Thursday, April 24, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 8. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. avgust 1955. 

Primer koga koristi Plehanov da bi dokazao da „(...) pa i samo pitanje o tome koji faktor dominira u društvenom životu njima“ (tj. sebi i uopšte pravim i doslednim materijalistima ) „izgleda neosnovano. (...)“

Taj primer iz građanskih ratova u Rimu, odabran sa namerom da pokaže kako se u svakom događaju mogu iznaći brojni faktori da mu posluže kao razlog, i da je „neosnovano“ stavljati jedan iznad drugog, kako to čine ekonomski materijalisti - taj primer kažem nije korektan, a što nije, ne bi bilo tako ozbiljno, nego uopšte i ne dokazuje ono što mu je bilo stavljeno za cilj.

Tačno je da su strasti vladale u to borbi između braće Grasi i senatske stranke, što svedoči i neobičajeno svirepo postupanje sa jednim od najuglednijih rimskih patricija, Tiberiem Grahom, koji je bačen sa mnoštvom svojih pristalica u Tibar, posle patriciske pobede na Kapitolu.

Tačno je, premda daleko manje da su se, kako tvrdi Plehanov: „(...) kako Grasi, tako i njihovi protivnici koristili u borbi onim sredstvima koje im je davalo rimsko državno pravo. (...)“ Zar lišavanje izborne časti pučkog tribuna Marka Antonija , koji je pretio vetom Grahovom Zakonu o zemljišnoj kvoti, da bi se taj zakon ipak provukao kroz skupštinu, nije otvorena povreda rimskog državnog prava, u čije okvire Plehanov želi da strpa borbu te narodne stranke i Senata?

Zar pokušaj Tiberija Graha da obezbedi, protivno Rimskom državnom pravu, svoj ponovni izbor za pučkog tribuna 133 pre Hrista, a u cilju da sprovede svoj Zakon o zemlji, ne demantuje Plehanova? Zar odluka konzula Popilija Lenasa, da se imaju umoriti građani koji su učestvovali u Grahovom pokretu predstavlja, obzirom na Zakon od XII tablica sredstva „(...) koja mu je davalo“ - po Plehanovi – „Rimsko državno pravo“?

I najzad su - to je nesumnjivo – „kako prijatelji Graha, tako i njegovi protivnici bili zainteresovani, (...)“
kako veli Plehanov, prvi da se zloupotrebe odstrane, a drugi da se održe, i ti su interesi bili poglavito materijalne prirode. Ovde postoje tri faktora da se ne ulazi u ostale, koji bi se mogli pronaći, a da Plehanov ne daje prednost nijednom od njih. Čini se da su se ruski materijalisti preplašili optužbe, da ekonomskim faktorima daju isključivu prednost, pa su tim istim faktorima stidljivo oduzeli pravo da odlučuju o obliku događaja.

Wednesday, April 23, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 6. avgust 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6. avgust 1955. (nastavak) 

Čudno je kako se Z. D. ne može osloboditi Timofejeva . Čudno je kako se čitava jedna generacija ne može osloboditi onoga što je naučila iz komentara o Tolstojevom i Gogoljevom stilu. Doduše, prigovor o „verbalnoj diferencijaciji kod dijaloga“ može da stoji, iako na njega ne polaže bezmalo nijedan veliki pisac.

Manovi junaci govore svi na savršeno isti način. Isto se zapaža u dijalozima Hemingwaya ili Dos Passosa . Frans takođe nije izuzetak. No uprkos izvesne opravdanosti prigovora uveren sam da Z. D. misli jedino na sporedne diferencijacije onoga tipa kojim Faulkner oživljava izgovor svojih „obojenih“. Međutim, stvarna se diferencijacija postiže tek u duhu, u sintaktičnoj konstrukciji rečenice.
x
Realizam. Pa on odbrojava samo teme. O zadovoljstvu i nezadovoljstvu preterano je govoriti na način kako to čini Wilde:

„Die Abneigung des XIX Jahrhunderts gegen den Realismus ist die Mut Calibans, der seine eigene Fratze im Spiegel sieht. Die Abneigung des XIX Jahrhunderts gegen die Romantic ist die Mut Calibans der das Gesicht eines anderen im Spiegel sieht“ .

Tuesday, April 22, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 6. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

6. avgust 1955. 

Započinjem sa studijama „porodičnog“ romana. Za sada sa olovkom u ruci čitam Karamazove . Zatim na red dolaze Forsajtovi , Budenbrokovi, Glembajevi , Rugon-Makarovi . Ne verujem da ću skicu za „Njegovane“ početi pre Nove Godine. Čak ni u prvoj polovini iduće, koju sam rezervisao za drugu egzistencijalističku monografiju Pustolovine Davida Gnjide III pisara gradskog suda u B.
 x
Ne zaboraviti moto: „Klip-klap, klipete-klap, klip-klap“ , ako me sećanje ne vara.
x
„(...) Nijednog trenutka nisam pretpostavljao da za sebe obezbedim ulogu svedoka u tom procesu koga zajedno sa istorijom vodim protiv sebe, svojih nada i svojih zabluda. On toliko liči na moj intiman slučaj da neću i ne mogu osigurati nikakvo rastojanje - nisam istoričar, i od mene se ne može očekivati nikakva neutralnost. Ja sam saučesnik vremena! (...)“ 
(Dnevnik o Njegovanima str. 6.) 

Monday, April 21, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 5. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. avgust 1955. 

Mogućnosti ne stoje prema našim moćima ni u kakvom odnosu, koji bi mogao biti rešen i predviđen razumom. One su izvan kruga koga je obeležio duh da u njemu objavi svoju kratkotrajnu vladu. Jer šta je duh? Nesporazum sa mesom. Jedna pobuna u krvotoku. Slučaj koji se nije morao dogoditi i ne zaslužuje neizmerno poštovanje koga mu ukazuju fanatici. Ali kad se već dogodilo, on je pre uljez nego pristojan gost, pre uzurpator nego izabrani naslednik životne struje koja protiče.

Nije potrebno preterano ga posvećivati. Filosofija je u tom smislu samo jedan varvarski ritual posvećen duhu. Zar je to nešto bolje od kanibalskih obreda koji takođe imaju za svrhu da umilostive Boga? Potrebno je duhu reći - NE! To ne znači povratak instiktima, nego samo odbrana pred najezdom spiritualnih nagona, koji prete da od nas stvore neku vrstu intelektualne mašine!
 x
Roman je prevalio priličan put od Velikog Testamenta François Villona do Irca Samuela Becketta koji, pošto je svom junaku počupao udove stavlja ga u ćup sa piljevinom, i podrobno opisuje njegove doživljaje.

Friday, April 18, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. avgust 1955. 

U Musa Dagu Jermenski patrijarh poziva nemačkog pastora da na Mladoturke Envera i Talata ne utiče moralnim gnušanjem nego ekonomskom ucenom. „Oni“ - kaže otprilike patrijarh – „ne razumevaju jezik kojim nikad nisu govorili. Uostalom da su znali ma i jednu reč tog politički opasnog jezika nikad ne bi ugrabili vlast“.
x
Guljelmo Ferero smatra za „tri najčudesnije svetske društvene tvorevine: engleski parlament, prusku birokraciju i nemački socijalizam“. Bez dvoumljenja ja bih im dodao i četvrtu: emancipaciju žene! Prva je skrivila iluziju da narod upravlja, druga da upravljaju državnici, treća da upravljaju ljudi, a četvrta da se veća polovina biračkog tela priklanja čas jednoj, čas drugoj, čas trećoj obmani.
x
Danas popodne šetao sam se sa Leonidom Njegovanom po opkopima tvrđave. On je u ruci držao prvi svezak Gibonovog The Decline and Fall of the Roman Empire , pa mi je pala na pamet hrišćanska verzija Rimskog požara u koji sam sumnjao. Rekoh mu to, znajući njegovu versku osetljivost. Ne zato da bih iznosio svoje razloge nego da bih čuo njegove.

„Ne izgleda mi verovatno“ - kazah – „čak mi se čini protivno pravnom duhu u kome su Julovi sinovi bili gajeni, da pale svoju prestolnicu, da bi učinili krivcima par hiljada prljavih i neotesanih hrišćana, koji su svoje obrede držali duboko pod zemljom, i pretpostavljali da umru nego da ubijaju. Doduše ova prednost koju su hrišćani davali pokornosti nije bila preterano dugog veka, ali tada tvrdim nije postojao nikakav državni razlog za to klasično paljenje Rajhstaga.

Thursday, April 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 3. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. avgust 1955. 

„Zaborav je mirno umiranje srca, (...) 
 Zaborav to znači mreti na trenutke.“ 

Kako su umirali? Kako su nas ostavljali? Eto teme. Osamdesetogodišnji Marko Georgije gasi se nečujno u svojoj naslonjači koju je tetka Hristina primakla prozoru, što gleda na Spomenik, dok palata Reunione gori i duga kolona naljućenih mrava penje se Poenkarevom ulicom, a on, gde je? U Napulju, sasvim duboko u najlepšem satu svog života. Georgija Golovana ubija njegov vlastiti sin nad otvorenim koferima, koje je spremio za bekstvo.

Teodor Njegovan (Kleontov) brani se u svojoj kući do zadnjeg metka. Četrnaestogodišnji Toma (Georgijevih), koji je potajno simpatisao rodoljube, nesmotreno pokušavajući da prebegne prema njihovim barikadama, gine od njihovih metaka. Danilo Golovan rezignirano pušta da ga u prvom jutarnjem valu streljaju. Jakov Golovan, nakon četvorogodišnje borbe bude ubijen na skveru pred svojom kućom. I sve to u jednom jutarnjem satu.
 x
U stvari to je počelo sa pitanjem ko je kriv? Dok nisam zadao sebi (da li zapravo ja sam?) da prosudim dug i krvav spor između onoga šta značim svojim prijateljima i onoga što jesam odista, mogao sam se pohvaliti izvesnim spokojnim otaljavanjem svojih osećanja, poput čoveka koji obavlja ne naročito zanimljiv, ali ne ni izuzetno opak posao. Bez velikih pustolovina, ali i bez velikih padova.

Uzbuđenja, ukoliko ih je uopšte bilo, mogu se saopštiti rečima koje neće povrediti krepost ni najstrožijeg puritanca. Dođavola, ponekad me je uzbuđivao prorez na pamučnoj čarapi neke devojčice koja se penje u trolejbus, ponekad nagli prekid elektične struje ili zujanje motorne pile u susednoj drvari. Strasti, prilično nevine i neopasne. Jednom, nedeljom ili sredom, sa germanskom urednošću poseta ( ).

Wednesday, April 16, 2014

IZLOZBA U IME NARODA!!!

IZLOZBA U IME NARODA!!! 

Izložba o političkoj represiji u Srbiji 1944-1953. 

Istorijski muzej Srbije 16. april do 31 avgust 2014. 

Izložba inovativno i smelo, na savremen način, pretstavlja rezultate decenijskih istorijskih istraživanja autora i drugih pojedinaca i institucija o svim oblicima političke represije, njihovim direktnim i indirektnim posledicama na pojedince i društvo. Interaktivnim pristupom (filmske projekcije, tribine, predavanja, promocije, diskusije) postavka afirmiše demokratsku političku kulturu i suočavanje sa zločinima iz naše skorije prošlosti koji su činjeni u ime idologije.

Osnovni cilj izložbe U IME NARODA!, je da doprinese daljoj demokratizaciji društva u Srbiji kroz objektivno suočavanje sa represijom, totalitarnim i nedemokratskim nasleđem iz vremena revolucionarnih previranja, nametanja staljinističkog modela društva i političke kulture koja je govorila da je svaki neistomišljenik ujedno i državni neprijatelj kojeg treba na svaki način eliminisati. Kolektivizovanje krivice je vršeno prema političkioj, klasnoj i nacionalnoj pripadnosti a mnogi pojdinci su se na taj način našli u žrvnjima ideologije...

Sadržaj izložbe koncipiran je hronološko-tematski s ciljem da posetioca provede kroz vreme i prostor u kome se represija dešavala podražavajući scenario progona i tehnologiju represije. Ideja je da se usmerenim kretanjem od hapšenja i saslušavanja do egzekucije ili osude i prevaspitavanja prati sudbina progonjenih. Eksponati će biti postavljeni u klasičnom muzejskom formatu, demo-nišama, projekcionim salama; scensko-dramaturškim postavkama itd...eblokovi:

1. ,,Divlja čišćenja“- revolucionarni teror u Srbiji 1944-1946.

2. Politička suđenja, zatvorski i logorski život 1946-1953.

3. Kolektivizacija i otkup i Goli otok 1948-1953.

Na otvaranju će govoriti:
Dragoslav Mihajlović, Dušan Kovačević, Jelisaveta Karađorđević, Aleksandra Pekić, Miroslav Živković i Srđan Cvetković.

GOVOR ALEKSANDRE PEKIĆ 
NA OTVARANJU IZLOŽBE „U IME NARODA“ 16. 4. 2014. 

Zahvaljujem se Srđanu Cvetkoviću i njegovim saradnicima u ime svih onih koji su stradali i koji nažalost nisu dočekali da vide i prisustvuju današnjem događaju.

Moj deda je ubijen u Beogradu bez suđenja, bez odbrane, bez ikakvih dokaza krivice. Stradao je u prvim danima divljeg terora revolucije zajedno sa desetinama hiljada ljudi koji su na pravdi boga ubijeni. Izbrisani iz spiska živih i mrtvih, nestali u masovnim grobnicama širom Srbije, kao da nikada nisu postojali. Ne postoje ni obeležja gde su likvidirani, nema mesta na koje bismo mogli da položimo cvetić, da upalimo sveću, da se pomolimo.
Mač revolucije je pogodio ne samo njih nego i njihove porodice koje su sistematski uništavane, ostavljene bez sredstava za život, bez krova nad glavom.

Borislav Pekić, moj otac, koji je kao mladić od 18 godina sa svojim drugovima proživeo mučenje u istražnom zatvoru, u tamnjači, a kasnije i u raznim zatvorima širom Srbije, samo zato što su želeli slobodu, demokratiju i pravo da javno izraze svoje mišljenje. Proveo je 5 dugih godina zatočen, izgubio je i zdravlje i oči, zaradio tuberkulozu i jedva preživeo to vreme kazni i gladovanja. To je bila uobičajena odmazda vlasti nad tadašnjim političkim suparnicima. Koliko suza i gladovanja, mučenja, ostracizma i progona koji su im zagorčale život.

Tuesday, April 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 2. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. avgust 1955. 

Prolazim pored tamno obojenih stubova. Sa leve strane seku nebo ukočene kamene munje. Sa desne, pustinja prašine koja se kovitla kao nečujna elisa ukopana u beton. Njegove ivice imaju boju svežeg gara. On je mekan i ugiba se pod petama. Valovito zaokružuje trg i odlazi u nekoliko pravaca u zelen zagrljaj platana, u modri bljesak reke i u svečanu mudrost zidova koji rastu na obzorju.

Sa željeznih prsiju Konjanika curi pena. On motri na dolazak neprijatelja. Ali njega nema. Samo nekoliko derana češu svoje šiljaste nokte o ivicu bazena, u kome se pere mršava devojčica. Crkveni toranj drhti iznad grada. Prelazim preko trga i još jednom se okrećem, ne znajući ni sam zašto. Jednostavno osećam da se moram okrenuti. Da ću toliko toga izgubiti ako se ne okrenem.

Ali ništa se ne događa iza mene. Mršava se devojčica još uvek kupa i derani trljaju nokte o ivicu bazena. Ulice beže zrakasto. Ulazim u drogeriju. Treba mi bočica šipra za brijanje i toaletni sapun. Stvarno, kod kuće imam i jedno i drugo, ali n e m o g u da ne uđem. Devojka me prska parfemom, da bih mogao izabrati koji želim. Ali ja hoću samo šipr, koga ona nema.

U stvari, mogao bih uzeti koji bilo, no pravim se da sam navikao na šipr. Izlazim kao oblak mirisa koji se stinuo, i moram ići neprometnim ulicama, da bih izvetrio miris iz odela.
Prokleta devojka, mislim! No nije trebalo ulaziti. Tako je to uvek. Čovek želi kupiti iglu, a izlazi iz radnje sa šivaćom mašinom. Opet sam na domaku Konjaniku na kome se ništa nije promenilo. I uopšte ništa se na ovom svetu ne menja. Hvatam sebe u bezizglednom iščekivanju da se nešto značajno dogodi, ali sve je tako rezignirano isto, čak i devojčica i derani koji joj se smeju.

I vazduh koji se tegli kao želatin. Znam šta bi trebalo da činim, ali sam nemoćan da to sebi priznam. Uostalom, tešim se da sam tek jutros doputovao. Ali znam da je sve to samo loš izgovor za moj kukavičluk. Pa ipak strašno želim da je vidim! Umesto toga odlazim kući da ostavim toaletni sapun. Zatim izlazim ponovo i idem da pijem. Vraćam se kući užasno prazan i malaksao. Ništa, ništa!

Monday, April 14, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. avgust 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. avgust 1955. (nastavak) 

I slika : David Uš na Točku Sećanja. Prometej pada u Davidov san. Davidov gnjev i tuča. David otkriva Prometejeva božanska svojstva. Ugovor - David postaje Prometejev vodič. Prvo pristupno predavanje o paklu.

II slika : Čajdžinica. Prometej spoznaje šta je to strast. Susret sa invalidom iz Drugog paklenog rata. Muzika koja stvara grešnike. Rečitativ homoseksualaca i prostitutki. Prometej doznaje šta je to ljubav. Doušnici. Prometej se zaboravlja. Najamnici hapse Davida i Prometeja. Hor alkoholičara.

III slika: Tamnica u đavoljoj prestonici. Prvi pisar Biroa za registraciju misli. Prometej postaje načisto sa pojmom vlasti. Pred tribunalom. Prometejeva odbrana. Oni se upoznaju sa članom Revolucionarne unije grešnika. Čovek koji je silovao maloletnog vraga. David savetuje Prometeju da igra ludaka.

 IV slika : Kuća ljudi sa one strane bola. Hor lekara i hor ludaka. Pasionirani kolekcionar Bola. Prometej i David slušaju istoriju greha. Jedan autentični požar. Oni beže.

V slika : Kuća opsene. Hor klovnova. Laureat medalje za Laž. O umetnosti namargačenja. Trapez gluposti. Ekvilibrist na leševima. Profesor Instituta za proučavanje smisla Bola. Predavanje o kosmogenezi.

VI slika : Muzej slavne istorije greha. Jedno predavanje o istoriji pakla sa projekcijama u boji. Debata o najboljoj mogućoj muci. Stranka ortodoksnih sadista. Stranka udruženja za nemešanje u sreću. Protiv privatne svojine Bola. Predsednik Odbora za Mirnu izmenu tehničkih metoda terora. Prometeju objašnjavaju geslo: svako ima prava da bude ugnjetavan.



VII slika : Hram greha. Prometej bude predstavljen župniku crkve četrdeset svetih Đavola. Jedna misa za one koji su pali niz Hijerarhiju pakla. Pakao i Dobri Vrag.

Friday, April 11, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. avgust 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. avgust 1955. 

Večnost prođe dok se nešto ne dogodi. 
A kad se dogodi prođe čas. 

„(...) U mnogim delovima Evrope patriotizam je bio gotovo sasvim ugašen. Sve stare ideje spoljne politike bile su izmenjene. Fizičke granice su bile zamenjene moralnim. (...) Evropa je bila podeljena kao Grčka u doba koje je Tukidid opisao. Sukob nije bio kao u običnim vremenim između države i države nego između tabora rasutih svuda i svako je bio nadmoćniji u jednom mestu a ugnjetavan u drugom, ali koji su javno ili tajno vodili borbu u srcu svakog društva. 

Izgleda da je partijski duh pravdao i posvećivao dela koja bi se u svako drugo vreme smatrala za najpodliju izdaju. Francuski izbeglica nije video ničeg sramnog u dovođenju u Pariz austrijskih i pruskih husara. (...)“ 
(Critical and Historical Essays – Burleigh i njegovo doba - Thomas Macaulay) 

Kad čovek pročita gornji tekst ne može se oteti utisku da drži u ruci tom istorije Evrope za vreme III svetskog rata, koja je izdata za potrebe škola deci iz 2500. godine. Pada mi na pamet da sam pod datumom 15. maja zabeležio gotovo identične misli inspirisane aferama dr Krausa, majora Guzenka, Guy Burgessa i komesara Dida.

Onda sam rekao da jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa neuporedivo većim divljenjem i poverenjem u južnokorejsku armiju diktatora Sing-Man-Ria, nego u svoju vlastitu vojsku, i da od vremena verskih ratova Evropa nije bila isključivije podeljena. Makoli govori o Velikoj Revoluciji 1789. Da li bi to iko mogao da primeti bez navoda godine kada je delo štampano?
x
U poslednje vreme razmišljam o jednoj muzičkoj drami u stihu. Nazvao bih je Prometej u paklu - misterija o povratku Zaštitnika! Vatra, koju je zaštitnik ljudi Prometej Vatronosac ukrao od bogova, da bi je poklonio svojim ubogim štićenicima i time utemeljio civilizaciju, umesto da postane izvor saznanja (svetlosti) preobrazila se u izvor muka. Umesto da postane priroda raja, vatra je postala priroda pakla.

Dar koji je imao da usreći ljude bio je izvrgnut u razlog njihovog mučenja. Na kraju krajeva kakvo dobro može proizići iz jednog ordinarnog lopovluka. Obogaćeno krađom, čovečanstvo ima da ispašta svoje saučesništvo. Ono podleže kazni kao i ma koji kupac ukradenog predmeta. Takva je neopoziva odluka bogova (koji neka žive večno, kako veli Boleslav Prus ). Vatra je suština pakla.

Sama iz sebe ona je proizvela vrlo precizan mehanizam mučenja, u kome su se sa vremenom menjale jedino tehničke metode i sve revolucije podizane, samo u cilju zamene zastarelih i reakcionarnih metoda mučenja onim, koje su obzirom na opšti napredak duha, smatrane progresivnim. Naravno kao i u svakom paklu postoje đavoli i postoje grešnici, ali ova podela nije tako isključiva kao što je opisuje hrišćanska crkva.

Upravo na toj neisključivosti osniva se neuništivost i postojanost pakla koji jeste i biće prirodno stanje egzistencije, jer je proizišlo iz vatre. Jer, grešnici imaju ispod sebe još veće grešnike kojima se iskazuju kao đavoli, a iznad sebe još moćnije đavole prema kojima su samo grešnici. Tako je stvoren vrlo rafiniran sistem transmisije Bola, koji ga prenosi od vrha vraške hijerarhije do njenog dna.

Svako je mučen i svako muči, te su jedine nade i jedini napori uloženi u pokušaje da se ljudi popnu za koji stepen više u paklenoj hijerarhiji. Osnovni smisao života je više mučiti i manje biti mučen. Nemogavši da više podnosi dosadnog orla koji, poslan od bogova kljuje mu džigericu, Prometej beži sa Atlasa među ljude, od kojih očekuje zahvalnost. Tokom svog boravka na zemlji, gde mu kao vodič služi đubretar David Uš,

Prometej gubi svoja božanska svojstva i kada pokuša da ih upotrebi u odbranu od pobesnelih štićenika, ona sasvim otkažu te se božanski Prometej mora poslužiti jednim ljudskim svojstvom lukavstvom, koje ga sasvim isključuje iz besmrtnosti. On postaje čovek kroz zlo. Svi njegovi postupci posle ovog preobražaja samo su posledica promene u njegovim svojstvima. U toku velike revolucije,

Prometej umesto da izvrši obećanje dato ljudima da će stvoriti raj, ulazi u đavolji direktorijum i rasteruje buntovnike vatrom. Da bi konačno dokazao da je čovek, on se pokazuje nezahvalan prema svom prijatelju i vodiču kroz pakao đubretaru Davidu Ušu i naređuje da se ovaj umesto njega prikuje za Atlas, kako bogovi ne bi primetili Prometejevu odsutnost, kada jednom u hiljadu godina bace pogled na svog sužnja.

Thursday, April 10, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. juli 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. juli 1955. (nastavak) 

Jedna istorijska analogija: kada je po instrukcijama Dantona, Camille Desmoulins u ime zakona i čovečnosti ustao protiv Hébertovog terora tako oštro, da je izgledalo da napada teror uopšte, dakle i samog Robespierrea - sudbina dantonovaca bila je rešena.

Činjenica da su najvatrenije pristaše ove umirujuće politike i najbrojniji kupci tih famoznih brojeva Starog Kordiljerca bili reakcioneri, aristokrati i liberalni žirondisti svih vrsta, morala je ortodoksnim jakobincima izgledati dovoljna, da ih uveri u ispravnost njihove terorističke politike: jer kad kontrarevolucionari hvale neku meru revolucije, onda je to najsigurniji znak da je ona pogrešna.

Taj znak je nepogrešiv, jer potiče izravno iz instikta klase. Da u samom početku Desmoulins-Dantonove kampanje ni samom Robespierreu nisu bile jasne kontra-revolucionarne posledice napada na preteranosti Terora - koji se neizbežno morao pretvoriti u poziv na odbacivanje terora uopšte - svedoči činjenica da je Robespierre pregledao rukopise prvih brojeva Starog Kordiljerca i da se sa njima prećutno saglasio.

(Razlog ovome leži verovatno u Robespierreovim planovima protiv Opštine i Héberta.) Sasvim analogan je slučaj Đilasa iz 1954. godine. Kada je započela „tiha kampanja“ tog jugoslovenskog Dantona u zvaničnom organu Partije, kampanja protiv nedemokratičnosti, svemoći partije i plediranja za slobodni socijalizam - generalni sekretar Politbiroa je prve članke ove kampanje pregledao i rekao njihovom piscu - Dantonu i Desmoulinsu u istoj osobi: „Piši dalje!“

Bilo je to više nego što je rekao i sam Robespierre. Spolja posmatrajući događaje činilo se da iza Đilasa stoji Partija. Ono što objavljuje Borba moralo se smatrati izrazom zvanične politike. Tiraž Borbe nikad nije bio toliki osim u vreme Rezolucije i Korejskog rata. Raspoloženje naroda bilo je neposredno pogođeno u njegovim najintimnijim željama.

Trebalo je spontanom popuštanju diktature od 1948, dati i formalno obeležje. No nije bilo teško utvrditi da su ovakva raspoloženja najradosnije bila dočekana i reklamirana baš od kontrarevolucije, buržoazije i intelektualaca. Znak je bio tako jasan, da se Politbiro nije imao mnogo dvoumiti. (Ne verujem u to da su Đilasovi članci bili mamac za međunarodnu socijal-demokratiju i da je čitav sukob montiran.)

Poziv na demokratičnost postao je odjednom poziv na anarhiju, ustajanje protiv svemoći partije, direktno opovrgavanje diktature proleterijata, slobodni socijalizam samo maska kontrarevolucionarnog oportunuzma. Izvanredno zasedanje Centralnog komiteta osudilo je Đilasa isto tako sigurno vođeno revolucionarnim instiktom kao jakobinski sud Dantona i njegove drugove.

Istinu govoreći Đilas ni u svom poslednjem času nije bio dorastao Dantonu. On se nije borio, on nije rikao, on je dozvolio da njime ovlada rezignacija koja se tumačila kao slabost i njegovih načela i njega lično. No uprkos toga istorijska analogija Danton - Đilas ostaje.
 x
Slučajno su mi došle u ruke Nedeljne informativne novine iz 1953. godine, od 28. juna, sa uv
 odnikom Z. Ž. posvećenim godišnjici Rezolucije Kominformbiroa. Ovaj je uvodnik interesantan upravo sada u eri sovjetskog popuštanja, u eri kada to popuštanje dobija formalne oblike pregovora, deklaracija i izvesnih potpisa na aktima međunarodne saradnje.

Interesantan je pre svega da pokaže neobičnu razliku jugoslovenskog stava prema tom popuštanju otvorenu za nepunih godinu i po dana. Tumačenje koje Z. Ž. pridaje sovjetskom popuštanju izrazito je zapadnog tipa:
 a) spoljna politika je samo izraz unutrašnje;
b) promena spoljne politike SSSR-a je izraz promene stanja u SSSR-u, naime krize koja potresa ovaj „gotovo robovski sistem“.

Wednesday, April 09, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. juli 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. juli 1955. (nastavak) 

Niko ne bi imao razloga da indijsku vladu optuži za ono od čega je brani Hindustanski Times, i da objektivno značenje jednog političkog preduzeća ne bi moglo da bude nezavisno u posledicama od poštenih namera njegovih krmara.

„(...) U današnjem uvodniku vladi blizak Hindustan tajms podvlači da konferencija nema cilj da zemlje Azije i Afrike svrsta protiv Zapada. Konferencija takođe nije uperena ni protiv Australije, a ne radi se ni o stvaranju trećeg bloka, niti o povlačenju u izolacionizam.

Postavljajući pitanje šta je pozitivni cilj konferencije, list kaže da bi na ovo pitanje bilo teško odgovoriti preciznom formulacijom, ali se ipak može reći da se uglavnom radi o afirmaciji prava aziskih i afričkih naroda na slobodu i na nesmetan politički i ekonomski razvoj. (...)“ Tačno je da brod grade ljudi, ali je ne manje tačno da oni n e m a j u vlast nad vetrovima. Subjektivno Bandung je Velika revija azisko-afričkog nacionalizma.

Objektivno to je Loptačnica u kojoj je treći stalež pokazao plemićima vrata. Šta znači umirujući uvodnik lista koji je „blizak vladi“ prema moralnom efektu Bandunga koji je blizak srcima miliona nespokojnih ljudi. List ne nalazi preciznu formulaciju, kada je u pitanju „pozitivni cilj konferencije“ i smatra da će se on kretati oko prava azisko-afričkih naroda „na slobodu“.

Od koga? Obzirom da su sve kolonijalne sile istovremeno i kapitalističko-antikomunističke, potrebno je izvojevati pravo na „slobodu“ od njih. Potrebno je vaskrsnuti prepotopsku Monroovu doktrinu o Americi - Amerikancima. Ova doktrina uostalom odgovara svakom nacionalnom preporodu i ona se nemože napadati sa stajališta prava na „samoopredeljenje“.

 „(...) Kolonijalizam i rasizam svih oblika, biće jedno od pitanja koje će naići na jednodušnu osudu konferencije u Bandungu. Upotreba nuklearne energije i pitanje koegzistencije takođe će biti pitanja kojima će se baviti konferencija. Verovatno je da će konferencija zahtevati i prijem u OUN onih država ’koje već duže vremena čekaju pred vratima ove organizacije’. Neki učesnici zahtevaće isto (...)“.
Evo kako Politika ocenjuje eventualni dnevni red konferencije: kolonijalizam, razoružanje, koegzistencija! Mi ćemo subjektivno zahtevati svoju slobodu, na koju imamo neosporno - istorijsko i moralno pravo. Mi ćemo zahtevati da se svet razoruža i sarađuje na temelju mira, pomoći nerazvijenim zemljama i socijalne pravde, mi ćemo najzad zahtevati da Evropljani odu sa kontinenta i prepuste nas svojoj sudbini.

Tuesday, April 08, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. juli 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

27. juli 1955. (nastavak)

 „(...) sa šefovima delegacija, načelno se suprostavio potezanju pitanja koja je označio kao ideološka. Zemlje Istočne Evrope - rekao je on - članovi su Ujedinjenih nacija. Ne postoji nikakva pravna osnova za tvrđenje da one nisu samostalne. Tvrditi tako nešto, znači ocenjivati međunarodnu situaciju ne prema pravnom i političkom nego prema ideološkom merilu. (...)“

 G. Nehru ova pitanja takođe označava kao ideološka. Ali on voli forme. Kod njega nema reči o „domašaju“, jer on uviđa da jednom „moralu“ nije ništa van domašaja. Zato on umesto „vandomašajnosti“ pronalazi „pravne osnove“. Pogledajmo ih. Pre svega nije tačno da su sve Istočne zemlje članice Ujedinjenih naroda (Rumunija, Bugarska, Mađarska, Estonija, Letonija, Litvanija).

A zatim nije tačno da ne postoji „nikakva pravna osnova za tvrđenje da one nisu samostalne“. Svakako Poljska nema kolonijalni status u formalno pravnom smislu. Ona ima Ustav i narodnu vladu u kojoj je istina ministar odbrane sovjetski maršal - Rokosovski - ali šta to mari ako je „pravna forma“ zadovoljena. Pravno Rokosovski je Poljak. On ima poljsko građanstvo.

Pravno sami Poljaci dozvoljavaju sovjetskim trupama stacioniranje na njihovoj teritoriji - što zahteva okupacija Istočne Nemačke. Pravno uzevši Kerzonova linija je u stvari oslobođenje poljske braće „po idejama i po krvi“ od suvišnih teritorijalnih briga. Pravno se ne može ništa primetiti na trgovinskim ugovorima između Istočnih „demokratija“ i SSSR. (Kakvi su ti ugovori faktički vidi se iz dokumenata i priznanja jugoslovenskih komunista posle 1948.)

Međutim Nehru ipak smatra da pravne osnove ne postoje za prihvatanje Kotelavalinog predloga. Za njega dolazi najpre forma, pa tek onda suština tiranije. Po toj logici nemoguće je osuđivati Hitlera za interne zločune, jer on je i te kako bio snabdeven pravnim formama koje su indijskom premijeru toliko drage.

Po toj logici Frankov režim je pravno utemeljen. I najzad Nehru smatra, kako se to jasno vidi iz poslednjeg stava u novinskom navodu, da postoji jedno posebno pravno-političko i drugo posebno ideološko merilo u ocenjivanju međunarodne situacije. Kao da politika i pravo nemaju savršeno nikakve veze sa ideologijom i kao da ni politika ni pravo posredno ili neposredno znače samo prevođenje ideologije u političku i praksu i pravo.

(Komunisti su prvi koji bi to morali da priznaju. Na kraju krajeva to je izvorno njihov stav.) Najzad rezultat. Komentar Politike od 22 aprila: „(...) Stvaraoci pet načela koegzistencije sačuvali su, kao što se pokazalo, jedinstvo u ovim trenucima. (...)“ Neskriveno zadovoljstvo. Zar, međutim, nismo upravo mi bili ti koji smo otkrili satelitski kolonijalizam Istočnih zemalja?
*
 Fanatizam ima dva sečiva. Pošto se iskoristi prvo, neophodno je otupiti drugo.
*

Monday, April 07, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. juli 1955. 

 „(...) da na ovom mestu dodam da mi nismo skloni da delimo režime, a još manje zemlje na, na primer, kapitalističke i komunističke zemlje. Takva uprošćena klasifikacija po etikatama kojoj, uzgred budi rečeno, razni ljudi pridaju razna značenja, ne omogućuje pravilno tumačenje ili opisivanje svih složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu. 

Mi naročito nismo naklonjeni nekom sličnom prilaženju ako bi tu trebalo podrazumevati da nije bilo mogućnosti za trajnu miroljubivu koegzistenciju i saradnju među njima (...)“ 

Zar ova izjava ministra spoljnih poslova i člana Ck skj nije jedan čisti socijal šovinizam! „Kapitalizam“ i „komunizam“ su uprošćene klasifikacije, te kao pojmovi ne mogu implicirati „složenosti i raznovrsnosti u postojećim socijalnim sistemima u svetu“? Sa marksističkog stanovišta trebalo bi gospodinu K. P. postaviti jedno prosto pitanje:

- Nemaju li svi kapitalistički sistemi pored različitih formi (buržoaska republika, ustavna monarhija, diktatura) jednu istu političku sadržinu: diktaturu buržoazije i jednu istu ekonomsku sadržinu - eksploataciju rada od strane kapitalista? 

S druge strane nemaju li svi socijalistički sistemi, barem teorijski, uprkos jugoslovenske, sovjetske, narodnodemokratske ili kineske forme, jednu istu političku sadržinu - diktaturu proleterijata, i jednu istu ekonomsku sadržinu: oslobođeni rad ispod eksploatacije kapitala? Otupljivanje klasne oštrice u spoljnoj politici socijalkomunista je čist oportunizam. Neposredno iz njega izviru ovakvi .....
x
Dogodilo se ono što sam očekivao. Ono što je logično i neizbežno sledilo iz koncepcija sazivača Banduške konferencije. Uzaludni napori izvesnih delegata - pre svega Cejlona, Pakistana i Turske - da se izvesnim osudama da univerzalniji, pa prema tome i ispravniji karakter ostali su ugušeni više u Nehruovom „neutralizmu“ nego u direktnom protivljenju komunističkog premijera.

Friday, April 04, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 26. juli 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

26. juli 1955. 

Danas sam napisao pismo ( ). Odvažio sam se samo u šali da govorim o svojim osećanjima. Uostalom ona zna koliko me truda staje da se rugam sebi. Biti ciničan na svoj sopstveni način - to je poslednje sredstvo samoljublja. Voli sebe onaj ko ume da vređa sebe. Strahujem od toga da mi ne odgovori, pa se tešim pogrešnom adresom koju sam stavio na pismo! Ulica je ta, ali broj verovatno nije. Kakav smešan kukavičluk.