Wednesday, July 23, 2014

Dnevnik Borislava Pekića decembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Decembar 1955 (nastavak) 

„Dnevnik Jude Is.“: 

§ 66) Još jedna analogija sa ostrvima. Ostrvljani pretpostavljaju izvesnu fizičku nezavisnost, moralnu samodovoljnost, jednu autarkiju. Pa ipak kataklizme koje pogađaju kopna ne mimoilaze ni ostrva.

§ 67) Ono što je zemljotres za ostrva to je rat za svet. Ma koliko nezavisni u ratu, ljudi obrazuju izvesne moralne arhipelage. U „Eroici“ rat je nešto infernalno, udaljeno, bubnjajuće iz duboke pozadine kontinenta u raspadanju. Neposredno u romanu sve do Finala: allegro molto, on se javlja kao sasvim nediferencirani zvuk jedne posebne simfonije, koja se od vremena do vremena meša sa „Eroicom“.

Utisak: onaj koga imamo kad nismo uspeli precizno da uhvatimo talase na kojima neka stanica emituje, pa se zvuk druge, njoj potpuno oprečne, nerazumljive, meša kao kakofonija. Pre Finala on jače prodire jedino u golim žanr slikama bombardovanja, ali se iz tih sličica ne vidi ništa osim patnje materije, grč kuća, vrtlog upaljenih dimova. Bez ljudi, bez krikova, nemušto, rat se odvija kao nešto strano, neshvatljivo samoj radnji romana.

Rat do finala je ideja. U njemu učestvuje samo nejasna bojazan. Kad gore tri kuće jedna pored druge u Garašaninovoj ulici, izgleda da je to njihovo intimno, mehaničko, raspadanje koje ne obavezuje smrću njihove stanovnike. Rat kao čista agonija materije. Tim više iznenađuuće odjekne taj nemušti, irelevantni rat jednog jutra, ispunjen zakasnelim ljudima, ispunjen zakasnelim kricima, preplavljen zakasnelim očajanjem i strahom. U poslednjem stavu romana rat dolazi elementarno, kao zemljotres.

§ 68) Posredno rat je tu u Adamovom otporu da ga prizna, u Davidovom snu, u Judinoj sudbini. Posredno on je u nekoj mori koja obuzima materiju, u glasu nastojničinog muža - bogalja, koji raznosi „Novo vreme“ , u Ledererovom izrazu gađenja, u svom vlastitom prećutkivanju.

 § 69) Jer ma koliko ta činjenica smetala ne može se izbeći. Roman obuhvata razdoblje od 1942. do 1944. Čitalac zna da je rat, ali ono što treba postići jeste da on na to zaboravi, u svakom momentu koga pisac poželi.

§ 70) Prividno ostrvljanski karakter „Eroice“ valja shvatiti jedino kao pokušaj da se sklonimo na ostrva, nikako kao postignuto stanje ostrvljanstva. To stanje ne postoji izuzev u potpunoj svojoj konačnosti. (Kako ova konačnost nikad ne može biti obrazovana - apsurd ostaje trajnom komponentom naše egzistencije.) Za Adama ostrvo je njegova studija o „Krabi i Sakulini“.

Čini se da će to ostrvo jedino ostati pošteđeno Strančevog penetracion pacifika, jedino van domena njegove diktature. (Podsvest! Obično se misli da ovaj neispitani deo mene, ta bela mrlja na karti duha, ostaje da se u nju sklonim pred najezdom uljeza. Međutim: nesvest je ono što prvo biva zaposednuto, te je pogrešna Adamova nada da je Strancu izmaklo ono što je njemu samom bilo nepoznato.)

U Finalu: allegro con molto upravo ta studija o „Krabi i Sakulini“ pokazuje sasvim jasno Adamu da njegova egzistencija više nije forma u kojoj njegovo pravo biće obrazuje sebe, nego forma tuđeg u kojoj ono sebe izvršuje. Tada on može da se liši svoje egzistencije koja je prestala da bude njegova sopstvena apsurdnost i postala apsurd nečeg drugog. 13fligh
§ 71) Da li je Strancu to izmaklo? Ne! Nije Stranac taj koji napada nego Adam taj koji se brani, ne Stranac taj koji prodire, nego Adam taj koji se povlači, nije Stranac koji ulazi nego Adam taj koji izlazi, ne Stranac najzad taj koji guta Adama, nego Adam taj koji Stranca usisava! Ono što preostane fizički jeste Adam, mada ponešto izmenjen. (I to prema Strančevom liku, kao varijacija na jednu istu Strančevu konstituciju.) Ali u svemu ostalom, svemu bitnom, to je Stranac, suveren, gospodar tuđe egzistencije, diktatura u njenom metafizičkom i sudbinskom izgledu.

Tuesday, July 22, 2014

Dnevnik Borislava Pekića decembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Decembar 1955 (III nastavak) 

„Dnevnik Jude Is.“: 

Petak, 7. maj. 

Danas smo imali sednicu Nastavničkog saveta. Sednica je sazvana povodom učenika X. koji imajući izvestan crtački dar, iskoristio ga da na spoljnoj glazuri klozetske šolje naslika g. Y. profesora maternjeg jezika. G. Y. je izrazio mišljenje da mesto koga je učenik X. izabrao da otkrije svoj dar dokazuje i njegovu podlu nameru, sa čim se gospodin Z. nije mogao da složi, jer - rekao je on - na mestu o kome je reč i za čije se spominjanje on izvinjava nalaze se ispisane i lepe maksime latinskih pesnika Lukrecija , na primer, a potom navede stih i ljubavnu prepisku, ako se tako može reći, koja oplemenjuje svako mesto koga se dotakne.

Ili gospodin Y. nalazi da su neke osobe vrednije od latinskog pesnika, pa se stide njegovog društva i ako je tako, njemu (Z.) je žao, jer to pruža sasvim naopaku sliku i, neka prisutna gospoda oproste, i o njemu lično što on ne može dopustiti ako samo pomisli na to da je nevin.

Gospodin Y. sa svoje strane nađe da on nije odlazio t a m o da se obrazuje kao neki, nego da je obrazovanje crpao na dostojnijem mestu, čime ne želi naravno nikog da omalovaži osim onog ko to sam ne želi, a to niko ne želi, nadam se - reče i probode pogledom gospodina Z. ali, u ime jednog moralnog načela, on zahteva da se stane na put vređanju njegove osobe i u slučaju koji je iznesen pred cenjeni Savet i pod okolnostima pod kojima Savet pretresa taj slučaj.

U protivnom on će pronaći način da svoju zaštitu uzme u svoje ruke ili preda u savesnije ruke, pa unapred mora da opere ruke od posledica po i z v e s n e , po učenika X, na primer, koji ovde gde bi morao biti primerno iako ne okrutno kažnjen, nalazi na potporu, stidnu, gospodo - rekao je - stidnu kad se uzme u obzir karakter prestupa i njegov dalekosežni značaj za odgoj mladih ljudi koji su povereni ovom vrlo poštovanom skupu, poštovanom naravno u izvesnim granicama koje će, on mora reći, biti određene odlukom koju će skup doneti u stvari učenika X. 17judit
 (Ton je važan, da odredi do koje je mere Juda nastojao da sve događaje u prvoj fazi pre vraćanja na izvor mita svede na goli sadržaj, izbegavajući da mu da stvarnu formu. Dnevnik ima za zadaću da ne dirnuvši u istinitost događaja ipak izvrši duboku izmenu njegovog smisla. To je ono što Juda naziva racionalnim postupkom kad je u pitanju stvarnost. Događaj o kome je reč, u dnevniku od petka (7. maj) važan je zbog toga što se u njemu između ostalog radi i o učeniku T. koji je prijavio svog druga Y. za inkriminisani crtež.)

Friday, July 18, 2014

Dnevnik Borislava Pekića decembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA  

Decembar 1955 (nastavak) 

Nedelja. Emisija u 2.55, 27. novembra. Vergl je upravo užasan i može navesti na samoubistvo. Jednako kao reka koja teče. Teče. Raspitati se za ime melodije.

Slučaj Silvena P-a: („Njegovan-Turjaški“. Ulis i Marija putuju na Leonidov poziv za Dol. Sasvim ide.). Silven P. bio je jedan od „velikih“ na pruzi Beograd - Zagreb. Jednom od šefova Specijalne policije padne na um da bi čovek Silvenove okretnosti i veštine mogao biti sasvim snošljiv, čak izvrstan, konfident. Silven ovaj predlog odbije. Bude mučen. Zapretiše mu logorom.

(U tom stanju - Juda je bio doveden u njegovu ćeliju.) Ali Silven je uvek odgovarao jedno isto: „Ja? Ja sam samo prilično dobar, čak jedan od najboljih džepara na ovoj magistrali. Ali za takvu podlost ipak nisam dorastao“. Najzad digoše ruke od njega i pustiše ga i on nastavi da džepari uvek na jedan duhoviti i originalan način. Posećuje Judu. (Razbojnik s leva.)

Verujem u ono što je apsurdno – Credo qui absurdum. (Jedan od mota za „Pustolovinu“). Jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.

Tipovi iz Dnevnika Jude I

I)1a: On svoju izdaju smatra buntom u egzistencijalističkom smislu. Ali posledice koje za sebe očekuje nisu moralne naravi. Pomalo on je romantik. Podseća na Théophilea Gautiera koji je za premijeru „Ernanija“ obukao žuti prsluk da sablazni akademike. Ima nečeg dečjeg, provetrenog u njegovim postupcima.

Kakva je to čast neizdržati. I šta tu ima posla uopšte nekakva čast. Romantizam ovakvog shvatanja je očevidan pa on sam često nastoji da iznađe uverljivije razloge za svoje dostavljanje: novac na primer, a koji upravo njemu nije nimalo potreban. O njemu piše Juda kao o „nestašnom dečaku“ i nikad ga ne shvata ozbiljno. U drugim prilikama on ne bi postao konfident, kada bi se to smatralo vrlinom, na primer, tada bi on „ćutao“.

Moramo uzeti da je njegovo stanovište iskreno inače ovaj tip gubi smisao. To nije nikakvo izvinjenje za porok, jer za njega to i nije porok, nego stvar revolta protiv močvare. (Porodica - građanski moral; - javni moral rodoljublje - rodoljublje! Koješta.) Zanimljivo bi bilo opisati stav porodice prema njemu pod uslovom da ona doznaje istinu. Otac mrzi komuniste, pa ipak se stidi sina. Kakav apsurd! Treba učiniti smešnim oca, jer on podseća na onog veseljaka koji je, da bi sebi naložio vatru, počeo da seče granu na kojoj je sedeo.

Egoistična braća ili mladići rodoljubive naravi. Oni znaju sasvim dobro da sramota pada i na njih (problem kolektivne odgovornosti) i oni mu ne prebacuju za onaj deo sramote koga on sam navodn nosi, nego na onaj koga im on nevinima nameće. Pa onda majka (objašnjenje niže pod .... ) neshvatanje + razbijen san o sinu. Izgleda kao da ona moralno osuđuje sina. U stvari ona ga osuđuje zbog toga što se usudio da razbije njen vlastiti san o sinu, da njoj osobno oduzme privatnu nadu, što se tiče neshvatanja nalazim da je ono samim tim objašnjeno.

 II) 1b: (primedba: dosta je nade da nama trebaju mali ljudi u malim vremenima. Naprotiv. Ljudi su stvoreni za epos. Doduše u naporu da postane nadčovek, obično se postaje nečovek. Ali to ništa ne smeta da je orijentacija ispravna. A orijentacija i jeste jedino važna. Dalje: treba izbegavati da upadnem u vlastiti sarkazam i podrugljivost. Ne treba da ima ničeg od „doduše“. Hoću da stvar uzmem strašno ozbiljno, demonski, fatalno, neljudski apsurdno.

Najzad: treba izbegavati društvo pisaca. Oni su dosadni, jer čuvaju ideje za sebe, pošto od njih žive. Oni vam samo mogu ukrasti ideju. Obični ljudi su bolji. Budući da i ne znaju da su to ideje, što ih ponekad imaju, ni to da njihov smisao nije jedino u tome da ožive razgovor i ćaskanja, možemo ih pokrasti bez griže. Ali na kraju krajeva nema ništa slađe nego ukrasti ideju koju ti je tvoj prijatelj pisac usmeno saopštio, pošto ju je naravno i on ukrao od nekog svog prijatelja.)

On je neposredan, materijalist u svakidašnjem smislu. Izdajom zarađuje on novac kojim izdržava sebe i svoju porodicu. Posao koga obavlja svaki pisar u uredima ili zanatlija. Da tu nema ničeg stvarno poročnog vidi se iz toga što on ne zarađuje nikad više od onoga što je neophodno. Da se izračunati mesečni izdatak, pa se prema tome može utvrditi broj i opseg, kao i značaj dostava da one donesu sumu u skladu sa tim izdacima.

A izuzetni rashodi, naravno, mogu biti danomice i kad se to pokaže nužnim, pokriveni i izuzetnom dostavom. (Poklon za rođen-dan deci ili cipele za zimu - no već kod poklona koji nisu neophodni on razmišlja.) On inače drži da su odvratni svi razgovori o moralnom aspektu njihovog posla i dozvoljava jedino oportunost izmene praktičnih iskustava, umesto da se naklapa o tome šta je pravo, a šta krivo.

Duhovno dakle on ne učestvuje u čitavoj stvari. Lovac koji je gladan te ubija samo onoliko koliko može da pojede. Uz to, on vodi računa o istinosti svoje dostave i u tome se smislu može smatrati neobično poštenim.

 III) 2a: Ideološki razlozi. Priznajem sasvim realistični, ali meni prilično mutni. Neprijatelja ne treba gledati u slučajnom okupatoru, nego u onima koji boreći se protiv njega ugrožavaju osnove društva. Iako po sebi ne implicira nikakav napredak, okupator i stanje okupacije (uostalom stanje Adamovo posle dolaska Stranca) predstavlja nesumnjivu branu protiv nazadka koji preti.

Prema tome moralno je sarađivati sa njim sve dok je to stanje moralno. Takav je na primer kolaborant iz „Ponoćnog ekspresa“. Ovde u Judinom dnevniku takav je profesor X. Ovaj „tip“ isuviše govori o svojim postupcima zato da bi ih objasnio. On ume p o l i t i č k i da uzme stvar, nasuprot osećanjima. Jer naravno njegova su osećanja nesumnjivo na strani rodoljublja, ali kada bi i on bio na njihovoj strani to bi bilo n e m o r a l n o , jer bi branio jednu nemoralnu stvar.

 IV) 3a: Filosofska i moralna mizantropija. Izdaja koja izvire direktno iz stava prema svetu. Ima u tome neke pritajene mistike. Svet je zao. Ako je zao treba ga popraviti. A popraviti se može jedino kroz muke. Zato ga udarajmo na muke. To nije psihološka potreba za zlom kao porokom, nego jedna idiosinkrazija prema stanju sveta. To je m o r a l - n a potreba za zlom. Demonski tip.

 (Primer sa Ulisovom izdajom Dolskog poduhvata.) Tu se ne radi čak ni o čistoj konfidenteriji, nego o jednostavnom stavljanju ljudi pred probleme - kao da ih udaraš na muke. Neko želi da ostane nevin, ti nađeš načina da ga upleteš u stvari. Katarza, gospodo, očišćenje od greha, eto šta nama treba. Pasivnošću mi pokazujemo da smo se na greh navikli. Da smo čak i gordi.

Zapaziti: to nije nikakav nihilizam, naprotiv doktrinerstvo koje se graniči sa mističnom preokupacijom mesijanstva. V) Juda Iskariotić. To nije nikakav tip, nego sama sudbina „neophodna za spas sveta“. korah
VI) Podsetiti se na izdaju u Živim mrtvacima Sartrea. Ko si ti da zahtevaš našu smrt radi tvog života? Ne radi mog života nego radi n a š e borbe. Ali kad umremo naša borba više nije naša, nego vaša - borba onih koji ostanu. Ja nisam kriv što ostajem. Ne ostajem radi sebe nego radi svoje borbe. Ali da bi se borio moraš najpre biti živ. Hoćeš li biti živ kad se budeš borio? Hoću z a t o što se borim. (U stvari oni bi progutali njegovu borbu ali ne i njegov život.)

Thursday, July 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića decembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

Decembar 1955 

SYMPHONIA EROICA KOMENTARI „OSTRVLJANI“ 

U traganju za imenom. Ne znam da li je izraz ostrvljani (uzet iz gradiva za Njegovan Turjaške) najpogodniji da istakne ideju zbog koje ih pišem. Bojim se da je njegov smisao obratan ovde, iako je sasvim na mestu kad se radi o Njegovanima između 1941. i 1948. Ostrvljani su ljudi koji stanuju na ostrvima i time se, isključivo tom činjenicom ne dokazuje ništa u oblasti odgovornosti. Dobija se utisak da su ostrvljani mogući, a baš to želim da poreknem. Dobija se utisak da je neko uspeo da ostane netaknut, a baš to hoću da pobijem.

Držim da nijedno ostrvo nije dovoljno udaljeno od ljudskog kopna da bi zasluživalo taj naslov. Ostrva bivaju spojena zemljom ispod mora. Donne je ipak u izvesnom smislu imao pravo. U najmanju ruku to su plivajuća ostrva. Na taj bi se način mogla izbeći neposredna veza sa kopnom, ali ne i sa zemljom. Zemlja ostrva ista je kao i zemlja kopna. Bekstvo se i tu pokazuje prividnim. Pa ipak, „Ostrva koja plivaju“ - možda?

Ostrvljani pretpostavljaju izvesnu nezavisnost, izvesnu moralnu samodovoljnost, izvesnu autarkiju. Evo analogije: ono što je rat za ljude, to su zemljotresi za ostrva. U ratu ma koliko izgledalo suprotno čovečanstvo dobija vid arhipelaga. Važno je utvrditi koliko je to zaista arhipelag.

Onda o uceni. U „Njegovanima“ Filip je ucenjen samim prisustvom Marije Turjaški u Dolu. S druge strane od svojih vlastitih principa. (Imati principe: to liči na Gideov podsetnik u kome vidimo kad se treba začuditi što nema pisma od Julesa. Zaboraviti principe da bi nas oni iznenadili. Imati principa to znači upisati tačno i neopozivo sebe u neizmenljivom vidu na dane koji nailaze.) Adam je ovde ucenjen blagonaklonošću Stranca (jedno od načela demagogije) zatim svojom potrebom za nemešanjem.

(Samo time se može objasniti izvesno zadovoljstvo u gubljenju slobode koje otkrivaju njegove beleške.) Najzad se stvari kao i uvek obrću protiv početnog smera. Kad iščezne Adam je ucenjen nedostatkom prostora za sebe, jer sav prostor je zauzeo Stranac. (Kad se čita Judin dnevnik čovek ne može dobiti utisak da je Adam iščezao. On se jednostavno promenio. On više nije Adam, pa nam se zato čini da ga nema.

Beleške koje je on vodio pokazuju taj momenat - pažljivo oko može zapaziti da ih dalje nastavlja Stranac. U stvari to je Adam koji se promenio. To je psihološka istina.) Čitava lista konfidenata iz Judinog Dnevnika samo su ucenjeni. Ucena će se postići, laskom, novcem, strahom! Držimo se „u šahu” da se ne bismo međusobno proždrali. (Na jednom mestu Močvara Gide je to lucidno istakao. U šahu.)

Ostrvljane u programu valja shvatiti samo kao pokušaj da se pobegne na ostrvo, nikako kao stanje ostrvljanstva. Toga nema. Za Adama je to njegov roman. I kad mu Stranac oduzme sav prostor u njemu i oko njega, što se na prvi pogled može učiniti beznačajnim, jer reći će se - ostaje još uvek neispitan predeo samoga sebe, da se u njega čovek skloni pred najezdom uljeza - upravo taj roman pokazuje da se obruč zatvorio. Ne-svest je ono što biva prvo zaposednuto, a mi svi pa i Adam živimo u prokleto glupavoj nadi, da je Strancu izmaklo ono što je i njemu samom bilo nepoznato.

 Da je Strancu izmaklo. Tu i leži pogreška. Nije Stranac taj koji napada, nego je Adam taj koji se povlači, i nije Stranac taj koji ulazi, nego Adam taj koji izlazi, i Stranac ne taj koji prodire, nego Adam taj koji ga uzima. Odnos između Adama i Stranca prema tome ima da bude odnos između dva gasa u jednom balonu. Kad se balon zagreva, onda se jedan gas skuplja i smanjuje svoju zapreminu, a drugi taj brisani prostor puni. Jer prostor mora biti popunjen.

Beethovenova „Eroica“ („Treća“ i „Peta“) treba da čine kompozicionu osnovu prema dinamično-ritmičkim oznakama simfonija. Prometejska tema i tema Sudbine, Ideja Volje i Ideja Neumitnosti, figura Borca i Tragača i figura Vremena. „Treća“ protivu „Pete“, Prometej protiv vremena, što znači protiv svog vlastitog orla. Jer u mitu orao i jeste vreme. Da nema orla ne bi bilo ni vremena. I to su zvuci u kojima sami sebe stvaraju sanjar David, konfident J. i Adam S.

Tri večite teme: „Kraba i morska vrećica“ (korigovani mit o Mesiji), „Pustolovina“ (Kain i Avelj), „S one strane zida“ (mitos o Judi iz Kariota).

Zadržavam se na trećoj: Vođ koga je Juda izdao u stvari se vraća iznova i tako nastaje korigovani mit o Mesiji. Ideja žrtvovanja je najočiglednije propala u Bibliji. Smrt Isusova je bila u najmanju ruku taktička pogreška na kojoj je podignuta crkva, ali ne i vera. Trebalo je da Isus bude asimiliran kao Kraba. Trebalo je da svi pomru osim njega. (Iščezavanje Adamovo, dakle iščezavanje čovečanstva.)

Da li Juda naslućuje Strančev identitet? Ne! Jer Juda je nevin. On je kako ga izvinjava Anatole France „jedno od oruđa neophodnih za Isusove muke“. On je srž misterija. Zato njegova ličnost prodire kroz temu ostrvljana u dva smera:

 a) u smeru koji je određen njegovom opštečovečanskom ulogom „oruđa neophodnog“;
b) u smeru njegovog pokušaja samostvaranja pomoću brojeva (racionalna egzistencija).

Ove dve ličnosti koegzistiraju, pa ipak Juda nije ni izdaleka šizofrenik kao što bi se moglo primetiti za Davida Gnjidu koji je u permanentnom teroru svog golijatskog sna o samom sebi. (Golijat je „san Davida o Davidu“, a David je prosto David koji sanja Golijata.) Ova predestinacija omogućuje da se dosta dugo i ne zapaža Judina konfidenterija, jer je ona na onoj strani ličnosti, s one strane njega samog u okviru sudbine.

(Dnevnik dosta dugo ne pomunje izrično izdaju.) Ono što ja zovem „vraćanje na izvor mita“ - naime Judino sećanje koje se odnosi na Steinbrecherovu i Lederovu istragu, vreme provedeno u ćeliji, zatim puštanje i najzad sedam dana pupljenje pre izdaje Vođe - to vraćanje na izvor mita moglo bi se smatrati jednim pomeranjem ove dve linije Judine ličnosti - jedne zaista lične ali druge svakako bezlične, sudbinske takoreći - pomeranje u pravcu jednog preseka koji se poklapa sa počecima sećanja.

Da li je Juda nezadovoljan svojom „opštečovečanskom ulogom neophodnog oruđa?“ (Neke psihološke istine ima u mešavini gađenja i mržnje koju pokazuje prema Strancu odmah u početku.) Od tog trenutka disolucija prestaje. Sudbina ulazi u borbu protiv Jude. Juda se ne opire izdajama kao „moralna ličnost“, nego kao samostvorena ličnost. Nezavisnost je ono što on brani, a ne nekakav moral.

Dakako sudbina pobeđuje, ali pobeđuje i Juda. Mit ostaje ispunjen, ali sudbina ne može opet biti zadovoljna. Pogreška predanja je bila u tome, što je dopustilo da sudbina bude izigrana, premda je ono imalo na raspoloženju i đavoljevu čeljust. Ako tu čeljust odbacimo kao eventualno apsurdnu, ostaje lutanje koje je Juda prekinuo konopom. To je izigravanje sudbine sada pošto smo izuzeli đavlove zube.

Iz Davidovog pričanja u zadnjim poglavljima romana mora proizaći nedvosmisleno da je Juda ubijen. (Stvarno njegova katalepsija, neopiranje uprkos tome što se mogao skloniti i izbeći smrt, pokazuje da je hteo pobediti sudbinu.)

Zanimljivo je da upravo one ideje ili one refleksije do kojih je piscu najviše stalo i zbog kojih je pisao roman, ostaju nezapažene. Gide je tome doskočio u Močvarama poslednjom stranicom. Ali on je ironizirao vlastiti postupak. Danas kad je roman sve drugo što on stvarno nije, morali bi se delu dodati komentari. antonchristian_holofernes

A naslov: „Rađanje mitova“? Jer naposletku zašto se „Ostrvljani“ ne bi mogli napisati sa ciljem da se objasni postanak mitova. Mit o Davidu – Mit o Judi – Mit o Adamu.

Wednesday, July 16, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 2 novembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. novembar 1955. 

Kanonada, kaskada, karijatida, kaktus, kutis, katran, katalepsija, katatonija, kalaj, korota, koitus, kreten, kolaps, Karibi, kinestezija, karakter, katarakt, kit!

5. novembar 1955. 

Neutralnost: moguća. Neutralne posledice: nemoguće. Centralna sotija ciklusa o kolaboraciji o kojoj sam mislio nedavno mogla bi se nazvati obzirom na moto (Franceov Priorat) : „Mrtvi i nevini“ ili „Svi mrtvi su nevini“. Jedan sistem zaštitinih oklopa, jedna katalepsija veštačkog porekla, akcija svedena na minimum fizioloških potreba. Pokušaj da se osećaji svedu na jednu senestezičnu formu.

Čovek ako neće n e m o r a da vidi. Još manje mora da p r o i s t e k n e iz opaženog. Za Y. ne postoji ova i ona strana, nego jedna, ona strana i on. Zašto međusobna korelacija ne bi bila obična predrasuda. Da bi se to dokazalo p r e s v e g a s e b i , potrebno je izbeći svako produžavanje u okolinu, potrebno je n e v i d e t i sebe ni na čemu osim u sebi. Slika koju si namalao - to si t i izvan sebe.

Sat koji si navio, to si ti - izvan sebe. Žena koju si obljubio to si ti - opet izvan sebe. Korak prema nečemu, reč nekome, pokret za nešto - sve si to ti i z v a n svog opredeljenja. Treba, dakle, biti u svom opredeljenju što znači neistaknut ni protiv čega, nepomeren ni prema čemu, ne izvučen ni od čega. Tako se može sebi obezbediti nevinost, koja je neutralnost, i za kojom Y. čezne.

U biti to je moral očišćen od d r u š t v e n i h predrasuda. Jedan kristalno jasan i apsolutni moral egzistencije. Ne činiti! Činiti znači uvek činiti zlo, jer č i n i t i jeste zlo, potencijalno ili aktuelno. Y. u smislu ovih principa nastoji da vodi svoj život u toku 1943. godine.

Danas između 3 i 5 dolazi mi da pljunem na samog sebe. U ova dva sata prezirem sebe do poslednjeg dna svog posranog i kukavičkog bića. To je zato što čitam knjigu o japanskom Božanskom Vetru .

Jesam li još uvek romantičar, neki plačljivi idolopoklonik moralnog samurajstva, jedna potencijalna hrabrost, naivni balavac ili inteligent u dokolici?

Ova minijaturna knjiga oproštajnih pisama kamikaza koje je sakupio Lartegi zadaje dilemu. A i to osećanje nije ništa drugo nego samo još jedna govnava dilema više. Čak i u jedno čisto divljenje provaljuje odvratni smrad intelektualne nedoumice.

Pošto pročitam knjigu jednom, pogled mi pada na beleške koje pripremam za ciklus o kolaboraciji. Zgadim se. Venerična poezija, paralitična proza, hiljade bednih problemčića poput gnojavih čireva, vonj truleži (kad bi ovaj sumporvodonični miris bio barem u celosti prirodan a ne sintetičan, ne veštački) umesto jedne diskretne poezije mladosti, koja je prevazišla svoju sudbinu.

„(...)Majko vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja.Tako je dobro, ali ne bi trebali da mršavite zbog moje smrti! (...)“

Mi smo iskopali Edipov kompleks da zagadimo svoju nežnost. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945. godine:

„(...) Poslednje jutro. Polazim u napad sa osmehom. Večeras će biti pun mesec. Posmatraću sa obale Okinave i biraću neprijateljski brod. (...)“

Rjoji Uebera je student univerziteta Kejo, poginuo u Katenskom zalivu strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas njega ismevaju zbog fanatizma. Da li je čovek koji ovako piše fanatik:

„(...) Ništa ne odgovara bolje suštini čovečije prirode od liberalizma. Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvati režim slobode, ako hoće da postane večan. Naći ćete u mojom sobi knjige koje sam ostavio u desnoj fioci mog ormana. Ukoliko ne uspete da je otvorite, izvucite levu fioku i uklonite ekser koji je zadržava. Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom.“

 I sada dolazim ja, ušljivi kojot, jedne još ušljivije civilizacije i želim da se nadmoćno kezim nad tim „fanatikom“, ali ništa, nema podsmeha. Ostaje samo go stid i praznina. „Božanski vetar“ ili „Džinraj Butaj“ je bomba za koju je privezan čovek, jedna osedlana bomba. Tako su odlazili na svoje turnire heroji XX veka. Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju „Šo“ poručnik bojnog broda Juhio Seki, koji svoju mladu ženu nije dospeo ni da zapamti, ustaje i kaže:

„(...) Molim za čast da komandujem tim napadom. (...)“

A kada je car proklamovao predaju, admiral Ugaki, koji je slao kamikaze, obraća se svojim ljudima:

„(...) Ja ću napasti neprijatelja kao kamikaze. Oni koji žele da me slede neka dignu ruke. (...)“

Nema Japan onoliko aviona koliko ima dobrovoljaca. General Oniša sa samurajskim mačem u trbuhu, koji mu je doneo osamnaest sati strašne agonije kaže:

„(...) Dušama mojih bivših potčinjenih upućujem svoje divljenje za njihova junačka dela. Neka moja smrt bude dostojna tih heroja i njihovih porodica. (...)“

Guadalcanal - 600 preživelih Japanaca peva usred pakla himnu „Kimi Gajo“, a zatim se nabadaju na američke bajonete. Amerikanci nemaju zarobljenika. Metar po metar moraju oni da dižu zemlju u vazduh da bi je osvojili, pa ipak dočekuje ih iz tih živih raka otpor koga daju izmrcvarene žvale mesa. Kamikaze Horimasa Hajaši, diplomirao na Kijotu, poginuo kod Kašimaja u 25 godini:

„(...) Hohojiro peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje savesti. Zbogom oče, majko, braćo i sestre. Budite zdravi i srećni. Polazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem. Neka veliko Japansko carstvo uvek napreduje!“

Letargi kaže da se Japan danas preporađa u duhu misli što ju je izrazio jedan preživeli kamikaze:

„(...) Ja ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koga su nam nametnuli naši mrtvi. (...)“ antonchristian_010-320
 U Japanu se dans čitaju poglavito Francuzi: Sartre i Gide . To znači - samo smrću se čovek može osloboditi od mrtvih. Ne za Japan, nego za ljudski duh plemeniti i srčan, bitno je ko će odneti pobedu - Gide ili Hisao Kimura, student političke ekonomije, nosilac najviših ratnih odlikovanja i japanski heroj koji je obešen u Singapuru kao ratni zločinac:

Tuesday, July 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1 novembar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. novembar 1955. (nastavak) 

Umetnost i iskustvo: Hemingway i Poe ! Senzualitet i spiritualnost, empiričan i metafizičar, ali i entuziast i kritik, što će reći: pesnik i matematičar. Hemingway nije mogao napisati nijedan redak dok ga nije video objektiviranog poput proročanstva Danilovog na zidu carske palate. Poe je posedovao ritmiku jednog halucinativnog saznanja. U prvom slučaju draži su delovale na čula spolja, u drugom one su delovale na čula iznutra, ako se tako može reći.

Problem je u tome da li se oba vida saznanja mogu uvrstiti u iskustvo u širem smislu. Očevidno samo prividnog opravdanja ima za tvrđenje da Poe nikad nije bio u melstromskom vrtlogu . Tačno je obratno: čitav njegov život je bio jedan melstromski vrtlog. On je kružio iznutra po njegovim glatkim zidovima sve do samog dna i onda je iznova bio samim čudom izbačen na površinu sed i slomljen.

Da dočara neizmeran strah koji je najpre kao i kod svih ljudi od duše bio slobodan od uzroka, kosmički i u svom izvoru i u svom izrazu a te posle toga deliričan strah vezan za sablasti divova krvavih kljova, i novorođenčeta sa pasjom glavom - mogao je Poe opisati gole činjenice svog ahasferskog života. Umesto kafkijanski mračnog efekta dobili bismo socijalnu literaturu za reformatorske aktiviste i raznežene komplekse niže vrednosti.

Umesto umetnosti dobili bismo iskustvo. Strah od smrti nije morao da potekne od senke koja se došunjala iz mračnih katakombi varoši Ptolomeasa , i koja je u svom glasu nosila glasove hiljada njegovih umrlih prijatelja, niti strah od živog a sahranjenog, projektovan sa sestre na brata morao je da se stavi u kuću Ašera . Sve je to moglo da bude narativno, pa čak i naturalistički u jednom egzaktnom, a ne metafizičkom smislu.

Iskustvo nije nešto što je spolja. I ludilo je iskustvo. Niko ne može sporiti da doživljaji jedne sumanute svesti imaju objektivitet. Neka to bude jedan privatni, ludi objektivitet, ali ako ga odbacimo u ime opšteg, dolazimo u položaj da zajedno s njime odstranimo iz romana svaki individualni događaj svesnosti, svaku emociju, sve što nema jasne obrise materije i njene radnje.

Izvesni kritičari propovedaju: „budite realisti“, a kad je jedan pisac Poe realist u najvećem mogućem stepenu, kad je njegov realizam u stvari vlastiti metabolizam sveta i njegove sudbinske patnje - onda se proglašava sumanutim delirantom koji pati od alkoholne halucinoze. Zar nije Lautréamontova patološka tenzija r e a l i s t i č n a do zla boga. Opisana, ona se proglašava infamijom jednog poročnog uma koji se mrači. defence

Hemingwayevo iskustvo, naprotiv, je sasvim drugog kova. Ono je posredne vrste. Lišeno mašte to iskustvo je prinuđeno da gaji jedan kult činjenica, kao da bi spoljna činjenica imala neku prednost nad unutrašnjom. Potrebno je pročitati njegove opise koride del Tores, pa se uveriti da je naprosto n u ž n o da bik probode toreadora, da bi on i l i t e r a r n o bio proboden.

Monday, July 14, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1 novembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. novembar 1955. 

 Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao preko vlastite noći svet ako mu se ovaj ne dopada.

Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva. Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u što sumnjam, jer to se protivi samoj afektivno „tupoj“ prirodi božanstva - ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo „rečju“ mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara.

Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.

Sva sujeta, sva ravnodušnost superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike.

Moral insaniti je moral bogova i umetnika. 200354137-001

Ukoliko je umetnikov „svet“ manji utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki „svetovi“ zahtevaju razum koga su božanstva lišena.

Može postojati neka vrsta ugledanja na činjenice, ali je nemoguće da se one bez štete prenesu preko ponora koji razdvajaju „svet koji se prikazuje“ od „sveta koji prikazuje“.

Friday, July 11, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. oktobar 1955

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. oktobar 1955. 

 Javnost je stvar navike. Odnosi koji su manje više nejasni iako znamo da postoje u jednoj prividno inkoherentnoj sredini, iako smo ubeđeni da ta sredina ne bi egzistirala bez date strukture unutarnjih osnova, iako zapažamo polove tih odnosa, ali bez procesa polarizacije - mogu takoreći u jednom magnovenju kome, (i to je neizbežno) uvek prethodi ponavljanje, preobraziti se u savršeno jasne kauzalne sisteme.

Istoriografija bezmalo u svakoj naučnoj disciplini pokazuje te nagle i spontane muticaje - skokova kojima se čini da ništa ne prethodi, a koji su ipak samo plod dugotrajnog ponavljanja napora da se stvari prime u jednom aperceptivnom jedinstvu.

Da li dva fenomena mogu stajati jedan uz drugoga, a da ne remete jedinstvo i njegove norme, da se međusobno prožimaju i tumače, da su u obostranoj funkcionalnoj vezi i da se ta veza opaža bez zamućenosti i nejasnosti - a da su ipak normalno i protivrečna i fenomenološki inkompatibilna? Postoji jedna objektivna protivurečnost, primerice život kao antipod materiji.

Postoje, i mene ovde interesuju baš one - postoje kažem i subjektivne protivrečnosti koje potiču fiziološki rečeno iz: nedostatka određenih a ponavljanjem dejstva draži utvrđenih kortikalnih veza. Ova pretpostavka može biti izuzetno važna u objašnjenju i moderne umetnosti i prijema na koga ona nailazi kod publike. Umetnost je u krajnjoj liniji jedan estetički refleks, pri čemu se izraz „refleks“ uzima u njegovom prenosnom značenju.

Ako ostavimo za sada po strani stvaranje, i obratimo pažnju jedino na recepciju, uviđamo da naše shvatanje umetnosti stoji u jednoj proporciji sa jednom pojavom koju bih ja nazvao re-kreacija. Jasnost se tako javlja kao svojstvo uživaoca umetnosti, a ne samo stvaraoca. Slušalac Hindemitha njegovu „nejasnoću“, kakofoniju njegove orkestracije, po pravilu ne pripisuje sebi, dakle nejasnoći svoje svesti, malobrojnosti kortikalnih veza u vlastitom korteksu.

Ne! On uvek jasno vidi, čuje i razume, pod uslovom da je stvar koju on vidi i čuje po sebi jasna! Šta je iz te perspektive jasnoća jedne kantate? Njen format koji se mora poklapati sa formatom slušaočeve svesti, ako se želi uspeh! Ton koji nije nikad delovao na slušni centar u Herschelovoj vijuzi, taj ton ne postoji, i dalje redosled tonova koji nikad nije bio čuven, taj redosled je nejasan, dakle normalno nepostojeći, osim u bolesnoj svesti umetnika. Neka vrsta kortikalne halucinacije.


 U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom. Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno - mnogi temperament ili akt u grčkim tragedijama nama postaje jasan tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom.

Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darwina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju od 1848. Baudelaire je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda? A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik? (Uostalom da bi se francuski razumelo, potrebno ga je najpre naučiti!) Naravno niko se spram svetskog Genija ne želi da stavi u položaj ruskog mužika, te izlazi da je mnogo lakše tog genija proglasiti smušenom ludom!

Uzmimo rečenicu: Duh slobode korača revolucionarnom Evropom! Za ovu se rečenicu ne može reći da je modernistička, naprotiv, ona je izlizana na jezicima hiljada usijanih fanatika na svim kontinentima! Pa ipak, kako sloboda, koja je jedan apstraktni pojam i predstavlja samo skup određenih pretpostavki, može imati duha, i kako najzad da „sloboda“, koja nije nikakav organizam, može da korača! Pa ipak ta sloboda korača i korača i niko se ne nalazi da je u tome spreči! Uzmimo ...... Malevich1.JPG
x
 Politika od 22. oktobra 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. U jedan kasni popodnevni sat primećuje dežurni milicioner na liniji mladića, koji se šeta po mostu i čije je držanje sumnjivo. On zahteva od njega da napusti most. Mladić međutim, umesto da to učini penje se preko traverzi, dolazi na vrh i svlači se nag. Svoje odelo on baca u vodu.

Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice (jedan motorni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod mosta). Posle dva sata uzaludnog nagovaranja vatrogasci se penju traverzama prema mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije. Kada se prvi od njih približuje na metar, mladić skače. Pada pored čamca i više se ne pojavljuje. Svi napori ostaju uzaludni.

Thursday, July 10, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 23. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

23. oktobar 1955. 

Jedan od načina da se reši „problem vlastitog smeštaja“ je onaj koga je izabrao ( ). Van sumnje jedan (...) neće nikog umoriti osim ako se ne koristi „izravno“, neće nikog učiniti nesrećnim osim par studenata koje je i sam izbor prirode učinio paćenicima, niti će ikog staviti u iskušenje osim profesore. U svakom slučaju to je lako, pobeći tri hiljade godina unazad, načiniti sebi oklop od papirusa i posmatrati svet iz perspektive grčke horske tragedije.

Čitav se jedan život utroši da se pronađe nova reč i na njoj sazida nova teorija. Međutim pokaže se posle sedamdeset godina, da ta reč ima još jedno značenje. Značenje se unosi u Rečnik, a teorija dobija samo istorijski značaj. Pa ipak: postoji još i Priorat. Zle ćudi ljudske naravi mogu biti zavijene u slovu neke bezazlene reči. Iskažeš li reč, pustio si duha iz boce napolje. Bacio si neoprezno košticu koja je ubila sina jednog Genija.

U oba slučaja je čovečanstvu potrebno više decenija za prevaru kojom bi se duh vratio u svoju bocu. Istorija je puštanje i ponovno zatvaranje zlog duha. U tom smislu državnici imaju dužnost, da nađu pogodnu prevaru, koja je spomenuta. ( ) svakako drži da je mudriji od svih nas. On to na izvestan način i jeste. Svoju mudrost koristi on racionalno. Valja objasniti njegov racionalizam.

( ) racionalizam je g r i ž a. Uvek ima vremena da se neka stvar učini razumnom, čak i ako je prošla. A ova, o kojoj se radi nije čak ni prošla. Ona p r e t i . Bila je i može se iznova očekivati. Zato treba biti racionalistom. To znači proglasiti svoj d u h svetim i svojim opredeljenjem, opredeljenjem u duhu.

Ko zna nije li to jedini način da čovek sačuva glavu? A u glavi je r a c i o . Izgubiti glavu znači izgubiti i razum. Prema tome je nerazumno izgubiti glavu. Ne znam zašto, pada mi na pamet Savonarola ! Razum je možda stvar temperamenta. Malevich-Suprematism_58_lg.jpg
Pisac u jednom romanu Leonhardta Franka kaže: „I cipelar mora imati kožu, ako hoće da napravi cipele. Ja svoje komplekse ne bih dao nizašta na svetu. Oni su mi potrebni“. Pre toga Leonhardt tvrdi da njegov Mihael ne bi nikad ništa načinio da nije bilo ludila veličine. Sam đavo zna koliko bih puta okanuo se pisanja da ne gajim jedan kritički, ali ipak kult svog talenta.

Wednesday, July 09, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 22. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

22. oktobar 1955. 

Prvi i najsigurniji znak osećanja niže vrednosti: ne dozvoliti da neko drugi bude u pravu ( ) a naročito ne priznati ispravnost tuđeg stava, ma koliko ta ispravnost bola oči. Drugi znak: ironična superiornost koja se očituje u nekoj vrsti apriornog odbacivanja tuđeg stava. (Opit koga sam izvršio sa ( ) - U jednoj kontraverzi sam se trudio da što vernije upamtim stav koga je zauzimao, žučno ga i bezkompromisno protivstavljajući mome stavu.

Posle jedne nedelje izazivam istu takvu žučnu intelektualnu netrpeljivost jednom dražo koja ne bi više smela da bude adekvatna. Ja ovoga puta prvi razvijam mišljenje koje je bilo njegovo tek pre nedelju dana i šta doživljujem: on to mišljenje isto tako žučno napada kao što ga je nekad branio, i to argumentima koji su bili moji!)

Simptomatično: takva osoba nikad ne upotrebljava ograde. Ona nikad ne kaže: „Bojim se da ne delim vaše uverenje“; „Ne verujem da ste sasvim u pravu“; „Možda“; „Nisam siguran“; „Mislim“; „Pretpostavljam“; „Ne znam“; „Slažem se sa tim mišljenjem“; „Usvajam ga, jer nemam boljeg“; etc.) defence
 x
Nazvaću te osobe: M1, M2, M3, Z1 i I1 i I2. Sedma osoba je B1. Scena se događa u stanu B1. M1, Z1 i I1 su pijani. M2 sedi za stolom i prelistava neku knjigu. M3 se vraća sa B1, pošto su otpratili dame. I1 želi da saopšti B1, nešto o dami koju B1 voli. Po izrazu njegovog lica to je neprijatno, kako za B1 tako i za tu damu. M1 nastoji da ga u tome spreči.

Tuesday, July 08, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 15. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. oktobar 1955. 

"(...) Negde daleko, preko triju mora,
(...)
Bleda kao čežnja, nepoznata žena (...)"!

Najodvratniju kašu dobije čovek kad u život kane samo jednu kap umetnosti. U onom času svakako je bilo neophodno da nekog volim. To je isto kao i održavati telesnu higijenu. Pa ipak čitajući izvesne odlomke dnevnika - običaj koji inače nemam - opažam jedan ton koji se ne može svesti na naviku. To je grand pasion - nešto što se moglo razviti, što je potencijalno čitavih šest meseci strujalo kroz moje pokrete kao vrela voda.

Mogla je to, prosuđujem, biti pod izvesnim okolnostima i ljubav. Nisam imao hrabrosti da je poljubim. Koješta. Da sam to želeo, ja bih je poljubio. Pošto nisam, znači da nisam želeo. Zašto sam onda treperio u njenom prisustvu, i gubio unutarnju prisebnost. Kako bilo da bilo, siguran sam da ću tu ženu čitavog života nositi u sebi kao jednu mogućnost koja nije postala aktuelna, kao cvet koji nije procvetao, kao reč koja nikad nije bila kazana. Osim možda ako jednog dana ...
 x
Umro je gospodin Bodi . Opet je jedan od Njegovana jednostavno pobegao.
 x
Nas iznenadi koji put zrelost naše vlastite ideje. Mi se doduše sećamo da smo je nekad imali u obliku u kome smo jedino morali da je odbacimo kao neupotrebljivu. No ova koja nam sada pada na pamet, iako je zapravo ta ista ideja, istovremeno je i neka druga. Ona nam saopštava izvesna svojstva za koja smo sumnjali da ih ima.

Ona je zrela. Na jedan način koga je predočio Pascal - fakta što smo ih upili komponuju se sama od sebe, takoreći. U stvari, mi ih komponujemo. Ova sposobnost simultane delatnosti duha, njegova moć da obdelava više vrtova odjednom, a da često nije ni svesna svoje višestruke akcije, ova moć koja ume da „vezuje i razvezuje“ u ime naše - to je ono što se „inteligentno u svojoj srži“ predstavlja kao intuicija.

Genije zna vrednost moći koje izlaze na površinu svesti samo kao figure. On zato pušta da te moći rade umesto njega. On se trudi da svoju ulogu svede na strpljenje plus dobar unutrašnji sluh.
x coulditbe
Samo na dva mesta mogu se videti Napoleoni: u bici i u ludnici. Ko može znati koji su od njih pravi.
 x
Teška je pogreška, koju ljudi često čine: verovati u jedan dobijen proces. Proces se ne dobija niti gubi. On se vodi .

Monday, July 07, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 14. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

14. oktobar 1955. 

 ( ) je u Italiji. To Džeki zove „godišnjim odmorom“. Jedina je razlika između njih u tome što ovaj nije plaćen. Uostalom današnji čovek sme da ljubi jedino kroz zube. Naime poželjno je ako on obljubljuje, ali sa volovskom sentimentalnošću, floskulom XIX veka naziva svaki pokušaj da u tom poslu saučestvuje srce. Ne verujem da ono često ne saučestvuje.

Pa ipak, slušajući mlade ljude, čovek ima dojam da se tu radi o nekom izvanredno veštom i uvežbanom kamenju, o stenovitim ljudima (kao iz Flaš Gordona ) koji jednako automatski i ljudski ravnodušno idu u klozet, spolno opšte, pišu domaće zadatke, igraju i sastavljaju stihove. Na kraju i dosađivanje je tako silno dosadno. U stvari nema ništa dosadnije od dosade.

Koliko u toj ravnodušnosti (koja kako se čini najbolje pristaje plavokosim džinovima) ima iskrenosti, koliko mi odista ostajemo van naših preduzeća, koliko najzad je naše kretanje kroz stvari zaista fiziološki izlet samo, to je pitanje na koje će jednog dana odgovoriti jedna tako strašna provala strasti i ugnjetenog srca, da će zajedno sa tim zatočenim obećanjima isteći napolje i sva krv doba.

Da bi se onda dovoljno dobro pokazala mržnja, neće biti dostatna reč - trebaće ubijati. Strah će postati univerzalan isto kao i hrabrost, naime više se tačno neće znati gde prestaje prva, a počinje druga. Uostalom to je oduvek bila jedna idealna razlika. Šta čovek može znati o porivima jednog vojnika u jurišu? Strah ili hrabrost? Postoje hrabrosti izvedenih iz sraha, hrabrosti koje su kopilad straha: mladi X. se danas pokazao ludo hrabrim.

No mladog je heroja raspinjao gadan strah od prezira, kojim bivaju dočekane kukavice? x Klinički neuro-psihijatrijski slučaj jedne mlade devojke! Pred 200 primitivaca! Pred dvestotine „gospode budućih lekara“ koji su deo seanse utrošili na komentarisanje i posmatranje njenih fizičkih oblika, a deo na podsmevanje njenoj tragediji. Bilo je nadasve žalosno slušati kako ta devojka priča svoju istoriju, a da samo njena fabula izaziva interesovanje auditorija!

Šta stoji iza svega toga, iza te suve priče o „lekaru koji ju je voleo“ i o okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice?! Koliko čežnje? Iščekivanja možda! Spremnosti? Podsećala je na kineskog pesnika koji na svom jeziku recituje pesme stanovnicima Zanzibara. Njena sposobnost da filmuje slušne utiske podsetila me je iznova na smisao naših psihoterapija.

Ta devojka ima svakako jednu moć koja je retko dana i, ako se izuzme manija gonjenja od koje boluje, ta moć sama za sebe ne bi morala da bude nešto nenormalno. Naime, jedna jako izražena sinestezija i ništa više. Ko zna možda se filogenetski naša čula i kreću u pravcu forme recepcije koja će biti sinestezična?

Možda će jedan Homo, ko zna kakav, zaista po pravilu očima mirisati, uhom videti ili očima slušati? I da će se ovakva stroga diferenciranost receptornog aparata smatrati organskim nedostatkom i atavizmom iste vrste koje je i rep u odnosu na našu uskonosnu majmunsku braću. cowardice
x
Za koji dan ću započeti Ponoćni ekspres. Sve više uviđam da se ova materija ne može skrojiti po tipu scenarija. Forma jedne „drame dijaloga“ bila bi najpogodnija. Verujem da ću je završiti do decembra. x
 ( ) je opet bio pijan kao svinja. Morao je biti unesen u trolejbus i bačen na sedište kao kakva vreća. ( ) je za to vreme povraćao, krckajući neke reči među zubima kao orahe, tako da ga niko nije razumeo šta zapravo hoće. Cary ! Bogamu! U stvari onakva glava nije zaslužila tako mršavo telo. Ili obratno. ( ) koja izigrava Juliette Gréco bila je preko očekivanja ugodna, naravno u granicama svoje moći.

Friday, July 04, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13. oktobar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

13. oktobar 1955. (nastavak) 

 „(...) Danas nam kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše. (...)“

 Koješta! Sasvim koješta! Najpre ono što nam je hronološki prethodilo nije bila nikakva naša istorija. Naša istorija je u nama. Mi je izlučujemo kao koža svoj osobeni miris. Nastojati na nekakvoj relaciji između jednog sebra ili logoteta za vreme Carstva i jednog sekretara rejonskog komiteta ili kolportera Večernjih novosti isto je toliko nevažno koliko pridavati neki značaj životinjskom poreklu čoveka.

Zar nas nemački profesori svojim pedantnim „obrađivanjem“ Grka nisu doveli do sasvim krive predodžbe o njima. Tako je stari, gnusni Winckelmann tvrdio da se boja protivi kiparskoj formi i da je to razlog mramornoj belini Praksitela ili Fidije . Oh, kako li su samo ti stari Grci bili pametni, uzdišemo zajedno sa Winckelmannom i posmatramo studeno-sterilne udove nekog Boga.

Kako oštroumno. Sve čega se mi sa mukom setimo, oni su već znali. U stvari se ispostavilo da su Grci svoje kipove bojili, i da su moguće poneki od nih ličili na cirkuske šatore! Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti“ to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivrečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
 x
 Ovo je treći dan. Još se nije javila.
x
Dolazim do uverenja da nikad ozbiljno nisam mrzeo ( ). Ja sam samo govorio da ga mrzim, jer bilo je prirodno da između nas vlada izvesna surevnjivost. Sada ga stvarno mrzim. Eto kako navika postaje razlogom zločina. Ukoliko dublje bivam naviknut na ovu pozu, u toliko bezrazložnost mržnje postaje većim razlogom da se u njoj istraje. To je otprilike ovako:

„Ne postoji nikakvo svojstvo, koje bi na njemu valjalo posebno mrzeti. To znači da on ta svojstva dobro krije. Dakle tim pre ga treba mrzeti!“
x
Prokleto je sa tim faktima. Oni se pojavljuju tako iznenada, tako neočekivano, kao drumski razbojnici na pretpostavkama asfaltiranoj stazi jedne ideje. I to obično u blizini cilja. Čovek radi trideset godina da dokaže značenje jednog mikenskog natpisa i, pošto je rad od kojih hiljadu stranica predao štampariji, doznaje da je upravo toga dana u nekom uglednom časopisu izašao članak još uglednijeg stručnjaka, koji nepobitno dokazuje sasvim obratno značenje i n d i c i j a, na osnovu kojih je taj rad napisan.

Kretschmer je izjavio da on povlači mnogo toga što je napisao pre sedamdeset godina (!). Utešno je, međutim, da se većina naučnika uopšte ne obaziru na fakta koja se pojave sa zakašnjenjem. Za njih, ona jednostavno ne postoje! Kada bi ljudi izvlačili sve konsekvence iz svih činjenica, nauka bi se sa svojim zasadama pretvorila u hrpu bednih ruina. Uopšte se ne bi moglo raditi, jer bi sa svakom novom činjenicom u nekoj oblasti bilo potrebno početi iz početka. A.Rethel_Death x
Da li je postojanje psihe nužna radna pretpostavka? Uostalom jedini autentični dokaz da psiha postoji, je postojanje psihologije.
 x
Kraj sveg koprcanja čoveka da sačuva svoj integritet, gorko je saznanje da ga on nikad nije ni imao. Jednostavno nije mogao da ima sebe. To što mu se predstavljalo kao „njegova ličnost“ bilo je samo višestruko reflektiranje i drugih ličnosti i sasvim stranih oblika. Svi njegovi nazori po kojima je delovao, ideali za koje je bio spreman da umre, reči koje je izgovarao ljubavnici, emocije što su plutale njime, sve od odeće do refleksije, sve je to obična kompilacija, forma koja mu je nametnuta i koju nosi kao svoj krst.

Thursday, July 03, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13. oktobar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

13. oktobar 1955.

Problem je u načinu na koji autobiografiju treba pretvoriti u biografiju, a da se pisac ne liši onog religiozno ispovednog osećanja koje jemči iskrenost. Romani se po tipu i dele jedino prema stepenu u kome je taj preobražaj ispunjen. Umetnost na kraju krajeva nije ništa drugo, nego jedna samo-psiho-terapija. Usled toga je upravo neophodno da kraj sve tehničke distancije, pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja svojih ličnosti koju ima za svoja sopstvena.

Umetničko poštenje, međutim nije u potpunosti jedna iskrenost doživljaja nego doživljaj iskrenosti, a to mnogo menja na samoj stvari. Doživljaj iskrenosti je jedna manje više logička, iako formalna kategorija. On implicitno proizvodi autentičnost jednog teksta. Iskrenost doživljaja je međutim nešto što garantuje stvarnost kao takvu, ali ne i njenu umetničku autentičnost.

To je jama u koju su upali, polomivši svoje talente, mnogi pisci među kojima sovjetski pisci nisu poslednji, iako su egzemplarni. x Schlegel ima u jednoj poenti pravo. Istorija se sama po sebi nalazi u protivrečnosti sa apsolutnim, koji je ne-kretanje. U tom slučaju njena protivrečnost sa apsolutnim je i antinomija apsolutnog koje je nepokretno, ali koje se kreće u istoriji sa istorijom. Istorija je protivrečnost apsolutnog duha u sebi.

Ono što je Schlegel uzimao kao izvorno, ono i jeste ne-kretanje. Iz apsolutnog (ne) kretanja ne može spontano nastati nikakav pokret. Tu je Schlegelova zabluda. Ako se, međutim, apsolutno shvati kao nešto pokretno u sebi onda tom kretanju može i mora slediti mir. Pokret ne mora biti zaustavljen da bi postao mirom. On biva iscrpljen. Mir nije zaustavljen nego istrošen pokret. Poteškoća svakog monizma je u traganju za jedinstvom površina.

Nema ničeg površnijeg od prirode. Dokaz njene površnosti je njena raznovrsnost u formama. Ovo se odnosi i na istoriju u meri u kojoj je ona samo oblik energije - kao volje. Istorija nije kategorija energije. Ona je sporedan produkt tihog prodiranja svesti u život. Ona, zato samo ilustruje napore svesti da se izoluje. Istorija se ima prema događanju kao legenda prema svom izvoru. (...)
x
Teorija zadesa: Alternativa - kornjačin oklop, ježeve bodlje, izlučevina tvora i žalac zmije. Daleko od spontane aktivnosti sve su to samo stanja neutralnosti. Postoje dešavanja (u stvari zadešavanja) koji po opštem tipu, takoreći po svojoj eksplicitnoj formi spadaju u red slučajnosti, a ipak su više nego predodređene čitavom kulturno-istorijskom strukturom epohe.

Gubitak slobode, sveden na pravni obrazac znači ravnotežu slobode. Radi se o jednoj atrofiji ličnog, pojedinačnog morala. Moral kao generalna navika prestaje da bude samostvaralački, pa prestaje da bude svaki moral. Zakon je antagonist opredeljenju, jer ga sadrži sobom. Prema tome ako je moral svako opredeljenje, onda je svaki zakon amoralan. howdideuropebecomehome x
Sa Myronom razgovarao o dubokoj promeni recepcije. Stav ljudi prema materiji se menja iz osnova. No takva je kulturna istorija zadnjih nekoliko vekova i zahtevala bi enciklopedijski rad čitavog biroa. Odista niko nema volje da se poput nemačkih gimnazijskih profesora za čitav život zakopa, da bi napisao nekoliko debelih knjižurina neke Uporedne fonetike!

Tuesday, July 01, 2014

ТРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ: ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ СКАКАВЦИ

Историјски музеј Србије 

"ИЗЛОЖБА "У ИМЕ НАРОДА" 

Трибина Београд, 2. јул 2012. 18,00 h. 

ТРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ: ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ СКАКАВЦИ 1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop
Програм: ПРЕДСТАВЉАЊЕ

Аудио и филм:
1. цитат "Године које су појели скакавци" и
2. Слике из албума ЉИЉАНА ПЕКИЋ
 Аудио запис:
3. Драги Стojaдинoвић у затвору - постао сам бројка (разговор са Пекићем)

Филм:
4. Борислав Пекић 15 годиан од смрти

 СЛОБОДАН ГАВРИЛОВИЋ, социолог
Проф. др ЈОВИЦА ТРКУЉА, правник
МАРИНКО ВУЧИНИЋ, социолог
Др СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ, историчар - Моје дружење са Пекићем