Tuesday, October 21, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 24. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 24. decembar 1956. 

Imao gadnu glavobolju. Đorđe mi je doneo svoje rukopise. Gospode Bože! Dolazim do uverenja da kad čovek otkrije da je nesposoban za ma koji koristan posao, onda počinje da se bavi umetnošću. christ_galilee_tintoretto
Počinjem da shvatam da je potreba za celinom neodoljivo prožela moj život; juče sam je osetio na bulevaru: bulevar se produžavao u meni kao pust kameni obris, zidovi su me oblagali, iznutra mi je nicao bokor svetlosti, sivo šiblje sjaja koje se razlistavalo na nebu, čuo sam svoje korake, oprezne, lukave korake svog tela, koje je odmicalo ljuljajući se u kukovima, čuo sam kako se saživljavam sa zvukom svojih koraka, koji je zvučao na pola puta između mojih peta i pločnika (ne znam zašto u tom času videh gramofonsku ploču po kojoj je zaošinut oštar vrh iglice);

Monday, October 20, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 23. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 23. decembar 1956. 

Danas sam završio kriminalni roman „Gvozdeni anđeo“. Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanisti. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava na logičnost. Najzad to donosi novaca. CARAVAGGIO-The Inspiration of Saint Matthew
Pao je sneg. Sneg je sur kao mišije krzno i gnjecav.

Noćas idem kod ( ).

Friday, October 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 22. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 22 decembar 1956. 

Godo (Liki): E pa mogli bismo da krenemo!
 Vladimir: Da odemo odavde. A zašto koga vraga?
Poco: Pa valjda zato što je Godo došao, što nam je bolje i što nemamo koga da čekamo.
Vladimir: Ali ako nam je postalo bolje, ako nam je dobro, zašto bi menjali mesto, Poco?
Poco: Da, to je istina.

Estragon: Ne mislite li da je postalo malo dosadno otkako se pokazalo da je Godo koga smo čekali glavom Pocijev Liki? Niko ne dolazi, niko ne odlazi, ništa se ne dešava.
Poco: I pre nego što se to pokazalo niko nije odlazio ni dolazio i ništa se nije dešavalo. MEN-02-DIN005
Estragon: Ali to je drugo. Dok smo čekali Godoa mogli smo se nadati da će on kad - tad stići. Sad kada je Godo najzad stigao čemu imamo da se nadamo.
Vladimir (šapne): Da ode, Poco!

Thursday, October 16, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 21. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 21. decembar 1956. 

Uviđam da je ipak potrebno da najpre vidim Beckettovu dramu.

Zašto?

Možda bi najbolje bilo da uopšte i ne gledam Čekajući Godoa. Manje je važan stilski, a više duhovni spoj između moje i Beckettove predstave godoovskog problema.

Čak i pošto sam iz novina otkrio da su upravo beskućnici Estragon i Vladimir oni koji čekaju Godoa, a ne Liki i Poco, kako sam ja zamišljao. Ima izvesne godoovske zabune u ovoj pogrešci.

Nije tragedija u tome što Godo ne dolazi, nego obrnuto: u tome što Godo dolazi, ali se na kraju uvek ispostavi da je bio nepotreban.

Moj „Godo“ bi mogao biti shvaćen kao antitriblionski. (Zato je važno da Liki predloži sebe kao Godoa.) AADM001083

„Simfonija Eroica“. Danas definitivno redigovao kompozicionu shemu. Želeo da postignem jednozvučnost u prvoj knjizi koja bi kroz drugu i treću postala polifonična u četvrtoj. Zajedno sa prodiranjem u suštinu neraspoloženja menjao bi se i pripovedački stil: bio bi najpre nalik na potočiće (24 glave prve knjige), zatim na reke (12 glava druge knjige), pa na mora (4 glave treće knjige), i najzad na okean (četvrta knjiga koja je sva jedno jedino poglavlje).

Wednesday, October 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 20. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 20 decembar 1956. 

Estragon: Čini mi se da neko ide.
Vladimir: Hej Poco, neko ide preko polja. (Posmatra stranca.) Reka je duboka na mestu koga je izabrao.... Da mu kažem gde je gaz Poco?
Liki (Godo): Najpre ga pitaj ko je? Ustani i pitaj ga ko je?
Poco: Učini kako kaže Godo.
Vladimir (ustaje i odlazi): Hej Poco....onaj čovek kaže da se zove Godo.

 Liki (Godo): Kako?
Poco: Gle, šta on tvrdi?
 Vladimir: Kaže da je Godo.
Estragon: Godo koga smo očekivali.
Poco: Godo je stigao.
Estragon: Da, to je istina. Ali možda postoje dva Godoa? Šta ti misliš Godo?

 Liki (Godo): Mislim da ne mogu postojati dva Godoa. Ja sam Godo.
Poco: To je istina.
 Vladimir: Šta da radim sa njim?
 Liki (Godo): Baci ga u vodu
Vladimire..... baci tog prokletog lažljivca u reku.
Estragon: Zašto da ne razgovaramo sa njim čak iako nije Godo.

Poco: Zašto bi razgovarali sa njim ako nije. A nije, jer je Godo ovde. Čuvaj se Estragone.
Vladimir: Kažite jednom šta da uradim sa tim čovekom.... On prelazi reku.
Estragon (Pocu): Jesi li ti baš siguran da je on Godo?
 Poco: Pa zar ne vidiš budalo da nam je bolje odkako je došao? Mora biti Godo čim nam je bolje. Estragon: Da to je istina. Ali ipak, kako znaš da nam je bolje? URG062
Lj. je dobila pasoš i putuje u Grčku.

Tuesday, October 14, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 19. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 19. decembar 1956. 

U Čekajući Godoa : Liki i Poco čekaju izvesnog Godoa, ali je Godo uvek ponovo sprečen da dođe, i Liki i Poco ne napuštaju svoje mesto u pukoj nadi da će Godo ipak najzad stići. U očekivanju Godoa oni se upoznaju sa skitnicama Estragonom i Vladimirom, te nastoje da svoje smrtno dosadno i zamorno čekanje prekrate bilo čime. (To bilo šta je zapravo život i u tome je jedna od dramskih Beckettovih ideja.) Međutim Godo ne dolazi i drama se završava.

Anti Beckett. Izložio B. B. nameru da napišem drugi deo Beckettovog Čekajući Godoa:

Estragon i Vladimir, te inače bezbrižne skitnice bivaju zaražene atmosferom čekanja, te se pridružuju Likiju i Pocu u očekivanju Godoa.

Liki dolazi do uverenja da je besmisleno dalje čekanje Godoa i pošto niko od njih ne zna kako Godo izgleda (jer Godoa niko od njih nikad nije ni video), misli da bi svoje drugove mogao uveriti da je on, Liki, taj Godo koga čekaju. Oni mu najpre ne veruju, jer Liki ničim ne može da dokaže da je on Godo, osim svojom golom tvrdnjom.

Ali pošto drugi (pravi, a možda i ne) Godo nikako ne dolazi, u njima se rađa sumnja da Liki možda ipak ne govori neistinu i da je on Godo, koga su očekivali. Oni ga podvrgavaju izvesnom ispitivanju, ali više njihova neodoljiva potreba da imaju najzad svog Godoa, nego uverljivost njegovih inače apsurdnih odgovora, čini da oni priznaju taj novi Likijev identitet. (Na primer: Poco pita Likija: „Zašto nam nisi rekao da si ti Godo?“ Liki odgovara: „Nisam to znao!“)

Likijevi motivi su pošteni: on želi i sebi i svojim drugovima da prekrati čekanje i u početku on je potpuno svestan toga da on nije Godo, te se pomalo i pribojava dolaska pravog Godoa. 10saturn
U tom strahu on u jednom momentu pokušava da razuveri svoje drugove i da prizna da ih je prevario: ali sada je to prekasno. On više ne može nikud iz kože Godoa.

Monday, October 13, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 18. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 18. decembar 1956. 

Nalazim da je ( ) položaj neodrživ, iako ima izvesnih prednosti: samo prednosti nestaju, a muka je ono što preostaje. Sve dok se nije zaljubila mogla je ova pustolovina da bude prijatna za oboje (izuzev za ( ), sada nastaju dani plaćanja.

( ) je beznačajan, ali dobar; takvima pripada kraljevstvo nebesko. Ona je takođe dobra, ali na svoj način. Negde sam napisao da ljude i poznajemo kao zle, samo zato što je svako od njih dobar na svoj nedokučivi način.

Međutim prilično je gnusan način na koji ona rešava problem svog dosadivanja. Čovek se ponekad pita da li žene uopšte mogu da ljube, kad predmet svoje ljubavi zaborave čim im se izgubi iz vida.

Žene nemaju mašte. One su svakako autentičnija forma života od nas, one su bliže njegovoj bezobzirnoj struji i njegovim ciljevima. To je zato što nisu zaražene duhom, koji je protivživotan i smrtan po svojoj sopstvenoj volji.

( ) je poštena žena, pa ipak se ponaša kao kurva: prostitucija (ma kakva) je onaj univerzalan način koga mora da koristi svaka žena, da bi zaslužila svoje opstanke. Zar ( ) nije bila ta koja je rekla: "Biti žena to je poza!“ innocent_X

Dionizijski zanos. Za mene je zanos neposredno spajanje sa sobom, ne samo zanos od samoidentiteta nego zanos u samopotvrđivanju, samosaglasnosti; dalje: to je otpor koga život protivstavlja duhu, sredstvima samog duha. Duh koji se opija je protivduhovan te liči na škorpiju koja truje svoj sopstveni rep; takav duh je zanesen životom ma kakve izgovore našao da se opravda: on je oživljen samoubistvom.

Friday, October 10, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 17. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 17. decembar 1956. 

Večeras sam svašta govorio dok smo sedeli kod „Orača“. Bio sam pomalo pripit i egzaltiran. Polako se otvaram, rasklapam pred njom kao kakav cvet: o znam, to je siguran način da je izgubim!

Sam u sebi kao slon u staklarskoj radnji.

Svirepost ne postiže svrhu, ako nije upravljena na sebe.

Ima malo mazohizma u mojoj strasti.

Ja nisam do samoponiženja iskren zato da bih nešto izveo na čistinu, nego zato da bih osetio uživanje u samomučenju. Imam osećanje da vrlo postepeno skidam skramu sa rane koja se zaceljuje. Kad prestanem, rana se opet zatvori. Ja sam orao na svojoj sopstvenoj besmrtnoj džigerici.

Ona me voli.

Kad bih samo mogao da ne mislim i da se okupan u svom sopstvenom snu, kao u mlakoj penastoj vodi, zaboravim.

Zaboraviti to znači umreti nekim od svojih egzistencija: umreti deo sebe, kao iščupati ruku.

Memorija je ono što nas čini živima. Kada ne bi bilo memorije ne bismo ni bili svesni da živimo.

Ali ja mrzim svoju memoriju.

Mrzim svoje opstanke složene u pamćenju kao u rafu: plesnivi zadah uzbuđenja koja su pogubila svoju svrhu, smrad duše koja truli kao zgažen plod.

Thursday, October 09, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 16. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 16. decembar 1956. 

Udruženje jugoslovenskih književnika (valjda po profesionalnoj liniji) protestvuje protiv deportovanja u Rumuniju triblionskog mislioca i kritičara Georga Lukača; Udruženje jugoslovenskih književnika - ta organizovana savest jedne intelektualne elite - nije našla za potrebno da protestvuje zbog genocida nad čitavom jednom nacijom i njenom radničkom klasom (podvlačim radničkom, dakle po pretpostavci triblionskom klasom) kao da se sav kanibalski zločin ruskih „filantropa“ sastoji jedino u konfiniranju nekog tamo manje ili više anonimnog pisca triblionskih estetskih komentara! („Dokumenta“ broj ... )

Simptomatično nema potpisa M. D. , R. K. , V. P. , S. M. , nema potpisa najeminentnijih predstavnika naše poezije i proze!

 Balet. Sinoć utvrdio da ga ne shvatam; utešno je međutim što sam ubeđen da ga ne shvata dobar deo one gomile intelektualnih autsajdera što čitavu predstavu provedu na pola stolice i pola očiju i što se prosto troše u očajnim naporima da svom licu dadu neki kakav takav lucidan izraz. Za neke od njih balet je erotika destilisana u tečnosti neke ideje. Pošto je De Falla najviše ličio na kabaretsku tačku, pobrao je najviše aplauza; aplaudirati do zla boga nametljivoj i infantilnoj „Igri među instrumentima“ Mlakarove, bilo je već stvar društvenog takta: ja nisam savršeno ništa shvatio od te njene apstraktne koreografije.

Dolazim do uverenja da svaka pantomima koju izvodi muškarac deluje nekako neprirodno i perverzno: ono što sam ja stvarno osećao gledajući Don Quixotea, bilo je gađenje.

Najgora vrsta snoba je onaj intelektualni, zato što je beznadežan i što, suprotno nekim drugim felama (društveno-mondenim na primer) nema nikakvog izgleda da postane prirodan. Jedan društveni snob može jednom da se saživi sa svojim obavezama do te mere da obaveze postanu deo njegovog opstanka (jer snob je inače skroz ekstravertiran i van svog vlastitog normalnog postojanja), ali jedan

Intelektualni snob nikad ne može da se ujedini sa predmetom svog snobizma (zato bi bilo potrebno jedno više stanje inteligencije u kome slučaju takav čovek ne bi ni mogao da postane snob.) Intelektualni snobovi liče na Sizife koji potpuno beznadežno guraju svoje intelektualno kamenje uz brdo umetnosti: izgurati ga nikad neće. Šašavo. SCREAM
Vreme nepodnošljivosti. Postoji u svakom biću neko podneblje (nazvano dušom) koje se razvedrava ili mrkne u kruženju svojih sopstvenih orbita, u jednoj potpunoj neljudskoj nepovredivosti, jednako kao nebo na čije zime i leta nemamo uticaj. To podneblje ima svoja godišnja doba koja ništa ne može poremetiti: jesen će doći iza leta i zima posle jeseni, i ništa ne može sprečiti da proleće zameni zimu. Mi nemamo učešća u svojim godišnjim dobima, osim što ih podnosimo: po nama padaju njihovi snegovi i kiše, i nas plaće njihova žega kao vrelo kupatilo.

U svakom slučajnom trenutku, ćud našeg neba može nas baciti u očajanje čije razloge ne opažamo oko sebe, jer ih nema: nikad nema pravih razloga za očajanje. Doduše opstanak je već neka vrsta predrazloga za to. Opstanak je naše stanje, koje ne možemo dohvatiti rukom!

Između svih vremena postoji i jedno vreme nepodnošljivosti: ono može imati masku neraspoloženja ovim ili onim dnevnim događajima, ali njegovo pravo lice ne možemo ugledati ni na jedom od svojih zidova: tek sen što se kupi kao nabor na licu žene, i mračni odsjaj u koji se presvlače tela za kafanskim stolovima. Nepodnošljivost je neka vrsta osvete, koju sebi dopušta naša egzistencija prema svojim modelima: neka vrsta ubistva koje se ne aktuelizira.

Bela i gnjila ruka žene, koja sedi za susednim stolom je nepodnošljiva; nepodnošljivo je njeno telo i to telo u njenom postojanju zabarikadirano kao u nekoj tvrđavi; ako je nepodnošljivo njeno prisustvo uskoro biće to i sama pomisao da ona može postojati.

Nepodnošljiv je i taj džigolo sa hibridnim licem rumunskog diplomate i marseljskog podvodača; ( ) je takođe nepodnošljiva. I kelneri u hirurškim keceljama, i mukao kolut zvuka koji se penje sa unutrašnje strane čaše, kao uz šupljinu drveta, i tandrkanje senki po ulici, i mučna razbludnost dima koji bogosluži; sve je tako nepodnošljivo i obešeno o koncu: kad se konac prekine čovek se ubija.

Nepodnošljivost nas čeka napolju: kao vatra u koju skačemo da bi se očistili. Nopodnošljivost ne pripada nama ili pripada samo ukoliko je mi ispunjavamo, kao što žega ne pripada zemlji osim ukoliko je ova podnosi.

Nepodnošljivost je sekira obešena ispred šume: njome izvaljujemo opstanke i oko nas ostavljamo panjeve njihove sa golim iskolutanim vratovima.

Nepodnošljivost je mnoštvo tuđih agonija u nama, u nama umiru kao u otrovu natopljeni svetovi

Nepodnošljivost je gledanje od koga se zavrti u glavi i krvave ptičurine zapletene krilima u magli: jata predmeta u svom bezobzirnom povlačenju

Nepodnošljivost je muka zbog kafanskog stola koji se ljulja na svojim tankim nožicama kao ranjeni četvoronožac; i muka zbog sopstvenog zadaha i muka zbog ravnoteže u koju smo uneti kao u neku klopku za pacove.

Nepodnošljivost je, međutim, i način na koji nepodnošljivost zri, ono pipavo prikupljanje nepodnošljivosti u neodbacivu moju bit, ono sažimanje kaplji nepodnošenja u poplavu koja izravnava uzvišice sveta u smrknutu pustinju, ono metodičko ubijanje, ono cepidlačko istrebljivanje svega što kao barikada stoji između nepodnošljivosti i mene: između toga što sam nepodnošljiv i toga što ću prestati da podnosim..

Renesansa matrijarhata. U početku je to naravno bilo samo jedno lično iskustvo, zatim se ono umnožilo posmatranjem svoje najbliže okoline; dobilo je izvesne opšte tipske odlike. Današnji članak u NIN-u kao da potvrđuje moju pretpostavku da se, bar duševno, vraćamo u matrijarhat.

Wednesday, October 08, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 15. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota 15. decembar 1956. 

Triblionsko pravosuđe. Nedavno osuđen M. Đilas, bivši lider triblionskog Političkog biroa. Proces je bio primerno kratak: jedva da je trajao jedan dan. Sud je u potpunosti prihvatio dispozitive optužnice i osudio ovog ekstribliona na tri godine robije, radi nekakvih članaka koje je objavio u inostranoj štampi. (Čudno: a čovek ima svoju sopstvenu štampu!) Šta je on napisao u tim člancima, to se naravno ne zna, ne zna se takođe ni šta je rekao na sudu u svoju odbranu. Komentar triblionskog Glasnika predstvalja jedino pravnu kvalifikaciju dela. Uneo taj komenter u svoju zbirku „Dokumenata jedne epohe“ - pod brojem ...

Nesigurnost . Sumnja je kao svrab, što se više češeš, sve više svrbi. Zatim sumnja je faustovska, a sigurnost dionizijska. Ponekad se čini da se duša (ili ono samoosećanje koje se pod njom podrazumeva) ponaša kao dramaturg: u stalnoj je brizi da se njen konflikt razvije do najapsurdnijih konzekvencija, makar skončala i ona sama u njegovom izvođenju; duša i jeste jedan apsurdan konflikt koji uzima na sebe likove poznatih nedoumica! A što se tiče sumnje njoj imam da zablagodarim za to puno osećanje postojanja, koje me poput usijanih klješta, čereči do kostiju.

Nadam se da ću uskoro naći vremena da posetim Đ. K.

Riziko. Potrebno je da čovek stavi na kocku i izgubi i ono što stvarno nema, pa da bi doživeo pravu pustolovinu; građanin koji seda za kartaški sto sa sto hiljada dinara s tim da izgubi samo tih sto hiljada i ni dinar više nikad neće osetiti draž hazarda. Potrebno je izgubiti sve ili to sve dobiti. Igrati do definitivne odluke.

Osim toga kockanje je zgodna zamena za ulične nerede. Budimpešta na stolu prekriven zelenom čojom: rat šarenih žetona.

Umesto Gvozdenom anđelu idem kartaškom stolu, jer na kraju važan je lični efekat, a on je u oba slučaja isti. Zar za moju egzistenciju znači nešto gde sam je utrošio, ako je već trošim? bacon
Đorđe. Napisao pismo Đorđu. Savršeno mi je jasno koliko je to pismo deplasirano i bljutavo, i koliko je deplasirano i bljutavo sve što mi on može otpisati, sva ta njegova s... o nekakvim nasukanim brodovima, pocepanim jedrima, o toj luki tihoj (koliko je ta luka zaista tiha, imaće prilike tek da se uveri).

Tuesday, October 07, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 14. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 14. decembar 1956. 

Bio sa Lj. kod V. R. Potkrovlje koga je adaptirao već je dobilo izvesne oblike: stan će, međutim, dobiti svoj definitivni oblik tek kada se u njega useli R. Tada će i njegov život dobiti definitivan oblik. Reče mi da oseća neku neobjašnjivu uznemirenost i da bi najradije nekud otišao, pošto Poslovnica izgleda (zbog prisustva stranih umetnika) nije raspoložena da ga i dalje drži. Rekao sam mu da sada više nema kuda da ode.

Stan je neka vrsta nadgrobne ploče: čovek koji sebi zida stan mora da se oseća kao bolesnik koji sebi delje mrtvački kovčeg. Uprkos svemu V. je srećan: sa kakvim samo strahopoštovanjem, sa kakvim dečačkim ushićenjem je, kad smo odlazili, (on je pošao u školu) zaključao vrata za sobom.

Sporazumeli se da uskoro, možda već od nove godine počnemo sa radom na jednoj drami. Naravno V. neće nikad naučiti da piše drame, ali je neprocenjiv kao katalizator: njegov način sa kojim govori o stvarima je, izgleda vrlo važan ferment za moja sopstvena previranja. I to što je za mene bitno u našoj saradnji nije drama koju ćemo napisati, nego sve one pustolovne drame mišljenja koje ćemo pri tome doživeti.

Duh je tropski cvet kome je potrebno naročito podneblje, da bi opstao. Postoje ljudi čije prisustvo rascvetava duh, i oni koji ga sprže poput mraza. Sidovski kompleks. A šta ako je moja sidovska mora (sećam se jedne njene scene na „Kalemegdanskoj terasi“) samo gnusni izgovor. Umetnik nikad nije siguran živi li ili tek igra život.

Može biti da je on samo puki izgovor, jedna laž za ličnu, takoreći domaću upotrebu. Jedna se drama igra ispod scene druge drame, posredstvom istih (naoko) osećanja, istim rečima koje, međutim, ostvaruju dvostruka značenja u nadzemlju i prizemlju života. Obično se ona druga, sekundarna u smislu izraza, primarna kao istina, ona druga drama kao pogrešno hitnuto koplje, svojim konfliktom zarije u telo prve; tada se događa da kroz njen tekst viri ponegde neki stran, neobjašnjiv, gotovo groteskan smisao kao vršak otrovanog koplja. crucify3

Poreklo ubeđenja. Trebalo bi jednom za svagda, odbacujući dronjke pseudoideoloških razloga, utvrditi poreklo mog opredeljenja za Titire, a protiv Triblionaca.

Monday, October 06, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak 13. decembar 1956. 

Proces. Opstanak shvaćen i obavljan kao proces:

najpre protiv sveta; ili prepravka ili adaptacija na iluziju negde u međusvetu između menesveta i svetavanmene; svaki čovek ima neke prigovore na mesto u kome se pronašao.

Zatim protiv sudbine, kroz izvesnu korekturu mita i

protiv svog tekućeg opstanka, koji je samo epizoda mita i

protiv stvorova (tuđih opstanaka) kao sredstava za promenu mita, a za aktueliziranje jedne predstave slobode koja se kao Prometejska ideja suprotstavlja ideji Sudbine.

Ulica. Danas je sve bestidno pusto u ulici u kojoj inače vlada vašarska živost: samo svetla senka kao da tromo curi kroz kameni levak. I naravno gorki miris blata. Nije bilo nikakvog razloga da ostavim zagrejanu sobu i da izađem, ali sam ipak izašao unapred razočaran mrtvim likovima drveća, što su zbijeni rešetkasto propuštali suton, unapred smrknut nekom prezrelošću dana što se teglio po amfiteatralnim trgovima, kao po zidovima neke orijaške pljuvaonice od lima.

Ulice su padale nekud, pa se opet penjale prionjene uz zemlju. Grad se talasao kao na vetru. Šetao sam bulevarom. Rekao sam sebi da to činim zbog nesanice, ali je to bila laž: ođednom mi se učinilo vrlo strašnim to što nisam znao zašto šetam, umesto da sedim u svojoj fotelji. Kao da ova šetnja treba da oraspoloži neku moju izdvojenost, koja ima svoje ćudi.

Stvarno ja se nisam šetao, jer nisam nikako učestvovao, osim refleksima koje sam samo pozajmnjvao nogama, u tom krstarenju gradom; osećao sam uznemirenost, lupanje srca, neku usijanu plimu besa koji me je spopadao, ali nisam ni pomišljao da se vratim kući. Pratio sam bulevar na njegovom putu u neizvesnost, pratio sam ga sve dok se nije izgubio u drvoredima ispod brda. Onda sam se vratio. crouch

Završio I čin „Ponoćnog Ekspresa“; ličnost mađioničara Artura Đovanolija iznenada i bez moje intervencije neki natprirodni karakter tako da će po svemu sudeći II čin izgledati kao neka od njegovih misterioznih predstava. Njegov monolog o svetu kao iluziji kanda ukazuje na tu iluzionističku atmosferu II čina. Na taj se način drama preobraća u farsu.

Nije problem u tome kako trajati, nego kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva traje kao uslov: kad kažem ja, mislim na to da uprkos svih promena što ih doživljujem ostajem uvek na neki način ja. Nije, dakle, ja što doživljuje promenu, jer bi tada ono postalo neja (svaka promena bi bila protivrečna samoj prirodi mog ja).

Friday, October 03, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 12. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 12. decembar 1956. 

O vremenu. (Razmišljanja povodom ( ), pri čemu se uopšte ne radi o njoj.) Meni nije dat suštinski kriterijum vremena, koji bi kao peščanik postojao u izvanvremenu, u jednom čudesno zamišljenom nevremenu; sat otkucava negde u krvotoku postojanja jedno vreme koje nije moje, nego vreme sata, koje nije vreme postojanja, nego vreme u postojanju: mehanizmom svojim odmerava on i troši samo napon svoje opruge. Mene on niti pogađa niti meri.

Kako ga onda podesiti sa sobom, kako postići da se ja i vreme dešavamo istovremeno, a ne da se međusobno podrazumevamo u ledenoj indiferentnosti proticanja u kome učestvujemo?

Statičnost. Isuviše smo statični za ovo postojanje, isuviše tromi za krčenje kroz šumu otkucaja i glomazni za tumaranje kroz momente koje obavljamo nekako sumarno, ođednom sve umesto jedan po jedan momenat, preterano smo rasprostrti za prožimanje majušnih takoreći privatnih vremena svakog svog minuta. Na neki način mi naravno zauzimamo godine (otprilike sa istim pravom sa kojim sedimo na nekoj stolici i što je najzanimljivije izgleda i sa istom merom učestvovanja u njima). U nama, dakle iza nas, jer to u nama, to je već daleko iza nas, duboko kao svemir šupljine trenutaka ostaju prazne.

Izlaz. Biti imponderabilan, nerasprostrt, strelovit u hvatanju svojih promicanja, jer vreme je ono što već nisam ja i nikad ono što još nisam bio.

Tok. A šta učiniti sa tokom? Kontinuum je ključ naše logičke tamnice; mi se prosto gnjavimo sa svojim nastavljanjima i time postižemo jedino da sašijemo trenutak za trenutak u nakaznu predstavu svoje neprekidnosti. „Ja sam onaj od juče“ kažem i pod tim podrazumevam da sam takođe i onaj od sutra! To me umiruje: adaptiram se na sebe bez straha da ću nestati pre nego što se iskoristim. man-dog
 Analogija između memorije i sata. Zabluda bi bila sumnjati da jedan momenat ne razvija u sebi sve vreme i to sve stvarno vreme nasuprot prividnog koga ponavlja u kakvom događaju ili sećanju. Trenutak je doduše sastavljen od vremena (kao reka od vode), ali svi trenuci - sa stajališta opstanka - ne čine neko šire i duže, neko obimnije vreme.

Isto je sa tzv. događajima: svi bi događaji imali da se sublimiraju u neku svesnost trajanja, naime naša svesnost trajanja trebala bi da bude rezultanta komponentarnih događaja; međutim oni to nikad stvarno ne uspevaju, te se trajanje u svom samoshvatanju oslanja samo na poneki od njih, pri čemu se više ne radi o nečemu što se meni dogodilo, nego o mom vlastitom događanju.

Thursday, October 02, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 11. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 11. decembar 1956. 

Opet imam nesanicu: Danas: skicirao opšti kompendijum politike koga ću započeti posle Nove godine; kompoziciona shema za Allegro con brio ; napisao II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX poglavlje drame „Ponoćni Ekspres“. Čitao Hegela, Gidea i Rilkea ; povodom one proklete neprilike sa stvarima odlučio da vodim uredne zabeleške pod naslovom: Dnevnik o stvarima. selfport
Dramatičnost polnog života trutova: progoni me pomisao da bi čovek mogao da svoj opšti opstanak troši kao kredit u ratama. Kakva bi izgledala ljubav za koju bi se znalo da se nikad ne može ponoviti?

Wednesday, October 01, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 10. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 10. decembar 1956. 

Eto kad rasklopim mehanizam ničeg od subote, pun sam tog ništavnog dana do guše; pun sam te subote u kojoj se prema dnevniku nije ništa dogodilo. Ipak mora da se desilo mešto u toj suboti koju sam ravnodušno odbacio iz svog života. Jesam li živeo u subotu ili sam možda bio mrtav?

Trenuci su se nizali.

  Jesam li se i ja nizao zajedno sa njima ili na neki čudesan način mimo njih?

I ako jesam, u čemu sam se nizao?

Evo jednog niza: Probudio se i ustao, obukao, oprao uši, izribao zube (moram kupiti novu četkicu). Doručkovao (nikad ne znam šta?).

Potpuno je sigurno da se do tada ništa nije dogodilo, sem ako ja to nisam osetio. Bila je zima.

Seo na trolejbus i odvezao se na fakultet. (Knez Mihajlova 42; siva, apsurdna zgrada koja podseća na robijašnicu.)

 I od devet do 11 vežbao introspekciju predstava, jednu đavolski dosadnu vežbu koja nikome ništa ne objašnjava, osim što profesoru B. daje utisak da nešto radi i opet se nije ništa dogodilo.

Sa ( ) posetio ( ), ali je nismo našli kod kuće i pritom se ništa nije dogodilo; u stvari nije ni moglo: kad sam sa ( ) ako se nešto desi, onda se to dešava kao po pravilu njemu. blake55

Vratio se kući oko podne. (Moja majka ima pogled žut od straha kad otvara vrata.)

Radio na „Simfoniji Eroici“.