smr­to­no­sne,ali ka­o­ ra­zlog­ ni­su do­vo­Ij­ne. Al­ban­ci­ za­ se­ce­si­ju ima­ju bol­je iz­gle­de.

Što ir­skoj man­ji­ni ne uspe­va, uspe­va srp­skoj većini. Možda i sto­ga što uz En­gle­ze­ sto­je n­ji­ho­ve­ vla­de, a srp­ska ­je ­bi­la ­u­z Al­ban­ce još je­dan pa­ra­doks koji će nam ko­mu­ni­sti mo­ra­ti da ob­ja­sne.

Između „lr­skog“ i „Al­ban­skog“ spo­ra ­slično­st je pri­vid­na i od En­gle­za se u tom po­gl­e­du ne­ma­mo čemu uci­ti, čak i bez ob­zi­ra na to ko­li­ko je ko­ri­sno obra­zo­va­ti se na nečijim ne­u­spe­si­ma.

Na­pu­štam zato polje be­smi­sle­nih ana­lo­gi­ja, što, uz pomoć ov­da­šnjeg ne­po­zna­van­ja isto­ri­je Bal­ka­na, od naših Al­ba­na­ca koji u pra­vu nisu pra­ve en­gle­ske Irce s pra­vom, i vraćam se pi­tan­ju: kako se na ubi­jan­je navići? l vi­dim da ni ono nije do­bro po­stav­lje­no.

Nije pi­tan­je u tome hoćemo li se navići na međusob­no ­mr­cva­ren­je ­ka­o ­mo­del građan­skog živo­ta­ ko­ji će nam ­za­meniti par­la­me­nt, jer to hoćemo. Vre­me­nom - hoćemo. Kao i En­gl­e­zi.

Kad mora, čovek se na­vik­ne i na bom­bi da živi.

Pi­tan­je je s ko­jim se cil­jem ta­ko­ nešto­ od­ nas ­zah­te­va. Ako ­su­ o­ni­ ko­ji­ su na­s na ­tu ­tem­pi­ra­nu ­bom­bu po­sa­di­li si­gur­ni u uspeh, sedećemo na njoj, prem­da nam milo biti neće, pa ako tre­ba i u va­zduh le­te­ti, što će nam još ne­u­god­ni­je biti, ali ćemo bar z­na­ti za­š­to to čini­mo.

Znaćemo­ da će naša str­plji­vost bom­bu de­monti­ra­ti, mada En­gle­zi, za­sad, za to nisu pri­mer. Ali ako svr­ha nije po­u­zda­na, ako ­je u pi­tan­ju tek puka nada, do­bi­jan­je u vre­me­nu, ne­znan­je šta da se radi, ili, ne ­daj Bože, ne­mo­guć­nost­ da­ se ­i­šta­ u­ra­di, ako ­na­bom­bi­ se­di­mo samo zato što ne­ma­mo do­bru građan­sku sto­li­cu - glu­po ­je na njoj se­de­ti.

Bol­je ­je ­za­su­ka­ti ru­ka­ve i s tom pro­kle­tom sto­li­com požuri­ti!

Saturday, May 22, 2010

Glas iz limba

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GLAS VA­PIJUĆIH IZ LIM­BA

Go­di­na­ma, dra­gi slu­ša­tel­ji, pažnju po­svećujem nji­ma. Do­zvo­li­te mi da je i sebi jed­nom po­sve­tim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pa­kao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Op­ti­mi­sti od nje­ga stra­h­uju.

Pe­si­mi­sti se na­da­ju da su ga več is­ku­si­li. Između raja i pa­kla, ma gde da su, pro­stire se lim­bo, ničija zem­lja, po ko­joj ­lu­ta­ju ­du­še ­a­ko ni ­za ­raj ni­ za ­pa­ka­o ni­su. Svoj­stvo limba ­je ­da ­ne­ma re­al­nosti.

Ako neku re­al­nost i po­se­du­je, duša je nemoćna da do nje do­pre i kao svo­ju je ose­ti. U lim­bu se ni­šta ne ­o­seća, i to je ne­o­sećanje, to pra­zno, pu­sto proti­can­je, ali ne i oti­can­je be­zličnog vre­me­na ono što od ave­tinjskog te­sna­ca između živo­ta i smr­ti čini užasa­va­jući doživ­ljaj.

Do ta­kve ne­pod­no­šlji­vo­sti do­ve­den je on očajničkim tru­dom duše da se u nešto ipa­k uživi, upr­kos­ za­bra­ni nešto da ose­ti. Sto­ga ­je u lim­bu naj­teže is­ku­stvo tra­gično sa­znan­je da je bilo ka­kvo srođavan­je s njim ne­mo­guće.

Biće u lim­bu, kao u komi da je, ne može ni ona­mo, ni ova­mo. Nije mr­tvo, ali ni živo; ni već s o­ne ­stra­ne, ni još s ove.Ne­spo­sob­no ­da ­um­re - živi, a život da ko­ri­sti ne može. Ako za­mi­sli­mo ži­vot u komi, znaćemo šta je život u lim­bu.

De Chirico-1

I šta - živo­t u ­tuđini.

Na ova tužna raz­mi­šljan­ja na­veo me je su­sret s ovećom gru­pom naših mla­dih ljudi koji odskora rade u Velikoj Britaniji. Sve su ­to­ mu­š­kar­ci i žene u tri­de­se­tim go­di­na­ma, a neki i znat­no mlađi.

Sve­ su to in­te­lek­tu­al­ci i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci. I svoj po­ziv­ vo­le, a ni­je­dan nije mo­gao nji­me da se bavi u zem­lji koja ih je ško­lo­va­la, gde su od­ra­sli; koju, ma ka­kva da je, vole više od dru­gih.

Pri­mo­ra­ni su da žive u iz­naj­mlje­nim so­ba­ma, da se hra­ne po jef­ti­nim re­sto­ra­ni­ma, da žive usam­lje­no - ili se međuso­bom druže - ka­o ­i ­većina ­pri­vre­me­nih isel­jenika, čija sud­bi­na, nažalost, može osta­ti traj­na. I što je naj­pre­sud­ni­je, oni su lišeni pro­fe­si­o­nal­ne afir­ma­ci­je.

Sve u sve­mu, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oni su zlo­u­po­tre­blje­na rad­na sna­ga.

Iz­da­ni od vla­sti­te zem­lje, i ovde su žrtve iz­da­je.

Za sada, raz­u­me se, oni to ne vide. Tek su u lim­bo stu­pi­li.

Ne osećaju nje­go­vu pu­stoš tako bol­no kao ja koji sam u nje­mu dva­de­set go­di­na. Sećanje na ­pro­te­kli živo­t jo­š je ­snažno, nada ne­o­zleđena, ilu­zi­je ne­is­trošene. Budućno­st im, na iz­gled, ni­je­ za­tvo­re­na, tek mut­nom neizve­snošću za­mrl­ja­na i oni mi­sle da ­je ­sunđer u nji­ho­vim ru­ka­ma, u nji­ho­voj vol­ji u nji­ho­vom daru.

Ali u lim­bo se si­la­zi po­ste­pe­no, ne­o­set­no. S početka vama vla­da, kao i nji­ma sada, ra­do­zna­lost. Sve je novo, po­neš­to i neočeki­va­no. Za poljs­ku emi­grant­kin­ju, gra­di­tel­ja, novi su i ar­hi­tek­ton­ski raz­mer­ni­ci, pogo­to­vu kom­pju­te­ri koji ume­sto vas is­cr­ta­va­ju pla­no­ve u boji.

Nove su pre­pu­ne rad­nje i lju­ba­znost ko­jom ­vas u nji­ma­ dočeku­ju. No­va ­je pažnja s ko­jom va­s vo­zači au­to­mo­bi­la na uličnim pre­la­zi­ma pro­pu­šta­ju.

Nove su ne­o­gra­ničene mogućno­sti kre­di­ta, mada će teškoće u nje­go­vom ot­plaćivan­ju ­o­sta­ti­ sta­re.No­va ­je čak i kli­ma,ia­ko­ je, u stvari, to­ o­no ­sta­ro, je­zi­vo en­gle­sko vre­me koje vam teče kroz ko­sti, tek uz­gred dotičući me­ha­ni­zam va­šeg časov­ni­ka.

Sve ovo, uz dru­ga, nova is­ku­stva, gl­ad­no ko­ri­sti­te, ali će doći čas kad ćete raz­u­me­ti da to nije vaše, da­ ste­ gost ­ko­ji se trpi iz po­tre­be i dok po­tre­ba tra­je, da ste u lim­bu.

Ne­za­po­sle­ni En­gle­zi, pa i oni što ih vodi tra­di­ci­o­nal­ni Duh pu­stolo­vi­ne, od­la­ze u Ka­na­du, Au­stra­li­ju, Sje­din­je­ne Države, na Novi Ze­land. Ali, za­pam­ti­te, to nije isto. Sve su to zem­lje rođaka, nji­ho­vog je­zi­ka, nji­ho­ve tra­di­ci­je i kul­tu­re.

Pret­ho­di­li su im mo­re­plov­ci, pa istraživači, po­tom voj­ni­ci i naj­zad ro­bi­ja­ši iste krvi, istog ime­na, istog pod­ne­bl­ja. I opet, raz­u­me se, iste tra­di­ci­je.

Naša Mla­dost ula­zi u pra­vu, kri­sta­li­sa­nu tuđinu, pe­sma kako veli: „U dal­ji­ne ne­zna­ne i sive, gde ne znaju ni mr­tve, ni žive.“ I najčešće ne od­la­zi što želi, nego što mora. Ne ide da nauči kako se bol­je radi i bol­je živi. Ide da preživi.

Ne­na­pla­ti­va od­go­vor­nost za ta­kvo stan­je leži na vla­da­jućem jugoslo­ven­skom po­ret­ku.

Upr­kos enorm­nim ino­stra­nim zaj­mo­vi­ma i takođe enorm­noj ne­po­vrat­noj fi­nan­sij­skoj pomoći, on nije bio ka­dar da svom na­ro­du u nje­go­voj ze­ml­ji obez­be­di od­go­va­ra­jući rad i sno­šljiv život, nego je ši­ren­jem de­mo­krat­skih slo­bo­da tumačio pri­nu­dan pro­ces u kome je taj na­rod po­slao da na­su­šni hleb pot­raži u tuđini.

I još je za­do­vol­jan bio kad je iz tog rada, tog ku­l­u­ka za dru­ge, iz tog lim­ba za kulučare, mo­gao iz­vlačiti ko­ri­sti za sebe.

Naj­pre su nam od­u­ze­li škole, pa onda ško­lo­va­ne Iju­de. Kad nam, opet pod pri­nu­dom, ško­le vra­te, za njih više neće biti ško­lo­va­nih lju­di. Opet će nas usrećiti pri­učenim đaci­ma koji drže da je pa­met u vo­l­ji a spo­sob­nost u pra­vičnosti cil­ja.

Sto­ga je jed­na od pr­vih dužno­sti de­mo­krat­ske ob­no­ve da stvo­ri razumne uslove za povratak u zemlju naše sve­tom ra­se­ja­ne in­te­li­gen­ci­je.

Bez nje ­je dovršetak na­ci­o­nal­ne re­ne­san­se ne­mo­guć. U po­stin­dustrij­skoj budućno­sti neće mno­go me­sta ni raz­lo­ga biti za rad­ničku kla­su ka­ko ­je de­fi­ni­sa­na u XIX veku, sto­leću rađanja so­ci­ja­li­stičkih ide­ja. Ljud­ski će rad pro­me­ni­ti svo­ju pri­ro­du. Krajn­je je vre­me da je pro­me­ne i projek­tan­ti naše budućno­sti.

U pro­tiv­nom ostaće u uspo­me­ni je­di­no kao projek­tan­ti naše

pro­pa­sti. Ostaćemo evrop­ski mu­zej sta­ri­na. A u nje­mu oni naj­slav­nijt eks­po­na­ti.

London, 25. VI 1989.

Friday, May 21, 2010

Treće pismo

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TREĆE I PO­SLED­NJE PI­SMO ČITA­O­CU

Po­sled­njim pi­smi­ma iz tuđine opraštam se od na­ših slušalaca Ra­dio-Lon­do­na. Započeo­ sam ih pr­vim 1985., a za­vr­ša­vam sto­pe­de­setim 1991. (Bri­tan­ski hro­nični izveštač iz Ame­ri­ke Ali­stEr Kuk pročitao ih je više od 2 000 pet­na­e­sto­mi­nut­nih!) Za to vre­me malo se šta u Bri­ta­ni­ji pro­me­ni­lo, osim što je po­sta­la ne­što ma­n­ja no što je bila i što je možda n­e­što man­je engleska no što mari a i može da bude.

U jed­noj od po­sled­njih emi­sija, pod na­slo­vom „Go­spo­din Džons i ja po dru­gi­ put među En­gle­zi­ma", jamačno sam pre­te­rao kad sam sa­vre­me­ni Lon­don upo­re­dio s ame­ričkom be­n­zin­skom sta­ni­com na pre­ko­o­ke­an­skom putu za Evro­pu, di­vov­skom ma­ke­tom oko koje se diže vul­gar­nim re­kla­ma­ma iz­le­plje­no pri­hva­t­i­li­šte za tran­sfer tu­ri­sta, ali ni pre­vi­še da­le­ko od isti­ne ni­sam bio.

Ubr­za­n­om gra­di­teljs­kom i inom, uo­sta­lom, post­mo­der­niz­a­ci­jom (bar pre­ma pre­sto­l­o­na­sle­dni­ku, prin­cu od Vel­sa) i ame­ri­ka­ni­za­cijom (po nje­go­vim dru­gim su­građani­ma), oso­bi­to u eri tačeri­zma, Lon­don nije man­je upro­pašćen nego nemačkim bom­ba­ma 1941. ili božjim Ve­li­kim požarom go­di­ne 1666.

Pre­te­ri­van­je je po­sle­di­ca no­stal­gi­je ­za Lon­do­nom ka­kvog ­sam upo­znao ra­nih se­dam­de­se­tih: gra­dom ar­haičnih ga­snih peći ko­je­ se po na­jam­nim kućama (Bor­ding Ho­u­ses) hra­ne ­ko­va­nim novčićima da vam kraj njih i duša pro­mr­zne; gra­dom ne­shva­tl­ji­vih šilin­ga, sto­pa, pa­la­ca, mera i re­zo­na;

gra­dom ne­gre­ja­nih ku­pa­ti­la, ne­ko­ri­snih pro­zo­ra, vra­ta što se otva­ra­ju na po­grešnu, što će reći evrop­sku stra­nu, i hra­ne čija je upa­dlji­va svr­ha da vas od­vik­ne od jela; gra­dom za­go­net­nih adre­sa, pred­vi­dlji­vih kuća sa ne­pred­vi­dlji­vim bro­je­vi­ma, uli­ca sa pro­men­lji­vim im­e­ni­ma i ne­pro­me­rn­lji­vim mor­skim ve­tro­vi­ma, očeki­va­no neočeki­va­ne kli­me i neočeki­va­no očeki­va­nih po­gre­šnih me­te­o­roloških prog­no­za (obr­nu­to ta­ko­đe),

svežeg, umi­ve­nog sun­ca (ako ga vi­di­te jer je ne­ka­ko „pri­vat­no“) i ze­le­nih par­ko­va u koje ne možete ući (jer su i oni ma­hom pri­vat­ni); gra­dom u kome krčme liče na cr­kve­ne krip­te a cr­kve­ne krip­te na svra­ti­šta za si­ro­tin­ju; gra­dom mesožder­skih ga­vra­na s dav­nog kop­nenog gu­bi­li­šta u Ta­u­e­ru i bučnih ga­le­bo­va s tekućeg vo­de­nog stra­ti­šta na Ka­na­lu; gra­dom pri­rod­no lju­ba­znih sta­rih lju­di,

En­gle­za ­za­o­sta­lih po­sle po­sled­njeg pred­rat­nog bla­go­stan­ja, i kon­ven­ci­o­nal­no ne­kon­ven­ci­o­nal­ne mla­do­sti, za­o­sta­le po­sle Mak­mi­la­no­ve ere pr­vog po­rat­nog pro­spe­ri­te­ia...

De Chirico-2

Sve ­je to, do­du­še, ili bar nešto od toga, osta­lo, ali više nije isto.

En­gle­ska je, u međuvre­me­nu, ušla u Evro­pu, u koju je do sada ula­zi­la uglav­nom voj­skom i di­plo­mat­skim splet­ka­ma. (Ako oba učešća bez­ ce­pi­dlačen­ja­ o­dvag­ne­mo sa ­zna­tno man­je ­voj­nika od ­di­plo­mat­sko „bi­zan­tij­skih“ in­tri­ga).

Cela je En­gle­ska, osim pod Nor­ma­ni­ma sa Do­mom u Evro­pi a ko­pljem u Bri­ta­ni­ji, u duši uvek bila pro­tiv Evro­pe.

Ali, per­so­nal­no osećanje na­ci­je - mimo ne­u­po­re­di­ve, buduće na­i­me­no­va­ne plem­kin­je go­spođe Tačer i de­ment­nih ku­kan­ja no­stal­gi­ča­ra kraj ka­mi­na (srp­skog ka­fan­skog sto­la) - nije došlo do izražaja.

In­te­res Na­ro­da je još jed­nom po­be­dio nje­go­vu dušu i još jed­nom je u pra­vu bio.

Samo se usput čini­lo da će to usta­viti ame­ri­ka­ni­za­ciju, da će se Ostr­vo si­lom pri­nud­nih spo­na s Kon­ti­nen­tom evro­pe­i­zo­va­ti, ma ko­li­ko da su svi ti pro­ce­si ame­ri­ka­ni­za­ci­je, evro­pe­i­za­ci­je i ja­pa­ni­za­ci­je even­tu­al­no, En­gle­zi­ma odvrat­ni.

U istom raz­do­blju, nažalost, ame­ri­ka­ni­zo­va­la ­se i Evro­pa (i to ­je ipak bol­je od so­vje­ti­za­ci­je), te je Bri­ta­ni­ja i u njoj za­te­kla nešto od čega je bežala.

U Ju­go­sla­vi­ji se takođe pro­me­ni­lo sve, ali je en­gle­ski ko­men­ta­tor moje zem­lje, bar u po­gle­du obil­ja tema, neočeki­va­nih događaja - za od­me­nu za­um­no eks­pe­ri­men­tal­nim re­šen­ji­ma - i nji­ho­ve tra­gi­ko­mične bi­zar­no­sti (tra­gi­ko­mične, na­rav­no, u načelu; u po­je­di­no­sti­ma, komične za neke, tra­gične za dru­ge, a za iz­ve­sne samo ko­ri­sne) srećnije ruke od mene.

Uko­li­ko se, da­ka­ko, više oslan­ja na ono što sam vidi nego što uočava­ju nje­go­ve omil­je­ne pred­ra­su­de - očeki­van­je koje, bo­jim se, te­ško može biti za­do­vol­je­no.

Ne­moj­te se, međutim, na­da­ti da sa­m ja pred­ra­su­da bio lišen. Neke sam spo­znao, pri­znao i u ovim ko­men­ta­ri­ma o nji­ma bez us­te­zan­ja ras­prav­ljao.

Pr­va­ među njima je kontinentalna netrpeljivost prema Ostrvu koje Evro­pi an­tro­po­lo­ški, ra­sno i ge­o­po­li­tički pri­pa­da ali svo­jom isto­ri­jom do­ka­zu­je da se srod­stva sti­di, da se bol­je sna­la­zi u krčevi­na­ma Ame­ri­ke, pra­šu­ma­ma Afri­ke ili pu­sta­ma Azi­je, pa i na otvo­renim mo­ri­ma, nego u rođenoj in­do­e­vrop­skoj ci­vi­li­za­ci­ji.

I kad je, da održi rav­no­težu sila, tradicionalnu svrhu svoje evropske politike, na Kon­ti­nen­tu vo­je­va­la, i kad je u ret­kim in­ter­va­li­ma mi­ra, kraj Nje­ga više no s Njim žive­la, uvek je iz­gle­da­lo­ da­ En­gle­ska čini ­to ­pre­ko ­vol­je, s mrzovoljni­m o­kle­van­je­m i ­pod pre­si­jom ne­srećnih spol­jnih pri­nu­da.

Ni­po­što zato što pri­pa­da istom ge­net­skom ko­ren­ju, što ve­ru­je da s Evro­pom deli po­ve­snu sud­bi­nu. Većina en­gle­skih ra­to­va ima evrop­ske uzro­ke. Među nji­ma su, na­vod­no, i sa­ra­jev­ski hici na­šeg Gavrila Prin­ci­pa, što ih, s te­li­ma po­sled­njih Obrenovića, is­ka­sa­plje­nih i pro­su­tih uli­com kral­je­vog oca, u ani­mo­zi­te­tu en­gle­skog po­li­tičkog pamćenja, sme­šte­nog u jed­noj od spo­red­nih kance­la­ri­ja Fo­ren Ofi­sa, i da­nas is­ki­ja­va­mo.

En­gle­zi su od­u­vek držali da nji­ho­ve ne­vol­je potiču od Evro­pe, u čemu su često u pra­vu bili - uz ležerno ig­no­ri­san­je čin­je­ni­ce da je bi­va­lo i obr­nu­to - uključujući naj­veću od ne­vol­ja:

da­na­šn­ju ­nuždu ­da ­se ­s njo­m u­je­di­ne. A kad­ naj­zad raz­u­me­še ne­iz­bežnost uni­je, za ze­ml­ju je to bila „ka­plja“, na­gao iz­liv istine u na­rod­ni mo­zak, i ra­zo­ran po­tres na­ci­o­nal­nog psi­ho­so­mat­skog sen­ti­men­ta, ne man­ji od du­go­traj­nog ali na rate ras­po­ređenog stre­sa pu­tem koga su shva­ti­li da su iz­gu­bi­li Im­pe­ri­ju i sta­tus grand­sen­je­ra u svet­skoj hi­je­rar­hi­ji ugle­da, uti­ca­ja i pro­fi­ta.

Dru­ga pred­ra­su­da ­je (re­ci­pročna) an­glo­fo­bi­ja srp­skog na­ro­da. Nju ne tre­ba br­ka­ti sa tran­zit­nim pro­sa­ve­zničkim ras­po­ložen­jem to­kom posled­nje­g ra­ta, an­glo­fil­stvom mog „re­ak­ci­o­na­mog“ kru­ga lju­di od­mah po­sle nje­ga ili pre nje­ga sa za­blu­da­ma iz­ve­snih po­li­tičara i ko­ri­stol­ju­bljem en­gle­skih age­na­ta među nji­ma.

Niti sa no­stal­gi­jom naših en­gle­skih đaka za srećnim da­ni­ma ško­lo­van­ja po pri­vat­nim ko­ledžima, u ko­ji­ma je prvi na­uk­ ka­ko­ sto­jički ­i­zdržati bru­tal­no­sti i ka­ko ­i­h uz ­fi­ni hu­mo­r ali bez ­pizme jed­nom uz­vra­ti­ti. An­ti­srp­ska boja do­mi­nant­na je na mo­no­to­noj pa­le­ti bri­tan­ske bal­kan­ske stra­te­gi­je u „Istočnom pi­tan­ju“.

Prem­da je pre antiru­ska nego an­ti­srp­ska bila, i više pro­tur­ska nego an­ti­srp­ska, a an­ti­srp­ska samo uko­li­ko­ je i ko­li­ko an­ti­ru­ska i pro­tur­ska, po­sle­di­ce po nas uvek ­be­hu po­ra­zne.

I kad smo se 1804. ne­us­pešno oslo­bađali od Tu­ra­ka i kad smo se 1918. u­je­din­ja­vali u ne­u­spe­lu Ju­go­sla­vi­ju, kad smo je 1941. gu­bi­li i kad smo ­je ­na ko­mu­ni­stičkim ­te­mel­jima 1944. po­no­vo ne­us­pešno sti­ca­li, pa ­i­ da­nas,1991., kad, po­d o­kolnostima neravnopravne borbe sa sobom, ne sa dru­gi­ma, pokušava­mo, opet ne­u­spe­šno iz­gle­da, da je na građanskim, de­mo­krat­skim osno­va­ma ob­no­vi­mo.

Treća je pred­ra­su­da per­so­nal­na. Pri­pa­da meni i mom položaju stran­ca. To je pred­ra­su­da žite­l­ja limba, pred­ra­su­da tuđina ko­jom se on, u ne­do­stat­ku bo­l­jeg sred­stva, bra­ni od dis­kret­nih kse­no­fobi­skih osećanja domaćina.

Ne pod­no­si­te ih jer z­na­te ­da i oni­ va­s je­dva ­pod­no­se.

Ona­ se u ve­li­koj meri gubi, u naj­go­rem slučaju ra­ci­o­na­li­zu­je, kad s go­di­na­ma bo­rav­ka u En­gle­skoj shva­ti­te da je do­bi­tak proiste­kao iz ta­kvog stan­ja „na­o­ružane­ ne­u­tra­lno­sti“ re­ci­pročan: ono ­što čuva n­ji­ho­vu­ slo­bo­du, zbog čega su pre­ma vama sum­njičavi, štiti po­ne­ku vašu, te vam do­pu­šta da međusob­no ne­po­ve­ren­je, ako se drži ci­vi­li­zo­va­nih gra­ni­ca, pri­mi­te kao pri­rod­no, pa i udob­no stan­je stva­ri.

Sve tri kru­ci­jal­ne pred­ra­su­de val­ja­lo je po­be­di­ti, ili ih bar u podnošljiv sklad s čin­je­ni­ca­ma do­ve­sti, pre nego što se o En­gle­skoj mo­glo s iz­ve­snom ne­pri­stra­snošću pro­go­vo­ri­ti.

Ne znam ko­li­ko sam uspeo.

Tru­dio sam se. En­gle­zi su mi u tome po­ne­kad po­ma­ga­li, po­ne­kad od­ma­ga­li, ali su najčešće osta­ja­li en­gle­ski rav­no­du­šni, i time me, držim, naj­više zadužili.

Ono što sam, s vre­me­na na vre­me, s nji­ho­vog ra­di­ja, o nji­ma smeo reći, a to uvek nije bilo la­ska­vo, sve do juče ne beše mi dopušteno da u svo­joj zem­lji o svom na­ro­du, nje­go­voj državi i nje­noj po­litici kažem. Na­dam se da ovu slo­bo­du ni­sam pre­te­ra­no­ zlo­u­po­tre­bio.

Mada me je­zik svr­bi, neču ni sada kad, dok ovaj pred­go­vor pi­š­em, sa­zna­jem ka­ko ­se IRA – a to ­ni­je pr­vi, ni ­po­sled­nji­ put­ neće bi­ti - par­ki­ra­la is­pred en­gle­ski stro­go čuva­no­g Vaj­tho­la, is­pa­li­la na sed­ni­cu vla­de Nje­nog veličan­stva tri ra­ke­te, a po­tom se po­vu­kla, ne pla­tiv­ši čak ni ka­znu za ne­pro­pi­sno par­ki­ran­je.

Pa­ra­dok­sal­no je, ali upra­vo to go­spod­sko str­pljenje u ne­ha­ju i tr­pljen­ju vraća mi po­ve­ren­je u En­gle­ze.

Prvi put su ko­rišćeni da­tu­mi emi­to­van­ja izve­snih ko­men­ta­ra. U pret­hod­nim knji­ga­ma, Pi­sma iz Tuđi­ne i Nova pi­sma iz Tuđine, za hro­no­lo­gi­jom nije bilo po­tre­be. Sve­t je, činilo se, od ra­nih se­dam­de­se­tih do ka­snih osam­de­se­tih u me­stu sta­jao.

Ako se ne­š­to men­ja­lo, behu to najčešće spo­re, par­ci­jal­ne, pod­zem­ne mene, tok po­no­rni­ce, dra­ma­tične tek na nje­go­vim ge­o­graf­skim, isto­rij­skim, po­ne­kad i ar­he­o­loškim mar­ginama. Po­sled­njih go­di­na evrop­ska isto­ri­ja i po­vest tro­međe nje­nog po­re­kla u široj zoni istočnog Me­di­te­ra­na doživ­lja­va ak­ce­le­ra­ci­ju.

Ako da­nas mi­sli­te da ne­š­to zna­te, već su­tra vas stvar­nost de­man­tu­je, ako vas upra­vo tada ne ob­man­ju­je, da vas tek pre­ko­su­tra do neke even­tu­al­no nove za­blu­de dovuče.

Očigled­na up­rošćavan­ja i hi­po­tetična uopšta­van­ja po­sle­di­ca su čin­je­ni­ce da se za sva­ko Pi­smo na ras­po­la­gan­ju ima­lo 5 do 6 mi­nu­ta ra­dio-vre­me­na, rok u ko­me ­se bu­da­la mora tru­di­ti da kaže isti­nu, a man­ja bu­da­la da što man­je greši u tra­gan­ju za njom.

Pri­stra­snosti, na­rav­no, idu na moju dušu, ali se za njih ne ka­jem.

Pred­go­vor za prvu knji­gu ove tri­lo­gi­je za­vršio sam osećan­jem da se du­gim obračan­jem mi­kro­fo­nu - mrt­vom pre­no­sni­ku koji ubi­ja, ne živom sa­be­sed­ni­ku koji oživ­lja­va - stiže do stan­ja sa­mo­do­vo­ljnosti, do gro­ba ­u­ ko­me ­slušalac ­ni­je­ po­tre­ban, do­ nemuštog ­go­vo­ra ­mrt­vih u ko­me se ni­ko­me do sebi ne obraćate, i da tada tre­ba zaćuta­ti.

Po­na­dao sam se da ću vre­me čutan­ja, vre­me mr­tvih, na vre­me ose­ti­ti.

Ni­sam.

Sve­jed­no.

London, februar 1991. Borislav V. Pekić

Thursday, May 20, 2010

Lakoća ludila

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NE­POD­NOŠLJI­VA LAKOĆA LU­DI­LA

Haks­li je ovaj svet na­zvao – vrl­im. Mi ćemo ga, sla­veći sto­to iz­dan­je ovih kor­nen­ta­ra, na­zva­ti lu­dim, i ti­me reći isto što i en­gle­ski pi­sac.

Svet je­ste lud, ali tu je i nje­go­va naj­veća vr­li­na. Njen smi­sao još ne zna­mo, ali ako u mah­nitan­ju bu­de­mo is­traj­ni i pro­dužimo do­vol­jno dugo da ludimo, brzo ćemo ga sa­zna­ti. A ako prežive na­šoj će deci biti vrlo O. K.

A.Warhol-Dog

Pri­me­ri ludačke vrl­i­ne su ne­bro­je­ni. Na žalost, ret­ko origi­nal­ni. Kad sam čuo da je imam Ho­me­i­ni spre­man da is­pla­ti ve­mi­ku mi­li­on do­la­ra ako ubi­je g. Ruždi­ja, pi­sca Sa­tan­skih sti­ho­va, a ne­ver­ni­ku, meni ili vama, čak i tri puta to­li­ko po­na­dao sam se da je to ta pro­kle­ta ino­va­ci­ja koju sam, sit do­tra­ja­lih su­ma­nu­to­sti i ma­ni­jačkih kli­šea, očekivao.

Onda se se­tih Div­ljeg za­pa­da, po­ter­ni­ca sa sli­ka­ma na vra­ti­ma sa­lo­o­n-a i pre­mi­ja lo­va­ca na ljud­ske gla­ve, i moje odušev­ljen­je spa­de.

Opet smo bili u gu­stoj, ma­snoj, si­voj gli­ni isto­rij­skog mo­de­la, samo smo tek­saški ka­lup mal­ko ras­te­gli i, ume­sto ne­ko­li­ko pro­fe­si­o­nal­nih ubi­ca, u po­sao uvu­kli mi­li­jar­du di­le­ta­na­ta.

I sad u ovu kom­pi­la­tor­sku afe­ru je­di­nu ori­gi­nal­nost može une­ti sam g. Ruždi. Može se ubi­ti i sam po­ku­pi­ti pare. Re­šen­je od­go­va­ra lu­dim vrlina­ma sve­ta u kome živi­mo i umi­re­mo a da između ta dva pro­ce­sa ne vi­di­mo ni­ka­kvu na­ro­či­tu raz­li­ku.

Bri­tan­ska vrla lu­di­la su de­li­kat­ni­ja. Ona su kao vi­rus be­sni­la koji vas po­lu­di i dva­de­set go­di­na po­što se u vas sme­stio.

Ono što je dru­gde dva­de­set go­di­na, ov­de­ je, na­ravno, sto. Pre više od sto­leća je, na­i­me, za Hajland i Še­tland u atlant­skoj nedođiji, do­net za­kon ko­ji ­je šti­tio za­kup­ce od ne­pra­ved­nog isel­ja­van­ja od stra­ne no­vih zem­ljo­po­sed­ni­ka.

Ono što je ne­kad bilo mu­dro po­sta­lo je sa vre­me­nom glu­po, ali je pa­met­nim osta­lo da se za­kon ne men­ja, i glu­pim da čini one koji za nje­ga ne zna­ju.

Zbog toga u tim kra­je­vi­ma možete ku­pi­ti kuću koja neće biti vaša. Vaša će biti samo zem­lja is­pod nje, u ko­joj možete sta­no­va­ti ako ste kr­ti­ca, i ako od dru­gih kr­ti­ca do­bi­je­te pri­sta­nak.

Naša domaća vrla lu­di­la ima­ju hu­mo­ra, go­to­vo kao en­gle­ska. (Još da nam je i nji­hov par­la­ment!) Re­vo­lu­ci­ja, kako je jed­nom rečeno, ne zna za šalu.

Iz­grad­nja so­ci­ja­li­zma je težak, ozbil­jan, pa i su­mo­ran po­du­hvat.

Kad smo do sme­ha do­šli, može to značiti samo da je s po­du­hva­tom go­to­vo, pa da se sada možemo sme­ja­ti. Tema je, međutim, kao i do sada u ovom ko­me­nt­a­ru, tužna, ali u lu­dom, vr­lom sve­tu samo tužne teme mogu da nas na­sme­ju.

Reč je o našim po­li­tičkim iz­be­gli­ca­ma. Ima­mo mi njih po­o­dav­no i iz svih raz­do­blja naše srećne po­ve­sti. Iz 1941, 1944, 1948. go­di­ne.

Ra­ni­je i ka­sni­je. U moje vre­me, u kome ste lakše do­bi­jali ve­li­ke bo­gin­je nego pasoš, iz­be­gli­ce su pre­ko gra­ni­ce sti­za­li bez is­pra­va, če­sto i bez kože.

S ne­ko­li­ko me­ta­ka u mesu lako je bilo do­ka­za­ti da se s ove stra­ne gra­ni­ce na vas do­bro ne gle­da.

Naše da­na­šnje po­li­tičke iz­be­gli­ce su, za moj kon­zer­va­tiv­ni ukus, ponešto bi­za­rne, ako se ima u vidu isto­ri­jat ove večne ljud­ske ne­sreće.

Al­ban­ci su pre­ko naj­o­pasni­je gra­ni­ce u Evro­pi go­di­na­ma pre­la­zi­li u Ju­go­sla­vi­ju sa fa­mi­li­ja­ma, imov­inom i sto­kom. Ju­go­slo­ven­ski građani u Nemačkoj traže po­li­tički azil takođe u fa­mi­li­ja­rnom sa­stavu, s našim ured­ni­m is­pra­va­ma, pre­voženi pre­ko gra­ni­ce na­šim vo­zo­vi­ma i au­to­bu­si­ma i po­ma­ga­ni lju­ba­znosću naših tu­ri­stičkih eks­pe­ra­ta.

Raz­lo­zi za bek­stvo na­l­a­ze se na licu me­sta, tamo gde se azil traži, a ne na me­stu zbog ko­jeg se traži. Po­što ovde te­škoća nema, pra­ve teškoće na­sta­ju tek tamo, ume­sto da bude ob­rnu­to. Po­ne­kad se ne zna šta se naj­bol­je ko­ti­ra.

Od­be­gli ste kao pro­gan­ja­ni de­mo­kra­ta a pri­me vas kao ugroženog Al­ban­ca.

Pred­lažem zato da i to u svo­je ruke uzme­mo. Da naše am­ba­sa­de or­ga­ni­zu­ju službe koje će naše nove po­li­tič­ke be­gun­ce infor­mi­sa­ti o stal­no pro­men­lji­vom stan­ju na po­li­tičkom tržistu – da li je bol­je biti Ta­mil iz Var­ša­ve, Tun­guz iz Be­o­gra­da ili Sr­bin sa Ti­be­ta?

Pre­ma „NIN“-u od 26. 2. 1989. no­vo­i­me­no­vani je pred­sed-nik vla­de iz­ja­vio da „ni­je­dan so­ci­ja­li­zam nije po­sti­gao eko­nom­sku efi­ka­snost i po­li­tičku de­mo­kra­ti­ju“.

To je saopšteno s trib­ine So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za, pa sam u tre­nut­ku uo­braženo­sti po­ve­ro­vao da je g. Mar­ko­vić slu­šao moj pro­te­kli ko­men­tar i pri­stu­pio pre­o­bražaju Sa­ve­za u našu prvu zva­ničnu opo­zi­ci­ju.

Ali, ako pri mišljen­ju da je so­ci­ja­lizmu od­zvo­ni­lo osta­ne i u skup­štin­skoj ina­u­gu­ra­ci­o­noj besedi, g. Mar­ko­vić je očigled­no rđavo raz­u­meo pred­log da ko­mu­ni­sti iz vla­de vla­da­ju, a iz So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za vla­di, od­no­sno sebi, opo­ni­ra­ju.

Ja ni­sam mi­slio da to čine i u vla­di. To bi i za naše bal­kan­ske pa­ra­dok­se bilo suviše.

(Možda jed­nom, kada se novi si­stem usta­li.)

To je kao kada bi sa­mrt­ni­ku le­kar re­kao da ni nje­go­vi le­ko­vi ni nje­go­vo umeće ni­kog do­sad nisu izlečili, da uop­šte ne zna da leči i da, ako bo­le­snik hoće da živi, ide dru­gom le­ka­ru.

Čovek bi ga možda iz ra­do­zna­lo­sti, ako od umi­ran­ja ima vre­me­na, za­pi­tao – zašto or­di­na­ci­ju ne za­tvo­ri? Ako već ništa ne radi, ili radi pa mu ništa ne uspe­va, za­što se ćora­va po­sla ne mane?

Jer, kad pred­sed­nik jed­ne so­ci­ja­li­stičke vla­de jav­no prizna­je ne­u­speh dok­tri­ne na osno­vu ko­je ­je man­dat do­bio, šta osta­je nje­go­vim sled­be­ni­ci­ma?

A šta tek oni­ma koji so­ci­ja­listi ni­kad nisu bili, koji su se na­da­li da će, za­hval­ju­jući g. Mar­ko­viću i nje­go­vim državničkim spo­sob­no­sti­ma, to tek po­sta­ti?

Wednesday, May 19, 2010

Majka parlamenta

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

MAJ­KA PAR­LA­MEN­TA I MAĆEHA NA­RO­DA

Iz­gle­da da su građan­ske pred­ra­su­de opet po­sta­le po­pu­larne.

U zem­lja­ma koje su ih se otre­sle, iz­ba­cu­jući ih uz grd­nu pom­pu na đubrište re­vo­lu­ci­je, sve više se go­vo­ri o nji­ho­vim čari­ma s no­stal­gi­jom, kao o an­ti­kvi­te­ti­ma sa isto­rij­skog ta­va­na, od ko­jih se, kad za­gu­sti, i sve osta­lo se proćerda, može do­bro žive­ti. Na­rod­na skupština je među nji­ma.

En­gle­sku zovu Maj­kom par­la­men­ta. Možda zato što je sa­zi­dan kao mi­ni­ja­tu­ra en­gle­skog, mađar­ski će, u Bu­dim­pešti, prvi po­vra­ti­ti svo­ju pri­rod­nu funk­ciju i od maćehe na­ro­da opet po­sta­ti nje­go­va maj­ka. Šta ćemo mi ura­di­ti, osta­je da se vidi.

Mi ima­mo nešto zamršeni­ju skup­stin­sku tra­di­ci­ju. Hr­va­ti su par­la­men­ta­rni nauk učili u pro­svećenoj bečko-peštan­skoj školi, mi Srbi naj­pre oko usta­ničkih bukava, a po­tom u Srp­skoj na­rod­noj skup­šti­ni koja bi čini­la čast sva­kom na­ro­du.

Da op­štu stvar ove „pred­ra­su­de“ po­mognem, go­vo­ri­ću o nje­noj Maj­ci, en­gle­skom Par­la­men­tu. A da se neko od domaćih Živo­ra­da od­mah ne pre­stra­vi, reći ću za sada malo i, prem­da ­je stvar na­da­sve ozbil­jna, i to malo biće s nje­go­ve smešnije stra­ne.

Bruegel-Fische

Ot­ka­ko je Si­mon de Mont­fort prvi put sa­ku­pio iz­ve­stan broj En­gle­za pod jed­nim kro­vom da po­sa­ve­tu­ju Kru­nu u držav­nim po­slo­vi­ma, bri­tan­ski je pa­rila­ment imao 700 godina vre­me­na da raz­vi­je tra­di­ci­ju koja će po­sta­ti te­melj nje­ne parla­men­tarne de­mo­kra­ti­je. Mno­gi dru­gi na­ro­di nisu s njim izdržali ni jed­nu de­ce­ni­ju.

Čim su ga skr­pi­li, od­mah su ga ras­tu­ri­li ili pre­tvo­ri­li u ma­u­zo­lej sa­mo­vlašća. En­gle­zi su bili str­plji­vi­ji.

Pu­sti­li su ga da živi, da se muči, da muči vla­da­o­ce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči na­rod i od nje­ga mučen da bude, ali su izdržali. Pro­to­kol mu ni­kad nije pro­pi­san. Pro­ce­du­ru ­je dik­ti­rao slučaj, pa i po neka oma­ška.

Sto­ga ćemo, za­jed­no sa Živo­ra­dom, za koga je skupština skup lju­di koji isto mo­ra­ju da mi­sle, požuri­ti da kažemo kako su pra­vi­la nje­go­vog pro­to­ko­la za­sta­re­la, pa i ne­ko­risna, čak i be­smi­sl­e­na, ali će sva­ko od njih ima­ti svoj zve­zda­ni čas oprav­dan­ja kad shva­ti­mo da bez nje­ga, pa i samo bez nje­ga, en­gle­ski par­la­ment ne bi bio ono što je­ste, a en­gle­ska bi de­mo­kra­ti­ja po­sta­la ono što nije.

Sva­ko­ga dana uveče, na pri­mer, kral­ji­ca se pi­smom oba­veštava šta je ovde re­še­no a u cemu ona ne sme da učestvu­je. Vre­me u kome en­gle­ski su­ve­ren sa­zna­je šta je u nje­go­vo ime odlučeno ne­po­treb­no je krat­ko, ali samo ako po­mi­sli­mo da ima su­ve­re­nih na­ro­da koji ni po­sle pe­de­set go­di­na ne zna­ju šta su nji­ho­ve vođe u ime njih do­ko­na­le.

Bri­tan­ska bro­do­gra­di­li­šta, na pri­mer, na­ci­o­na­li­zo­va­na su uz pomoć so­ci­ja­li­stičke za­bl­u­de, na­rav­no, ali i spra­ve koja meri život.

La­bu­ri­sti su u to doba u Vest­min­ste­ru ima­li samo je­dan glas većine, pa i on je bio na sa­mr­ti. Na­rod­ni po­sla­nik je u skup­šti­nu do­ve­zen am­bu­lant­nim ko­li­ma i u oda­ju za gla­san­je unet na no­si­li­ma. To je naša veći­na, vi­ka­li su la­bu­ri­sti.

Ne­u­tral­ni pred­sed­nik Don­jeg doma sum­nji­ča­vo je pri­m­e­tio: „Ali, go­spo­do, da li je ta veci­na živa?“ Pri­ti­snut je merač uključen u po­sla­ni­ko­vo za­mi­ruće srce.

Pla­nu­la je ze­le­na sve­tlost živo­ta. Po­sla­nik je gla­sao, a po­tom mirne par­la­men­ta­rne sa­ve­sti umro. Umr­la je, doduše, i sa više griže, na­cio­na­li­zo­va­na bro­do­grad­nja, ali to nije ni naša bri­ga, ni naša tema.

Pri ma­loj ra­zli­ci u bro­ju po­sla­ni­ka većine i man­ji­ne, vlade i opo­zi­ci­je, lov na po­sla­ni­ke pri­li­kom gla­san­ja liči na lju­dožder­ske haj­ke. Ali i to je bol­je nego par­la­me­nt u kome je pot­pu­no sve­jed­no ko­li­ko lju­di gla­sa, jer će svi gla­sa­ti na isti na­čin.

U go­rnjem pri­me­ru pred­sed­nik Doma je bio la­bu­ri­sta, jer je nje­go­va stran­ka ima­la glas većine. Ima­la bi dva da i on gla­sa. Ali on nema pra­va gla­sa.

Onog mo­men­ta kad na pred­sed­nič­ku sto­li­cu sed­ne, pre­sta­je biti član svo­je stran­ke i po­sta­je – ne­u­tra­lan. Da li bi naš Živo­rad pri­stao da se od­rek­ne svo­jih ubeđenja samo zato da bi bio ne­pri­stra­san su­di­ja u bor­bi tuđih ubeđenja?

Pro­tiv­ničke stran­ke sede na su­prot­nim klu­pa­ma. Ali, da one nisu oba­ve­zno i ne­pri­ja­teljs­ke, uve­rio se i mla­di ne­is­kusni kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik koji je, prvi put na za­se­dan­ju, uz­vik­nuo: „Ka­ko ­je čudno ne­pri­ja­lel­ju gle­da­ti u oči.“

Kolega iz stran­ke, is­ku­sni par­la­men­ta­rac, re­kao je: „Ne, dra­gi moj. Pre­ko puta su tvo­ji opo­nen­ti. Tvo­ji su ne­pri­ja­tel­ji oko tebe.“

A po­što su, kad iz po­sla­ničke klu­pe go­vo­re, čla­no­vi Doma zaštićeni od sva­ke kri­vi­ce za po­vre­du tuđe građan­ske časti, skup­šti­na je isto­vre­me­no i jed­na od naj­i­skre­ni­jih zona en­gle­skog jav­nog živo­ta.

Po­sla­ni­ci pro­vo­de više vre­me­na u radu po ko­mi­te­ti­ma nego u skupst­ini. Sva­ki za­kon u ple­na­rnoj sali ima samo tri čitan­ja pre nego što se iz­gla­sa i po­sta­ne za­kon zem­lje, ili od­ba­ci i po­sta­ne hra­na kan­ti za đubre.

U ko­mi­te­tu koji ga proučava, čita se tri­sta i tri puta. Vla­di koja ga pred­laže, lako je. Te­ško je opo­zi­ci­ji. Jer i nje­ni lju­di u tim ko­mi­te­ti­ma sede i mo­ra­ju una­pređiva­ti za­ko­ne pro­tiv ko­jih su u načelu.

Nji­ho­va je dužnost kao stra­načkih lju­di da otežaju ili one­mo­guće sva­ki čin vla­de, ali kao čla­no­va ko­mi­te­ta da usa­vr­še sva­ki njen za­kon.

Kako sa tom di­le­mom na kraj iz­la­ze, ne znam. Živo­rad mi o našim is­ku­stvi­ma ništa nije umeo reći. Kao po­sla­nik svog kra­ja bio je od­mah u di­le­mi.

Kao i nje­go­vi birači, uo­sta­lom.

On nije znao ko ga je bi­rao, a oni zašto su ga bi­ra­li.

Tuesday, May 18, 2010

Gospodin Minhauzen

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN MIN­HA­U­SEN I NJE­GOV ČUDE­SNI PERČIN

Ne­dav­no je g. Kinok, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­vativ­ci­ma pomoć u si­la­sku s vla­sti, pošto je očevid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­vol­jni. Gđa Tačer ­je od­go­vo­ri­la da će o tome raz­mi­šlja­ti u gro­bu gde će za glu­po­sti ima­ti više vre­me­na.

Sličnu po­nu­du ko­mu­ni­stima kod nas iz­neo je g. Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je. Re­kao je da se samo g. Min­ha­u­sen spa­sao iz mul­ja, vukući sebe za perčin. Ko­mu­ni­sti su odgovo­ri­li da osta­ju pri načinu g. Min­ha­u­se­na.

I da će, na po­nov­lje­nu po­nu­du, iščupa­ti perčin g. Ru­pe­lu. Po­što me za­brin­ja­va želja par­ti­je da se men­ja na brži način nego, kao go­spođa Tačer, pri­rod­nim sta­ren­jem, ri­zi­ku­jući perčin, ova­ko raz­mi­sljam.

Ch.R.Mackintosh-Landscape

Ju­go­sla­vi­ja ima vise od 2 mi­li­o­na ko­mu­ni­sta a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju među ko­mu­ni­sti­ma, oko 12 mi­li­o­na, šest puta više. Pet­na­est po­sto građana vla­da nad 85 po­sto.

Uz pomoć SSRNJ, kome ovde od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, koja u Boga ne mora ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vol­je se širi. U So­ci­ja­li­stičkom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini građani.

U nje­mu sam, pre­ko sta­le­škog udruženja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta. Is­ho­di do­sa­dašnjih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak birača koji gla­sa za vla­du pri­bližno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo.

Sve­jed­no i kako se uprav­lja. Uvek ćemo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti drugu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­liti­ku. Po­stoja­nost do­ka­zu­je sna­gu našeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter naše sna­ge i iz­li­šnost opo­zi­ci­je.

Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na ­de­lu­je ne­o­zbiljno. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne dame da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zarđa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­tičari­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­lo­ške na­ra­vi.

Opo­zi­ci­ja za­do­vol­ja­va neke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, koje smo u de­tinjstvu upražnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji nije bio, ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, div­lji život. Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se hoće i kad vam se neće, po­staće ona mora, kao sva­ka slast koja nema kra­ja.

Naj­bolje je biti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to.

Nije, međutim, pra­vo da deo na­ro­da, budući uvek na vla­sti, za­u­vek bude lišen uživan­ja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni uspe­si na tom pol­ju izraženi u čin­je­ni­ci da ko­mu­ni­sti grde svo­ju vla­du više od onih za koje je ona tuđa, nisu do­vol­jni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom cil­ju teži komen­tar.

Par­ti­ja se užele­la opo­zi­ci­je koja se ne re­gru­tu­je iz kuće du­ho­va. Hoće pra­vu, ali ne pri­sta­je više da iz opšteg ve­sel­ja u plju­van­ju vla­sti bude isključena.

Ko vla­da, za­služuje i neku na­kna­du. Ako već u raz­lo­zi­ma za hva­lu ne može biti, nek bar bude u pra­vu na grd­nju. Nažalost, opo­zi­ci­ja u vla­sti­ti­m re­do­vi­ma nije na vre­me to­le­ri­sa­na. Ne dopušta je ni bri­tan­ski pre­mi­jer.

Ako se sa stran­kom ne slažete, idi­te u dru­gu, kaže. Mi to ne možemo reći. Mi tu dru­gu ne­ma­mo. Re­vi­zi­o­ni­sti su tražili pra­va za par­tij­sku man­jinu, ne bri­nući se mno­go za pra­va većine iz­van par­ti­je. Po­što su je­di­ni ima­li par­ti­ju, hte­li su i pra­vo da se s njom ne slažu. Ni taj pa­me­tan po­ku­šaj nije uspeo.

Većina se plašila da ne osta­ne u man­ji­ni, man­ji­na nije bila si­gur­na da bi njen si­stem bio do­bar i da je ona u većini.

Vr­li­na ide­je o So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu kao su­ro­ga­tu opo­zicije je u tome što su ko­mu­ni­sti i vl­a­da i opo­zi­ci­ja. Uživa­ju oba bit­na ljud­ska stan­ja.

Kao čla­no­vi par­ti­je u vla­di, kao čla­no­vi SSRNJ u opo­zi­ci­ji. U Fron­tu na­pa­da­ju ono što u Par­ti­ji bra­ne. Svo­ja su vla­sti­ta opo­zi­ci­ja.

Osim što bi više uživa­li u vla­sti, jer bi mo­gli i da je na­pa­da­ju, bol­je bi vla­da­li, jer ko od tvor­ca bol­je po­zna­je mane svog dela?

Uzmi­mo da Front nije još jed­na do­tra­ja­la par­tij­ska ku­li­sa u po­li­tičkom ma­ri­o­net­skom po­zo­ri­štu zem­lje, nego zbir so­ci­ja­li­sta raz­ličitog soja.

Šta ćemo s oni­ma koji nisu levi? U za­blu­di su, da­bo­me, što nisu, što ni po­sle pola veka is­ku­stva sa naj­bol­jim po­ret­kom na sve­tu nisu, ali, eto, đavo ih od­neo, nisu. Oni nisu ne­pri­ja­tel­ji zem­lje, oni su samo nje­ni idi­o­ti.

Kako će oni is­ko­ri­sti­ti građan­ska pra­va? Kako slo­bo­du ako je uslov­lje­na pri­pad­nošću apo­stol­skoj ide­ji? U Slo­ve­ni­ji su so­ci­jal-de­mo­kra­ti pod­ne­li mol­bu za do­zvo­lu rada. Od­go­voreno je da mogu de­lo­va­ti samo u okvi­ru So­ci­ja­li­stic­kog sa­ve­za. Za­vi­sno od pro­gra­ma, možda oni i mogu u Sa­vez ući a da ne lažu i Sa­vez i sebe.

Ali, može li to neka samo De­mo­krat­ska stran­ka? Jer ul­a­zeći u So­ci­ja­li­stički sa­vez, au­to­mat­ski po­sta­je so­ci­ja­li­stička, što ni po pro­gra­mu ni po član­stvu nije. I so­ci­ja­li­stički mora de­lo­va­ti što neće i ne može.

A ako mimo Sa­ve­za ne može po­sto­ja­ti, na šta se svo­de po­li­tička pra­va nje­nih po­ten­ci­jal­nih pri­pad­ni­ka? I u kome su smi­slu oni rav­no­prav­ni sa svi­ma koji ima­ju sreću da so­ci­ja­li­stički mi­sle (ili se pra­ve da mi­sle) i, shod­no tome, mogu jav­no izražava­ti svo­ju građan­sku vol­ju?

Mana mog rešenja je, da­kle, u tome što ono za­do­vol­ja­va samo ko­mu­ni­ste.

Ali to je i cilj, zar ne?

Monday, May 17, 2010

Bermudski trougao

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BER­MUD­SKI TRO­U­GAO SO­CI­JA­LI­ZMA

Moj sa­vet­nik za en­gle­ska pi­tan­ja g. Džons mi je re­kao:

„So­ci­ja­li­zam u En­gle­skoj nije moguć, on ovde ni­kad neće uspe­ti.“ „Za­što?“ upi­tao sam ga lju­bo­mo­rno.

„Da li sto­ga što nig­de nije uspeo?“ „Koje­šta!“ ka­zao je g. Džons. „To su evrop­ski raz­lo­zi. Da i za nas važe, ovde bi uspeo.“ „A vaš, koji je?“ „Sa­svim prost. En­gle­zi ga neće.“ Uvre­dio sam se.

„I dru­gi na­ro­di ga nisu hte­li pa su ga ipak do­bi­li.“ „I to je pro­sto“, re­kao je pi­to­mo. „Do­bi­li su ga jer nisu bili En­glezi.“ „Možda će doći vre­me“, re­kao sam pa­ko­sno, „kad ni vi En­gle­zi nećete biti baš ta­kvi En­gle­zi.

Onda ćete možda po­sta­ti i so­ci­ja­li­sti.“ „Ali nećemo više biti En­gle­zi, zar ne?“ re­ka­o je. I ka­zao isti­nu. So­ci­ja­li­zam će opet biti ne­či­ja tuđa stvar, bri­ga rase koja će za­me­ni­ti en­gle­sku. Pokušao sam s dru­ge stra­ne:

„U redu. En­gle­zi neće so­ci­ja­li­zam. Re­ci­mo da je od­bi­jan­je, za dru­ge ne­do­vol­jno, ovde do­vol­jno. Ali za­sto ga neće?“ „Vi tražite raz­log?“ za­pi­tao me zaćuđeno. „Ne bi mi ško­dio.“ „Pa vi živi­te u nje­mu.“ „Svoj znam.

Želim vaš. Vi ne živi­te u nje­mu. Vi s njim is­ku­stva ne­ma­te. Koji je vaš raz­log?“ Mi­slio sam da će se po­zva­ti na moje is­ku­stvo. Nije.

Nije en­gle­ski oslan­ja­ti se na pri­stra­sna mi­sljen­ja kad se možete oslan­ja­ti ni na šta. „En­gle­zi ga neće jer ­je so­ci­ja­li­zam pro­ti­van en­gle­skoj pri­ro­di“, re­kao je g. Džons i oti­šao, ostav­lja­jući me u du­hov­noj komi.

Tražio sam objašnjen­je koje ne bi bilo samo en­gle­sko, i našao ga u ovom ko­mentaru.

J. Pollock-Chaos

U Ka­rip­skom moru, u bli­zi­ni Ber­mu­da, oke­an iz­gle­da kao i svu­da. Akva­ma­rin­ske je boje, ne­pro­zi­rne du­bi­ne, vode tihe za hal­ki­on­skih dana, raz­dražene kad be­sne žen­stve­ni taj­fu­ni. Ali nije isti kao svu­da.

U tim vo­da­ma ne­sta­ju lađe. Bez tra­ga i ob­ja­šnji­vog raz­lo­ga. Ta­jan­stve­no pod­ru­čje je na­zva­no Ber­mud­skim tro­u­glom i ušlo u le­gen­du.

Sve u živo­tu ima svoj Ber­mud­ski tro­u­gao, mi­ste­ri­o­zan pro­stor u kome se bez uzro­ka tone. Tonu nade koje nisu iz­ne­ve­re­ne, pri­ja­teljstva ničim ne­o­zle­đe­na, lju­ba­vi koje nisu pre­sta­le, dela za koja smo mi­sli­li da su uspe­la, ide­je što su nam se čini­le ne­po­vre­di­vim.

Po­tan­ja­ju rase ve­li­ke pro­šlo­sti i lju­di ve­li­ke budućno­sti. Na površini osta­je po neka olu­pi­na. Ona nam veli da je do­šlo do bro­do­lo­ma, ali ni­kad i za­što, za­što se po­to­nu­lo. U po­li­ti­ci bro­do­lo­mi su česti, no go­to­vo uvek pla­u­zi­bil­no ob­ja­šnji­vi.

Po­ne­kad su ne­po­treb­ni ali objašnji­vi, ne­pra­ved­ni ali objašnji­vi, dok se zbi­va­ju, možda i ne­ja­sni ali ka­snije objašnji­vi.

S krup­nim ide­ja­ma je teže. Većina ui­sti­ni ve­likih ljud­skih ide­ja po­to­nu­la je u po­ve­snom Ber­mud­skom tro­ku­tu a da pra­ve ra­zlo­ge ni­kad ni­smo sa­zna­li.

U tom pog­te­du, ako ne i u dru­gim, ide­ja so­ci­ja­li­zma je srećnija.

Njen je Ber­mud­ski tro­u­gao vi­dljiv, pod­ru­cje oje­nog bro­do­lo­ma ja­sno se ocr­ta­va na na­u­tičkoj mapi ljud­skih uto­pi­ja. Jer to je valj­da je­di­na ide­ja koja svoj smr­to­no­sni tro­u­gao nosi sa so­bom i u sebi ga sadrži.

Je­di­na ide­ja, čiji je Ber­mud­ski tro­u­gao isto­vre­me­no i uslov nje­ne veličine, gde ­je u po­re­klu ide­je i pra­vi raz­log nje­ne pro­pa­sti. Ko­li­ko to so­ci­ja­li­zmu pomaže da duže živi ili što pre umre, još je ne­iz­ve­sno.

Izg­le­da da se obe mogućno­sti di­ja­lek­tički nado-pun­ju­ju. A što one pro­pu­ste, na­dok­na­du­ju dru­ge službe.

Bermud­ski tro­u­gao so­ci­ja­li­zma je pre i iz­nad sve­ga u ljud­skoj pri­ro­di. So­ci­ja­li­zam se­ pro­ti­vi pri­ro­di čove­ka. Svi su osta­li raz­lo­zi se­kun­da­rni, i per­ver­zi­je so­ci­ja­li­stičke ide­je u isto­rij­skoj prak­si, i na­sil­na pri­ro­da te prak­se, i di­ja­lek­tička kon­fu­zi­ja nje­nih cil­je­va. Da nije tako, prak­sa bi se dala pri­la­go­di­ti.

Ali, ako se pri­la­go­di našoj pri­ro­di, onda što na­sta­je pre­sta­je biti so­ci­ja­li­zam i po­sta­je ono što u tzv. ci­vi­li­zo­va­nom sve­tu je­di­no uspe­va – za­ko­ni­ma i pra­vi­li­ma igre ob­u­zda­va­na, do­bro or­ga­ni­zo­vana i ume­renim op­štim cil­je­vi­ma po­zlaćena pri­rod­na sebičnost. A šta za uto­pij­ski, au­ten­tični so­ci­ja­li­zam osta­je?

Budućnost u nje­mu ni­kad i nije bila. Ona je možda u ople­men­ji­van­ju ne­kim od nje­go­vih su­bi­de­ja dru­gih, lju­di­ma, a naročito En­gle­zi­ma, po­dob­ni­jih dru­štve­nih si­ste­ma. So­ci­ja­li­zam nije voćka koja će sama dati hran­jljiv plod.

On je možda tek pel­cer koje će dru­ge, izdržljivije voćke učiniti man­je div­ljim, a nji­ho­ve plo­do­ve hran­jlji­vijim za što više lju­di. A to je su­štin­ski smi­sao so­ci­jal-demokra­ti­je.

Po­stao mi je shva­tljiv i g. Džons. Kad je go­vo­rio o „pri­ro­di En­gle­za“, zbog koje ovde so­ci­ja­li­zam nema iz­gle­da, mi­slio je na ljud­sku pri­ro­du, samo je držao da joj termin „En­gle­zi“ više od­go­va­ra.

Da je po­jam „En­gle­za“ eks­klu­zivniji od poj­ma „čove­ka“, koji u sebi može sadržati svašta, čak i ir­ske te­ro­ri­ste ili po­koj­ne leve la­bu­ri­ste. Ono što je on hteo da kaže je upra­vo to: so­ci­ja­li­zam se pro­ti­vi ljud­skoj pri­ro­di ka­kva je­ste, ma ka­kva da je.

Sad mi je sve bilo ja­sno, osim kako je upr­kos tome, upr­kos fun­da­men­tal­noj ne­sa­gla­sno­sti sa mo­jom pri­ro­dom, so­ci­ja­li­zam ipak...

Da­le­ko bi me od­ve­lo da mi­sao do­mi­slim. Ni­sam En­glez. Samo sam – čovek. A to nije ni­ka­kva zaštita.