Friday, April 17, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-V deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-V deo 

#24) Kratka fabula II stava: Marchia funebre

Aviva 9. 1492. godine beskonačna kolona jevrejskih izgnanika, po dekretu kralja Ferdinanda i kraljice Izabele (Torquemada: velika inkvizitor) prolaze ulicama kastiljskog Toleda na putu u izgnanstvo. Sve su to oni koji su odbili da prime hrišćanstvo, za razliku od neke svoje braće koji su priznanjem nove vere postali tzv. Marani.

 Isak ben Jehudi - jedan od pravovernih, jedan od onih koji su odbili da se pokrste - pomaže svojoj porodici u spremanju za izgon. Ali on lično nema nameru da ode. Želi da umre u zemlji u kojoj se rodio.

Ne upoznajući ukućane sa svojim namerama, on čini pokušaje da izbegne uvršćenje u kolonu koja već satima, danima, prolazi ulicama Toleda.
Najpre pokušava da podmiti činovnike koji nadziravaju izgon. Ne uspeva.
Njegov strah od kolone raste.
Čini gadost (koju još treba definisati). Bez uspeha.
 Strah srazmerno raste.

Nastoji da se sakrije i u tome delimično uspeva. No njegova porodica neupoznata sa njegovim namerama reklamira njegov nestanak, pa on mora bežati pred španskim vojnicima koji ga progone.

Sada su strah i bežanje komponente koje stalno rastu uzajamno se dopunjujući i izazivajući. Strah izaziva bekstvo, a bekstvo još veći strah.

Najzad Isak potraži utočište kod svog nekadašnjeg prijatelja, Marana, Arama Madrijagare, sa kojim je bio prekinuo veze kad je ovaj primio hrišćanstvo i počeo da živi tzv. dvojnim životom, pred javnošću ispovedajući hrišćanstvo i vršeći hrišćanske obrede, a stvarno ispovedajući Mojsijevu veru i vršeći izrailjske verske obrede. Utočište bez rezerve dobija.

Kolona i dalje prolazi i sada je Isak može posmatrati iz relativne bezbednosti. No njegov strah raste, jer raste i strah Arama. Aram zna da je kao „hrišćanin“ pod jurisdikcijom inkvizicije i da će, ako se u njegovoj kući otkrije Isakovo prisustvo, biti zajedno sa celom porodicim spaljen na lomači. Aramov strah povećava strah Isaka, a Isakov sa svoje strane uvećava strah Arama, dok sve to ne dovede (centralni deo romana su njihovi dijalozi i preživljavanje) do logičkih konsekvenci za obojicu. fork_by_bowl_of_nails_closeup
Aram dolazi do ubeđenja da je za njega jedini izlaz da ubije pomahnitalog Isaka (da ga izda ne dolazi u obzir, jer bi onda i on odgovarao pred inkvizicijom) i da uništi njegov leš. I

sak dolazi do ubeđenja da mu je jedini izlaz samoubistvo i da je to jedini mogući način kojim može pobeći od kolone.

Thursday, April 16, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-IV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-IV deo 

#21) Ličnost iz Allegro con brio

 Ismailo, sin Netanijin sina Elisamina: mlad vojvoda, pobratim kralja Godolije i učenik proroka Jeremije.
 Jeremija, sin Helkijin, veliki jevrejski prorok i ideolog.
Godolija, sin Ahikamov, judejski kralj pod haldejskim protektoratom, pobratim Ismailov i učenik proroka Jeremije.
Navuzardan, Nabuhodonosorov vojskovođa, komandant haldejske kaznene ekspedicije protiv države Juda.

Joanan, sin Kirijin, plemić, jedan od Ismailovih ubica.
 Jonatan, sin Kirijin, brat Joananov i jedan od Ismailovih ubica.
Seraja, sin Tanumetov, plemić i jedan od Ismailovih ubica.
Jazanije, sin Mahaćanina Osaje, plemić i jedan od Ismailovih ubica.
Ličnost iz Ismailove pratnje, Haldejci, Izrailjci iz kolone. (Možda i Samarjani koje je prema Jeremijinom, očigledno malicioznom zapisu, Ismailo pobio.)

#22) Kratka fabula prvog stava: Allegro con brio

Godine 570. pre Hrista vrše Haldejci izgon Izrailjaca iz njihove zemlje u Vaviloniju.
Nad najsiromašnijim slojem koji ostaje, ostavljaju da vlada kralj Godolija.

Njegov pobratim i prijatelj Ismailo se protivi pasivnosti sa kojom Jevreji podnose nasilje, i zbog toga dolazi u sukob sa svojim učiteljem i prorokom Jeremijom koji nalaže pokornost.

Pošto mu ne uspeva da pobuni kolonu, on ubija svog pobratima Godoliju u nadi da će to izazvati haldejske represalije, a ove opet primorati Izrailjce na otpor.
No to se ne događa.
Ismailo umire sam, napušten od svih a progonjen i od Haldejaca i od Jevreja. friendship
#23) Kratka fabula trećeg stava: Scherzo

Beskonačne povorke Jevreja prolaze beogradskim ulicama (Terazije, Slavija) prema Sajmištu, odakle će biti transportovane u nemačke koncentracione logore u okviru plana za konačno rešenje „jevrejskog pitanja“ 1941. godine.

Sve to sa prozora svog udobnog stana posmatra profesor univerziteta, doktor botaničkih (ili zooloških - smer - insekti) nauka. Kraj njega je njegov sin poluidiot u kolicima za paralitičare, čija je majka umrla na porođaju.

Wednesday, April 15, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-III deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-III deo 

#13) Odnos Beethovenovog finala i finala u triptihonu 

Ispunjenjem zahteva pod #12 prividna beznadežnost mog Finala dovešće se u sklad sa naglašenim optimizmom i harmonijom Beethovenovog. Razlika će biti samo u tome što Beethoven postiže optimistički efekat time što slavi jedno harmonično pojedinačno biće, koje je uprkos svojih poraza večito i neuništivo, a ja tu osobinu dajem samoj koloni izgnanika, dakle životu što ga ona personificira.

Ovde će optimizam biti vidno dat u beskonačnosti i praktičnoj neuništivosti kolone, koja stalno gredući u smrt ostvaruje sama sobom jedan večit i harmoničan život. Lišena pojedinačnih heroja kolona je izbegla kao jedna opšta kategorija i one definitivno uništavajuće nesreće, koje pogađaju samo bića uzeta za sebe, i koje završavaju svaku ličnu dramu u jednom bezizglednom tonu i osećanju.

Ovde nikakva nesreća ne može biti konačna, pa time ni nesreća u ljudskom smislu; sudbina kao da gubi vlast koju ima nad životom, pa se tek sad ostvaruje cilj borbe koju je prometejski duh Ismaila tokom Allegra con bria tako neuspešno vodio sa sudbinom. Triumf života je apsolutan.

#14) Kraj Ismaila (Allegro con brio)

Kolona je za odmazdu linčovala Ismaila, koga su haldejski progonitelji uz pomoć jevrejskog vojvode Joanana smrtno ranili. Kad je pao, kolona je produžila da po njemu gazi, ovog puta više ne u osvetničkom besu - jer nadolazeći redovi izgnanika i nisu znali o kome se i o čemu radi - već zbog žurbe na koju behu nagnati masom koja ih je od pozadi pritiskivala. Navuzardanovi vojnici su morali da ispod njihovih nogu izvuku Ismailovo izmrcvareno telo, čiju je glavu valjalo poslati caru Nabuhodonosoru. geraghtyitesvstapscottian

#15) Još nešto o finalu 

Ako neki unutrašnji stav Beethovenovog finala dopušta, naime ako finale ponavlja motive prva tri stava što je verovatno, to treba primeniti i u knjizi ali na osoben način. Tako u mom Finalu treba - to paradoksalno zvuči - napraviti jednu pobunu u koloni, koja bi odgovarala Ismailovoj borbi u Allegro con brio.

Kolona naime odbija da ide dalje pa se ređaju konsekvence. No ta se pobuna odvija u kondicionalu ili u imaginaciji – opštem snu same kolone i njoj u realnosti ništa ne odgovara. Iskoristiti i druga slična „izopačavanja“ realnih motiva iz prva tri stava.

Tuesday, April 14, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-II deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-II deo

#7) Sistem simbola
Svaki stav uključujući i Finale ima svoju ako ne apsolutnu ono bar dominantnu: boju, bazalno osećanje, svoje vreme, geometrijski oblik kao simbol, i svoj osnovni elemenat. Provizorno ovaj sistem simbola mogao bi ovako da izgleda:

I crveno     gnjev            podne     vatra       prava linija
II crno       strah              suton      zemlja     trougao
III sivo      gađenje         noć        voda         kvadrat
IV belo    ravnodušnost  zora       vazduh      krug

#8) Biblijska građa za prvi stav
Druga knjiga o carevima, gl.24,25.
Druga knjiga dnevnika, gl.36.
Knjiga proroka Jeremije, cela, osobito 40 i 41.
Plač Jeremijin, ceo .

#9) Imena glavnih junaka
Bila mi je namera da junaci u sva tri stava (pošto ih Finale nema) imaju ista imena. To je trebalo da bude ime junaka prvog stava - Ismaila.

Međutim, postoji bojazan da ovo ponavljanje istog imena koje je trebalo da simbolizuje nastavljanje jedne iste istorije, ne bude shvaćeno kao korišćenje reinkarnacionog motiva, pa da se tako među junacima izgubi ona viša srodnost konstruisana na razvitku jednog opšteg tipa čoveka i jednog opšteg tipa dilema pred koje ga stavlja život, odnosno sudbina.

U stvari, tri su heroja samo tri odgovora na pritisak sudbine, bolje reći transformacija tog odgovora kroz stoleća.

U svakom slučaju ove ličnosti imaće jedno ime samo ako budem uspeo da odstranim svaku pomisao na bukvalno shvaćenu reinkarnaciju.

 #10) Priča drugog stava
 U Marchia funebre radi se o Maranu kod koga se sakrio jedan pravoverni Jevrejin da bi izbegao izgnanstvo.

Jevrejin begunac sve čini da bi izgnanstvo izbegao, da bi izbegao ulazak u kolonu (moljakanjima, prerušavanjem, gadošću, najzad bekstvom i skrivanjem). Strah u njemu raste uporedo sa saznanjem da jedino samoubistvom može kolonu izbeći. I on ga čini. Ljudi inkvizicije nalaze samo njegov leš. No on kolonu ipak nije izbegao: njegov se leš tovari na jedna kola u povorci i odlazi u izgnanstvo.

Psihološke i moralne dileme jednog Jevrejina Marana i jednog pravovernog, predstavljaju okosnicu ove priče.

(Važno je znati da su Jevreji postajući Marani, dakle primajući hrišćanstvo izbegavali izgon, ali su potpadali pod još gore nasilje, jer su tek tada dolazili pod jurisdikciju svete inkvizicije, koje su pravoverni bili već po definiciji uloge oficijuma pošteđeni.)

 #11) Teza i antiteza u ličnostima

Primećuje se da u sva tri prva stava postoje u stvari po dve glavne ličnosti koje se javljaju kao teza i antiteza.

Allegro con brio: mladi plemić Ismailo i prorok Jeremija.
Marchia funebre: Jevrejin Maran i pravoverni Jevrejin.
Scherzo: doktor D. i njegov sin poluidiot.

U tim parovima vode se i dijalozi ali će oni od prvog stava opadati do trećeg gde će se zapravo pretvoriti u monolog doktora D. (U Finalu iščezava svaka individualizacija.) J. Pollock-Chaos
#12) Transformacija posmatračkog subjekta
U prva tri stava troknjižja posmatrački pa prema tome i romaneskno herojski i pokretački subjekt postavljen je izvan kolone izgnanika, pa njegovo određivanje prema koloni predstavlja temu svakog od tri mala romana. (Jedno od bitnih pitanja ovde je egzistencijalno pa samim tim i moralno.)

U Finalu, međutim, posmatrački subjekt, subjekt koji doživljava, postaje sama kolona u svom totalitetu i u svojoj ukupnoj istoriji. Ona se (sebe) izražava zamenicom mi u kojoj se definitivno ukida svaka pojedinačnost i svaka se lična sudbina preobraća u opštu, apstrahovanu od svih istorijskih i odgovarajućih kategorija.

Monday, April 13, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-I deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964/I deo 

Dramaturška šema Allegra con bria 
1. Kolona
2. Ismailo - Jeremija
3. Kolona (represalije)
4. Ismailo - Jeremija (sukob posle priznanja)
5. Kolona (represalije, ništa se ne događa)
6. Dolazak Haldejaca i Joanana; Jeremija izdaje Ismaila; Ismailo smrtno ranjen
7. Kolona (Ismailo zaustavlja kolonu i biva linčovan)

 R a z r a d a 
1. Kolona. Sve je u znaku vatre. Piktoreska. Detaljni opisi povorke sa dekorom. Ali sve to dati kao neku vrstu pokladnih procesija. Kao da se radi o maškarama. O ogromnoj šali. Kao da su to religiozni hodočasnici koji se podvrgavaju određenim religioznim obredima (recimo ako neko pada pod udarcem haldejske sekire, treba to da liči na dogovoren obred - recimo na proslavu Izlaska iz Misira).

2. Ismailo - Jeremija. Tek sada uviđamo svu groznu zbilju kolone. Kroz dijalog između Jeremije (koji počinje njegovom lamentaciom iz „Plača“) i Ismaila dati u kratkim retrospekcijama prethodne događaje.

 #1) Tema romana 
Tri kratka romana sa epilogom - tri povesti o jevrejskom stradanju od vavilonskog sužanjstva do „rešenja jevrejskog pitanja“ u Drugom svetskom ratu.

 #2) Naslov

Naslov će biti Simfonija eroica sa podnaslovom Jevrejski triptihon. Ceo roman biće rađen na bazi Beethovenove Treće simfonije. Naslov svakog dela romana odgovaraće naslovu svakog stava Simfonije. Moto moguć ali irelevantan.

Moto za svaki pojedini stav izlišan. Pogovor i predgovor, takođe. Razmiliti o posveti.

#3) Treća simfonija i roman
Svaki stav Beethovenove Simfonije odgovara jednom stavu triptihona, a njeno Finale epilogu romana. Poklapaju se i naslovi.
 I stav: Allegro con brio
II stav: Marchia funebre: adagio assai
III stav: Scherzo
IV stav: Finale getty_images_ground_zero_overview_with_f

#4) Vreme događanja

  Prvi stav triptihona (Allegro con brio) odigrava se 570 godine u Jerusalimu a za vreme izgona Izrailjaca u vavilonsko ropstvo.

Friday, April 10, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XXII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XXII deo 

 #214) Diskusija mita o Isusu Hristu - Mesiji

U biblijskim tekstovima Isus se naziva: čas sin čovečiji, čas sin Davidov, čas sin Božji. Od svega toga, pored Josifa naravno, koji mu i nije otac, sin čovečiji i sin Adamov imaju isti smisao u odnosu na Isusovo poreklo . Adam je jedno od neophodnih oruđa za Isusovo postojanje i zbog svog greha koji u poslednjem nalazi razrešenje i zbog svoje uloge krabe, u čiji se život asimilira morska vrećica, tako da ma koliko stvarno postojanje pripada Adamu, njegov smisao i njegovo biće sve je Isusovo.

Naime, Isusu ne izgleda ni najmanje neophodan u odsustvu Adamovog greha. Što se tiče izraza: Davidov sin, on pretpostavlja ne samo porodično plemensku vezu između judijskog cara Davida i Isusovog oca Josifa, nego i jednu unutarnju sponu između dva mita:

Davidovog, koga ovaj prema mojoj transkripciji aktuelizacije u svojoj unutrašnjoj stvarnosti, i Isusovog posle vaskrsenja (po fabuli, ako ne po značenju fabule, identičnim sa izvornim mitom o Davidu) koga ovaj aktuelizira u svojoj spoljnoj, dakle proizvodnoj stvarnosti. Izraz: sin Božji znači ono sudbinsko u Isusu, ono što se, opirući se prometejskom duhu van sebe, identifikuje sa prometejskim duhom u sebi.

Rođenje Isusa Hrista - o okolnosti tog rođenja. Jedno je nesumnjivo, rođenje je Mesijino bilo obavijeno atmosferom jednog porodičnog skandala. O životu njegove majke Marije jedva da se nešto zna, osim da je bila u srodstvu sa Jelisavetom, majkom Jovana krstitelja, podatak koji ima više važnosti nego što na prvi pogled izgleda. (O tome u narednim pasusima.)

Potrebno je ispitati moralan stav Izraeljaca prema ženi koja ulazi trudna u brak sa drugim čovekom. Postoji mogućnost da je Isusova majka bila nešto slično prostitutki, mada to ostaje u sferi nagađanja. Sa gledišta mita ovo bi bilo prilično prihvatljivo rešenje: prostitutka je viša nego svaka druga žena izraz sudbinskog (osim što dočarava socijalno poreklo savremenih tirana).

Josifov stav, pošto je otkrio trudnoću žene koju nije ni dotakao, verovatno je inspirisan željom da ne bude smešan. I njegovo kasnije bekstvo iz grada i odlazak u Misir, manje je izraz straha od Irodovih progona (koji uostalom nisu bili upravljeni na neku određenu osobu, nego na čitav niz osoba u kojima bi se mogao kriti budući Mesija) a više potreba da se ukloni iz grada u kome su živeli njegovi prijatelji i osetljiva rodbina.

(Tim pre što je Josif bio potomak jednog od prvih izrailjskih careva, i što se legenda o tome morala održati bilo u kom obliku u njegovoj porodici i plemenu. Uostalom ova legenda doprinela je psihičkom pripremanju Isusovom za gospodara. Činjenica da je Josif bio drvodelja, nije morala da umanji njegovu oholost na poreklo koje je bilo tako slavno.)

Porodični život Josifa i Marije morao je biti neobično mučan, jer Josif nije mogao zaboravi-ti sramotu koju mu je ona nanela: on nikad nije mario za Isusa i zapravo ga i nije smatrao svojim detetom, niti je Isusu bilo stalo do svog oca. Nisam našao nijedno mesto u tekstovima jevanđelista, u kome bi Isusu palo na pamet da govori o ocu koga je prezirao. Isus je sebe nazivao sinom Božjim, čovečijim, ali nikad Josifovim.

U svakom slučaju Josif je želeo posle venčanja da otpusti Mariju (da se od nje razvede) - pri čemu je verovatno osim činjenica da je bila trudna od drugog čoveka - izvesnu ulogu igralo otkriće njenog sumnjivog predživota. Zašto on to ipak nije učinio? Razlozi ili bar neki od njih dati su napred. Nisam siguran jesu li to svi razlozi koji su primorali Josifa da sakrije sramotu svoje kuće.

 Irodovi progoni. Biblijski razlog Irodovih progona je u carevom strahu od suparništva (čime bi se negativno aktuelizirala legenda o suparništvu Davida i prvog izrailjskog cara Saula). Irod dočuje za rođenje čoveka koga su jevrejski proroci - Isaije, Jeremija, Danilo, nagoveštavali u svojim proročkim ekstazama, čoveka čija bi pojava predstavljala renesansu izrailjske nezavisnosti (od Rimljana kojima je Irod služio) i pretnju za njegov presto.

Davidov sin besumnje bi bio legitimniji judejski car od Iroda. Biblijsko tumačenje insistira na suparništvu, na Irodovom strahu od Isusa kao pretendenta. Mogućno je, međutim, da je Irod u prisnom doticaju sa rimskom, u izvesnom smislu slobodnom, civilizacijom (civilizacijom koja je uprkos svog državotvorstva udarila temelje individualnim slobodama i shvatanju građanskih prava) doživeo promene u onom duhu kojim bi se kao Judejac morao da nadahnjuje; mogućno je da se on, oslobodivši se istočnjačkog religiozno-filosofskog misticizma, našao, pri pojavi Isusa, u jednoj državničkoj dilemi koja nije bila inspirisana isključivo ličnim razlozima.

Naime, religija koju su obećavali proroci da će biti konstituisana Hristovim dolaskom, bila je tiranska, sva u zabranama, pokoravanju, lišavanju zarad jedne himerične buduće, nebeske stvarnosti. Irod je bio obrazovan čovek i nisu mu bili strani veliki klasici jelinsko grčke kulture, niti rimski pisci: on je morao u Isusu naslućivati seme one strahovite duhovne diktature, koja je obuzdala svet narednih vekova, svojim mističnim dogmama.

Možda je Irod bio dalekovidiji nego što mu biblijski komentatori pripisuju, i plemenitiji nego što bi se pretpostavilo iz popularnih razloga, koji su izneseni da bi se protumačio pokolj vitlejemske dece? (Ako bih u svojoj transkripciji mita prihvatio ovakvo tumačenje Steinbrecher = Irod, dobio bih jedno više, interesantnije opravdanje, nego što je sadizam ili dužnost šefa islednika Gestapoa = judejskog cara.) U skladu sa novom interpretacijom Irodovih progona, morala bi biti njoj adaptirana biblijska verzija o mudracima sa Istoka. godsloveknowsnobounds
#215) Mudraci sa istoka. (Nastavak diskusije iz #214) Prepravci mita kako je ona sugerisana u Irodovim progonima - #214 odgovarala bi prepravka epizode sa mudracima u dva pravca, zavisno od hronološkog mesta epizode u Isusovom životopisu.

I Alternativa: Irodovi progoni i epizoda sa mudracima pomaknuti unapred i preneti u doba Isusovog hapšenja.

Thursday, April 09, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XXI deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XXI deo 

#210) Uopšte uzev ova shema je tek neka vrsta nacrta koja ima da obeleži približne granice između mitova; stvarno ove granice ne postoje. Davidov mit se stvarno ponavlja u Isusovom životu posle vaskrsenja. Isusov život posle vaskrsenja odgovara mitu koga je David izvršio tek u jednoj unutrašnjoj realizaciji.

Mit Adamov je unutrašnja strana mita o Mesiji i obrnuto, kao što je adaptacija samo unutrašnja strana pojma identifikacije. Što se tiče mita o Judi već iz njegove funkcije proizilazi da je on neodstranjivi deo - epizoda Mesijinog mita. Manje ili više mit o Mesiji obuhvata sve spomenute mitove i iz njih biva proizveden.

 #211) Čini mi se da postoji neko osobeno srodstvo između Jude i Adama, neko srodstvo čiju pravu prirodu jedva da nazirem. Još manje imam predstavu o tome kako je, iza spoljneg lika mita, izraziti. Možda bi Adam trebalo da bude otac Judin (biblijski Simon). Tada bi Judina izdaja bila dublje mitski motivisana.

 #212) Dvoizvesnost mitova. Fabula mita može ostati ista, pa da se njihov smisao promeni promenom tumačenja. Nalazim da je mit o Davidu zbog svoje dvostruke realizacije (u Davidu kroz unutrašnju i u Isusu kroz spoljnu realnost) pogodan da se dokaže ova teza. David izvršuje svoj mit u njegovom religiozno-humanom tumačenju, koje sugerira tekst Starog zaveta.

Isus = Mesija (čije je poreklo u Davidu i koji Davidov polusan transkribuje u realnost posle vaskrsenja) izvršuje taj isti mit samo prelomljen kroz jednu „nehumanu“ membranu (moja korektura u tumačenju mita o Davidu). Ista fabula se u romanu ponavlja dva puta: jednom nagoveštena, košmarna kod Davida, drugi put kao Isusovo dešavanje posle vaskrsenja.

 #213) Glavne i epizodne ličnosti mitova o Davidu, Judi, Hristu i Adamu.

I. Mit o Davidu: 
Jesej = Davidov otac.
Elijav = Davidov brat koji ga besno grdi što je iz puste radoznalosti ostavio stado oca svog i došao da gleda bitku sa Filistejcima.

Saul = prvi izrailjski car.
Samuilo = izrailjski prvosveštenik, naslednik Mojsijeve funkcije svetovnog i verskog poglavara. Golijat iz Gata = protivnik Davidov u bici sa Filistejcima.
Mihala = prva žena Davidova, kći cara Saula. hirsiali
 Jonatan = sin Saulov, pobratim Davidov (poginuo u odsudnoj bici sa Filistejcima prema tekstu Knjige Samuilove; ubijen od plaćenog Amalika, koga je poslao David prema mojoj verziji).

Nov = sveštenik koji je dao hranu (posvećene hlebove) Davudu pri njegovom bekstvu od Saula i koji je zato od cara bio kažnjen smrću.
Ahinoama = druga žena Davidova.
Faltije Laisov = drugi muž Mihale kome je dade Saul posle Davidovog bekstva.

Wednesday, April 08, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XX deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XX deo 

 #202) Hronologija mita o Hristu: 
1) Genealogija.
2) Rođenje.
3) Irodov progon i emigracija Josifa.
4) Krštenje u Jordanu (Jovan).
5) Kušanje u pustinji u tri navrata.
 6) Osnivanje sekte.
7) Učenje i putovanje (čudotvorstva).
8) Tajna večera.
9) Dvoumljenje: „Transcend a me ....“
10) Hapšenje.
11) Od Iroda do Pilata i natrag.
12) Smrt i vaskrsenje.

#203) Opšte osnove kompozicione sheme. S obzirom na četiri stava Beethovenove Simfonije eroice kojima odgovaraju četiri navedena mita, kao razvojni stepeni prometejsko-fatalnog konflikta sadržanog u mitu o Prometeju, odlučih da roman podelim u četiri knjige tako da svakoj odgovara stav Simfonije i njemu odgovarajući mit.

Time nisam želeo da načinim nikakvu odsečnu granicu između heroja svake pojedine knjige, nego samo da svakog od njih postavim u žižu jedne, iako se njihovo stvarno dešavanje odvija kroz čitav roman. Naslovi koje sam odabrao za te stavove trebalo je da odgovaraju vrsti i nivou ishoda prometejsko-fatalnog konflikta u herojskim egzistencijama: Adama, Jude, Davida i Emanuela.

#204) Shema
I deo: Neverovatna pustolovina - Allegro con brio (Mit o Davidu i Golijatu).
II deo: S one strane zida - Marchia funebre: adagio assai (Mit o Judi iz Kariota).
III deo: Kraba i morska vrećica - Scherzo (Mit o Adamu).
 IV deo: Bledi konj - Finale: allegro molto (Mit o Mesiji: Isusu Hristu).

#205) Primedbe na shemu: Mada sam postavio prethodni princip, koga sam hteo da se pridržavam prilikom biranja naslova za stavove „Simfonije eroice“, ipak mi se čini da nisam pokazao čistu doslednost, bar što se tiče četvrtog. Ovde je nešto drugo moralo poremetiti princip: naslov = nivo prometejsko-fatalnog konflikta. Mislim da je to nadiranje one muzičke pozadine (Pete Beethovenove) koju sam kao sudbinski motiv stavio ispod teksta Treće – Eroice.

Vidljiva samo kroz pojedine egzistencije i njihov herojsko-sudbinski konflikt u I, II, III stavu romana, sudbina u IV dobija svoje herojsko = prometejsko ovlapoćenje u Emanuelu i neodoljivo elementarno, poput „Bledog konja Apokalipse“, natura svoju temu. U IV stavu sudbina je identifikovana sa prometejskim duhom heroja, heroj se identifikovao sa sudbinom koja je bila u prethodnim stavovima izgrađena, i na taj je način postignuto najviše moguće rešenje ovog egzistencijalnog konflikta. No o tome posebno u #209. howdideuropebecomehome

 #206) Neverovatna pustolovina - Allegro con brio (Mit o Davidu i Golijatu). Nivo konflikta u I stavu je samoobmana, ishod neosporno i objektivno na strani sudbine, iako prometejski duh zadobija svoje pobede u oblasti jedne nove stvarnosti: sna. U tome i jeste Davidova samoobmana i razlog radi kojeg on, pošto za to i nije preodređen, nije mogao ubiti Golijata u jednoj objektivnoj realnosti.

Smatrao sam da je to neraspoloženje pustolovno, jer ostvaruje jednu ličnu stvarnost u kojoj prometejski duh suvereno nadvladava. Međutim je pustolovina sa gledišta spoljne realnosti neverovatna i ne donosi nikakvog efekta: David ipak ne ubija Golijata.

Tuesday, April 07, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XIX deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XIX deo 

Priča o Irodu. (Ispitati njeno značenje po mitu o Irodu: prema Bibliji on je zatvorio Jovana samo zato što mu je ovaj branio da uzme za ženu Irodijadu svoga brata Filipa. Da bi uklonila Jovana, Irodijada pošlje Salomu svoju kćer da igra pred carem koji, oduševljen njenom igrom, obeća joj sve što želi. Prema nagovoru majke ona zatraži Jovanovu glavu i dobi je.)

„I reče im: zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao đeca, ne ćete ući u carstvo nebesko.“

„Jer vam kažem zaista: štogod svežete na zemlji biće svezano na nebu, i štogod razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu.“

„A ovo je sve bilo da se zbude što je kazao prorok govoreći: Kažite kćeri Sionovoj: evo car tvoj ide tebi krotak, i jaše na magarcu, i magaretu sinu magaričinu.“

„A kad se sabraše fariseji, upita ih Isus govoreći: šta mislite za Hrista, čiji je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: kako dakle David njega duhom naziva Gospodom govoreći: Reće Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima? Kad dakle David naziva njega Gospodom, kako mu je sin?“

„I vi dopunite mjeru otaca svojijeh.“

„Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koje će vrijeme doći lupež, čuvao bi i ne bi dao potkopati kuće svoje. Zato i vi budite gotovi; jer u koji čas ne mislite, doći će sin čovječij.“

„Znate da će do dva dana biti pasha, i sina čovječijega predaće da se razapne. (...) Tada jedan od dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, (...)“ (o tome dalje u mitu o Judi, kao i o Tajnoj večeri.) „I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva zabrinu se i poće tužiti. Tada reče im Isus: žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovđe, i stražite sa mnom. I otišavši malo pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj! Ako je moguće da me mioiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.“ (Ovo Isus ponovi tri puta.)

O hapšenju Isusa videti u mitu o Judi: „I gle, jedan od onijeh što bijahu sa Isusom mašivši se rukom izvadi nož svoj te udari slugu poglavara svešteničkoga, i odsječe mu uho. (...) A ovo sve bi da se zbudu pisma proročka. Tada učenici svi ostaviše ga i pobjegoše.“

„A glavari sveštenički i starješine i sav sabor tražahu lažna svjedočanstva na Isusa da bi ga ubili; (...) Najposlije dođoše dva lažna svjedoka, i rekoše: on je kazao: Ja mogu razvaliti crkvu Božju i za tri dana i načiniti je. I ustavši poglavar sveštenički reče mu: zar ništa ne odgovaraš što ovi na tebe svjedoče? A Isus mučaše. (...) Šta mislite? A oni odgovarajući rekoše: zaslužio je smrt. Tada pljunuše mu u lice, i udariše ga po licu, (...)“ hurricane_katrina_aftermath_st_ritas_nur
„I svezavši ga odvedoše, i predaše ga Pontiju Pilatu sudiji. (...) Tada reče mu Pilat: čuješ li šta na tebe svjedoče? I ne odgovori mu ni na jednu riječ tako da se sudija divljaše vrlo. (...) A kad sjeđaše u sudu, poruči mu žena njegova govoreći: nemoj se ti ništa miješati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala njega radi. (...)

A kad viđe Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: Ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete viđjeti. (...) Tada raspeše s njim dva hajduka, jednog s desne a jednog s lijeve strane. (...) A oko devetoga sahata povika Isus (...) Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?

Monday, April 06, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XVIII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XVIII deo 

#201) Mit o Isusu Hristu prema jevanđelistima. 

 „Pleme Isusa Hrista, sina Davida Avramova sina. (...) A Jesej rodi Davida cara. (...) A Jakov rodi Josifa, muža Marije, koja rodi Isusa prozvanog Hristos. (...) A rođenje Isusa Hrista bilo je ovako: kad je Marija, mati njegova, bila isprošena za Josifa, a još dok se nijesu bili sastali, nađe se da je ona trudna od Duha svetoga. A Josif muž njezin, budući pobožan, i ne hoteći je javno sramotiti, namisli je tajno pustiti.

Zatim sledi anđelovo obaveštenje: „Pa će roditi sina, i nađeni mu ime Isus; jer će on izbaviti svoj narod od grijeha njihovijeh.“

A ovo je sve bilo da se izvrši što je Gospod kazao preko proroka koji govori: „Eto, djevojka će zatrudnjeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo, koje će reći: s nama Bog.“

Josif nije oterao Mariju ali: „I ne ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, (...).“

 „A kad se rodi Isus u Vitlejemu Judejskome, za vreme cara Iroda, a to dođu mudraci od istoka u Jerusalim i kažu: Gdje je car Judejski što se rodio? Jer smo vidjeli njegovu zvijezdu na istoku i došli smo da mu se poklonimo. Kad to čuje car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim s njim.“

Irod čini napore da dozna gde će se roditi Isus. Mudraci sa istoka posećuju Hrista u štali u kojoj se rodio. Josif prima zapovest od Boga da beži u Misir pred Irodovim gnjevom.

„Tada Irod kad viđe da su ga mudraci prevarili, razgnjevi se vrlo i posla te pobiše svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže, (...).“

Irod umire. Josif se sa porodicom vraća u Judeju i nastanjuje u Nazaretu.

 „U ono pak doba dođe Jovan krstitelj, i učaše u pustinji Judejskoj. I govoraše: pokajte se, jer se približi carstvo nebesko. (...) pripravite put Gospodu, i poravnajte staze njegove. A Jovan imaše haljinu od dlake kamilje i pojas kožan oko sebe; a hrana njegova bijaše skakavci i med divlji.“ (Oteravši sadukeje i fariseje kao nedostojne Jovan krstitelj proriče):

„Ja dakle kršćavam vas vodom za pokajanje; a onaj što ide za mnom, jači je od mene: (...) on će vas krstiti Duhom svjetijem i ognjem. (...) Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da se krsti. (...) I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa i vidje duha božjega gdje silazi kao golub i dođe na njega. I gle, glas s neba koji govori: Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.introducingtheangleofde
„Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, na pošljetku ogladnje. I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si sin Božij, reci da kamenje ovo hljebovi postanu. A on odgovori i reče: pisano je: ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božjih.

Tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga navrh crkve; Pa mu reče: ako si sin Božij, skoči dolje; jer u pismu stoji da će anđelima svojijem zapovjediti za tebe, i uzeće te na ruke, da gdje ne zapneš za kamen nogom svojom. (...) Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu; I reče mu: sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se.“

Friday, April 03, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XVII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XVII deo 

#193) Juda kao sudbinski određen po proročkim tekstovima.

 „I rekoh im: ako vam je drago, dajte mi moju platu; ako li nije, nemojte; i izmjeriše mi platu, trideset srebrnika. I reče mi Gospod: baci lončaru tu časnu cijenu kojom me procjeniše. I uzev trideset srebrnika bacih ih u dom Gospodnji lončaru. Po tom slomih drugi štap svoj, svezu, da ukinem bratstvo između Jude i Izrailja.“

„I čovjek mira mojega, u kojega se uzdah, koji jeđaše hljeb moj, podiže na me petu.“

"Ljudi braćo! trebalo je da se izvrši ono pismo što proreče Duh sveti ustima Davidovijem za Judu koji bješe pred onima što uhvatiše Isusa; (...). On dakle steče njivu od plate nepravedne, i objesivši se puče po srijedi, i izasu se sva utroba mjegova (...) jer se piše u knjizi psaltiru: da bude dvor njegov pust, i da ne bude nikoga ko bi živjeo u njemu, i: vladičanstvo njegovo da primi drugi.“ 

 #194) Diskusija o mitu o Judi. Problem prometejsko-fatalnog u mitu o Judi. Prepravka mita o Judi. (Teme koje se moraju obraditi pre nego što se pređe na Finale allegro molto ili mit o Mesiji.)

#195) O Judinom poreklu Biblija ne kaže ništa, osim što ga zove Simonovim sinom. Može biti da je i on bio ribar (pod uslovom da je grad iz koga je kraj vode, no ovo treba tek utvrditi). Takođe se ne zna na koji je način došao u dodir sa Isusom i njegovim učenjem. Činjenica da je, kako kaže Jovan, nosio kesu (što znači bio neka vrsta blagajnika apostolske družine) možda ukazuje na to da se više nego ostali razumevao u račun, pa je moguće da je bio ranije trgovac, u svakom slučaju osoba koja je imala neke veze sa brojevima.

Nešto je nesumnjivo: odabrat od Sudbine (dakle eo ipso od samog Isusa) on je kao što kažu proroci Isaije i Zaharije bio taj kome je palo u delo da izvrši ono što je moralo biti.

Prema Bibliji motivi Jude bili su izrazito materijalistički, pa bi on spadao u one konfidente koji izdaju čine za novac. (Ovde je prva tačka u kojoj treba izvršiti prepravku mita.)

Prema Jovanu, đavo uđe u Judu kroz zalogaj što mu ga Isus pruži na Tajnoj večeri, izričito govoreći da će onaj ko sa njim jede i izdati ga. Ovo potvrđuje sudbinski karakter Judine izdaje. Međutim Juda je pre Tajne večere doneo odluku da svog vođu izda, te je u tom smislu vodio pregovore sa jevrejskim poglavarima. Zalogaj što ga je od Isusa primio samo je, kao neka vrsta podsticaja, ubrzao njegovu odluku.

Interesantno: Juda je znao gde se veoma često Isus sastaje sa svojim učenicima. Getsimanetski vrt je bilo mesto tajnih sastanaka nove sekte.

Ni na jednu stvar iz ove epizode svog života Isus ne podvlači toliko, koliko sudbinski njen karakter, kao i neminovni udeo Judin i njoj. U više navrata govori Mesija o tome kako je sve to: da se zbude pismo. Mada kaže da će sin čovečiji biti izdat i da mora biti izdat, opet vidi za tog neminovnog izdajnika strašne muke.

Pokajanje Judino. (Druga tačka u kojoj valja prepraviti mit.)

Raskid između Jude i Izrailja. Valja ovo razumeti kao opšti prezir prema čoveku koji je izdao Hrista, mada se samo tim izdajstvom moglo postići spasenje čovečanstva od praroditeljskog greha.

„(...) da bude dvor njegov pust, (...).“ Misli se verovatno na to da je posle samoubistva Judinog njegov dom usahnuo.

 #196) Prometejsko-fatalni konflikt u mitu o Judi. On je vrlo jasan i nedvosmislen, te neće predstavljati nikakvu teškoću u transkripciji na moje shvatanje ovog egzistencijalnog problema ljudskog opstanka. Pošto je sudbina Judina u tome da izda Hrista, prometejsko u njemu trebalo bi da se tome opire.

Izvesnu pobedu nad svojim mitom postigao je Juda tek na kraju njegovom kada se, umesto da sam sebe ubije i time prizna greh za koga nije odgovoran, predaje tuđoj smrti. (Tu i jeste jedna od bitnih korektura mita o Judi.)  

Pošto je mit o Judi samo jedan stepen razvoja prometejskog mita, u odnosu na prometejsko-fatalni konflikt koji je unjemu sadržan, on predstavlja stepen korekcije, dakle jedne minimalne pobede nad apsolutnom nužnošću sudbine. 

#197) Dve bitne korekcije biblijskog mita o Judi.
a - S obzirom na nivo konflikta i njegovog ishoda, umesto da se sam ubije, Juda dopušta da bude ubijen. Naravno izraz dopušta ne treba doslovno shvatiti: Juda se brani i biva premlaćen maljevima od samog Isusa.
b - S obzirom na Judinu neminovnost, pitanje izdaje za novac ne dolazi u prvi plan. Juda izdaje iz izvesnih nemotivisanih razloga.

 #198) Najviši nivo prometejskog mita je mit o Mesiji, u kome se prometejsko identifikuje sa sudbinskim, te se za svet javlja kao spoljašnja sudbina. Ovaj i četvrti mit odgovaraće četvrtom stavu Eroice: Finale allegro molto. Istovremeno heroj ovog mita, Mesija, znači rezultat mitološkog razvoja Davida, Adama i Jude, kao onih opstanaka u kojima se kroz Isusa razvila njihova sopstvena sudbina.

Hteo sam da pokažem kako se samostvara sudbina i kako, pošto prođe kroz opstanke, vraća se ovima da ih učini sudbinskim. (Isus ubija Judu, iščezava = asimilira Davida i posredno uništava Adama.) Adam, Juda i David su komponente bez kojih se Isus ne bi mogao ni zamisliti (što ću dokazati) ali se isto tako bez Isusa kao rezultata ovog egzistencijalnog trojstva, ne bi mogao izvršiti do kraja njihov prometejsko-fatalni konflikt. independentthought

#199) Mit o diktaturi. Njegov je lik Isus; njegovo naličje Adam. Isus je parazitska tvorevina egzistencijalnog trojstva (Adam, Juda, David) ali njegovo sudbinsko izvršenje ogleda se baš na onoj osobi koja se najviše, dakle do adaptacije, približila svom sudbinskom opredeljenju. Izraz: čovečiji sin, koji se upotrebljava za Hrista, kao da ukazuje na onu materiju koja mu je poslužila kao gradivo postojanja.

Thursday, April 02, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XVI deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XVI deo 

#184) Podatak u prilog teze da je sudbina autogenetička: čovečica uzeta od čoveka ima se prema njemu, u Adamovom slučaju, kao posredstvo sudbine. 

#185) Zar zmija ne kaže: „(...) da će vam se u onaj dan kad okusite s njega“ drveta „otvoriti oči, pa čete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo!“ (Adam je svojim nestajanjem u Mesiji, ili drugim rečima svojom asimilacijom sudbine kao Mesije, zaista postigao božanski stepen apsolutne slobode.)

#186) Objašnjenje svesti o golotinji. „Tada im se otvoriše oči, i viđeše da su goli; (...)“. Pojam nagosti ima ovde značenje besmislenosti. Iz tog osećanja rađa se potpuna predaja Adama svojoj mitskoj sudbini (njegov opstanak biva predat Mesiji).

 #187) Kazna izrečena zmiji kao onome što je u Adamu sudbinsko (u smislu autogeneze), što je dakle unutrašnji lek = podsticaj sudbine. Između njenog roda i roda prometejskog (onoga što je sinhrono sa sudbinom u ljudima herojsko) stavljeno je večito neprijateljsko: rod će ljudski stajati sudbini na glavu, i sudbina će ga za pete ujedati.

 #189) Notni tekstovi „Treće“ i „Pete“; gramofonski snimci ovih simfonija. (V. smatra da bih se morao obratiti Akademiji); literatura o životu Isusa Hrista.

 #190) Treći mit koga sam našao, bio je mit o Judi iz Kariota, jedan od najpotresnijih i najapsurdnijih mitova humane istorije. (Trebalo bi da odgovara: drugom stavu „Eroice“: Marchia funebre: adagio assai.) Čitajući još 1949. godine Epikurov vrt pade mi u oči jedna, onda mi se činilo samo vrlo lucidna replika opata Egera o Judi Iskariotskom i zabeležih je u dnevniku, ne smerajući da je upotrebim osim kao duhovitu interpretaciju jednog ustaljenog verovanja.

Vratih joj se kasnije u jednoj maloj pripoveci, u kojoj sam pokušao da ocrtam unutrašnju logiku jedne vrste konfidenata. Zatim me obuze želja da napišem roman: Dnevnik jednog konfidenta. Temu sam imao u mitu o Judi i njegovom odnosu prema mitskom Isusu i Božjoj zapovesti. Kad sam počeo da razmišljam o Simfoniji eroici prirodno mi je kao jedan od prvih mitova, pogodan za obradu, pao na pamet taj, čiju sam ideju toliko dugo proživljavao u sebi.

Žao mi je što sam, protivno svojoj navici, izgubio izvesne pribeleške koje sam pravio na marginama te male pripovetke, takođe pravljene po uzoru na dnevnik. Što se tiče tumačenja ovog mita, naravno, moradoh početi od početka, jer u mojoj nameri o Dnevniku jednog konfidenta nije bilo ove opšte note, koju sam kao prometejsko-fatalni konflikt uneo u Simfoniju eroicu. The World Prepares For War
#191) Prometejsko-fatalni konflikt i rodio se razmišljanjem o apsurdnoj Judinoj sudbini, koji je morao da počini greh da bi čovečanstvo bilo spašeno od onog praroditeljskog. Uprkos tome što je propisan, što je nerazlučivi deo misterije spasenja, bez koje ona ne bi mogla biti dovršena: Juda je kažnjen.

#192) Mit o Judi. On nije tako iscrpan kao drugi ovde spomenuti mitovi, jer je u Bibliji dat onako kako mu po sudbini i sledi: kao prosta ali nužna epizoda mita o Isusu. Ja ću izneti one tekstove koji se na njega direktno ili indirektno odnose. (Pre svega u tekstovima Novog zaveta, a kasnije i u proročanstvima starozavetnih proroka.)

Wednesday, April 01, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XV deo 
 
#180) Jedan zanimljiv moto:„Kad sveštenik vidi da je guba pokrila svu kožu na njemu, proglasiće da je čovek čist, jer je sve pobijeljelo, pa je čist.“

 #181) Ponavljam i ponavljaću uvek: Moj mit je imoralan, on je ravnodušan spram dobra i spram zla, jer nije stvoren ni za jedno ni za drugo, postojao je de fakto pre svetskog kriterija dobra i zla, kao što su dramatični likovi Lucifera i Savaota morali postojati pre neke ideje o moralnom raskolu. U „Simfoniji eroici“ ja neću da rešavam nikakav moralni problem, jer on stvarno ne postoji: on postaje tamo gde se mi svetu na ovaj „njegov“ način činimo.

A ako moji heroji budu podvrgavani moralnim kriterijumima, neće to biti zato što su iz sebe izveli tu obavezu da budu izmereni na vagi ljudske impregnirane pravde, nego zato što smo mi iz svog postojanja u ljudskom svetu jednostavno navikli sebe na moralan stav prema činjenicama. Jedini problem koji je vredan pažnje je egzistencijalan. 
 
#182) Moralna interpretacija prometejsko-fatalnog konflikta u svetskoj mitologiji nije uvek jasna: naime ona je jasna kao moralna, ali sasvim neispravna kao egzistencijalna. Nesumnjivo je da se konflikt Prometej - Zevs, Isus - Juda, David - Golijat, Adam - Savaot, Faust - Đavo, može opisati kao moralan konflikt u tamnosvetloj slici dobrozlog sveta. Ali da li je „dobro i zlo“ bitan sadržaj tih mitova ili je moralna njihova slika samo naličje egzistencijalne?

U stavu 176 (diskusija o Davidovom mitu) izvršena je zajedno sa negativnim tumačenjem legende i jedno njeno nemoralno prepravljanje; ali ono nije bitno. Mit je moralno mogao i ostati hrišćansko - religiozan, jer nije od značaja da li Davidovi opstanci leže nekom moralnom modelu, nego da li njegovi opstanci leže Davidu (dakle kakva je proporcija između njega kao Prometeja i njega kao Sudbine).

#183) Neka razmišljanja o mitu o Adamu i Evi u odnosu na prometejsko-fatalni konflikt. Čim se fabula shvati u njenom prenosnom značenju, odmah postaje jasno da je predmet mita: borba dobra i zla. (Šta to drvo saznanja dobra i zla zapravo egzistencijalno znači, valja tek objasniti.)

Subjekti mita su: Adam i Eva. prometejski duhovi impregnirani u sudbinu, formulisanu u obliku Božje zapovesti nediranja. Izgledalo bi da se Adamova sudbina nalazi u njegovom poštovanju Božje zapovesti, u tome da jedući od svih drveća u vrtu ne dotakne drvo saznanja. Pa da je to što je on ipak okusio od njega ima jedno protivsudbinsko značenje: značenje pobede prometejskog nad fatalnim.

Ali ja još ne znam šta je to zapravo drvo dobra i zla, pa ne mogu ni znati kakva je pozicija prometejskog i fatalnog prema njemu. Secret Society
Drvo dobra i zla. Dobro i zlo ovde ima značenje apsolutne slobode (neodgovornosti), koja i jeste najviše moguće saznanje. Sloboda se, izražena u plodu tog drveta, ima prema Adamovim nužnostima u odnosu koji je po Adamov život obrnuto proporcionalan odnosu između svog fataliteta i Adamove prometejske prirode.

Tuesday, March 31, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XIV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XIV deo. 

Navalov slučaj. Naval pastir imađaše veoma lepu ženu koja se Davidu dopade, i on smisli način da do nje dođe. (Pošto je u međuvremenu oterao Mihalu carevu kći, te tako prekršio sporazum sa Saulom.) On šalje svoje ljude da otmu Avigeju, ali ih Naval odbije uz pomoć svojih slugu. Tada se sam David spremi za borbu. Avigeja koja je volela svog muža, bez njegovog znanja pođe Davidu da ga umilostivi.

Ovaj se načini kao da je oprostio Navalu i pošalje mu preko Avigeje poklon u kome je bilo otrova. Naval umre, a David uze za ženu Avigeju. Nemoguće je sa nekom sigurnošću tvrditi, da je Avigeja posle njenog prvog sastanka sa Davidom bila sa njim u dosluhu, ali to ostaje kao moguća pretpostavka.

Slučaj sa kopljem. Zbog Davidovog postupka prema Navalu, morade da se umeša i Saul koji pođe da ga kazni. Slučaj sa kopljem je po svojoj prirodi isti kao i slučaj u Engadskoj pustinji.

Prebegavanje Filistejcima. Uviđajući da se na ovaj način ne može dokopati izrailjskog prestola, ode David Ahisu Filistejcu, najljućem izrailjskom neprijatelju. On pokuša da ga nagovori da ponovo pođe na njegov narod, misleći da bu u toj situaciji mogao da nađe put do prestola. Da bi uverio Ahisa u lojalnost prema Filistejcima i svoju mržnju prema svom narodu koji ga je odbacio, David vrši pljačkaške pohode na izrailjsku teritoriju, pri čemu pokazuje retku lukavost.

On ne ostavlja nikog živog, ne zbog Ahisa (kome ne bi moglo smetati što Izrailjci ginu) nego zbog svog sopstvenog naroda: „da nas ne tuže govoreći: tako je uradio David!“ Najzad uspeva da nagovori Ahisa na veliki rat protiv Izrailjaca. U tom ratu htede i David da učestvuje, ali se usprotiviše filistejske vođe koje prezirahu izdajicu. Uvređen David se morade vratiti u svoj grad.

Izmišljotine sa Amalicima. Amalici behu pleme koje je David potkupio da u boju ubiju Saula i njegovog sina Jonatana. Kako iz tog plemena samo neki odoše u rat, a ostali ostadoše da vrše pljačkaške pohode na filistejske gradove, i kako ti što ostadoše znađahu za dogovor između njih i Davida, morade ovaj da uništi čitavo pleme, isto onako hladno i proračunato kao što je umesto da mu plati, ubio Amalika najmljenog ubicu Saula i Jonatana. (Amalik mu je čak na njegovo traženje doneo Saulov carski venac i grivne - znak počasti.)

No i pored Saulove i Jonatanove smrti samo Judino pleme pristade uz Davida, a sav narod uz Saulovog sina Isvosteja. Kad nastade borba između Davidovog i Saulovog doma, u toj se borbi služio David svim sredstvima: od žene koju je pridobio od Avenira, najvernijeg vođu Saulove stranke i koga ubi iako mu je garantovao sigurnost.

(Zatim ubi i Avenirovog ubicu Joava, da se za ovaj sramni čin ne bi čulo.) Čitav ovaj poslednji deo mita o Davidu obiluje strašnim zločinima, koje ovaj učini da bi se domogao izrailjskog prestola. Najzad potkupi neke Isvostejeve vojvode, koje jedne noći odseloše glavu mladog cara i doneše je

Davidu: no umesto da im zahvali, ibi ih David na mestu, da bi uklonio svedoke svoje svireposti. I to sve uz hipokritsko žaljenje - jer i oni podigože ruku na cara, Božjeg miropomazanika. (Uostalom na taj način je postizao divinizaciju svoje sopstvene ličnosti.)

#177) Diskusija o mitu o Davidu u stavu 176 može biti, sa izvesnom rezervom, uzeta i kao osnova za prepravku same fabule ove biblijske legende. Pri tome se uvek mora imati na umu princip izražen u stavu 175: priča o Davidu (bez suštine date u njegovoj borbi sa Golijatom) postoji kao nacrt u onoj realnosti koja leži Davidu (snu), ali je stvarno oblikovana kao deo Isusove istorije. 

#178) Drugi mit u kome otkrih elemente prometejskog i fatalnog, kao i ono evoluciono srodstvo sa mitom o Prometeju, beše mit o Adamu i Evi. U Simfoniji eroici on bi odgovarao temi trećeg stava: Scherzo. (Te bi bio neka vrsta naličja mita o Isusu u četvrtom stavu: Finale.) Za njegovu sam osnovu uzeo Prvu knjigu Mojsijevu - Postanje. Blue Lady
 #179) Mit o Adamu i Evi prema Prvoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Postanje.

„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar (...). I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, (...); muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome, i budite gospodari (...). I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. (...)

Monday, March 30, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XIII deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XIII deo 1957. 


#176) Diskusija mita o Davidu.

Muzički dar Davidov - elemenat lukavstva. Svojom muzičkom obdarenošću pridobija David Saula za sebe, te na taj način čini prvi korak ka izrailjskom prestolu. Što se tiče muzike ona ume da smiri izvesna histerična stanja (u koja zapada Saul). Bolest Saulova mora biti objašnjena njegovim odnosom sa Samuilom.

U mitu nema objašnjenja za iznenadno Davidovo napuštanje Saulovog okola, pred bitku sa Filistejcima. Moguće je da se David uplašio, jer je po svojoj dužnosti imao da u borbi nosi Saulovo oružje.

Njegov povratak ima karakter izvesne radoznalosti, što uostalom zapaža i njegov brat kad ga napada što je napustio oca, da bi video bitku.

Vrlo je simptomatičan način na koji David odlučuje da izađe u susret Golijatu. On se pre svega zanima za poslovnu stranu svoje eventualne pobede, i tek kad ga dva puta uveravaju da će ako pobedi dobiti silno blago, carevu kćer (a sa njom i izvesno pravo na presto) i najzad - a to je osobito važno za tumačenje same suštine mita - slobodu za svoj dom, David traži od Saula da ga pusti na Golijata.

U izjavi koju daje svom rasrđenom bratu David izričito podvlači sudbinski karakter svoje odluke: „(...) šta sam sad učinio? zapoveđeno mi je!“ time kao da misli na očeva uputstva u vezi sa nošenjem hrane starijoj braći; međutim, dozvoljeno je i znatno šire tumačenje: David zna da je on stvoren da se tuče sa Golijatom.

Saulova briga za Davida je iskrena: on ga smatra detetom koje nema nikakvih izgleda u sukobu sa Golijatom, ratnikom od zanata. Za tu brigu, David mu veoma lukavo i sa mnogo političke veštine uzima carstvo, pošto ga je najpre potpuno osamio. Davidova makijavelistička nezahvalnost je očevidna za sve, osim za hrišćanske komentatore.

(Šta više, daje Saul Davidu svoje carsko oružje; to što ga David odbacuje iako je kasnije, i to ne mnogo kasnije, pokazao da može nositi čak i Golijatov mač - otkriva dubok prezir koga David ima prema Saulu; karakteristično: kako se može Davidovo pomirljivo ponašanje prema Saulu protumačiti drukčije, nego kao licemerstvo koje ima svoj zadnji cilj, ako se zna da je David kao Božji izabranik bio svestan toga da je Saul neprijatelj Boga, čim je postao carem i da njegovo vladanje izrailjskim narodom nije Bogu u volji, što ovaj na svaki mogući način i pokazuje.)

Davidove priče o njegovoj pobedi nad medvedom i lavom su sušta laž.

David ima poverenja u svoj san [“(...) a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, (...)“] i njegova je pobeda pobeda lukave pameti nad sirovom snagom sudbine. David nije ni dopustio da mu se Golijat približi: on ga je ubio iz daljine jedne praćke.

David veoma vešto pridobija strasnu ljubav Saulovog sina Jonatana, te od njega čini objektivnog neprijatelja njegovog sopstvenog oca. (Kad kasnije Jonatan pogine Davidova žalost biće licemerna i lažna.) Možda je u njihovoj vezi bilo i nešto potencijalnog homoseksualizma? [„(...) duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu!“ ]

Žene koje su slavile Davida behu od njega potkupljene, da unesu nemir u Saulovu dušu.

Moguća je i pretpostavka da je Saul u Davidu gledao neku vrstu produženja božanskog, sa kojim je imao toliko muke u Samuilu: u svakom slučaju bilo je mnogo činjenica koje su govorile protiv Davida i Saul je bio prosto primoran da se brani, sebe i slobodu svog doma.

U mitu se kao prvi Saulov pokušaj da ubije Davida pominje slučaj sa bacanjem koplja: Saul je imao jedan od svojih manijačkih napada, mučen strahom pred Bogom koga je izdao. Umesto da ga muzikom rastrese, svira David melodije koje povećavaju Saulovu teskobu, i dovodi ovog na granicu ludila. (Verovatno je to i bio prvobitni Davidov plan.) U nastupu baca Saul koplje na Davida.

Što se tiče Saulove kćeri Mihale verovatno je ona i bila zaljubljena u Davida, ali bez obzira na njena osećanja, Saul je na insistiranje Davidovo i Jonatanovo bio primoran da ispuni obećanje koje je dao pred izrailjskim narodom. Mihala postade Davidova žena. David je međutim nije voleo. Od nje on načini oruđe za svoje pretendentske planove. Kao što je u svoje vreme uzeo Jonatanovu dušu, tako sada uze Mihalinu, koja ga spase od ubica koje je poslao njen otac. Umesto zahvalnosti David će je kasnije oterati od sebe, i ponovo vratiti tek kada mu kao careva kći bude bila potrebna u borbi za izrailjski presto. Red Landscape

Davidova se svirepost ogleda i u broju Filistejaca koje ubi da bi načinio svom tastu dar: iako je Saul tražio sto glava, David donese dvesta.