PISMA IZ TUĐINE L1A deo

 

PISMA IZ TUĐINE L1A deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

51 A.

„HODA KAO PAT­KA, KVAČE KAO PAT­KA, IZ­GLE­DA KAO PAT­KA,

TO JE, OČIGLED­NO, SLON“

Pošto­va­ni slu­ša­o­ci, prem­da ni na sa­mr­ti nije u En­gle­skoj požel­jna, do­pu­sti­te mi ličnu is­po­vest. Ovi su ko­men­ta­ri do­sta do­bro žive­li od ­jed­ne ­pret­po­stav­ke. Većina žurna­li­stičkih izveštaja od pret­po­stav­ki i živi. Od fa­ka­ta žive de­man­tiji. Ali, kako nji­ma malo ko ve­ru­je, pret­po­stav­ke osta­ju da ob­li­ku­ju jav­no mišljen­je. Pret­po­stav­ljao sam, na­i­me, da se En­gle­zi, i po­je­di­nač­no i kao na­rod, od svih inih an­tro­po­i­da raz­li­ku­ju. 

Ni­kad ni­sam išao tako da­le­ko – ko­li­ko bi možda oni žele­li – da u nji­ma vi­dim us­pe­li­ju ljud­sku pod­vr­stu, na­sta­lu pri­rod­nim oda­bi­ran­jem naših naj­vred­ni­jih osob­ina, da ne kažem i naj­ružni­jih iako su one uvek i naj­ko­ri­sni­je. Niti još dal­je, da u nji­ma na­zrem iz­gu­blje­ni zo­o­loški beočug između pri­mat­skih maj­mu­na i pra­vih lju­di, gdje su maj­mu­ni maj­mu­ni, En­gle­zi lju­di, a svi mi osta­li ne­srećno za­met­nu­ti be­o­čug iz­me­du njih, jad­ni re­stl ge­ne­tičke kom­bi­na­to­ri­ke. Nije bilo lako odreći se ot­krića za ko­jim sto­lećima žudi na­u­ka, ostav­lja­ju­ći nas rav­no­du­šn­im. No, mo­ra­lo se. Ne iz skrom­no­sti nego zbog sum­nje koja me već po­o­dav­no gri­ze.

Naj­pre sam se pi­tao oda­kle mi uopšte ide­ja da su En­gle­zi ra­zli­či­ti od svih nas, da su nešto dru­go. Po­do­zre­vao sam tri iz­vo­ra sa­mo­ob­ma­ne. Ili sam na­seo klišeu, na­sle­đe­nom iz evrop­skog mišlje­nja o En­gle­skoj; ili su me na­su­ka­li sami En­gle­zi koji obožava­ju da budu nešto dru­go i kad to nisu, da se raz­li­ku­ju i kad su isti; ili sam sam sebe za­veo žel­jom da što bez­bol­ni­je prođem, jer uvek je lakše go­vo­ri­ti o ne­če­mu što se raz­li­ku­je nego o ne­če­mu što je ski­nu­to s istog ka­lu­pa i samo se po­nav­lja.

Bilo kako bilo, ja sam ih raz­li­ko­vao i na tome gra­dio pa­ra­dok­se ovih ko­men­ta­ra. Tako se, sam od sebe, iz­gra­dio i po­sled­nji. Nje­ga mi je ob­ja­snio moj pri­ja­telj, g. Džons. Kad sam mu sa­op­štio svo­je sum­nje, re­kao mi je: „U pra­vu ste ali i ni­ste.“ „Kako?“ „Lepo“, re­ka­o­ je. „Nije važno raz­li­ko­va­ti se. Važno je iz­gle­da­ti kao da se raz­li­ku­je­te. Onda možete bez­bed­no ra­di­ti što i svi dru­gi, a da se svi­ma čini da ra­di­te nešto – dru­go.“ „Moji zem­lja­ci upra­vo to rade. Za­stu­pa­ju i pred­u­zi­ma­ju na­o­ko raz­ličite stva­ri, ali sve iz­la­ze na isto. Raz­li­ku­ju se, ali na isti način.“ 

Uvre­dio se. „To je nešto dru­go. Kod va­s je to kon­fu­zi­ja, kod nas si­stem.“ Za­mo­lih ga za pri­mer. Dade mi ga, uz mol­bu da ga ni­kom ne odam. Obećah ali, kao što vi­di­te, obećanje ni­sam održao. I ne ka­jem se. Jer, ako su En­gle­zi isto što i mi, ura­dio sam što bi i oni, iz­dao tuđe po­ve­ren­je. Ako nisu, ura­di­li bi nešto dru­go, ali ja ne znam šta i ne mo­gu se na njih ugle­da­ti, i opet vam, bez griže sa­ve­sti, m­o­gu g. Džonsa iz­da­ti.

Uo­sta­lom, i nje­gov je pri­mer iz slične mo­ra­lne obla­sti. Upi­tao me da li je moj na­rod ikad dru­gom na­ro­du na­neo ne­prav­du. „Mora da je­ste“, re­koh zbun­je­no, „ali ja je ne znam.“ „Čuo sam da ste jed­nom bez raz­lo­ga na­pa­li Bugare.“ „Je­ste“, pri­znao sam, „ali ne bez raz­lo­ga. Bez oprav­danja možda, ali ne i bez razloga.“ „Raz­lo­g je bio u ko­ri­sti, zar ne?“ „Da.“ „A gde vam je bilo osećanje ne­o­prav­da­nosti?“ „U sti­du“, od­go­vo­rio sam. „Pa­metni Srbi se i da­nas toga sti­de.“ „To je lepo od njih“, ka­zao je g. Džons. „Ali nije en­gle­ski.“ „Šta je – en­gle­ski?“ „Učini­ti da se oni sti­de.“ „Da se sti­de što su ne­pra­ved­no na­pad­nu­ti?“ 

„Nek se sti­de zbog čega hoće, važno je da se sti­de. Uko­li­ko se oni više sti­de, vi ćete sve više gu­bi­ti osećaj da ste ne­pra­ved­no ra­to­va­li. Na kra­ju ćete i jed­ni i dru­gi raz­u­me­ti da je do rata mo­ra­lo doći.  Vi ćete po­vra­ti­ti iz­gu­blje­nu čast, a oni neće do­bi­ti svo­je te­ri­to­ri­je.“ „To je, da­kle, taj en­gle­ski način.“ „Pa­me­tan je, ne znam da li je baš en­gle­ski“, re­ka­o ­je g. Džons, „ali po­što je pa­me­tan, biće da je­ste. Uzmi­te taj ne­srećni Fol­kland­ski rat. Na­pad­nu­ti smo bili mi, to je isti­na, ali je isti­na i da su ostr­va ar­gen­tin­ska. Prav­da je bila na nji­ho­voj stra­ni. 

Na našoj je bilo pra­vo, ne­ko­li­ko lađa više i, na­rav­no, one je­zi­ve Gur­ke koje ni­kom ne bih poželeo. Ali im mi ni pra­ved­nost rata ni­smo pri­zna­li.“ „Zašto?“ „Zato što bi tada došlo u pi­tan­je i naše pra­vo na ostr­va. Go­vo­ri­li smo da ne bra­ni­mo Fol­kland nego Po­vel­ju Uje­din­je­nih na­ci­ja koja za­bran­ju­je ra­to­ve.“ „Bra­ni­li ste­ je ra­tu­jući?“ „Pa, pra­vo ­je bilo na našoj stra­ni?“ „Je­ste, ali da nije? Da ni prav­da, ni pra­vo nisu s vama bili?“ „Osta­le bi nam lađe i one ­je­be­ne Gur­ke“, re­kao je g. Džons. „A to je do­vo­ljno. Mi ra­di­mo što i svi dru­gi, samo to uvek drukčije iz­gle­da.“

U Evro­pi se veli: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pat­ka, onda je to pat­ka.“ En­glez bi ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pat­ka, ve­ro­vat­no je pat­ka.“ Samo sam ja kao Sr­bin ne­za­vi­snog mišljen­ja, ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gleda kao pat­ka, sve je to isti­na, ali je to ipak – slon.“

I ne ka­jem se. O slo­no­vi­ma mi je lakše go­vo­ri­ti nego o pat­ka­ma. Zato će i nova se­ri­ja ko­men­ta­ra za­bo­ra­vi­ti sum­nje da su En­gle­zi, upr­kos tome kako ho­da­ju, kako go­vo­re, kako iz­gle­da­ju, pa i kako mi­sle, možda isto što i mi. I dal­je ću po­la­zi­ti od ro­man­tične pret­po­stav­ke da je pat­ka u du­bi­ni svog bića ipak samo razočarani – slon.

 

 

PISMA IZ TUĐINE L1 deo,

 

PISMA IZ TUĐINE L1 deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

51.

 

DRUGO PISMO ČITAOCU

 

U prvom pismu iz prethodne serije Pisama iz tuđine objasnio sam njihovo poreklo i svrhu. Ali i zarekao se da ću zaćutati kad doživim ono što je Džordž Orvel, ojađen besciljnošću svojih ratnih emisija, s ovog istog BBC-ja, nazvao – osećanjem da govori ništavilu (into the void). Njegov kolega gospodin Harison, koji je s podjednako sumnjivim uspehom u rat s Nemačkom pozivao „dhragu bhraću Shrbe“, može se pohvaliti da je, sa zakašnjenjem od četiri godine, bar mene upecao. Što su u međuvremenu tuđini zamenjeni zemljacima, za gospodina Harisona i BBC iz 1948/49. nije bilo od značaja. 

Gospodin Harison je bio i protiv jednih i protiv drugih. Za mene jeste – umesto da umrem kao rodoljub, živeo sam i uživao kao neprijatelj. Kad sam iza tog mikrofona stao, nikoga ni na šta nisam pozivao. Razmišljao sam o stvarima kako su mi se događale, o Engleskoj kako se događala svetu, a pomalo i o mojoj zemlji kako je mislila da se događa i kako je ispalo da se dogodila. 

Pri kraju druge dvogodišnje serije, međutim, poče i mene mučiti ledena senka orvelovskog osećanja uzaludnosti. Ona nije poticala od strpljivih slušatelja, kojih je bilo sve više i sve boljih. Ni od spoznaje da se bavim teranjem vetra kapom, nemoćan pukim rečima išta da promenim. Nikad nisam ni uobražavao da mogu. Stvar je u tome što su mi Englezi i Engleska postali dosadni. Različitosti, kojima se ponose, a kojima sam se divio, počeše me zamarati čim otkrih da su beznačajnije nego što misle i oni i mi. 

Njihove neočekivanosti postaše predvidljive čim sam ih upoznao. Njihove vrline postaše uvredljive kad sam ih upoređivao s našim manama, a mane ništavnije u poređenju s našim vrlinama. Čak su im i čuvene ekscentričnosti postale nekako zastarele, olinjale, izanđale. Drugi su narodi preuzeli da nas zaprepašćuju i komentar začuđenog tuđina zahtevaju. Gospodin Džons Johnes? koji s kišobranom i monoklom ide u lov na tigra više nikog ne zanima. Slavu mu iz ruke uzima onaj ko čuči u krošnji drveta i gađa ga snajperom u leđa. Još manje nas interesuje Englez iz zadnje bašte svoje kuće i svojih ostrvskih iluzija. Njegov su posao preuzele naše vlastite iluzije, koje se, izgleda, među oblacima bolje snalaze.

Prestar sam, nažalost, da se selim u Persiju, Kinu ili drugu tuđu zemlju koja obećava da će u pogledu originalnosti zameniti nekad neuporedivu Britaniju. Prestar, a i sit predvidljivih originalnosti.

Srećom, potekao sam s Balkana, Poluostrva Čuda, na kome je oduvek, još od zlatnih pelaških vremena, sve bilo moguće, pa i ono što je, kako jednom oduševljeno rekoh, a sad se kajem, razum odbacio na svim ostalim zabranima hrišćanske civilizacije. Moja me je zemlja, kao i toliko puta, i sad sačuvala. (Po drevnom mitskom principu da ono što ubija i život daje.) I mene i ove komentare. Taman sam potonuo u hibernizirajuću katatoniju engleskog načina života, a ona se, ta moja čudesna zemlja, prenula iz dugog zimskog sna socijalističke utopije i postala opet građanski zabavna, burna, bučna i, iznad svega, originalna.

Zato joj u ovoj seriji posvećujem više pažnje nego u prošloj.

Reći ćete da se od mene očekuje o engleskoj tuđini da pišem, jer o svojoj zemlji dovoljno i bez mene znate. Stvar je u tome što to ne znate onako kako ja znam. Ne znate kao – tuđin. U međuvremenu, naime, i moja je zemlja za mene postala izvesna tuđina. Pa i o njoj kad pišem, opet sam u tuđini, tamo odakle očekujete od mene vesti. Vi to nećete primetiti jer ćete misliti da i dalje o Britaniji govorim, a moji poslodavci zato što ih ne interesuje šta govorim.

Uostalom, neću prestati da govorim o Engleskoj ni kad na nešto drugo mislim. A potom, uveravam vas, sve što mislim biće sasvim – engleski.

Moći će se protumačiti kako se hoće.

Ohrabruje me i iskustvo sa nedoumicama na početku ove radio-pustolovine. Sećate li se da sam brinuo šta ću, jadan, i kako ću govoriti o nečemu o čemu tako malo, ako išta, znam? Dilemu sam u prošlom pismu priznao, ali ne i kako sam je rešio. U vreme moje krize u Londonu je boravio drug Živorad. Kad sam mu se požalio, pogledao me je kao mrtvaca i rekao: „Nisi valjda kreten da ih odbiješ?“ „Moraću“, rekoh potišteno, „ne mogu raditi nešto što ne znam.“ „Kako znaš da ne znaš?“ „Ne znam kako, ali znam da ne znam.“ „Ne možeš znati dok ne probaš. Opali najpre, pa će se posle videti.“ „A ako se vidi da ne znam?“ „Onda će već biti kasno.“ Upitao sam ga odakle sve to zna. „I ja“, rekao je, „sve znam dok se ne vidi da ne znam. Na tome se zasnivaju svi moji uspesi.“

I ne samo njegovi, bojim se.

I moji.

I još ponečiji.

 

London, februar 1989.                        Borislav V. Pekić

 

PISMA IZ TUĐINE L deo

 

PISMA IZ TUĐINE L deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

50.

POVRATAK IZ TUĐINE U TUĐINU

Pre više od dve godine započeo sam ove komentare na BBC-ju s emisijom pod naslovom Pisac i tuđina. Vreme je da se, na kraju ovog epistolarnog izbora, na temu tuđine vratim i sada je osvetlim s jedne druge, za slušatelja možda neočekivane, ali opet iskrene strane.

Neke nas mrzovoljne filosofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost, jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno, preduzimamo ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni neželjeni položaj tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti.

Ali u prostoru opšte, prinudne, zadate otuđenosti postoje zone u kojima se ona dobrovoljno pooštrava. Tuđini voljom ljudske sudbine, postajemo to i svojom. Više načina ima da se dvostruka otuđenost iskusi. Govoriću samo o jednoj koju su migracije, ekonomske kao i političke, istorijske kao i životne, poslednjih vekova učinile opštom pojavom. Govoriću o osećanju tuđinstva proisteklom iz okolnosti da, ma kakvi bili razlozi, ne živite u svojoj zemlji, sa svojim narodom, u prostorima njegovog duha, mentaliteta, običaja i jezika. U prostorima što ih je krvlju, gresima i zabludama, ali i ponekim trijumfom, obeležila njegova istorija.

Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place.

A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od svih tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. (Ali u smislu u kome je od svih krivica najlakša – svoja.)

I baš tu za povratnike iz ove druge tuđine u svoju zemlju, ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, ali, sve u svemu, prirodne teškoće.

U britanskom društvenom životu nema ništa tužnije od kolonijalnih činovnika koji su život proveli u Indiji – sasvim dobar, uostalom, u poređenju s domorodačkim – sanjajući trenutak u kome će se u domovinu vratiti i ostatak zemnih dana provesti sa svojima. A kad taj trenutak dođe i oni se sa svojima nađu, sve najednom postaje drukčije. Sanjana idila se ne ostvaruje. Svoji više ne izgledaju kao svoji. Sad su tuđi. Ni zemlja više nije što je bila, ili što su oni mislili da jeste kad su je napuštali. Sve izgleda drukčije, nepoznato, strano. Tuđina iz koje se dolazi postaje bliža od te nove tuđine u koju se ulazi. Prava tuđina, bar u uspomeni, u iluziji, postaje domovina; prava domovina u surovoj realnosti osećanja – tuđina.

Pisalo se i raspravljalo o ovom fenomenu. Govorilo se o procesu adaptacije kod povratnika, pa i o rehabilitaciji, kao da su se repatrirci iz sveta vraćali kao bogalji koje valja lečiti, kao da ih je svet, ta tuđina, obogaljila. U tome, razume se, ima onoliko istine koliko je ima u opasnosti da, kad joj se vrati, to obogaljenje dovrši domovina.

Kod Engleza je značajan udeo u neadaptibilnosti povratnika imalo srozavanje na društvenoj lestvici, spuštanje na osetljivoj skali materijalnog blagostanja, ukratko – pad s indijskog slona na engleskog magarca. Plaćao se danak gubitku uticaja, ugleda, moći, perspektive. Ali, ja mislim da su dublji razlozi negde dublje: životi se nisu živeli zajedno, iskustva su međusobno postala tuđa, mišljenja i osećanja prestala su da budu zajednička.

Odlaskom iz zemlje, iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi koreni. Ali oni su lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti, ali ne hrani. U međuvremenu, staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom tog prvobitnog korenja gubimo i svaku realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre. Staro se korenje ne može obnoviti, novo se ne može pustiti. U gustoj, živoj šumi svojih sunarodnika, duboko u zemlju uraslih, mi ćemo zauvek biti tek suvo, beživotno drveće.

Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati, nego što mi više nismo spremni nju da prihvatimo. Odbaciti nešto za šta znate da mu pripadate teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pripada i nikad nije pripadalo. Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili.

Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih za koje vam je presudno da ih razumete, nikada nadugo nemojte razdvajati. Zateći ćete druge ljude. Ako ste do sada igru morali igrati samo pred svojim neprijateljima, od sada ćete je morati igrati i pred svojim prijateljima.

A to će biti ona najveća tuđina koja će vas po povratku iz tuđine čekati.

I tome pomoći nema.

Sa Crnog mora, kuda ga je Avgust prognao, pesnik Ovidije je pevao: „Učinite da se moje kosti vrate u maloj urni da, iako mrtav, ne ostanem u izgnanstvu.“ Ovidije, naravno, nije mislio na svoje kosti. Na sebe je mislio.

Ali možda je bolje što se vratio samo u rimsku istoriju.

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXIX deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

 49. 

GO­DI­NA KOJU SU PO­JE­LI SKA­KAV­CI

Ne znam kada i kako je ot­kri­ve­no da čovek po­se­du­je ra­zum. Isto­ri­ja tome baš i ne pruža neke im­pre­siv­ne do­ka­ze. Ali, čin­je­ni­ca da smo kao vr­sta go­di­ne 1987. još živi, uka­zu­je na to da smo, mimo lude sreće, mo­ra­li ima­ti­ i nešto zdra­vog ra­zu­ma. Tom ra­zu­mu i ska­kav­ci­ma koji pre­te da ga po­je­du, biče po­svećena ova no­vo­go­dišnja emi­si­ja.

Počećemo sa zdra­vim ra­zu­mom domaćina, en­gleskim com­mon sen­se, a za­vr­ši­ti s mo­jim, vašim i Živo­ra­do­vim. I ovde, u Bri­ta­ni­ji, srešćete ne­ra­zumne lju­de, upo­zna­ti ne­ra­zum­ne ide­je, ući u ne­ra­zumne si­tu­a­ci­je ili otr­pe­ti ne­ra­zum­ne po­stup­ke vla­de, ma ka­kvu po­li­ti­ku is­po­ve­da­la. 

Ali, u ce­li­ni uzev, pro­sečni Bri­ta­nac, zlat­na sre­di­na iz­me­đu isto­rij­skog osva­jača In­di­je i ak­tu­el­nog ob­de­lača svog vrta iza kućice u pred­gra­đu, sre­do­kraća između istraživača Afri­ke, slav­nog Li­ving­sto­na, i mog su­se­da, Mr. Li­ving­sto­na, ano­nim­nog istraživača sreće na tom­bo­li, ta eng­le­ska ra­sna i gra­đan­ska zla­t­na sta­ti­stička sre­di­na u od­sud­noj je meri zdra­vo­ra­zumska, ovo­ze­malj­ska tvo­re­vi­na. Ona vrlo malo du­gu­je uz­le­ti­ma i izle­ti­ma u nebo svo­jih iz­u­ze­ta­ka, a mno­go više nji­ho­vim uspo­me­na­ma pošto su pali na zem­lju. 

Ako En­gle­ska i nije ko­lev­ka evrop­skog zdra­vog ra­zu­ma – jer to će pre biti sta­ra Grčka – ona je sva­ka­ko više od svih dru­gih evrop­skih ze­mal­ja učini­la od nje­ga naj­bol­ju upo­tre­bu, a da ga pri tome nije pre­tvor­ila u na­ci­o­na­lno sred­stvo za uspav­lji­van­je, kao što je ura­di­la kal­vi­ni­stička Švaj­car­ska. Samo tom zdra­vom ra­zumu bla­go­da­reći, En­gle­ska je uspe­la da se sačuva od ska­ka­va­ca, koji su, iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju po­sled­njeg veka, pre­ti­li da obr­ste nje­nu isto­rij­sku is­ti­nu.

Vre­me­na ima­mo samo za je­dan uzo­rak tog ra­zu­ma. On možda i nije oso­bi­to mo­ra­lan, ali ka­d je po­sre­di sud­bi­na jed­nog na­ro­da, od ra­zu­ma se ne ište vrlina nego – ko­rist. En­gle­ze zato po ško­l­a­ma nisu učili da im je zem­lja bo­ga­ta i sama sebi do­vol­jna. Podučava­li su ih bo­gat­stvi­ma dru­gih na­roda, čari­ma da­le­kih ze­mal­ja i kako se uprav­lja la­đa­ma da bi se do njih sti­glo. 

En­gle­zi su se ukr­ca­li na lađe i po to bo­gatstvo otišli. Kad su bez ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva osta­li, kad su i nje­ga po­je­li ne­za­si­ti isto­rij­ski ska­kav­ci, osim na no­stal­gičnim im­pe­ri­jal­nim pa­ra­da­ma, En­gle­zi nisu žive­li od svo­jih bo­ga­tih uspo­me­na. Zna­jući da je s uspo­menama to­plo, ali da one ­još ni­kog nisu na­hra­ni­le, oni su žive­li od zdra­vog ra­zu­ma, svo­je naj­vred­ni­je i naj­sta­bil­ni­je oso­bi­ne. On ih je učio pri­la­go­dlji­vo­sti, i lako, za­men­ju­jući im In­di­ju, po­stao nji­ho­vo naj­veće na­ci­o­nal­no bo­gat­stvo.

Mene i mog pri­ja­tel­ja Živo­ra­da ško­la je učila koje čemu. Iz­me­đu osta­l­og, da smo vrlo bo­ga­ti. So­ci­ja­li­stička se škola od ka­pi­ta­li­stičke – a pohađao sam obe – raz­li­ko­va­la samo po tome što smo po so­ci­ja­li­sti­čkoj bili još bo­ga­ti­ji: sada smo, na­i­me, zbog toga što je rad­ni na­rod uzeo stvar u svo­je ruke, tačno zna­li šta ćemo s to­l­i­kim bo­gatstvom. U sva­kom slučaju, i po jed­noj i po drugoj, Ju­go­sla­vi­ja je bila So­lo­mo­nov rud­nik zem­nog bla­ga, srećno ukršten s plod­nim bo­žji­m Ede­nom, ra­jem na Is­to­ku. 

Niko nam, avaj, nije re­kao da za la­go­dan život to neće biti do­vol­jno. Da je za la­go­dan život po­treb­no ima­ti još i ra­zum ili bar ne­kog ve­li­ko­du­šnog ban­ka­ra. Jer, ima­ti ra­zum s ko­jim se ve­li­ko­dušni ban­kar na­la­zi, takođe nije do­vol­jno. I naj­ve­li­ko­du­šni­ji se ban­kar s vre­me­nom i sam ura­zu­mi.

U međuvre­me­nu, ska­kav­ci su oko nas plan­do­va­li i go­di­nu za go­di­nom nam jeli.

A Živo­rad i ja smo i dal­je žive­li u za­blu­di da nam sve ide do­bro, čak sve bol­je i bol­je, i da će nam sve bo­lje ići sve dok bu­de­mo ra­zum­ni. Jer, i u dru­goj smo za­blu­di bili. Za­blu­di da smo jako ra­zum­ni, jako pa­met­ni, jako vešti. Po­što smo uo­bražava­li da smo uspešni, ve­ro­va­li smo da smo i ra­zum­ni; po­što smo uo­bražava­li da smo ra­zum­ni, mo­ra­li smo ve­ro­va­ti i da smo uspe­šni.

A ska­kav­ci su nas i dal­je jeli, jeli, jeli.

Kada nas je život otre­znio i do­ka­zao nam da ni­smo bili uspe­šni, ot­kri­li smo jed­no­vre­me­no da ni ra­zum­ni ni­smo bili, da na­m je sve vre­me ne­do­sta­jao upra­vo zdrav ra­zum, bla­go koje ni­smo mo­gli iz zem­lje is­ko­pa­ti, s dr­ve­ta obra­ti, s ora­ni­ca požnje­ti ili iz skla­dišta iz­va­di­ti, ako tamo pret­hod­no nije za­ko­pa­no, posađeno, po­se­ja­no i skl­on­je­no. Bla­go koje, na žalost, ni­smo ni od koga mo­gli kon­fi­sko­vati, eks­pro­pri­sa­ti ili na­ci­o­na­li­zo­va­ti.

Da bi se ra­zum imao, de­ce­ni­ja­ma ga je po­treb­no ga­ji­ti i ne­go­va­ti u gla­va­ma gra­đa­na. I onih koji uprav­lja­ju i onih ko­ji­ma se uprav­lja.

I zato smo sada okruženi ska­kav­ci­ma koji nas jedu.

Dobri običaji nalažu da se na ras­kršću sta­re i nove go­di­ne pri­ja­tel­ji­ma i po­zna­ni­ci­ma poželi sreća. Počinjući no­vu se­ri­ju Pi­sama iz Londona, ja to, evo, i činim. Usuđu­jem se, me­đu­tim, da ovom prili­kom za­ne­ma­rim tra­di­ci­ju i da pred­me­tom svo­jih želja ne učinim sreću nego – ra­zum.

Ima­m, na­i­me, uti­sak da smo, ba­rem do sada. sreće ima­li i više nego što smo ­je ­za­služili. ali da smo s ra­zu­mom počesto bili u man­jku.

A da smo man­je sreće ima­li, više bi­smo se na ra­zum mo­ra­li oslan­ja­ti. I da­nas bi­smo od ra­zum­nih predviđanja a ne ne­pred­vi­dlji­vog slučaja pra­vi­li pret­po­stav­ke svo­je budućno­sti. Ne bi­smo se s gorčinom osvr­ta­li da iza sebe vi­di­mo to­li­ke go­di­ne koje su po­je­li ska­kav­ci. A između njih i pro­te­klu, go­di­ni 1986, da u 1987, bo­jim se, osim nada, po­n­e­se­mo samo svo­je glad­ne ska­kav­ce.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

48.

DUR­BIN­SKI PO­GLED NA SVET,

ILl SE­DAM DANA

KOJI NISU NI­KOG PO­TRE­SLI

Bri­tan­ska se no­vi­na može upo­re­di­li s dur­bi­nom koji u svom me­ha­ni­zmu ima dve pro­ti­vrečne mogućno­sti. Ono što osma­tra­te možete pri­bližiti ili udal­ji­ti, za­vi­sno od toga tiče li vas se ono što se na nje­go­vom dru­gom kra­ju zbi­va. U ra­di­ka­li­za­ci­ji ovih mogućno­sti, le­gen­da veli da je lord Nel­zon bit­ku kod Tra­fal­ga­ra započeo zato što je na­re­đen­je da se u boj ne upušta pri­mio držeći dur­bin na svom sle­pom oku. Na­re­đen­je nije iz­vr­še­no. ali je bit­ka do­bi­je­na. Na­re­đen­je se tada po­sti­đe­no po­vu­klo u ne­po­u­zdan mit, a po­be­da po­no­sno osta­la po­u­zda­na čin­je­ni­ca. Samo, udal­ja­van­je otrov­ni­ce dur­bi­nom ni­kog ne spa­sa­va od nje­nog uje­da. Kao što Bri­ta­ni­ju od rata nije sačuvao jed­no­du­šni na­por št­am­pe da uman­ji opa­snost od po­nov­no­g na­o­ružanja Nemačke. Iz­me­du 1918. i 1939. en­gle­ska je štam­pa po­sma­tra­la Evro­pu kroz na­o­pa­ko okre­nut dur­bin. Kad je ovaj naj­zad kako val­ja upo­tre­bljen, bilo je ka­so.

Dur­bin­ski ma­nir bri­tan­ske štam­pe naj­bol­je se vidi u ne­del­jni­ci­ma, no s bit­nom ra­zl­i­kom od evrop­skih. Dok u nemačkom ne­de­ljni­ku vi­di­te šta se sve za se­dam dana po sve­tu do­go­di­lo, u ju­go­slo­ven­skom čak i zašto – prem­da ne uvek i šta – iz en­gle­skog ćete sa­zna­ti uglav­nom šta se za tih se­dam dana nije do­go­di­lo. U stva­ri, možda i je­ste, samo se to En­gle­za ne tiče.

Džon Rid je o boljševičkoj re­vo­lu­ci­ji na­pi­sao Deset dana koji su po­tre­sli svet. Knji­ga je pro­ročan­ska. Ja se zbog tih de­set da­na ­još i da­nas tre­sem. Od Ri­da smo sa­zna­li mno­go o 1917. go­di­ni, ali malo o tome do­kle će ona mno­ge do­ve­sti. Ovde je, na sreću, reč o dru­gim da­ni­ma, dru­goj zemlji. Dana ima se­dam i oni ni­kog nisu po­tre­sli, jer se sve do­ga­đa u Bri­ta­ni­ji. Oni su ko­men­ta­ri­sa­ni u „San­dej Tajms“-u od 1. 2. 1987. na 88 stra­ni­ca, je­di­nog li­sta u Evro­pi za koji, iz­gle­da, rat još nije do­bi­jen.

Prvi svežanj sadrži naj­važnije ve­sti ne­del­je. Za­ključujem po tome što se sa­sto­ji pre­težno od re­kla­ma. Od domaćih ve­sti pri­o­ri­tet je dat ubi­stvu su­pru­ge te­ro­ri­ste Makklinčija, koju su dvo­ji­ca dru­gih te­ro­ri­sta izrešeta­li dok je ku­pa­la dete, i op­štoj za­bri­nu­to­sti za sud­bi­nu g. Teri Wajta, koga su ote­li treći te­ro­ri­sti dok je sa četvr­ti­ma pre­go­va­rao. Tu su i re­zu­la­ti an­ke­te koji do­ka­zu­ju da En­gle­zi opa­snost od side sma­tra­ju ozbil­jni­jim držav­nim pro­ble­mom od ne­do­vol­jnog obra­zo­van­ja, ni­skih pen­zi­ja, sla­be na­rod­ne od­bra­ne i ne­si­gur­ne spol­jne po­li­ti­ke, ako ova po­sto­ji. Sa­zna­je­mo, ta­ko­đe, da su bra­de opet u modi. Pre­la­zeći kroz po­vest ljud­ske fi­zi­o­no­mi­je s lica sve­ti­tel­ja, pre­ko obra­za mu­dra­ca, na li­ko­ve ban­di­ta, i ob­rnu­to, dve najčuve­ni­je bri­tan­ske bra­de pri­pa­da­ju da­nas poretku. Cr­kvi bra­da g. Wa­jta, koji hoće da od vere načini svet­sku po­li­ci­ju, i vla­sti bra­da g. An­der­to­na, koji želi da od po­li­ci­je na­pra­vi svet­sku veru. Po­sle smr­ti Ka­r­la Ma­r­ksa, uzor-bra­da ne­re­da ­još se traži. Naj­sud­bo­no­sni­ja vest iz sve­ta je čin­je­ni­ca da su En­gle­skin­ju, gđu Hilari, u Ita­li­ji si­l­o­va­li po­li­caj­ci. En­gle­ze, koji ova­kve stva­ri ne­ra­do pred­u­zi­ma­ju i do­bro­vol­jno, za­pre­pa­sti­lo je si­lo­van­je. Ita­li­ja­ne što gđa Hil­ari o tome go­vo­ri otvo­re­no, a mene što je vest do­bi­la pred­nost nad teškoćama Re­­ga­na s ame­ričkim na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma i teškoćama Gor­bačova s ru­skim na­ro­dom. Na tako nešto ni­sam na­vi­kao. U našim no­vi­na­ma na pr­voj stra­ni možete pročita­ti samo šta se u tu­đi­ni zbi­lo s našim držav­ni­ci­ma. Za gra­đa­ne ili ne zna­te, ili sa­zna­je­te sa sed­me stra­ne, u opa­snom srodstvu sa sed­mom ru­pom na svi­ra­li.

U dru­gom svežnju domaći bi ko­men­ta­tor ve­ro­vat­no iza­brao ve­se­li­ju temu, ali­ ja, kao stra­n­ac, bi­ram čla­nak g. Bra­jena Wol­de­na o ne­mo­gućno­sti so­ci­ja­li­zma u Bri­ta­ni­ji. Zašto g. Wol­den drži da je so­ci­ja­li­zam ovde ne­mo­guć? Zato što u nje­ga niko ozbil­jno ne ve­ru­je. Čak ni so­ci­ja­li­sti. Bo­jim se da g. Wol­den ba­rem u dve tačke nije u pra­vu. Tačno je da u so­ci­jali­zam ne ve­ru­ju so­ci­ja­li­sti, ali ve­ru­ju – kon­zer­va­tiv­ci. U Bri­ta­ni­ji, za­pra­vo, u so­ci­ja­li­zam ozbil­jno ve­ru­ju samo ube­de­ni an­ti­so­ci­ja­li­sti. Oni ga se pla­še, pa je to ra­zum­lji­vo. A onda, ko kaže da je za po­be­du so­ci­ja­li­zma nužno da se u nje­ga ve­ru­je? Po­ne­kad je do­vol­jna samo po­be­da.

U svežnju posvećenom kul­tu­ri najz­načaj­ni­jom sma­tram od­lu­ku Bri­tan­skog mu­ze­ja da na ula­z po­sta­vi pro­vid­ne ku­ti­je za do­bro­voljne pri­lo­ge. U pod­ne su ku­ti­je već pri­lično pune i vi ste za­div­lje­ni en­gle­skim raz­u­me­van­jem za umet­nost. Ali, do­đe­te li rano iz­ju­tra, uhva­tićete mu­zej­ske činov­ni­ke kako no­vac si­pa­ju u ku­ti­je, u očigled­noj na­me­ri da vas na raz­u­me­van­je umet­no­sti ohra­bre. Iz­gu­bićete nešto od vere u čove­ko­vu ve­l­i­ko­du­šnost, ali ćete do­sta naučiti o nje­go­vom lu­kav­stvu, a možda i sačuva­ti ne­što para.

Po­sled­nji svežanj ne­del­jni­ka, po­svećen po­slov­nim no­vo­sti­ma i fi­nan­sij­skim po­slo­van­ji­ma, naj­de­blji je. To je ra­zum­lji­vo. U ka­pi­ta­li­zmu se, nažalost, lju­di još bave sti­can­jem do­bit­ka, a ne pro­na­lažen­jem načina da se po­kri­ju gu­bi­ci. Po­sled­nji način obez­beđenje ne­dav­nim so­vjet­sko-bri­tan­skim spo­razu­mom o na­kna­di štete bri­tan­skim držav­lja­ni­ma na­ne­te to­kom Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je. (Po meni, nešto jed­no­stra­nim jer ništa ne go­vo­ri o tome ko će štetu na­dok­na­di­ti Ru­si­ma.) En­gle­zi ažurno pri­javlju­ju svo­je zah­te­ve. Je­dan lju­bi­telj mu­zi­ke, na pri­mer, traži da mu se na­dok­na­di ula­zni­ca za kon­cert, koji se nije mo­gao održati zbog buke i ga­la­me pro­u­zro­ko­va­ne isto­vre­me­nim održavan­jem re­vo­lu­ci­je. Dru­gi očeku­je od­šte­tu za tri ri­blje kon­zer­ve, što su mu ih ne­o­vlašćeno po­je­li mor­na­ri Cr­no­mor­ske flo­te, pri­li­kom juriša na Zim­ski dvo­rac.

Neko ova­kav zah­tev može naći po­ma­lo pre­tera­nim.

Ja ga na­la­zim – pre­sud­nim.

Kome nije sta­lo do jed­ne ku­ti­je sar­di­na, ni­kad neće otvo­ri­ti ni­jed­nu fa­bri­ku za nji­ho­vu pre­ra­du. A svi zna­mo šta to znači.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

47.

NEMA PRO­BLE­MA!

Osim štampe koja živi od ja­kih osećanja, na pre­te­ra­no­st­i­ma i stal­no u alar­man­tnom stan­ju, En­gle­ska je zem­lja u ko­joj se teškoće pot­cen­ju­ju, zem­lja gde stva­ri mogu biti i očajne, ali ma­lo­kad – ozbil­jne. Do kri­za, na­rav­no, do­la­zi. ali njih pri­mećuje samo opo­zi­ci­ja. Za vla­du, po pra­vi­lu, kri­ze ni­kad nema, i sve teče do­bro. Vla­da kri­zu ot­kri­va tek kad iz­gubi iz­bo­re i pređe u opo­zi­ci­ju. Pre­u­zevši upra­vu. opo­zi­ci­ja, u me­đu­vre­me­nu, na­jed­nom otkri­va da je sve u redu. 

Tako se Veli­ka Bri­ta­ni­ja na­la­zi u ne­o­bičnom ali za­hval­nom položaju zem­lje u ko­joj je uvek i jed­no­vre­me­no i sve do­bro i ništa ne va­lja. Ova bla­gotvor­na na­stra­no­st raz­u­me se, moguća je samo u par­la­men­tar­nim režimi­ma, gde je vla­da uvek tu da uprav­lja na naj­bo­l­ji mogući način u na­ci­o­nal­noj isto­ri­ji, a opo­zi­ci­ja uvek tu da nje­nu upra­vu u toj is­toj isto­ri­ji sma­tra – naj­go­rom. Tamo gde zva­nične opo­zi­cije nema, u tre­nu­ci­ma kri­ze vla­da po­ne­kad ima kra­jnje nesrećnu i njenoj op­ti­mi­stič­koj pri­ro­di ne­pri­me­re­nu dužnost da sama na tu kri­zu ukažc. Da u ne­ku ru­ku bude – opo­zi­ci­ja sa­moj sebi.

U ta­kvom se položaju na­la­zi da­na­s ju­go­slo­ven­ska vla­da. S au­ten­tičnim opo­zi­ci­o­nim žarom uočava ona na sve stra­ne teške pro­ble­me i sa opo­zi­ci­o­nom upor­nošću upo­zo­ra­va da se bez nji­ho­vog ra­di­kalnog rešavan­ja iz kri­ze neće izaći. Za nju, da­kle, kao da, osim pro­ble­ma, nečeg dru­gog i nema.

A za na­rod? Šta je s na­ro­dom?

Za na­rod, iz­gle­da, pro­ble­ma nema. Op­ti­mi­stička, sa­mo­po­u­zda­na, ve­dra tvrd­nja: „Nema pro­ble­ma!“ na­la­zi se na svačijim usna­ma. Nema pro­ble­ma u kući, na po­slu, u rad­nji, u tram­va­ju, na pi­ja­ci, kod le­ka­ra, čak i na gro­blju. Ni tamo nema pro­ble­ma.

Iz­ne­nađen sam bio, pa i za­pre­pašćen. No­vi­ne, vla­da i nje­ni ne­zva­nični opo­nen­ti, pa i ti isti građani, sva­ko­dnev­no su me uve­ra­va­li u ono što sam i sam vi­deo i ose­tio – da je ze­ml­ja u ozbil­jnoj mo­ral­noj, po­li­tičkoj i eko­nom­skoj kri­zi, pri čemu je je­di­na vi­dlji­va raz­li­ka između vla­de i nje­nih ne­pri­zna­tih opo­ne­na­ta bila u tome što je vla­da hte­la tu kri­zu i dal­je sama da rešava, a opo­nen­ti su sma­tra­li da bi za taj po­sao bio bol­ji neko dru­gi. Pa ni to, stvar­no, nije bio neki pro­blem. Vla­da ­je i dal­je pro­dužila da se bavi kri­zom, opo­nen­ti i dal­je na­sta­vi­li da ovo bav­ljen­je sma­tra­ju pro­mašenim.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On je svu­da oko mene i dal­je go­vo­rio: „Nema pro­ble­ma!“

Za vre­me mog bo­rav­ka kri­za po­sta­je još du­blja. Ju­go­sla­vi­ja stiže na počasno me­sto svet­ske in­fla­ci­je, a nje­ni građani ula­ze u eli­tu ne­za­po­sle­no­sti. Državni dug le­de­nu sen­ku baca na rad naših unu­ka, na­ci­o­nal­ni su od­no­si u naj­man­ju ruku ne­ja­sni, in­te­re­si fe­de­ral­nih je­di­ni­ca pri­lično ja­sno pro­ti­vurečni, iz­ve­sna bazična načela i prok­la­mo­va­ni cil­je­vi na­la­ze se pod sum­njom, a dugo za­ne­ma­ri­va­ni pro­ble­mi go­mi­la­ju se do za­strašujućih raz­me­ra.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On još uvek iz­go­va­ra mi­ste­ri­o­znu ne­ga­ci­ju ko­joj po­svećuje­mo ovaj ko­men­tar. Za nje­ga i dal­je:

„Nema pro­ble­ma!“

Da shva­tim šta se, za­pra­vo, de­ša­va, u čemu je pro­blem tog ne­man­ja pro­ble­ma, bio je do­vol­jan i prvi dan u Be­o­gra­du, ali ja ni­sam raz­u­meo nje­go­vu poru­ku i pod­u­ku. Na­ja­vio sam pri­ja­tel­ju Živo­ra­du do­la­zak. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je, „re­zer­vi­saću sobu u ho­te­lu“. So­ba ­je re­zer­vi­sa­na, ali u njoj ni­sam spa­vao ja. U njoj je već spa­vao stra­nac koji je do­pu­to­vao ne­ko­li­ko sati po­sle mene, ali je od mene bio ne­ko­li­ko puta bo­ga­ti­ji. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je Živo­rad, „naći ćemo dru­gu“. 

Nije bilo pro­ble­ma, ali ni sobe. „Nema pro­ble­ma, spa­vaćeš kod mene,“ re­kao je Živo­rad. Ni­sam kod nje­ga spa­vao, jer ­je kre­vet za­u­zeo rođak sa sela, a kadu Živo­ra­do­va svi­nja. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je Živo­rad. „I nema“, re­kao sam sada ja i otišao u ka­fa­nu, gde je je­di­ni pro­blem bio do­zva­ti kel­ne­ra. Kad sam naj­zad poručio supu, i tog je pro­ble­ma ne­sta­lo. „Nema pro­ble­ma“, re­ka­o ­je kel­ner i do­neo mi ko­ba­si­ce. Kad sam ga za­mo­lio da ih za­me­ni za poručenu supu, re­kao je da nema pro­ble­ma i ni­kad ga više ni­sam vi­deo.

Pot­pu­no sam raz­u­meo šta se dešava, u čemu je pro­blem tog uni­ver­zal­nog od­su­stva pro­ble­ma, tek kad sam sa­hran­ji­vao rođaka. Iz­ra­zio sam pre­ci­zne želje po­ro­di­ce u po­gle­du sa­hra­ne i u po­greb­nom pred­u­zeću mi je rečeno: „Nema pro­ble­ma.“

Ne znam da li ih je bilo. Ni­sam hteo da gle­dam kako noga mog rođaka viri iz san­du­ka i pre sa­hra­ne ot­pu­to­vao sam za En­gle­sku. Ovde ima pro­ble­ma. U slučaju mog mr­tvog rođaka. on bi se ovde sa­sto­jao u tome da mu noga ne viri iz san­du­ka.

Ima i dru­gih pro­ble­ma. Oni se. na­rav­no, ne rešava­ju, tako da­le­ko nije nužno ići, ali se pri­zna­ju. Niko ne veli da pro­ble­ma nema. Tvr­di se ­jed­ino da nema rešenja. I u tome kao da se vla­da i gra­đa­ni Ve­li­ke Bri­ta­ni­je slažu.

Kod nas, me­đu­tim. ta­kve slo­ge nema. Vla­da tvr­di da pro­ble­ma ima. Ja ­joj se, s iz­ve­snim stra­hom da ne bu­dem optužen za ula­gi­van­je režimu, pri­družujem. Mi­sl­im čak da možda, osim pro­ble­ma, ničeg drugog i nema. Na­rod. u me­đu­vre­me­nu, tvr­di „Nema problema!“. Teško je pred­vi­de­ti ko će kog ube­di­ti. Vla­da, doduše, ima vlast, ali na­rod duže tra­je. Vla­da, takođe, za pro­ble­me ima i neka rešenja, ali kako na­rod nema problema, ne vi­dim kako će se ona pri­me­ni­ti. Osim ako se ne shva­ti sta­ra isti­na:

da je uvek naj­veći pro­blem na­rod.

 

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVI deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXVI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

46.

PRED­LOG ZA EVROP­SKI BUDŽET

2000. GO­DI­NE

Ako se do 2000. go­di­ne ostva­ri Na­po­le­o­nov san o Uje­din­je­nim Država­ma Evro­pe, mi, nje­ni va­tre­ni za­go­vor­ni­ci, već sada mo­ra­mo ozbil­jno raz­mi­šlja­ti o nje­nom bud­že­tu. U telu države budžet je isto što i kičma u ljud­skom. Država bez ide­o­lo­gi­je i može op­sta­ti – čini se čak i bol­je nego s njom – ali je bez budžeta teško za­mi­sli­ti. Državi je, takođe, mno­go lakše da živi bez ika­kvog mo­ra­la nego bez i naj­glu­pljeg budžeta. 

Za­to je bo­dro ma­han­je cr­ve­nim, otr­ca­nim, stot­inu go­di­na sta­rim ko­ferčetom s ak­tom no­vog držav­nog budžeta, is­pred re­zi­den­ci­je mi­ni­stra finan­si­ja, oba­sja­no op­ti­mi­stičkim osmej­kom nje­go­vog, u načelu, a i pre­ko cele go­di­ne, pe­si­mi­stičkog tvor­ca, naj­važniji čin u bri­tan­skom po­li­tičkom ka­len­da­ru, po­sle obli­gat­nog go­vo­ra Nje­nog Veličan­stva pred Par­la­men­tom u no­vem­bru, iz ko­jeg sa­zna­je­mo – šta ona o stan­ju u zem­lji ne mi­sli, i šta o tom stan­ju mi­sli nje­na vla­da. Imam uti­sak da smo, po­sle mno­go go­di­na pla­ni­ran­ja od­o­ka, i mi Ju­go­slo­ve­ni ko­načno shva­ti­li važnost budžeta, te se u po­sled­nje vre­me in­ten­ziv­no ba­vi­mo raspo­redom i ras­po­de­lom du­go­va, u nadi da će nam oni jed­nom do­ne­ti i neke pri­ho­de.

Iako nije dečja igra, budžet liči na klac­ka­li­cu. Održati ga u rav­no­teži moguće je na dva načina. Iz­jed­načen­jem ras­ho­da i pri­ho­da na oba kra­ja klac­ka­li­ce ili ba­lan­si­ran­jem ras­ho­da i zaj­mo­va. U dru­gom slučaju, ma ko­li­ki ras­ho­di, zaj­mo­vi ne sme­ju biti mali, od­no­sno ta­kvi da se mogu vra­ti­ti. Mo­ra­ju bili što veći, po mogućno­sti ta­kvi da sva­ko vraćanje čine ne­ve­ro­vat­nim. Samo se tako mogu obez­be­di­ti novi zaj­mo­vi, koji će kod po­ve­ri­l­a­ca održava­ti bo­le­snu nadu da će i sta­ri biti vraćeni.

Urav­no­težen budžet san je sva­kog mi­ni­stra finan­si­ja. En­gle­skog mi­ni­stra i mora. A našeg već i čista ilu­zi­ja. Ja ću sto­ga go­vo­ri­ti o jed­nom – budžetu buduće Uje­din­je­ne Evro­pe – koji se uz mala li­ša­van­ja može do­ve­sti u sa­vr­še­no stan­je, samo ako se o nje­mu na vre­me raz­mi­sli.

Neću ula­zi­ti u troškove pred­vi­đe­ne za una­pređenje živo­ta na­ro­da. Na­rod će, kao i uvek, do­bi­ti što od važni­jih stva­ri pre­o­sta­ne, a to su ma­hom obećanja da će idućeg puta do­bi­ti i više. Po­što ovaj put neće do­bi­ti ništa, idući put će do­bi­ti više od toga, što opet – ne pre­te­ruj­mo u ra­sip­ništvu – ne mora značiti da će uopšte nešto do­bi­ti, nego da je ono što neće do­bi­ti man­je od onog što ni ra­ni­je nije do­bi­jao. Budžet, naj­pre, mora pred­vi­de­ti znat­na sred­stva za održavan­je iz­ve­snog bi­o­loškog živo­ta i u ne­za­po­sle­ni­ma, dok na­u­ka ili neka napredna ide­o­l­o­gi­ja ne ot­kri­ju način da ta ne­rad­na, a po­ma­lo i ne­u­viđavna, masa živi bez ika­kvih sred­sta­va. 

Ogrom­na sred­stva na žalost, val­ja iz­dvo­ji­ti i za pen­zi­o­ne­re, koji za eko­no­mi­ju pred­stav­lja­ju veću na­past od sva­ke ele­men­tarne ne­sreće. Sred­stva mo­ra­ju biti od­goj­na. Stal­no povećavan­je pen­zi­ja povećava ilu­ziju tih lju­di da su u nečemu za­služni. Ova­kvu ne­re­nta­bil­nu sa­mo­do­pa­dlji­vost val­ja dekuražira­ti i ne udo­vol­ja­va­li joj olak­ši­ca­ma koje pen­zi­ju čine požel­jnom, ume­sto da je sva­ko­me oga­de. No­vac iz­dvo­jen za us­klađivan­je pen­zi­ja s troško­vi­ma živo­ta­ren­ja ići će društvi­ma za pro­pagan­du eu­ta­na­zi­je i cr­kva­ma, čija pred­sta­va o za­grob­nom živo­tu ima naj­više iz­gle­da da umi­rov­ljenike na­ve­de na zdra­vo i sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no rešenje nji­ho­ve si­tu­a­ci­je. 

Zdrav­stve­ne i so­ci­ja­lne usta­no­ve ovom pri­li­kom neće u budžetu učestvo­va­ti, jer se naj­pre mo­ra­ju za­do­vo­l­ji­ti sku­pe po­tre­be usta­no­va za nji­ho­vo ra­spuštan­je. Je­di­no se mora obez­be­di­ti pra­vo­vre­me­no uklan­jan­je lju­di zaraženih radio aktivitetom, pa se, radi eko­no­mično­sti, pred­laže da se oni po­hran­ju­ju tamo gde držimo isto­i­me­ne ot­pat­ke. Iz­ve­snu teškoću, toga sam sve­stan, pred­stav­ljaće sa­na­ci­ja osi­gu­ra­va­jućih za­vo­da, jer će oni, usled ne­mo­gućno­sti da is­pla­te sve žrtve te­ro­ri­zma, otići pod stečaj. Da bi se to sprečilo, fi­nan­si­raće se pri­o­ri­tet­no bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma, uključujući po­di­zan­je no­vih za­tvo­ra, uko­li­ko ne pre­o­vla­da ra­zum, pa se svu­da uve­de smrt­na ka­zna u ob­li­ku ge­no­ci­da koji je ne­sum­nji­vo njen naj­jef­ti­ni­ji vid. 

U ovu bor­bu, očigled­no, spa­da i voj­ni budžet, ali je nje­ga naj­lakše sa­sta­vi­ti. Što­ vi­še, tre­ba povećati pro­iz­vod­nju što opa­sni­jeg oružja da bi se održalo stan­je u kome se to oružje ne sme upo­tre­bi­ti. Za pro­sve­tu, obra­zo­van­je i kul­tu­ru ništa ne tre­ba pred­vi­de­ti. Uko­li­ko gradinin više zna, više i zah­te­va. Po­treb­no je da­kle, da zna samo ko­li­ko je nužno da ne zah­te­va ništa, a da pri tom zna i zašto ne zah­te­va. U pro­tiv­nom će troškovi za po­li­­­ciju po­je­sti ceo budžet i ništa neće osta­li da se ne da na­ro­du. Ve­li­ki nov­ci mo­ra­ju, u me­đu­vre­menu, otići na održavan­je pla­ni­na re­zer­vne hra­ne, da se ova ne ukva­ri i, kad se baci, što se­ jed­nom mora de­si­ti, ne za­ga­di oko­li­nu, te tako poveća već pred­vi­đe­ne tro­ško­ve za bor­bu pro­tiv pri­ja­tel­ja zem­lje i ostalih or­ga­nizo­va­nih lu­da­ka.

Od značajnih pro­je­ka­ta finan­si­raće se pod­vod­ni tu­nel iz­me­đu Fran­cu­ske i En­gle­ske da se olak­ša mučan pro­ces en­gle­ske evropeizacije i za Uje­din­je­nu Evro­pu pri­do­bi­ju dru­ge države, osobito one, kao Ju­go­sla­vi­ja, čija eko­nom­ska is­ku­stva mogu da budu od op­šte ko­ri­sti.

Naj­veća suma mora biti odvo­je­na za činov­ništvo koje će se o sve­mu ovo­me sta­ra­ti. Ovde su, na žalost. moji pro­računi za­pa­li u te­škoće. Suma je is­pa­la to­li­ka da je pre­o­stali deo budžeta čini­la izlišnim. Ako sam hteo da se u Uje­din­je­noj Evro­pi sve do­bro od­vi­ja, mo­rao sam plaćali to­li­ki broj lju­di da mi za ono što tre­ba do­bro da se od­vi­ja nije osta­lo ni pare. Re­vi­di­rao sam budžet. Iz­ba­cio sam iz nje­ga sve što je do­bro ali sku­po. Kad sam usta­no­vio da mi u tom slučaju činov­ni­ci ne­ma­ju šta da rade, po­iz­ba­cao sam iz budžeta i činov­ni­ke.

A onda se za­pi­tao čemu budžet u kome se ništa ne dešava. Juče sam iz­ba­cio i budžet. I na­jed­nom shva­tio taj­nu. Uspeo sam. Stvar je sad bila bes­pre­kor­no urav­no­težena.

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

45.

KO JE OVDE LUD, JA ILI EN­GLE­ZI?

Što duže u Bri­ta­ni­ji ži­vim, sve man­je En­gle­ze raz­u­mem. Ne bri­ne me što ih ne raz­u­mem, to je u redu, to raz­u­mem. Živeo sam i duže u so­ci­ja­li­zmu, pa ni nje­ga bog­zna kako ni­sam raz­u­meo. (Ne­vol­ja je, iz­gle­da, bila u tome što je on raz­u­meo mene.) Očigled­no je da s mo­jim spo­znaj­nim moćima stvar ne sto­ji baš naj­bol­je. Sto­ga vam se za pomoć i obraćam. Možda ćete vi, iz ne­pri­stra­sne udal­je­no­sti, raz­u­me­ti ono što je meni iz­ma­klo. Neću se žali­ti na sve što ovde ne raz­u­mem, niti na čin­je­ni­cu da ono što slučajno i shva­tim En­gle­zi uopšte ne shva­ta­ju. Go­vo­riću isključivo o jed­nom fe­no­me­nu od koga mi pra­vi­mo ne­u­spe­lu na­u­ku, a ovde spa­da u uspe­lu po­li­tičku ezo­te­ri­ju.

Po­sled­nji događaji do­ve­li su moje ne­ra­zu­me­van­je do kri­ze i pi­tan­ja – ko je ovde lud, ja ili oni?

Po za­ko­ni­ma iner­ci­je moći, sva­ka vla­da teži da što duže vla­da. Na iz­bo­re ne idu sve dok mogu, a neke ih, zato što ne mogu, ni­kad i ne održava­ju. En­gle­ske vla­de, međutim, go­to­vo re­dov­no idu pred birače pre is­te­ka svo­jih man­da­ta. U ovom je času go­to­vo si­gur­no da će gđa Ta­čer iz­bo­re ras­pi­sa­ti na pro­leće. I kao da već to nije do­vol­jno da me slu­di, po­jav­lju­je se opo­zi­ci­ja koja te pre­ra­ne iz­bo­re nipošto ne želi. 

I sada ima­mo tipičnu en­gle­sku ezo­te­ričnu si­tu­a­ci­ju: opo­zi­ci­ja koja do­ka­zu­je da vla­da rđavo uprav­lja zem­ljom ne želi pri­li­ku da je sme­ni, a vla­da koja drži da uprav­lja sjaj­no ovu joj pri­li­ku pro­sto si­lom na­tu­ra. Reč je, kao što na­slućuje­te, o – de­mo­kra­ti­ji. Ona se u sve­tu raz­ličito shva­ta i pri­men­ju­je. Na­rod­na ­je de­mo­kra­ti­ja, na pri­mer, ona ko­ju uživa na­rod, ali ne i vi. Njen je naj­sa­vršeni­ji ob­lik de­mo­kra­ti­ja za sve za­jed­no, ali ni­kog po­je­di­načno. Par­la­men­ta­rna se de­mo­kra­ti­ja može de­fi­ni­sa­ti kao po­re­dak u kome sve svo­je ne­pri­li­ke sami i slo­bod­no bi­ra­te. Te­o­rij­ska je ona koja po­sto­ji, prak­tična ona što­ je nema. Sve to raz­u­mem, ali šta je en­gle­ska de­mo­kra­ti­ja, ne raz­u­mem, i tu mi je nužna vaša pomoć.

Ako je to vla­da­vi­na većine, toga ovde nema. Zbog iz­bor­nog za­ko­na, na vla­sti je uvek – man­ji­na. U naj­bol­jem slučaju, naj­veća od svih man­ji­na bri­tan­skog biračkog tela. Broj gla­sača koji na pro­šlim iz­bo­ri­ma nisu za vla­du gla­sa­li, znat­no je veći od bro­ja onih što jesu. Stran­ka s po­ve­ren­jem trećine na­ro­da na­la­zi se na vla­sti, stran­ke bi­ra­ne od dve trećine – u opo­zi­ci­ji. U Ju­go­sla­vi­ji je de­mo­kra­ti­ja logičnija. Stran­ka koja uprav­lja uvek iza sebe ima većinu. Mo­glo bi se možda pri­go­vo­ri­ti da je to uvek ista stran­ka, ali je pri­go­vor ne­u­me­stan: na­rav­no da je ista kad je ista uvek i većina.

Ako je de­mo­kra­ti­ja vr­hov­na i su­ve­re­na vlast par­la­me­nta, ni to se ovde ne vidi. Vla­da, kao i svu­da po sve­tu, vla­da. Skupština samo –za­se­da. U tome smi­slu raz­li­ka između bri­tan­skog i ju­go­slo­venskog na­rod­nog pred­stav­ništva nije ve­li­ka. Pre­težno je u tome što u bri­tan­skom vla­da i opo­zi­ci­ja sede u iz­dvo­je­nim klu­pa­ma, a u ju­go­slo­ven­skom u istim.

Ako se pod de­mo­kra­ti­jom pod­ra­zu­me­va vla­da­vina po de­fi­ni­sa­nom usta­vu, ni nje­ga En­gle­zi ne­ma­ju. Prav­na je na­u­ka sa­gla­sna u tome da ustav jed­ne zem­lje mora da bude što kraći i ja­sni­ji. En­gle­zi su i ovde oti­šli naj­dal­je. Ustav im je naj­kraći, jer – ne po­sto­ji. Koli­ko je, međutim, ja­sno ono što ne po­sto­ji, čega nema – pri­lično je ne­ja­sno. Jed­nu pred­nost mo­ra­mo mu sva­ka­ko pri­zna­ti. 

Ako bi nje­go­vo po­zna­van­je bilo oba­ve­zno za pri­jem u bri­tan­sko držav­ljan­stvo, ni­je­dan stra­nac ga ni­kad ne bi do­bio; niko, na­i­me, ne bi mo­gao po­zna­va­ti nešto čega nema. Ne znam, međutim, da li je ova pre­pre­ka teža od one s ko­jom bi se suočio stra­nac koji žudi da po­sta­ne Ju­go­slo­ven. Jer, naš je ustav naj­duži na sve­tu. Ali je zato i naj­ja­sni­ji. Iz nje­ga čovek može sa­zna­ti ne samo ka­kva je država čije građan­stvo stiče, već i kako se u njoj rešava stam­be­no pi­tan­je voj­nih lica, i kako se po­stav­lja­ju po­slo­vođe.

1 naj­zad, ako je de­mo­kra­ti­ja vla­da­vi­na ne­kog opšteg načela, u en­gle­skoj de­mo­kra­ti­ji ga ne možete naći. Naj­pre sto­ga što En­gle­zi načelno ne trpe načela, a za­tim što, iz­gle­da, zna­ju da je sva­ko načelo koje se stav­lja iz­nad de­mo­kra­ti­je početak nje­nog kra­ja. En­gle­zi više vole da ima­ju de­mo­kra­tiju bez načela, nego načela bez de­mo­kra­ti­je.

Možda je to ključni raz­log što ja tu nji­ho­vu de­mo­kra­ti­ju ne raz­u­mem. Do­la­zim iz sve­ta u kome se po­štu­ju naj­pre iz­ve­sna načela, pa tek onda, ako ih išta preživi, i to ostalo. Do­la­zim iz sve­ta koji je zbog ne­kog do­brog načela ka­dar da upro­pa­sti i ono za­rad čega je to na­če­lo i usvo­je­no.

Ako ima da bira između načela o do­brom živo­tu i do­brog živo­ta, En­glez će, sa­svim po­u­zda­no, iza­bra­ti do­bar život. Za načeli­ma će žali­ti, ali će iza­bra­ti – život. Mi ćemo osta­ti pri načeli­ma. Žalićemo za do­brim živo­tom, a vo­di­ti rđav, ali nam niko, kao En­gle­zi­ma, neće moći pre­ba­ci­ti da smo opor­tu­ni­sti.

Kao što se vidi, raz­lo­zi mog ne­ra­zu­me­van­ja en­gle­ske de­mo­kra­ti­je du­blji su od puke umne nemoći. Oni leže u mo­joj po­ro­dičnoj isto­ri­ji, u isto­ri­ji mog na­ro­da, a po­ma­lo i u en­gle­skoj, ako se pod njom pod­ra­zu­me­va i po­vest dru­gog svet­skog rata. Koji ­je od njih naj­pre­te­žni­ji, više i nije važno. Ni­je­dan se ne može iz­me­ni­ti. Niti sa­m ja za to kriv. Ni­sam bi­rao ni po­ro­di­cu, ni na­rod, ni sa­ve­zni­ke. A ni oni mene. Tako se, eto, de­si­lo.

Pi­tao sam se, uplašen svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem En­gle­za i nji­ho­ve de­mo­kra­ti­je, ko je ovde lud ja ili En­gle­zi?

Sada vi­dim da nije niko.

Ali, opet me nešto muči: zašto su onda oni En­gle­zi, a ja samo Sr­bin?

 

.

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXIV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

44.

PRA­ZNE STRA­NI­CE PRO­GRA­MA

ZA BUDUĆNOST

Tražiti od građana pred iz­bo­re da se i treći man­dat bude na vla­sti, znači tražiti pri­lično mno­go. I nije to­li­ko važno kako će se iz­bo­ri do­bi­ti, ko­li­ko ­je važno šta će se s po­be­dom učini­ti. Po­li­tičari stal­no daju obećanja i tvr­de, ne samo da su ih sva is­pu­nili, već da su sve bit­ne na­ci­o­nal­ne pro­ble­me rešili. I sad kako na­ro­du reći isto­vre­me­no i da smo bili uspešni i da ­još to­li­ko po­slo­va val­ja po­svršava­ti? Pri­zna­je­mo da je to poteškoća s ko­jom se suočava sva­ka vla­da dugo na vla­sti, ali je ona naj­a­kut­ni­ja za stran­ku koja je od­u­vek po­la­ga­la na svo­ju pro­ročku, čak i me­si­jan­sku ulo­gu.

Koje su to obla­sti još ne­svršenog po­sla? Pa i nema ih mno­go. Sin­di­ka­ti? Mi smo im već ve­za­li i ruke i noge. Sem da ih van za­ko­na sta­vi­mo, više se i ne može učini­ti. Pri­va­ti­za­ci­ja? U tom smo po­gle­du već počeli dra­ti dno bu­re­ta. Slo­bod­no pred­u­zet­ni­štvo? Ono upra­vo do­vr­ša­va is­pun­jen­je našeg obećanja da ćemo na­rod učini­ti po­sed­ni­kom. Stvar­no ne vi­dim da bi vlada ­još nešto mo­gla učini­ti.

Stvar je sad na na­ro­du da is­ko­ri­sti pri­li­ku koju mu je ona pružila. Koja bi to, da­kle, bila naša naročita i nova iz­bor­na po­ru­ka? Vl­a­da želi da mo­ral­nu većinu iz­me­ša s našom stran­kom. Ali šta da po­nu­di­mo toj mo­ral­noj većini? Više cen­zu­re? Više ba­ti­nan­ja? Vešanje možda? Ni­smo zato u po­li­ti­ku ušli. Mo­ram pri­zna­ti da sam po­ma­lo uz­ne­mi­ren našim pro­mašaji­ma. U redu, neki se mogu za­ne­ma­ri­ti kao teh­nički, re­ci­mo naše in­si­stiran­je na tome da je pi­tan­je opti­ca­ja nov­ca pod­jed­na­ko i nužna i do­voljna de­ter­mi­nan­ta eko­nom­ske po­li­ti­ke. Bilo je, me­đu­tim, i većih grešaka. Naj­veća je naša ne­spo­sob­nost da ube­di­mo na­rod kako smo u pra­vu.

Oba­ve­zan sam, da­kle, da se pi­tam, ima li uop­šte pro­gra­ma koji bi isto­vre­me­no sačuvao našu vla­du i našu ide­o­lo­gi­ju? An­ke­te po­ka­zu­ju domašaj naše nemoći da osi­gu­ramo na­ci­o­nal­nu pri­vo­lu, čak i pri­vo­lu par­ti­ja­ca za ono u šta ve­ru­je­mo. To je per­verz­no i ne­pra­ved­no. Mi smo mno­go toga učini­li. Mno­gim par­tij­ci­ma io­na­ko ­je već do­bro. I sad, ako su i oni pro­ti­vu nas, šta očeki­va­ti od ostat­ka sta­nov­ništva? Naša dru­ga iz­ra­zi­ta po­li­tička li­ni­ja, tvr­do­gla­va rav­no­du­šnost pre­ma ne­za­po­sle­no­sti, takođe dra­ma­tično gubi podršku naših ve­rni­ka. Iz sve­ga toga za­ključujem da je jed­na era došla kra­ju. Pre­o­sta­je, na­rav­no, je­dan nad­moćan raz­log da, sve­mu upr­kos, još na vla­sti osta­ne­mo.

Po sva­ku se cenu dru­gi mo­ra­ju držati van nje. Ni­ka­kvi na­po­ri nisu suvišni za ostva­ri­van­je tog cil­ja. To mora biti naš glav­ni cilj i naša glav­na po­ru­ka. To će biti i na­ša ­je­di­na po­ru­ka. Ništa ­dru­go ne­ma­mo da kažemo. Ta­ko­ je naš ve­li­ki pro­ročki san do­ve­den do tmur­nog kra­ja. Na suš­ti­nu sve­den, raz­log za naše osta­jan­je na vla­sti je sprečavan­je dru­ge stra­ne da nam uzme zem­lju i po­sao. Ali, to je žalo­sno pa­dan­je s vi­si­na naše re­vo­lu­ci­je, re­vo­lu­ci­je koju sam još uvek spre­man da vi­dim kako se bez­ob­zi­rno spro­vo­di, ali za koju mo­ram pri­hva­ti­ti da je više ne želi ni par­ti­ja, ni zem­lja.

Sve do­sa­da rečeno pre­vod je član­ka „Gar­dian“-o­vog po­li­tičkog ko­men­ta­to­ra Hjugo Jan­ga od 24. juna 1986. i pred­stav­lja izmišlje­nu po­ru­ku jed­nog kon­zer­va­tiv­ca, člana spe­ci­jal­ne par­tij­ske ko­mi­si­je za sa­stav­ljan­je budućeg vla­di­nog pre­dizbo­rnog pro­gra­ma. šala na račun bri­tan­ske vla­da­juće stran­ke ci­nična ­je i uspe­la. No, ja vi­dim u njoj još jed­nu, ciničniju i us­pe­li­ju, prem­da se ne bi mo­glo reći da je do­vol­jno ve­se­la da bi­smo ­je šalom na­zva­li. Reč je pre o zbil­ji koja na opštu po­litičku si­tu­a­ci­ju u sve­tu i di­ver­gen­ci­ju po­li­tičkih ide­ja što je dik­ti­ra­ju baca obes­po­ko­ja­va­juće svetlo.

Jer, ako se se­ti­te šta je sve i na ka­kav način rečeno u ovoj po­li­tičkoj hu­mo­re­sci o kon­zer­va­tivnoj bri­tan­skoj vla­di gđe Tačer, stičete ne­la­go­dan uti­sak da se većina za­ključaka bez poteškoće može od­no­si­ti i na neke dru­ge vla­de, da se od­mah ne kaže i mno­ge vla­de, a po­go­to­vu da se ne kaže koje. Uz samo ne­ko­li­ko iz­me­na u ime­ni­ma, kri­ti­ka se­ jed­nog društve­nog po­ret­ka može shva­ti­ti kao kri­ti­ka drugog, onom pr­vom po­li­tički i ide­o­lo­ški sa­svim su­prot­nog.

Šta se sa nama do­ga­đa?

Kako je moguće u kri­ti­ci jed­ne kon­zer­va­tiv­ne vla­de, bez ve­li­kog na­po­ra, vi­de­ti kri­ti­ku jed­ne dru­ge, koja sebe sma­tra na­pred­nom? Kako je moguće ova­ko pre­ci­zno iz­jed­načiti is­ho­de dve oprečne po­li­ti­ke, pa i dve ne­pri­ja­teljs­ke ide­je o društvu? Ka­ko ­je moguće sa dva su­prot­na po­la­zi­šta i raz­ličitim pu­te­vi­ma stići do iste stran­pu­ti­ce? Kako je moguće zi­da­ti po uput­stvi­ma dva u sve­mu dis­pa­rat­na pro­jek­ta, a do­bi­ti istu ili ve­o­ma sličnu građevi­nu?

Šta se do­ga­đa?

Da li je po­li­ti­ka du­gom zlo­u­po­tre­bom ili sa­mim ustroj­stvom svog objek­ta iz­gu­bi­la svo­je ra­zli­či­to­sti i po­sta­la jed­na, ma kako i kuda se vo­di­la? Da li je po­sta­la ener­gi­ja, ne­za­vi­sna od naših cil­je­va, ide­ja, ide­a­la, pa i naše vol­je? Da li se konačno pre­tvo­ri­la u me­ha­ničku silu neke izo­lo­va­ne, vla­sti­te iner­ci­je, iz­van domašaja ljud­skog iz­bo­ra, u nužnost, koja se, ma šta ra­di­li i ma kako se tru­di­li, ne može izbeći? Da li se, to­kom isto­rij­skih re­kom­bi­na­ci­ja svo­jih cil­je­va, pre­o­bra­ti­la u moć što sva­ki, pa i naj­ra­zumniji iz­bor, čini izlišnim, jer ma šta iza­bra­li, do­bi­ja­mo uvek isti re­zul­tat?

Niz ne­srećnih pro­mašaja, ciničnu po­ru­ku Hugo Jan­ga i moj tužni ko­men­tar.

Ui­sti­nu ne znam šta da mi­slim. Ni­sam ni po­li­tičar, a ni po­li­tički ana­li­tičar. Ne pri­pa­dam ni­jed­noj par­ti­ji, ni­jed­noj dok­tri­ni, ni­jed­noj nadi. Pri­pa­dam, kao i vi uo­sta­l­om, mo­ral­noj većini, a njen je usud po­znat. Na nju se računa samo kad kola kre­nu niz­br­do, ali joj se ni tada ne dopušta da za­i­sta bude mo­ral­na i neke od kočijaša po­ba­ca iz kola.