Friday, January 17, 2020

CRNOBERZIJANCI VIII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


CRNOBERZIJANCI VIII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , VIII deo

Stajalo se nasred trotoara i živahno raspravijalo. Civilni je mozak preduzimao ofanzivu na utvrđeni mozak Kraljevske vojske. Jurišajući pod stegom gradanskog konformizma, dame su nastojale da čelnim udarom objasne generalu ono što Domovini na stanici nije uspelo.
    Za ime sveta, Đorđije, prestani da se ponašaš kao mesečar! Pogledaj malo i oko sebe!
    Ne možhete, mon General, očekhivati da sve zateknete kako ste osthavili zahr ne?
    Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove! — Zaurlao sam, bacajući sanduk na zemlju. — Između kojih gospodin ministar čak i nije najgori.

    Na te sam gluposti, čini mi se, već dao odgovor! — rekao je general.
    Ono što Melanija hoće da kaže jeste da izvesni od tih tragova vode i kroz tvoju kuću.
Na bedemima vojske pojavila se breša, iz koje je suknuo plamen: — Šta ti to sad znači? Kakvi tragovi kroz kuću? Nadam se da u mojoj bašti ne prireduju lovove?
     Ne. — Objasno sam. — Love po ulicama. Po baštama se zabavljaju.
     Katharina hoće reći da su rekhvirirali deo kuće, gospodhine.
     Govnarska posla! — Zavijao je general. — Kako su se usudili?!
     Možeš biti srećan. — Rekla je tetka Katarina. Tvoj Nemac je bolji od većine naših. I ne primećuje se, koliko je delikatan.

Dodao sam radi slike: — Toliko da ima svoj lični gumeni poklopac za klozet. Naš nema takve obzire. Od kada ga je kod Staljingrada proteralo, ide napolje gde Stigne.
    Govnarska posla! Zašto mi za tu svinjariju niko mišta nije javio?
     Da se ne uvališ u nesreću, eto zašto. Kakav si, pisao bi o tome kao što sad govoiriš i uvalio se u nesreću.
     Nesreću? — Praskao je general. — Šta će mi veća nesreća od Nemca u kući?
     Čika Arsenije misli da je veća nesreća nemati uopšte kuću.

     Ti da ćutiš! Pod uslovom da dobro plaća i poštuje kućni red, moj brat bi i satani izdao stan. Ja, međutim, ni u logoru nisam sa Nemcima živeo. Živeo sam pored njih, to je istina, ali nikad sa njima! Mene je od toga štitila Haška konvencija, koja izričito zabranjuje da se ugrožava čast i integritet zarobljenih oficira neprijateljske vojske.

    To je, pretpostavljan, odlično za zarobljenike.
   Rekla je tetka Katarina. — Mi, na žalost, nismo zarobljenici. Nas ništa ne štiti.
     Ništa osim skloništa i Oca Srbije. — Dodao sam oprezno.
     Ti ćuti! — Rekao je general. Očigledno je smatrao da uloga posilnog zadovoljava sve moje sposobnosti.
     Pukhovnik Reiner Maria von Blauring je pomheranski plemić, gosipodhine. — Kazala je Mademoiselle Foucault.

    Besprekornog ponašanja.
     I s obzirom na način vršenja nužde delikatne naravi.
    Ti ćuti! — Rekao je general.
    Oshim toga, govohri francuzki bez aksana.

     Jeste li možda pitali gde ga je tako dobro naučio? — Generalov glas dobija zajedljivost egzercirišta. - Niste? šteta. Možda biste doznali da ga je počeo učiti dana u kome sam vas, gospođo, prvi put video da plačete. Pretpostavljam da ću drugu priliku imati tek kad se Pariz oslobodi.
     Ja sam plakhala i kad su Nemchi ušli u Beoghrad. — Rekla je Mademoiselle Foucault uvređeno. — Seulement vous n'avez pas vu ça! Samo vi to niste vidheli!

To je bilo vrlo verovatno. General nije primećivao ništa manje od divizije. Tetka Katarini je bilo dosta: - Slušaj Đorđije, — rekla je razdraženo — ne teraj nam ovde nikakav predratni luksuz! Vidi najpre našeg Nemca, pa se tak onda na svog žali!
     Našeg na primer ni na Crnoj berzi bez gubitka ne bi prodali. — Dodao sam ogorčeno. — On takođe ima principe.
    Zar i vaš? — Začudila se tetka Katarina. — Jer naš sem njih, izgleda, i nema ništa drugo.
    Za ostale ne znarn. Ali naš ima samo dva. Prvi je da, dok traje rat za Veliku Nemačku, živi kao pas. Drugi — da prvi učini opštim.

General je izvesno vreme okretao glavu levo-desno kao bombu koja se otkočila ali se još ne zna gde će pasti. Zatim je došlo do eksplozije: — Šta se ovde događa? O čemu svi vi govorite? I kakvi su to “vaši” i “naši” Nemci? Kakav je to “moj” Nemac? Ljudi za koje su Nemci bili “njihovi” dobijali su u logoru ćebe po glavi!
     Eto! — Uzviknula je pobedonosno tetka Katanina. — I sam priznaješ da svi nisu isti. Kad neki od njih na uvrede odgovaraju tako skupim poklonima kao što su ćebad, znači da i među njima ima ljudi!

Osetivši da se ovde počinju razumevati kao moji za porodičnim stolom, ostavio sam generala da objasni principijelnu razliku između “ćebeta na glavu” i “ćebeta po glavi” i njeno krvavo značenje prilagodi osetljivosti dama — u čemu je bio čuven — a ja produžih Dubljanskom prema Neimaru. Ulica se spuštala i nošenje generalovih ratnih utenzilija postalo je snošljivije. (Princip je, razume se, ostao odvratan.)

Hans, narednik, posilni pukovndka Blauringa, moj crnoberzijanski partner i srećni GVH (Garnisonverwendungsfähig — sposoban samo za garnizonsku službu) kresao je ruže stilizovane u obliku mesnatih, okruglih hondrokefaličnih glava i pevao:

“Es geht alles vorüber/ Es geht alles vorbei./ Nach jedem Dezember/
Kommt wieder ein Mei!/ “Es geht alles vorüber/ Es geht alles vorbei./
Zuerst fällt der Führer/ Und dann die Partei!”
Obradovao se kad je čuo da stiže general.
    Čemu žurba? — rekao sam. — Najpre ga upoznaj. On prosto obožava Nemce. Mogao bi ga dočekati sa kiticom ljubičica.

Uprkos Hansovom zauzimanju, doček nije ispao baš najsvečanije. General je pored ukrućenog narednika, s buketom 1jubičica u ruci, prošištao kao metak koji je promašio metu i prašteći se zario u polutminu vestibila. Ubrzo se odande čula kanonada njegovog baritona. Upravo je saznavao koliko je od “tragova rata prohujalih nad zemljom Srbijom” otpadalo na njega lično. 
Bilo ih je znatno više nego što su mu predostrožne dame na ulici priznale. Đorđije Njegovan, brigadni general Njegovog veličanstva, praktično je iseljen na tavan, među školske uspomene i golubove.
    Um Gottes Willen! — stenjao je Hans. — Was ist das? Šta se dešava?
    Okupacija, dragi Hans, okupacija se dešava.
     Kakva okupacija. Okupacija je ovde počela još 1941!
    Za nas. Za tebe počinje danas. Sad ćeš videti kako je to 1941. stvarno izgledalo.


Thursday, January 16, 2020

CRNOBERZIJANCI VII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU






Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , VII deo

Hajdemo, međutim, da irastojanje između stanice i Lamartinove, umesto psovkama, ispunimo parentetičkim razmišljanjima. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre, račundžijski prepredena romejska i neuračunljivo duševna slovenska. Raspolagali smo i sa mutantima. General je na primer bio eksplozivni bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva. 
Nije bio lud, razume se. Bio je prosto zagrejan za načelno pitanje kako dobiti rat za koji ne postoje prirodni uslovi. Borniran vojnim problemima, njegov mozak nije shvatio civilne misli. Ni civile uopšte, osim kao faktora opšte mobilizacije. Primetili ste da je rezolutan, prek, drčan. Pretpostavili ste da je to čuveni manir kojim se ratnici održavaju u ubilačkom treningu. 
Delimično ste i bili u pravu. General je bio uvek u nekom ratu. Jedino se uvek nije znalo s kim ga vodi. Kako, znalo se. Vodio ga je za generalštabnim stolom na rasklapanje u kabinelu svoje kuće na Neimaru. Vodio ga je u glavi koja nije znala za zatišje. U njoj se, genijalnim strateškim zaključcima na volju, neprestano marširalo, manevrisalo i pucalo, 
Svaki rat, koji se tokom nekoliko milenijuma briljantnog razvitka civilizacije — od 50 kod Leuktre do 500.000 mrtvih kod Staljingrada — vodio bilo gde, on je intelektualno, a verujem i duševno preživeo. I ne samo jednom. Bilo bi to suviše prosto, Vodio ga je prvi put, sledeći ratne izveštaje, onako kako je stvarno tekao, drugi put kako bi prema njegovom merodavnom mišljenju trebalo da teče, da u njemu ne komanduju idioti. 
Pritisnut istorijskim matenijalom, vojevao je ponekad i simultano. A jednom je, prema Arseniju, u oskudici vrednijeg sukoba, generalštabno tretirao neku plemensku makljažu sa područja Centralne Afrike. To je, naravno, bio nesrećan izuzetak. S temama nikad nije bio u škripcu. Uvek se negde neki rat vodio. I tako je general uvek ratovao. 
(Činjenica da u stvarnom ratu nikad nije ućestvovao duže od tri dana, bila je okrutna nepravda na čije je ispravljanje disciplinovano čekao.) Zavisilo je samo gde i s kim. Kad god bi se sreli — slučajno jer se Njegovani nisu namerno sretali — deda bi ga zajedljivo pitao: “Je li bogati, Đorđije, s kim si u ratu ovog meseca?” Gotovo nikad nije uspeo da ostane uvređen. 
Pod pritiskom nagomilanih vojnih problema, žrtvovao bi ponos i, upuštajući se u objašnjenja tekućih frontova, sejao užas među civiliima, usled kojeg je kroz život maršiirao kao kroz brisani prostor.
Ovog puta, načelnoj ljutini pridružilo se i nešto lično. Civilno osećanje netrpeljivosti nepoznato njegovim duševmm poligonima. Do sada je ogorčenje što mu se nije dalo da komanduje u polju savlađivao nadom da će i do toga jednom doći. I sam je na tome ponešto radio. Da ga je iko hteo pročitati, sjajni elaborat “Kako sačuvati Jugoslaviju — generalštabna studija sa 70 skica u boji” bio bi krupan korak u tom pravcu. 
Zarobljeništvo ga nije omelo. Po njemu je zarobljenik još uvek ratnik. U nešto striktnijem okruženju, uz smanjenu sposobnost manevrisanja i značajan nedostatak borbenih srcdstava — ali ipak ratnik. Sve dok se ne potpiše mir, bez obzira na to je li stajaći ili mobilisan, zakleti mozak je obavezan da funkcioniše na principima bojeve logike. Kao metak, bez pogovora i razorno. 
Tek nakon mira mogu se preživeli civilni mozgovi vratiti svojim glupim zanimanjima. Vojnički će u međuvremenu nastojati da idući bude bolji. Ali ako je zarobljeništvo rat, zarobljenicima to nameće obavezu da ga vode. Samo kako? Za značajnije operacije mogućnosti su u logoru bile ograničene. Zato general i nije od zarobljenika očekivao da vrše obimna zaokruženja logorske straže ili frontalne proboje žice pod razvijenim stegovima. 
Pobeći krišom, provući se kroz neprijatelja poput komandosa, bilo je sve što je zarobljenik mogao da preduzme kao svoj produžetak rata. Za amatera bi bekstvo iz zarobljeništva bilo stvar životinjskog impulsa kratkotrajnog planiranja, a zatim brzopletog, po svoj prilici bezuspešnog izvođenja. Za profesionalca, generala Njegovana, sklonog savršenim rešenjima, stvar je bila neuporedivo složenija. 
Ako bekstvo uspe, vreme za plan nije predstavljalo ozbiljan faktor. Načelno uzev, ako se pobegne, bekstvo je uspelo ma kad se izvede. Što se broji, to je uspeh. Zbog toga je general krojio svoj plan pune tri godine. Bio ga je doveo do besprekorne tehničke forme, matematičke preciznosti i uzbudljive imaginativne lepote. Bio je toliko dobar da ga je bilo prosto šteta upotrebiti. 
I nije ga upotrebio. U međuvremenu je naš rođak Teodor, takođe planski, radio na generalovom oslobođenju. Dva su se sjajna plana, ne znajući jedan za drugi, kao pobedonosni projekti dve zaraćene vojske, sve više primicali sudbonosnom danu D. U trenutku kada je general crvenom patent-olovkom ucrtavao u plan i poslednje tchnički nedoterane pojedinosti, Reichsmarschal Göring je neronski plavim mastilom potpisivao naređenje za njegovo otpuštanje iz logora. 
Srećna novost mu je saopštena kad je bio kod trideset prvog čučnja, samo dva ispod mere potrebne da bi bio u kondiciji za bekstvo ugovoreno za ponoć. Ovog puta njegova zla kob, srećom, nije bila anonimna. Nosila je ime ministra Vlade narodnog spasa Teodora Njegovana, kojeg je i bez svinjarije sa otpuštanjem smatrao svinjom. 
Ogorčenje je imalo najzad za šta da se zakači. Ali je jedno naćelo pretrpelo ozbiljnu štetu. Ispostavilo se, naime, da iako je načelno uzev uspešno bekstvo — uspešno ma kad se izvede, u praksi je najčešće glupo da bežite ako ste pomilovani.


Wednesday, January 15, 2020

CRNOBERZIJANCI VI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


CRNOBERZIJANCI VI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , VI deo

Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom sanduku, zastrtom pirodskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:
-— Zahvaljujući predusretljivosti Nemačkog Reicha i nastojanjima generala Milana Nedića, vi ste se, junaci, povratili danas svojim domovima, ali nemojte očekivati da ćete zateći ono što ste ovde ostavili.

Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo. Brinulo ih je očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti. 
U svemu ostalom zakopčana, ona ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.
    Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove.*31 — Izjavila je Domovina pošto se useknula u batistanu maramicu. — Ali upamtite, junaci, jedno: mi nismo izgubili veru i nadu da će, ako Bog da, sve biti bolje.

    Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce! — Rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.

     To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor

Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski.” Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (“U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju.”) 

Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane. Vršio je stilske korekture svog predratnog dela Kako sačuvati Jugoslaviju. Činjenica da je Jugoslavija u međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika. 

Obišao me je kao konja na vašaru i izjavio: “Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao. Za pešadiju si naravno nespretan, za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru bi bio pasent.” Najzad se obratio tetka Katarini: “Šta ćeš ti ovde? Još nisam umro.”

 Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz kuće. “Moj brat je principijelni idiot.” Rekao je general, bacajući podmukle poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:

     Kad. se vratite svojim porodicama, pozdravite ih i kažite im da samo red, rad i sloga svih Srba može da nas spase i izvuče iz ove iznenadne bede u koju smo zapali ne svojom nego tuđom krivicom.*32
     Uglavnom vašom, gospodine! — zaključio je general. — Nađite neki prokleti fijaker! Odstupamo!
    Slušaj, Đorđije — usprotivila se tetka Katarina —to ti nije najpametmje.
    Et c'est ne pas tres poli, mon General.
     Učtivo? Ne, nije učtivo. Rat je, uopšte uzev, prilično neučtiva stvar.
     Ali mi nismo u ratu nego pod okupacijom, čoveče! Rat smo izgubili. Nadam se da si o tome obavešten.
General je otklonlo kapitulaciju kao da skida prah s uniforme: — O tome ne znam ništa. Ja ga nisam izgubio.
Dužan s,am da obnarodujem jednu ispravku. U Novom vremenu od 21. marta 1944, pod naslovom “Nov transport stigao iz zarobljeništva” piše: “Posle toga je ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao, raspitujući se o njegovom zdravlju i prilikama.” Mime savesti svedočim da među tim rukama nije bilo generalove. 
Domovina je, srećom po oboje, ostala neobaveštena o zdravlju, prilikama i raspoloženju najzapostavljenijeg od svojiih sinova. (“Za moje zdravlje može da se interesuje samo moj lekar i Ministarstvo vojsike.”) Dok se na stanici srdačno rukovalo, mi smo grabiili prema Neimaru. Peške, naravno. Generalov plan je po običaju omanuo. Svi su fijakeri već bili unajmljeni. 
I sad je general, veličanstven i bez regalija, između dve dame, bodro marširao Nemanjinom ulicom. Moja je bodrost, međutim, bila prilično osakaćena prtljagom koji sam nosio. “Čovek, mladiću, rnora da ima isvoje principe”, objasnio mi je general kad je oterao šofera. Na stanici mi se misao činila sjajnom. Pod drvenim sandukom gubila je ona dosta od ubedljivosti. 
Principijelnost se očigledno nije uvek isplaćivala. Deda je držao da se ne isplaćuje nikad. “Ako se izuzmu ratovi i kuge, lepi principi su umorili najviše ljudi u istoriji. Ali broj postaje znatno impozantniji ako se ima u vidu da se i ratovi najčešće vode iz principa i da je kuga principijelno neizlečiva bolest.”