Wednesday, June 20, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,

 ARHITEKTURA I deo
 ARHITEKTURA (GRADITELJSTVO) 

Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zađeš.
*****
 Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tuđi.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na građevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, građi, uzorima i mašti, već one, građevine same.
 ***** korah Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.

I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u građi, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
 Hodočašće Arsenija Njegovana

Tuesday, June 19, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VI, 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,

 APSURD VI deo 

 Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe. antonchristian_holofernes *****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni.

Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog.
 Tamo gde loze plaču

Monday, June 18, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO V,

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO V, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić, 
APSURD V deo 

 Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo. Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo.

Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
 *****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije. antonchristian_010-320 *****
 Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.

 Dnevnik 1983/84

Friday, June 15, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IV, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić, 

APSURD IV deo 

 Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi neka druga filosofija.

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
Dnevnici 1983/1984 defence Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu. Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
 Dnevnici 1983/1984

Thursday, June 14, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO III,

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO III, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD III deo 

 Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće. Kako upokojiti vampira 200354137-001

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.
 Dnevnik 1983/1984

Wednesday, June 13, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO II

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO II, 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,

APSURD II deo 

 Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
 Život na ledu 1955/59 Malevich-Suprematism_58_lg.jpg Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
 Život na ledu 1955/59

Tuesday, June 12, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO I

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO I 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 APSURD I deo 

 Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede.

Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kierkegaardovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. DALI-Don Quijote02

Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.

Monday, June 11, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici. 

 Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.

Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.

Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.

Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.

Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.

Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena. De Chirico-2 Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.

 Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.

Saturday, June 09, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Život na ledu.
 (Ideje za uvodni komentar Dnevnika 1983.) 

Dnevnik 1983. godine sadrži suspendovani život, život na ledu. Zato se od njega ne mogu očekivati događaji, pogotovu kritika građanskog društva, koju je tako sjajnom našao kritičar „Večernjih novosti“ Milidragović, kad sam objavio izvode iz 1945. godine. Suspendovani život je svestan samo vlastitih snova i košmara.

Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva. Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.

Što se tiče te nesrećne građanske klase, dva momenta sprečavaju pisca da se njome i dalje bavi, ma koliko mu bila draga i ma koliko žalio za njom. One njene osobine za kojima ne vredi plakati, premestile su se u jednu drugu klasu. One koje su nešto vredele nestale su sa tim svetom. Novu emulziju najpre treba razumeti, pisac međutim nema za to više ni vremena ni volje. A.Rethel_Death Ovo što je rečeno važi naravno samo za našu građansku klasu koja je postojala sve dok se protivu nje valjalo boriti, a prestala postojati, naime nikad nije ni postojala, kad je pobeda izvojevana. Što se tiče engleske građanske klase koja živi negde oko pisca, njome treba da se bave engleski autori.

Moraju samo požuriti, jer se i njoj može dogoditi da nestane u mnogobrojnim preradama istorije na osnovu orvelovskog načela – da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, a onaj ko kontroliše sadašnjost – kontroliše i prošlost.

Ovo su neke ideje za uvodni komentar kojim bi trebalo propratiti izdanje mog dnevnika za 1983. godinu, što ga nameravam objaviti u „Književnosti“ iduće godine.

Friday, June 08, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Partija i poslednji Mohikanac. 
(Tito na Plenumu 1954. godine.) 

U uvodnom izlaganju na III vanrednom plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održanom povodom slučaja Đilas, Tito je između ostaloga rekao:

„(...) Prije nego što i poslednji klasni neprijatelj bude onemogućen, prije nego što socijalistička svijest obuhvati najšire mase naših građana, ne može biti ni odumiranja, odnosno likvidacija Saveza komunista. (...)“ J. Pollock-Chaos

Treba zamisliti budućnost u kojoj će cela jedna partija, njena ukupna snaga vlasti i policije, celokupna njena birokratija, čuvati već osvešćene narodne mase od jednog jedinog zaostalog klasnog neprijatelja, tog poslednjeg Mohikanca jedne nazadne prošlosti.

Ako bi taj buržoaski fosil znao da samo njegov život održava partiju živom i da bi je njegova smrt obavezivala na raspuštanje, ako je klasno svestan morao bi se smesta ubiti, jer bi time naneo partiji konačan udarac što ga ni istorija ni njegova vlastita klasa nisu uspeli naneti. On sam likvidirao bi ne samo jednu partiju nego čitavu jednu istoriju. Zar to ne zavređuje jedno samoubistvo?

Friday, June 01, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“? 

Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“. Ono glasi:

„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti. Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“

Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog eksploziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo. Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.

Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti. A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva. Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.

Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja. Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti. Disingenuous-Or-Simply-Igno
 Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.

Thursday, May 31, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta sam ja Gospode? 
(Ideja za radio dramu na temu Atlantisa.) 

Pre nekoliko noći sanjao sam jedan san, očigledno sačinjen od građe mojih razmišljanja na temu Atlantisa. Ali je takođe očigledno da se tema u snu sama uobličila na jedan drugi personalniji način. 

U snu ja sam naučnik koji postiže svoj životni san. Proizvodi savršenog robota, bio-androida, ženskog roda, koji se ni u čemu ne razlikuje od čoveka, od živog bića, osim što nema dušu i što mu je istorija programirana. Činjenica da je proizvedeni biorobot – žena, omogućava, u buduću ideju radio drame, unošenje elementa Pigmaliona.

U trenutku trijumfa od svog prvog robota saznajem strašnu istinu da sam i sam robot, da je ceo život, ceo svet, zapravo, robotski i do ove tačke programiran kao ponavljanje istorije jedne izumrle ljudske civilizacije – spoznaja istine, početak kraja ovog neživog robotskog ciklusa.

Ne znam kako se stvar u snu završila, ali znam kako će se završiti u mojoj radio drami, koju ću na osnovu ove teme napisati, da bude neka vrsta preteče romana Atlantis. Ja koji priču pričam uništiću najpre tu ženu bio-robota, koja je neka vrsta mesije poslatog, odnosno, začetog da započne svesni krug robotske civilizacije. Perpetual-War
 Da li je to zapravo pojava duše kod robota? A zatim i samoga sebe, jer samo ja znam strašnu istinu, plašeći se, zapravo, da ta istina ne uništi moj robotski svet. Sad postavljam pitanje da li je ovo drugo možda prva pojava duše. Drama će se zvati „Mesija ili Šta sam ja, o Gospode“.

Wednesday, May 30, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Đogo, Goli otok naše književnosti 

Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:

 „Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten. Šta Vi mislite o zabranama knjiga?“

 Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:

„Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?“

Slučaj pesnika Gojka Đoga je „goli otok“ naše kulture. Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati. Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo.

Ponašaćemo se kao da se to nije desilo. Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost. Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno. (Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.) smoke_skull_gun

Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva. Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprotstavi, ako se drži da ona sadrži neistine. Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadre shvatiti gde je istina između dve koje im se nude. I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.

To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao: „Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.“ Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti. Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste.

Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost. Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.

Tuesday, May 29, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Petak, 11. novembar 1983. godine.
Mirotvorac u borbi protiv mitova. 

Premise za odgovor na 27. odnosno poslednje Bratićevo pitanje.

Ono glasi:

„I na kraju bih Vas pitao – kakav ste Vi čovek? Kako uspostavljate, i da li to činite, vezu između onoga što u prozi kao princip gradite, i onoga što kao čovek jeste? Ima li raskoraka između ta dva pola, ima li provalija?“ Can-We-Get-Over-It
Moj odgovor.

Nema gotovo ništa osim provalija. A kad me pitate ima li veze između moje umetnosti i onoga što jesam reći ću Vam da sam život potrošio u naporu da tu vezu izbegnem da svoju umetnost oslobodim sebe, još više da sebe oslobodim svoje umetnosti. Ovakva pitanja postavljaju se misionarima, a ne umetnicima. Ali ste pogodili moj lični problem.

Moja borba protivu mesijanstva, dogmatizma, mitologija, zapravo je borba protivu samoga sebe. U suštini ja sam misionar i dogmatik i mirotvorac koji na svoju prirodu, svoju sudbinu, ne pristaje.

Monday, May 28, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Petak, 11. novembar 1983. godine.
Zver je oblik promašenog božanstva.  

Ovo je odgovor na 26. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.

 Premise za odgovor koje sam ja razbio u tri kratka. Jedno je:

„Ima li spasa za čoveka?“

Moj odgovor. Ne vidim ga. Ako put vodi u ambis, savršeno je svejedno da li idete njegovom desnom ili levom stranom, ili se pak držite sredine. Jedino praktično pitanje je brzine. Ne moramo baš trčati. 

Drugo Bratićevo pitanje bilo bi:

„Šta mislite o politici i političarima?“

Kao pisac odgovaram – oni su za mene građa, ravnopravna sa svakom drugom temom. Kao građanin odgovaram – moj odnos prema političarima zavisi od njihove politike.

I najzad treće pitanje:

 „U Vašoj prozi čovek se pretvara u životinju. Kakvo je to spasenje?“ convertordieexcuseme_1
 Moj odgovor. Pretvaranje u životinju u prenosnom značenju reči ne u smislu antropocentričnog izdvajanja čovekove svesti iz prirode kojoj pripadaju i životinje, posledica je jednog suprotnog procesa obogotvorenja. (Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkovski se obogotvorava kroz ničeanske ideje nadčoveka, koje Hamilton u Besnilu biološki postiže i realizira.)

Dakle, nastoje da tim obogotvorenjem preovladaju ljudska ograničenja bez stvarnog poznavanja njihove svrhe i prirode. Zver je ishod promašenog božanstva. Stvar, međutim, nije u tome da se pretvorimo u nešto drugo, nego da otkrijemo šta smo, i da to što uistinu jesmo, ako smo nešto, razvijemo jednim prirodnim putem.