Friday, August 23, 2019

Crni građanski redengot, Tamo gde loze plaču

Crni građanski redengot, Tamo gde loze plaču 

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

 CRNI GRAĐANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK THÉOPHILE GAUTIERA 

 Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tel naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu ... 

 Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagam, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova ...

 Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda. 

Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.

Istorijski primeri ...

Postoji i naš.

Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost ...

Migriraju uvek najpre preteranosti ...

 Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a građanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se zavereničkim organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja.

Revolucija pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira.(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu Novu godinu.) Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo ...“ je buka, nije ideja.)

Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine. Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe.

Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezobličnoj „narodnoj masi“, koju joj je u nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti.

Revolucija čita starog Balzaca, gleda „Labudovo jezero“, sluša Mozarta i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Schönberga, Joycea, Picassoa, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je rock prespor ...

Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdijevih „Hernania“, građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...

Thursday, August 22, 2019

Cenzurisano i ravnodušno, Tamo gde loze plaču

Cenzurisano i ravnodušno, Tamo gde loze plaču 

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

CENZURISANO I RAVNODUŠNO 

Poziv u 29. novembar. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali groblja su puna onih koji ništa nisu učinili ...

 Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći između 6. i 7. novembra 1948, rekli su mi da nije potrebna. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime „popa“. U njemu sam bio smešan, ali me je grejao. Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu.

U njemu, međutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše ...

 Dan je prolećno ružičast.

 Zgrada u 29. novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik na konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera ...
Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili oduzeti priliko puštanja iz KPD-a. „Pogledaj da li ti je sve tu,“ kaže službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati čak i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?) Ne očekujući rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam.

Otvaram kutiju. Prebiram. Pravim se da papire pregledam. Sveske su raznih formata, debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak cenzurisano. Na svakoj piše „Osuđenik Borislav Pekić“, a zatim moj „kućni broj“. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim brojevima ...

Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, na dva u tubu svijena, tvrđa papira, širine 50, dužine 150cm. Genealogija je u crvenom tušu, arhitektonskom kaligrafijom, radio A., osuđeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi me bilo da je izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud ...

Sveske za poeziju, međutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zavodskoj knjigoveznici povezao ih u platno. Ta je knjiga bila svakako najraskošnije što sam posedovao. U nju sam bio prepisao svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje.

Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u nju beleži zaista važne stvari ...

 (Kod kuće, među drugim papirima, nalazim jedan iščupani list i na njemu poslednji stih neke pesme: 

Vratićemo se kao što se refren vraća, 
U elegije vaše dovršene bedom, 
U mašte vaše, oblik, biće redom, 
Naša će sena ko Pan s frulom da korača.“) 

 U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim „scenu sa naliv perom“. Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio, izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno ...

Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače ...

Wednesday, August 21, 2019

Književnost između činjenice i tajne, Tamo gde loze plaču

Književnost između činjenice i tajne Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KNJIŽEVNOST IZMEĐU ČINJENICE I TAJNE

 "Realizmu u književnosti je odzvonilo. Umetnost više ne može da se zadovolji takozvanom realnošću ako se ona priznaje jedino kao niz kontinuiranih, kauzalno povezanih, pa već samim tim objašnjenih činjenica, niti može proizvoditi dela čija će isključiva svrha biti da te činjenice dramatizuje. Čak i savremeni književni realizam ne odoleva potrebi za izvesnom rudimentarnom paraboličnošću. 

Bastion sačinjen od samih činjenica ne izgleda nam više tako čvrst kao nekada kada je sverešavajući i sveobuhvatajući spasonosni fakat pronađen da nas sačuva od histerije proizvoljnosti. 

Danas nam se on prikazuje kao istrošeni skelet kroz čije šupljine ponovo fijuče vetar neizvesnosti i sumnje. osećao da činjenice nisu dovoljne i da čak i ako ih sve navedemo, povežemo i objasnimo, nemamo olakšavajući utisak da smo njima sve i rekli. Neprestano nas progoni utvara nečeg – drugog. Nečeg neuočenog, neshvaćenog, neizrečenog ... 

 Prisustvo i dejstvo simbolične realnosti sve više se, opaža, pa u neku ruku i zahteva od fizičkog sveta, koji nam je, ograničen racionalizmom i razmažen oportunističkom nespremnošću da posumnjamo u njegove navodno temeljne istine, nudio uvek samo – privid. Ako se umetnost njemu posveti i njime zadovolji, neće o svetu ništa više reći od onoga što nam njegove činjenice već nisu ubedljivije saopštile ..." 
(Dnevnik, 1956) 

 Realizmu je odzvonilo.

Jedno vreme se činilo da će ovo "Sezame, otvori se!" moderne literature širom rastvoriti kamen na ulazu u Ali-babinu pećinu umetnosti.

Činjenice su preko jedne valpurgijske noći iracionalizma prezrene i bačene na đubre da se njima služi nauka. (U međuvremenu je i nauka iskusila njihovu nepouzdanost. Prateći ih u nizanju prema mikro i makrokozmosu, otkrila je u njihovom pona

šanju izvesne nelogičnosti, izvesne neregularnosti u odnosu na zakone koje im je sama naturila. Zakoni empirije su jedan za drugim gubili univerzalnost. Skromna formula "od – do", uz pomoćne "ako" i "pod uslovom", zamenila je arogantnu formulu "svakad i svugde". Sumnja je ponovo zauzela izgubljeni kraljevski tron u svetu ljudskog saznanja. Moglo se opet početi misliti, a veru prepustiti Crkvi i ljudskoj savesti.)

Realizmu je odzvonilo.

Dva i dva u umetnosti počeli su davati i druge zbirove osim monotone četvorke. U moru sveznanja otvorile su se rupe, šta kažem – provalije, kroz koje je bespomoćno propadala svaka naša definitivna predstava o čoveku. U slikarstvu više nije bilo dovoljno platnom iscrtati sunce, pa na licu njime obasjanog portreta dobiti odgovarajuću nužnu boju.

I pod najtoplijim podnebljem ljudi su mogli biti sivi kao aveti. Izgledom stvari prestao je vladati Bog, odlučivalo ga je njihovo raspoloženje. Mogli ste izgledati kako god vas je volja, vaš konačan umetnički izgled zavisio je od raspoloženja slikara. Rekreiranje je zamenilo kreiranje.

Realizmu je odzvonilo.

Poslednji realisti u umetnosti držali su se još samo pod nadgrobnim kamenjem, za univerzitetskim katedrama i u foteljama raznih fondacija. (Zahvaljujući Gugenhajmovoj , na primer, koja mu je odbila pomoć, Schoenberg nije završio nekoliko remek-kvarteta. Bilo je, dakle, još uvek činjenica koje nikakva slobodna mašta nije mogla savladati.)

Pisci su spajali logičke nespojive pojmove, slikari estetički nesložive boje, kompozitori međusobno odbojne tonove, a skulptori oblike koji su se sudarali na kamenu. Nijedna činjenica nije više sama po sebi protivrečila drugoj.

Kao u biblijske dane, ponovo se hodalo po vodi i živelo u plamenu. Ustave vremena su srušene i dani su se izmešali, vrativši se u mitsku jednovremenu bezvremenost, iz koje su iščupani i kalendarski raspoređeni blagodareći našoj potrebi da u opštoj rupi prolaznosti obeležimo svoju rupicu.

 Realizmu je odzvonilo.

Mašta, balon koji tegovi straha drže pri zemlji, presekla je racionalne lance i uputila se neizvesnostima slobodnog lutanja. San, istorijom oteran u mit, došao je po svoje, i od te istorije za koju smo verovali da je, ma koliko ludačka i neverovatna, ipak stvarna, počeo tkati san. Čitavim narodima se danas čini da su svoju istoriju tek sanjali. (Neki i jesu.)

Preostaje nam da prestanemo papagajski ponavljati kako je "realizmu odzvonilo" i da se, upravo po liniji sveopšte sumnje, zapitamo – da li?

Nijedan suštinski elemenat umetničke revolucije XIX i XX veka nije nov. Ponavljanje je – ili, recimo, savršenija inkarnacija – onih antifaktografskih elemenata koji su još grčkoj i drugim istočnjačkim umetnostima dali velika dela. Umetnosti, što ih zovemo primitivnim, znale su za slobodu oblika, nezavisnu od nedovoljnosti oruđa, daleko pre nego što smo je mi ponovo otkrili.

 (Realizam altamirskih crteža je pre stvar uobraženja estetičara koji nikad nisu naslikane zveri videli žive, nego odnosa stvarnog izgleda zveri i njenog portreta.) Svaka drevna bajka razara logiku dublje i nepovratnije od svake nadrealističke pesme, koja samo ukida tradicionalan odnos među terminima (ono što je nekada bila stvarnost, postaje igra reči).

Savremene fondacije odbile bi nekog frigijskog muzičara sa istih razloga s kojih su odbile Schoenberga. Takozvana neverovatnost dejstva sudbine okušana je pre u Ilijadi nego u Kafkinom Procesu. Vreme nije postojalo i pre nego što ga je moderna umetnost uništila. Sve se uvek događalo u isto vreme pre nego što se ponovo događa u Zlatnom runu, i pre nego što će se još bezbroj puta događati. Da li je naša pojedinačna mašta ikad prevazišla fantaziju jednog naroda ili jedne rase?

Smemo li, zatim, i jedan interes moderne umetnosti isključiti iz sistema činjenica koje određuju naš život? Zar i pod najžešćim suncem nismo bili nesrećni, pa smo bili sivi, iako je sve oko nas blistavo žuto? Nismo li pomoću sna duže, dublje i intenzivnije živeli? Nije li nas imaginacija dovodila do saznanja kojih se inteligencija odrekla? nije li san, mašta, misao samo prošireno polje – činjenica?

Zašto, dakle, ono što pišemo ne bismo nazvali realizmom, ako je to – realnost našeg života?

U tom smislu, činjenica je jedino moguća, nužna forma tajne. Zbog toga je prvo, osnovno a možda i jedino opšte pravilo u umetnosti: ne verovati. (Po njemu se, naravno, ne može živeti, ali se mora pisati.)

Drugo je: ne verovati svojoj nepoverljivosti baš uvek.

(Književnost, br. 4, 1979)

Tuesday, August 20, 2019

Arabalovo pismo Tamo gde loze plaču

Arabalovo pismo Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM FRANKU, 
3. OKTOBRA 1975.

Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939, čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.

 (Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.) ..

 “... A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. . Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!... U Turuelu i Burgosu, gde je temperatura mesecima bila daleko ispod nule, zatvorenici nisu imali nikakvo grejanje ...

 Učili su nas da potkazujemo i tražili su to od nas ... Knjige su nas učile neistinama ili su potpuno prećutkivale postojanje svakog sistema koji bi bio u suprotnosti s vašim načinom upravljanja. Cenzura se vršila na svim poljima. U mojim udžbenicima književnosti najvažniji pisci su imali pravo na nekoliko kratkih klevetničkih redova ... Postojala je u to vreme užasna, istovremeno i lažna formula, koju bi svi izgovarali: 'Ja sam oduvek desničar', što znači da nije bilo dovoljno biti 'samo desničar', vee je trebalo dokazivati da si to od rođenja...

 Nepoverljivi u odnosu na sve, mi smo generacija skeptika, a istovremeno bili smo spremni da javno prihvatimo i največe besmislice, jer je od toga zavisio naš svakodnevni opstanak. Za sve je bilo potrebno imati dva uverenja: jedno o lojalnosti prema režimu, drugo o dobrom vladanju ... Vladini funkcioneri ili funkcioneri jedinstvene partije (Falange) predavali su nam političko i duhovno obrazovanje... Republikanci i Demokrati po duši bili su primorani da se upišu u redove falange, da idu na misu, ili da nose ambleme i zastave ... Ljudi poniženi zauvek!

 Valjalo je lagati, varati... Ili aplaudirati Nacionalnoj Sindikalnoj Revoluciji, da biste na nekom madridskom trgu u invalidskim kolicima mogli prodavati cigarete ... Kakav paničan strah od policijskih dosijea! A svi smo ih imali... Ali, želeo bih da vam govorim o onim drugim mučenicima, mučenicima u tišini: o ljudima skromnim, posramljenim pred vlastitom savešću koji su sebe smatrali krivim za izdaju vlastitih ideja ... Šta se dešava sa onima koji ne bi savili kičmu? Ko se seća onog funkcionera koji je napustio svoj položaj, odbivši da svojim potpisom dozvoli zločin?

 Niko: danas on životari kao knjigovođa u jednom malom preduzeću. Ili onog novinara, glavnog urednika dnevnog lista, koji je podneo ostavku jer nije hteo da pusti netačne informacije? Niko: da bi preživeo on danas kuca tekstove na mašini ... Gradonačelnici, guvemeri, direktori listova, Sindikalni šefova, sve osobe koje u Španiji imaju i najmanje udela u vlasti morale su pružiti jemstvo lojalnosti službenoj doktrini i onog trenutka kada je prestajala njihova vernost bili bi ipso facto otpušteni...

 Reći ću vam nešto tužno: vaša današnja Španija nije mi samo oduzela zdravlje, oca, jezik, već mi često oduzima moje prijatelje. Koliko njih su posle nekog napada na mene prestali da me viđaju ili da mi pišu da ne bi imali neprilike! .. . Svi su neprijatelji vašeg režima, sve ugrožava vaš sistem, od običnog pozorišnog komada do sastanka tri radnika, od letka do zastave. Da li je to moguće? ...”

 Onaj ko danas tako piše, čak ni kada sutra njegova Španija ponovo nađe svoju dušu, dušu Servantesa i Unamuna, nikada neće moći o njoj pisati, nikad o budućnosti, samo o prošlosti, Španiji generala Franka i Emilia Mole, Španiji u kojoj je smela i mogla da živi jedino — srnrt...

Monday, August 19, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT

Izvesnost da se nešto dogodilo, vulgarna je prema neizvesnosti da će se to dogoditi. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
 Godine koje su pojeli skakavci 

Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.
 Zlatno doba dijaloga 

ŽRTVA

 Sposobnost za najvišu žrtvu se pokazuje time da se bude niko da bi ono sve za šta si se borio – pobedilo.
 Zlatno runo

Friday, August 16, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

U životu nema ničeg sportskog, nikakvog prokletog fair playa. Svi su udarci dopušteni, borba nejednaka i prljava, a takozvana pravila igre služe jedino da se prikriju njene urođene neregularnosti. *****
 Spas je u nemilosrdnoj rutini. Moramo živeti i raditi kao da se ništa rđavo ne dešava. Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i u njenu nesavladivost i propašćemo.
 Besnilo

 Noemis [u Zlatnom runu] najpre ima neka unutrašnja upozorenja da u Trakiji ne sme okusiti ništa od plodova zemlje. On zna da se na izvesnim mestima ne sme jesti, inače čovek ostaje večno za njih vezan. U čemu je ovde paradoks? Paradoks je u tome što s jedne strane ne sme jesti da bi čovek bio slobodan da ode, a jesti se opet mora da bi se živelo i da bi se moglo otići.

 Ako sada izraz „Trakija“ zamenimo stvarnim značenjem, dakle izrazima „život“, odnosno „pakao“, iz svega toga proizlazi paradoks koji se nalazi u osnovi i svakog apsurda. Da je bekstvo moguće samo nejelom, dakle neuzimanjem plodova dotičnog opstanka, odnosno smrću.

 Jer se ovde nejedenje, dakle neuzimanje plodova opstanka, odnosno života, uzima kao alegorijsko značenje samoubistva, odnosno smrti, a to je jedini način da se čovek spase pakla, odnosno života.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
 *****
Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ili svet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak, mozak menja koncept sveta o sebi, pa time i svet.
 1999 

 Šta je život? Života nema. Ima samo mojih, tvojih, njihovih dela.
 *****
Sve same rupe. Život je rupa, iz koje u drugu silaziš. Jedna te na drugu mora priviknuti. Znaš, umrećeš. Ali ne znaš da će umreti i oni koje voliš. Rupe ispred tebe, rupe iza tebe, rupa gde stojiš. Rupa gde genos ide, rupa odakle dođe. Mnogi ne mare. Iza sebe nemaju što ih koči; kuda idu, ako znaju, nemaju što ih ograničava. Slobodni su. Mrtvi i slobodni. A ja hteo živ biti.

Ma i u ropstvu. Zalud sloboda ako nisi slobodan rođen. Ako i svet u kome si rođen, pre tebe nije slobodan. Kao rob sam rođen, rob galiot. Kao galiot ću umreti. Hoću li patiti, ne pitam se. Pita se klupa za koju sam prikovan. Hoću li igde da vredi stići? Ne pitam se ni za to. Pita se pravac koji je Argo uzeo.
 *****
Život je posed, i posed je život.
 *****
Život je stvar mašte. I smrt stvar mašte.
 *****
Priče iz starina vele da će iz ljudskih stopa u pesku ponovo izrasti Heroji koji su ih utisnuli kad su se na naše obale iskrcavali, da će tragovi u vodi vratiti svoje iščezle lađe koje su ih do nas dovele, i da ništa ne iščezava, ništa se što u Knjigu Života uđe ne briše.
 Zlatno runo 

 Svako ko je dugo živeo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tuđini zna šta to znači. I dobar kad je, život gubi, ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rođeni i odrasli. Jer od sviju tuđina na koje smo osuđeni, najsnošljivija je ipak – svoja.
 Zlatno doba dijaloga 

 Mi za našu potrebu za materijalnim bogatstvom, onim što mi zovemo blagostanjem, na njegovo osiguranje toliko vremena trošimo, da nam ništa ne preostaje za uživanje u njemu.
 „Luče Novog Jerusalima, 2999“

Thursday, August 15, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Lep život se kupuje, dobar život se zaslužuje.
 *****
Ako je smisao u traženju smisla onda je smisao traženja smisla u njegovom nenalaženju, u nemogućnosti njegovog nalaženja, u nepostojanju ikakvog smisla. Ako smisao postoji, on je u bivanju, a ne u biću. Ako smisao ne postoji, to nepostojanje je u biću.
 *****
Uviđa se postupno da se može živeti bez svega bez čega smo mislili da ćemo umreti i za šta smo uistinu časno i pošteno hteli da umremo. A dalje, dalje se vidi kraj svih pobunjenika. U Liliputu ugodno mogu da žive samo Liliputanci.
 Život na ledu 1983/84 

 U ovom najgorem od svih svetova treba živeti kao da je najbolji. I najbolji je. Jedini. Korespondencija kao život I

 Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo – ako ga otkrijemo – ono što je u nasleđenom modelu uistinu naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli…
 *****
Koliko u našim životima ima uspešne simulacije? Koliko je ono što radimo izraz našeg bića, a koliko imitacija pod uticajem okolnosti, jedno prazno kretanje, jedna prazna funkcija, koja nikuda ne vodi i niotkuda ne dolazi. Šta je to onda što nas navodi na to besmisleno kretanje, na sve te besmislene aktivnosti koje ništa ne znače osim što troše naše dano i ograničeno vreme?

 Da li je ta isprazna mobilnost, to simuliranje pravog života izraz naše nade da se negde u nekom segmentu njegovom, negde u polju tih suludih aktivnosti nalazi slučaj koji će nas uputiti u tajna znanja, u neke dublje istine, u nešto što je izvan ovih realnosti? Da li je to kretanje voljno ili prinudno, da li se kroz njega očekuje neka istina? Da li nešto u nama tu istinu naslućuje?

Zašto mi sve to radimo? Priznati suverenost racija, dominaciju inteligencije, jedino svet trodimenzionalnog Euklidovog uma znači, zapravo, zauvek priznati svoje zarobljeništvo u jednom zatvoru čiji zidovi, ukoliko u njemu duže ostajemo, postaju sve deblji, i odakle je izlazak sve manje moguć.
 *****
Ideja o životu bez izbora, koji predstavlja suštinu filosofije Dostojevskog, a o kojoj govori i Berđajev, jeste jedan užasan rezon koji zlo upotrebljava i kojim se zlo koristi.
 Rađanje Atlantide

Wednesday, August 14, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Ljudi koji znaju zašto umiru, znaju i zašto su živeli. Ali kada mi doznamo zašto su oni zapravo živeli, pitamo se zašto su, dođavola, uopšte umirali.
 *****
Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje, na koje nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.
 *****
Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.
 *****
Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.
 *****
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i spozna da on to juri samoga sebe. Ista je to nesreća koja muči vevericu u kavezu. Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak.

Okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
 *****
Život je lavirint u kome nam svaki korak otvara lažni izlaz, a onaj pravi – smrt – zaobilazimo.
 *****
Život je groblje propalih mogućnosti, memoari – ekshumacija kojom se dokazuje da su grobovi prazni i da te mogućnosti nisu ni postojale.
 *****
Živimo u mraku koga osvetljavaju samo naše iluzije.
 *****
Nisam živeo u svetu za koji vele da je poznavao celinu, i kao Grci verovao u više razloge za nju, a onda ih na pozornici dokazivao:

živim u svetu koji se s gađenjem prepoznao kao besmislena slučajnost, koja je nekoj celini jednom možda i težila, ali je već davno mimoišla, u svetu Crne Rupe, po kome se, kao poslednji kovitlac prašine pred konačno sleganje svega, kreću još samo rastureni parčići ljudske priče,

nemoguće za pričanje, nepodnošljive za slušanje. Nisam živeo u svetu za koji se kaže da je najpre živeo, pa se tek potom na pozornici kao gluma igrao; živim na pozornici na kojoj se glumi svet.
Život na ledu 1983/84

Tuesday, August 13, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Život se ne menja ako ostanemo u istom koordinatnom sistemu, menja se samo krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u – drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu.
 Tamo gde loze plaču 

 Zarobljeništvo u očiglednoj dimenziji na koju nas je osudila inteligencija, uvek mi se činilo i nepravednim i privremenim, premda nikad sa sigurnošću nisam umeo reći u čemu se ta nepravda sastoji, a pogotovu kada i kako će joj doći kraj.

Ono što je s one strane privida, samo bira svoje usvojenike; ne može se izabrati. Kao što se u nijednog boga ne može verovati, ako vas On neće. Adept je primalac Dara, ne njegov otimač; posvećenik, ne skrvnitelj Tajne.
 *****
Ja sam sebe uvek smatrao čovekom koji ni nadgrobni kamen ne diže zato da bi nad mrtvacem plakao, nego da se s njim nasmejem životu do koga smo toliko držali – iskušenje da se igra sa stvarima koje za igru nisu, uvek je neodoljivo.
 *****
Većina stvari u školi naučenih, u životu su se pokazale prilično jadno.
 *****
Život danas nije tako težak, samo ga je ponekad teško sačuvati, da bi, kad umrete, videli kako se to uopšte nije isplatilo.
 „Rajnske zadušnice“

Monday, August 12, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Život je privid, utisak, iluzija mu je isključiva svrha. A gde je svrha, tu je i suština. Suština bez koje ne bi vredelo ni sve ostalo što ga definiše, bez koje bi bila besmislena sva njegova disanja, ždranja, micanja, mišljenja, mokrenja, pa i razmnožavanja.
 *****
Život je gajtan koji od rođenja oko vrata nosimo. Carski za davljenje samo mu je sluga. Život je to što nas oko vrata obavija, steže nas, dah nam oduzima, ubija. Kad nas sasvim zadavi, ljudi misle da smo mrtvi i ukopaju nas u zemlju. A mi u stvari samo menjamo stanje.
 Zlatno runo 

 Omča ostaje omča i kad se od zlatne pređe suče. Menjaju se samo glave.
 *****
Žifot ti je stalno iščekivanje da ti bude bolje, pa kađ ti ne bude, da će bar ostati kakav jeste, da se nagore neće okrenuti, pa kađ ti se i to desi, počinješ misliti da to tako mora biti, da zemljanima bolje i ne može biti i da će sve biti u redu kađ umremo. I tek kad umremo, vidimo koljko nam je ovde bilo dobro.
 *****
Ko ne sanja tome je noć za bacanje, čist gubitak. A onda, ko znaje što je prafi žifot? Ovo ovde ili ono tamo? Možda mi tamo žifimo, a ovde samo povtoravamo izvesne tamošnje postupke, obavljamo još jednom greške da bismo ih upamtili i, kad se u sanj vrnemo, klonili ih se?
 *****
Život je mistirion ke frontida, tajna i briga.
 ***** Ž
ivot je s petlovima sabajle ustajanje, nadgledanje domazluka, uštimavanje kućevnih troškova, briga za decu, strah da ti neka belosvetska drolja ne okupira muža, umereno jedenje, izbegavanje pića zbog sveta i razgovori o životu u krevetu. Jednom godišnje, bal kod Njegove svetosti ili Njegovog veličanstva, već prema tome, i s mene na uštap – ono.
 *****
Kako misliš da saznamo što je bilo, i je li vredelo što je bilo, ako ne znamo što je žifot i kakva mu svrha? Ako žifi i sviloprelja na dudofom listu, i ktimatias, posednjik od sedam zlatnjih nulja u fotelji prezidenjta Upravnog odbora, i buđ na đubrištu?
 *****
Život je svačiji najveći posed.
 *****
Kad više nikome ne trebaš, šta će ti život?
 *****
Život je najpre grdna prevara, podvala, štrikla ljudima preko očiju. Poprvo te ubede da ima smisla sve to jurcanje i utrkivanje ko će bolje, pre ka nekakvom cilju, pa kad vidiš da tog cilja nema – smisla ima, u trčanju! – za sve je već kasno: pretrčao si stazu. Sad bi, teoretično, mogao da trčiš samo natrag, na početak. Ali da trčiš, opet, dakle, smisao da ispunjavaš!
 *****
Život ti je, Simeonulo, jedno golem parnic, s mlozinu rocista, u kojoj si, ma ih sva dobio, na kraju uvek u gubitak.
 *****
Žifot ljudski tanjko je pletifo. Ne paziš li, očas petlju ispustiš. Iskilafiš se namičući je. A parati – ne gre! Nije Bog dao da žifot, kad izgrešimo, oparamo, nevaljalo parče bacimo, pa od dobrog tkanja produžimo. Ali nešto drugo možemo. Možemo se ljubezno za promašene petlje ne kačiti. Omče za davljenje bližnjih od njih ne plesti.
 Zlatno runo

Friday, August 09, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

 Svako zašto i nema svoje zato, osim, možda, u boljim ludnicama.
*****
U životu nema logike.
 *****
Danas svi imaju dva života, dve stolice, dva mišljenja, dva kreveta, dva aršina, dva konta.
 *****
Kad se sve sabere, psi i ne žive rđavo.
 *****
Pamćenje je uopšte prilično nepotrebna institucija. Nešto poput slepog creva.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Živimo na pozornici na kojoj se glumi svet.
 „Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu“ 

 Život je račun. Sve ti je na ovom svetu račun. Na ovom, a i na onom. Jer račun su i Bog i njegov Sud.
 *****
Život je stvar mašte.
 Zlatno runo 

 Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza. Antropofagos, ljudožder, nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim.

Tako je nesklad opšti i potpun. Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.)

O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistini razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Niko ne može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se jedino može pošašaviti.
 Tamo gde loze plaču

Thursday, August 08, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

 Naši životi su sačinjeni od padova, beskonačna istorija padova, jedno trajno srozavanje u ponor. Uspon i pad Ikara Gubelkijana 

 Potreban je daleko dublji preporod našeg života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bismo se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedne promašene istorije vodi u smrt vrste.
 Tamo gde loze plaču 

 U jurnjavi za lovom ni život ni obraz više ništa ne znače.
 *****
Nerazumevanje je opšta osobina, na njemu je zasnovan naš život, i sa tim se treba pomiriti kao sa konstituantom čovekove pozicije uopšte.
 Korespondencija kao život II 

 U životu su mogućna, uprošćeno uzev, dva kraja. Ili se neprimetno gasimo, odumiremo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana, u svim tim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne poznaje niti zapaža naš nestanak.

 Ili nas, pak, na vrhuncu ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju, raznoseći što im se na putu nađe.
 *****
Da bi čovek do dna zahvatio život, potreban je izvestan stepen fanatične privrženosti životu; a to isključuje zdravo rasuđivanje o vrednostima. Tako se pun i mudar život nalaze u stanju permanentne protivurečnosti.
 Kako upokojiti vampira

Wednesday, August 07, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT

 Da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupni sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan.
 *****
Život je prokleta rutina smrti.
 Tamo gde loze plaču 

 Danas su svi u pokretu, u gužvi se komešaju, izmeštaju, u gužvi koje nije bilo od Velike seobe naroda, svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu, premeštaju, razmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude.
 *****
Život je smešno kratak za onoga koji smera nešto da postigne.
*****
Postoji strah pred životom, a život nije ništa, baš ništa, on izdaleka samo strašno izgleda, inače to je luk i voda.
 *****
Treba stići toliki svet koji je napredovao. Treba stići, preteći i uteći! Treba završiti te škole, služiti vojsku, oblagati devojke, menjati službe, ženiti žene, zasnivati porodice, ostavljati majke, razarati porodice, bolovati bolesti, birati stranke, napuštati stranke, dobijati ratove, gubiti ratove, bistriti politiku, mutiti politike, menjati ideje,

dizati revolucije, dizati i kontrarevolucije, gušiti revolucije, gušiti i kontrarevolucije, praviti karijere, upropašćivati karijere, zarađivati novce, ćerdati novce, pridobijati prijatelje, gubiti neprijatelje, pridobijati neprijatelje, gubiti prijatelje.

.. školovati porod, udavati kćerke, ženiti sinove, negovati unučiće, sahranjivati roditelje... slušati velike govore, gledati slavne slike, čitati debele knjige, igrati poučne igre... pa i obesiti se, najzad ...
 „Obešenjak“ 

 Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija. Kad ne živi, čovek se kreće.
 Tamo gde loze plaču 

 Koliko budala zapušta imanje na Zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
 Vreme čuda

Tuesday, August 06, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽENA 

 Prava žena nikad ne zna stvarno koga voli, sve dok ne oseti bol zbog njegovog odsustva... ili prisustva...
 „Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu“ 

 Rodoljubi su muškarci. Žene samo oplakuju rodoljube.
 „Generali ili srodstvo po oružju“ 

 ŽIVOT

 Zar je materinska ljubav pre hiljadu godina toliko dobila u snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: „Sa štitom ili na njemu?“ Zar je Kornelija Grasi manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio na važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen? Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vredniji od Nejevog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopravljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?
 *****
Besmisleno je skolastičko utvrđivanje eventualne međusobne prednosti „tehnokratije“ i „prirodnog života“ ako ne znamo ništa o tome koje od to dvoje aktuelizira ono racionalno u kategoričkom samorazviću energije. Bez toga je nemoguće načiniti distinkciju između racionalnog i stvarnog, a bez nje je nemoguće biti pozitivno aktivan.
 Političke sveske 

 Život – to je avantura, a svaka avantura je nada koja se rađa.
 *****
 Život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom, jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi, jer mu daje dvostrukost.
 *****
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara? Ako jesu, onda su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.
 *****
Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost – samo sadašnjost.
 *****
Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
 Život na ledu 1955/59

Monday, August 05, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 ZLOČIN 

 Zločin ne može biti istorijska nužnost. On može da bude nužnost jedne izabrane metode. Ali još uvek stoji odgovornost onih koji su izabrali takvu metodu, koja neminovno mora da se služi zločinima da bi postigla idealne ciljeve.
 Političke sveske 

 Nije istina da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkompatibilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu. Najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijim među nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.
 Tamo gde loze plaču 

 ZNANJE 

 Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logičko zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i događa – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu.

Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.
 Rađanje Atlantide 

 Svaka specijalizacija u opštem obrazovanju je put u duhovno, moralno i političko ropstvo. Razumljivo je onda što sve diktature teže s jedne strane specijalističkom, a s druge tehnološkom obrazovanju, gajeći prema onom humanističkom – odvratnost. Znanje i obaveštenost osnova je svake slobodne odluke, a slobodna odluka srž ljudske slobode.
 *****
Ideologizirane enciklopedije su sumarijum neznanja i zabluda jedne epohe. One ne pokazuju nivo znanja jednog doba o jednom predmetu, već nivo potreba jedne stranke za određenim znanjem, bolje reći neznanjem. Sve-znanje bi se tako moglo nazvati ne-znanjem.
  Život na ledu 1983/84 

 Učili su nas da je znanje uslov napretku, ali kada su primili račun za školarinu, našli su da je to znanje isuviše skupo za ono što daje, a davalo je ponekad buntovnike i nezadovoljnike, pa su se vratili staroj dobroj ideji da obrazovanje treba samo onom ko je kadar sam da ga plati i ko može da bude nezadovoljnik na svoj trošak.
 Sabrana pisma iz tuđine