Friday, May 07, 2021

Život na ledu L 240 deo

 

Život na ledu L 240 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.

Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.

Od danas ću početi u dnevnik da beležim neka razmišljanja povodom intervjua što ga pripremam za Bratića i „Književnu reč“. Njegovo prvo pitanje glasi:

„Smatraju Vas za jednog od najznačajnijih srpskih pripovedača. Posle Vremena čuda objavili ste niz romana, izvedeno Vam je niz pozorišnih drama, dobili ste vredne književne nagrade. Stiče se utisak ipak da gajite prezir i ironičan stav prema pozivu umetnika.

Na jednom mestu poistovećujete posao umetnika i trgovca, špekulanta, Simeona. Verujete li da su im cilj i rezultat isti?“

Skica za moj odgovor. Ne prezir, ironičan stav to - da. Tražim razloge. Neke znam, druge naslućujem. Najpre reč je tu o autoironiji.

Premda mi je bavljenje književnošću donelo izvesne retke ali i potresne i značajne trenutke, premda sam ponekad kao neku otplatu za tekuće muke imao momente snažnog zadovoljstva uvek u stvaralačkom procesu pri otkriću rešenja, pri nalaženju forme, u onom radu koji prethodi samom pisanju,

a naročito nipošto nikad u kasnijem javnom životu mojih dela ili pošten da budem i tu je bilo zadovoljstva, recimo kada bi kritičar pogodio moje najdublje intencije skrivene u mom književnom kodu. Dakle, ja književnost, sem tada, nikada nisam shvatao kao svoj pravi poziv.

Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja drži da je promašila život. Pazite, Bratiću, to nema nikakve korespondencije sa eventualnim uspesima, spoljnim uspesima čoveka na nekom, u ovom slučaju, umetničkom polju. To je osećaj unutrašnje nepodudarnosti sa pozivom.

Kao da ste smešteni u nepodesan oklop koji vas žulji. Vi možete u njemu sijati, ali ostaje da se ne osećate prirodno. Mislim da je to prava reč. To je dakle za žaljenje što, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo.

Ovde bi Bratić trebalo da pita: „Šta?“

A ja da odgovorim:

Bilo bi neumesno da kažem šta. Sujeverno držim da bi to moglo sprečiti da to nešto drugo i postanem, jer ja se znajte još uvek nadam da vremena za neku bitnu promenu ima. Ne mnogo, ali ga ima. Kopač zlata se ponekad obogati tek na kraju traganja. A zatim tu su i dva druga momenta.

Ponekad me odbija fundamentalna artificijelnost književnosti, tim pre što sam joj ja najžešći zagovornik. Pošto je naime ona jedna veštačka tvorevina, ja se trudim da je učinim što više veštačkom. Po principu po kome je, ako već imate neku nevolju, najbolje pokušati od nje napraviti vrlinu.

Pošto naime nismo kadri da stvarnost književnog dela presudno približimo onoj stvarnoj stvarnosti, primorani smo da je guramo prema nekom nezavisnom realitetu, na groblje, u jedan vampirski život. Najzad intenzivno me odbija tzv. književni život.

Sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ona ili napada, ta hohštaplerska atmosfera koju oko nje kreiraju mediokriteti, ta tašta borba o prestiž, o mesto pod suncem, takvo mesto obično koje će druge što duže držati u što debljoj hladovini, taj istrebljivački egoizam tzv. umetničkog temperamenta, živi pesak sujete, zavisti, mržnje, laži u kojoj se živi.

A iznad svega i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se jednostavno ne može živeti ni funkcionisati, meni se gadi kompromiterska priroda umetnosti, ta paukova mreža nužnih i nepotrebnih kompromisa, koji se inače veoma često jedva razlikuju, što ih čovek iz dana u dan mora praviti maltene sa svim i svačim.

I kad vam ponekad zaištu da napravite neki kompromis, vi ste ih već toliko pre toga i povodom toga samoinicijativno bez ičijeg izričitog zahteva napravili, da vam jedan više ili manje savršeno više ništa ne znači.

Pri tome ne mislim samo na onu vrstu kompromisa na koju trenutno sumnjam da Vi mislite, ne mislim na kompromise koje pisac čini u odnosu na zahteve nekakve zajednice, mislim na one znatno dublje, znatno relevantnije i opasnije koje on čini pred svojim vlastitim unutrašnjim zahtevima,

pred zahtevima građe, pred zahtevima nevidljivih čitalaca, pred svim i svačim pre nego što zajednica sa svojim zahtevima uopšte stigne na red. Ukratko kompromiterska priroda umetnosti savršeno je tuđa mojoj radikalističkoj prirodi.

 

Thursday, May 06, 2021

Život na ledu L 239 deo

 

Život na ledu L 239 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“ (nastavak III)

’Pišete li ili diktirate?’

’I jedno i drugo. A kad pišem knjigu diktiram samo bilješke, ideje koje mi nadolaze, a koje se ne tiču određenog poglavlja. Najviše vremena, međutim, potrošim da napravim plan knjige, kompoziciju, njenu arhitekturu, a samo pisanje traje relativno kratko. Nakon toga dolazi duže razdoblje za ispravke’.

’A kada radite tako veliko djelo kao što je Zlatno runo, odmarate li se pišući druga kraća djela?’

’Da napravio sam dosta veliku stanku koja je opasna između pete knjige i završnih knjiga koje su presudne i za moju misao, ideju, literarnu formu i sad mi je teško nastaviti’.

’Spomenuli ste mi za naše šetnje kroz park da se nakon dvanaest godina boravka u Engleskoj vraćate u Beograd. Zašto?’

’Osim prozaičnog razloga da mi ovdašnja jesenjska i zimska vlaga ulazi u kosti, postoje i pravi psihološki razlozi. Počeo sam ulaziti u rutinu. Ovamo sam došao u onom času kad sam svoj najveći literarni uspjeh postigao u Jugoslaviji. Kod kuće sam počeo ulaziti u posebnu književnu rutinu.

Ne samo da mi nije dala da radim, nego me jednostavno programirala. Zato sam došao ovamo. Sada sam i ovdje počeo programirati se i čim sam to osjetio, opjet želim promjeniti’.

’A kako to mislite izbeći povratkom u zemlju?’

’Zapravo ne mislim ostati dugo kod kuće, pokušaću ostvariti jedan dulji put na Istok’.

’Koji bi Vam na neki način napunio akumulatore?’

’Mene je Zapad uputio na Istok. Već 10-15 godina intenzivno studiram istočnu filozofiju, magiju, neke iracionalne oblike. Racionalizam u kojem živimo ne odgovara na sva pitanja koja me muče. Ne vjerujem da ću naći rešenje, ali ću barem tražiti.

To je traženje već nešto što će me zadovoljiti. Dakako odsustvo iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraće, jer više nisam u godinama kad mogu bez svoje rodne grude’.“

(Komentar. Bojim se da ja nisam rekao „rodne grude“, i da taj izraz nije moj, ali svejedno, on otprilike označava ono što se hoće. Nastavljam.)

„’Tu su mi korjeni i tu želim živjeti do kraja života. Želim studirati, ali ne u racionalističkom, zapadno-evropskom smislu, nego jednostavno studirati bez ikakvih studija. To će biti pokušaj da čovjek nešto spozna bez nauke. Zanimaju me Tibet i Indija’.

Završili smo razgovor prelistavajući neke anglosaksonske enciklopedije, u svakoj sam pronašao ime i prezime našeg zemljaka Borislava Pekića s podacima o njegovoj književnoj delatnosti. Ali on kaže:

’Ta poznatost nije nikakva poznatost. Znate li gde čovek može biti poznat? Samo u vlastitoj zemlji i to jedino vrijedi, a prijevodi koje imam u Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Njemačkoj, to je nešto što može goditi taštini. A u svojoj zemlji je ono pravo, tu živite i za to pišete’.

Potpisao Ivan Hetrih.“

 

 

Wednesday, May 05, 2021

Život na ledu L 238 deo

 

Život na ledu L 238 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama (nastavak II)

’Kako dugo pišete Zlatno runo?’

’Šest – sedam godina. Izašlo je već pet knjiga, sada završavam šestu i sedmu’.

’To je još uvjek samo kod naših izdavača?’

’To će zauvjek tako ostati, jer to spada u one knjige koje su direktno neprevodive, i zbog forme jezika i apsolutno smelih i neočekivanih prelaza iz vrijemena u vrijeme, ali ponajveći je problem jezika.’

’Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno da nadopunim pitanje: može li naš pisac živeti u Engleskoj od svog rada?’

’Može ovako kako ja živim. Prvo moja supruga radi, to dakako nije dovoljno, jer su zahtjevi za život ovdje nešto veći. Međutim, u početku kad smo došli mogli smo živeti od plaće moje supruge, skromno kao što i sada živimo.

Međutim, budući da se u Engleskoj za poslednji deset godina srozao standard, morao sam sve više ja dodavati i sve više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi’.

’Pišete radio drame?’

’Uglavnom za Radio Keln, a onda te radio drame prenose druge nemačke stanice’.

’Koliko ste ih objavili do sada?’

’Pa oko 20-tak. Gotovo sve su emitirane. Jedna od dobrih mojih radio drama upravo je dobila prvu nagradu u Zagrebu na natječaju. Zagreb je izuzetan grad u našoj zemlji koji je mnogo učinio za moju radio dramsku literaturu’.

’Kako se zove ta drama?’

’“186. stepenik“.’

’Jeste li čuli njenu izvedbu?’

’Jesam. Imam je na vrpci. Njemci redovno presnimavaju, šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu zagrebačkog radija da mi je i ona pošalje’.

’I kako ste zadovoljni zagrebačkom izvedbom?’

’Veoma. Ako i postoje neke greške onda su to moje slabosti. Tako naime točno vidim gdje sam pogriješio i gde se koristim jednim medijumom za ono što on nije. Njemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o slobodi reditelja na radiju ne mislim da bi je trebalo imati kazališni reditelj.’

’Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim kazalištima.’

’Kako čitam u našim novinama trenutno sam treći ili četvrti po sveukupnim izvedbama u Jugoslaviji, iako nisam isključivo dramski pisac. Bilo je sezona kada su izvedene po četiri drame u svakoj od beogradskih kazališnih kuća.

Poslednja drama je dramatizacija Borislava Mihajlovića „Korešpodencija“ izvedena u „Ateljeu 212“. Moja izvorna drama koju sam prvu napisao, poslednja je izvedena u „Beogradskom dramskom pozorištu“ „Obešenjak“. U tom je kazalištu bila i premijera „Buđenje vampira“.

Ali moja najuspelija drama „Generali“ igra se u „Ateljeu 212“ već punih devet godina. A i to je bila radio drama. Naime sve su moje drame nastale prvo kao radio drame koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu tako se snalazim i u radio drami. Ali je kazalište za mene apsolutna tajna. Film mi je mnogo bliži’.

’Znači delujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na radiu, kao pisac romana i filozofskih rasprava?’

’Da. Upravo tako’.

’Kako to sve dospjevate?’

’Za mene je sve to isto. I nađe se vremena’.

’Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u kojem morate pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?’

’Ne. Uvjek i uvjek pokušavam. Naravno rezultati mogu biti katastrofalni, ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite danju i noću, barem ćete se nakon tri dana probuditi s nekim rešenjem.

Međutim, ako ne mislite, ako se ne brinete, ako ne živite s tim, nećete dobiti nikakve ideje’.

 

Tuesday, May 04, 2021

Život na ledu L 237 deo

 

Život na ledu L 237 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama (nastavak)

’Ishod je međutim, nesretan?’

’Da. Da se ne bi London, a zatim i svijet zarazio Hitrou se spaljuje. Strada 250 000 ljudi, preživljava samo pas nosilac zaraze. Svijet nije spašen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom i sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lijek isključivo protiv bjesnoće, kao bolesti, nade bi možda još i bilo’:

’Neki se lijek makar i provizorni uvek nađe?’

’Čovječanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt koja je odnijela trećinu stanovnika Evrope. Borba se, međutim, ne vodi samo protiv te i takve bjesnoće. Bolest izaziva i nešto drugo u nama, bjesnoću vrste, onu s kojom i pod kojom živimo, o kojoj čitamo i slušamo, s kojom se u životu i povjesti suočavamo, onu koju svatko od nas u sebi nosi.

Ta druga bjesnoća trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv nje stvarne obrane nema. Svoju bismo ljudsku priču morali ispočetka. Morali bismo mjenjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces što traje od prapočetka ljudske svijesti, od pronalaska prvog oruđa koje nam je zamjenilo ruku, a uskoro će i um i dušu, to je očigledno nemoguće.

Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, pretpostavke naopake. Svim promjenama, prepravkama, ispravkama, mi samo preobličavamo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas, barem kao način, biti i dobro’.

’Vjerovatno ipak postoji nada?’

’Ako je ima u nekom je slučaju. U nečem što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti. I baš to da je eventualni spas u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a zatim ni pokušati ostvariti, naša je šansa. Jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja možemo vidjeti i što je još gore osjetiti.

U vjeku napretka i otkrića, u vjeku humanizma, naša je sigurnost sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja, naše nemoći sve ubedljivije. Došli smo dotle da što više znamo ili mislimo da znamo – ubijamo, uništavamo, ponižavamo, uskraćujemo više, brže, bezrazložnije, nego u vrijeme borbe krapinskog čovjeka za opstanak.

I nije toliko strašno što nam ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubojstvo uopšte moguće reći, uzimaju sve više ljudskih života. Strašno je što nam taj i mir postaje sve krvaviji, mahnitiji i besmisleniji’.

’Bjesnoća je dakle svijet kako ga vi vidite?’

’Njegova prava tema nije bolest već ono što mi zovemo svojim zdravljem. – Bijesni smo mi, - kaže jedna ličnost romana, - oni su samo bolesni. Jer svi ljudi u romanu pate od neke osobne ljudske bjesnoće prije nego što podlegnu onoj psećoj.

Nije to vesela priča. A što je danas veselo? Nada je svakako bitna. Ali ne po svaku cijenu. Naročito ne po cijenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svijesna s čijim se suočava oživljava, svaka druga umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pjevao jedan engleski pjesnik: da svako zvono zvoni i za nas’.

’Studirali ste psihologiju u Beogradu?’

’Ah, da. I to eksperimentalnu. Sa mnom su studirali glumac i reditelj Branko Pleša, književnik Miodrag Bulatović, filmski reditelj Dušan Makavejev, itd.’

’Šta je onda značila eksperimentalna psihologija?’

’Iz ove perspektive, a oslanjajući se sećanjem na svoj dnevnik, to je značilo izbegavanje da se u psihologiju uključi na primer Frojd. Pokušalo se od psihologije napraviti radna, tekuća, disciplina koju možete primeniti na klinici ili u tvornici.

Srećom išao sam na fakultet 1954, 1955. kad smo imali divne profesore, recimo Boru Stevanovića, Bajića, itd. koji su nas uvodili u stvarnu psihologiju. Mihajlo Marković je predavao logiku, Korać povjest filozofije’.

’Jeste li polazeći na fakultet mislili na pisanje ili da se negdje zaposlite?’

’I to je nejasno. Naime do tada nisam ništa napisao. Prvu sam svoju knjigu Vreme čuda objavio 1965. kada sam imao 35 godine. U to sam vrijeme čitao klasike, ali sam isto tako čitao i razna izdanja kuharice.’“

(Moj komentar. Ovo nemam pojma kako je došlo do tih kuharica, ja se ne sećam da sam tako nešto rekao, bojim se da je to rđav prepis sa trake. Nastavljam.)

„’Stripove sam obožavao i sada ih rado prelistavam. Ali uopće nisam pomišljao da ću biti pisac. U literaturu sam ušao preko filma, posve slučajno. Još dosta davno pokušao sam kod Vorkapića. On je raspisao neki natječaj za mlade talente, scenariste.

Poslao sam neke sinopsise ali ništa od toga nije bilo. Ubrzo posle toga je „Lovćen film“ iz Budve opet imao neki natječaj za sinopsise i scenarija. Napisao sam dva i oba su dobila nagrade’.

’I tako je počelo?’

’Da, tako sam ušao na film i onda radio s Đukanovićem, Zdravkom Velimirovićem i drugim rediteljima’.

’Koja je Vaša knjiga po rijedu roman Besnilo?’

’Kao roman peti ili šesti’.“

(Moj komentar. Mislim da sam to rekao u svetlu shvatanja da Ikar se ne može smatrati romanom, pa bi onda bilo ih šest, ali ako se s te liste skine i Odbrana što je lako moguće i premesti u novele, onda bi ih bilo zapravo pet.)

„’Je li objavljen ovde na engleskom jeziku?’

’Ovih dana se završava prijevod. Vreme čuda je preveo Edvard Lovets,  Hodočašće, pa i sada Besnilo prevodi Bernard Džonson, ali na svoj rizik. Nema još nakladnika, niti je vezan ugovorom. Prethodna dva romana prevedena su za američko tržište pa su samim tim prodavana i ovde u Engleskoj.

Spomenuli ste da je Besnilo kod nas bestseler. Ovde je to posve drukčije. Bez više stotina tisuća primeraka nema bestselera. U tom pogledu naše naklade od 8 000 do 10 000 primeraka naših klasičnih djela nisu tako tragično ispod ovih razmjera u nekoj usporedbi.

Te su brojke sasvim pristojne kad se govori o tzv. ozbiljnoj književnosti u srednjeevropskom smislu’.

Besnilo dakle za sada čita samo naša zemlja. Je li Vas iznenadilo kako je ta knjiga primljena?’

’Jeste. Ali ima jedna druga stvar koja me je još više iznenadila. Uopće nisam pretpostavljao da bi se o tome moglo kritički pisati. Jasno sam nazvao stvar žanr-romanom, tu sam knjigu htio izdvojiti iz svoje literature.

Možda sam pogrešio, jer sam u nju ipak uložio trud i nešto malo svog talenta, ali sam ipak tu knjigu iz opreznosti htio izdvojiti iz svog opusa, koji je do sad vrlo pristojno primljen. I zato nikada nisam mogao pomisliti da ću za roman Besnilo dobiti veliku pozitivnu kritiku u „Politici“, „Vjesniku“ i nekim drugim kućama.

Ovdje na Zapadu ne radi se tako. Eventualno iziđe neki reklamni oglas, a ako se romana prihvati kritičar, ali ne onaj koji se bavi ozbiljnom literaturom, on će to obraditi s gledišta tog žanra. Naravno drago mi je što kritika u našoj zemlji tom romanu prilazi krajnje ozbiljno.

Ali nisam očekivao da ću biti ozbiljno shvaćen. Vjerujem da je to samo zato što sam imao uspjeha sa prethodnim knjigama a sada sam eto napisao nešto zašta sam mislio da će imati čitalaca. Spadam u pisce s malim brojem čitalaca – 3 000 do 4 000 već je velika sreća.

Većinom su moji čitaoci bili studenti, jer neka predznanja treba imati osobito za moj poslednji gigantski roman Zlatno runo koji upravo pišem. Osjećam da mi je roman Besnilo veoma koristio, jer će ući u onu literaturu koju smatram ozbiljnom, možda će to pomoći i oploditi moje dalje pisanje dinamizmom, dramatikom, nekom pričom prije svega’.

 

 

Monday, May 03, 2021

Život na ledu L 236 deo

 

Život na ledu L 236 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“

Hetrih mi šalje „Arenu“ broj 1193 od 2. 11. 1983. godine sa mojim intervjuom pod naslovom „Bjesnoća je u nama“. Intervju u celini glasi:

„Kraj je rujna, a jesen je stigla u London. Stižem na dogovorenu stanicu podzemne željeznice, prepoznajem Borislava Pekića prema njegovu jučerašnjem telefonskom opisu. Visok je, suhonjav, iza naočala kriju se žive oči.

Začas razgovaramo kao dugogodišnji znanci što je prvenstveno njegova zasluga. Priča o prepunim autobusima u predvečerje, o prerano stigloj jeseni koja obećaje da će biti lepa, o šetnjama ovim parkom koji voli, o svom radu. Dok se smeštamo u njegovoj radnoj sobi, molim ga da se za naše čitaoce u nekoliko rečenica predstavi.

 ’Kad čovjek treba da odgovori na to pitanje reći će najpre ono čega se prvo sjeća’, kaže domaćin i nastavlja. ’Rođen sam 1930. u Podgorici u Crnoj Gori, sasvim slučajno, jer je moj otac bio tada tamo sreski načelnik. A da sam se rodio tri godine poslije, rodio bih se recimo u Novom Bečeju, a sedam godina kasnije u Kninu’.

’Cijelog se svog života bavite pisanjem i živite od toga?’

’Ipak moram reći da nisam toliko vezan za književnost kao mnoge moje kolege. Kada bih znao nešto drugo raditi ili kad bih se vratio nekim svojim starim željama, možda bih se bavio filosofijom ili čak naukom, ta dakako istoriografijom.

A možda se ne bih ničim bavio nego bih pokušao spoznati zašto sam ja ovde i što se to zbiva sa mnom. Dakako to bi zahtjevalo da čovek ima rentu da bi mogao živeti’.

’Kad ste zapravo počeli pisati?’

’Veoma rano. I to dosta na čudan način. Moja majka, Vojvođanka, Banaćanka, koja je učila austrougarske škole imala je izrazito strog odnos prema odgoju za razliku od oca, koji je bio crnogorski širok i koga to uopšte nije brinulo.

Tako se majka izključivo brinula o meni. Pokušavala je neprestano biti u toku da bi spoznala šta ja to radim. Još onda kada sam imao 7-8 godina savjetovala mi je i uspjela me nagovoriti da redovno pišem dnevnik’.

’Oprostite, bili ste jedinac?’

’Da. Mislim da se to na meni vidi’.

Borislav Pekić se slatko nasmejao, ali nije objasnio šta time misli. Sjedim za njegovim radnim stolom i gledam čitav niz kasetofonskih vrpci uredno složenih s označenim datumima i krupnim slovima DNEVNIK. Pekić se njiše u pokretnom naslonjaču i priča.

’Tako sam počeo zapisivati svoje misli i to najiskrenije. Nažalost te su se teke izgubile. Jedan sam dio pisao na njemačkom, jer sam taj jezik rano počeo učiti i to goticom. Međutim brzo sam otkrio nekorektan trik. Majčino traženje za pisanjem bila je želja za špijuniranjem.

To je vjerovatno bilo u najboljoj namjeri, ali je dolazila do tih dnevnika i čitala ih. Kad sam postao toga svjestan nastavio sam pisati, ali skrivajući iskrenost. Nastavio sam taj posao sve do danas i sve što idem dalje od te svoje rane dobi nastojim potpuno racionalno vratiti tu iskrenost.

Tako da sada moji dnevnici imaju možda određenu mjeru iskrenosti, ukoliko ih dnevnici uopšte mogu imati’.

’Ostalo je nešto pozitivno. Džek London je sebi zadao riječ da će svakoga dana napisati 5 000 riječi. Tako ste i vi disciplinirali se, radeći uporno svaki dan i to vam je poslije vjerovatno ušlo u naviku?’

’Poteškoća je povremeno bilo u mom životu, kad se stvarno ništa nije događalo. A kad se jednom djetetu ništa ne događa proradi imaginacija. Kad mi se sada ništa ne događa, radi filosofija. Uzmimo poslednji desetak godina. Meni se ništa, osim izuzetno, ništa stvarno nije dogodilo’.

’Dobro, sada imate prednost, jer više ne pišete dnevnik, nego ga govorite i snimate na vrpce. To je ipak lakše’.

’Da. To zaista olakšava stvar’.

’Dajete li vrpcu odmah na prijepis ili ih ostavljate?’

’Za sada ostaje i čeka. Ipak pripremam za tisak svoje zapise od 1945. do 1955. godine. Naime s užitkom sam čitao memoarske zapise Žike Pavlovića, zatim romane Isakovića, Ugrinova i Selenića’.

’Sjedeći za vašim stolom sada i ja pomalo ’špijuniram’ pa vidim da imate na svom stolu i po zidovima podsetnike i rasporede onoga što bi se trebalo obraditi’.

’Sistematičan sam, priznajem, i zato pokušavam sve da organiziram. Kad sam živeo u Beogradu nisam to uspio. Nisam imao ni mira ni koncentracije pa se nisam uspeo predati radu. Jer duboko sam uvjeren literatura je ponajpre rad. Dakako pod pretpostavkom da imate neke klikere’.

’Da porazgovaramo o pravom uzroku vašeg odlaska. U našoj zemlji bestseler je vaš poslednji roman Besnilo. Što ste njime htjeli reći?’

’Na pitanje što je hteo reći svojom simfonijom jedan je veliki kompozitor rekao – dok sem je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog. Od pisanja Besnila, međutim, nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao.

A zašto baš tako kako je napisano? Pokušajmo preko njene priče ući u smisao ove knjige.

Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg bjesnila, prouzročena laboratorijskom rekombinacijom, ili kako bi se danas reklo reprogramiranjem prirodnog virusa bjesnoće, najsmrtonosnijeg po kliničkom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovjek bar do sada upoznao. Aerodrom s karantinom odvaja se od svijeta i na njemu počinje rat protivu tzv. rabdovirusa’.

 

Friday, April 30, 2021

Srećne praznike

 Srećan Uskrs želim i sve najbolje svim posetiocima ovog bloga koji ga praznuju, a čestitam i 1. maj međunarodni praznik rada svima koji ga obeežavaju.

Srdačan pozdrav.

Život na ledu L 235 deo

 

Život na ledu L 235 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 1. novembar 1983. godine.

Na-trčavanje. (Izmena pisama sa Grizeljom povodom intervjua i Bogdana  Tirnanića.)

Od Juga Grizelja dobijam primerak „Intervju“-a sa mojim razgovorom sa njim datirano 26. 10. 1983. godine, čiji prvi deo glasi:

„Dragi moj Boro,

Šaljem ti broj ’Intervju’-a u kome je tekst o tebi. Morao sam nažalost pristati na jedan kompromis. Naime urednik lista, inače moj dobar prijatelj i vrlo čestit čovek, pošto je pročitao intervju i bio istinski obradovan svim tvojim odgovorima, zamolio me je da pristanem da se izbaci pitanje i odgovor koji se odnose na društvenu kritiku literarnih dela.

Da sam te konsultovao ti bi možda povukao tekst, a meni se činilo da u njemu i bez ovog dela ima mnogo značajnih stvari. Tako sam pristao. Na to me je stimulisala i činjenica da je Šoškić urednik ’Intervju’-a u ozbiljnim teškoćama sa istih strana, zbog naših tekstova i upravo je u toku ’demokratski dogovor’ o njegovom odlasku sa tog posla.

Dakle ja sam kriv, iako me je Šoškić nagovarao da ti kažem da je on to bez konsultovanja sa mnom uradio. Ako to smatraš katastrofalnim, piši mi i ja ću se javno u pismu čitalaca i izviniti i kazati koji je to deo bio. (...)“

Moj odgovor koga sam odmah napisao glasi:

„Dragi Jug,

Hvala ti na ’Intervju’-u i objašnjenju povodom skraćenja. Tvoja je briga korektna, ali izlišna. Pristao bih na skraćenje iz savršeno istih razloga iz kojih si ga ti dopustio. Mi smo u položaju trgovca mešovite robe, koji mora biti zadovoljan ako mu od nje bilo šta prođe i ne može očekivati da svu robu jednoj mušteriji ili u jednom danu, proda.

Trgovac je nezadovoljan samo ako ništa ne proda. Hoću, u nastavku metafore da kažem, da bih smeo biti nezadovoljan kada bi iz intervjua bili isključeni svi momenti za koje obojica držimo da su od interesa. Ako i   s a m o   j e d a n    ostane, ja sam srećan.

Smatram i sam intervju vrlo uspelim, i u tom pogledu sam dobio dosta telefonskih pohvala, premda u nekima ima i kontekstualnih primedbi, da je meni lako govoriti, jer ne pijem kafu, i jer, čak i da je pijem, živim tamo gde se ona može dobiti.

To je istina, protiv koje, sve dok se ne vratim, ili počnem piti kafu, ne mogu ništa. Kao ni protiv one koju je - kako sam, naravno, smesta obavešten - izneo u svom, poslovičnom, uspelom, i meni uvek bliskom, zajebantskom tonu u ’NIN’-u napravio moj dobar poznanik Bogdan Tirnanić.

On ima savršeno pravo da se pita kako neko s tako „uzvišenim“ idejama o životu - one su, uzgred manje uzvišene nego što se našim ljudima čini, one su u prvom redu praktične, jer ja mislim da ako bi bilo više odgovornosti, poštenja i slobode, bilo bi više i te proklete kafe - pristaje da radi, i to  s l a b o,  jedan scenario za lovu, koja je, u međuvremenu, savršeno zemaljska.

Najpre sam mislio da napravim šalu i napišem mu pisamce preko ’NIN’-a da to mogu da čine - samo meni slični magarci, ali sam shvatio da bi se moji Crnogorci našli u čudu, u koji ih je film dovoljno uvalio.

Ti sam znaš kakav je položaj tzv. adaptatora na filmu a Mirko Kovač i ja, smo bili celo vreme, zapravo, u položaju posluge čije se nervozne primedbe jednostavno ne čuju.

Napisao sam na knjigu snimanja za film (u seriji uprkos mom imenu nisam učestvovao, ali zbog Crnogoraca, opet, nisam pravio pitanje) 74 strana komentara, primedbi i sugestija, koje ću objaviti u okviru Dnevnika, u međuvremenu, prošlo je ovako: komentari su proglašeni za subverzivne, primedbe za neumesne, a sugestije su nabijene na onaj deo tela koji ume služiti i u bolje svrhe.

Pare sam neke dobio, to je tačno, ali da se poslužim frazama nekih političara: „Nema se smisla sada osvrtati na prošlost i petljati se oko toga ko je odgovoran, jer smo to svi.“

 (Komentar moje majke: ’Ja, bogami, nisam.’) Nadam se jedino da se Bogdanov cinizam iscrpao ovom primedbom i da neću figurirati svake nedelje u ’NIN’-u, dok serija traje, na uveseljavanje općinstva, kome je za to dovoljan - film.

(Lično držim da bi njega mogao dobro snimiti jedino jedan od mojih i Tirnanićevih ljubimaca, reditelj ’Zadušnica’, recimo.)

Poruči, molim te Bogdanu - a možeš mu ovaj deo pisma i pokazati – da, ako ipak ne može izdržati, usled neodoljivosti serije, da se vrati na pitanje scenarističkog preteksta, da ne zaboravi pomenut’ Mirka, jer nema smisla da teret slave padne samo na mene, a možda i ostale autore, Mićunovića ili Perovića.

(Uzgred, upravo svake subote gledam ovde seriju ’Najgori filmovi Holivuda’. Božanstvena je. Kakva koincidencija, zar ne?) (...)

Zamalo da zaboravim da te zamolim za dozvolu da deo koji je neupotrebljen, upotrebim kao osnovu za odgovor u intervjuu što ga spremam za ’Književnu reč’. Ovo je produžetak metafore: ako ne uspe robu prodati jednom kupcu trgovac se mora potruditi da je teslimi drugom, inače je bankrot.

 (Ovaj poslednji pasus se nalazi na traci ali ga nema u kopiji originalnog pisma. Verovatno je dodat rukom samo na originalu. Prim. prir.)

Komentar. Ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima ono što je neprijatno, a ono je neprijatnije ukoliko je istinitije, doznajem u vreme kada se to događa.

Obično „Pres klipinge“ o svemu što se odnosi na mene, a o čemu sam putem selekcije drugih ličnosti obavešten da je neprijatno, u to spadaju negativne kritike ili napadi na mene na ovaj ili onaj način, obično čitam posle godinu dve dana kada oni prestanu da budu i psihološki i emotivno aktuelni i kada se mogu čitati kao priča koja se mene uopšte ne tiče.

 

Thursday, April 29, 2021

Život na ledu L 234 deo

 

Život na ledu L 234 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 31. oktobar 1983. godine.

Pismenost kao uslov neobaveštenosti – još jedna dvomisao. (Povodom članka A. Bena u „Gardijanu“)

Članak u „Gardijanu“ od 31. oktobra Toni Ben počinje sledećim rečima:

„Nekoliko sati pošto sam se vratio iz Havane prošle nedelje, jedan moj stari prijatelj mi je telefonirao kući iz Merca.

’Toni’, rekao je, ’pravi razlog zašto je predsednik Regan uplašen od predsednika Kastra je što Kuba, koja je još uvek zemlja u razvoju, ima kroz socijalizam veću stopu pismenosti nego SAD, koja je najbogatija kapitalistička zemlja na svetu’ (...)“

Levica je uvek bila zaslepljena himerom edukacije i pismenosti. Ali je ona na nju gledala uvek kao na instrument koji će otvoriti put propagandi, a ne kao instrument prosvećenosti i prosvećivanja.

Oduševljen kubanskom pismenošću Ben potpuno prirodno zanemaruje pitanje na šta se ona na Kubi može potrošiti. Pismenost vredi samo ako je uslov obaveštenosti i deo procesa slobodnog saznanja.

Ako naučite ljude da čitaju, a onda im odredite i ograničite šta će čitati, takva pismenost je deo jednostruke i jednostrane politike, a ne višestranog i mnogostrukog saznanja i obrazovanja. Takvu pismenost imate po komunističkim zatvorima.

Nepismeni se tamo obavezno opismenjavaju, ali ono što smeju i mogu da čitaju prolazi kroz cenzuru. Pismenost u načelu uslov saznanja - postaje tako temelj neznanja.

 

Wednesday, April 28, 2021

Život na ledu L 233 deo

 

Život na ledu L 233 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 30. oktobar 1983. godine

Osuđenici na sadašnjost

Da bismo znali šta nam sada valja raditi, morali bismo imati izvesnu moć predviđanja koja nije daleko od uspelog proroštva, moć koja nam nije dana, odnosno, koju smo gradeći uzastopne civilizacije izgubili.

Bez nje, bez uvida u budućnost, naši napori liče na prokopavanje tunela bez predstave kuda će nas tunel odvesti. Izgrađujemo svet za potomke koje ne poznajemo. Krojači smo odela koje ne znamo ko će nositi. Međutim, uistinu možemo misliti isključivo na sebe i sadašnjost.

Osuđeni smo na sadašnjost i na prolazne mere kojima je merimo. Utopistički momenti naših razmišljanja o budućnosti takođe su ropski vezani za zablude naše sadašnjosti. Ako se nešto danas ne može ostvariti ne može se ni za sutra zamisliti.

Svaka sličnost između naših predviđanja i realizovane budućnosti slučajna je i nužna jedino ako predviđamo ponavljanje, ali pošto je ono u prirodi Univerzuma, to nije predviđanje, već saopštavanje jednog opšteg iskustva.

 

Tuesday, April 27, 2021

Život na ledu L 232 deo

 

Život na ledu L 232 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 29. oktobar 1983. godine.

Moje shvatanje književnosti – II deo. (Odgovor na anketu „Književne kritike“.)

15. „Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja sa bogovima,

premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te je od Umetnosti Otkrivača Velova napravila Umetnost Ispitivača Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.

Hoću da kažem samo da taj uticaj više nije njena primarna funkcija.

(Primeri su vezani mahom za opresivne situacije, u kojima, blagodareći svom kodiranom jeziku, umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog automatizma nema. Sve zavisi od dara, savesti i slučaja.

Jer, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti - u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbina književnosti nije uvek ni najpreča, ni najpresudnija - ona tada ne vrši svoju, već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasla je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.)

16.  Sad bi, dabome, valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam - a bojim se i malo ko drugi - na tu temu nemam šta da kažem.

Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to saznanje u književnom kodu izražavam.

17. Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga, za mene, osim u neku ruku prinudno, ’književni život’ nikada nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao svako drugo.

18. Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. ’slobodi stvaralaštva’. Lično držim da ona ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja.

Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

19. Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti, koji se - ne znam zašto - uvek predstavljaju kao dijalozi, centralni problem - opet ne vidim zašto - u njenom odnosu prema tzv. stvarnosti, pod kojom se, očigledno, redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana, aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktuelno živi, i koja se jedina uistinu tiče umetnosti.

Aktuelno može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Brojne aktuelne stvarnosti mrtve su, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, vampirski život.

20. Ja lično, ne bavim se stvarnošću, već svojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj, tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje.

Čak i da sam voljan, drukčije je ne mogu doživljavati. Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti - može se jedino prestati pisati - ni prinudom, jer se i tada jedino može više ne pisati.

S druge strane nikakve mi teorije i doktrine filosofske, naučne, ideološke ili socijalnopolitičke, ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.

21.  Svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju, ekskluzivnu teoriju koja ga objašnjava. Ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke teorije pokušati neko delo otvoriti znači: ili kalauz slomiti, ili delo razbiti.

22. Stvarnost u književnom delu je, naravno, po poreklu - izvedena, ali, sazrela u vlastitoj formi, ona je u suštini paralelna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje. Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost.

Ona podseća na povod, ali ga ne imitira, ne održava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela odnosi se na njegovu stvarnost, a ne na neku ’zajedničku’, ako takva uopšte postoji.

23. Monistička težnja za ’zajedničkom stvarnošću’ - tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti - dovodi do žudnje za ’zajedničkom umetnošću’, a ova do zahteva da se ’naporedne stvarnosti umetničkih dela’ podrede, prilagode, premodeliraju, prema himeri one ’zajedničke’.

(Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom, pisac, malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu ’rajsku zajedničku stvarnost’, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost.

Ali ako ste dobar pisac, univerzalna istina o raju biće sadržana i u vašim saznanjima o svom ličnom paklu.)

24. Okriviti delo za stvarnost koju simulira isto je što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog krvnog rođaka. Ali je, čini se, i spontan, nužan, prirodan, urođen, humanistički karakter umetnosti (a s njom i literature) jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno humani.

U svetu dominacije slučaja, čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost - sve dok nas jedno neponavljanje, eufemistički nazvano izuzetkom, ne otrezni - dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla i njene prirode, o svrsi i da ne govorimo.

25.  Platonistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnijih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje.

Pišete, naime, sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više ništa neće da plati. Postajete kalo, a zna se šta se s njim radi.“

 

 

Monday, April 26, 2021

Život na ledu L 231 deo

 

Život na ledu L 231 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 29. oktobar 1983. godine.

Moje shvatanje književnosti – I deo (Odgovor na anketu „Književne kritike“) nastavak

Sledi zatim sledeći odgovor na anketu:

„Žao mi je što na anketu ’Književne kritike’ iz ličnih razloga ne mogu odgovoriti iscrpno koliko i njena tema i književna situacija zaslužuju. Sabrao sam ovde tek nekoliko premisa preuzetih iz dnevnika, diktiranih u magnetofon tokom 1983. godine. 

Nisu vršene nikakve izmene osim u redosledu beležaka, da bi ove činjenice inače u različita vremena i različitim povodom obrazovale izvesnu celinu, i tamo gde je upadljiva nespretnost usmenog izlaganja zahtevala intervenciju.

1.     Nemam poverenja u književne generalizacije, (ni u kakve uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U tom skeptičnom svetlu valja gledati i na ove moje.

2.     Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. 

    Istina je da način na koji mislim određuje način kojim ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.

3.     U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije (a inteligencija mu je tek manje-više spretni sprovodnik, da se baš ne kaže – manje-više spretni menadžer); 

    pokušaj da se umetnost iz zone bezmernog, nedokučivog, slučajnog, prevede u zonu samerljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat, može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa - zašto ne? - i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta koja se zamišljaju kao opšta.

4.     Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je posredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznenađuje baš toliko koliko mu se pripisuje, da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pri tome - pogrešio.

5.     Književne doktrine, kad ispituju ’tehnološke procese’ stvaranja, kad ulaze u ’književnu politiku’ (ono što književnost nije, a književnosti se tiče), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih racionalnih metoda nauke, 

    ozbiljan laboratorijski rad, ali - i tu je nevolja - s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa (kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće hteli rešiti hemičarskim formulama). 

    Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljavaju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa postojanjem neograničenog Boga. 

    Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti kojom se ta književnost navodno bavi. 

    (Književnost se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisaca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

6.     Jedina oblast u literaturi koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme i, s njom u vezi književne tehnologije. Možemo, dakle, razgovarati o tome kako je ’Kralj Edip’, sa stajališta forme, napisan - pa možda i zašto baš tako - ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovu - kako ih valja pisati.

7.     Pisac, takođe, može govoriti o svom ’književnom troposu’, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

8.     Tek uz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanja. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost kao njena forma. 

    Kad se ne menja – ne pišem; ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.

9.     Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj - pri tom i prilično neuspeo - racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti (i njenim prividima) koja mi se predstavlja u dvojakom vidu: kao građa iz koje uzimam teme (povode) i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. 

    Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na - lični iskaz.

10. Kako je, međutim, u književnoj praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Forma ni Značenja mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom - pogotovu nemam uticaja na tumačenja koja zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti - 

    te znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim značenjima dela. (Ovim se u sumnju dovodi ono što je rečeno u stavu br. 2. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njih, u razmišljanjima o Umetnosti jedva da sam išta drugo i našao. 

    Što se književne prakse tiče, ponekad mi se čini da one reprodukuju naše vlastite ambivalencije kao i brojne opšte protivrečnosti - između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, itd. - ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko ono ostvaruje uspeliju estetsku harmoniju, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

11. Sebe smatram piscem - ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali trpi. Onako kako podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo u njega izvesnu egzotičnu različitost. 

    Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi, a ne o literaturi kao takvoj.

12. Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti. Možda baš i ne bez žaljenja, ali bih je se odrekao svakako.

13. Moja književnost moj je vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere - ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se.

14. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja našu predstavu o svetu nego što je potvrđuje. Utiče, ako se slažemo s njenim zaključcima. A slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.