Tuesday, October 16, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Domaća, vrlo raširena zabluda, koja potiče ekskluzivno od razočaranih komunista, a nekomunisti joj naivno nasedaju, je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija. Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. A u to nas ti navodno ex-komunisti žele da uvere i pridobiju za još neku realsocijalističku probu.

U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.
 *****
 Ako sumarno optužimo sve članove komunističke partije kao saučesnike naše državne i narodne nevolje, oslobodili smo krivce sistema koji ih je programski prinudio da postanu, čak i kada u njegove pretpostavke nisu verovali. Ako brzopleto budemo sudili, postaćemo samozvani i nesnosni pravednici, a da niko ne zna kako je, uistinu, nama pošlo za rukom da ostanemo – tek gledaoci, a ne i saučesnici.

Ako tako postupimo, zaboravljamo na naša saučesništva, posredstvom slučaja, uz pomoć zablude, svesnom zloupotrebom pružene prilike, pa i neutralnošću. Istina je da nismo svi krivi. Ali i da sasvim nevini nismo, i to je istina, bili ili ne bili članovi komunističke partije.
 *****
Ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.
 *****
Ne volim reč „budnost“, ali je razumem. Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo onda dobili komuniste.
 *****
Koja budala stvara ilegalne opozicione organizacije tamo gde su legalne dopuštene?
 *****
 Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je vid našeg načelnog otpora komunizmu posle rata. *****
Ako vas ikad budu upoznali s vanpartijcem koji je, posle prestanka dosadne potrebe da pred svetom igramo normalnu zajednicu, igrao bilo koju ulogu u funkcionisanju zemlje, republike, okruga, grada, kvarta, ulice, bilo čega, odmah mu uzmite ime. Ako se usteže, nagovorite ga da vam ga poveri, jer sad, možda, za to nije raspoložen.

Trebaće istoriji ovog naroda kao izuzetak, bez koga ni u pravilo da su sve komunisti držali, da komunisti sve drže, i da sve misle držati, ne bi niko poverovao. innocent_X
 *****
Nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo – a naročito da bih time stekao neke koristi, što se iz moje biografije vidi, razume se, i nisam uspeo – nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije.
 *****
Nečiji smo potomci ali ćemo biti i nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti. *****
Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo.
 Stope u pesku

Monday, October 15, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Pre rata, u ratu, Partija je bila elitistička, karbonarska organizacija, ujedinjena, prema vlastitom mišljenju, progresivnim ciljem čije je ostvarivanje, navodno, pomagala sama priroda istorije, njena „dijalektička nužnost“, konspirativnom tehnikom i tiranoidnom disciplinom ratničko-kaluđerskog Reda, krstaškom misijom,

asketizmom Izabranih i borbenim instinktom Progonjenih, ali, iznad svega, visokom svešću o toj izabranosti, naročitosti, izuzetnosti, što je u tako čistom vidu može odnegovati samo malobrojnost ujedinjena „apsolutnom“ istinom i „idealnom“ svrhom.
 *****
Pripadnost Partiji postaje obavezna ne za svakog ko deli njenu istinu, već i za svakog ko želi da napreduje. U nju navaljuju karijeristi, arivisti, konformisti, oportunisti svih vrsta i profila. Uočljiva posledica populizma je negativna selekcija u aparatu vlasti i mehanizmu društveno-privredno-kulturnog života, duhovni, idejni, moralni konglomerat, hibridno telo Harpije koje nije prianjalo uz tradicionalnu organizacionu kožu u koju je ušiveno.

Unutar himeričkog tela dolazi do propulzivne diferencijacije. Deo članstva, iako ideološki nepripremljen, društveno nezreo, moralno nesiguran, postepeno se poistovećuje sa njenim ciljevima, ukoliko se oni još mogu razabrati.

Drugi deo ideje prihvata kao psihološki alibi za već preduzeti čin, da se u unutrašnjem raskolu ne bi izgubilo samopoštovanje, ili učinila omaška koja bi laž kompromitovala. Treći odlažu sami ili se isključuju. A najveći deo prosto prihvata Pravila igre, bavi se sobom, održavajući mentalnu distancu, ali obilno koristeći partijsku legitimaciju.
 *****
Da li je špijunaža prljava ili nije ne zavisi od čina. Zavisi od toga ko je i u kome cilju vrši. Komunisti pre rata nisu je nalazili prljavom, bila im je čast da budu obaveštajci Kominterne, a preko nje jedne strane sile, koju su smatrali svojom pravom domovinom. Ali kada su izvesni od njih praksu nastavili i posle 1948. godine, tu istu praksu, i pod istim duhovnim okolnostima, bili su osuđivani.
 *****
U komunističkoj terminologiji „gospodin“ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – „drug“, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom „građanin“. Na slobodi, 1948, gospode kod nas više nije bilo.
 *****
U boljševizmu ljubav prema socijalističkoj domovini uvek se završava njenom najgnusnijom izdajom i, razume se, okrutnom smrću kao odmazdom. Odnosno, svakoj je velikoj izdaji Ideje preduslov fanatična odanost i značajna uloga u njenom revolucionarnom trijumfu.

Velika uloga je nužna da izdaja bude što veća, da bi, već i po svojoj istorijskoj funkciji, mogla na sebi poneti teret svih proteklih promašaja, što nekoj beznačajnoj kolektivnoj žrtvi, očigledno, ne bi uspelo; kontrarevolucionarna sabotaža komunalnog đubretara može, eventualno, zagaditi jedan narodni kvart jednog narodnog grada, ali ne može zagaditi celu zemlju, ne može celoj državi i njenom radnom narodu pokvariti žetvu.

Kazna koja stiže izabranog opšteg i univerzalnog krivca obezbeđuje oproštaj naroda – koji bi u protivnom podigao kontrarevoluciju – ali i garantuje buduće uspehe, jer izdajnika naroda, učesnika svih bivših promašaja, više neće biti. Ovaj se mitski scenario uvek obavlja kao sudski javni obred. jacquesdupin
 *****
Trockisti su pobijeni, jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam.
 *****
Ako bez ikakvog istorijskog predznanja prisustvujete procesima Velike čistke, a kao naučnik navikli da posmatrate bizarne rituale, u kojima svaki pokret ima prenosno, sveto značenje, pa se ne može izostaviti, nego se uvek na isti način ponavlja, gde su reči prvosveštenika (sudske tužbe) i inkantacije vernika (publike) striktnim kanonima propisane, vi ćete poverovati da prisustvujete obredu

– uvek sličnom pozorištu – posle kojeg će se učesnici mirno razići kućama. Ako poznajete neke drevne svetkovine, gde se ljudske žrtve imitiraju, otpratićete osuđenika na smrt u podrum i gledati kako mu u potiljak pucaju, a zatim očekivati da se digne, rukuje s krvnicima i ode kući.
 Godine koje su pojeli skakavci

Friday, October 12, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

KOMUNIZAM 

Komunizam je jedini društveni sistem u kome je komunistima vrlo često teže nego u bilo kom antagonističkom poretku. Ovi im po pravilu ograničavaju slobodu samo kao komunistima, pa najčešće ni to. Vlastiti ih poredak ograničava i kao ljude.
 *****
Sve što računa na prinudu, na prinudu je osuđeno. Sve što od prinude živi od prinude će umreti. Ne treba, međutim, očekivati da se i komunizam ove prinude drži.
 *****
Lično držim, uprkos kosovskog principa i 27. marta, da smo pod izvesnim okolnostima, u prvom redu dobitka na vremenu, naročito posle nemačko-ruskog rata, mogli sasvim sigurno neutralnim ostati i mi.

Ja potpuno razumem ljubav komunista prema 27. martu, bez njega, naime, oni bi u Jugoslaviji danas bili jedna od deset stranaka na levici, ostatak bi bilo deset stranaka na desnici, ali ni uz najbolju volju ne mogu pojmiti zašto se 27. martom toliko oduševljavaju oni koji su Jugoslaviju zbog njega izgubili. Ima još onih koji su ubeđeni da je smrt bolja nego ropstvo.

Ona je svakako časnija, ali koliko je bolja, za to treba pitati – mrtve!
 *****
Suština nemogućnosti da se čovek sa jednim komunistom razume ne potiče samo od programskog nerazumevanja koje bi se još i dalo objasniti fanatizmom, neophodnim za organizovanje jedne uspešne revolucije. Ona dublje i presudnije potiče od jedne logike koja takva razumevanja jednostavno ne dopušta.

Samo lažni komunista neće da vas razume, pravi komunista ne može da vas razume. Ni sa jednim ni sa drugim, prema tome, nemoguće je razgovarati.
 *****
To što su komunisti subjektivno verovali da čine dobro, ne iskupljuje ih za zlo koje su objektivno činili ili u njemu učestvovali ili ga čak i dopuštali.
 *****
Ako se zahteva da se Nemci kao narod osećaju odgovorni za zločine svoje nacističke stranke, svoje istorije, logično je zahtevati od svih i sadašnjih i bivših komunista da se osećaju odgovorni za nedela svoje partije. Ne može se pripadati samo vrlinama, idealima, jednog pokreta.

Onaj ko u Komunističku partiju sada ulazi, prihvata njenu istoriju, postaje za nju odgovoran kao da ju je lično pravio.
 *****
I komunizam i fašizam kao ideje su večni, jer obe ideje izražavaju ono što je duboko u nama, našu žudnju za varvarskim oblicima života. U prvom slučaju duhovnim, u drugom fizičkim, a pored toga obe izražavaju naš primenjeni gregarski instinkt.
 *****
Imali smo nesreću da otkrijemo zlo komunizma i sa njim se nismo pomirili, ali nismo očekivali da otkrijemo i zlo antikomunizma, pogotovu da se i sa njim pomirimo.
*****
 Prva teza: Ja sam desničar i to nije sramota. Druga teza: Ja nisam stvorio socijalizam i nisam dužan ni da ga rušim. Treća teza: Tito je problem komunista. Moj problem je komunizam.
 Život na ledu 1983/84 

 Ne tvrdim da za skojevce i aktiviste subjektivno „ura i oruk-period“ između 1944. i 1948. pa sve tamo do kasnih pedesetih, ukoliko u cvatu nije smožden na Golom otoku, nije bio čist i svetao, niti da takav nije sve do danas ostao – premda bi se o psihološkim motivima moglo razgovarati – ja samo tvrdim da za one na kojima se njihova mladalačka i plemenita revolucionarna revnost iživljavala, to doba, takođe subjektivno, ni najmanje nije bilo ni čisto, ni svetlo.

Bilo je mračno i prljavo. A iznad svega – teško. U nekom smislu – zanemarivši, najpre, mladost koja sve stvari po sebi olakšava, a potom i ludost koja ih čini već sasvim lakim – to je doba za „podnosioce nezadrživog Točka istorije“ bilo neuporedivo teže od poznijeg perioda „otapanja leda“ i nezadržive renesanse građanskog, tržišnog i potrošačkog mentaliteta, kojeg ti bivši skojevci podvrgavaju, manje-više, umesnoj moralnoj kritici. man-dog
 *****
Kako je tokom vremena članstvo u Partiji postalo krunskim uslovom karijere na svim područjima života, i kako bez toga najlukrativniji položaji, uprkos pameti, radu i poštenju, nisu mogli biti zauzeti ni u vojsci, ni u politici, ni u policiji, ni u privredi, replike, kopije komunista su se množile. Kao veštačka tvorevina, kopija je, razume se, hazard.

Ona može delovati jedino unutar isplaniranog programa. Greška u programu neizbežna je greška u replici. Kao što android ne poseduje emocije, nego ih samo imitira, ni androkomunist nema uverenja nego ih samo fingira. A to se ne uspeva uvek.
  Godine koje su pojeli skakavci

Thursday, October 11, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Komunizam je samo visoki stepen racionalizacije istorijske promašenosti ljudske rase.
 *****
U najvećem broju slučajeva u najdubljem sloju iskustva jednog komuniste naći će se nešto sasvim banalno, privrženost uspomeni na neku nepravdu, kojoj će tek naknadno racionalizacija, pod imenom dijalektičkog materijalizma dati ono opšte značenje.
 *****
Komunizam potiče iz stomaka, stvarne ljudske potrebe za boljim životom, a nacizam iz mozga, fiktivne, intelektualne potrebe za višim redom, u kome se žudnja za moći pojedinaca usaglašava sa gregarskim nagonom naroda. Kako upokojiti vampira Ako je diktatura proletarijata vlast jedne klase koja nikakvim zakonima nije ograničena, onda i borba druge protiv nje ne može i ne sme imati nikakvih zakonskih ograničenja.
 Zlatno runo 

 Partija je kamen izbačen iz praćke istorijske nužnosti. Sve što je nužno, i pravo je. Zato je Partija uvek u pravu. Ali putanja nužnosti je krivulja. A svaka je krivulja konstruisana od nepoznatog broja pravih. Sledeći nužnost, Partija ide krivuljom, koja u svakom istorijskom trenutku izgleda kao savršena prava.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 

 Sve što je kod komunista uistinu vredno – religioznog je porekla. Posvećenost cilju, fanatična ubeđenost da su u pravu, ekskluzivno oni, i niko drugi, na svakom pojedinom polju, nijedno ne prepuštajući tuđoj istini, uz svest o mističnom pozvanju da to pravo milom ili silom na svet primenjuju; njihovo misionarstvo, isključivost, beskrupuloznost kad je u pitanju viša svrha,

njihova samozatajnost, asketizam, pripravnost na bespogovorno pokoravanje hijerarhiji, a naročito permanentno osećanje griže savesti, proisteklo iz mazohističkog programski sprovođenog samoproveravanja, odmeravanjem vlastitog ponašanja s načelima komunističkog Simvola vere i Uzornog života – sve je to, u stvari, kaluđerski materijal.

Gradivo od koga se prave božji zaverenici, krstaši, eremiti. Oni nisu stranka. Nisu ni organizacija. Čak ni verska sekta nisu. Oni su jedan kult. Kult čiji je demon Marx, prorok Lenjin, prvosveštenik Staljin… A sve je to, zapravo, ono što naše, profiterskim zdravim razumom iscrpljene intelektualce, omamljuje i privlači. Iracionalizam odeven u racionalne ideje.

Verovanje u nemoguće, nemoguće izmalano u blistavu sliku i obešeno negde na zalascima istorije vrste…
 Zlatno runo 

 Formula komunizma je jednakost podređenih, ali ne i jednakost s nadređenima.
 *****
Uspomene komunističkih disidenata iz vremena praktikovanja njihove zablude (recimo od 1945. do 1960) liče na uspomene koje bi jedan od đavola koji je dezertirao imao o paklu. Te uspomene su korisne jer opisuju pakao, ali mi nikad ne treba da zaboravimo da su ovi izveštači o paklu u njemu bili ne žrtve nego đavoli.
 *****
Članovi SKJ dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu. Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
 *****
Komunističke partije na vlasti liče na manje više masovne masonske lože.
*****
Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini.
 *****
Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gore od samog komunizma.
 *****
Ako komunizmu treba hiljadu godina da na bolje promeni svest ljudi, pitam se koliko puta po hiljadu treba svesti ljudi da na bolje promene komunizam.
 *****
Komunizam je pravedna raspodela dobara koja se ne proizvode.
*****
Komunizam je jedini homeopatski lek za društvena zla; nejednakosti leči ravnopravnošću, odsustvo slobode ropstvom, nepravdu nepravednošću i društvene neefikasnosti – neekonomičnošću.
 *****
Komunizam je san iz koga se čovek ne budi. Komunizam je, takođe, i realnost u kojoj će svako imati prema potrebi, pitanje je samo kako dotle sačuvati potrebe. selfport
 *****
Tvrditi da je komunizam nužan zato što je dobar (pravedan) isto je što i verovati da je žena kurva samo zato što je lepa.
 *****
Komunizam je kao vatra: najlepši je iz daljine, na izvesnoj udaljenosti može vas ugrejati, ali ako mu se suviše približite, ili u njega uđete – spaliće vas.
 *****
Komunizam je kao Bog, ne može se dokazati, samo iskusiti. Razlozi za komunizam mogu biti očevidni, u kapitalizmu se ponekad čak i mogu dokazati, poteškoća leži u tome da se oni dokažu i u komunizmu.
 *****
Opresija je majka komunizma, kao i svaka majka ostavlja čedu u nasleđe svoju prirodu. Komunizam, međutim, kao i svako potomstvo ima i vlastitu stečenu opresivnu prirodu, opresija porekla i opresija vlastitog života urođena i stečena stapaju se u jednu.
 Život na ledu 1983/84

Wednesday, October 10, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMUNIZAM 

Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnost da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
 *****
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u „zlatnom dobu feudalizma“ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalni odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi „feudalni socijalizam“.

U ekonomskom životu svemoć države prenosi se preko bezbrojnih transmisija vazalnog karaktera, od biroa do poslednjeg kurira nekog privrednog preduzeća. Sistem ubiranja poreza i dažbina sa jedne strane i uništenje privatne konkurencije onemogućili su svaku materijalnu nezavisnost od sizerena, koga u ovom slučaju predstavlja država.

Kmet u jednoj feudalnoj hijerarhiji nije bio u gorem položaju od jednog činovnika što je u birokratskoj. On je ipak imao nekih, makar i teorijskih izgleda da postane jomen – slobodan seljak.
 *****
Paradoksalno je da, baš partija koja odbacuje ulogu heroja i vođa iz istorije, biva prinuđena da njihovom samovoljom objašnjava svoje istorijske neuspehe.
 *****
Ako komunistička partija izdaje čovečnost u ime idealnog čovečnog cilja, ako pre jedne humane države, i zbog nje, podiže terorističke koncentracione logore, ako ona radi cilja upotrebljava sredstva koja unapred taj cilj diskvalifikuju, da li to ostaje i dalje partija svakog ubeđenog komuniste?
 *****
Komunizam nije praktična filosofija, nego ekonomska doktrina kojoj je dijalektički materijalizam samo nuzinstrument primene na duhove ljudi.
 *****
Uviđanje da je vlast radničke klase nužna, sudbinska, nije nadahnulo nikog na stvaranje komunističkog pokreta; naprotiv – radnički pokret stvoren za izvršenje istorijskih lokalnih ciljeva (poboljšanje materijalnih i duhovnih prilika života) pronašao je u zamišljenoj nužnosti neograničene vlasti radničke klase, svoju determinantu.

Umesto da istorija inspiriše pokret, pokret je inspirisao istoriju, odnosno pokret je deformisao istoriju. Komunisti poverovaše da su pronašli determinantu kad su besklasno društvo proglasili istorijskom nužnošću, koju njihova politika samo ubrzava. Evo kako sporedna, ljudska politika postaje opšta – božanska; i da je nema, njen bi cilj bio postignut samom prirodom društva i njegove istorijske ambicije. 0504grec
 *****
 Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što, uhvaćeni u klopci – komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravljaju načelo o dvociljnosti politike.

Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim; isuviše zainteresovani i zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje tih stvari. Komunisti liče na sumanutog skakača preko prepona, koji – pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu – ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao.

Ni finalni cilj neće moći biti ostvaren, ako svi tekući uslovi redom ne budu ispunjeni. Nakazni tragovi što ih čovek ostavlja iza sebe uvek su krivim putem upućeni; zaboravljene stvari svete se onima kojima smo namenili večnost. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
 *****
Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.
 Političke sveske

Tuesday, October 09, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

KOMPROMIS

Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.
 Zlatno doba dijaloga

 Datum nastanka kompromisa nije poznat. Tvrdi se da je čovek zlatna sredina između božanstva i životinje, i da je to prvi uspeli kompromis iz kojeg su proizašli svi ostali.
 *****
Načelno, kompromis označava srednje rešenje od dva moguća i mahom bolja. Ravnotežu između krajnjih mogućnosti i ograničenih uslova da se one postignu. U istoriji je to pokušaj da se pobeđena strana zadovolji osećanjem da joj nije oteto sve što se moglo.

U filosofiji je to često istina koja najbezbolnije ujedinjuje sve naše zablude, a u nauci način da se od neke zagonetke napravi odgonetka koja će opet jednom postati zagonetna. Ali, ma kako biblijski prezirali kompromise, zbog kojih ništa nije ni vruće ni hladno, već je sve otužno mlako, bez njih civilizovan život nije moguć. Bez izvesnih kompromisa ni ulicom ne bismo mogli proći.

Svi bi, naime, držali da je ulica samo njihova.
 *****
Kompromis, kao i svaki hibrid, sazdan od raznih pa i protivrečnih tendencija, nikad, naravno, ne izgleda naročito privlačno. Nipošto lepo kao čisti oblici krajnosti, od kojih je, silom prilika i razuma, sklopljen. Naprotiv, često izgleda nakazno, kao nedonošče svojih krajnosti.

 Ali, pogledamo li istoriju, videćemo paradoks: ružno je sve što je od lepih, čistih krajnosti sazdano, a ružni kompromisi čine njen lepši deo. Da, neugledni, nakazni, ružni kompromisi, a od istorije se ne ište da bude lepa nego podnošljiva.
 Sabrana pisma iz tuđine 

  Kad unapred znate da ste za sva vremena odbačeni, to vas spasava izvesnih kompromisa, pa i lopovluka, na koje vas tera ne samo nagon održanja – jer sa njim je lako – nego i žudnja za važenjem.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 KOMUNIZAM 

 Raspravljati sa komunistima je „presipanje praznog u šuplje“. Oni zamišljaju da su tolerantni ako dozvole kritikovanje premijere domaćeg filma ili direktora nekog voćarskog preduzeća. Ali dalje, upravo tako daleko da je pod nosem, tamo gde prestaju domaći filmovi i direktori, počinju „revolucionarne tekovine u koje se ne sme dirati“. Najznačajnije tekovine zapravo su tek ljudi na vlasti.
 *****
Posledice radničkog upravljanja se niti vide, niti će se videti, jer komunisti nisu toliko naivni da poveruju doslovno svim načelima svoje ideologije. Ova reforma imala je isključivo spoljnopolitički značaj i ona se ne sme ozbiljno pretresati kao pokušaj preobražaja društvene privrede.
 *****
Znam da je nehrišćanski ismejavati bližnjeg svoga. Ali jedan komunista uopšte nije moj bližnji. Ponekad mi se čini da pripadamo dvema biološkim vrstama. dali_0003
 *****
Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe.
 *****
Komunisti pod apstraktnom slobodom podrazumevaju svaku slobodu koja ne služi njihovim ideološkim ciljevima. Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđeno da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom od politike izabranom smeru? Šta to vredi, jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?!

Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. To je sloboda roba! I on se kreće u granicama lanca, odnosno gospodareve volje. Odista nema razloga da se plaća jedna književnost, ako želimo da bude dobra i slobodna.
 Život na ledu 1955/59

Monday, October 08, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

KOMPROMIS 

 Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušten a šta nedopušten kompromis, meri, na kraju krajeva, svako od nas – sam. Jer svako ima svoje mere. A one su, opet, kompromis između snage našeg moralnog osećanja, i zamračenosti prostora u kome živimo, stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost.
 Život na ledu 1955/59 

 Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su regulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromis između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ljudska zajednica je kompromis između slobode i ropstva.

Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog.
 *****
Nije nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program. Forma se pretvara u sadržinu. Način života u život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.
 *****
Kod svakog kompromisa o ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće?
 *****
Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu ostavljaju praznih šaka. 
 Tamo gde loze plaču 

 Kompromis je stari, lukavi glodar svih velikih podviga.
 *****
Naša su rešenja kompromisi između nužde i naše ograničenosti. Filosofija je najpre bila kompromis između teologije i života, a zatim između teologije i nauke. Tradicionalna etika liberalnog društva XIX veka zasnivala se, uz pomoć racionalističke misli, na kompromisu između hrišćanskog morala i načela i kapitalističke ekonomije, između ljubavi prema bližnjem i njenog izrabljivanja.

Na istorijskom području kompromis je u krajnjoj konzekvenci, jedini apriori uslov dešavanja.
 *****
Kompromisi se množe. U prirodi kompromisa je da sve obuhvati, ako je već jedina forma postojanja. Jedan povlači drugi. Drugi ustupa mesto trećem. I oni su sve dublji i veći. Ali, samo izgledom. Jer kao što nema malih priznanja, nema ni malih kompromisa. Svaki kompromis je velik i presudan. Za dobijanje velikih boginja nije potrebno više klica od jedne. Onaj ko je spreman na malu izdaju, sposoban je i za veliku.
 *****
Kompromis ne olakšava stvarnost gde se intelektualci ponašaju verno preuzetim obavezama, verno odricanju od načela, već njima samima, da izdaju ublaže tumačenjem, po kome je njihovo izdajstvo tek provizorno, tek privremena zaštitna mera, izabrana pod prinudom okolnosti i pod stalnom kontrolom slobodne volje, uvek, dakle, spremna da se uz povoljnije uslove odbaci u ime nekog beskompromisnog rešenja.

Do njega, razume se, nikada ne dolazi, prosto zato što duh ima tada preča posla. blake55
 *****
Da li je lud čovek koji, u zaštitu svoje ličnosti, pristane da se nje privremeno odrekne? Ako je preživljavanje bazični posao uma, odgovor bi morao biti odrečan. Čovek koji se među ludacima ponaša kao ludak, ne mora biti lud. On je samo konformista. A konformizam je najstariji oblik duhovnog prilagođavanja sredini.

Ako u našem umu u prvom redu gledamo sredstvo boljeg života, što on u krajnjoj liniji i jeste, onda moramo da se pomirimo i sa nemoralnim posledicama definicije, ma koliko se one protivile uzvišenim intelektualnim načelima.
 Kako upokojiti vampira 

 Kentaursko stanje kompromisa, ravnoteža smerova i sila, polovičnost oblika, panmetronaristonska pragma još nikoga usrećila nije.
 Zlatno runo

Friday, October 05, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

KANIBALIZAM 

Ponekad mi se čini da je ljudožderstvo izbegnuto samo zato što nas je mnogo i zato što je čovek izgubio vrednost.
 *****
Jedino opravdanje za ubistvo moglo bi se naći u kanibalizmu. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homicidu obezbeđuje – čovečnost. Tako bi posle smrtne kazne, u ime zajednice, sud, uz svečani obred, morao da pojede osuđenika.
 Život na ledu 1983/84 

 Kad hrane nema i ljudožderstvo je odbrana prirodnih interesa.
 Besnilo 

 Kanibalizam se javlja iz dva razloga: kao nužnost u trenutku kada bez upotreba, odnosno zloupotrebe, ljudskog mesa može da se umre, i iz ritualnih, obrednih razloga, kao neka vrsta odbrane od htonskih božanstava ili iz potrebe da ta htonska božanstva umilostive.
 U traganju za Zlatnim runom 

 KAPITALIZAM 

 Tek kada sav novac, užegao na periferiji prometa, bude iz čarapa naših malograđana izvučen, tek onda možemo govoriti o prosperitetnom kapitalizmu u Jugoslaviji…
 *****
Uspavanu lepoticu domaće industrije može probuditi samo jedan zaista strasan poljubac princa Kapitala…
 *****
Kapitalizam nije ekonomski režim, nego stanje duha. Sve dok to ne postane jasno, za njega nema leka…
 *****
Ko ište malo, treba mu to za život, a ko treba mnogo, namerava time da posluje. Banke nikoga ne finansiraju da bi preživeo, već da napravi profit.
  Zlatno runo 

 KNJIGA 

 Koliko u mojim knjigama ima autobiografskog? Malo. Moja biografija je u mojim dnevnicima, ispovestima, a u knjigama ponegde i posredno.
 *****
Knjige koje ne stimulišu misao su kao hrana koja puni stomake, ali nas ne hrani. Takve knjige samo opterećuju mozak kao što od nekorisne hrane samo stomak pretovarujemo. Šteta je dvostruka, misleći da smo hranjeni, ne jedemo dobru hranu i slabimo, a ono što uzimamo čini nas bolesnim.
 *****
Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj, pri tom i prilično neuspeo, racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koja mi se predstavlja u dvojakom vidu. Kao građa iz koje uzimam teme, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema.
 Život na ledu 1983/84 

 Ako ne uspem sa knjigom Godine koje su pojeli skakavci, izgubio nisam ništa, osim vremena i malo samopoštovanja. Vremena nemam pa ga nemam za šta čuvati. Ako mi treba, za samopoštovanje ću morati da se obratim sadašnjici, jer ko ga samo u svojoj prošlosti traži – nema ga.
 Godine koje su pojeli skakavci oresteia_a

KOLABORACIJA 

 Ko je sve kolaborant, izrod i domaći izdajnik, za vreme rata bio? Hoće li o direke vešati lekare koji su te iste Nemce lečili? Neće, njega je obavezivala lekarska dužnost. A hoće li se umlatiti svi pekari, koji su za njih hleb mesili, trgovci koji su im robu prodavali, kelneri koji su ih po kafanama pojili, vozovođe što su ih vozili? Hoće li se svima o vrat obesiti tabla: kolaborant? Jamačno neće.

Samo su svoj posao radili. Živeti se moralo i pod okupacijom. Decu hraniti. Ta će deca posle biti narodna masa. Svetski proletarijat. Ako koje zrno i dopadne okupatora, neće cela žetva. Nemci su Engleze i Englezi Nemce iz vode prvo vadili, računalo se kao lepo i pošteno nekog prvo u more baciti, pa ga onda vaditi za zarobljeništvo.
  Odbrana i poslednji dani

Thursday, October 04, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

JUGOSLAVIJA 

 Nenaplativa odgovornost za stanje kod nas leži na vladajućem jugoslovenskom poretku. Uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći, on nije bio kadar da svom narodu u njegovoj zemlji obezbedi odgovarajući rad i snošljiv život, nego je širenjem demokratskih sloboda tumačio prinudan proces u kome je taj narod poslao da nasušni hleb potraži u tuđini. I još je zadovoljan bio kad je iz tog rada, tog kuluka za druge, iz tog limba za kulučare, mogao izvlačiti koristi za sebe. Najpre su nam oduzeli škole, pa onda školovane ljude. Kad nam, opet pod prinudom, škole vrate, za njih više neće biti školovanih ljudi. Opet će nas usrećiti priučenim đacima koji drže da je pamet u volji a sposobnost u pravičnosti cilja.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 KANIBALIZAM 

 Ko hoće da preživi među ljudožderima, mora se pridružiti gozbi, ili pristati da bude pojeden. Ako izabere da živi, njegova svest o neprikosnovenosti ljudskog mesa vremenom će iščileti. Shvatiće da ono nije gore od bilo koga drugog, i da ga je dotada tog mesa lišavao samo naročiti način života, koji mu je blagonaklono, umesto sabraće, nudio u izobilju druge sisare.
 „Ko je ubio moju besmrtnu dušu“

 Kanibalizam, antropofagiju, ljudožderstvo, međusobno proždiranje na državnim osnovama, idealan sistem koji će iz naših života konačno isključiti sve artificijelne podele na crne i bele, siromašne i bogate, leve i desne, bolesne i zdrave, glupe i pametne... ostavljajući, eventualno, jedinu praktično značajnu podelu na mršave i debele.
 *****
Kanibalizam se zasniva na prirodnom instinktu vrste. On je od podjednakog interesa za sve ljude, bez obzira na rasu, veru, pol, klasu i opredeljenje. On uništava sve veštačke razlike među ljudima. Pametni i glupi, bogati i siromašni, srećni i nesrećni, mladi i stari, zdravi i bolesni dele se samo na one koji se jedu i one koji jedu, dok i sami ne budu pojedeni.
 *****
Kanibalizam je pristupačan svačijem shvatanju, za razliku od dijalektičkog marksizma ili engleskog parlamentarnog sistema. On na ekskluzivan način rešava problem prenaseljenosti, koji se do sada rešavao skupim ratovima. Ako se neki i povede, biće to jedino radi snabdevanja svežom hranom. Onako kao što životinja ide u lov. Prema modifikovanoj Haškoj konvenciji, zarobljenici će se jesti, uz poštovanje svih ostalih prava, naravno. Oficiri, naime, neće za komunalni obed moći biti spravljani zajedno sa običnim vojnicima. Ako se zadovolje zahtevi hijerarhije, mislim da Vojska drugih primedbi neće imati...
 *****
Ljudožderstvo je praktično izvodljivo. Odlučna grupa ljudi s veštim propagandnim aparatom mogla bi ga uvesti bez ijedne kapi krvi. Time bi bio uklonjen jedini ozbiljan razlog koji bi Crkvu, humanističke krugove i dame iz Kola srpskih sestara opredelio protivu njega. Mislim da bi se, pod uslovom uklanjanja svake opasnosti od radničke revolucije, čak i građanska klasa s njim pomirila. Radnike bi privukao izgled da žderu buržuje. Činjenica da se može zavesti uz poštovanje parlamentarnih institucija pridobila bi sve iskrene demokrate.
  smoke_skull_gun
 *****
U kanibalizmu bi svako našao neki svoj račun, što se ni za jedan drugi socijalni poredak ne bi moglo reći... Podrobno izvešteni o svim prednostima ovog žderačkog sistema, glasači bi, nema sumnje, izglasali prvu kanibalsku vladu, koja bi započela rad jedenjem opozicije na svečanom banketu inauguracije... Naravno, to bi nalagalo temeljnu promenu Ustava.

Prvi član bi, na primer, mogao da glasi: Svaki građanin ima neotuđivo pravo da jede svoje sugrađane. Pravo bi, uostalom, bilo znatno uprošćeno. Sastojalo bi se uglavnom od higijenskih propisa u vezi sa narodnim jelovnikom. Birokratiju bi zamenili službenici Opštinske klanice. Nestali bi i mnogi hronični problemi modernog društva. Penzioni fondovi bi postali izlišni.

Aktom o penziji čovek bi automatski bio stavljen na jelovnik zajednice. Ni bolesnih ne bi bilo. Jeli bi ih, osim ako nisu zarazni. Zamislite uštede samo u socijalnom osiguranju! Pretpostavljam da bi se izmenio i monetarni sistem. Čovek bi postao neka vrsta osnovne platežne jedinice. Kapitalizam bi jednostavno nestao prilikom zamene papirne u ljudsku valutu.

To bi prekinulo i naše besmislene debate o mogućnostima i granicama umetnosti... Umetnost umire zato što nema više čime da se bavi. Sve je već opisano, naslikano, opevano. Nove umetnosti nastaju samo iz novih stanja. U kanibalokratiji književnost bi, nesumnjivo, živnula. Istorijski romani opisivali bi pokušaje fanatičnih konzervativaca da obore ljudoždersku vladu.

Psihološki bi se bavili kompleksima kod građana kojima je iz bilo kojih razloga ljudsko meso odvratno. Ljubavni bi nenadmašive poente nalazili u međusobnom ždranju ljubavnika. U strastima se ionako više od skorpiona ne može postići.
 Zlatno runo

Wednesday, October 03, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

IZGUBLJENOST

 Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao. Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje.
 Tamo gde loze plaču

 Izgubili smo se onda kad smo se umesto da pitamo kako pitali zašto. Konačno smo izgubljeni sad, kada umesto da pitamo kuda pitamo kako.
 Život na ledu 1983/84 

 IZUZETAK
 Primeri malo dokazuju, najveći broj primera su izuzeci.
 *****
Svaka izdvojenost potiče od poređenja, najčešće na tuđu štetu, ali i vodi poređenju, dakle učvršćenju i definisanju razlika.
 Život na ledu 1983/84 

 JEZIK  

Svi ljudi koji jedan jezik ne govore su fini na tom jeziku. Drže se dostojanstveno i nemušto. Korespondencija kao život II Često se služimo nečijim tuđim jezikom i načinom govora, rečima iz tuđeg rečnika i njihovim oblikovanjem prema nečijoj tuđoj navici.
 Zlatno runo 

 Jezik i pendrek su dva osnovna oruđa diktature, gde je jedina uloga jezika da sakrije pendrek.
 Život na ledu 1983/84  

Po pravilu ljudski jezik postaje sve nežniji, ukoliko su mu običaji svirepiji.
 *****
Šta vredi razumeti opšte značenje jednog jezika i njegovog rečnika, a ne moći pojmiti pojmove među kojima se ovaj kretao? Ili neke od njih same za sebe i pojmiti, a da im smisao u sistemu mišljenja ostane nedokučiv.
 1999 

 Postoje brojne semantičke teškoće koje su neizbežne kad pojmovima jednog jezika iz određenog mu uzrasta, valja objasniti pojmove drugog, u nekom od njegovih razvojnih doba, sasvim oprečnog, koji se, povrh svega, još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara, ni u stvarnosti, ni u sećanju.
 Luče Novog Jerusalima, 2999 daumier Don Quichotte-2

 Jezik je, koliko je to moguće, objektivna, iskrena slika stvarnosti, ili put da se ona na neiskren i pristrasan način zaobiđe i prenebregne. Jezik je ili oruđe za časno tumačenje realnosti ili alat za njeno nečasno prikrivanje. Istim se jezikom, ali njegovom različitom upotrebom, otkrivamo ili prikrivamo.

Sudbina jezika je sudbina tajne diplomatije koja je, prema Lenjinovom obećanju, posle revolucije trebalo da postane javna, a ostala je tajnija nego ikad. Stvarnost je, na sreću, moćnija od svih promena koje joj ne leže. Ona ih odbacuje kao strano telo. Jedino je pred jezikom nemoćna.

Jer jezik je menja, ne dodirujući je. Menja je nezavisno od svega što mu ona nudi. Menja je prema sebi i svojim potrebama. Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, i svrhu tog bavljenja. Da se nešto dobro razume, treba najpre da se ispravno imenuje.
  Stope u pesku

Tuesday, October 02, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

IZBOR 

 Obdelavaj svoj vrt je korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke, koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.
 *****
Izabrati – to zvuči ljudski.
 *****
Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
 Život na ledu 1955/59 

 Spoljne okolnosti mogu, ali ne moraju uticati na našu sposobnost opredeljenja, na naš samoizbor. Neprestano se susrećemo s primerima žrtvovanja sopstvene sreće, egzistencije, pa i života nečemu što se, iz ovog ili onog razloga, smatra vrednijim i od sreće, i od egzistencije i od života. U protivnom došli bismo u poziciju da stvarni samoizbor dopuštamo samo Kaligulama.

Čovekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj vezi s količinom vlasti, moći i mogućnosti koje pritežava, već s ličnošću kakva je u datom trenutku. Odgovornost se sastoji u spoznavanju pravog izbora, a ne u mogućnostima za njega. Onaj ko spozna važnost izbora, umeće i da bira.
 *****
Kada su posredi značajne stvari, određivanje životnog puta, moralnog stava, pitanja savesti, tu sam ja odlučan i definitivan i menjam mišljenje samo kada me na to nateraju nova saznanja i novi argumenti koje ne mogu da pobijem. U svemu drugom prilično sam nesiguran, i to nisam bio ranije, jer sam ranije manje znao.

Ako čovek više čita, više konzumira tuđa iskustva, više je u dodiru sa stvarnošću, čini se da je prirodno da bude sve nesigurniji.
 Zlatno doba dijaloga 

 Budući da ne trpim konačnosti, ne obavezujem se nikada – za uvek.
 „Rajnske zadušnice“

 Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put prepravljali, krpili, podziđivali, glačali, ma kako unapređivali brzinu i bezbednost kretanja, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor puta…
 Zlatno doba dijaloga 

 Koliko je ljudi umrlo zbog „Internacionale“, a koliko tek ljudi od nje.
 *****
Između dve krajnosti biram onu između njih. screaming_pope
 *****
 Onaj ko ne žudi za izborom ne može ga ni vršiti.
 *****
Stvarnost je hrana od koje se, zavisno od uzete količine, živi ili umire.
 *****
Moje ideje o „duhovnoj alternativi“ nisu utopističke, jer niti verujem u njenu mogućnost, niti pozivam na pokušaj njenog ostvarivanja.
 Život na ledu 1983/84

Monday, October 01, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA 

Naša prošlost nije mnogo jasna. Balkanske ratove od 1912. srpska, bugarska i grčka nauka zovu oslobodilačkim a makedonska osvajačkim, što je najbolji dokaz da, iako različita tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor, razne pa i protivurečne istine mogu.

Komunistička tradicija u partizanskom ratovanju vidi skrupuloznu patriotsku borbu protiv okupatora, građanska – beskrupuloznu borbu za revolucionarnu vlast, a ja lično – nacionalnu i ličnu nevolju prvog reda.
 *****
 Istorija nije samo kolevka za rađanje naroda nego i odar za njihove agonije.
 *****
Vizantinizam u značenju verolomstva nije balkansko otkriće, već opšte mesto istorije.
 *****
 Povest je sklona pakosnim šalama. Setimo se samo engleske revolucije koja je s radošću zbacila Charlesa I da bi desetak godina kasnije jednako radosno na presto dovela njegovog sina Charlesa II. Setimo se bračne afere Henrya VIII.

 Hteo je samo novu ženu, a dobio je, pored nje, i novu veru koju nije želeo. Setimo se najzad, prilika je, i naše srpske istorije. Grdno smo se napatili da stvorimo nezavisnu državu, ratovasmo za nju nekoliko puta, a kad je dobismo, dobrovoljno smo je se odrekli da bi stvorili himeru koje se danas svi odriču i stide.
 *****
 Povest nikad nije rezultat usamljene istorijske komponente, nego alhemijska interakcija mnogih, uključujući i nepredvidiv slučaj.
 *****
Znamo koliko zamišljeno ovlašćenje viših sila našim povesnim greškama daje snagu i ubedljivost jedino ispravnog puta. U odsustvu svežih divizija Hitler se uporno pozivao na Proviđenje, sklono i Friedrichu Velikom, nejasan pojam iza kojeg se mogao kriti samo Bog.

Komunisti su se neprestano domunđavali sa silama istorije, čiju su nužnost i neizbežnost, uključujući nužnost i neizbežnost svoje vlasti, navodno zastupali, i ta je vera, ma šta o njoj mislili, davala mračnu lepotu i snagu i najbesmislenijim avanturama socijalističke prakse. Trojan_Horse_1999_14_x_11_large
 *****
Apsurdna je i, univerzalna inače, marksistička teorija o engleskoj revoluciji kao direktnom produktu socijalnoekonomskih promena u XVI veku. Bez njih se možda ne bi dogodila, ali se nije dogodila zbog njih, jer se lako mogla i s njima ne dogoditi. Teorija o klasnim uzrocima u faktima nema podršku.

 Opredeljenja učesnika nisu zavisila od bogatstva i socijalnog statusa, jer iste ljude, uspele i propale seoske plemiće, trgovce, učene osobe, ukratko građane svih staleža, nalazimo i u rojalističkom i u parlamentarnom taboru. Psihološko tumačenje ima više smisla. Nikakva svesna, planirana namera događajima ne komanduje. Ni da se sasvim slučajno zbivaju ne smemo kazati.

Oni se smenjuju po liniji kauzaliteta i načela proste akcije i reakcije.
 *****
Ni vrline ni mane istorije ne postoje. Samo njena priroda. A ona je sva u toku, sva u kretanju. Istorija teče, dakle – jeste. Spengler je brutalno razdvaja od prirode: „Istorija nosi oznaku neponovljivo činjeničnog, priroda stalnog – mogućeg.“ Ali, istorija je naša prava priroda, ono što nas od spoljašnje i ahumane prirode razdvaja. Zakoni kojima se povinujemo možda nisu isti, ali su istog porekla.

Da li u tom poreklu već utisnut stoji i oblik našeg kraja, da li je istorija odvijanje nečeg što je već odavno bilo gotovo pa se sada samo ispoljava onim istim redom kojim je stvoreno, u onim istim oblicima u kojima je zamišljeno, ko će to znati? Mi nismo obavezni da sa Goetheom pevamo:

’Takav moraš da budeš, od sebe uteći nećeš. / Sibile već su to rekle, proroci rekoše isto. / Vremena nema tog ni sile koja će da razbije / Skovani oblik koji kroz život ima da se razvije.’ Ne, nismo obavezni da tako mislimo. Ali nije naodmet i tu mogućnost u obzir da uzmemo.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

Friday, September 28, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

ISTORIJA 

Svi osvajači nadaju se da pišu palimpseste, no malo kome za rukom pođe da, igrajući se tvorca, svet počne od Alfe i Omege. Na sastruganom pergamentu nasleđenog života uvek nešto ostane. U budućnost odlazi pobeđeni narod kao kriptogram. Između onoga što se vidi, duboko ispod obrisa i belega vidljive povesti teći će nevidljiva istorija izumrlih rasa i nestalih plemena, koja ne zna za kraj. Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347

 I pobednici i pobeđeni, hteli ili ne, sahranjeni su u istom grobu slučajnosti koju eufemistički zovemo povesnom nuždom.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv, koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi. Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom, originalnom vođenju.

Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi. Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuiteta. I Pontije Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
 *****
Samo naivni veruju da je na istorijsku istinu potrebno čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno od čitača, nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane.

Na gustim i izukrštanim psihostradama memoara i dnevnika ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako ili onako učestvuju, česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika pretpostavki, iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana i zamenjena onim što je babi milo.
 *****
Političari se slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događanju neka vrsta dvostruke štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe.

Kriminalci i policija već su poslovično diskretni. Jedini fanatici koji još uvek nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni novinari po svojim redakcijama i poneka preživela žrtva istorije koju ne zadovoljavaju sumarna objašnjenja. U većini slučajeva, istina se ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka umetnost.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
Stope u pesku   munch-scream

 Istorija se bavi prošlošću kao faktom ukoliko može da ga raspozna u emulziji mogućih, ponekad i korisnih alternativa. Samo filosofi prošlosti tipa Špenglera igraju proroke budućnosti. Ljudi što proriču prošlost, vidovnjaci unatrag, do sada nisu poznati. Valjda zato što se čine nepotrebnim.

Prošlost se, navodno, poznaje, jer se završila, a što se zna, što je gotovo, dovršeno, smešno je proricati kao da se ne zna, da se tek događa, da još traje. Izgleda, međutim, da ulazimo u orvelijansko vreme u kome će proricanje prošlosti biti ne samo moguće, već i poželjno. Heroj ili izdajnik može se postati i decenijama nakon što je isteklo vreme u kome se heroizam ili izdajstvo zbilo.

Od nauke o utvrđivanju fakata istoriografija tako postaje magija njihovog proricanja. Godine 1944. lako je bilo predvideti da će Kraljevina Jugoslavija biti nakazna državna tvorevina, hibrid nepravednog Versajskog mira i srpske nepravedne imperijalističke politike, i da će život u njoj za većinu građana biti nemoguć.

Danas, godine 1989, unosnije je proreći da će taj život opet postati, ako ne baš sjajan, bar snošljiv. Na nekromanskoj kladionici za suprotan zaključak, verujem, izgubili bismo pare. Godine 1944, takođe, sa sigurnošću se dalo proreći da će narodnooslobodilačka borba biti uspešna i da će nam doneti socijalističku revoluciju, a ova srećan život. 1989. smemo proreći samo prva dva događaja. U trećem proroštvu moramo menjati pridev.
  Sabrana pisma iz tuđine

Thursday, September 27, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

ISTORIJA 

Istorija je najdublji oblik otuđenosti čoveka. Ona je sled događaja koji nas se često bitno dotiče i tiče, a da ipak nema ni dublje veze sa nama, niti od nas zavisi. Zato se istorija najčešće i ne oseća kao nešto prirodno, i čemu se po rođenju pripada, nego nešto natureno, prinudno, tuđe. Živeti u istoriji, znači živeti u tuđini, čak i onda kada smo mi ti koji istoriju stvaramo ili u njenom stvaranju učestvujemo.

(Tragična iskustva velike moći to dokazuju. Otrežnjenje stiže kasno. Ako uopšte stigne.) Samo izvan nje, s one strane njene uzurpacije našeg bića, mogu se naći prave ljudske realnosti i dubine, samo van nje autentičan oblik života.
 Traganje za Zlatnim runom 

 Potonji je Obrenović, potomak Velikog Miloša, odlazio u večnost i istoriju svog naroda tek malo udobnije od stradalnika kuge ili Francuske revolucije. Beograd je svog vladara ispraćao hrkanjem.
 *****
Ne pravi se Dušanovo Carstvo s pesmom u ustima i poverilačkim protestima u džepu, nego s dukatima u džepu i ćutanjem u ustima.
 *****
Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku strminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.

Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti.

Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti. Principi su, u međuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
 Zlatno runo triptych79c

Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina.

 Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literaturi Jugoslavije o događajima između 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga što se zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
 *****
 Istorija je, dok se događa, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nečega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uviđa i prosuđuje.) Kad se dogodi, odlazi u njenu podsvest.

Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno učestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louisu XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži „Rien“ („Ništa“).
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
 Stope u pesku 

 U svim tim ratovima, masakrima, progonima mogu se videti greške jedne ludačke istorije koja se bliži kraju.
 *****
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najbitnije – ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja njenim inteligentnim proizvodima.

U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži.
 Atlantida

Wednesday, September 26, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO LXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

ISTORIJA 

Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.

Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijelnost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijelnost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.

Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante, ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji. Paradoksalno je, međutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
 *****
 Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji veoma slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, već kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
 Rađanje Atlantide

 U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
 *****
Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna racionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kao omaške, zablude, stranputice u bespuću.
 1999 

 Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
 Tamo gde loze plaču 

 Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istoriografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u događajima.
 *****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao. Ideologije i koncepti civilizacije uređuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
 *****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam. Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom.

 I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
 *****
U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti. corinth_trojan_horse
 *****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.
 *****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
 Zlatno doba dijaloga