Wednesday, February 14, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ 

Na strani 73. on piše:

„(...) Zapadna štampa nas je nazivala ’satelitom broj 1’. Ja sam se gadio, u polemici, nad takvim tretiranjem: doista, nismo se takvima osećali niti to bili. (...)“

To što se oni takvima nisu osećali to je jedno pitanje, to što Đilas tvrdi da oni to uistini i nisu bili, to je drugo. Ni jedna ni druga izjava ne može stajati.

Oni se nisu osećali satelitima Sovjetskog Saveza samo u tom smislu što su taj pojam drukčije tumačili, što su pod njim podrazumevali saradnju sa velikim bratskim Sovjetskim Savezom, ali ni najmanje ne stoji da de facto to nisu bili, jer je, a Đilas će to kasnije i sam priznati već na strani 76, njihova spoljna politika bila kopija spoljne politike Sovjetskog Saveza, a njihova unutrašnja politika pokušaj te kopije nešto prilagođena našim prilikama.

Na strani 74. govoreći o radu obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza Đilas kaže, da su Rusi „obrađivali“ bezmalo samo komuniste. Potpuno je prirodno ako se na to nadoveže na istoj strani 74. jedna druga opaska.

 „(...) U predratnom periodu,“ kaže Đilas, „nijedan dobar komunista ne samo što ne bi bio u dilemi, nego bi smatrao za čast da radi za sovjetsku obaveštajnu službu. (...)“

Prirodno je onda da mnogi komunisti nisu videli razliku između saradnje sa ruskom obaveštajnom službom u okvirima jednog neprijateljskog, antagonog, kapitalističkog sistema i rada pod njom i sa njom u svom vlastitom sistemu u zemlji koju su oni sada smatrali oslobođenom. Trojan Horse
 Na strani 76. Đilas kaže:

„(...) Naša propaganda se razlikovala od sovjetske, mada se u mnogo čemu ugledala na sovjetsku i u svemu podržavala Sovjetski Savez. Intonacija je bila upadljivo drukčija, svežija i borbenija. Ta spoljna, naizgled ne bitna različnost, prikrivala je – a da mi, u početku, nismo toga bili ni svesni – drukčije, čak suprotne napore. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno da smatram ovu konstataciju preteranom. Verovatno je ta propaganda bila nešto drukčija, mada bi bilo dosta vremena potrebno za analizu i izvlačenje takvih zaključaka iz naše štampe, ali to pustimo.

Razlog tome je svakako bio u tome što je Sovjetski Savez već završio proces birokratizacije, dogmatizacije, šematizacije i okoštavanja, dok se kod nas taj proces tek odvijao velikom brzinom u tempu, ali ipak tek odvijao i nešto svežeg mesa ipak je ostalo na skeletu boljševičke dogme. U Sovjetskom Savezu standardizacija pogleda na svet odavno je već bila završena i u dejstvu, a kod nas je bila tek u začetku.

Drukčija intonacija naše propagande, ako je postojala i njena svežina ako je bilo, poticala je uglavnom od njene nesavršenosti, od njene udaljenosti od boljševičkih standarda. Ona dakle u suštini nije bila življa, ni slobodnija, ona je bila samo nespretnija u odnosu na boljševičke standarde i formule. Išlo se prema modelu koji se smatrao savršenim, ali se od njega još bilo daleko.

Tuesday, February 13, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Ponedeljak, 3. oktobar 1983. godine.
Politika – nauka o posledicama grešaka 

Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu i na prvi pogled to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla. U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica. Man in Chains
 U načelu dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do jedne istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da je sami ne izazovemo, a bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće. Ako je politika dakle ikakva nauka to je nauka o posledicama koje se kasnije u istoriografiji, post factum, iskazuju kao uzroci.

Monday, February 12, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIV

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Nedelja 2. oktobar 1983. godine.
Rad kao posed.

Ako građansku klasu obeležava u prvom redu posednički instinkt u razvojnoj formi, i u ekonomsko-sociološkoj formi je duh profita, onda je ona neuništiva. Jer to je instinkt izveden iz temelja naše materijalističke civilizacije. Samo ono što je duhovno, može biti svačije i univerzalno. Ono što je materijalno teži pripadnosti.

Materijalistička civilizacija tako se pokazuje i u svom kapitalističkom i u svom socijalističkom vidu, odnosno prividu, kao neizbežno posednička, pa prema tome i „građanska“. Pojedinačan rad bi morao pripadati svima, da ne bi ostao posednički, odnosno građanski. Pri tome se naravno misli na rezultate toga rada, odnosno na proizvode toga rada.

Teza o radu kao ličnom posedu načelno je jednako neproduktivna kao i teza o neradu kao profitu. Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi naše materijalističke civilizacije. themythofpalestinepart_1

 Onaj ko bilo šta radi samo da bi živeo i što bolje živeo, ima posednički instinkt ma bio i đubretar, onaj koji nešto radi bez obzira kako živeo, nema ga. I u toj razlici između stvaralačkog odnosno zaista produktivnog rada i neproduktivnog rada, ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.

Friday, February 09, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“(nastavak) 

Dodajem ovde da ovoj knjizi očevidno nedostaje jedna radikalna stilska redakcija, jer mnoge formulacije su nespretne. Ja ne znam da li su postale žrtvom štamparskih pogrešaka ili nebrižljivosti u samom pisanju, ali jedna lektura bi očevidno knjizi dobrodošla, jedna ozbiljna lektura, ukratko knjiga je mestimično rđavo pisana. Tome je najbolja ilustracija jedan citat sa strane 65. On glasi:

 „(...) Ali mada sam učestvovao, kadkada, u reprezentativnim lovovima i lovovima vrhuške, mene su u lov povukli nemiri i prigušena negodovanja – onaj sukob u meni između stvarne i željene stvarnosti. Ili je to bila i čežnja ka duhovnosti, ka doživljavanju i građenju svog sveta ideja i literature? (...)“

Prvi put čujem da bi nekoga u lov, u jedno organizovano ubijanje živih bića, vukla težnja za duhovnosti. Pasus niže nalazimo jedno dodatno objašnjenje.

 „(...) Ne znam kako čovek dolazi do ideja i do umetničkih motiva. To se slaže iz sećanja, iz zapažanja, razgovora i sanjarija. Meni se to, uveren sam, najčešće događalo u lovu – najspontanije i najplodnije u lovu na pastrmke – ... (...)“

Eh, kad čovek čita literaturu Đilasovu dolazi do uverenja da bi možda ona bila bolja da je išao u lov na nosoroge. Pastrmke su očevidno bile nedovoljna inspiracija. Betrayal_Of_Jesus
I najzad kraj ovog besmislenog i neverovatnog pasusa.

„(...) Lov,“ kaže Đilas, „pecanje pastrmki, nije moja neizbežna strast, a pogotovu nije moja sudbina. (...)“

A kod koga su postale sudbina Milovane? Gde su to pastrmke uzdignute na nivo metafizičkog uslova?

Thursday, February 08, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“. 

Strana 62. Govoreći o procesu, postepenom i gotovo neprimetnom otuđivanju od ideje i njenih nosilaca, koji je išao paralelno sa prvim sumnjama i kritičkim primedbama na Sovjetski Savez, Đilas kaže:

„(...) To mutno unutrašnje negodovanje se uobličavalo u bolnoj i neugasivoj žudnji za literarnim, za beletrističkim stvaralaštvom. Smatram da to nije bilo samo bekstvo od politike i političke stvarnosti, nego i stvarno htenje – bez obzira koliki je moj talenat stvarno bio – ka iskazivanju samog sebe. Ali da je u tome bilo i mutnih, nedozrelih i nesvesnih nastojanja za odvajanjem i ’osamostaljivanjem’, u to nimalo ne sumnjam. (...)“

Pretpostavljam zapravo da je pokušaj bekstva Đilasovog u literaturu, koji je predupredio, nakon jednog razgovora – Tito, u stvari bila njegova potajna želja za jednom slobodnijom zonom duhovne aktivnosti od one u kojoj je nevoljno trenutno radio. Pitam se da li bi čovek mogao postaviti i sledeću hipotezu.

Da je to bio nesvestan strah od sukoba, za koji je negde u najdubljim i nesvesnim dubinama svog bića on predosećao da će doći, pa bi u tom slučaju bekstvo u literaturu odložilo taj sukob, ili bi ga prenelo na jedan teren u kome on ne bi bio tako ličan i tako politički. Tačnije, možda, tako javan, a ostao da bude ličan i na taj način izgubio svoju opasnu političku boju.

Strana 63, 64.:

„(...) Uistinu mi se nije sviđala banalnost, vulgarnost te nove vlasti. Sve je ličilo na vlast kao bilo koja druga, a još očitijim i odurnijim samovoljama i besavesnostima. I mada sam to sve video, u sebi i usputno na to negodovao, sve sam pravdao privremenošću i idealom budućeg, besklasnog društva. Cepao sam se tako na emotivnog nezadovoljnika i na utoliko upornijeg, žešćeg zatočnika idealne, idealizovane budućnosti. (...)“ smoke_skull_gun
 I naravno, kao što je to prirodno u takvim slučajevima kao alibi i kao jedini metod kojim se može iz te dihotomije izaći, Đilas se u toj žestokoj borbi za idealnu budućnost nije okrenuo ni borio protiv onih koji su se udaljavali, protiv onih koji su imali privilegija i time izdali svoje ideale, već protivu onih koji su već bili pobeđeni, onih koji su pripadali prošlosti.

Wednesday, February 07, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Lakiranje stvarnosti ali i lakiranje od stvarnosti. 

(Povodom Kostićevog intervjua za „NIN“ od novembra 1981. i moje Oktobarske nagrade, s komentarom na drugoj traci.) Can-We-Get-Over-It
 I najzad tu je „NIN“ od 29. 11. 1981. godine sa intervjuom Dušana Kostića pod naslovom „Nismo hteli da lakiramo stvarnost.“ Uz taj naslov je jedno parče hartije sa mojom beleškom. „Lakiranje je bilo obostrano. Oni koji su lakirali stvarnost bili su obilno od stvarnosti lakirani.“

Tuesday, February 06, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: „Beogradski roman gledan iz slepe mrlje“. 
 ( Članak Stojšina „NIN“, 4. 12. 1977.) 

Tu je u rubrici „Suočavanja“ u „NIN“-u od 4. 12. 1977. prilog Stojšina pod naslovom „Roman o Beogradu“ i podnaslovom „Zašto nemamo beogradski roman, ili ako ga imamo zašto nam se on ne dopada?“ U okviru tog članka o meni on piše:

„(...) Borislav Pekić piše na teme koje jesu o Beogradu, ali su to i svetske teme, a potrebno je i dosta dobre volje, one čitalačke, da se čitalac probije kroz njegove sadržaje. (...)“

Živojin Pavlović prolazi jedva nešto bolje od mene.

 „(...) Živojin Pavlović je pisao o prizemnom Beogradu na način koji je literaran, a jednovremeno se čini i prizemni. (...)“

Bojim se da ipak čak i gore nego ja prolazi Živojin Pavlović. Bora Ćosić nešto neutralnije, o njemu Stojšin kaže:

 „(...) Pisao je prepoznatljivo Bora Ćosić, a mi ipak imamo osećanje da nismo dobili beogradski roman. (...)“

Ali zato kao ravnoteža tu je Slavko Lebedinski. O njemu kaže Stojšin:

„(...) Slavko Lebedinski je napisao darovitu knjigu Kasni orasi upravo za ovu jesen. (...)“

Tu je i Sveta Lukić o kome Stojšin piše:

„(...) U Vodenim cvetovima Svete Lukića ljudske sudbine ispričane su snažno uz beogradski plakat. Vodeni cvetovi imaju brojnu publiku i sigurno će uskoro cvetati ponovo. (...)“ First-Public-Acco
Tu je i Vladimir Bunjac:

„(...) Nekoliko uspelih priča pisao je Vladimir Bunjac, a svaka od njih mogla je biti roman. O Beogradu je pisao i prepoznatljivo i literarno dobro Miroslav Karaulac u romanu Toplotni udar.“

Monday, February 05, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: moji dugovi. 
(Povodom intervencije M. Bećkovića i R. V. M. i mog pasoša.)

 Sledeća dva isečka iz „Studenta“ koja se oba odnose na moje oduzimanje pasoša. Jedan pod inicijalima R. V. M. i naslovom „Zbog čega“, glasi:

„Nedavno se saznalo da je književniku Borislavu Pekiću oduzet pasoš uz obrazloženje da se to čini u interesu državne bezbednosti i bezbednosti narodne odbrane. Ovako formulisano opravdanje za narušavanje osnovnih prava jednog jugoslovenskog građanina u najmanju ruku je neodređeno. Na koji način je ovaj književnik narušio narodnu bezbednost i bezbednost Armije.

 To nikome nije poznato. Ukoliko pak organi Unutrašnjih poslova raspolažu činjenicama koje bi to pokazale oni mogu Pekića zvanično optužiti i suditi mu za eventualna krivična dela. To međutim nije učinjeno što jasno pokazuje da takvih dela nema. O čemu se onda radi? I šta znači ovakav postupak naše službe za unutrašnju bezbednost?

Prema podacima koji su poznati to znači da se kod nas može suditi i za moguće prekršaje za protiv državnu delatnost koja doduše nije ispoljena, ali koja se zbog nečega može ispoljiti. To dalje znači da se svako za koga postoji sumnja da će jednom u budućnosti načiniti neko krivično delo može biti legalno osuđeno ili bar javno diskriminisano.

Ovakve odluke organa bezbednosti u svakom slučaju ne mogu doprineti sticanju poverenja kod građanstva, tim pre što nije prvi put da se na udaru ovih organa nalaze istaknutije ličnosti kulturnog i javnog života u nas.“

Drugi je iz velikog intervjua Matije Bećkovića u „Studentu“ pod naslovom „Lakše je izjasniti se kao pisac nego kao kritičar.“ Poslednje pitanje Isaka Crnogorskog, intervjuera, Matiji pod brojem 15 glasilo je:

„(...) Čujem da ste govorili neke interesantne stvari o Soljženicinu na tribini u Francuskoj broj 7.“

Bećković odgovara:

 „Prirodno je biti na strani Soljženicina i radovati se njegovom uspehu. Mada nije slavno braniti tuđe zatočenike. Za naše društvo je mnogo značajnije da Borislav Pekić, o čijem romanu ovih dana čitamo same superlative zajedno s drugim piscima i slobodnim građanima, dobije pasoš, nego da li će Soljženjicinu biti dozvoljeno da primi Nobelovu nagradu. (...)“ Not-In-The-Mood-For-Sanity2
 Nikad neću Matiji zaboraviti ovu javnu intervenciju. Onda kada je meni bilo najteže, kao ni ovom čoveku sa inicijalima, ni Bori Krivokapiću koji je takođe u „Vidicima“ pokrenuo to pitanje, tim pre što su takve intervencije bile izuzetno retke. U poređenju sa intervencijama koje se danas čine za pisce i građane to je bila kap u moru opšte ravnodušnosti.

Friday, February 02, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“ („Borba“ od oktobra 1968.) 

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Rezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu: Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević,

doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.

 Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije.

Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom. To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom.

Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“ Magician
 Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to je upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

To je upravo ona drama koja je kasnije ušla u Antologiju televizijske drame naše, iako nije davana na televiziji, odnosno davana je mnogo kasnije na TV kao pozorišna prestava, ali kao televizijska drama, kako je pisana, nikada.

Thursday, February 01, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. (nastavak) 
 (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) 

Pitanje: Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti, ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?

Odgovor: Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička.

Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja. Ne verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.

Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena.

Međutim kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava problema života i smrti, to je isto kao kada bi smo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne može da nahrani.

Društvene doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama. Književnost raspolaže samo rečima.

 Njeno osnovno i tragično pitanje je odgovaraju li čemu te reči. I makakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti.

 Bilo bi naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova. To razume se nije tako. Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njenog najpribližnijeg odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu, odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.

Tu negde, verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost. Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras, Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosić.

Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama. Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“
Da
Vinci
Moj komentar. Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu mislim uglavnim crtama i danas, pa mi pada na pamet ideja da bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu „Književne kritike“ mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.

Wednesday, January 31, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. 
 (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) 

Treći isečak je iz titogradske „Pobjede“ od 6. 10. 1968. godine. To je moj intervju i ja ga ovde u celini prenosim, osim naravno uvoda, koji je napravio intervjuer.

„(...) Pitanje: Radnju romana Vreme čuda i Graditelje djeli 20 vjekova. Znači li to da faktor vremena kod Vas ima prividnu ulogu?

Odgovor: Sumnjam da se u svojim direkcijama svet toliko izmenio da se u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama, dilemama, ne bi mogla nazreti jedna uzor istorija, važeća i za nas. Svet pukih činjenica je bez sumnje nešto drukčiji, ali se ostale konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da recimo na duhovna i egzistencijalna iskušenja čoveka reformacije i protivreformacije gledamo kao na nama nepojamne probleme.

Tek u nekom vrlo dalekom vremenu, ako do njega uopšte dođe, možda će biti izvršena ona bitna evolucija, onaj fundamentalni preobražaj moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, koji će onemogućiti umetnost ili ono što će se pod njom tada podrazumevati, da posredstvom prošlosti objašnjava sadašnjost.“

Moj komentar. Danas ne bih baš ništa mogao da oduzmem ovome, što sam onda rekao, jedino su očekivanja neke bitne, fundamentalne evolucije, odnosno revolucije, moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, po meni danas udaljenije nego što sam onda držao, pa gotovo i nemoguće, a moje shvatanje da bez toga nema ni govora, ne samo o progresu čovekovom, nego i o njegovom opstanku, postalo je sada ne samo dublje, nego i fundiranje mnogim novim iskustvima i saznanjima. Monk at the sea
 „Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno, Vi veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana.

Odgovor: Nije to moj metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno.

Tuesday, January 30, 2018

.ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – napad „Literaturnaje Gazete“. 

Drugi je isečak iz „Politike“ uzet 16. aprila po mom mišljenju negde između 1965. i 1970. godine. To je jedna vest Žujovića, korespondenta iz Sovjetskog Saveza pod naslovom „Sveže misli“ i podnaslovom „Novi grubi napad iz lista „Literaturnaja Gazeta“ na „Politiku“. Pri kraju članka reč je i o meni. Citiram taj deo članka:

„(...) Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na ’antisovjetsku paškvilu’, kako je nazvan tekst Borislava Pekića, objavljen u beogradskom ’Ježu’. Taj tekst za koji se pretpostavlja s obzirom na tribinu koja ga objavljuje, da je satiričan, naveden je kao dokaz da se u stvari jugoslovenska štampa bavi antisovjetizmom.

’Literaturnaja Gazeta’ kaže da su redakcije lista ’Jež’ i autor inkriminisanog teksta ’reprodukovali svu zamislivu i nezamislivi klevetu na Sovjetski Savez da bi prikupili sve obaveszne atribute antisovjetske propagande’ i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni ’istančana cionistička piskarala’. Najzad zaključak je da su sada ’neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji’.

 Iz tog teksta koji je izgleda napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije. navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje Sovjetsku za interniranje Jevreja. Takođe se kaže da ’Jež’ dok ceo svet žigoše američku agresiju u Vijetnamu, izjednačuje Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. TN-GhostlyAttendance32

Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne smemo šaliti i kaže da autor napisa u ’Ježu’ optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanje polovine njene teritorije. ’Možda Pekić žali i zbog toga što je sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode od fašističkog jarma?’ zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljan članak Svetov u ’Literaturnoj Gazeti’.“

Ja se sećam da sam na ovo pitanje „Literaturnaje Gazete“, odgovorio samo jednom rečju – DA.

Monday, January 29, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“(nastavak) 

Ovih dana se dogodio sličan slučaj jednom Amerikancu koji je tri tjedna letio raznim avionima iz jedne zemlje u drugu, jer je na to bio prisiljen. Ričard Rog, američki državljanin, po zanimanju mornar, ukrcao se u Njujorku na neki nizozemski brod, te je brod dotaknuo mnoge luke. Iz Amsterdama je prošao kroz Gibraltar, pa kroz Suetski kanal prema istoku.

Tu su počele Rogove peripetije. Na brodu je došlo do žestoke svađe i tučnjave, pa je tom prilikom jedan mornar i poginuo. Roga je to tako potreslo iako navodno nikakvog udjela nije imao, da je u prvoj luci u Karačiju u Pakistanu, sišao sa broda u namjeri da se više ne vrati.

Čudno je, međutim, što je on ostavivši brod zaboravio na njemu čak i svoju putnicu. U Pakistanu nije imao neprilika, imao je nešto novca, pa je proputovao tu zemlju, najvećim djelom pješke ili autostopom. Vratio se u Karači. Imao je novaca samo još za avionsku kartu do Ženeve. Iako nije imao putnice pakistanske vlasti su mu dopustile da uđe u avion.

Ali kad je stigao avionom u Ženevu, švicarske vlasti su mu pravile smetnje. Rog nije smio izaći iz aviona. Ukrcali su ga na avion koji je iz Ženeve leteo za Rim. Ali ni talijaska policija nije imala razumjevanja za nesrećnog Roga. Talijani su ga ukrcali u avion koji se vraćao u Ženevu. Tamo ga nisu očekivali i bili su prilično ljuti. Ukrcali su ga u avion koji je leteo u Amsterdam.

Ali ni Nizozemci ga nisu htjeli primiti i tako je Rog leteo na nekoliko evropskih linija čitava tri tjedna. Novaca da plati karte za ta prisilna putovanja nije imao. Sve su troškove njegovih prisilnih putovanja morale snositi avionske kompanije.

Njima je dakako to dojadilo, pa su one zajednički poduzele korake kod američkih vlasti i Rog je prije nekoliko dana na pariskom aerodromu dobio konačno putnicu i nešto novca da bi mogao iz Francuske odleteti u SAD.“ 200276366-001

 Ova dva isečka izdvojena iz štampe, ja mislim pre 1960. godine, još uvek su literarno potentna, još uvek bi čovek mogao od toga napraviti jednu uspelu komediju. Komediju koja bi možda više nego neke druge ozbiljnije na izgled teme, ilustrovala sumanute prilike u kojima živimo.

Friday, January 26, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“. 

Prilikom sređivanja rukopisa i građe za preseljenje, nalazim jednu fasciklu i u njoj nekoliko isečaka očigledno izdvojenih za prepisivanje i komentarisanje. Ja se ne sećam da li sam to učinio, pa ću sada učiniti ono što sam propustio, zainteresovan upoređivanjem onoga što sada o ovome mislim i onoga što sam, ako sam to zabeležio, mislio onda kada sam ove isečke izdvojio. Na mnogima nema datuma, ali otprilike znam u koje doba bih ih mogao staviti.

Prvi je isečak iz jednog zagrebačkog lista koji se odnosi na putnike bez pasoša i njihove sudbine. Jedan isečak koji me je inspirisao da napišem najpre sinopsis za film pod naslovm „Jedrenjak nazvan nada“, a onda i jednu humorističku novelu. Taj sinopsis nikada nije postao aktuelan, a samu novelu nikada nisam nikome ni nudio ni pokazao. Bila je to jedna mala moja humoristička vežba, pisana u galgenhumornom stilu Stifen Likoka. Isečak glasi:

„Osam mjeseci zarobljen na brodu, Karlo Alberto Munos, dvadesetogodišnji student iz Santosa u Braziliji, napokon je prije nekoliko dana oslobođen dugotrajnog i mučnog zarobljeništva na jednom talijanskom brodu. U februaru ove godine talijanski brod ’Ahil’ tovario je neku robu u brazilskoj luci Santos. Taj brod nema stalne linije, nego plovi iz luke u luku prema tovaru koji prevozi.

Može se dogoditi da na taj način ostane izvan svoje matične luke u Italiji i po godinu dana. Kada je u Santosu obavio svoj posao ’Ahil’ je isplovio. Već je bio na okeanu kad je otkriven slepi putnik. Bio je to nesrećni Munos. On je izjavio da u Braziliji nema više nikoga, da je sam na svjetu, pa želi pokušati negde daleko novi život.

Video je talijanski brod, pa je odlučio da putuje kao slepi putnik u Italiju. Dakako komandantu to nije bilo po volji. Čim je brod stigao u prvu luku, komandant je pokušao Munosa iskrcati, ali nije uspeo. Vlasti nisu htele primiti Brazilca bez dokumenata. Tako je bilo i u sledećoj luci. Ukratko ponavljalo se to u bezbroj luka punih osam mjeseci. (...)“

 Sad sledi jedan isečak iz očevidno opet zagrebačkih novina. Bez naslova je, i on glasi: 08carryx
 „Prije nekoliko godina po svim novinama svijeta pisalo se o čovjeku koji je bio prisiljen da živi na brodu iako nije bio mornar, te je lutao od luke do luke, mjesece i mjesece samo zato što nije imao putnice, odnosno državljanstva, pa mu nije nitko imao putnicu izdati, a policije su mu onemogućavale da se u nekoj od zemlji iskrca. Kako je peripetija tog nesretnika završila, nije poznato.

Thursday, January 25, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 27. septembar 1983. godine.
Između berze i duha. 

Moj stvarni problem je promena ugla života, ne mišljenja. Mišljenje je promenilo ugao ili ga bar menja, ali se život ne odaziva toj promeni, ne sledi je, ne dokazuje. Praksa ne sluša teoriju. Ona joj se ruga, ona je poriče. Ponekad mi se čini, i ne samo čini, ja to znam, da se razdvajam na dve ličnosti, koje se rastaju da bi svaka otišla svojim putem, težeći svojim ekskluzivnim ciljevima.

U vremenu potpunog misaonog odbacivanja svega što je materijalno i oslobođenja od racionalističkih, pozitivističkih i materijalističkih zabluda, ja kao čovek, postajem vulgarni materijalist, pozitivist na detalj, racionalist Londonske berze. 0307grec
 I nije dovoljno to konstatovati, nije dovoljno reći da je ova dihotomija prirodna i da ona samo ilustruje univerzalno važeći manihejski princip u kome moj duh predstavlja strane dobra, a moje telo i moje socijalno biće strane zla, nego povodom toga treba nešto i učiniti. Potpuno napustiti berzu ili povećati moju ulogu u njoj.