Wednesday, November 14, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUDI 


Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu okrenute. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Luče Novog Jerusalima, 2999 

 MANIPULACIJA 

 Svejedno je da li se manipulacija vrši kao organski deo vaspitanja, u svrhu postupnog urašćivanja mlade jedinke u vladajući socijalni i duhovni sistem, obavlja li se kroz reklamu, kao operativni deo sistema profita, ili se, najzad, upražnjava nad formiranom jedinkom u cilju njenog preformiranja i dovođenja u sklad sa društvenim kodeksom mišljenja i ponašanja.

Smisao ostaje uvek isti: parcijalno ili totalno izmeniti ličnost, te je dovesti u harmoniju sa nekim specifičnim ili opštim zahtevima zajednice.
 *****
Svi presudni uslovi za manipulaciju dati su već rođenjem. Manipulaciju u prvom redu omogućuje činjenica da je naš mozak komplikovan instrument za prilagođavanje sredini. Izmenom okolnosti pod kojima živimo, provocira se i njegovo vitalno dejstvo: nastaje spontan proces prilagođavanja.
 *****
Postoji vid manipulacije kome nije posvećena značajna pažnja. Razlog je u navici da za sve neprijatnosti optužujemo druge. Za naše nesreće, uvek su drugi krivi. Nikad mi. Naše nedostatke takođe su drugi skrivili. Mi smo uvek samo žrtve. Nas manipulišu, sa nama se manipuliše.

Mi smo večni i nepromenljivi objekt manipulacije, čak i kada smo slučajno subjekt, kada smo mi oni koji drugima manipulišu. Da bismo istovremeno mogli biti i objekt i subjekt manipulacije, da bismo mogli manipulisati sami sa sobom, to nam nikada na pamet ne pada. A upravo je samomanipulacija najčešći oblik prilagođavanja na svetu.
 Kako upokojiti vampira 

 MATERIJALIZAM 

 Materijalizam je skolastička doktrina, bolje rečeno to je prividno uspeo spoj između dijalektike sofista, skolastike Svetih otaca i niskog standarda.
 Život na ledu 1955/59

 Jasno je da materijalni princip, materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije biće i uzrok njegove propasti. Ti znaci već se sada vide. Ponovo se potvrđuje stara grčka poslovica da ono što donosi život – ubija. rebel-an
 *****
Na glavnim pravcima materijalističkog razvoja pojavljuje se vulkansko tlo, i tako dobijamo situaciju da materijalni progres ne vodi jednom kraju, koji bi mogao garantovati produžetak vrste, naprotiv, da vodi njenom uništenju.
 *****
Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo.

Budućnost je skrivena u prošlosti samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja o takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.
 Rađanje Atlantide

Tuesday, November 13, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUDI 

 Raspadanje za koje sam mislio da je tek moralnog, mentalnog i nervnog tipa, postaje najzad i biološko. Ljudi gube fizičku orijentaciju, pokreti su im nekontrolisani, čula zarđala ili fiksirana samo na vlastite opsesije.
 Život na ledu 1983/84 

 Životinje ne ubijaju bez razloga. To je ekskluzivni prerogativ ljudi.
 Besnilo 

 Ljudi bi, čini se, rado i dalje živeli, ali ne mare mnogo da se oko toga angažuju. Ta publika bi mahom sve rado, ali da stvari neko drugi umesto nje obavi. A to ne može niko drugi. Ako nekome smeta da pre vremena umre, mora za svet i sebe učiniti i nešto više.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ljudi se sve isključivije moraju posvećivati sebi da bi savladali poistovećivanje kome teži život u čoporu. Za druge ostaje sve manje vremena. Razlog je u sve grubljoj individualizaciji života, sve većoj sebičnosti koju ona iziskuje. Ali, uprkos naporima da se individualizuju i razlikuju, ljudi postaju sve sličniji. Isti a sve – odvojeniji.

Athezione i kohezione ljudske sile našle su same ravnotežu. Ravnoteža je, naravno, paradoksalna, ali funkcioniše onako kako nalaže priroda civilizacije. Sve se kupuje i prodaje u – paketu.

Od letovanja na kome se deset besmislenih tura kupuje radi toga da bi se jedanaesta, potrebna, dobila jeftinije, životnog osiguranja kojim se dobiju bezvredne akcije, izvanredne žene s kojom se u paketu dobija i njena nemoguća porodica, pa sve do groba koji u paketu donosi i lep vidik. Ceo svet izgleda kao davno upakovan paket koji se sada samo mora raspakovati da bi se u njemu našli novi paketi za raspakivanje.
 *****
Ako se ljudska osobina u svojim posledicama ponavlja kroz celu povest vrste, znači da je prirođena rasi, a ne temporalna, izazvana okolnostima. Ako se zločin na isti način ponavlja kroz vekove, znači da ga je u svima izazvala ista okolnost.
 *****
Ljudski um ne treba da bude posvećen stvaranju već samostvaranju, jer mašina stvara izvan sebe, a pravi čovek samo u sebi i sebe.
 Atlantida 

 Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347 NightSerpent

 Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
 Otisak srca na zidu, 1649 

 Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otiska u peščanoj pustinji čovečanstva. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu. Njihovo je biće Voda. Voda njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
 Čovek koji je jeo smrt, 1793

Monday, November 12, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUBAV 

 Ljubav je – kada se njome bavi roman – puka građa. Kao moć. Kao beda. Zlo. Patnja. Sreća. „Stvarnost“. Sve što u životu učestvuje.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ljubav je isto toliko jaka koliko i vera, ljubav može da uvišestruči snagu vere, kao što vera umnožava ljubav.
 Atlantida 

 LJUDI 

 Ljudi se ne dele po boji kože, a istinu govoreći ne dele se ni po čemu drugom do po naravi. Korespondencija kao život II 

 Slepac dovodi u nepriliku ljude koji vide.
 *****
Ništa nije ono što se predstavlja, i nema toga koji je takav kakav nam se pričinjava.
 *****
Ljudi se menjaju, intelektualci pogotovu, nijednoj boljoj ideji odoleti ne mogu.
 *****
Neprijatelji se ne množe kao normalni ljudi. Oni se množe kao spore partenogenezom.
 „U Edenu na Istoku“ 

 Ljudi su ono što od njih čine njihove odgovornosti.
 „Na ludom, belom kamenu ili buđenje vampira“ 

 Kategorija stida nije jednaka kraj mermernog kamina i kamenog ognjišta. Ljudi u bedi i gaće skidaju za svoja prava.
 „Kategorički zahtev“

 U životu nekih ljudi uvek biva kako drugi snuju, a oni su kao stajaća voda, bara koja se uzmućka samo ako baciš u nju kamen. Odbrana i poslednji dani Kao Gazda možeš što oćiš, i magare da budiš, svi će te cenu. Ljudi su klanjali i pred Zlatno tele. WhitchingHour
*****
Praktično uvek se više veruje rđavim nego dobrim stranama ljudske prirode.
 „Remek delo ili Sudbina umetnika“ 

Danas više nema pouzdanog sveta. Sve se rasulo, prolukavilo, pokvarilo. Svi su ljudi čekovi bez pokrića.
 *****
Jedni luduju, drugi duguju!
 Zlatno runo

Friday, November 09, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LJUBAV 

 Ljubav je onaj savršeni oblik taštine, koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apolinerov cvrčak i „mokriti, mokriti kao cvrčci“.
 *****
Ljubav je postojala i pre Novog zaveta. Bila je u vazduhu koga su disali mladi ratnici na Paladinu, a taj vazduh bio je i u Getsimanskom vrtu. Vazduh se nije promenio, ali je ljubav zapoveđena. Pošto je prestala da bude ljudska, one je još manje uspela da postane božanska. Došli su ribari da je ukrase lošim razlozima. I oteli su joj jedini koji je imala: neposrednost koja je bezrazložna.
 Život na ledu 1955/59 

 Mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjungiranje paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.
 *****
Ljubav pruža izvesno obnavljanje minulih zadovoljstava, čija je draž više u memoriji nego u aktueliji. Tamo gde loze plaču 

 Izvesne osobe čovek nalazi samo jednom u životu. Samo jednom. Takve se stvari ne ponavljaju.
 Korespondencija kao život I 

 Ono što je upražnjavao tako trezven narod kao što je bio grčki, što je u najsavršenijim trenucima predstavljalo potpun telesni, duševni, umni spoj dva prijatelja, ne može biti u bilo kom, najmanje civilizovanom smislu – prljavo. Homoseksualnost je najviši oblik čiste ljubavi. Ljudi su se voleli radi ljubavi, a ne radi proizvodnje dece.
 *****
Zaljubljen čovek je naivan kao Trojanac.
 *****
Ljudi u ljubavi govore sve same gluposti. Dubok govor inspirišu jedino prava netrpeljivost i mržnja. Zlatno runo 

 Ljubav je saglasnost stvarima. Ona je sastavljena iz divljenja i predavanja. Oduzmemo li joj predavanje – ostaje ona jalova, lišimo je divljenja – postaće dužnost. Eto hrišćanske zablude. Harmonija je, međutim, stapanje. Ona ne trpi delove koji bi hteli da se istaknu. Ona niveliše. Ljubav takođe niveliše, jer je harmonija. 295 - Nodes Of Ranvier - The Years To Come inlay 2
 *****
Ljubav nije odnos, nije žica razapeta između dve stvari da bi se ispunilo proročanstvo. Ona je nešto između, jer nema ništa između čega bi ona imala da bude. Kada bi bila između – bila bi izvan. Ništa izvan ne postoji. Eto hrišćanske zablude.

Dobronamerni ribari behu ponosni što su otkrili nešto što je bilo otkriveno još od kopitara. Nešto što je estetski uzvisivalo peranospore nad čovekom. Ukoliko ima više spajanja, ima i više ljubavi. Ljubav je najveća onda kada ono prestane, jer ona onda ispunjava svoj cilj koji je u harmoniji.
 *****
Šta je razočarenje? Očajanje koje je stalo na pola puta. ***** Šta je očajanje? Razočarenje koje je otišlo do kraja.
 Život na ledu 1983/84

Thursday, November 08, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LUDOST 

 Jedino se ludaci razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.
 Tamo gde loze plaču 

 Poput međusobno nezamislivo udaljenih i nevidljivih zvezda, ludaci se po svojim sumanutim galaktičkim putanjama kreću, ne znajući jedni za druge, ne dodirujući jedni druge, ne hajući jedni za druge. Njihovi su svetovi čudesno koherentni, samostalni i samodovoljni. I u normama vlastite, jedinstvene i neponovljive logike, savršeno logični.

U svakom slučaju, logičniji od našeg, gde logika ne služi razumevanju funkcionisanja zajedničke stvarnosti, nego opravdanjima ili drugima naturanjem naše vlastite. Ludaci ne zahtevaju da budu shvaćeni, ni priznati kao „naročit pogled na svet“. Oni su suvereno iznad priznanja i izvan shvatanja. Kretanje ludačkog kosmosa odvija se skladno kao i onog – pravog.

Životi tu teku ne uz, nego mimo jedan drugog, ne jedan uprkos drugom, već jedan bez drugog.
 „Kategorički zahtev“ 

 Celog veka živimo u prijateljstvu sa svojim ludilom, usavršavamo ga, negujemo, rafiniramo, mnogi od ludila i karijeru prave, a onda jedne večeri nađe nam se pod rukom neki kuhinjski nož... „Bermudski trougao“ 

 Individualno ludilo može čoveka katkada odvesti u raj, ali ako ono postane kolektivno, neizbežno ga vodi u pakao.
 Život na ledu 1983/84

Šta je ludilo? Odstupanje od normalnog. U redu, samo šta je – normalno?
 Besnilo

 Svetu je izgleda opet jednom dosadio zdrav razum. Nalazimo se pred renesansom ludila kao pogleda na život. Jedino nekim odstupanjem od opšte norme može čovek da stekne nezavisnost. Samo mu je umerena doza sumanutosti vraćala samodostojanstvo u opštoj programiranosti i prosečnosti epohe. Samo i tu se manifestovao individualizam vremena. Nekada se ludovalo kolektivno.

U epskim zajednicama ludila. Na dečijim krstaškim pohodima. U spaljivanju veštica. Sa kaluđerima-flagelantima Velike kuge. U cirkusu Maksimusu, na bizantijskom carigradskom Hipodromu, u logoru Aušvica ili na fudbalskoj utakmici. Na masovnim relijima fanatizovanih stranaka. Na kriptičnim misama ezoteričnih sekti. U Gulagu ruskog severa.

Po revolucionarnim konventima koji su ubijali svoje miropomazane kraljeve. Od svega toga danas su ostali jedino fudbalski stadioni i poneki parlament. Danas je svakome stalo do vlastitog ludila, do egzotičnosti, ekskluzivnosti i ezoterije u pomami. Biti što luđi nije više krilatica dana. Biti originalno pomeren je – sve.
 1999 1006digic13

 Ludaci uvek idu udvoje, samo to ne znaju. Ni oni ni ljudi oko njih.
 *****
 Ludilo se sadrži u pristanku na mimosvet, u tome da se čovek samo u njemu dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i suverene imaginacije.
 *****
Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće.
 Atlantida

Wednesday, November 07, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CVI

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LOGIKA 

 Svakojako su tabelarni pregledi korisni, bez tabelarnih pregleda se ne može, bez analogija logika ne funkcionira, pa ipak, sve je to tamo nekako mrtvo, sablasno. A pre svega iz druge ruke.
 „U Edenu na Istoku“ 

 Logika ne postoji da oduševljava, nego da primorava.
 Zlatno runo 

 Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.
 Besnilo christ_galilee_tintoretto

 Nama ne trebaju moralni disidenti, politički disidenti, ne trebaju disidenti koji će se izdvajati iz našeg načina života, nama trebaju disidenti naše logike. Oni koji će misliti drukčije, misliti jednom drugom logikom.
 *****
Logika komedije je naša logika izložena smehu; logika farse je njena logika koja nam se smeje. Život na ledu 1983/84 Čoveku kome treba poslednja šansa, ne treba logika. Da logike ima, ne bi mu trebala šansa. 1999 Ako je logika ispravna, mora biti ispravna i misao.
 Luče Novog Jerusalima, 2999

Tuesday, November 06, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

LITERATURA 

Priča je forma ideje, ali književna tehnika je forma priče.
 *****
 Još uvek je, prema mom mišljenju, dobar roman – roman karaktera. Čak i roman ideja, jer bez tog karaktera, bez posrednika, nema ni ideje.
 *****
Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad, slučajnošću, otvara put njegovim sopstvenim idejama. Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušt dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.
 *****
Književnost je jedan u osnovi, a u odnosu na realnost, destruktivan poduhvat. Njena kritičnost, njena „duša“, hoda kroz svet u „telu“ destrukcije. Jedna lepa namera kreće se oko nas u vrlo ružnoj pojavi. Književnost, ako hoće da obavi svoj posao, mora ličiti na nužnu operaciju bez anestezije.

 Jer ako se samim činom operacije bolesnik anestezira, i ne bude svestan šta se sa njim dešava, od nje se nema nikakve vajde. Ova vrsta noža leči samo ako se oseti.
 *****
Mislim, zapravo, da [...] književnost treba, koliko god joj je to moguće, da izbegava projiciranje naših problema u prošlost i da je doživljava kao da sadašnjosti nema, kao da je ta prošlost poslednja ljudska stvarnost do koje je istorija dospela. Pogotovu bi morala da se okane suda – izvan suda samog doba, suda za koji je ono sposobno – jer za njega nije ni pozvana, ni za to dovoljno opremljena.

Sud valja ostaviti disciplinama koje za sebe drže da su naučne. (Premda, istini za volju, istoriografija liči ponekad na neuspelu literaturu, a uspeo istorijski roman na pravu istoriju.) [...] Da bismo neko davno doba vaskrsli, moramo ga najpre razumeti. A kako ćemo ga razumeti, ako smo ispunjeni predrasudama, koje, često, nisu ništa drugo nego naša današnja „razumna“ shvatanja?

Kako ćemo dočarati uzvišenost starogračkih homoseksualnih prijateljstava, ako ih se gnušamo? Kako objasniti događaje koji se protive našoj aktuelnoj logici? Postupke koje prosto ne shvatamo (i zato što ih uistinu ne shvatamo, dajemo im pogrešna objašnjenja, koja, u međuvremenu, shvatamo, i tako smo objašnjenje razumeli, ali je sam postupak i dalje ostao nerazjašnjen.)
 *****
 Izgleda da je popularno mišljenje kako je za dobar istorijski roman dovoljna dobra dokumentacija. Otprilike tako dobra kao za neki naučni referat. Jeste, ako se zadovoljavate istorijskom lešinom. Ako želite živu istoriju, morate otići daleko iza dokumenta i tzv. fakata. A tamo vas može odvesti samo – imaginacija. Usmerena imaginacija, ona nadahnuta faktom, ne – bilo koja.
 *****
Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena.
 *****
Uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu, i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje –

inače tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza takoreći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura. Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu između njih potpuno iscrpsti.

I u tome je često bitna razlika između rđavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.
 ****
Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom određene istorije.
 *****
Manov „bunar vremena“ ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidici se šire, i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo shvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela metaistorijskog romana. Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad uđete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji.

U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se: odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.
 Zlatno doba dijaloga
  dv338027

 U početku umetnosti, dok je ova nešto značila, priče su umeli i smeli pripovedati proroci i sveštenici Hramova. One su tada poticale od bogova. Bile su poruke u Reč uklesane. Večno nepromenljive, određivale su život ljudi. Kad bogovi zaćutaše, proroci i sveštenici su još neko vreme u njihovo ime zborili. Ali, priče više nisu imale silu sudbine.

Postale su lažne, premda su izvesne čari, od laži koja se zadržala, načinile umetnost pripovedanja.
 Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347

 Kako se pripoveda, ako u sebi imalo života ima, priča će i vama i meni otkriti zašto se pripoveda. 
Svirač iz zlatnih vremena, 1987 

 Fantastike ima u skoro svim mojim radovima, osim autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.
 *****
Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.
 Zlatno doba dijaloga

Monday, November 05, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA 

Povest je sklona pakosnim šalama. Setimo se samo engleske revolucije koja je s radošću zbacila Charlesa I da bi desetak godina kasnije jednako radosno na presto dovela njegovog sina Charlesa II. Setimo se bračne afere Henrya VIII. Hteo je samo novu ženu, a dobio je, pored nje, i novu veru koju nije želeo. Setimo se najzad, prilika je, i naše srpske istorije.

Grdno smo se napatili da stvorimo nezavisnu državu, ratovasmo za nju nekoliko puta, a kad je dobismo, dobrovoljno smo je se odrekli da bi stvorili himeru koje se danas svi odriču i stide.
 *****
Povest nikad nije rezultat usamljene istorijske komponente, nego alhemijska interakcija mnogih, uključujući i nepredvidiv slučaj.
 *****
Znamo koliko zamišljeno ovlašćenje viših sila našim povesnim greškama daje snagu i ubedljivost jedino ispravnog puta. U odsustvu svežih divizija Hitler se uporno pozivao na Proviđenje, sklono i Friedrichu Velikom, nejasan pojam iza kojeg se mogao kriti samo Bog.

Komunisti su se neprestano domunđavali sa silama istorije, čiju su nužnost i neizbežnost, uključujući nužnost i neizbežnost svoje vlasti, navodno zastupali, i ta je vera, ma šta o njoj mislili, davala mračnu lepotu i snagu i najbesmislenijim avanturama socijalističke prakse.
 *****
Apsurdna je i, univerzalna inače, marksistička teorija o engleskoj revoluciji kao direktnom produktu socijalnoekonomskih promena u XVI veku. Bez njih se možda ne bi dogodila, ali se nije dogodila zbog njih, jer se lako mogla i s njima ne dogoditi. Teorija o klasnim uzrocima u faktima nema podršku.

Opredeljenja učesnika nisu zavisila od bogatstva i socijalnog statusa, jer iste ljude, uspele i propale seoske plemiće, trgovce, učene osobe, ukratko građane svih staleža, nalazimo i u rojalističkom i u parlamentarnom taboru. Psihološko tumačenje ima više smisla. Nikakva svesna, planirana namera događajima ne komanduje. Ni da se sasvim slučajno zbivaju ne smemo kazati. Oni se smenjuju po liniji kauzaliteta i načela proste akcije i reakcije. CARAVAGGIO-The Inspiration of Saint Matthew
 *****
Ni vrline ni mane istorije ne postoje. Samo njena priroda. A ona je sva u toku, sva u kretanju. Istorija teče, dakle – jeste. Spengler je brutalno razdvaja od prirode: „Istorija nosi oznaku neponovljivo činjeničnog, priroda stalnog – mogućeg.“ Ali, istorija je naša prava priroda, ono što nas od spoljašnje i ahumane prirode razdvaja. Zakoni kojima se povinujemo možda nisu isti, ali su istog porekla.

Da li u tom poreklu već utisnut stoji i oblik našeg kraja, da li je istorija odvijanje nečeg što je već odavno bilo gotovo pa se sada samo ispoljava onim istim redom kojim je stvoreno, u onim istim oblicima u kojima je zamišljeno, ko će to znati? Mi nismo obavezni da sa Goetheom pevamo: “Takav moraš da budeš, od sebe uteći nećeš. / Sibile već su to rekle, proroci rekoše isto. /

Vremena nema tog ni sile koja će da razbije / Skovani oblik koji kroz život ima da se razvije.“ Ne, nismo obavezni da tako mislimo. Ali nije naodmet i tu mogućnost u obzir da uzmemo.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

Friday, November 02, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

OSTORIJA

I pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni su u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi. Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju.

Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
 *****
Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane.

Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki, iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
 *****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci i policija već su poslovično diskretni.

Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i poneka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
 Stope u pesku 

 Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponekad i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim.

Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno. Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo.

Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja. Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevina, hibrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imperijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć.

Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv. Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare. Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodnooslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja.

U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Naša prošlost nije mnogo jasna. Balkanske ratove od 1912. srpska, bugarska i grčka nauka zovu oslobodilačkim a makedonska osvajačkim, što je najbolji dokaz da, iako različita tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, razne pa i protivurečne istine mogu.

Komunistička tradicija u partizanskom ratovanju vidi skrupuloznu patriotsku borbu protiv okupatora, građanska – beskrupuloznu borbu za revolucionarnu vlast, a ja lično – nacionalnu i ličnu nevolju prvog reda. jim_warren01
*****
Istorija nije samo kolevka za rađanje naroda nego i odar za njihove agonije.
 *****
Vizantinizam u značenju verolomstva nije balkansko otkriće, već opšte mesto istorije.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

Thursday, November 01, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA

Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina.

Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literaturi Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga što se zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
 *****
Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nečega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kad se dogodi, odlazi u njenu podsvest.

Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno učestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louisu XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži „Rien“ („Ništa“).
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
 Zlatno doba dijaloga 

 U svim tim ratovima, masakrima, progonima mogu se videti greške jedne ludačke istorije koja se bliži kraju. bolest46se
 *****
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije – ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja njenim inteligentnim proizvodima.

U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži. Atlantida 

 Svi osvajači nadaju se da pišu palimpseste, no malo kome za rukom pođe da, igrajući se tvorca, svet počne od Alfe i Omege. Na sastruganom pergamentu nasleđenog života uvek nešto ostane. U budućnost odlazi pobeđeni narod kao kriptogram. Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena, koja ne zna za kraj.
 Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347

Wednesday, October 31, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA

U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti.
 *****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.
 *****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
 Zlatno doba dijaloga 

 Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe.

Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo. (Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Potonji je Obrenović, potomak Velikog Miloša, odlazio u večnost i istoriju svog naroda tek malo udobnije od stradalnika kuge ili Francuske revolucije. Beograd je svog vladara ispraćao hrkanjem. *****
Ne pravi se Dušanovo Carstvo s pesmom u ustima i poverilačkim protestima u džepu, nego s dukatima u džepu i ćutanjem u ustima. 28mythol
 *****
Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku strminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.

Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti. Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti.

Principi su, u međuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
 Zlatno runo

Tuesday, October 30, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO C

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO C

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA

Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.

Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijelnost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijelnost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.

Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante, ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji.

Paradoksalno je, međutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
 *****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji veoma slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, već kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
 Rađanje Atlantide 

 U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
 *****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
 1999

 Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
 Tamo gde loze plaču 

 Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istoriografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u događajima. antonchristian_020_112 - Zeit der Isolation 2005 (107x79)
 *****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao.

Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
 *****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam.

Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom. I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
Zlatno doba dijaloga

Monday, October 29, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Ne može se pisati kao Huxley a čitati kao Frederick Forsyth. Ako neko hoće da uživa u jelu ide u najbolji restoran i jede malo. Ako hoće da napuni stomak ide u menzu.
 *****
Literatura koja izlazi iz stomaka, a da prethodno nije prošla kroz glavu, nema izgleda da nam kaže išta što se tiče glave. Ona bi se pre morala jesti nego – čitati.
 *****
Bavljenje književnošću uči čoveka da razume druge ljude, a to što pisci to razumevanje ne primenjuju u ličnom životu i što se ne bi reklo u ličnom životu da raspolažu onim razumevanjem što ga demonstriraju u književnosti, to je opet takođe nešto što treba razumeti.
 *****
Problem dobre literature nije u oživotvoravanju, nazovimo to, prijatelja, onih ljudi kojima se vi divite i koje vi volite, nego neprijatelja, onih koje prezirete ili mrzite. Ali da biste ih doveli na razinu ubedljivosti i umetničke istine, vi morate da ih shvatite.

Vi morate da uđete u te ljude, da mislite kao oni, da zastupate stanovišta koja su njihova i u vašem životu neprihvatljiva, i da to činite krajnje ubedljivo, krajnje iskreno i krajnje radikalno.
 Život na ledu 1983/84 

 U stvarnosti kataklizma može trajati dugo, a da ništa ne izgubi od uzbudljivosti. U romanu drama traje kratko ili je nema.
 *****
U stvarnosti gde sve zavisi od čina, motivi i ne moraju biti važni. U stvarnosti se najčešće može biti kučkin sin bez dobrih, pa i bez ikakvih razloga. U romanu je to nemoguće.
 *****
U mašti se data fakta mogu slagati i raspoređivati bez opasnosti da vam njihov konačan raspored odrubi glavu.
 Besnilo 

 Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine.

Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije.
 *****
Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulaga mogao bi dovesti do groteskne zablude.
 *****
Književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje je osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti. Prošlost uči samo ako je verna sebi.
 *****
Najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschachove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme. Pisanje istorijskog romana, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti, nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posredna i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni.
 *****
Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.
 ***** 05trinit
 Misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani su uvek bili – antimaterijalistički. *****
Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska funkcija. I zato ja to svoje Zlatno runo smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.
 *****
Oživljavanje istorije u romanu delo je Magije, nije Nauke. Fakta su šminka. Šminka lice čini vidljivijim, ali ga ne stvara. Ako pisac ne poseduje lozinku vaskrsenja, proizvešće animirani, a ne pravi život, lešinu koja se kreće, no ne živi. Ličiće na prošlost, ali prošlost neće biti.
 Tamo gde loze plaču

Friday, October 26, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

LITERATURA 

Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.
 *****
Samo intelektualna elita održava literaturu u životu.
 *****
Književnost koja u sebi ili sobom ne dotiče izvesne univerzalne istine ništa ne vredi.
 *****
Uvek je lakše opisati momenat početka raspada, truljenja jedne iluzije, nego nju u jednoj čistoj formi prikazati. U literarnom, u formalnom smislu, to je teško upravo zbog toga što je naivno. Književnost ne trpi naivnosti, književnost je poezija propadanja.
 *****
Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji. Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraktnog čoveka, već određenih ljudi. Sve ostalo je posao istoriografije.
 *****
Vrlo često smo skloni da redukcionizmom svedemo stvari na uprošćene šeme i upravo zbog toga izvesni naši junaci romana, kao nosioci velikih ideja izgledaju mrtvi zato što su isključivo nosioci tih ideja, i mi se nikada ne trudimo da potražimo i nekakve intimnije, emotivnije, dublje, lične razloge za pristajanje uz takve ideje. Niko nije prosto pion svojih ideja.
 *****
Potrebno je biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svog vremena da bi imaginacija uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija. *****
Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma. Ja sam i lavirint i onaj u njemu.
 *****
 Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature. Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje i hrabrost. Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.
 *****
U nekom umetničkom delu, recimo romanu, moguće je ostvariti nemoguću stvarnost u svim kombinacijama vezujući moguće i nemoguće, stvarno i nestvarno, prividno napuštajući uzete modele dotaći najvišu realnost na planu njenog značenja.
 *****
Vreme i sredina tvore plazmu van koje literarne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje ni jedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar u kakvom će vidu i u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno. *****
Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje.
 *****
Ironija je samo jedan nivo literaturi urođenog, negativnog, odnosa prema svetu. Ako se pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa rešenja ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna.

Ako pisac nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.
 *****
Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.
 *****
Naša literatura pati od tematskog siromaštva i tematske monotonije, ali i od psihološkog zarobljeništva istorijom. Naše teme su još uvek predindustrijske. Mi smo previše misionari a premalo analitičari. Ako bi književnost zaista htela da bude stvarnosna, morala bi se ona baviti ne samo aktuelnom stvarnosti, nego i onom univerzalnom iz koje ta aktuelna proizilazi.                                       *****                                   
Jedine tragedije za koje znam u svetskoj dramskoj literaturi su grčke. Jedine dve druge su „Kralj Lir“ i „Čekajući Godoa“. 031trini
*****
Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse.
 *****
Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koga tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti, možda baš i ne bez žaljenja, ali bih je se odrekao svakako.
 *****
Moja književnost je moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere, ne gazeći po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se.
 Život na ledu 1983/84

Thursday, October 25, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

LITERATURA 

Klasična književnost je razmazila čitaoce, sada ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaocu ni od kakve stvarne pomoći.
 *****
 Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi.
 Tamo gde loze plaču 

 Forma sama za sebe ne može imati nikakve zahteve koji su van zahteva sadržine.
 *****
Nakon izvesne odbojnosti koju sam osećao i osećam prema strukturalizmu kao metodu, naravno, sa kojim sam upoznat u prvom redu njegovom primenom u literaturi, a naročito s obzirom na odbojnost koju sam imao prema primeni strukturalizma na moje tekstove, u antropološkim studijama Lévi-Straussa nalazim primenu strukturalizma koja bi mogla možda biti uzeta u obzir, ukoliko se, naravno, njegovo zadržavanje na strukturama oslobodi te mrtve sheme i ako se pod njim bude podrazumevalo i nešto drugo.

Teoriji Lévi-Straussa i po njegovoj osnovnoj ideji „da je ljudski duh determinisan“, s čime bih se ja složio, i „da su sve kulture međusobno jednake“, s čime bih se složio u onoj meri u kojoj se to odnosi na mit i njegovo poreklo, i da svako društvo „samo parcijalno realizuje izvestan broj mogućih logičkih kombinacija“, s čime bih se složio samo ako te logičke kombinacije pokrivaju jednu ontološku suštinu.

Ako bih uzeo njegovo tumačenje mita koji pokušava da razreši date protivrečnosti, odnosno protivrečnosti već postojeće harmonije koju ona ne može da shvati kao harmoniju bez rešavanja takvih protivrečnosti, onda bih ja Lévi-Straussovo stanovište primio, ali samo onda ako se ono shvati kao logički model jedne stvarnosti do koje mi ne dopiremo bez posredstva tog logičkog modela.

Dakle stvar se ne zadržava u umu i stvar nije problem umskih antinomija: stvaran je problem u tome što one odražavaju antinomije koje postoje duboko u stvarnosti, u realnosti, naravno – u realnosti koja je viša, a ne onoj realnosti koju predstavlja empirija.
  U traganju za Zlatnim runom 

 Intenzivno me odbija i tzv. književna politika i tzv. književni život, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati),

istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.

Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama građe, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red,

a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samima sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta. Ovakva polutanska, inkonsekventna, „trgovačka“ priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi… 031trini
*****
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani.
 *****
Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za građanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.
 Zlatno doba dijaloga