Monday, July 06, 2020

Život na ledu L25 deo


Život na ledu L25 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici

Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.

Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.

Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.

Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.

Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.

Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.

Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.

Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.


Friday, July 03, 2020

Život na ledu L24 deo


Život na ledu L24 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici

To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh.

Takva desnica bi takođe morala dozvoliti kompjuterizaciju samo u onoj meri u kojoj je ona najviši sistem prikupljanja informacija i omogućavanja da se donesu najbolje moguće odluke. 

Ali ne odluke koje su najbolje moguće u smislu racionalnog, jer one vrlo često su sukobljenje sa stvarnom situacijom koja se nikada ne može reproducirati u bilo kakvom veštačkom pa ni u prirodnom mozgu, nego koje su u skladu sa jednom moralnom i duhovnom realnošću.

Bez toga, bez takve jedne podloge, svet se neizostavno utapa u materijalizam, kako na kapitalističkoj tako i na socijalističkoj strani. Nova desnica dakle ne odbacuje ni jedno rešenje bez obzira dolazilo ono s leva ili desna, koja može stati u opštu harmoniju njenih pogleda. Ona je prema tome spremna na izvestan eklekticizam. 

Ona je spremna da preuzme praktična rešenja koja su pokazala se adekvatnim njenim idejama i ona u prvom redu je pragmatična, a ne doktrinarna.

Moderna desnica, desnica koja bi se zasnivala na jednoj filosofiji, na jednom viđenju sveta, ne bi od tog viđenja sveta pravila dogmu, nego ono što marksisti pogrešno zovu rukovodstvom za akciju, a što je je zapravo dogma, jer ako je dogma rukovodstvo za akciju onda ona nije ništa drugo nego ova dogma pretvorena u delo.

Takva dogma mogla bi biti samo neka vrsta generalne linije, generalnog uputstva, a morala bi se permanentno na delu iskazivati i čiji bi krajnji bio cilj posmatranja sveta ne samo onakav kakav jeste, nego onakav kakav bi mogao biti kada bi se određene mere postupno, pametno i moralno primenjivale. 

Takva jedna desnica nesumnjivo bi morala biti intelektualna elita.

Katastrofa svih elitističkih pokreta, među kojima su i desni i levi, a među kojima istaknuta mesta zauzimaju fašizam s jedne strane, a komunizam sa druge strane, ili desna hegelijanska filosofija s jedne i leva hegelijanska filosofija sa druge strane, 

potekle od istog hegelijanskog izvora samo skrenuvši u dva suprotna pravca da bi se konačno u izvesnim merama i u izvesnim filosofskim zaključcima ponovo sreli i to u praksi, totalitarnoj praksi oba ova poretka. Istorijske katastrofe takvih kao što sam rekao nazora poticali su u prvom redu od grehova, da ih tako nazovem, njihove elite.

Ti grehovi su bili konstituentni ideologiji, ali su istovremeno bili konstituentni sadržaju koji se davao takvim elitama. Taj sadržaj, koji je u početku kako u jednom Hitlerovom ili Musolinijevom pokretu, tako i među boljševicima, da uzmem ova tri primera, bio, opet da upotrebimo jednu uslovnu reč, do izvesne mere moralan, mada taj izraz nije potpuno adekvatan. 

Taj sadržaj se vrlo brzo usled moći i nedostatka kontrole pretvorio u potpunu arbitrarnost, a zatim u despotiju i nasilje. U početku stavljajući pred sebe izuzetne zadatke, izdvajajući se od mase, ne pravom, ne privilegijama, već dužnostima koje su u stvari smatrane najvišim pravom, 

a što odgovara grčkom Alkibijadovom shvatanju aristokratije, pomalo i platonizmu, vrlo brzo takav sadržaj ustupio je mesto vulgarnim privilegijama bez dužnosti, nasilju bez obaveza i kontrole, a iznad svega potpunom gubitku duhovne orijentacije.

I ono što nam se prikazuje kad posmatramo poslednje godine takvih režima, a nažalost imali smo prilike da vidimo isključivu propast fašizma i nacizma, ali ne i propast daleko opasnije doktrinarnih, elitističkih režima kao što je komunizam u Sovjetskom Savezu na primer, ti prizori nam otkrivaju potpuno moralno rasulo, pa i nešto više. To moralno rasulo vođa praćeno je potpunim izopačenjem svesti kod mase.

Moralni standardi ne samo da su odbačeni, oni su izopačeni u toj meri da se moralom sada može u onim zemljama u kojima doktrine te još uvek važe, smatrati sve ono što je obrnuto stvarnom moralnom standardu u jednom civilizovanom svetu. Ropstvo se proglašava najvećom slobodom. 

U nejednakosti, potajnoj nejednakosti traži se potpuna jednakost. Tolerancija je zamenjena radikalizmom, ljubav – mržnjom, i sve ono što je Orvel u 1984. godini predvideo kao sliku čovečanstva, duhovnu sliku čovečanstva, iskazuje se u tim porecima vrlo jasno kao već postignut nivo.

Nova desnica nema ništa da nauči od takvih režima i od takvih standarda. Elitizam nosi u sebi svoju urođenu opasnost izdvajanja od suštinskih problema sveta i posmatranja stvari sa jednog stanovišta koje je van njih. 

Uklonivši takav momenat, elitistički pokret može sebi da nađe mesto unutar jedne zajednice, a ne izvan nje, ne tamo gde se ta zajednica posmatra kao nešto sasvim drugo od stvarnih istorijskih tokova, nešto što treba savladati, što treba preobratiti, što treba čak i silom po neki put ukloniti.

Religiozni momenti mogu ovde da igraju vrlo značajnu ulogu ukoliko se religija ne posmatra kao crkva, nego kao jedan duhovni standard, kao jedan monizam koji sve što živi, sve što traje, sve što postoji obuhvata u jednu celinu. Doktrina takve jedne nove desnice ne bi bila politička, ona bi u prvom redu bila etičko-filosofska. 

Politika kao primena ideja u praksi a ne kao pragma, čista pragma, u koju se ona vrlo često pretvara, takva politika takođe može biti vrlo opasna zbog toga što ne vodi računa o empiriji nego pokušava svoje ideje nasilno, uprkos fakata, uprkos otpora, suštinsko-istorijskih otpora koji se rađaju iz sistema tih fakata, pokušava jednostavno da eliminiše.

Zato takva nova desnica ne bi smela da bude doktrinarna. Zato ona ne bi smela da ima vrlo fiksne ideje praktične prirode. 

Ona bi morala imati samo najopštije ideje o svetu i čoveku, a nikako onako razrađene ideje kakve je na primer imao Marks ili kakve su pokušali da naprave filosofi tipa Đentilea (Gentilea) u Italiji ili moroni tipa Rozenberga u Nemačkoj, a da ne govorim o praktičnim filosofima - jednog Trockog ili jednog Staljina.


Thursday, July 02, 2020

Život na ledu L23 deo


Život na ledu L23 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici

Dakle moral je ovde propaganda, a ne element suštinskog izbora između dva rešenja. Ovaj savet je upućen novoj desnici, modernoj desnici. Desnici koja shvata da se mora boriti na dva fronta i da njen najopasniji protivnik nije onaj prirodan protivnik koji leži na levici, nego onaj protivnik koji leži desno od nje. To je i sudbina socijal-demokratije ako se ona uzmu kao mogućnost desnice, a ne mogućnost levice.

Nova desnica koja oseća trenutne zahteve civilizacije, ma šta inače čovek o konstrukciji i strukturi te civilizacije mislio, ma koliko mislio da ona ne može biti trajna, ali da je jedina i da se mi iz te kože nikako ne možemo izvući. 

Takva desnica mora da, posmatrajući svet oko sebe i nalazeći svoja rešenja za nagomilane probleme, jasno sebe distingvira od klasične desnice laissez faire, jer inače neće moći ponuditi ništa drugo nego jednu staru pesmu na novom instrumentu.

Desnica mora shvatiti da u eri rapidnog nataliteta i u odsustvu katastrofalnih ratova, bar za sada, koji su regulisali rađanja, u odsustvu temeljnih promena u gustini stanovništva, a opadanju sirovina u apsolutnom smislu ne u relativnom, u uslovima socijalnih nemira, u uslovima promene duha koja se naslućuje, 

mada još nema radikalne razmere, ta desnica mora priznati da se svet ne može organizovati ni društvo opstati, bez jednog vrlo značajnog učešća države. Odnosno bilo šta se pod državom podrazumeva u životu pojedinca, odnosno skupa pojedinaca koji sačinjavaju jedno društvo.

Primeniti elemente grčkog grada, grčkog polisa, primeniti elemente anarhističkih komuna, utopističke elemente leve, a zaboraviti da su oni mogli važiti isključivo onda kada je broj ljudi bio tako mali, a nivo odnosa među njima tako jednostavan, da je tako nešto sada apsolutno nemoguće i da bi bacilo svet u totalni haos.

Jedan visoki stepen organizacije je nužan i u tom visokom stepenu organizacije mogla bi tehnokratija da igra značajnu ulogu. Tehnokratija lišena političkih premisa, tehnokratija koja bi gde je to moguće delovala isto onako bestrasno kako deluju kompjuteri. 

Naravno to je samo do izvesne mere moguće i takva desnica bi se morala čuvati da ode u krajnji tehnokratski radikalizam i da zamisli jedan svet u kome bi komjuteri mogli elitu da zamene.

To bi bilo nemoguće ne samo zato što bi se u takvom svetu, lišenog moralnih standarda i zasnovanom samo na logici i racionalnom, najzad našli u jednom totalitarnom poretku, bez ikakve sreće od života i zadovoljstva, bez ikakve stvarne jednakosti, bar one jednakosti koja se može postići,

 a što je najvažnije bez ikakve slobode, u jednom apsolutnom ropstvu jedne mašinske inteligencije i mašinske logike koja je zapravo ljudska, ali dovedena do svojih krajnjih konzekvenci.


Wednesday, July 01, 2020

Život na ledu L22 deo


Život na ledu L22 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici

U debati sa desničarem klasičnog tipa koji je proizišao iz doktrine laissez faire XIX veka, čovek ne može argumentirati na bazi sentimenta. Nikakve ideje koje ima i koje bi mogao suprotstaviti ovoj sada nefunkcionalnoj, pa ipak branjenoj ekonomskoj i socijalnoj, pa i moralnoj doktrini, ne smeju poticati iz emotivnog depoa problema, nego moraju da budu konzekventno racionalni.

Takav čovek se ne može tući samo njegovim vlastitim oružjem, a to oružje je racio i korist koja iz njegove upotrebe proizilazi. Sentiment tu nema apsolutno nikakvu ulogu. 

Jer kad god čovek pokušava sa takvim ljudima da razgovara na bazi sentimenta, oseti se prilično razoružan jednom logikom koja se na prvi pogled čini ispravnom, ali koja u krajnjoj istorijskoj konsekvenci uvek dovodi do nesreće. Dakle mora se ići istim putem kojim on ide, putem koristi, putem racija i putem logike.

Čovek ne sme napadati nezaposlenost zato što je nezaposlenost moralno kriva, zato što je nezaposlenost izraz neuređenih ekonomskih, socijalnih i moralnih odnosa u jednom društvu u kome jedni imaju suviše, a drugi imaju premalo, ne sme se pozivati na hrišćanske ideale, na koje se uostalom i crkva u punoj meri ne poziva, on mora napadati argumentima koji mu se i daju.

Mora kazati da ovoliki stepen nezaposlenosti ne samo da opterećuje državu izlišnim izdacima, ne produkujući ništa osim nezadovoljstva, već predstavlja jedan stalni i permanentni depozit neraspoloženja koji se u svakom trenutku, zavisno od istorijskih okolnosti, može pretvoriti u pobunu, pa prema tome i u rušenju onog poretka za koje se takvi racionalni konzervativci u stvari zalažu.

Taj tip argumenta upotrebila je Ljiljana, kad smo juče na tu temu razgovarali, sa svojim kolegom u vezi sa opremom jedne kuće, koju u ime GLC-a rade. 

Oni su napravili za tu kuću podove i kolega Ljiljanin, sa gledišta tog tzv. torijevskog pogleda na svet, rekao je da bi sada naravno svi oni koji te kuće rentiraju, kojima opština daje te kuće na upotrebu uz minimalnu rentu, morali sami da se postaraju za tepihe.

Da je Ljiljana iznela argument, koji joj je pao na pamet, a to da ti ljudi koji već traže da im država ustupi jeftinije kuće, nemaju sredstava za tepihe, ona ne bi doprla do mozga čoveka sa kojim je razgovarala i ne bi postigla ništa. Međutim, ona se setila jednog argumenta koji je racionalan. 

Ona je kazala da ti podovi su takvi da ako se bez tepiha upotrebljavaju, vrlo će se brzo oštetiti. Pošto stanari neće imati novaca bar, neki od njih, tepihe da kupe, to će ih oni oštetiti i onda će ceo teret popravke pasti na GLC. Taj argument njen kolega je shvatio.

Ovaj savet za intelektualni odnos prema idejama klasične desnice nije upućen levičarima, jer on njima ne bi mnogo koristio iz dva razloga. 

Prvo što levica je sasvim daleko od racionalnog gledanja na svet i argumenti levice nikada nisu patili od racionalnosti, a i drugo što levica nikad nije spremna da se oslobodi sentimentalnih razloga, smatrajući da u njima ne da leži jedan moral, što bi čovek mogao razumeti, nego jedna uspela propaganda.


Tuesday, June 30, 2020

Život na ledu L21 deo


Život na ledu L21 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine.
Ja i Krleža

Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). 

Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom. 

Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj esejistici, on za njih ne bi bio veliki pisac. A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.


Monday, June 29, 2020

Život na ledu L20 deo


Život na ledu L20 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:

„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem. Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. 

Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“

Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza. 

Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući svojoj ideologiji, stavljani. 

Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su od tih zabluda trpeli. I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu. 

Pa prvo shvatimo one koji su nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati postali dželati.

Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote. 

Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.

Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:

„(...) Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“

Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije. Nama je rečeno da smo slobodni. 

Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima. 

Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.

Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti. 

Sad kada nam se kaže da smo slobodni, mi moramo da se vratimo na te prve dane, mi moramo da vidimo šta to razlikuje današnji socijalizam od onog starog socijalizma, i da li ga razlikuje nešto bitno ili ono što mislimo da ga razlikuje nije ništa drugo nego jedan privid koji može preko noći nestati.


Friday, June 26, 2020

Život na ledu L19 deo


Život na ledu L19 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Na strani 1874. Pavlović kaže:

„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. 

Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu, korist za radničku klasu su neosporne: podići će joj se životni standard, rešiće se mnoga socijalna pitanja. Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem: ima li ko drukčije mišljenje? 

Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav: parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina. ’Tako je!’ saglašava se rukovodilac (...)“.

Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovor koji je njegov. 

Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe.

 Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro. 

Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.

Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i izgradnju socijalizma. (...)“

Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:

„(...) Posle dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor: raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“
Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao.
Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:
„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar.

U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj je odnekud izvadio brošuru Fašistička klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti).

 Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima.

U brizi za nesmotrenog druga, o svemu je obavestio i direktora gimnazije, inače kućnog prijatelja njegovih rođaka. Direktor mu je predložio da sa incidentom upozna sekretara partijske organizacije.

Mak je to učinio. Ali sekretar je ostao ravnodušan.
Kasnije je shvatio da je posredi bila provokacija, njemu namenjena: hteli su da ga provere. (...)“

Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. 

Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. 

Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.


Thursday, June 25, 2020

Život na ledu L18 deo


Život na ledu L18 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza. Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja.

 Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu. Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. 

Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi.

Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:

„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ 

I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima. Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“

Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:

„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo. 

U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih. Brinu se da ne padne mrtav od kapi. 

’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“

Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno. 

Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji. 

Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.

Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. 

Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.


Wednesday, June 24, 2020

Život na ledu L17 deo


Život na ledu L17 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:
“Brigada nam je, u leto 1949., radila na temeljima Predsedništva vlade na Novom Beogradu.
Prvi put krenula je na akciju skoro cela gimnazija. (...)”

Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. 

U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim propraćena, nikakvim komentarom data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija. Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. 

U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji. Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe skojevci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.

Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi skojevci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo. 

Pretpostavljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnik direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.

Ne znam da li sam komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, ukoliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa čak možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom. 

Zamalo da se uostalom to i dogodi, jer neprijateljstvo koje sam ja izazivao kod rukovodioca brigade bilo je toliko veliko, da su se odlučili da me iz brigade izbace pod izlikom da sabotiram i da neprijateljski delujem. Ovo drugo je delimično bila laž. Bila je laž u smislu toga da oni nisu mogli znati kako ja to neprijateljski delujem, a da sam neprijateljski delovao – to je bilo tačno.

Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju. 

Zajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.

Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.


Tuesday, June 23, 2020

Život na ledu L16 deo


Život na ledu L16 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića.

Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. 

Ovaj se komentar odnosi na jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:

“(...) Mak je pedesetih godina, bio opsednut kontraverznom aktivnošću: razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u ideologiji, ciničnog pragmatizma u politici; i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. 

Time je, u toku mnogih godina, ostao privržen skojevskim idealima kojih se, intimno, nije nikada ni odricao. (...)”

Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran skojevskim idealima? Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa skojevskim idealima? 

Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati skojevac, a boriti se sa svim skojevskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?

U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:

“(...) Kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno: violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom, po ovim osobinama Mak će i do smrti ostati revolucionar. To jest Idealist.”

Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove.

 Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam. A ne znam u stvari ni šta su to skojevci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, skojevci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. 

Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima. 

To su bili mahom neobrazovani, mahom čvrsti momci koji su duboko verovali u jedan primljeni ideal, bili poslušni u odnosu na partijske direktive i samo u tom okviru bili pragmatici ukoliko je to bila i sama partija. 

Međutim ništa od cinizma kod njih nisam video, ništa od onoga cinizma koji se sada može videti možda u novim skojevcima, u novim generacijama. 

Čini mi se da je ovaj sud Živojina Pavlovića o Makavejevu ispunjen protivurečnostima, ali više od toga, ispunjen verovatnom nadom da bi se i tako mogao skojevski ideal protumačiti, a budući da je Žika Pavlović bio i sam skojevac, pretpostavljam da na taj način on čini komplimente i svojim vlastitim idealima, odnosno onim idealima koje je on podmetnuo pod skojevske.


Friday, June 19, 2020

Život na ledu L15 deo


Život na ledu L15 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine.

Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.
Krleža na jednom mestu kaže:

„(...) Tridesetitri godine minule su od lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik toga imena i tog perioda. (...)“
Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.

Krleža zatim veli:
„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste, kao jutarnja svjetlost iz minute u minut.

Iz naše mladalačke, romantične perspektive“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz „Borbe“, januara 1924. godine, 

„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku, i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bijedne, politikantske, socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne, i koliko god je to grubo, treba da se kaže: glupe! (...)“

Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. 

Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.
Krleža zatim kaže:

„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni Gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i Istina, jasni kao dva puta dva četiri. (...)“

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Jurija Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. 

O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje. 

Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.

Krleža dalje kaže:
„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas, po Lenjinu, interesuje ili, bolje, trebalo bi da nas interesuje prije svega - i jedino – „samoodređenje proletarijata unutar jednog naroda“. (...)“

Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.

 On govori to u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.

I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima međunarodnim.

I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.