Wednesday, December 07, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav podne

UTOPLJENIK

Nisam u svoje vreme stigao da sredim polukodirane beleške sa posmrtne izložbe Igora Vasiljeva[1]. Činim to sada, dok su utisci sveži, dok upućuju na pitanja, a ne odgovore rođene iz saveza zaboravnosti i indolencije …

Na otvaranju sreo etnologa Dž. i slikara Br. Tu su, takođe, Igorove žene. Prolazim salom jednom brzo. Usput pitam Br. šta misli o slici “Koncert u šumi”. Pristojna je, kaže. Ništa ga više ne pitam … Pre nego što je pao, (padnut, padnuo se?) u kaljugu kraj šina voza kojim je putovao, u Upravi ULUS-a nije imao prijatelja. Došli su da održe smušen protokolarni govor i nestanu u maglama administracije. (Slava im!) Na pogrebu, venci od kartona, popovi u masnim epitrahiljima, kosati đakoni, zarđale ripide, ruski emigranti, (po drugi put u emigraciji), i robijaši, mnogo robijaša …

Umro je na liniji svojih vidovnjačkih slika, koje sada, po drugi put, pažljivo obilazim. Modrozelene domieovske vizije koje stižu iz mastiljave tmine. Poput trulog korenja što ostaje kad se močvarne vode povuku … Fatalistički pasivan “Treći stadijum” od Okt. 1952. Prestravljeni “Hristos”, sa slomljenim gnjatovima i penom besnila iza zuba, Mesija, s kojim se Igor pita – zašto sam ja ovde? I koji gleda gomilu debilnih gegula (“Mladenci iz Marinkove bare”), zbog čijeg spasenja visi. “Igrači domina”, manje više krvavih, manje više masnih, više jednakih …

Slušam. Igor je bio pijan kao svinja, ispao je iz voza, pošto je najpre pokušao da pobaca pepeljare kroz prozor vagon restorana. (Ja, lično, nikad nisam uspeo otvoriti nijedan prozor u vagon restoranu.) Nema u tome ničeg osim delirijuma, kaže bradati Riketinov obožavatelj, nikakve filosofije, nikakvog apsurda. (Niko se, magarče, ne ubija da bi dokazao apsurd! Ljudi se, magarče, ubijaju kad im je teško!) Glas jedne žene: pa mora da je ipak bio talentovan kad se ubio …

Odlazim sa J. ponovo na izložbu da zabeležim datume slika. Evo ih po redu izlaganja: 1. “Igrač domina”. (Januar 1954) 2. ‘Mladenci iz Marinkove bare”. (Novembar 1952) 3. “Raspeće”. (1952) 4. “Raspeće”. (1953) 5. “Autoportret”. (Nedatiran) 6. “Autoportret”. (Novembar 1951) 7. “Autoportret”. (Novembar 1952) 8. “Autoportret”. (Novemvar 1953) 9. “U kapeli”. (Juli 1952) 10. “Delirijum”. Novembar 1953) 11. “Kaluđerice”. (Februar 1954) 12. “Koncert u šumi”. (Februar 1954) 13. “Povorka”. (Februar 1954) 14. “Mladenci”. (Mart 1954) 15. “Autoportret”. (Januar 1954) 16. “Ribar”. (Mart 1954) 17. “Utopljenik”. (Mart 1954) 18. “Borba petlova”. (Februar 1954) 19. “Očajanje”. (Mart 1952) 20. “Koreja”. (Septembar 1952) 21. “Okupacija”. (April 1952) 22. “Treći stadijum”. 23. “Grbavko”. (Decembar 1951).

 



[1] Igor Vasiljev (1928-1954) slikar iz Beograda, ruskog porekla. (Prim. prir.)

Tuesday, December 06, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI deo

 TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav podne

GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja? Tek što je spašeno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna …

Monday, December 05, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

PRVI MAJ, AKROBATI, SSRNJ I ŠPANSKA ČIZMA

Pre podne. Revija trupa. (Volim vojničke marševe i parade, ne volim vojsku.) Stroj lutaka iz Andersenove bajke koji je napustio kasarnske rafove. Crvene i trobojne zastave. Hibridizirana lica u senci šlemova do usana. (Niko to bolje nije radio od SS-a na Nirnberškim crnim revijama. A ipak se svi trude da dobro marširaju.) Zatim Sportske organizacije. SSRNJ. Pioniri. Preduzeća. Narodna masa u slobodnoj poplavi. Kraj. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini …

Posle podne još jedan ulični cirkus. Na visini od dvadesetak metara, između dva prozora, preko ulice, razapet je sjajan zrak u vidu čelične žice. Žica treperi. Ružičasta akrobatkinja sa ružičastim kišobranom pojavljuje se na jednom od prozora. Pored mene, devojka iz SSRNJ krcka bombone zubima. Nemoguće je to krckanje opisati. (Nešto između tučanja kamena i trčanja po šljunku.) Ružičasta mrlja akrobatkinje širi se po nebu. Ona se uspinje. U uspenju ima neveg religioznog. Gledaoci to osećaju. SSRNJ takođe, ali produžuje da grize bombone. (Sada joj u ustima pucaju kao prangije u zatvorenoj sobi.) Akrobatkinja je stigla do naspramnog prozora. Pljeska se. Mažu joj pete. Konferansije objavljuje “Hodanje slepca.” SSRNJ gricka bombone. (Izgleda da ona i ne jede bombone, nego sopstvene zube.) Vezanih očiju, akrobatkinja oprezno pipa vazduh, otiskuje se. 

Odnekud se čuje narodno kolo. Zurle i talambasi. Uvek te jebene zurle i talambasi. Tako je bilo i kad je 1867. Beograd predavan Knjazu Mihajlu. I onda se zurliralo i talambasiralo. („Horst Wessel“[1] je bila kratka pauza s germanskim zurliranjem i talambasiranjem.) Akrobatkinja polaže nogu pred nogu, s prstima koje uvek dotiču petu. SSRNJ lomi bombone. (Kao gutač stakla, usta su joj puna srče.) “Zar se ovde više ništa neće dogoditi?” Pita glas sa omalovažavanjem. Prolazi još nekoliko minuta, akrobatkinja posrće, tetura se, u vazduhu traži oslonac koga nema, i pada. Ćutke, bez protesta. (Dole nema mreže.) SSRNJ drobi bombone među zubima. (Ne znam kako, to više nema poređenja.) Bežim …

Uveče. “… da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim, ako te institucije, pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se useli u njihovu dušu, u njihove navike[2] … ” – (Borba, 1. maj 1955.) Šta to znači? Da poštovanje propisa postane navika, ili da se priviknemo na pokornost? Da nam pokornost postane druga priroda? … Duša koja bi bila ispunjena paragrafima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva. Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre njenog rata sa Spartom. Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa … 

Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio. On bez nje ne bi mogao da živi, ili bi mogao, ali bi takav život smatrao za varvarski … Uostalom, nema ni doktrine, ni njene države, koja ne želi da postane Španska čizma koja se ne osećaBorbina metafizika što se tiče poziva na dušu, postaje tako i razumljiva i opravdana …

Noću. Nesanica. France, Ostrvo pingvina. Titiri i Triblionci. Pavlović[3], 87 pesama. Krv u klozetskoj šolji. Berđajev[4], Smisao istorije. Rastavljanje čovekovog lika. Nema više čoveka. Čovek je iskidan u komade. Kao ona akrobatkinja od posle podne …

 



[1] Horst-Wessel-Lied ("Horst Wessel" pesma), takođe poznata kao „Die Fahne hoch“ ("Zastava visoko") je bila himna Nacističke partije od 1930 do 1945. godine. A od 1933 i himna cele Nemačke. Reči je napisao 1929 Horst Wessel komandant SA. (Prim. prir.)

[2] Podvukao Borislav Pekić (Prim. prir.)

[3] Miodrag Pavlović (1928), književnik, pesnik i esejista, akademik SANU. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama“. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila njegov dalji životni put. U duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio je nov tip srpskog pesništva. (Prim. prir.)

[4] Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) ruski filozof hrišćanske inspiracije, profesor Filološkog fakulteta u Moskvi. Iz SSSR-a je prognan 1925., umro je u Francuskoj kao emigrant. Glavna dela: Hrišćanstvo i klasna borba, Smisao istorije, Filozofija slobode, Čovek i mašina, i dr. (Prim. prir.)

Friday, December 02, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić 

SMRT, UZALUDNOST, KRUG

Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ... Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ... Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan.

Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog. Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ... Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.) Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti.

Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...Jer smisao je u – krugu.

 

 

Thursday, December 01, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dva mlada advokata, naša deca (termin N. K.), za koje se ne zna kako će se snaći u njihovim sudovima. D. P. Profesor univerziteta i pisac rasprava o Cincarima i prečanskim Srbima, bled, sitan, za mene od neprocenjive koristi. (Njegovani su Cincari.) D. V. vlasnici kozmetičkog salona, bez ikakve koristi za mene. Živi leš Srpske Atine ( ). Par osoba tek prispelih sa robije, među kojima zauzimam skromno mesto.

Uglavnom – pluskvamperfekti, među kojima, takođe, imam svoje mesto. Samo jedan Futur. Gospodin H., slavnog imena i neslavnog opredeljenja, sa suprugom, koja izgleda živo i privlačno. (Ja nisam ubeđeni Vukovac, ime me ne iritira.) Ali, iako Futur, on ni najmanje ne ometa vođenje konverzacije u apsolutnom Pluskvamperfektu. Njegova lična ubeđenja ovde su u frižideru, i vaze, izgleda, samo za – ulicu …

“Dragi doktore, nisam vas prošle nedelje video u Sabornoj.” – “Njihova privredna politika je prava napast.” – “Čuo sam da vam ti prave neprilike sa porezom.” – “Kako ste?” – “Zar ne znate da je došlo do reči između Episkopa Josifa i Njegove Svetosti?” – “Od došljaka čovek danas ne može proći ulicom.” – “Kako ste?” – “Da Rusa nije bilo, nikad oni ne bi … - “Kad će izaći iz štampe ‘Srbi, vojnici’?” – “Kako tata, kako mama?” – Ma, ja idem u Beč na duševnu, a ne fizičku reparaciju.” – “Jeste li čitali ( )? Taj im je sve kazao.” – “Ne dajem ja njima, gospodine, ni do Gospojine.” …

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Ja nisam pisac, Ali, nisam ni policajac. Ostaje da sam – lopov. Kradem tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpam ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću ...

 

Wednesday, November 30, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

17. April 1955. Građanski salon više srednje klase. Vojvođanski sercle iz ere srpskog građanskog Preporoda. Bidermajer s pravolinijskim pauzama Moderne i zlatnim bleskom jednog od Louiseva. Persijaneri, gobleni sa pastoralnim scenama i izbledelim bojama, purpurni zastori s pervazom kao da im je prišiven sunčev zrak na zalasku. Akademski portreti, Pomorišac[1], žućkaste dagerotipije u ovalnim ramovima kao u skupocenom prstenju – kameje. Sveže cveće u vazama iz Sevra. I Majsen, naravno.

Srebro, kristal, porcelan. Kanarinci koji kunjaju po kavezima od posrebrenih žica, staklene kugle polieleja u kojima svetlost izgleda kao da je zarobljena, a mlečno žuti odrazi skupljaju se u zrelu pavlaku po ljudima i stvarima. Jedna od retkih kuća u Beogradu preko koje nije prošao “točak progresa” (i ostavio rupetinu za gradnju “bolje budućnosti”). Utoliko mi je u njoj ugodnije, i ako se osećam pomalo kao u grobu koji još nije sasvim zatvoren. Zemlja je kraj rake pripremljena, ali su grobari zauzeti drugim sahranama. Mi koji ovde ležimo, ostavljeni smo, očevidno, za neku drugu priliku …

Gospoda u večernjim odelima, dame u biranim toaletama, infanti elegantni (onako kako su mene oblačili pre nego što me je istorija preodela u koprivu). Neodoljivo poređenje sa Krležinim Glembajevima, u vojvođanskoj varijanti. (Dragi su mi ma u kojoj.) T., majordomus, predstavlja niže klase, i stub Doma, kao što je to u rđavim knjigama i dobrom životu …

Muzička kulisa – tropar i mađarske violine. (Mađari se ovde ne trpe, ali sa izvesnom nostalgijom.) …

Domaćin J. jedan od poslednjih preživelih jugoslovenskih industrijalaca. Preživelih u industrijskom smislu. Ostali možda i žive, ali, osim pakosnih primedaba, ništa ne proizvode. M. J. proizvodi. Proizvodi sve što je van domašaja državne proizvodnje. Čak i električne osigurače. (Država, naime, pošto je velika, ume proizvoditi samo velike stvari. Zato na tržištu ima elektrana, ali nema sijalica i utikača.) Godišnji porez deset miliona dinara. Ali M. J. nije zato optimista. Optimist je zato što je sjajan čovek. Zato što ima smisla za posao, kojeg ni temeljna izmena “uslova proizvodnje” nije mogla oštetiti, a još više, što ima smisla za humor.

Onaj najplemenitiji, što zapaža diskrepancije i oseća prolaznost svih stvari, pa ponekad i nevolja. Ne velim da ono što se mora zaraditi, da bi se platilo deset miliona dinara poreza, ne pomaže optimizmu. Ne idem tako daleko. Ali bi, uveren sam, M. J. bio takav i da ne plaća porez. Domaćica se oblačila dramatično dobro. Za njom se svet okretao i 1945, kad pogledi nisu uvek iskazivali divljenje. Bio je to njen mali ali značajan doprinos otporu građanske klase (po engleskom načelu da se gospodin dobro odeva i u prašumi). Moje je sa porodicom vezivalo davnašnje prečansko prijateljstvo, koje nikad nije bilo dovedeno u sumnju …


[1] Vasa Pomorišac (1895 - 1961) akademski slikar iz Banata. Triptihon u crkvi u Modošu uradio je 1924. godine. Studirao je slikarstvo u Beogradu, Zagrebu i Minhenu, a specijalizovao se za slikanje na staklu u londonskoj Centralnoj školi za umetnost i zanate (Central School of Arts and Crafts). Tako je postao prvi srpski slikar koji se obrazovao u Velikoj Britaniji i radio u ovoj tehnici. Po povratku u Beograd, 1925. godine, pored slikarstva, bavio se i izvođenjem vitraža u javnim institucijama i privatnim vilama. Radio je kao profesor Akademije primenjenih umetnosti. (Prim. prir.)

Tuesday, November 29, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

MASKE NAŠE NASUŠNE

 

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi ...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Schliemann[1] 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske. I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...

Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja), ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sado-mazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva ...

Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio primaran cilj. Isti kod zoološke i građanske mimikrije. Razlozi koji, kroz generacije, dovode guštera Kameleona do sposobnosti da promenom boje uzme lik okoline, usavršivši i napad i odbranu, upravljaju i našim prilagođavanjima, našim maskiranjima. (Jer, najčešće, prilagođavanje čoveka je njegovo maskiranje – u nešto drugo.) ...

Noga primata majmuna eonima se pretvara u Engelsovu[2] "oslobođenu ruku", ali nas to, uprkos Engelsu, ne čini ljudima. Ne čini rad majmuna čovekom. Čak ni ako je inteligentan, kao što je naš – ponekad. Inteligencija instinkta, bar u zoni opstanka vrste, nadmaša inteligenciju svesti. Mravi su izrazito kolektivističko društvo, u kome je život svake jedinke tek funkcija potrebe cele mravlje kolonije. Gde je suverenost zajednice tako harmonično i efikasno sprovedena kao u košnicama pčela? ...

Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje ...

 

[1] Heinrich Schliemann (1822 – 1890) nemački poslovni čovek i arheolog. Smatrao je da su događaji pomenuti u delima Homera realni. Bio je glavni istraživač Troje, kao i mikenskih nalazišta. Njegov uspeh stvorio je materijalnu bazu idejama da ideje u Homerovoj Ilijadi i Virgilijevoj Eneidi  reflektuju stvarne istorijske događaje. (Prim. prir.)

[1] Friedrich Engels (1820 - 1895) je bio njemački sociolog, filozof i revolucionar poznat kao bliski suradnik Karla Marxa i jedan od su-osnivača filzofskog pravca i ideologije zvane marksizam. (Prim. prir.)

 



 

 

Monday, November 28, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

DRŽANJE U ŠKRIPCU POMOĆU NAKLONOSTI

 

            Prijateljstvo ima dvostruki radijus. Prvi je određen našim davanjem, drugi primanjem. Prvi odmerava naš altruizam, drugi – egoizam. Nijedno ne može živeti samo od "ulaza" ili "izlaza" ... Smisao svakog prijateljstva neprestano se menja, ali, najčešće, ono traje samo dok ga ima. Prekida se čak kad smisla još ima; nastavlja kad ga već odavno nema ... Priroda prijateljstva određena je pre njegovim poreklom, nego njegovim tokom. Znam za neka – uključujući i moja – koja su ekskluzivno poreklom i održavana ... Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; češće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo.

 

Moramo se, dakle, navići, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo. Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo. Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo ... Prijateljstvo je, ponekad, držanje u škripcu pomoću naklonosti. Ja i (   ), na primer, držimo jedan drugog u škripcu na taj način što se uzajamno ophodimo kao dobri prijatelji. Naše je prijateljstvo tek rafinirani oblik uzajamne antipatije. A ova, verovatno, aktivan nivo pasivnog straha što ga jedan od drugog osećamo. ...

 

Friday, November 25, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

DEVETSTO SEDAMNAESTA

Sređujući papire, otac pronalazi tri svoja pisma iz godine 1917. Dva su originalna naslovljena na strica Dimitrija. Treće je kopija pisma upućenog „Slavnoj Cesarsko-kraljevskoj Upravi za Crnu Goru“.

Pisma stricu su na kockastoj hartiji velikog formata. Mastiljava olovka još je zadržala ljubičastu svežinu. Kopija pisma Upravi nečitkija je i mestimično zamrljana. Rukopis očev nije se izmenio. Ispisan je, lep, pa i kitnjast ponegde, premda pri kraju gubi oštrinu.

Po datumima se vidi da je prvo pismo, kao i ono za Cesarsko-kraljevsku Upravu, pisano pre odlaska u Komite, a ono drugo već iz šume.

(Izvod iz prvog pisma) “ … pošto u ovom slučaju, kada nemam ni oca ni majke, ti zastupaš moje pokojne roditelje, to sam našao za potrebno da ti napišem ovo nekoliko redaka, pređe svega moleći te, kao oca, da mi oprostiš ako sam, po tvom mišljenju, na krivom putu … Videći kako nam se narod u Austriji uništava, u meni se prema njoj razvila silna mržnja nego što je bila prema Turcima … Još većeg maha uzela je ona, kada su počeli internirati ljude, naročito kada su mi, kao “političkog krivca” internirali jednog brata, starog 16 godina … Posmatrajući sve ovo, u meni se javila misao da bi najbolje bilo s puškom odbeći u goru i odatle se braniti … Glavni uzrok koji me je u tome do sada omeo bio je bolest moje majke, pa pošto sam njoj dužniji no ikome, morao sam žrtvovati svoje namjere da je spasim: u protivnom pak, kao što je bilo, da je sahranim. A u tome da u goru odem sama me je podsticala … Molim te da priloženo pismo predaš Kot. Kom. Kot. Šavnik …”

(Izvod iz drugog pisma) “… pa pošto je danas malo onih koje ništa ne veže, jer svakog manje više veže familija, imanje i drugo što šta, te moraju trpeti nasilje, to je i malo onih koji svoje nezadovoljstvo mogu javno ispoljiti; ja sam jedan od njih, kojeg ništa ne veže, ni familija, ni Bog zna kakvo imanje … Zbog mojih ličnih stvari nećeš imati mnogo rada, a i ono što imadneš, molim te, radi s voljom, a ja ću ti biti zahvalan. Konja sam prodao Gospavi, a od cijela imanja je ostala samo jedna sakata krava, pa ako treba silnoj Austrougarskoj imperiji, neka i nju konfiskuju, a ako slučajno ostane, ima sijena na Bukovici … Preporučujem ti da kuću iznajmiš i novac šalješ mome bratu u Mađarsku. Molim te prodaš preostali komad zemlje i njime platiš moje dugove. Što se drugog tiče, ako ostanem živ, svakom ću izravnjati, ako poginem, ostaje moj brat, a ako i on za navjek ostane u Mađarskoj, to ti je amanet da sve svršiš po savjesti i srcu. Đeda i babu molim za oproštaj i blagoslov. Sve vas ljubi i grli vaš – Vojislav.”

(Izvod iz pisma Cesarsko-kraljevskoj Upravi Crne Gore) “… i zato odlazim među ljude čija je borba izraz muka i patnji narodnih, odakle ću se za spas njegov boriti do potonje kapi krvi, a oružje koje sam u ruke uzeo ostaviću samo onda kad on postane deo Velike Srpske Države. Vojislav D. Pekić.”

Tražim od oca ova pisma. Daje mi i druge lične hartije (službeničke ocene, uvek najbolje, ukaze o postavljenju i odlikovanju, pisma danas već istorijskih ljudi), zna da ih skupljam, da me prošlost opčinjava – ali ne da u opsesiji i ima nečeg nekrofilnog – i kaže: “Možda će tebi više koristiti nego meni.” U glasu je gorčina, priznanje uzaludnosti, skriveno ispod samopodsmešljivosti. Ne, on se ne kaje za 1917, nizašta se, zapravo, ne kaje. On je bar jednom bio – pobednik. Ma kako malo trajala, njegova Država izgurala je dvadeset rođendana, a kod nas stvari već i po svojoj prirodi ne traju duže …

Možda bi gospodin Pluskvamperfekt i na njegovu 1917. Imao primedbe kao što ih je imao na moju 1948? …

 

Thursday, November 24, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

GRAĐANSTVO U NESVESTICI

Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug. Građanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.) Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne. (U mojoj kući to je vreme javnosti, kad se bez žara izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života, drugim rečima – obeda.)

Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović[1], profesor Univerziteta (pisac knjiga O Cincarima, Srbija i Beograd (1718-1739), dr M. D., rođak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja. Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju. Profesor ne mari za ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati. Supa se hladi. Pukovnik zagreva.

Glasom Jupitera gromovnika pripoveda kako je nekog četnika sa Durmitora oborio na zemlju, nogom mu stao za vrat i počeo daviti. Majka odlazi nekim poslom. Otac daje znake da se davljenje skrati, ako se već nije umelo preskočiti. Profesor bledi, trepće očima, ne veruje ušima i kaje se što je prihvatio poziv na ručak. O kanibalizmu nije bilo reči. Samo o mladoj jagnjetini i prženim krompirima. Pukovnik divljačno koluta očima, pridiže se i svom težinom pritiska zamišljenu šiju.

U tišini nedeljne porodične idile čuje se krckanje vratnih pršljenova. A zatim mekan šum. Poput probušene gumene lutke, profesor se slaže na sofu. Pukovnik koji je lekar, a u međuvremenu je sa davljenjem završio, žustro mu priskače. Svi zajedno vraćamo naše građanstvo iz nesvestice (lične, ne istorijske), a potom mu se izvinjavamo. Objašnjava mu se, s pukovnikove strane, da je to bila šala, da do stvarnog davljenja nije došlo. Bila je to, u stvari, obična konverzaciona licentia poetica. Profesor shvata? Profesor, razume se, ne shvata. Naime, shvata da se po istoriji, dok se pravi, ponekad i ubija. Istoričar je, i dotle nema primedbe. Ali je sasvim očevidno da se sada zgraža još više, sad kada zna da davljenja nije bilo id a je priča ispričana samo za – zabavu.

 

[1] Dr Dušan Popović (1894-1965) istoričar, prof. Univerziteta u Beogradu. Bavio se izučavanjem prošlosti Vojvodine. Dela: Problemi Vojvodine, O Cincarima, Beograd kroz vekove, Velika seoba Srba 1690, Srbija i Beograd. (Prim. prir.)

 



 

Wednesday, November 23, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

TIGROVI U ČIZMAMA OD SEDAM MILJA

 

Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju. Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima …

Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi …

Tuesday, November 22, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

29. JANUAR 1955.

Juče sam se zarekao ustati u 7. Ustao u 11. To me podseća na Gideove[1] Močvare. Treba se učauriti u metodičnost. Ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih. Pisao „Komentare za NjegovanTurjaške“. Komentari na nenapisan roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati.

Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar, ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova. Ali onda to nisu moje varijante. Imam nekih poteškoća sa kontrapunktalnom tehnikom. Spojevi propuštaju. Huxley[2] i Dos Passos[3]. Čitao Maratove[4] govore. “Otkriven plan da se uspava narod i spreči donošenje ustava!” Dobro zdravlje Mirabeaua[5] prava je javna nevolja!

Za osam dana polažem Opštu Psihologiju kod B. B.-a. Posle ću se moći baviti drugim stvarima nego Thorndikovim[6] mačkama i Kellerovim[7] šimpanzima. Eksperimenti su bar u nečemu definitivno poučni – ne treba biti niži oblik života. U svakom slučaju, ne u društvu – višeg. S uvođenjem sveske za “Marginalije” konačno postigao izvesnu preglednost papira. Napolju je – napolje. Hladno i krcato neudobnostima. Ne izlazim već četiri dana. “Tebe nisu ni trebali puštati.” Kaže mi D. Z. “I nisu.” Kažem.

Telefonirao L. J. Kod njega će se igrati poker, ali nedostaju partneri. Koliko ih trebaš, pitam. Bar jednog, kaže, sam sam. Odlazim žurno. L. J. je Crnogorac, sin bivšeg oficira. Dobro igra. C., međutim, kaže da, iako ga dobro igraju, Crnogorci nisu izmislili poker. Tu ipak treba nešto raditi, deliti karte, uplaćivati žetone. Igramo dvanajest sati neprekidno. Dobijam. Zatim “Trandafilović”. Sto je prepun Tititra[8]. Nema nijednog Triblionca. Plaćam. Na kraju sam na gubitku. U tri posle ponoći opet sam u sobi s mačkama i šimpanzima. Na radiju nalazim nekog krčećeg Brucknera. Glenn Miller[9] je čist. Ostavljam njega. Pišem ove redove...

 

 



[1] André Gide ( 1869—1951) francuski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za literature 1947. Početak mu je bio u simbolističkom pokretu, a između dva svetska  rata se borio za antikolonijalizam. Dela: Podrumi Vatikana, Kovači lažnog novca, Pastoralna simfonija.(Prim. prir.)

[2] Aldous Leonard Huxley (1894 – 1963) je engleski pisac, koji je polovinu svog života proveo u SAD.  Bio je humanista i pacifista. Pri kraju svog života smatran je u akademskim krugovima kao vođa modern misli i intelektualac najvišeg ranga. Pisao je kratke priče, romane, poeziju i filmska scenarija. Glavna dela su mu: Vrli novi svet, Kontrapunk života, Slepi u Gazi. (Prim. prir.)

[3] John Roderigo Dos Passos (1896 – 1970) američki pisac romana i umetnik. Glavna dela: Manhatan transfer, 42-ga paralela, Orijent ekspres, i dr. (Prim. prir.)

[4] Jean-Paul Marat (1743 – 1793) je bio Švajcarac i lekar, politički teoretičar i naučnik, ali je poznatiji kao radikalni novinar u doba Francuske revolucije. Bio je jedan od najvažnijih ljudi u to vreme isto kao Danton i Robespierre. Bio je ubijen od Charlotte Corday u svojoj kadi. (Prim. prir.)

[5] Honoré Gabriel Riqueti, Comte de Mirabeau (1749 – 1791) je bio francuski pisac popularni orator i državnik. Za vreme Francuske revolucije bio je umereni političar i favorizovao je konstitucionalnu monarhiju po modelu Ujedinjenog kraljevstva. Tajno je i neuspešno pregovarao sa francuskim monarhom da ga pomiri sa revolucijarnom vlašću. (Prim. prir.)

[6] Edward Lee Thorndike (1874-1949) čuveni američki psiholog XX veka. Predavao na Kolumbija univerzitetu. Bio je predsednik Američkog udruženja psihologa 1912. Tipičan eksperiment sa mačkom u kutiji, čime je dokazao da životinje ne rezonuju, nego se uče na principu pokušaja i postepene eliminacije grešaka, pojačavajući pravilan odgovor kroz ponavljanje. (Prim. prir.)

[7] Fred Keller, nemački Geštalt psiholog XX veka. Vršio eksperimente sa majmunima, utvrdivši da oni uspevaju da izvrše neku radnju koja zahteva primenu adekvatnog rešenja. (Prim. prir.)

[8] Titiri je izraz koji Borislav Pekić upotrebljava za protivnike komunističke vlasti. Naziv koji upotrebljava za članove Skoja ili Komunističke partije je „Triblionci“. Izraz je preuzet od Anatole France a iz Savremene istorije. (Prim. prir.)

[9] Alton Glenn Miller (1904 – 1944), je bio američki džez muzičar, kompozitor. Najčuvenije su:  In the Mood, American Patrol, Chattanooga Choo Choo, Tuxedo Junction, Moonlight Serenade  i Pennsylvania 6-5000. Za vreme II svetskog rata njegov avion je nestao na letu prema Francuskoj gde se bio uputio da zabavi američke trupe. Telo mu nikada nije bilo nađeno. (Prim. Prir.)

Monday, November 21, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

SAVREMENA ISTORIJA

„Narod je omlitaveo. Mi republikanci, mi slobodari i socijalisti, mi od toga patimo danas, a vi, gospodo monarhisti i cezarovci, vi ćete od toga patiti sutra. I sami ćete iskusiti kako je teško napojiti magarca kad nije žedan... Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dođe red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti... Konj je tu, imate samo da ga uzjašete. Ali kad budete na njemu, on će mirno leći kraj puta i vi ćete ljosnuti. Gore kljusine od njega nema. Kome od njegovih jahača nije polomila rebra?...“

To veli gospodin Beržere u Franceovoj[1] Savremenoj istoriji. Mislim da ...

[1] Anatole France (1844—1924), francuski književnik, pesnik, novinar, ironičan i skeptičan. Član Francuske Akademije i dobitnik Nobelove nagrade. (Prim. prir.)

Friday, November 18, 2022

Златно руно, 3 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

 

Златно руно, 3 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

Ироничним дијалозима непрестано се појачава све

израженија напетост у роману. Интелектуални статус ликова који разговарају омогућава да диспуте о демократији

и политици схватимо као успешно романескно бекство

од баналности. Јер баналност никада није дисонантна:

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Па шта? Јеси ли ти политичар или

професор етике? Зар не видиш да су ти људи савршено

неосетљиви према неком пристојном третману, да уважавају једино ударац буздованом? (III, 366)

КЛЕОНТ: Српска мурдарска посла! Што доносе

законе кад их се не држе? Стално доносе неке законе које

нико жив не поштује... А и како ако их се сама влада не

држи... (...) (III, 377)

У Златном руну води се, осим осталих, непрестано

реторичко расположење јунака за говор о демократији и

говор против демократије. Шта, међутим, демократија

може донети, о томе се отворено не говори са унутрашње

поетичке дистанце. Али такви разговори о демократији

својом противуречношћу маме читаоца. То је, заиста, при-

лика да се у роман угради нови слој политичког говора

о демократији.

Он је понекад намерно неодређен, али

свакако замишљен да представља динамичну супротност

у односу на баналност и пустош тоталитаризма. Томе,

најзад, доприносе и размишљања јунака о држави којима

се романескни смисао о природи демократије води према

могућим даљим решењима и давању стварног смисла

приповедања о политичком:

„(...) Да нема те државе, каква је да је, вриколакас је

појео, ми бисмо и данас еспап на леђима преко урвина

преносили, трговачке парнице водили под буквама, обавештавали се о стању на удаљеним тржиштима код случајних

намерника, путовали као у рат да идемо, а у меничним

споровима не би тријумфирала странка с већим правом,

него с већом секиром (...)“ (IV, 166)

Где се у свему овоме налази аутентично Пекићево

лично и поетичко мишљење тешко је, а можда и излишно,

одређивати. Плодотворна збрка која се ставља пред читаоце

романа води до извесне модерне делотворне неурозе која

настаје тражењем нечега наизглед тако очитог, а добро

скривеног. Пекићеви јунаци беже из стварности и враћају

се њој на многе начине.

Њихово гледање на демократију као

на махање марамицом из воде носи многа противуречна

значења. Најупечатљивије је, можда, оно о могућој узалудности покушаја да свет буде бољи. Утешно је, ипак, то

што је реч о предмету који се казује деминутивом и што

је реч о махању, чину каквог-таквог поздрављања, макар

оно било и из воде.

 

Thursday, November 17, 2022

Златно руно, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

 

Златно руно, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Ако од наше Скупштине ишта чини

демократску институцију, онда су то прљавштине које се

с њених и око њених трибина могу чути. Али се, ипак,

не може рећи да нисмо напредовали. Још пре осамдесет

година, на Светоандрејској скупштини, вадиле су се кубуре

и дебатовало мецима. (III, 358)

Од Пекићеве ироније није поштеђено ни отечество:

„(...) У турско доба мого си бар у контрабањду. Ем се

исплаћивало, ем се у родољубије рачуњало. Симеон Грк се

тако подиго. У Земуњ. Са оружје и џебању. После дошла

Србија, слобода и сифилизација. Све диаволон попио.

Који су те, исти Србљи, за патриотическо кријомчарење

целифали, сад те за издањство срамоте. (...)“ (I, 105)

„(...) Отечеству jе памћење као у пилета. Да Капетан

Миша није о свој трошак фирму на Университет истакао,

вражју би је матер Општиња тамо препела. А окром, отечеству ионако таксењи закоњ у Скупштиња донесе. Параграфа, теос филакси, више од људи на које се дижу. (...)“

(I, 226)

Иронија према демократији која личи на „махање

марамицом из воде“ јесте нека врста јеретичке молитве да

буде боље. Отуда се са различитих гледишта преиспитују

перспективе до којих могу довести одређени политички

грехови:

„Шта ће Србима индустрија? Ја бих њима лијепо дао

да напасају стоку. Србија би могла да постане један велики

обор и да нас све види Бог!...“ (II, 95)

Међу онима који спречавају да такве молитве буду

услишене налазе се политичке партије. Поједино њихово

деловање понекад код неких људи улива толико немоћи да

одустају од било какве борбе. Располућеност се огледа и

у „аксиоматичком“ осећају властите незаменљивости коју

Пекић, такође, подвргава иронији. Она, такође, јесте један

од разлога због којих се демократија често и доживљава,

од стране скептичних и иронично расположених јунака,

по својим учинцима као „махање марамицом под водом“:

ДР МИХАЈЛО: (...) По природи уображеног, али тиме

не мање ексклузивног права на тоталну истину, свака

партија мора полазити од претпоставке да све остале

државу воде у пропаст. Јер, кад би се суверенитет над

политичком истином, ма и фрагментарно, делила са

конкурентском, њено постојање не би имало никаквог смисла. Јаке и успешне странке заснивају се на аксиоматичном осећању властите незаменљивости и туђе, подједнако аксиоматичне,

излишности. Могу, дабоме, имати и неки програм, но он

је од другоразредне важности. Ако је довољно неодређен и

небулозан, не мора бити од велике штете. (...) (III, 354)

У таквим околностима постојање политичких противника сматра се својеврсним проклетством. Отуда се хиперболизују властите вредности, а умањују вредности противника. Таква непремостива напетост тешко да може водити истинском демократском „спасењу“. Отуда демократија у

стварности као да се држи Еурипидове препоруке: „Никада

се немој заморити у помагању домовини“. Она је само

овлашна метафора за облике владавине којима се упорно

бежи од тоталитаризма, али никако да се стварно и

побегне.

ДР МИХАЈЛО: (...) Противници никад нису у праву,

према томе, за државу су погубни. А шта су они који су за

државу погубни? Државни, народни непријатељи, разуме

се... (...) Да се најпре прогласе „Очевима отаџбине“, а

затим погубе као њени гробари. Да док су на власти или од

утицаја, буду способни, одани, непорочни, непогрешиви,

а кад падну, постану незналице, покварењаци, страни

плаћеници, слабићи и протуве... (III, 355)

Демократија је за поједине Пекићеве јунаке и рађање

свести о проклетству деловања за друге. Деловање за

друге се веома лако преобликује у деловање против

других. Тако се долази до стања у коме се, понекад,

изабраник претвара у човека који сладострасно ужива у

власти:

ДР МИХАЈЛО: (...) нико, наиме, није будала да за вођу

бира људе који ће га у пропаст одвући, што је, при више-

страначком поретку, не само могуће већ и неизбежно,

прејудицирано самим изборним правилима игре. По при-

роди демократије, ма кога изабрао, изабраћеш магарца,

лопужу и народног непријатеља. (...) (III, 356)

У парадоксалној немоћи демократије да сама себе

обузда, чак и њене тековине, као што су медији, постају

суштински сурогати. Моралност медијских закона се

поступно понекад преображава у абнормалну еристику:

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Шта пада под удар Закона о штампи

не одређује драга моја, Закон, већ онај ко га тумачи и

примењује. (III, 357)

Празни идеализам демократије крије се и у примени

њених закона, мисле Пекићеви јунаци који су склони

ироничној сумњи:

ДР МИХАЈЛО: (...) Код нас је одговарајући закон

често једва видљив доказ да нешто стварно и постоји.

Тако је Закон о заштити државе био једини опипљиви,

рационални доказ да постоје државни непријатељи. (...)

(III, 360)

Насупрот томе, Јаков Балтазар који систематичније

размишља о историји, каже:

(...) Историја је прича о људском покушају да се уста-

нове извесна Правила игре која ће балансирати нашу

природну потребу за апсолутном моћи и тоталном

користи, а цивилизација пристанак да се та Правила

поштују и кад нам ништа од тога не доносе, или доносе

много мање него што смо очекивали и на шта смо права

имали. Та Правила игре у области о којој говоримо јесу

закони. Рђави, добри, непотпуни, неумешни, разумни,

свеобухватни, недовољни, претерани – они су једина

брана пред хаосом самовоље наше природе. И зато је

боље бити роб у земљи са законима него слободан човек у

земљи која их нема... (В, 210)

ДР МИХАЈЛО му противречи:

Природно стање ствари, уосталом, ако човек има у

виду нарав наших закона и њихову сврху, која не лежи

толико у заштити грађана од власти колико у обезбеђењу

власти од грађана. (III, 360)

Овако обликованим дијалозима јунака Пекић је супротстављао различита полазишта препуштајући читаоцу

да се нађе негде између, ближе једном или другом, или

баш на једном или другом становишту. Демократија је,

несумњиво, успон. Али успон куда? Управо таква делотворна неодређеност у обликовању значења чини Златно

руно веома слојевитим делом. У овом Пекићевом роману

се, свакако, трага и за извесним иманентним духом демократије. Да би се до њега стигло, у роману је развијена веома сврховита борба различитих сумњи у плодотворност поштовања „воље народа“:

АНТОНИЈА: Како једно овакво мишљење може

подупирати народну вољу?

ДР МИХАЈЛО: Онако као што конопац подупире

обешеног, претпостављам.

Држећи га за гушу све док не издахне. (III, 360)

Очито је стално реторичко трвење двеју схема: једне

која тражи смисао ствари и друге која пориче постојање

било каквог смисла видећи делиће смисла у парадоксу и

супротном ставу:

АНТОНИЈА: За мене Народна скупштина није улица!

ДР МИХАЈЛО: Ме може ни бити. Улица је чистија.

(III, 361)

Лик др Михајла јесте онај чијим се опаскама у дијалозима са различитим ликовима моменти празног, готово

романтичарског, идеализма о демократији разлажу у суровој стварности:

АНТОНИЈЕ: (...) У сваком случају, не верујем да ћу га

за време уношења бадњака премлатити...

ДР МИХАЈЛО: А што да не? То би било сасвим по

мери наше парламентарне традиције. (III, 362)

Пекић у Златном руну сваким новим дијалогом динамизује привлачну снагу неопходне сумње. То изазива функционалну напетост. Идеали демократије се мере њеним понорима. Ови полови се наизменично међусобно привлаче и одбијају. Понекад су готово изједначени по својој

структурној повлашћености у роману. Код Пекића оба

пола демократије, демонски и идеалистички, имају своју

ироничну сврху налазећи оправдање у историји:

„Што се тиче Гарашанинове изјаве да је народ глуп као

стока и да као год стока ништа не поима, томе са своје

стране не бих имао ништа ни додати ни одузети. Ја сам

тако одувек мислио. (...)“ (IV, 164)