Saturday, September 30, 2006

Srdito i sa poštovanjem

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 312-317 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

OTVORENO PISMO ONIMA KOJI NE VERUJU DA VATRA PEČE, PISANO U SLAVU JANA PALACHA.

Jedne večeri je vaša prijateljica prolazila parkom i tamo negde, na senovitoj periferiji neonskog svemira što ga je obrazovao kandelabr, opazila je usamljenog čoveka kako stoji oslonjen na drvo. Čovek je iskoračio iz senke i sa pitomim dostojanstvom predstavio svoju muškost. To je bio egzibicionizam.

Bili ste zamoljeni za objašnjenje, i vi ste ga, budući verzirani, pružili. Ono je shvaćeno, ali vi ste neumoljivo nastavili sa izlaganjem, ne više da biste nešto objasnili već da biste demonstrirali svoje znanje. To je, takođe, bio egzibicionizam.

Vi pošto-poto nastojite da se razlikujete, kurioziteti vas opčinjavaju: vi se nadmećete u brzom cepanju klavira, bez obzira na to što se na njemu može i svirati, u maratonskom igranju šaha, bez obzira kakve su vam partije, u razvijenosti muskulature, bez obzira na izvesnost da ona ničemu neće služiti. Eto, to je egzibicionizam.

Najzad, čuli ste za Herostrata, mladića koji je u žudnji za slavom zapalio Artemizin hram u Efezu. Tada ste sa gorčinom ustanovili da na ovom jednostavnom i ograničenom svetu postoje samo dva pouzdana načina da se preduzimljiv čovek pročuje: treba hram sagraditi ili ga srušiti.

Došli ste do zaključka da ga je graditelj Artemizinog hrama sazidao iz onog istog egzibicionizma iz kojeg ga je Herostrat razorio. Život vam se najednom objavio kao gola egzibicija. Sve je stvar mode, reklame, ugledanja i simuliranja. Svet je pozorište u kome bolji glumci imaju bolju prođu, istorija je neurotična jagma za vlašću, a nauka i umetnost puka otimačina oko slave.

Dabome, lekari ne osećaju nikakvu stvarnu potrebu da pronađu lek protiv raka, oni samo žele ime u istoriji Medicine. Ljudi ne traže Boga zato što ga trebaju, koješta – oni bi prosto da se domognu mesta u raju. Tajne privlače nas samo stoga što znamo da ih možemo razmeniti u sitan novac, a žrtvujemo se – ako već nismo sasvim priterani uza zid – jer time stičemo ugled.

Lišeni svih iluzija – najčešće ne posredstvom sopstvenog iskustva, jer inače ne bismo bili tako isključivi – vi verujete da su veliki Neimari zidali samo za novac i slavu, i da bismo se, da oni srećom nisu bili i plaćeni i uvažavani, još uvek verali po pećinama. Vi ste bez sumnje sigurni da "Ljudsku komediju" ne bismo čitali da Honoré Balzac nije žudeo za grbom.

Byron je, naravno, za grčku slobodu umro slučajno, ali je u Grčku otišao da bi slavi pesnika dodao još i slavu heroja, zar ne? Leonidi nije trebao život, trebao mu je spomenik, zar ne? A onda i to neumesno spartansko egzibicionističko vaspitanje!

Ko vas može razuveriti u ubeđenju da Rimbaud nije lutao po Arabiji isključivo stoga da bi dobio nadimak "ukleti" – koji je, uostalom, mogao da stekne, uz odgovarajuće ponašanje, u ma kojem od francuskih salona? Puka je taština, razume se, naterala ruskog vojnika Matrosova da svojim telom zatvori puškarnicu neprijateljskog bunkera.

Da se za to ne dobijaju odlikovanja, i da nema televizije, pa ko bi pametan leteo na mesec? Stevan Sinđelić je u vazduh bacio i sebe i svoj redut, da bi ušao u školske čitanke, a i stoga, istini za volju, što nije imao drugog izlaza – alternativa je bila kolac.

Kragujevački profesor držao je na stratištu poslednji čas istorije, da bi ga opevala Desanka Maksimović, boljih razloga da ostane čovek nije imao.

Jan_Palach's_Monument_in_Rome U plejadi egzibicionista koji neumorno pune naše političke, umetničke, naučne i svekolike druge istorije vas verovatno umiruje jedan Galilée Galileo. On je porekao svoje učenje. Iako je kasnije porekao i ovo poricanje, ipak je bar jednom u svom egzibicionističkom životu prestao da nas omalovažava postojanošću duha i uverenja.

Sa Galilée-ima se još nekako možete nositi, u njihovim prolaznim slabostima nazirete vi opravdavajuću srodnost sa vašom permanentnom slabošću od koje ste vi načinili doktrinu, u njihovom realizmu kojeg će se oni stideti, otkrivate vi načela zdrave filosofije kojom ćete se ponositi.

Ali jedan Jan Hus vam smeta. I Jan Palach vam smeta. Oni vas zbunjuju, uznemiruju, izazivaju, draže. Oni vas vređaju kao što je Herostrat vređao Artemizion. Ali vi imate svoj grudobran, niste vi bez odbrane. Herostrat je imao vatru, vi imate egzibicionizam – to univerzalno objašnjenje za sve što prevazilazi naše lične mogućnosti, to herostratsko tumačenje svega što nam je koliko-toliko pomoglo da se, prihvatajući izazov prirode, odvojimo od svojih majmunskih praotaca.

Tako za vas dostojanstveno umiranje hrišćana po rimskim cirkovima postaje egzibicionizam. Egzibicionizam je postojano držanje filosofa pred Inkvizicijom (veštice su, nesumnjivo, tu bile veći realisti, mada nijedna posredstvom tog za vas moćnog načela nije spasla glavu), držanje političkih krivaca pred državnim sudovima, vaših sugrađana pred osvajačima, ljudi pred zlom sudbinom.

Svako požrtvovanje, svaki čin koji u dovoljnoj meri ne uzima u obzir posledice (pri čemu vi nikad ne mislite na posledice po druge), svaki autentičan izraz ličnosti, svako iskreno odupiranje ili iskreno pristajanje, sve što je ma u najmanjem sukobu sa instinktom samoodržanja, sve što je u žudnji za istinom, pravdom, srećom, duševnim i telesnim blagostanjem učinjeno na ovoj ukletoj planeti, od starog do ovog novog diluvijuma, sve je to za vas običan egzibicionizam.

Ja vas shvatam.

Godinama ste se služili jednim kalodontom, a zatim ste kupili drugi samo zato što vas je zavela reklama. I vi ste iz toga zaključili da je sve reklama.

Godinama ste nosili široke manžetne na pantalonama, zatim godinama uske. To je bila moda kojoj ste se povinovali. I vi ste pomislili da je sve moda.

Godinama ste mislili jedno, da biste, prisiljeni ko zna čime (možda realizmom?) počeli da mislite nešto sasvim drugo. Ta promena je bila posledica nasilja. I vi ste došli do ubeđenja da se sve na svetu dešava samo pod visokim pritiskom.

Kladim se da ste studentske demonstracije kod nas, znajući za one u Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj, smatrali običnim podražavanjem.

Naviknuti na umetnost koja simulira život, vi ste došli do obeshrabrujućeg saznanja da je i sam život jedna opaka i vešta simulacija u kojoj svi žele da vas prevare, ojade, unište, pobede, ponize i podjarme. Da živite u svetu u kome su sve misli zadnje, sve pobude niske, sva osećanja neiskrena, sve reči varljive, sve istine prividne, svi činovi sračunati i sve ideje lažne.Sva tela za izdavanje, a sve duše za prodaju. Ukratko, da je čovečanstvo jedna monstruozna zavera protivu vas, a njegova istorija samo ređanje datuma iz te zavere.

Poučeni time, vi više nikome i ničemu ne verujete. Sumnjate – uostalom sa dosta prava – da su čak i pobude koje su vas dovele, ovamo među ljude, bile niske. Ubeđeni ste, zar ne, da ste rođeni slučajno i da vas niko nije hteo? (U pravu ste, vaši su roditelji želeli dete, nisu baš na vas mislili.) Tako ste postali bedna žrtva tuđeg nehata, čije posledice u međuvremenu i te kako poštujete, urlate kad vam kapljica masti sa tiganja poprska kožu, tu slučajnu čauru vaše dragocene ličnosti, a ovo spominjem samo zato što je, kao što ćete ubrzo videti, vatra bitna tema naše zamišljene prepiske.

Optužujete ženu da sa vama spava samo iz ličnog zadovoljstva. Vaš sin raste iz puke pakosti, da bi vama pokazao kako brzo starite. Vaš prijatelj je projektovao uspelo zdanje da bi se narugao vašoj nesposobnosti, čak iako ste vi po opštem sudu naš najvrli arhitekta. Vaša je imovina uvek manja od tuđe. Mrzeli su vas profesori pa ste bili samo odlični. Ako vam je priznat neki uspeh,vi dobro znate da vam je time oduzet neki veći.

Na vratima vašeg zasuženjog talenta stražu čuvaju mediokriteti; ako vas onemogućuju talenti, onda ste vi genije. Vaš omiljeni pisac – ako takav postoji – uvek nađe načina da vas lično povredi, vaš kompozitor služi se nekim prokletim zvukom koji razara samo vaše uho, vi ćete, razume se, uvek voleti onu boju koju na platnu ne vidite, onu liniju koja nije povučena.

Ako vam odgovara poredak u kome živite, vi ćete sumnjati da on ipak više odgovara nekom drugom; ako vam se ne sviđa, vi ćete neizostavno biti onaj protivu koga su uperene sve njegove rđave strane.

Pošto je nevinom izrečena presuda, javio se prestupnik. Vi, razume se, kažete da tu nisu čista posla. Možete birati između mnogih tumačenja. Ne nudim vam nijedno, jer znam da ćete i sami izabrati najgadnije. Pre streljanja osuđenik je još jednom stao u odbranu onoga za šta umire. Vi ćete reći da je to prkos, kakvo je to junaštvo kojim se ništa ne gubi?

Pošto ste saznali za samospaljivanje budističkih kaluđera, vi i vama podobni – kojima je ovo pismo upućeno – iscrpli ste svoju čovečnost u sastavljanju pitalice: šta je to, što je žuto, gori i troši dve litre benzina u minutu?

Eto, tako smo, zahvaljujući složenosti vaše ličnosti, tek sada dospeli do Jana Palacha. Kada ste obavešteni da se na Wenceslaskim Namjestima spalio jedan mladić, vi ste bez imalo kolebanja kazali: to je egzibicionizam.

Neću da vas upozoravam na činjenicu da ljudi koji se ubijaju iz ličnih razloga biraju mahom bezbolnu smrt. Neću da vas ubeđujem da većina Evropljana ne poznaje tajnu eliminisanja bola, ni da vas molim da stradanje Jana Palacha ne smatrate trikom pomoću koga se – u mrtvačkom kovčegu, doduše – dospeva na prve stranice svetskih listova.

Nema smisla ni da vam skrenem pažnju na užasavajuću istinu da smo, posle pet stotina godina racionalne borbe protivu toga da nas spaljuju, stigli dotle da spaljujemo sami sebe, i da je zaista poražavajuće neizvesna budućnost čije kapije ozaruju takve zublje.

Evo, najzad, šta u stvari želim da vas zamolim: zamočite svoj mali prst, zamočite taj uvredljivom omaškom rođeni mali prst u benzin i potpalite ga. Ne, ne bih voleo da prisustvujem tom vašem probnom samospaljivanju, ali mi je stalo da budem uz vas kad na sopstvenom iskustvu sa vatrom budete formulisali svoju novu teoriju egzibicionizma. Vaš nimalo srdačni i bez poštovanja, Borislav Pekić.

P. S. Nadam se da razumete: Vama se obraćam. Ako opet budete mislili da imam u vidu nekog drugog, naći će se već neko da vas razuveri. Sad mi još recite da sam egzibicionist i da vam pišem da bih dospeo u novine. Nećete pogrešiti. Žao mi je jedino što sam prinuđen na ovakav povod.
(KNJIŽEVNE NOVINE, FEBRUAR, 1969)

Friday, September 29, 2006

Građanin, buntovnik ili stranac

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 279 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

D.Teniers-ApesUdružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije.
Da li nam je toplije, nije ustanovljeno.
Istorija ove simbioze još traje.
No, sve je to bilo pre nas i mimo nas.
Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.
Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:
koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ...
(DNEVNIK, 1982)

Thursday, September 28, 2006

Gasovito agregatno stanje prošlosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 304-308 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.


Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ...

S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – HEINRICH STEINBRECHER ...
(DNEVNIK, 1974)

U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.

Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s g. Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:

"Ljudi ne vole da se uz zid pritiskuju, Steinbrecher," reći će suvo. Ne mari čoveka koji mu je naturila Prinz Albrecht Strasse. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti Eckart. To je osobni Himmlerov nalog. Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. – Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov, ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler u njega umešati.

Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha, kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darvina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru. po administrativnoj dijagonali i u večnom krugu međusobnog proždiranja, i on ga se personalno ne bi ticao, kad se tako često, u svojstvu vanstranačkog privrednog stručnjaka, i u jednoj formi korisne domaće životinje, ne bi nalazio na putu onim – divljim.

Steinbrecher, naravno, nije ovde da motri na njega – zato se stara, jamačno, neko drugi, po svoj prilici najpouzdaniji saradnik ili najodaniji kućni prijatelj – zbog domaćina je poslat, pa ipak, kad se policijska mreža spustila u ljudsko mrestište – ne bira ulov:

"Za čoveka je već dovoljna nesreća ako mu se oduzme budućnost, da bi mu i u prošlost trebalo dirati. Za nas nacionalsocijaliste (besan na je sebe, što sasvim izlišno, fušerski, beznadežno providno, naglašava intimnu privrženost ideji, čijoj organizaciji čak i ne pripada, na Steinbrechera koji ga na tu ponižavajuću mimikriju prostim prisustvom prisiljava, a ponajviše na osećanje da dripac, po svoj prilici, sve to zna i da u bedi njegove građanske kapitulacije uživa) važno je šta čovek danas čini i šta će činiti sutra, nipošto šta je juče činio.

Ako, kao što ste rekli, zavisimo isključivo od toga šta će ti ljudi preduzeti u budućnosti, ne vidim zašto od toga ne bi zavisio i naš odnos prema njima. Pogotovu ne vidim šta imamo od odricanja ljudima prava na izvesnu prošlost, pa makar nam se ona uvek i ne dopadala. Snaga nacionalsocijalizma oduvek je bila u odbijanju da se osvrće iza sebe ..."

Nije dodao – da se osvrće iza sebe i osmotri šta je sve usput pogazio. Posle toliko godina saobražavanja s idejama Stranke, nije više bio siguran da li bi tako definitivan komentar, još uvek odgovarao onome što on o nemačkoj situaciji stvarno misli, ili bi bio tek utvaran, refleks jedne davno napuštene generalizacije.

Heinrich Steinbrecher je posmatrao generalnog direktora IG Farbenindustrie, hirurški neutralno kao samrtnika na operacionom stolu. Građanski mozak Devetnaestog veka, budenbrokovska mešavina prosvećenosti i akumulacije kapitala, nemoćan je pred jednačinama Dvadesetog.

Gospodin direktor živi pod narkozom prijatnog ubeđenja da je u ovom nepostojanom, promenljivom, labilnom svetu bar prošlost neka prokleta konstanta, da se, ako ništa drugo ne pretekne, i na njoj parazitski može živeti, da mu, ako i prestane biti visoki privredni funkcioner, niko neće moći osporavati da je to jednom bio. Međutim ...

"U većini se slučajeva oduzimanje budućnosti ne pokazuje dovoljnim. Ljudi se još uvek mogu obratiti prošlosti za azil. Imali smo, na primer, jednog gospodina, koji nam je uporno tvrdio da, kao general Wermachta, on izvesna priznanja jednostavno ne može sebi dopustiti. Bilo je očigledno da u činu poručnika takvu prepreku ne bi video.

U svakom slučaju, ne bi bila nepremostiva. Pojedinačna prošlost izravno se suprotstavlja opštoj budućnosti, u kojoj je i njegovo priznanje trebalo da igra izvesnu pomoćnu ulogu. Prošlost je time izgubila jednu prirodnu osnovu za opstanak. Prošlost vredi samo onoliko koliko pomaže budućnosti. I general je morao postati poručnik."

"Degradacijom generala u čin poručnika, Steinbrecher, ne uništava se svest da je jednom bio general."

"Ko o degradaciji govori? Ni za kakvom degradacijom nije bilo potrebe."
"Pa kako je onda, do vraga, postao poručnik?"

"Nije postao, doktore. Bio je. Samo mi to nismo znali. Administrativna greška kod prijema. Krivci su kažnjeni, a general vraćen u svoj pravi čin. Bio je, zapravo poručnik, koji je, usled alkoholičarske depresije, izazvane željom da napreduje, uobrazio da je general, i svuda se kao general predstavljao. Bio je tako dobar u svojoj umišljenoj ulozi da je i službovao u svojstvu generala.

Naravno pošto nije bilo reči o tradicionalnoj već o duševnoj degradaciji, nije išlo lako. Nije bilo svrhe zahtevati priznanje od poručnika, ako ovaj još uvek drži da je general. Ni dokumenta koja smo mu podneli nisu pomagala. Proglašavao ih je falsifikatom. Ni suočenja s klasnim drugovima nisu stvar s mesta pomakla.

Tu nas je opet optuživao da smo zloupotrebili njihovu profesionalnu surevnjivost. Slomio se tek kad je njegova sopstvena porodica priznala da su ga zvali generalom samo radi mira u kući. Neka vrsta pirandelovske situacije, ako ste gledali 'Henrika IV' ..."

"Neverovatne, u svakom slučaju," kazaće dr Eckart. "Ali na temu neprimenljive. Čoveku koji nije bio general, ne možete oduzeti generalski čin. Možete ga jedino dovesti do toga da se pomiri sa činom poručnika."

"Ako je poručnik bio. Ako ipak nije bio general," kazaće Steinbrecher.

Gospodin generalni će dozvoliti sebi da plane: "Pa šta je, najzad, taj bio? General ili poručnik?"

Rotating_Past "Zar je važno? Priznanje je, u svakom slučaju, kao poručnik potpisao. Posle čega je otpremljen u ludnicu. Tamo je opet počeo da napreduje. Kad sam poslednji put za njega čuo – bio je pukovnik. Ne znam dokle je trenutno dospeo."

Gospodin generalni neće ništa kazati. Eventualno će se pitati ko je u celoj toj stvari zaista lud. On, Eckart, koji iz pukog građanskog komoditeta, ne veruje u mogućnost uništenja nečije prošlosti, Steinbrecher koji na generalima tako uspešno demonstrira, ili ti generali koji bez nje produžuju da žive, čak i prosperiraju.

Steinbrecher će, u međuvremenu, dovršiti generalizaciju:

"Prošlost je azil kojeg treba učiniti nedostupnim svakome. U idealnom poretku državi ne pripadaju samo sadašnjost i budućnost građana. Pripada joj i njihova prošlost. Ne odlučuje takozvana stvarnost, već arbitraža države, ko ste i šta bili. Nemačka, dakle, gospodine direktore, odlučuje jeste li vi zaista bili visoki funkcioner IG Farbenindustrie, ili tek mizerni đubretar, koga je preterano uživanje alkohola dovelo do smešnog uobraženja da je upravljao jednim industrijskim carstvom.

Većina ljudi prošlost je još uvek nešto gotovo, završeno, definisano i nepromenljivo. Treba postići da to naivno poverenje u prošlost izgube, da ni u sopstvenu ne budu sigurni, kao što najčešće nisu u tuđu. Nepromenljiva prošlost zabluda je slabih, lenjih, dekadentnih priroda. Oni bi da na život neprestano udaraju tačke.

Da se uvek jasno zna šta je završeno, a šta ih još čeka. I da im ono što su preživeli, za uvek bude priznato kao njihovo. Takvo shvatanje građane čini mrtvim, dr Eckart, ako razumete šta hoću da kažem. Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje. Šetnja po bašti njemu nije, kao većini ignoranata, nedeljni odmor, nego jedan niz međusobno povezanih trenutaka neizvesnosti.

Zato za njega prošlost ništa ne znači, čak i kada je najlepša. Jer on zna da ona ne pripada njemu. Da mu je data na upotrebu. Na oročeno plodouživanje. Kao legat države. Prošlost je, doktore, nešto što se ne postiže u prošlosti, već u sadašnjosti. Uvek sada, uvek ponovo. Čovek se stalno za svoje epolete mora boriti. Vidite i sami kako se lako poručnikom postaje!

Prošlost je, gospodine, mesto za Bodinovom trpezom u Valhali. Nešto za šta se čovek bez predaha mora otimati. Čemu, inače, imati jednu militantnu predstavu raja, ako se njenih modela rasa ne drži? Onaj ko zna da sve što za sebe može učiniti, i što je već za sebe učinio, podleže permanentnoj selekciji i zavisi ekskluzivno od toga šta sada i za nas čini, čovek je na koga nacionalsocijalizam može ozbiljno računati.

Hrišćanska tvrdnja da je sve što uđe u Knjigu života do Strašnog suda neizbrisivo, smešna je. Uvek postoji – i guma."
(KNJIŽEVNOST, BR. 2, 1979)

Saturday, September 23, 2006

Lepa književnost i ružno davljenje (IV deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 180-184 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

IV deo

Radnja ostaje na mestu. Telefon na pisaćem stolu zvoni. Počinje, očigledno, večernja promenada umornih sivih moždanih masa prestolničke intelektualne čaršije. Najpre je iz dubine kuće odjekivao minijaturni vodopad ispod kojeg mu je ćerka gubila vreme, zatim su oko kabineta čitav sat stakato odjekivale ženine potpetice, najzad ga je devojka po treći put od jutros pokušala izbaciti iz sobe i koncepta pomoću usisivača za prašinu, i kad je svim jurišima odoleo, sad zvoni telefon.

Telefon je podmukli oblik lutrije. Crna kutija iz koje Slučaj vadi dobre i rđave zgoditke. Pre nego što će ga isključiti, zapisuje nekoliko reči povodom "telefona kao takvog". Ne veruje da će mu trebati, u njegovim delima ne zvone telefoni – vesti prenose Tatari i Čauši – ali nikad se ne zna! Zatim piše krasnopisom:

"Galib Kumrija je iz nedara izvukao gajtan i uzeo damu vezuje čvor. Begovska svinja jamačno nije ispila otrov. Po svoj prilici, vrlo je živa, zajedljiva i za razgovor orna. Desni kraj gajtana je prebacio preko levog, podvukao ga i ponovo prebacio ..."

Koješta! Tako se ne pravi čvor za davljenje! Tako se vezuje leptir mašna! Kako se, u stvari taj jebeni čvor vezuje? I vezuje li se unapred? Najzad to nije protokolarno vešanje. To je obično davljenje. Možda se i nije primenjivala nikakva naročita tehnika? Uzeli bi se prosto krajevi konopca, obavili oko šije i stegli razvlačenjem na suprotne strane?

Otkud, uostalom, on to može znati? Pisac je. Nije izučen dželat. opet će morati konsultovati enciklopedije. Tamo će, najverovatnije, naći sve pojedinosti koje se tiču hemijskih, fizioloških, medicinskih aspekata anoksije, ali ništa o tome kako se ljudi dave. Dirljiva je ta delikatnost nauke kad ima metropola u čijim izlozima čovek može naći još malo pa priručnik za konstruisanje džepne atomske bombe.

U međuvremenu još nije došlo zlatno vreme u kome se može ići unaokolo i raspitivati se kako se najlakše dave ljudi. Može jedino pisati bivšem Opunomoćenom i Privilegovanom dželatu Britanske krune. A preko epizode ne može jednostavno skliznuti kao preko leda. Premda se značajan deo umetnosti sastoji u spretnom izbegavanju težih i neprohodnijih duševnih područja, sve ipak nije u pontonima i u prečicama. Detalji su krv dobrog pričanja.

Najpre uzima domaću Enciklopediju. Bira stranu. Čita: "U željezničkom saobraćaju mjesto, gdje se sastaje više pruga iz raznih smjerova ... U pomorstvu, mjera za vrzinu, koja odgovara broju prevaljenih nautičkih milja u jednom satu ... U medicini patološka tvorba ili latinski tuber ...

U građevinarstvu, presjecište ravnih i zakrivljenih štapova željezne rešetkaste konstrukcije ... U fizici, kod stojnih valova, koji nastaju na žici, membrani ili tijelu, linije i plohe koje ne titraju ... U astronomiji, točka na nebu, u kojoj staza nebeskog tjela presijeca ekliptiku ... U životu, spoj dva konopa vezivanjem ili uplitanjem ..."

Tu smo, misli. "Razlikuju se uzlovi ...upletke ... kučevi ... čvorovi ... zapornjaci ... sidreni uzlovi ... mrežni uzlovi ..."

Na desnom listu je crno-bela slika. Katalog čvorova. Njih sedamdeset osam na broju. Neki imaju gruba, neuglačana imena: štip, kuč, potkuč, dvokuč,nametak, vrznjak, uzao za orepinu ... Druga istorijska: firentinski, firentinski s osmicom, itd.

Neki su prosto pragmatični: ribarski – na primer – zapornjak za klin, užarski uzao za most, sidreni za konopinu, zastavni uzlovi ... Ali ima ih i sa nežnim, pesničkim nazivima. Jegulja s vojem! Kučni vitičnjak! Turban! Kruna! Ribarski nadovez! Grleni unakrsnjak! (Ništa, nažalost, nije imao s davljenjem.)

PunishmentUzima lupu i svaki pojedini zamišlja na vratu Jusuf bega Balipašića. Očigledno, samo ih je nekoliko posao moglo dobro obaviti. Za ortodoksno vešanje zgodan je bio "jednostruki i dvostruki grljak" i "klizna petlja". Za tursko davljenje, međutim, najubedljivije su izgledali "obični poluuzlovi" i "poluuzlovi s povezicom".

U "Encyclopaedia Britannica" čvorovima je posvećeno četiri sitno ispunjene strane, ali nigde nije izričito pisalo kako se oni, ili bar jedan od njih, upotrebljavaju za davljenje. Čovek se mora osloniti na sopstveno iskustvo. Ako ga nema, na instinkt. Čak ni njihovim imenima nije smeo da veruje. Čvor "Troat seizing", na primer, imenom odgovara svrsi.

Ponosno se predstavlja kao "hvatač šije". A ovamo je nepomičan. Nema kliženja kroz petlju i cela užarska konstrukcija više liči na sindžir, kojim je tursko roblje povezivano jedno za drugo. Za vešanje je najpogodniji "half hitch" ili "midshipman's hitch", a za Galib Kumriju, po svoj prilici, tzv. "overhand", koji se podudarao sa domaćim "poluuzlom".

Ne savetuje se sa "Larousse"-om. Ne izgleda mu da Francuzi o davljenju više znaju od Engleza.

Ali skida kravatu i s njom isprobava "poluuzao". Instinkt mu je, čini se, bio u pravu. Prvi su pokreti zaista istovetni pokretima kojima se vezuje mašna. Čvor koji vezuje, međutim, čvor je za vešanje, a ne davljenje koje njegovom romanu treba. Kad bi on lično hteo da se obesi, morao bi odustati. Jednostavno ne bi umeo da zaveže čvor koji funkcioniše. Morao bi prethodno konsultovati knjige, što bi ceo poduhvat učinilo smešnim.

Pita se, radi li, uopšte ta njegova priručna omča? Ogledalo, pred koje staje s pomešanim osećanjima budale i žrtve istinoljubivosti, vraća mu crnomanjast, uglast lik, prosede brade i zalizaka. Iza dimne zavese zatamnjenih naočara vreba pogled intelektualca razapetog između humanističkog vaspitanja i kromanjonskih nagona. Čudotvorca što isceljuje van kuće bogalje, a kod kuće proizvodi invalide.

Oprezno zateže kravatu. Pritisak na koži je hladan, prijatan. Kao oblog na vrućini. Zatim peče. Na slepoočnicama izbija znoj. Oči iza stakala bljeskaju vodenim sjajem.

Naporedo s "dokumentovanjem čina davljenja" sluša govornika na sopstvenom pogrebu: "U cvatu kreativnih moći ... U nastupu neobjašnjive depresije ... Premda je njegova smrt nenaknadiv gubitak za našu literaturu, ona je sama po sebi umetnički čin ... Poslednji u nizu kojim nas je obdarila njegova neumorna akribija i mašta ..."

(ČETVRTA PARANTEZA: Gledao sam na televiziji pogreb našeg znamenitog pesnika. Kroz grupu od par tuceta skočanjenih ljudi, što pobožno prate "smrt kao umetnički čin", veje snežna mećava, pod kišobranom, s koga se intenzivno cedi vlaga na besedu. V. S. orator nad grobom, jednako intenzivno misli na vruću rakiju i tako uspeva da modrom licu obezbedi nešto žalbene topline.

Njegov lenji glas galopira kroz zimu: "Nenaknadiv gubitak za našu literaturu ... U cvatu kreativnih moći ..." Pokojnik je, međutim, imao preko osamdeset godina i poslednje dane je proveo kraj prozora, gledajući u magle Panonije, po kojoj su se vukle aveti izgubljenih iluzija.

U svakom slučaju, od pogreba sam dobro video samo vejavicu. I govornikovo duguljasto, ipomorfno lice koje se izvanredno slagalo s korotnom kravatom i snegom u pozadini. Slika je ličila na neuspelu reklamu za zimovanje u Sloveniji.)

kravata se zateže. Srce unezvereno tumara po grudima. Strah, koji se protivu njegove volje rađa, i saznanje da glupu probu kad god hoće može prekinuti, postaju ponižavajuće intenzivni. Jer, ako se desi čudo, i ruke odbiju poslušnost, ugušiće se. Popušta omču pre nego što ga panika nateruje da krikne.

Srce mu se vraća na mesto. Koža na licu bledi. Ne, Jusuf begu neće biti lako! Zatim nastavlja od pokreta kojim omča za davljenje postaje kravata. Ispija poslednji gutljaj viskija, stavlja nekoliko cigara u džepčić letnjeg kaputa, poslednji pogled baca na rukopis, u kome Jusuf beg i Galib Kumrija čekaju na njega da nastave svoj "dubok govor o životu i smrti", isključuje gramofon, gasi svetlo i odlazi u Klub ...

I sutra je dan. A sve knjige o Turcima još nisu napisane.

(PETA PARANTEZA: Ako mislite da u ovom opisu rada jednog pisca nema istine, laskate mi, ali niste u pravu. Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna. I tako, kao što vidite ...)
(KNJIŽEVNOST, BR. 7, 1979.)

Friday, September 22, 2006

Lepa književnost i ružno davljenje (III deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 176-180 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

III deo

Ne liči li, uostalom, begov položaj na njegov sopstveni? Jedino što pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. (To, doduše, ne znači, da se i za njega negde neki gajtan ne vezuje.) Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i "Old Scotch" umesto čaja. Podudarnost ga navodi na misao da kao ravnotežu svome Bruckner-u pusti i za plemenitog bega neku muziku.

Nostalgične zurle iz sumračne daljine. Neka ga đavo odnese ako to uradi. On ne piše "Koštanu". Piše o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije nužna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večernje džakanje ptica iz albašči biti dovoljno. Jer, lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji crna smrt, upadljivo mora biti istaknuta. Beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla bilo u umiranju?

S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.

Tvrdjava-KalemegdanKakva je to bronzana kopča kojom se pergament drži za tablicu? Valjda vrsta metalne štipaljke? Ubedljivo zvuči, premda za tako nešto nikad nije čuo. Izmislio je kopču na licu mesta da bi udovoljio sitničarskoj racionalističkoj logici. Pergament bi se u protivnom tokom pisanja pomerao. I onda? Neka se pomera. To je begova briga. Ionako neće stići, ako se pisac bude pitao, baš mnogo toga da izjavi za budućnost. Umreće pre nego što ustanovi da mu pomeranje podloge smeta koncentraciji.

Fidiš bi možda mogao zameniti sa slonovačom. A i to je cepidlačenje. Nikome od toga ništa neće biti jasnije.

Älah se, međutim, svakako piše sa dva l. Ällah, dakle. Nije mu stalo da nastrani arabisti na njemu zarađuju hleb.

Izraz lične odaje za sobu, u kojoj beg sedi, deluje preterano savremeno. Poput boudoir-a. Na turskom se spavaća soba kaže jatak odasi, ali beg svakako ne piše za povest – u krevetu. Nije bolestan. Da jeste, pogotovu teško, gajtan bi izgubio bar pola svoje dramske vrednosti. Ručaonica se kaže jamek odasi, ali ona mu je izlišna. Ostaje oturma odasi ili soba za sedenje.

Poteškoća je jedino u nepouzdanom izvoru njegovih obaveštenja. Ona potiču od izvesnog g. Jusuf Mardin-a i njegovog priručnika "Turkish Phrase Book", poglavlje posvećeno ponašanju i snalaženju po hotelima. G. Mardin je tu prilično iscrpan. Čitao je: "In Turkey hotels are graded according to the standards they maintain. The charges are fixed by law. Hotel rates are on the whole very reasonable ..."

Činjenica je da su hotelske takse u Turskoj utvrđene zakonom, i, u celini, vrlo trezvene, može mu koristiti ako jednom poseti Carigrad o kome s toliko poznavanja piše, ali ga ostavlja na cedilu ako treba da utvrdi da li g. Mardin-ovi hotelski termini korespondiraju s jezikom XIX veka i sa rasporedom soba u jednom otmenom konaku.

Najpametnije je da lične odaje zameni divananom. Sa nje je pogled prekrasan, ukoliko se ima šta gledati. Kad beg bude umirao, ako ima vremena, može poslednji put baciti pogled na svet i povodom toga nešto reći.

Galib Kumrija je takođe uspeo pronalazak. Kumovali su mu "Turcizmi u srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku" Abdulaha Škaljića, pošto su se na krvniku Porte oprobala sva imena od Abasa do Zumreta. U svemu ostalom, naročito u trgovačkom realizmu, bio je čedo njegove mašte. Nema zbora, merkantilizam Kumrijinih meditacija je životan.

Spustio je visokoparnost uvodnog opisa za oktavu i još jednom ismejao begovu naivnu nameru da se na ravnoj nozi nagodi sa istorijom. Smrt je, kao i uvek, išla ruku pod ruku sa životom, a da jedno drugo ne primećuje.

Briše kahpeoglu – kurvin sin i dopisuje govnar. Još jedan obol savremenosti. Zatim vraća kahpeoglu, ali bez prevoda. Sad izgleda da se govnar na turskom kaže kahpeoglu. Dočim je to kurvin sin. Uklanja, najzad, celu ispravku i psovci vraća prvobitnu tursko-srpsku formu. Dođavola sa savremenošću!

Galib Kumrija će ući u sobu i zadaviti Jusufa bega već kod datuma na ispovesti. Ama, neće valjda baš odmah? Begova predsmrtna bulažnjenja spretno su izbegnuta. To je u redu. Dobar deo čitalaca, žureći da što pre stigne do davljenja, ionako bi svako filosofiranje preskočio.

(TREĆA PARANTEZA: Čitajući neke savremene zapadne visokotiražne romane, veoma zanimljive uostalom, uzeo sam nekoliko otisaka ključeva uspešnog pisanja.

A. Ako u prvoj rečenici na nekoga uperite revolver, on mora opaliti najkasnije u petoj. Ako se iz njega puca u poslednjoj, pre nego što ćete zapisati mesto i datum završetka knjige, vi ste propali.
B. Izuzetak od pravila je – ljubav. Odlaganja kraja radnje dopuštena su samo između žene i muškarca i to samo – u krevetu.
C. Ako vaši junaci već nešto moraju da misle, gledajte da to čine kratko, jasno i korisno. Nema nikakve hasne opterećivati ih razmišljanjem o arhitekturi ulice kroz koju stižu na neki poslovni sastanak.
D. Izuzetak je arhitekta koji ide na sastanak povodom novog urbanističkog rešenja dotičnog – ne drugog dela grada.
E. Ako vam je stalo da se od razgovora nešto razume, ne puštajte u dijalog više od tri lica odjednom. Četvrto može biti jedino dete koje tera svoju nezavisnu temu.
F. Poželjne su sve neobičnosti na planu sižea i događanja, nijedna na planu stila i izražavanja. Nikad ne opisujte običnu scenu na neobičan način. Neobična scena na običan način – to je osnovni ključ uspeha ...)

Ali, ako se sada, posle misaono obamrle i ćutljive žrtve, pojavi i jedan duševno dezangažovani i ćutljivi ubica, koji davljenje obavlja kao da vezuje kravatu, to bi i za rđavog pisca bila već pomalo preterana udobnost.Neko tu mora nešto reći. Nešto se povodom nečega mora izjaviti. Scena se mora izvući iz duhovnog vakuuma i marionetske automatičnosti.

O čemu bi njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se, u najmanju ruku, mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila "veća sloboda i pokretljivost misli", uskraćena begovima dvojnicima u građanskim odelima, prigovor bi prećutno otpao.

To bi se, međutim, sukobljavalo s činjenicom da Galib Kumrija nije običan plaćenik nego – zvanični krvnik. Državni činovnik s kojim se ne isplati pogađanje. A lupetati naširoko o besciljnosti života i neizbežnosti smrti, o tome kako je gospodin beg, i ako umire, i baš stoga što umire, u srećnijem položaju od gospodina krvnika, koji produžuje da se pati još nešto malo duže – jer, s obzirom na večnost, svi ljudi, ma kada umrli, jednako kratko žive – zaista nema nikakvog smisla.

U svakom slučaju, izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja umire već na prvoj stranici – a nije kidnapovana da se za njom na trista preostalih može tragati – i nije baš jako zahvalan posao. Ako Galib Kumrija uđe u sobu sada, može od romana da se oprosti. Ideja da se o begu saznaje preko ispovesti ni groša ne vredi. Prvo lice – lice je meditacije, a njemu treba akcija, lice treće.

Već tri knjige ima u tom prvom licu. Uz pohvale, kritika ih je našla pomalo monotonima. Prebačeno mu je odsustvo radnje. E pa ovog puta će je dobiti. Njihovu ljubljenu priču – story. Koliko su na Orijentu za nju sposobni, naravno.

Polazi od nove pretpostavke da Galib Kumrija nije sluga, krvnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Pretpostavlja, takođe, da Jusuf beg Balipašić nije običan turski plemenitaš. Da je Beogradski paša.

Za tako nešto moraće mu, razume se, promeniti ime i uzeti neko istorijsko, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi. Na ovom se svetu, nažalost, ništa ne dobija zabadava. O tome će, međutim, misliti kasnije. Sad će se usredsrediti na vađenje svoje priče iz meditativnog mulja:

Svetlost sveta, Padišah, još ne zna koji – to će videti u enciklopediji – naređuje Carskom namesniku Galib paši da pogubi Beogradskog pašu. Za to vreme Beogradski paša Jusuf beg u nekoj kontrasnoj radnji. Efekat je isti kao da je Galib paša već pred njegovim vratima s gajtanom u ruci.

Galib paša, s pratnjom, jaše carigradskim drumom.

Jusuf beg započinje ispovest od najvećeg značaja za Otomansku imperiju. Hoće li je završiti na vreme? (Ono čuveno pitanje: ŠTA ĆE DALJE BITI?)

Galib paša još uvek jaše prema Beogradu.

Jusuf beg još uvek piše svoju ispovest.

Pošto je krajnje vreme za zaplet, koji će povećati napetost (a s njim i čuveno pitanje ŠTA ĆE DALJE BITI?), putovanje Galib paše ne ide baš glatko. Ali, radi dramskog reciprociteta i da se čitalac pre vremena ne bi uspavao, ne ide glatko ni pisanje Jusuf bega u Beogradu.

Glupost! S tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti, nada se naš pisac, da teoriju odgurne u stranu, još malko potera radnju i vidi dokle će prirodnim putem dospeti.

Thursday, September 21, 2006

Lepa književnost i ružno davljenje (II deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 172-176 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

II deo

Naš pisac uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Kinematografsko takorekuć. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je, izgleda, krenula u bioskop tek šesdesetih godina. Nedavno je čitao jedan takav roman u kome su sve važne stvari spretno bile preskočene.

Voleo bih da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu baš jako mobilan svet. Veći deo vremena provode na divanu. Misle ili eglenišu. Ono malo Srba, nužnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu gde za neku naročitu aktivnost nisu sposobni.

Retke su bile grane na koje bi kao pisac mogao da odleprša. Retke i tanke. Ali naći ih mora. Inače, nikad novelu neće završiti. Uvek će se naći neki prokleti turski efendija da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u ruci – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa.

Ni u bioskopu, uostalom, pojma nemamo šta junaci platna misle, pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaoci ni od kakve stvarne pomoći.

Neprilike bi, međutim, nestale, a s njom i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako Jusuf beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.

Zašto bi onda pisao ispovest?

Naš pisac ispija još gutljaj viskija. I nalazi da je pitanje neumesno. Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih se najređe i poduhvataju. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od naknadne iskrenosti očekuju izvesne neposredne koristi.

Slavni ljudi da bi objasnili zašto i kako su postali slavni, i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.

(DRUGA PARANTEZA: Čovek pokolje čitavu porodicu. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo s tugom, knjigu čitamo sa zadovoljstvom. Ako je zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik ... Juda je prodao Hrista. Zatim se raskajao. Ja napišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim, bio Hristos ...

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su stradali. Drugi da je bio u pravu. Potom su napisali memoare u kojima su časno priznali da su napravili grešku. Za to su pohvaljeni. Njihove su ispovesti, uostalom, tako lepo sročene da se prosto postidite što ste bili u pravu pre njih. Znate li možda nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa ...

O Neronu takođe znamo sve, o hrišćanima koje je bacio lavovima samo da ih je bilo mnogo. Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest. Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. To će vam obezbediti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.

Lažite, varajte, obmanjujte, samo nam kad budete uhvatili malo vremena, objasnite vaš sistem. Neprilike sa savešću uvek pale. To greh snabdeva dušom nad kojom ćemo, dobar vam stojim, gorko plakati. Jer, ima li išta pravednije od okolnosti koje prinuđuju čoveka da unesrećuje bližnje. Sami bližnji ovde si sporedni. Oni nemaju dušu. Tu su samo da se ispolji vaša.

Možete malko ubijati, pod uslovom da nam, kad sredite utiske, potanko opišete kako ste to izveli. Nije na odmet da nam date i neki bolji razlog. Vaš čin će tako postati životno ubedljiv. Možete biti u zabludi koja će vaš narod dovesti do propasti, ništa ne mari. Samo nam se na vreme pokajte, kažite onako iz sveg srca da ste omanuli.

Ispovedite se u obliku višetomnih memoara, po mogućstvu s priloženim dokumentima. Ako već ne mogu da vas čitaju žrtve vaše omaške, biće to dobra lektira za njihovu decu. Ta nesrećna omaška, najzad, to je vaša lična tragedija. Vama je najteže i vas treba žaliti. Osim toga, tako ste časni, iskreni, hrabri. Vaša otvorenost je besprimerna moralna kuraž. Gotovo nam je krivo što niste još više grešili da bi se vaša plemenita istinoljubivost ispoljila s još većom žestinom.

Možete biti nekrofil, ubica, varalica, dostavljač, izdajnik, makro, tiranin, ucenjivač, sadist, pa i manijak, sve što najviše odgovara vašem naročitom pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta, zaboraviti da vaša iskustva jednom i na hartiju bacite ... U stvari, ne shvatite sve ovo baš doslovno. Budite rđavi, ako već morate, samo kumim vas Bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine. Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva! ...)

U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao da za sobom ostavi poruku na poleđini nekog starog koverta. Nipošto izvesnu knjižurinu. Pa ma bio s Balkana, gde za svaku glupost uvek ima dovoljno vremena.

W. A. MozartOn lično morao bi naći malo vremena da se snabde ledom. Ali, to bi iziskivalo napuštanje sobe. No može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Čim bi ga primetili ukućani bi zakačili za njega, onako usput, s nogu, neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezli, ostavljajući ga da, kako zna i ume, pomiri građanske nevolje aeronautičke ere s istorijskim iz doba konjskih zaprega.

Uskoro će morati da instalira sobni frižider. Neće ići lako. Već i s ručnim televizorom je imao okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i led, postaće autohton. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već se ionako ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu pate. Porodične spone zarastaju u zarđalu rutinu.

Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje o životu nego stvarno življenje. Čak i ako se ispostavi da je taj Jusuf beg obrazovan i nadaren čovek – jer kakav je, on još ne zna – da se frižider ne kvari i televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduje, teško bi se takvo društvo moglo smatrati dovoljnim da čoveku ispuni vitalne godine.

Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, po običaju sve već biti jasno. Dok osuđenik bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, pa i izvesnim praktičnim nadama na rehabilitaciju bude davao krila, ta istorija će, s konopcem u ruci, stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja da pribegne.

Neočekivana, crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu objasni sve svoje nedužnosti. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simulira tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako se živi u najboljem od svih svetova.

Može li se biti aktuelniji? Za pametne ne može. Budalama se ionako niko ne obraća.

Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se begov ispražnjeni mozak nečim mora napuniti. Po mogućstvu nečim praktičnim. Logično je, dakle, da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da se, ne savijajući previše fakta, on, beg, osvetli sa najpovoljnije strane. To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administraciji beogradskog pašaluka.

Jer sve što on, pisac, o begu zasada zna je – ime. Egzotično ime koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku. I godine. Blizu je, naime, pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski plemić ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre pedesete mu se za tako nešto i ne daje prilika, koju ima danas svaka tridesetogodišnja šuša.

Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč tog dokumenta ne ispisala. (Junak je uvek mogao biti na vreme ometen u nepoželjnoj iskrenosti bilo čime, čak i prirodnom katastrofom, ako se u spisateljskoj torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na tom prvom arku bila su popularni tehnički detalji kojih se nije spasla nijedna priča o tim nesretnim Turcima na ovim meridijanima napisana.

To je taj njegov tropos. Njegov način. Knjigu bi počinjao s nekom opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko i originalno progovori o dubokim ali krajnje neoriginalnim pitanjima života i smrti. Što je vek XIX a ne XX, stvar je izvesnih "stvarnosnih" okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja o životu i smrti bila pomalo preterano opšta. Ispod tanušne opne njegovih lingvističkih dojenčadi vire mrtvačke kosti klišea.

Sve ima transparentnost rentgenskog snimka. Ali, on se ne brine.

Uskoro će oko odvratnog skeleta početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi ispuniće prozne šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ispala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija s njegovom neumornom maštom koja će kroz manuskript pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu.

Posle desete knjige stvarna briga za jedanaestu više ne postoji. Išijas je ono što u istini pisca zabrinjava.

Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda pale mu nepca. Reže i novu cigaru. S ploče je do sada Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovom rečenicama davao lakoću i voluminoznost. Sad ga zamenjuje Bruckner-om. Treća simfonija u G molu snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu.

Prvoj stranici vraćao se odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati kraj. Prvi akord je presudan. On je ključ knjige. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.

Okreće na dole olovku s crvenom gumenom usnom. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se na pojedinosti. U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče, prevukao je preko zarđalih reči duhovnu patinu. Opis Jusuf bega, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i predačkoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkasto-siv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar.

Ponešto manufakturan, ponešto nalik njegovim ranijim tekstovima, ali to je i hteo. Čitalac voli da prepozna pisca. Novine ga odbijaju, Niko ne mari da u kasapnici u kojoj je kupovao dobro meso, na tezgama zatekne egzotično voće.

Wednesday, September 20, 2006

Lepa književnost i ružno davljenje (I deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 169-172 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Napomena priređivača: Priča je štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1 od 2004. godine pod naslovom "Priča bez naslova". Ovde je ona data s Pekićevim komentarima, ali se i sama priča u mnogim delovima razlikuje od one objavljene u "Analima".

I deo

"Jusuf beg Balipašić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu, bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša, ispisivao oproštajne redove ispovesti Alahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta na njegove reči pasti, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:
'Dato, alahunèmrìlē, u Beogradu, jedanaestog dana meseca rebiul-èvela, godine od hedžire 1242 ili po krestijanskom računanju – avgusta tridesetoga Leta gospodnjeg 1839 ..."
(DNEVNIK, 1976)


Ovoj je početak jednog poglavlja II dela "Zlatno runo". Turski plemenitaš Jusuf Balipaša još nije postao istorijski Halid beg. Još je bio u nemilosti Porte i oko vrata mu se stezao gajtan piščeve mašte. preživeo je ušavši u jednu istorijsku ličnost i balkansku špijunažu. Umesto da trune pod zemljom, čije je Kneževe, na inicijativu Simeona Grka, prodao Dahijama, može, na dan čitanja Hatišerifa, godine 1830, da s tim istim Cincarinom – trguje.

Prvobitni krvožedni koncept poglavlja odbačen je za račun posedoždernog. Odbačen, ali ne i bačen.

(PRVA PARANTEZA: 1966, radio sam u Kijevu na nekom filmu, koji, srećom po mene i umetnost, nikad nije snimljen. Tamo sam upoznao predsednika Udruženja ukrajinskih pisaca, druga Z. Iako tek u srednjim godinama, drug Z. je već uspeo da svojim delima jarko i poetično osvetli skoro sve značajne izglede domaće stvarnosti.

Ostavši bez tema, odlučio je da se baci na Evropu. Evropu u celini. Evropu u geografskom, istorijskom, sociološkom i psihološkom smislu. Evropu u godini 1945. Što zapadnije od Dubrovnika nikad nije bio, nije ometalo rad. Naprotiv. Podsticalo je maštu. Mašta se hrani tajnama. Poznavanje stvari zbunjuje, ograničava, suši.

Nema ništa stvaralački abortivnije od činjenice koja se ne sme zaobići. A povrh svega, jedna verifikovana činjenica pripada ili može pripadati svima. Jedna uspela fantazija – samo roditelji, piscu. Tako je drug Z. u tri toma obavio posao sa "Evropom u celini".

Posao sa izdavačem, međutim, nije išao tako glatko. Evropa se, naime, nije mogla braniti.Izdavači, izgleda, jesu. Čak i za ruske stepske pojmove delo je bilo preveliko. Protivargument druga Z. da je i Evropa prilično velika, nije upalio. Morao je izbaciti ceo tom, u svemu oko pet stotina strana.

"Šteta", kazao sam sa stvarnim razumevanjem. "Ništa ne mari", odgovorio je drug Z. staloženo. "Ubaciću to u drugi roman". "Kakav drugi roman? Pa sa Evropom ste završili?" "Ima i drugih kontinenata", podučio me je drug Z. ... "O Aziji, na primer, nisam još ni reč napisao".)

Blagodareći štedljivosti druga Z. sačuvao sam eliminisano poglavlje o nesrećnoj sudbini Jusufa bega Balipašića i uverio se da je moj kijevski učitelj spisateljskog cincarluka u pravu. Ako ništa drugo, poslužiće nam sada za jedan eksperiment, neku vrstu očigledne nastave iz književne praktike.

Produžićemo malo priču o Jusufu begu. Tek toliko da uđemo u tehničke komplikacije. Promenićemo zatim temu i pokušati da dočaramo barem deo onoga što bi njegov tvorac morao ili mogao misliti dok ga stvara. Varijeteti su bezbrojni, ali se nadamo da ćemo, nezavisno od ironije bez koje se profesionalne ispovesti ne mogu pisati, uspeti da pogodimo duh takozvane kreacije.

Unapred se izvinjavajući onima koji još veruju da je dobra literatura posledica srećnog spoja dara i iskustva, dva čuda dakle, posadimo našeg pisca za sto i pokrenimo mu pero, da nastavi tamo gde sam ja godine 1976. stao:

"Pred vratima Jusuf begovih ličnih odaja stajao je krvnik Galib Kumrija i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hizmet učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah beásuni vèrsuni! – Bog mu belaj na vrat! Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće nije bilo.

Većina carskih osuđenika već je iznutra bila mrtva dok im je on spolja tek obavijao svileni gajtan oko vrata. Ostatak posla je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šaka u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi. Službu nije voleo zbog podmuklog izraza na licu onih pred koje je kao èdjel crnih krila stao. Ako je ispio otrov, Jusuf beg bi ga zaista zadužio. Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi pèškeš ...

Ali nije on takve sreće. beg će, po svoj prilici, sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi i prezira prema njemu, Galib Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre smrti malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahneoglu! – Kurvin sin! ..."

Preko olovkom čitko, bezmalo kaligrafskom latinicom ispisanih reči, po kvadratu 210x297 mm kruće bele hartije od c/o 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinasti abažur. Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se tope tri minijaturna glečara, širi se insektoidni miris i meša s oporim dimom kubanke, koju jedno od najažurnijih pera Balkana drži u levoj, slobodnoj ruci, neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka beogradskog evlije Jusuf bega Balipašića.

1983-arh-Ivan-Sc-London-01.jpgMozak je u međuvremenu prignječen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosi, moći će se, ako požuri s crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena datiranje se može pomeriti u zaglavlje jázije. Beg će tek otvarati žalopojku pred istorijom. Umreće pre nego što pisca uvali u sve one silne neprilike oko pojedinost ličnog života što ga čekaju da budu izmišljene.

Ali, ako se ispovedanje još i moglo zaobići, prokleta begova misao – ne može. Taj je nekog vraga morao misliti dok se od života opraštao. Nije bio moron. Ni junak američkog best-seller-a, kome funkcionišu samo čula i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od jelinske prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli Beogradskog pašaluka čim je imao čast da zadavljen bude na privilegovan način.

Šta uopšte misli pisac jedne oproštajne poruke? I da li je u svakom dobu mislio isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one odvratne i dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijem ishodu? Može li se jednom, za promenu ne biti jako pametan post festum? Čak i ako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta? Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li i ovu?

Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se kakvom sporednom neudobnošću sadašnjeg gnusnog položaja? Ljudi su i pod giljotinom bili osetljivi na buve. Zašto gospodina, recimo, ne bi žuljile papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti s maroderske teme taman koliko je nužno da Galib Kumrija obavi svoj, znatno skromniji, deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvorove na gajtanu.

Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje? Pritekla bi u pomoć higijenska šetnja po "bašti". Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo najpre begovu petu, zatim mozak.

Epske misli, prodorne generalizacije, povesni komentar, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih pisac trenutno ne može da se seti nijedne – ležale bi za uvek pokopane pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim kamenom. Nikad se ne bi saznalo šta je gospodin beg o "smrti kao takvoj" mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.

Tuesday, September 19, 2006

Jedna mladost na Balkanu, poluostrvu čuda (II deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 189-193 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

II deo

S otporom toj "neumitnoj prirodi" vezane su i neke naše, moje i Aleksandrove, zajedničke školske uspomene. U našim se porodicama, a i van njih, nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. smatralo svinjskim postupkom. Za nas je uistini svinjski postupak bio što su propustili da njime pogode i našu gimnaziju. (Kako je to pošlo za rukom Drugoj muškoj nisam pametan.)

Potresi su joj jedva ogulili unutrašnju sluzokožu, razgolićujući mestimično električne žice, tanak splet njenih svetlosnih živaca. Ni najmanje nije bilo teško, na povratku iz klozeta, gumom izolovanim kleštima zaviti svaki Raspored časova u crno. Krpljenje zidova nije pomagalo. Dobar čekić se mogao nositi sa svakom zakrpom.

Povrh toga, izvesna oštećenja, predviđena za buduće korišćenje, pokrivali smo plakatima domaće izrade koji su najavljivali dobrotvornu priredbu "dana toga i toga", demonstrirajući za javnost bolje strane naše prirode. "Dana toga i toga", naravno, priredba iz tehničkih razloga ne bi bila održana, i pošto bi se u međuvremenu ugasila svetlost, "bolje strane naše prirode" ostale bi u prijatnoj pomrčini.

Tome se retko ko ozbiljno suprotstavljao. Kraj rata je bio na vidiku, ali njegovo značenje još uvek nedokučivo. Svako je marljivo obrađivao vlastiti vrt, ne gledajući preko ograde. Stanje opšte nezainteresovanosti za bližnje bilo je u građanskim krugovima toliko da smo u gimnazijskom dvorištu mogli najaviti i lov na slonove, niko se ne bi obazirao. Niko s puškom ne bi došao ...

Aleksandar se bavio Crnom berzom. U "Crnoberzijancima" sam okupacijsku građansku familiju definisao kao "ljude koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju kao jedna firma". Šta je crna berza, zna se. Šta je neprilika, međutim, mada se općenito takođe zna i pod njom podrazumeva obično sve što nam nije od koristi, ipak treba pobliže objasniti.

U prolećnim mesecima 1944. u kojima je svuda unaokolo odjekivao ropac Nove Evrope, ne behu u eksplozivnom previranju samo ratni frontovi već i ljudske pameti. I pojmovi najustaljenijih značenja tražila su pa i nalazili za sebe nove mogućnosti, nova tumačenja.

Nekada se, na primer, bogatstvo ni u kom slučaju nije moglo smatrati neprilikom, čak i da je znatno, osim ako je kradeno, i to jedino kad se za to sazna. Sada se ozbiljno nagoveštavalo vreme u kome će se ono, dok bude trajalo, mada mu niko dug život nije predviđao, osećati kao neprilika, neka vrsta sramnog žiga kojim sudbina s likom istorije pojedine primerke fele obeležava za klanje.

Ukoliko je neko bio bogatiji, neprilika je bila veća. Ali je u krajnjoj liniji zavisila od toga KO će pobediti. Jer u jednoj od varijanata ratnog ishoda, bogatstvo bi opet postalo popularno, a neprilikom bi se smatralo, kao što je građanski red – siromaštvo.

Poreklo je nekada garantovalo izvesne ugodne povlastice. Sada se očekivalo vreme u kome će garantovati samo jednu: da se bude na listi onih kojima će biti oduzete sve ostale. Ime koje je davalo život, moći će ga oduzeti. Drevno magijsko pravilo po kome "što život daje, to ga i ubija", dokazaće se još jednom.

Durer-Four Horsemen-ApocalypseNekada su se, takođe, naročito velikim neprilikama smatrale takozvane porodične crne ovce. Nije bilo nijedne velike i ugledne familije koju bar jedna nije bacala u očajanje. Dugovi crnih ovaca nisu priznavani, odricano im je pravo na nasleđe i izbegavan svaki dodir s njima. Te Baba-roge porodičnih istorija šunjale su se oko soba u kojima su vaspitavana građanska deca, kao avetinjska oličenja svega što će im se desiti ako se ne drže staleškog i porodičnog koloseka.

Mislilo se da će položaj crnih ovaca ostati isti i ako dođe do revolucije na svim drugim područjima života. Promeniće se jedino zvanje tih crnih neprilika. Od defraudanata, bankrota, kockara i pijanica postaće oni ministri, generali, episkopi i bankari.

Aleksandar je, na primer, samo u užoj familiji raspolagao sa pet takvih "neprilika". Jedan rođak mu je bio neprilika, odnosno ministar u vladi Nacionalnog spasa generala Milana Nedića, drugi je nepriličnost zastupao u štabu generala Mihajlovića, treći je bio njegova neprilika u Londonu.

Jedan je obećavao da će mu neprilike praviti čak iz Amerike, a drugi kod kuće, kao narodni poslanik izvanredno postojanog karaktera i magareće ćudi. Ali, imao je on svoju nepriliku i za slučaj da partizani ne pobede. Ona je, kako se onda pričalo, već bila doterala do čina pukovnika u Narodno-oslobodilačkom pokretu ...

Sve beogradske porodice bile su slične jedna drugoj bar u jednom trenutku tokom dana. Niko se ni od koga nije razlikovao za vreme obeda, koji je proticao u drhtanju, mrzovoljnom žvakanju raznovrsnih erzaca i prepričavanja vesti iz grada i sveta. Za Aleksandrovim porodičnim stolom nije bilo ništa življe. Njegov otac bi obično pitao svog oca šta ima novo. Ovaj bi, takođe, obično, odgovorio da su Rusi uzeli to i to ili došli dotle i dotle.

(Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju budućnost Evrope i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti.)

Zatim bi njegov deda pitao svoga sina šta ima novo i dokle je on došao u pripremama za tiho iščezavanje s "buduće pozornice najvećeg istorijskog događaja posle Kosova", kako je jedan kućni prijatelj opisivao predstojeću pobedu Saveznika.

Ovaj bi priznao da nije daleko odmakao, ali da na tome radi. Aleksandrova majka bi uvek pitala "Zašto za ime Boga?", i dobijala neodređen odgovor da bi, sve dok postoji ozbiljna verovatnoća iskrcavanja na Jadranu – po generalu Đorđiju najkasnije poslednje nedelje maja – bilo ne samo preuranjeno već i defetistički praviti planove za povlačenje.

Kad bi gospođa Stefanija završila s degradiranjem porodičnog stratega Đenerala Njegovana u čin "blindiranog kretena", sve troje bi, šta ima novo, pitali Aleksandra i njegovu stariju sestru. Sestra na takva pitanja nikad nije odgovarala. Smatrala ih je besmislenim sve dok im životni ritam propisuju protivavionske sirene.

Njene godine, još od pamtiveka zvane "šašavim", dopuštale su ovakve neuviđavnosti. Vremena su bila naopaka. Svuda unaokolo ležale su, nesnosno zaudarajući, lešine građanskih zakona, obzira i običaja. Preživljavale su samo jake i svirepe ličnosti. A ona je sebe smatrala lepom životinjom na proputovanju kroz humani stadijum orfičkog ciklusa.

Što se tiče Aleksandra kome, s obzirom na godine "predstojeći krah civilizacije kakvu je mi poznajemo" nije pružao dovoljno izvinjenja za bezobrazluk, pogotovu što mu je majka u traženju neke antoanetske odbrambene formule našla "da će nam, čak i ako nam sve drugo uzmu, ostati bar naš dobar odgoj", ni on nije umeo ništa naročito da saopšti, osim s vremena na vreme da je dobio neku novu dvojku.

Gospođa Stefanija je upadljiv nedostatak akademskog ponosa kod sina smatrala gnusnim. "Uskoro ćemo se pretvoriti u majmune," govorila je, odlazeći da privlačnije društvo potraži u srebrom okovanoj prošlosti svojih mladalačkih albuma. Otac mu je, međutim, rezignirano priznavao da to, posle svega, i ne izgleda najgore rešenje.

Podsećao je na slavnog Kir Simeona Njegovana koji je žudeo da se pretvori u konja, i kome je ta metamorfoza, izgledala, na samrti i uspela. "Majmun bi u svakom slučaju lakše prelazio granicu." Jedino je deda nastojao da iz Aleksandrovih školskih neuspeha izvuče optimističke zaključke. Smatrao je da je lenjost, porazna inače u procvatu privatne inicijative, u socijalizmu neka vrsta spontane preventive organizma.

"Idiotima će biti lakše da sve to podnesu," govorio je zavidljivo posmatrajući unuka. "U tom smislu pokazuje naš Aleksandar zaprepašćujuću oštroumnost za svoje doba."

Onaj ko od balkanske mladosti u "Crnoberzijancima" očekuje romantičarsku čistotu i zanesenost, neka je potraži na nekom drugom mestu. Ovde je neće naći. Građanski stalež dočekao je kraj rata s izvesnim političkim iluzijama, ali bez najmanje duševne.

Njegov podmladak nije patio ni od jednih, ni od drugih. Njegov mladalački idealizam već odavno je bio pretopljen u cinične formule, putem kojih se preživljava, pa i prosperira, čak i u društvu čiji mu proklamovani temeljni principi nisu ni najmanje naklonjeni.

Krupna dela i krupne reči bili su sada vlasništvo jedne druge vrste ljudi. Aleksandru je za život ostalo veliko iskustvo jedne trgovačke rase i malo otrovnog humora ...
(KNJIŽEVNOST, BR. 5, 1979)

Monday, September 18, 2006

Jedna mladost na Balkanu, poluostrvu čuda (I deo)

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 185-189 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

I deo

Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za "Crnoberzijance". Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera "Eine Jugend in Deutschland" ("Jedna mladost u Nemačkoj").

Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se 1967, ideja penetrira u rukopis "Graditelja". Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, međutim, ne otkrivaju ni senku književne tehnike s kojom danas "Crnoberzijance" ispisujem.

Neštampani odlomci me obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima. Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani "Graditelji", izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje "Crnoberzijance".

O "Jednoj mladosti na Balkanu" može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja. "Graditelji" su tako ostali da, kad tome dođe vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač "Crnoberzijanaca" Aleksandar, poslednji veliki trgovac Firme "Simon & Sin A. D.", otišao je među "Portrete i Autoportrete", da pravi društvo rentijeru Arseniju, đeneralu Đorđiju, ministru Teodoru i ostalim zatočnicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj.

Uvođenje dokumenata u knjigu kasnijeg je datuma i posledica potreba da se jedna apsolutno lična vizija sveta uravnoteži opštepoznatim činjenicama. Građevina priče biće sazdana od golih fakata i po njoj će se, slobodna kao drevni duh Mesta, kretati "Jedna mladost na Balkanu".

I kao što duh prolazi kroz zidove koji nas zaustavljaju, empirija neće tu Mladost sprečiti da je na svoj način vidi, protumači, doživi i sažme u iskustvo. Jer umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji ...
(DNEVNIK, 1978)

"Crnoberzijanci" su istinita priča o jednoj mladosti na Balkanu, ćorsokaku Evrope, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguće, na kome još i danas, u osvitu blaženog ciklusa Vodolije, ako imate dar zapažanja i nešto srčanosti, možete sresti stvorenja sposobna za preduzeća, koja je logika s odvratnošću odbacila sa svim ostalim zabranama hrišćanske civilizacije.

To je, takođe, i školski dnevnik njenog sentimentalnog vaspitanja, poverljiva povest njenog postepenog, prirodnog pretvaranja u ovo što je sada: dotrajalu, pohabanu, plesnivu, no pomno zakrpljenu građansku vreću za spavanje, ispunjenu patetičnom gorčinom i nekom euforičnom bezbrigom, ali i sjajno socijalno čudovište koje se smatra "uspelim čovekom" – u zavisnosti od toga posmatra li se iznutra, sopstvenim očima, ili spolja, očima sveta i njegovih raboša.

Priča "Crnoberzijanaca" time se, na žalost, ne završava. Na samom kraju odgojnog roka, nju će, kao bes uvređenih bogova, ubiti – cigla. Za lakoverne ona će pasti s jedne građevine prirodno kao što nam s vrha neke katedrale na glavu pada svedočanstvo naših uspeha i neuspeha. Za pronicljive, ona će doći odande gde se naši računi svode pomoću neke druge, više matematike – nipošto procentnog računa – za koju ti naši uspesi i neuspesi nemaju nikakvu vrednost, niti na konačan saldo utiču.

Za Aleksandra Njegovana, lično, cigla će svečano obeležiti kraj učenja i početak popravnih ispita, o kojima, naravno, neće biti podnet nikakav izveštaj. S poverenjem je, naime, za uvek svršeno. Jer ako je za sve te godine ipak nešto naučio, to je da je na ovom kurvinskom svetu bespomoćan kao čovek, te da mu ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazi ili da odmori glavu među zubima prve savršenije forme koja tragom njegove krvi pođe ...

Prvi deo "Crnoberzijanaca" zbiva se od aprila 1941. do oktobra 1944. bilo je to, kao što se zna, jedno moćno, u svakom pogledu balkansko vreme, nemoguće doba, u kome je opet najzad, eonima posle Zlatnog veka, sve bilo moguće. Ratni potres je iz logičkim voskom zapečaćenog građanskog ćupa, s drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredviđenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom.

Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni su odmaglili na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu. Mediteranski je ostao da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zrači dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jednih u druge krajnosti ...

Mogu o tome da svedočim i bez pomoći "Novog vremena" jer se moja i Aleksandrova okupacijska iskustva do izvesne mere podudaraju. (Iskustva, podvlačim, a ne život. "Crnoberzijanci" nisu autobiografski roman ni u jednom poznatom smislu, a ovo ne ističem iz straha da me zaludni tragači za autentičnostima u književnosti ne optuže za crnoberzijančenje, već da svojoj mašti zagarantujem punu slobodu akcije.)

Sve u svemu, međutim, s obzirom na zamršene okupacijske okolnosti i na to kako su drugi prošli, nama nije bilo tako rđavo. Da nam vek trajanja umesto Zodijačkih znakova nije određivala Komanda savezničke strateške avijacije, a naročito prirodopisna neobaveštenost navigatorskih budala na njenim nebeskim maršrutama, koji su eksplozivne perzijanere namenjene rumunskim naftonosnim poljima istovarivali na naše glave, bilo bi nam još bolje.

Mi smo onda, naime, još uvek bili zaljubljeni u Zapad i džez, pa smo omaške zapadnjačke sinkopirane politike rado pripisivali kratkim spojevima u njenoj tehnologiji, a najradije trapavom načinu na koji su se njenim savršenstvima služili zaostali kolonijalni narodi.

(Nalazim, međutim, da mi i danas služi na čast što nisam delio mišljenje endemskih patriota, na čelu s đeneralom Njegovanom, koji su u neumornom generalštabnom ratu s g. Vegeciusom, zlim duhom prve leve kolone prednje strane "Novog vremena", vlažeći u međuvremenu pantalone po skloništima, za angloameričke bombardere uvek imali po neko izvinjenje, koje su na drugom tasu kantara s gnušanjem odricali nemačkim štukama.)

De Chirico-MetaphysicsObojica smo, kao melanholici, voleli čisto, prozirno nebo, mračno bespuće još dok mu se moglo pripadati bez opasnosti da se sudarite s nekom bombom, crnu mađioničarsku kuglu s njenim zlatnim ospama i beličastim naoblačenjima, kao da negde iza nje, na nevidljivom epidermu kristalne tame, gori gorostasna signalna vatra, slična indijanskoj, sa zagonetnim porukama upućenim samo nama.

Takvu je naklonost, na žalost, marta 1944. prilično teško bilo praktikovati. Noću se mesec, izjeden u prašnjiv komad ugljena, bespomoćno gurao sa Liberatorima. Sunce se danju gušilo u roju staniolskih pantljika koje su padale s neba kao konfete neke sulude novogodišnje proslave oko Aldabarana.

Kao konkavno ogledalo u Luna-parku, Majka zemlja je u nakaznim refleksima ponavljala gromko raspadanje svog konveksnog poklopca. I na njoj, toj Majci koja se pretvorila u Maćehu, sve je postalo nestalno, proizvoljno, provizorno i neuhvatljivo kao živin stub ...

Aleksandar je pohađao, kao i ja uostalom, Treću mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici. Zbog oskudice u školskom prostoru, uzrokovane rekvizicijama za potrebe Nove Evrope, koja se u međuvremenu poput šagrinske kože u rukama nezasitog posednika, i sama svakim danom sve više skupljala, bombardovanjem i štednjom goriva, nastava se te godine ili nije održavala ili zbivala u kratkim smenama.

Vrlo često smo imali zadovoljstvo da se ono što su školski Programi smatrali obrazovanjem, a mi zatupljivanjem epskih razmera, obavljala nad nama u zavereničkom polumraku, na treperavoj mokraćno-žućkastoj struji napona voštane sveće. Zagrobna svetlost nemih filmova pratila je timsko izbegavanje da postanemo priručnici suvišnih fakira sve do blizu policijskog časa.

Onda nam je dopušteno, uz uzdah olakšanja, kome profesori nisu davali beznačajan doprinos, da se kako umemo dokopamo kuća, a zatim, s još vrućim zalogajem u ustima i punom bešikom skembamo pod zemlju na jednu drugu živu i praktičnu nastavu, iz čije je eksplozivne i krvave perspektive ona prva izgledala u najmanju ruku – sumanuta.

(Ako ste najpre učili o "slobodnom padu tela kroz vazdušni prostor" a odmah potom u skloništu saznali šta naivna formula g=hmc² izvan pametnih knjiga znači, ako posle ushićene besede o tome kako civilizacija, između ostalog, ima da se zahvali i činjenici što njeni predmeti padaju na zemlju brzinom upravo proporcionalnom njihovoj masi, čujete zvižduk bombe koja vam tu istinu demonstrira igrajući se fizičkih zakona iznad vaše glave, vi, osim ako ste idiot, ne možete osećati nikakvo poštovanje ni prema zakonima koji im to omogućuju, ni spram nauke koja vas ubeđuje u prirodno pravo bombe da ih sebi za zabavu koristi.

Usuđujem se reći da je ovo, bar do mere u kojoj uspevamo da se služimo razumom, opravdavalo moje dvojke iz matematike, fizike i hemije, kao nauke udruženih u svrhu proizvodnje eksploziva, i nesigurne ocene iz istorije koja nas uči zašto nas njime gađaju. Priznajem, međutim, da objašnjenje dvojki iz ostalih predmeta valja tražiti na nekoj drugoj strani.)

Ma kako okupacijski bedna, svetlost je, na žalost, dopuštala da budete prepoznati i prozvani. Dalje se sve odvijalo tradicionalnom silom slobodnog pada kojoj podležu i bombe. Težina pada bila je srazmerna masi vašeg neznanja i brzina kojom ste ga ispoljavali, u formuli gde bi otpor vazduha, uvek samo odlažući faktor, uostalom, bio zamenjen očajničkim pokušajima da mašući neodređenim odgovorima savladate neumitnu prirodu.

Sunday, September 17, 2006

Pokušaj ubistva, ali i ključ za "Graditelje"

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 527-532 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Čitavo popodne i veče nad "Graditeljima" u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci. 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje.

Ja još ne znam zašto "Graditelje" pišem. Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do Šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva),

siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima, (i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam.

Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ...

Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hanno Buddenbrook, koji nije umro od tifusa, gotov je.

(Mali Johann – Justus, Johann, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringsheim-a već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla.

Svih osam dama bilo je u crnom. "Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permaneder-ova. "Opet ćemo ih videti", kazala je Friederike Buddenbrook, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...)

Isidor Njegovan je ispravno shvaćen kao ličnost i zadovoljavajuće opisan kao profesionalac – ono do čega su klasični Njegovani držali, ma čime se bavili – epizode njegovog kratkog ali punog i neobičnog, usudio bih se reći i fantasmagoričnog unutrašnjeg života, kao i njegovih spoljnih odraza, uglavnom su komponovane, a nekoje i napisane,

(oko 300 stranica, rađenih mimo hronologije, jedino po tangenti mojih promenljivih raspoloženja prema ovom ili onom Isidorovom stanju, jer ovaj je, čini se, prolazio manje kroz život, a više kroz sopstvena stanja koja je onda nametao životu oko sebe), ali centralne, sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine.

(Nema, zapravo, Mann-ovog tifusa. Mann je Hanno-voj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Buddenbrook-ovih, da nad Hanno-vim grobom, ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, i lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života.

Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hanno Buddenbrook, uz blagoslov pastora Prinsheim-a, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanno-ve klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem, ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Mann – ali se dramatično izmenila njena forma.

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koga onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput božjeg kastiga, svirepo, temeljno i bez poštede.

Hanno-ov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Buddenbrook-a, porodica bi nastavila da živi kao da Hanno i nije umro. Danas to više nije moguće.

De Chirico-Melancholy of a StreetDanas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Lj. i toliki naši prijatelji – za uvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se i njemu, inače, s pravom ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju;

umiremo kroz jedan nečujan, nevidljiv proces, koji se neupućenima čini kao rekovalescencija, a u stvari je približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju.

Svi smo mi terminalni slučajevi. Ceo moj život, život moje Lj., život Isidorov, bio je od 1945. prosto jedna lucida intervala, lažno ozdravljenje, "veselost pred agoniju", koja će svoj pravi smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970, a meni ko zna kada, ali jednom – bezuslovno.

I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa drugo nego jedan sablasni pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem ...)

"Graditelji" liče sada na prijatnu muziku, ponešto konfuznu orkestraciju što luta između motiva, neodlučna da se opredeli i za jedan od njih, premda zna da ton mora biti nokturalan, da raspoloženja moraju biti zagrobna, i da je ona, zapravo, jedno opelo. Da ništa do opela ne može biti ...

I sve je tu, i ništa tu nije. Sve je tu, ali je izgubljen ključ kojim se cela naprava pokreće. Amorfnoj masi nedostaje unutrašnja konstrukcija da je uzdigne do čvrstine, do jasnog oblika, do – romana.

(Jer ja nisam zainteresovan za lične zagrobne uspomene, želim da ih približim univerzalnim istinama, univerzalnoj zagrobnoj uspomeni.) "Graditelji" su naprosto izduvana gumena lutka što očekuje vazduh da bi dobila oblik, vazduh kojim ja ne raspolažem ...

Lj. se vraća vrlo kasno uveče. Sa arhitektom R. radi konkurs. U pitanju je memorijal palim borcima. Opet jedan spomenik Revoluciji. Nikad nisam naročito mislio o tome šta ona projektuje.

(Ukoliko mi to nije za "Graditelje" trebalo, razume se. Primao sam nju – u profesionalnoj oblasti – i njene kolege prosto kao građu, kao dokument, vredan ukoliko je u zonu građenja mog romana ulazio, nevredan ukoliko se nije dao "progutati i svariti".)

Počinjem, najednom o tome da razmišljam ...

Lj. otac, D. G., bio je – graditelj. Novembra meseca 1944. streljan je od KNOJ-a u Beogradu ... Imam taj novembarski broj "Borbe", sa listom na kojoj je i njegovo ime ... Dva groteskna momenta kvare tragičnu sliku: vest o njegovoj smrti izlazi u listu, u kome je, dok je izlazio pod imenom "Novog vremena", bio tehnički direktor, i koji je, kao nekadašnje "Vreme" pripadao Stojadinovićima, njegovoj tazbini, i izlazi samo zato što je umesto njih on bio pri ruci.

Kratko vreme nakon toga jedan od njegovih šuraka, D. S., direktor "Novog vremena", biva osuđen na dugogodišnju robiju, koju izdržava, a potom dobija pasoš za Argentinu ... Lj. otac ubijen je, dakle, od Revolucije. A šta Lj. radi, za ime Boga?Ona toj istoj Revoluciji podiže spomenik ...

Apsurdnost te situacije prosto me raznosi! Zar Isidor nije arhitekt? Zar i njegov otac Jakov nije arhitekt? Zar Jakov nije za vreme okupacije projektovao i podigao, bombardovanjem razoren, doduše – i inače fiktivan – Dom nemačke kulture u Beogradu? Zar zbog toga 1944. nije emigrirao u Austriju? ...

Ali zašto da emigrira? On je graditelj. On je radio svoj posao. Kao što su ga radili pekari koji su hleb prodavali Nemcima, kao što su radile vozovođe koje su Nemce razvozili do mesta gde će nas ubijati, kao što su ga radili apsolutno svi, u većoj ili manjoj meri, svi koji se nisu povukli u šume? ... On bi mogao tako da misli, tako je, uostalom, mislio i Lj. otac, sve dok po njega nisu došli i odveli ga u noć ...

Ali za Isidora, koji o svemu tome ništa ne zna, od koga majka Angelina brižljivo i po cenu silnih duševnih napora krije istinu, sve do fantasmagoričnog postupka falsifikovanja navodnih očevih pisama iz emigracije (tehnički problemi ovakve očigledne nadkonstrukcije uopšte me ne zanimaju, ni njena "realistička" neverodostojnost!) za Isidora je taj otac živ, i za njega, u osnovi apolitičnog čoveka, profesionalca od rase i genija, nema nikakvih smetnji da projektuje Spomenik revoluciji ...

Da ga, verovatno, projektuje za ono isto mesto na kome je streljan njegov otac, mesto koje dominira Beogradom. Niti da u njemu vidi svoje životno delo. Isidor će ga projektovati, podići, ali i saznati istinu o ocu. Na dan svečanog otkrivanja spomenika, jednog 20. oktobra, on će izvršiti samoubistvo ...

Kičma za "graditelje" je nađena. Najednom znam zašto ih pišem. Mogu reći da je roman gotov – lutka je oživela ...

Ali šta ja sada radim? Ja Lj. ne pričam ovu priču, ja ideju ne proveravam u "realnosti moje priče", nego krajnje okrutno, bezobzirno i egoistično u "realnosti Lj. života". Ja je napadam što takav projekat uopšte radi. Zaprepašćena je, jer, premda je oca obožavala, svoj rad na spomeniku u takvom svetlu nikad nije gledala.

(Svetlo je to, uprkos moćnih analogija, u prvom redu mojih "Graditelja", svetlo jedne mračne priče bačeno na tekući život koji je za njega, bio savršeno nespreman.)

Ona se ne brani, ona ne objašnjava, ona predamnom pati. Ali meni ni to nije dosta, ja to zapravo i ne primećujem, ja učim kako da pišem o Isidoru u trenutku spoznaje istine, o njegovom stanju pre samoubistva, o onim mikroprocesima što dovode do odluke, ja, dakle, insistiram na moralnom aspektu apsurdne Lj. pozicije, kao da ona nije živo biće nego robot programiran da za trenutak zamenjuje mog Isidora Njegovana ...

Lj. plače. Ja se budim. Šta ja to, za ime Hrista, radim?
Ubijam živo biće koje volim da bih oživeo jedno mrtvo koje sam voleo? ...

Sedimo tako dugo, vrlo dugo u noć. Razgovaramo poput dželata koji je žrtvu najzad razumeo, i žrtve koja nastoji da shvati dželata.
Volimo se.
U zoru, jedva živa Lj. odlazi u kancelariju, a ja, takođe jedva živ, ostajem za stolom sa Isidorom koji kipti od života ...

Tuesday, September 12, 2006

Graditelji (VII deo)

(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 93 - 98 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

VII deo

Najzad dužan sam da objasnim zašto sam uzeo jedan muzički oblik (sonatni ciklus primenjen u simfoniji) kao konstruktivnu osnovu, pa čak i unutrašnju strukturu "Graditelja", a sledstveno tome i sonatni oblik za Prvu knjigu ili I stav rukopisa i odgovarajuće forme za ostale knjige ili stavove.

To nije bila slučajna ćud, potreba da se "opseni prostota" tako draga nosiocima Gotijeovih crvenih prsluka, ni želja da se višesmernim usložnjavanjem sklopa, stvaranjem infrastrukture i za pisca obezbedi nešto od zadovoljstva koje mu je izmicalo dok je pisao ove zamarajuće redove, nije to bila njegova mala zavera, tajna, igra u obliku rebusa, kojoj ne bi morao da bude dosledan, jer ne izvire iz stvarne prirode građe, već iz njegovog kapricioznog duha.

U.K.Faust-KlangbildPokušao sam, naime, da iznađem neku srodnost između veštine slaganja reči u misao i veštine slaganja opeke u građevinu, jer je ova poslednja u užem smislu bila tema moje knjige.

Nisam je našao, sem u onom nekorisnom opštem vidu koji postaje nesnosno ubog kad arhitekta daje pismeno obrazloženje za svoj projekat ili kad pisac opisuje arhitekturu spolja, kao što bi opisao kakav pejzaž.

Pošto neposredna koherencija nije uočena, bio sam prinuđen da pribegnem posrednoj, da pronađem onaj beočug preko koga se jedan niži oblik umetničkog izražavanja (pred Isidorom, zacelo, tako nešto ne bih smeo da lanem) spaja sa jednim višim kao što je to veština apstraktnog mišljenja, onu dakle, vrstu umetnosti čiji principi mogu da se primene i na jednu i na drugu.

Na pravi trag uputio me je sam Isidor. Vrlo često govorio je on da čuje građevine, kao što ima onih koji su u stanju da vide zvukove i onih koji misle slikama.

Jednom, kad se sretosmo na ulici i kada ga zapitah kuda žuri, reče mi sasvim ozbiljno:

"Idem malo da slušam svoju palatu u Poenkareovoj".

Neću da tvrdim da je bio u večernjem odelu, ali je zacelo bio u euforičnom raspoloženju sa kojim neki ljubitelj muzike očekuje Bahov koncert.

Njegova Azurna sveska, o kojoj je već bilo reči, razgovori što smo ih na tu temu vodili, njegove skice u kojima je grafički dokazivao konstitucionalnu srodnost između određenih tipova građevina i muzičkih formi kao što su fuga, rondo, tema sa varijacijama itd., sa jedne strane, a sa druge moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifone muzike, neizbežno su me uputili na simfonijski oblik koji sam dao ovim knjigama.

Takođe se osećam obaveznim da skrenem pažnju na još jedan, doduše sasvim nebitan metod kojim sam se poslužio, kasno uvidevši da može izazvati neželjene nesporazume: svuda gde su upotrebljena autentična imena mrtvih ili živih ličnosti (ne retko rođena imena gradova, pokrajina, naroda i pokreta sa svojim doktrinama) nastojao sam da o njima govorim na osnovu opšte usvojenih činjenica, bez ikakvog pribegavanja licenciji poetici, i bez njihovog odlučujućeg uključivanja u napisan svet.

Jer taj svet, svet ovih knjiga, ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i mašte.

Pa ipak, dobrog ukusa radi, iz knjige sam izuzeo neke naročito indiskretne pasuse (sve u svemu jedva stotinak stranica iščupanih ovde-onde), koji će biti vraćeni na svoja mesta tek posle moje smrti, i pošto se sa sigurnušću utvrdi da su mrtvi i svi oni na koje se ti iskreni redovi odnose, naravno ako se za tu rekonstrukciju ispolji bilo kakav interes, mada se bojim da bi naša zlurada radoznalost bez žaljenja žrtvovala stotine stranica ovde ostavljenih za onih bednih sto koje su izbačene.

Nadam se, međutim, da će jednom i književnost moći da se oslobodi usedeličkog stida i postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njegovom menjanju.

I na kraju moglo bi da mi se uputi jedno neugodno pitanje, štaviše, bilo bi neprirodno da me mimoiđe, pa je probitačnije da ga ja sam najavim i da se, ako mogu, na licu mesta sa njim obračunam, nego da mi ga postavi neko drugi u obliku koji mi zacelo neće biti po volji.

Radi se, naime, o samoj suštini literarne metode primenjene u ovom, u neku ruku, biografskom poduhvatu, radi se o uzurpatorskoj smelosti pisca – kao što opažate namerno izbegavam da se proglasim biografom – da, ne poštujući zakon verovatnosti, podjednako, uza sva ograničenja, bude prisutan i u svetu realija i u svetu imaginarija,

da samo na osnovu doduše mnogobrojnih, mnogostrukih i mnogosadržajnijih, no ipak nedovoljnih, nepotpunih i nesigurno dešifrovanih znakova i nagoveštaja, rekonstruiše ceo jedan život, kao što se samo na osnovu temelja, ruševina i jedva po kojeg dokumenta rekonstruiše neka drevna građevina,

da van domena činjenica, iako vođen njihovim živim impulsima, prodre u tajnu Isidorove duševnosti i duhovnosti, po definiciji izvan mogućnosti ma čijeg saznanja, u njegovu podsvest čak, u ono čega ni sam nije bio svestan,

da opaža, oseća, umuje, sanja, trpi umesto njega, da u ime njegovo pati, nada se i vojuje sa strahom i sumnjom, a iznad svega sa sopstvenom bespomoćnošću, kao praotac Jakov sa anđelom noći na mestu zvanom Fanuil, jednom rečju, dakle, da izvrši đavolsku zamenu života u kojoj će biti nemoguće odvojiti stvarnost od uobrazilje, ili ako hoćete, Isidorovu od moje stvarnosti.

Da je Isidor Njegovan izmišljena ličnost, kojoj je stavljeno u dužnost da posreduje između mog viđenja stvarnosti i svih drugih viđenja kojima će ono biti podstrek ili prepreka, ova sloboda bi se još i razumela, štaviše, sa razlogom pretpostavljam da bi bila upisana kao aktiva u moj spisateljski bilans – aktiva zamašnija ukoliko bi i ta sloboda bila slobodnija – i da mi se ne bi prebacilo ma šta pripisao Isidoru i ma kakvim ga neverovatnim osećanjima snabdeo.

Međutim Isidor Njegovan je postojao.

Dragi moji prijatelji i sugrađani, vi to znate isto tako dobro koliko i ja.

Još i danas se u matičnim knjigama hrama Sv. Save na Vračaru može pročitati zapis o njegovom krštenju, kroz dnevnike Treće muške gimnazije (naravno, ako nisu izgubljeni) provlači se ime Njegovana u svim godištima od 1945. do 1949. školske godine,

sumnjala mogu da prošetaju ispred kuće u Ulici Proleterskih brigada (pređe Krunskoj) u kojoj je stanovao, da posete njegov grob u porodičnoj kapeli na Novom groblju, u oktobarskim novinama 1968. godine mogu se pronaći vesti o njegovom samoubistvu, ono neverovatno oproštajno pismo i čitulja, koju sam, uzgred budi rečeno, ja sastavio.

Najzad, mnogi su ga ljudi poznavali, a koliko se vas divilo njegovim građevinama što i dan danji krase naš grad?

Kako je onda moguće pisati ovakvu knjigu?

Zar nije bilo poštenije da se kao savestan biograf opredelim za svima dostupne činjenice koje mogu dokumentovati i čiji se izvori mogu priložiti knjizi u obliku onog tako egzaktnog, tako verodostojnog spiska što pod nazivom "Literatura, dokumenti, izvori" čini impozantniji i ozbiljniji deo svakog akademskog životopisa, nego da se upuštam u pretpostavke koje stoje iznad blagotvornog domašaja svake kontrole?

Neću li, još pre nego što se štamparska boja osuši na arcima ove povesti, biti napadnut, opovrgnut, porečen u ime drugih verovatnijih verzija i vizija Isidorovog života i rada?

Neće li se smesta ustremiti na mene jato oponenata koji će se kleti da ga bolje poznaju od mene, u svakom slučaju da bolje poznaju ovo ili ono područje njegove delatnosti (bez žaljenja im prepuštam svako ponaosob, ali celinu zadržavam za sebe), optužujući me jednovremeno da sam iz ko zna kakvih opakih pobuda falsifikovao istinu o velikom graditelju, da sam iz ogavne zavisti

(još u detinjstvu raspaljene Sidovom upadljivom nadmoći)

načinio od njega monstruozan lik u kome ono dobro, plemenito, hajdemo da kažemo i božansko u prenosnom smislu genijalnosti, besramno biva ugušeno pod urođenim pa i gajenim silama zla i demonskog, u prenosnom smislu i na svoj način takođe genijalnog?

Sve u svemu, najmanje što mi se može prebaciti jeste da nisam pisao o Isidoru već povodom njega.

Od optužbe da sam ga mrzeo neću se braniti.

Neka ovaj rukopis bude moja odbrana, kojoj ću ovde dodati ubeđenje da mane velikana ne umanjuju njihovu slavu nego je samo čine ljudskom.

Uostalom, nije li Francis Bacon, Lord Kancelar Engleske koji je u Novum Organum Scientiarum tako uzvišeno alarmirao ljude da se oslobode lažnih predrasuda, lično oterao u smrt svog dobrotvora i protektora Essex-a, što bi mu se oprostilo samo da je i zahvalnost smatrao takvom predrasudom, za šta u njegovim rukopisima nema nikakvog dokaza?

Nije li Gœthe, nalazeći reči opraštanja i opravdanja za svoju Marguerite u Faust-u, kao ministar potpisao smrtnu presudu jednoj vajmarskoj čedomorki?

Nije li olimpijski Hugo, Hugo pisac "Jadnika", Hugo tvorac jednog Mireille-a, bio tako gnusna škrtica, što ni bogu tamjana ne bi dala, da je u knjizi rashoda pod licemernom rubrikom "bienfaits" (dobročinstva!) ubeležio bedne sume što ih je s vremena na vreme bio primoran, u bukvalnom značenju te reči, da plati svojim zavedenim služavkama?

Nije li Balzac (onaj bez DE) bio snob koji bi rođenu dušu razmenio za makar kakvu plemićku titulu, pa kako se niko nije setio da mu je udeli, sa kraljevskom mirnoćom sam je sebe takao mačem po ramenu?

Zar bogonosac Dostojevski nije bio klinički poročan?

A Marcus Valerius Martial, nije li krčmio svoje stihove za paru, za koju ni najbedniji prosjak ne bi sebi dozvolio da pruži šešir?

Beethoven je bio divalj kao vepar i nesnosan kao hronična bolest, Edgar Allan Poe drevna ispičutura, da primere iz arhitekture ne pominjemo, kako se ne bi pomislilo da se time zaobilazno ukazuje na neko ružno svojstvo Isidorovog naličja.

Međutim, mišljenje da nisam pisao o njemu nego povodom njega (stoga se i ustežem da se nazovem biografom), e pa, to će mišljenje, ako bude izneseno, svakako sadržati dobar deo istine o neobičnom duhu ove knjige.

Za mene je oduvek bilo od pretežnije važnosti da jedan život na unutrašnjoj teritoriji bude dosledan svom ustrojstvu, nego da ostane veran ravnodušnim činjenicama koje ga najčešće jednostrano, a gotovo uvek pogrešno komentarišu.

Jer, dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.

Neka to, uz osećanje spokojstva, bude moj odgovor.

A iskrenost, po mom sudu jedina ostvarljiva istinitost, neka zameni onu žuđenu, za koju ja nisam sposoban, kao što mnogi misle da jesu.

A sada više nema šta da se kaže, sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca nema sumnje upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost.

Ali, ovako ili onako neka bude volja Njegova post hominum memoriam.
(SAVREMENIK, br. 3, 1968.)