Friday, September 24, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 75 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 75 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

VRE­ME REČI I KAKO DA SE IZ­BEG­NU

Ko je u En­gle­skoj pro­veo duže vre­me, usta­no­viće da je njen rečnik po­del­jen u četi­ri ka­te­go­ri­je. U prvu idu reči koje opi­su­ju pred­me­te ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de i najčešće znače što kažu. Najčešće, ali ne uvek. „Cha­ir“ ne oznaćava samo „sto­li­cu“, već i „pred­sed­ni­ka“ ne­kog sku­pa koji na njoj sedi. U dru­goj su vi­še­smer­ne reči što ima­ju bez­broj zna­čen­ja, za­vi­sno od kon­tek­sta ili tona u kome su iz­go­vo­re­ne. Istim idi­o­mom možete po­hva­li­ti i uvre­di­ti, i oni se če­sto ko­ris­te u pa­rl­a­men­tu. U treću vr­stu spa­da­ju reči koje uvek zna­če nešto dru­go nego što mi­sli­te. Ako En­gle­zu ne­što objašnja­vate, re­ci­mo naše na­ci­o­nal­ne od­no­se, a on vam na kra­ju kaže: „I see“, što bi tre­ba­lo da znači: „Raz­u­mem, shva­tam“, sa ap­so­lut­nom si­gur­nošću znaj­te da ni­jed­nu pro­kle­tu reč va­šeg ob­ja­šnjen­ja nije raz­u­meo. U četvr­tu idu reči koje niš­ta ne zna­če. Reći, da­kle, ovde, kao i u svim ci­vi­li­zo­va­nim je­zi­cima, ima­ju četvo­ro­stru­ku na­me­nu: da is­ka­žu ono za šta su stvo­re­ne, da baš to ne iskažu, da to sa­kri­ju, da označava­ju ra­zne stva­ri u isto vre­me ili da ne znače niš­ta.

U po­sled­njoj ka­te­go­ri­ji naj­bol­ji se uzro­ci na­la­ze u kominike­i­ma di­plo­mat­skih raz­go­vo­ra ze­mal­ja čiji su od­no­si nečisti. Iz njih sa­zna­je­te da su „vođeni u obo­stra­nom in­te­re­su“. To niš­ta ne znači, osim što je samo po sebi non­sens. Spo­ra­zum se može uta­načiti tako da bude u „obo­stra­nom in­te­re­su“; raz­go­vo­ri se uvek vode u – vla­sti­tom. A što se obo­stra­ni naj­zad nađe, to je zato što ni­jed­noj stra­ni nije uspe­lo da is­te­ra samo svoj in­te­res.

Ju­go­slo­ven­ski su go­vo­ri po­sle Re­vo­lu­ci­je prošli tri faze. Samo prve de­ce­ni­je ima­li su ja­snoću i di­rekt­nost si­ro­vog živo­ta – ma ka­kav ina­če bio – koju naj­bol­je ilu­stru­je zna­me­ni­ti di­ja­log: „Me Tar­zan – you Jane.“ Na­red­nih tri­de­se­tak go­di­na po­sta­li su u toj meri oslo­bođeni smi­sla da su se pri­bližili tzv. pat­ko­go­vo­ru, ide­a­lu Or­vel­o­vog No­vog je­zi­ka koji je na ljud­ski je­zik ne­pre­vo­div. Po­sled­nje de­ce­ni­je smi­sao se po­ste­pe­no vraća u reči i opet počin­je­mo raz­u­mevati svo­je vođe. Lično, pri­zna­jem, bol­je sam se osećao dok ih ni­sam raz­u­me­vao, ali ja sam mor­bid­ni in­te­lek­tu­a­lac, i meni se ne može ugo­di­ti.

Po­vra­tak smi­sla u reči opaža se i u Evro­pi koja je i po­sta­la samo bla­go­da­reći nji­ho­vom ne­shva­tan­ju. Po­vra­tak nije uvek naj­srećniji, niti pri­li­ke naj­bol­je iza­bra­ne, ali se za početak ni od držav­ni­ka baš sve ne može tražiti. Ne­dav­no je, na pri­mer, održana kon­fe­ren­cija EEZ. U pol­jo­pri­vrednim te­ma­ma, Bri­ta­ni­ja je osta­la usa­milje­na, što je od­u­vek bila nje­na po­taj­na želja, is­pun­je­na sada na ne­pri­ja­tan način. Do­ve­lo je to do is­cr­plju­jućeg odu­go­vlačenja, ner­vne na­pe­tosti i međusob­nih ra­spri. Pre­mi­jer Ši­rak je, pre­ma „L Mon­d“-u na­z­vao gdju. Tačer – domaćicom. Na tako ne­što bri­tan­ski pre­mi­jer i ne bi smeo da se uvre­di. Biti domaćica je pre­ma stan­dar­du vik­to­ri­jan­skih vred­no­sti, za koje se zalaže, naj­vi­še za čim en­gle­ska žena tre­ba da če­zne. G. Ši­ra­k je, međutim, na nje­no pe­da­go­ško iz­la­gan­je pro­cedio: „Balls!“. Na en­gle­skom to znači čvor, gru­dvu. lop­tu i, između osta­log, ono što lop­ta nije a ima­ju muškar­ci i jako im je po­treb­no. Može značiti i hra­brost, man­je po­treb­nu od­li­ku od muško­sti, ali ovde, očigled­no, nije upo­tre­blje­na u tom značenju i bri­tan­ska štam­pa je rik­nu­la od užasa. List „Sun“ se obra­tio g. Ši­ra­ku u nje­go­vom sti­lu: „Iz­vi­ni se, ne­va­spi­ta­ni žaba­ru!“ Ko­men­tar go­spo­de Tačer bio je kla­sično en­gle­ski: „Tako se nešto samo od Fran­cu­za može dožive­ti.“

Da se ne kaže kako su je­di­no po­li­tičari rečima vra­ti­li ci­vi­li­za­ci­jom iz­gu­blje­ne ba­lls, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni do­bri na­rod. Svi­ma je po­zna­ta ne­sreća na sta­ni­ci lon­don­ske podzem­ne žele­zni­ce Kings Kros u ko­joj je iz­gu­bljen tri­de­set i je­dan život. Ne­sreći su, iz­gle­da, pod­jed­na­ko ku­mo­va­li vla­dina po­li­ti­ka šted­nje, ne­ra­zum­lji­vo ne­do­vol­jne mere obez­beđenja i alj­ka­vost od­go­vor­nih službi. Sada do­zna­je­mo da je kri­vi­ca, za­pra­vo, u ne­do­stat­ku inte­li­gen­cije kod mr­tvih. Go­spo­din Džon Vud, službe­nik na šal­te­ru za kar­te, iz­ja­vio je da je veći­na lju­di stra­da­la zbog sop­stve­ne glu­po­sti. Go­spo­din Vud ima 54 go­di­ne. Pret­po­stav­ljam, i decu. Pi­tam se da li bi imao balls tako nešto da kaže da je i nje­gov sin u požaru spal­jen?

Oba pri­me­ra su tužna. U ružnom sve­tlu pri­ka­zu­ju svet u kome živi­mo. Do­pu­sti­te mi zato da se opro­stim pričom o čove­ku koji je malo go­vo­rio, uvek re­kao samo ono što tre­ba i uve­k ja­san bio. To je pred­sed­nik USA Ku­­lidž­. Nje­gov se voz za­u­sta­vio u ne­kom gra­du. Rečeno mu je da se sa­ku­pi­lo tri hil­ja­de pri­sta­li­ca da ga čuju. Kad je iza­šao, Ku­­lidž je lju­ba­zno mah­nuo ru­kom i re­kao: „Zbo­gom!“

Reči su sli­ka ci­vi­li­za­ci­je. Spar­tan­ska rečeni­ca: „Sa šti­tom ili na nje­mu“ ka­zu­je o pri­ro­di la­ke­de­mon­ske za­jed­ni­ce više od mno­gih knji­ga. U Fran­cu­skoj re­vo­lu­ci­ji reči su ubi­le više lju­di nego ije­dan njen uzvišeni cilj. Je­vanđeo­ski sa­vet da se držimo na da i ne, a sve osta­lo uzme­mo kao da je od đavo­la, ne vre­di samo u po­li­ci­ji. Da se tako mi­sli­lo, g. Vud ne bi žrtve svo­je usta­no­ve na­zvao – glu­pim, niti bi fran­cu­ski pre­mi­jer, državničke otvo­re­no­sti za ko­ji­ma svi če­zne­mo, počeo – od­o­zdo.

Ali, zar ne možemo na stvar i druk­ci­je gle­da­ti? Zar se ne sme­mo pi­ta­ti šta nas je na­te­ra­lo da se po­ne­kad oslo­ni­mo na balls i, jer dru­go ne možemo, upo­tre­bi­mo naše gru­be reči tamo gde bi tuđe do­bro delo mo­glo da ih s više uspe­ha za­me­ni?

 

 

 

Thursday, September 23, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 74 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 74 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

LJU­BIČICE, KO­ZJE NOGE I NA­RA­VOUČENI­JE

Vre­me je da dve emi­si­je po­sve­ti­mo lak­šim ob­li­ci­ma te­ških fe­no­me­na među ko­ji­ma živi­mo, u nadi da ćemo kroz njih vi­de­ti ko su i ka­kvi En­gle­zi, a možda i ko smo i ka­kvi mi. I ka­kva je raz­li­ka među nama. Sa­znan­je neće pro­me­ni­ti ni njih ni nas. I tu će raz­li­ka pre­sta­ti. I oni i mi po­no­sićemo se svo­jom ne­pro­men­lji­vošću. čiji su raz­lo­zi ume­sni­ji, neka pro­su­di slu­ša­lac.

Gospodin Far­mer iz Ken­ta osuđen je na glo­bu od 25 fun­ti zato što je van svoje ba­šte is­ko­pao dva bo­ko­ra lju­bi­či­ca i time po­vredio pa­ra­graf 13. Za­ko­na o zaštiti pri­ro­de. U dru­goj priči reč je o živo­ti­njskom car­stvu i 10 fun­ti. U Vejl­su, na pa­di­na­ma brda Orme, kraj sela Aber­kon­veja, pase krdo div­ljih koza ari­sto­krat­skog po­re­kla. Koze su po­tom­ci para ko­jeg je per­sij­ski šah po­klo­nio kral­ji­ci Vik­to­ri­ji i ne pri­pa­da­ju pravno ni­ko­me do isto­ri­ji Im­pe­ri­je. Ne­dav­no je jed­na koza po­vre­di­la nogu. To je jav­lje­no Opštin­škom od­bo­ru Aberkon­veja. Po­zvan je ve­te­ri­nar koji je kozi pružio pomoć. Raćun je iz­no­sio 10 fun­ti. Od­bor je bio spre­man račun da pla­ti, ali je od prav­nog sa­vet­ni­ka upo­zo­ren da će zbog ne­o­vlašćenog iz­dat­ka pla­ti­ti mno­go više kad kon­tro­la pregle­da fman­sij­sko po­slo­van­je Op­šti­ne. Grad­ski oci su se na­šli „na ko­zjem rogu di­le­me“. Ona je rešena do­bro­vol­jnim pri­lo­zi­ma koji su račun iz­mi­ri­li. Ali di­le­me pro­iz­i­šle iz dve sentimentane priče osta­le su ne­iz­mi­re­ne. Jed­na se od­no­si na Bri­ta­ni­ju, dve na nas.

Za­šti­ta dva bo­ko­ra div­ljih lju­bi­ci­ca i jed­ne ko­zje noge nisu je­di­ne čin­je­ni­ce na osno­vu ko­jih su­di­mo o ka­rak­teru od­no­sa između en­gle­skog pi­to­mog ka­rak­te­ra i en­gle­ske div­lje pri­ro­de. Sva­kog se­kun­da indu­strij­ske i ra­di­o­ak­tiv­ne po­lu­ci­je domaćeg po­re­kla uništa­va­ju ne­sravn­ji­vo više bokora lju­bičica nego što to za go­di­nu dana učine ruke ili noge ne­sa­ve­snih En­gle­za. Bri­ga za levu nogu div­lje koze ne iz­vin­ja­va ne­bri­gu za mi­li­o­ne riba i pti­ca u Ir­skom moru i Atlan­ti­ku, ubi­je­nih rav­no­dušnošću pre­ma nu­kle­ar­ka­ma upra­vo onih koji se za koze tako dir­lji­vo bri­nu. Nije po­sre­di hi­po­kri­zi­ja koju po na­vi­ci En­gle­zi­ma pri­pi­su­je­mo. I sud koji je gospodina Far­me­ra osu­dio zbog lju­bičica, i od­bor­ni­ci što su iz svog džepa pla­ti­li lečenje ko­zje noge – o ko­joj mora da brine Kru­na, jer, naj­zad, njoj su koze po­klon­je­ne – mi­sli­li su iskre­no, iskre­no i po­stu­pi­li. Stvar je u ni­vou događanja. Ono što je u sfe­ri po­je­di­načnog, gde se in­te­res može urav­no­težiti emo­ci­jom – ako ova ne košta mno­go – ne­ko­ri­sne lju­bičice mogu se šti­ti­ti i ne­po­treb­ne div­lje koze lečiti. Čim se pređe u sfe­ru opšteg, držav­nog, pa time i ne­od­ređenog, gde ca­ru­je in­te­res, a emo­ci­je služe za iz­bor­ne po­zla­te po­li­tičkih pro­gra­ma, ova­kva bri­ga po­sta­je be­smi­slena i sme­šna. Nju lako pobeđuje poređenje s pri­o­ri­tet­ni­jim vred­no­sti­ma za­jed­ni­ce. Lju­bičice i ko­zje noge nađu se na­jednom suočene s pi­tan­jem kako će se 60 mi­li­o­na En­gle­za gre­ja­ti u XXI veku kad im ne­sta­ne gasa i uglja? U sve­tlu očeki­va­ne zime i mra­ka, koze i lju­bičice ima­ju bed­ne iz­gle­de da prežive.

Kod nas se zlo­stav­ljan­je pri­ro­de man­je za­sni­va na presud­nim čove­ko­vim in­te­re­si­ma, osim možda u Slo­ve­ni­ji, gde je pri­ro­da Slo­ven­cu ge­o­graf­ski bliža, a on njoj du­hov­no, nego u dru­gim kra­je­vi­ma zem­lje. Slo­ven­cu je ja­bu­ka služila da ga hra­ni, Sr­bi­nu da se iza nje kri­je. Na vre­me da oba u njoj samo uži­va­ju, tre­ba još dugo čeka­ti. (To će vre­me doći tek onda kada ih he­mi­ka­li­ja­ma to­li­ko za­tru­je­mo da ih više ne sme­mo je­sti.) Zato se kod nas uni­šten­je pri­ro­de iz­vo­di iz šire ne­bri­ge koja pod­jed­na­ko ob­u­hva­ta građani­na, lju­bičicu i kozu. Za­što, naj­zad, da srp­ska brd­ska koza ima veća pra­va nego grad­ski Sr­bin? Zašto bih se sta­rao o ave­tin­jskim be­o­grad­skim mač­ka­ma kad su mi su­parni­ce, kad se hra­ne iz kan­ti za ot­pat­ke na koje sam i ja počeo do­la­zi­ti? 1 s tim mačkama se po đubri­šti­ma ve­le­gra­da gu­ra­ti, naj­pre noću, a sada i dan­ju? Samo, ne pre­te­ruj­mo! Ni­sam pre­ma mačkama bio ništa bol­ji ni kad je meni bilo bol­je. Kao dete sam ih gađao ka­me­nom, kao od­ra­stao no­gom, kao sta­rac sta­račkim šta­pom. Ka­d je ugled­ni re­sto­ran kraj Be­o­gra­da uhvaćen da služi pseće meso, nismo žali­li ubi­je­ne pse nego sebe. Bez raz­lo­ga, uo­sta­lom, jer pseće je meso u Azi­ji de­li­ka­tes.

Treća di­le­ma nije sen­ti­men­tal­ne nego ra­ču­no­vod­stve­ne pri­ro­de. Op­šti­na­ri Aber­con­veja behu na muci s računom od 10 fun­ti, u našem nov­cu 1987. oko dva i po mi­li­o­na sta­rih di­na­ra. Di­le­ma nije u veličini sume nego u prin­ci­pu. Od­mah su mo­gli po­va­di­ti novčani­ke i sami je pla­ti­ti. Ali, tako se ne radi. Ako ne i prav­no, mo­ral­no – koze pri­pa­da­ju državi, od­no­sno Kru­ni ko­ja ­je sim­bo­li­še. Država se ne sme na­vi­ka­va­ti da nje­ne ra­ču­ne plaćaju građani koji su du­go­ve za­jed­ni­ci po­re­zom već iz­mi­ri­li. Dru­go što me za­pan­ju­je je strah opšti­na­ra da će ih računo­i­spi­tači pro­go­ni­ti zbog tričavih 10 fun­ti. Pi­tam vas koji će ra­zu­man od­bor­nik kod nas o tome bri­gu vo­di­ti? U zem­lji, u ko­joj se ni za mi­li­jar­de ne polažu računi, a kad se i polože, čini se to pred par­ti­jom, ne pre­da mnom i pred vama koji smo opljačkani i koje mogu za­stu­pa­ti samo ne­za­vi­sni su­do­vi, u ta­kvoj zem­lji od­bor­ni­ci nisu ludi da bri­nu za par mi­li­o­na sta­rih di­na­ra.

Ali, i to je opa­sno, o ma­lim su­ma­ma ne bri­nu se ni naši računo­i­spi­tači. I oni oči ima­ju samo za krup­ne ci­fre. Kao da lo­po­vluk, kako su go­vo­ri­le naše sta­re, do­bre, re­ak­ci­o­na­rne bake, ne počinje od pr­vog ne­vraćenog ku­su­ra.

Ne­ka­da se takođe go­vo­ri­lo da ko laže, taj i kra­de, ko kra­de, spre­man je da ubi­ja, a ko ubi­ja, završava vi­so­ko – na vešalima. Po­u­ku u po­sled­nje­m delu val­ja iz­me­ni­ti: tako se za­vr­ša­va vi­so­ko – ali ne na ve­ša­li­ma nego na ne­kom lu­kra­tiv­nom položaju.

 

Wednesday, September 22, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 73 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 73 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

 

AFE­RE, I KAKO IH STE­ĆI

Sva­kom pri­sta­li­ci ka­pi­ta­li­stičkog načina pro­iz­vod­nje koji je oko 1948. go­di­ne učio isto­ri­ju u Ju­go­sla­vi­ji, reč „afe­ra“ je bila bauk s ko­jim se suočava­la nje­go­va vera u pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu. Pre­ma udžbe­ni­ku domaće po­ve­sti, Ju­go­sla­vi­ja pre re­vo­lu­ci­je nije ima­la ništa do ruda koje su eks­plo­a­ti­sa­li stra­ni ka­pi­ta­li­sti, afe­ra koje su eks­plo­a­ti­sa­li domaći i, na­ravno, mo­nar­ho­fašističke dik­ta­tu­re ko­ja ­je sve to omo­gućava­la. Imao sam ve­li­kih muka da sa­vest iz­mi­rim s ne­kim od vi­dlji­vih mo­ral­nih ne­do­sta­ta­ka ka­pi­ta­li­zma. Bio sam vrlo, vrlo na­i­van. Do­vol­jno je bilo da ih pro­gla­sim de­vi­ja­ci­ja­ma, kao što levičari rade sa svo­ji­ma, i stvar bi bila u redu. Si­stem je do­bar, samo se ne spro­vo­di, i zato je očajan. Sada se po­la­ko uviđa da je si­stem oćajan i da je do­bro što se ne spro­vo­di, ina­če bi po­stao ne­pod­nošljiv. Nje­go­ve greške po­sta­ju na­jed­nom spa­so­no­sne.

So­ci­ja­li­stičke afe­re bile su do sada strikt­no po­li­tičke. Nag­le južno­a­me­ričke, pučistički ne­o­če­ki­va­ne sme­ne u vrhu ima­le su za po­sma­trače čar ve­li­kih pljač­ki. U iz­ve­snom smi­slu, to i behu pljačke. Samo, nije se krao no­vac, oti­ma­la se vlast. Od­la­zi­lo se, bar kod nas, u po­li­tičko ništa­vi­lo, ret­ko u za­tvor. U ne­kim zem­lja­ma još re­alni­jeg so­ci­ja­li­zma, iz mi­ni­star­ske sto­li­ce išlo se na gu­bi­li­šte. Osuđeni­ci su na sudu sami sebi držali po­smrt­ne go­vo­re. (Kad je R. Ga­rodi uklon­jen sa vi­so­ke funk­ci­je u KPF, u „L Mon­d“-u je, pod na­slo­vom „Kra­sna sa­hra­na“ pi­sa­no: „Sad, kad su se po­ga­sile sveće, može se slo­bod­no reći da je Ga­rodi imao lepu sa­hra­nu. Dopušteno mu je da sam sebi iz­go­vo­ri po­smrt­nu be­se­du.“) Au­ten­tičnih pljački je malo. Skan­dali su ret­ki, tri­vi­jal­ni, bez­načajni. Eu­fe­mi­stički se zovu – krađom narod­ne imov­ine i do­bi­ja­ju tret­man pred­rat­nog uska­kan­ja u tuđ kokošin­jac. A onda, u krat­kom roku, iz­bi­ja više afe­ra od ko­jih sva­ka košta na­rod sku­plje od svih pred­rat­nih za­jed­no, ra­cu­na­jući i one za koje se ne zna. Iz­bi­ja afe­ra Agro­ko­mer­ca, Ine, Uni­ver­zi­ja­de, 170 000 društve­nih, odnosno ničijih au­to­mo­bi­la, praćene lo­kal­nim ver­zi­ja­ma sve­save­znih krup­nih re­mek-dela zlo­u­po­tre­be moći. Neke od njih, kao Agro­ko­mer­co­va, us­pin­ju se do umet­ničke gro­te­ske, is­ku­plju­jući špe­ku­lant­skom fan­ta­sti­kom bar nešto od straćenih mi­li­jar­di.

Ali naša tema nisu afe­re. Iz­gle­da da one nisu ni tema naše po­li­ti­ke, na­šeg pra­va, na­ših za­ko­na. E to, to što nisu tema te po­li­ti­ke, tog pra­va, tih za­ko­na, to je naša tema.

U Bri­ta­ni­ji se i da­le­ko skrom­ni­je kri­mi­nal­ne afe­re u pri­vre­di za­vr­ša­va­ju na su­do­vi­ma. Iz­da­van­je čeko­va bez po­krića je de­likt koji po­vla­či tužbu. Sud je ne­mi­lo­sr­dan, kako i do­li­ku­je dru­štvu u kome se no­vac ceni više nego čovek, a naj­više onaj koji ume da ga zarađuje. Još ni­sam čuo da se kri­vac ili nje­gov saučesnik kažnja­va­ju isključen­jem iz Kon­zer­va­tiv­ne ili La­bu­ri­stičke stran­ke. I da se to sma­tra do­vol­jnom, pa i vrlo oštrom ka­znom. Član­stvo u ne­koj stran­ci pri­vat­na je stvar građanina, pi­tan­je ličnog iz­bo­ra. Nije čast, ni po­čast. Niti pri­vi­le­gi­ja koja čove­ka stav­lja iz­van domašaja za­ko­na. U Ju­go­sla­vi­ji se isključenje iz par­ti­je sma­tra za­me­nom za isključenje iz društva koje je opljačkano. Opo­me­na pred isključenje od­go­va­ra pe­to­go­dišnjem zatvo­ru, a isključenje je dru­go ime za doživot­nu ro­bi­ju. Što je iz­ve­stan na­pre­dak, jer pam­ti­mo vre­me kada je ta­kvo isključenje bilo rav­no smr­ti. Dru­štve­noj i psi­ho­loškoj, u sva­kom slučaju. Biti iz­van par­ti­je značilo je biti iz­van živo­ta. To nas i vraća na pra­ve raz­lo­ge zbog ko­jih se isključenje iz par­ti­je sma­tra to­li­ko važnim da za­men­ju­je sud­sku ka­znu. U višepar­tij­skom si­ste­mu ono ne znači niš­ta. Član­stvo u ne­koj par­ti­ji, ako za nju ak­tiv­no ne ra­di­te, ne do­n­o­si niš­ta osim razočaren­ja kad iz­gu­bi na iz­bo­ri­ma. Ali tamo gde po­sto­ji sa­mo ­jed­na par­ti­ja, bri­san­je iz član­stva ima ka­rak­ter po­li­tičke smr­ti. To je za­tva­ran­je sva­kog iz­gle­da na na­pre­do­van­je u svim bit­nim zo­na­ma držav­nog živo­ta. (I u tom smi­slu su građani koji par­ti­ji ne pri­pa­da­ju već u načelu građan­ski mr­tvi, samo u čitul­ji ­još nisu oglašeni.) I za­to ­je bilo tužno i poučno pra­ti­ti si­zi­fov­ske na­po­re le­gi­je ju­go­slo­ven­skih lopova, tih pro­vin­ci­jalnih Bo­kas­a, da osta­nu u par­ti­ji koju su be­sram­no kom­pro­mi­to­va­li, a još više na­po­re nji­ho­vih saučesni­ka da ih u njoj zadrže. Na sud s pra­vom nisu ni mi­slili. Ni na otpuštan­je iz službe. Važno im je bilo je­di­no da osta­nu u par­ti­ji. Jer, time će se i sve osta­lo pod­ra­zu­me­va­ti.

Pre­zi­rem ih ali im pri­zna­jem da su bar u jed­noj stva­ri u pra­vu. Za­što bi trčali pred rudu? Zašto bi tuđe kri­vi­ce na sebe uzi­ma­li? Oni su kri­vi, nema sum­nje. Ali oni kri­vi ne bi uspe­li da budu da neki dru­gi nisu još više kri­vi.

Član­stvo u jed­noj par­ti­ji, ma ko­li­ko bila ili mi­sli­la da je avan­gard­na, ne može značiti proširen­je građan­skog pra­va koje nam svi­ma po za­ko­nu pri­pa­da. Ono, even­tu­al­no, može samo da uveća nečije dužno­sti i od­go­vo­rno­sti, po­go­to­vo ako dru­ge par­ti­je za iz­bor nema, ako smo pri­m­o­ra­ni sve da oče­ku­je­rmo od je­dne je­di­ne ide­je.

Ne­po­sto­jeće pra­vi­lo bol­je ­je od iz­ne­ve­re­nog. Za­kon koji se ne po­štu­je, štet­ni­ji ­je od za­ko­na koga nema. Pra­vo koje se pre­zi­re, opa­sni­je ­je od pra­va koje ne po­sto­ji. Par­ti­ja ko­ja ­je na kor­mi­lo zem­lje došla da is­pra­vi sve ne­prav­de ovog sve­ta a završava is­prav­lja­njem bi­o­gra­fi­je svo­jih ko­rum­pi­ra­nih čla­no­va, nema šta da traži u budućno­sti jed­nog na­ro­da, pre nego što nešto ozbil­jno ne ura­di sa svo­jom prošlošću.

 

 

 

Tuesday, September 21, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 72 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 72 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ISTO­RIJSKE ISTI­NE, ILI GDE SE DEDE CAR DUŠANA BLA­GO?

Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja otpočela je, po­red krupnih reči, i time što je jed­noj ženi ot­ki­nu­la gla­vu. Kad god se o raz­lo­zima po­gub­ljen­ja kral­ji­ce Ma­ri­je-An­to­anete go­vo­ri, kao naj­jači ar­gu­me­nat uzi­ma se sa­vet omražene Au­stri­jan­ke da, ako nema hle­ba, Fran­cu­zi tre­ba da­ je­du kolače. Moj gim­na­zij­ski pro­fe­sor iz 1946, s uda­rničkom pos­tre­vo­lu­ci­o­na­rnom praksom i en­tu­zi­ja­zmom ko­jim ­je na­dok­nađivao skro­man na­predni staž iza sebe, i iz­gle­di­ma na di­rek­tor­ski položaj is­pred sebe, kad god smo na toj temi bili, do­bi­jao je na­pa­de hu­ma­ni­stičkog besa. Be­s je bio uza­lu­dan, ta­man ko­li­ko po neka isto­ri­ja. Ma­ri­ja-An­to­aneta nije bila kri­va za gla­do­vanje Parižana; moj pro­fe­sor nije po­stao di­rek­tor; a mno­ge isto­ri­je bol­je da se nisu de­si­le. Kral­ji­ca, na­i­me, niš­ta rđavo nije mi­sli­la kad je na­ro­du pre­po­ručila da me­sto hle­ba jede kolače. Na­iv­no je držala da na­rod­na vre­me­na ne mogu biti gora od ne­na­rod­nih. Jer za vre­me An­ci­en Régi­me, ako nisu ima­li do­vol­jno hle­ba, pa­ri­ski su pe­ka­ri mo­ra­li građani­ma po is­toj ceni pro­da­va­ti kolače.

U na­šim pe­ka­ra­ma hle­ba često nema. To je, između osta­log, do­kaz da su na­rod­ne. Dru­gi­ je do­kaz na­rod­ni hleb, koga nema ni­je­dan na­rod na sve­tu. Svi ima­ju – hleb. Ili ga, kao Ti­ge­ja u Eti­o­pi­ji, nema. Kod nas je hleb koga nema na­rod­ni, onaj ko­jeg ima tre­ba­lo bi, da­kle, da bude – ne­na­rod­ni?

Epi­zo­da s Ma­ri­je-An­to­anete pre­po­ru­ču­je opre­znost u per­cep­ci­ji ta­ko­zva­nih isto­rij­skih fa­ka­ta. Po de­fi­ni­ci­ji, fa­kat je nešto što se do­go­di­lo kako se do­go­di­lo, i kao ta­kvo ne­pro­m­en­ji­vo je. Stva­rnost ne po­zna­je čin­je­n­i­ce u tečnom agre­gat­nom stan­ju, čije se značenje iz jed­nog u dru­go pre­li­va kao voda u spo­je­nim su­do­vi­ma. U međuvre­me­nu, nema go­to­vo ni­jed­nog po­ve­snog fak­ta koji nije pro­men­ljiv, koji se bez us­tručavan­ja na naše oči ne men­ja, čas u jed­nom, čas u dru­gom sme­ru, kako od­go­va­ra ovom ili onom tre­nut­ku, ovoj ili onoj po­tre­bi. Čita­jući nove knji­ge o Drugom svet­skom ratu, iz­gle­da nam da se on po­no­vo vodi, ovog puta na drukčiji, re­klo bi se uz­bu­dlji­vi­ji način nego pri pr­vom, ori­gi­nal­nom izvođenju. Fak­ta doživ­lja­va­ju ge­ne­tičke pro­mene kao vi­ru­si. Is­ti­na je po­sta­la pred­met do­go­vo­ra, po­tre­be, opor­tu­ni­te­ta. I Pon­ti­je Pi­lat, pro­ku­ra­tor Ju­de­je, imao je pra­vo kad je od nje oprao ruke.

Da li je rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de V. Čerčil znao da će Ko­ven­tri biti sravn­jen sa zem­ljom, i ni­ka­kve mere nije pred­u­zeo samo zato što bi tada Nem­ci raz­u­me­li da En­gle­zi po­se­du­ju nji­ho­ve taj­ne ko­do­ve? Ko je ubio poljs­kog pa­tri­o­tu ge­ne­ra­la Ši­kor­skog? Ne­sreća slučaja ili ne­sreća s bri­tan­skim ime­nom? Ko je sve do sada, kad je ne­po­tre­ban po­stao, šti­tio au­strij­skog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke? I zašto je to činio? Jesu li bal­kan­ski ra­to­vi bili oslo­bo­di­lački, kako tvr­di srp­ska, ili osva­jački, kako mi­sli ma­ke­don­ska isto­riogra­fi­ja? (Jer, raz­ličito tumačenje ne tiče se je­di­no po­sle­di­ce događaja, nego re­tro­grad­no men­ja i nje­go­vu pri­ro­du, men­ja sam fa­kat, or­ve­li­jan­ski men­ja isto­ri­ju una­trag.)

Gde se dede car Dušana bla­go? Gde ­je isti­na, šta je isti­na?

Samo na­iv­ni ve­ru­ju da na nju tre­ba čeka­ti tri­de­set go­di­na i da će je ot­kri­ti otvo­re­ne državne ar­hi­ve. Do­ku­me­nt je stvar čitan­ja. O do­ga­đa­ju po­sto­ji se­ri­ja pro­ti­vrečnih dokume­na­ta iz ko­jih se iz­vo­de opreč­ni za­ključci. Za­vi­sno od čitača. Nešto je do­ku­me­nt ili ne­u­po­tre­blji­va har­ti­ja. Dokume­nt može biti pod­met­nut, jed­na­ko kao što ume da ne­sta­ne. Na gu­stim i iz­u­kršta­nim psi­ho­stra­da­ma me­mo­a­ra i dnev­ni­ka lju­di koji po­vest pra­ve ili u nje­noj pro­iz­vod­nji ova­ko i ona­ko učestvu­ju, česte su stran­pu­ti­ce vol­je i želje. Isto­ri­ja je mut­na i ha­o­tična sli­ka pret­po­stav­ki iz koje su mno­ga fak­ta, usled ne­do­stat­ka do­ka­za, pro­te­ra­na i zamenje­na onim što je babi milo.

Gde se dede car Dušana bla­go? Gde je, šta je isti­na?

Možda pi­tan­je nije do­bro po­stav­lje­no? Možda val­ja pitati: kome uopšte tre­ba? Tre­ba li bo­le­sni­ku od raka reći od čega umi­re? Zar smrt nije do­vol­jna? Zar nije ista, jed­na, ma od čega po­ti­ca­la?

Po­li­ti­č­a­ri se slažu u mišljen­ju da je isti­na o isto­rij­skom događaju neka vr­sta dvo­stru­ke šte­te. Šte­tan je često već sam događaj. Nje­go­vo iznošenje u jav­nost šte­tu samo uvećava. Voj­ni­ci im se pri­družuju. Po­slov­ni lju­di takođe. Kri­mi­nal­ci i po­li­ci­ja već su po­slo­vično dis­kret­ni. Je­di­ni fa­na­ti­ci koji još u­vek ne­ka­kvu isti­nu te­ra­ju, naučnici su po svo­jim la­bo­ra­tori­ja­ma, iz­ve­sni no­vi­na­ri po svo­jim re­dak­cija­ma, i po neka prežive­la žrtva isto­ri­je koju ne za­do­vo­lja­va­ju su­ma­ma objašnjen­ja. En­gle­zi su maj­sto­ri po­li­tičke mi­mi­kri­je. Isti­na se kri­je tra­di­ci­o­nalnim po­stup­kom u kome na­vi­ka i strast pre­ma dis­kre­ciji igra­ju veću ulo­gu od za­ko­na o čuvan­ju državne taj­ne. Po­greb isti­ne se od­vi­ja u tri faze. Od­lu­ke koje se do­no­se po klu­bo­vi­ma kri­ju se od ka­bi­ne­ta. Ka­bi­net ih za­tim kri­je od par­la­men­ta. Tek po­tom se one kri­ju od na­ro­da. Ali do­tle je isti­na već to­li­ko ne­ja­sna da se može i izreći. Niko je neće raz­u­me­ti. Niko neće zna­ti kako i zašto je, u vre­me Fol­kland­skog rata, po­to­pljen ar­gen­tinski brod „Bel­gra­no“ s ko­jim je po­to­nu­lo 350 lju­di, iako je ras­pra­va o tome me­se­ci­ma pu­ni­la stup­ce no­vi­na i go­vo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka i ne­u­morno­ hra­ni­la en­gle­ski na­ci­o­nal­ni stid. Neki su od leševa is­pli­va­li, leš isti­ne ni­kad.

U većini slučaje­va, isti­na se i ne kri­je. Ona je tek malo drukčija od stvar­no­sti. Kao i sva­ka umet­nost.

 

Monday, September 20, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 71 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 71 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

NO­STAL­GIČAN PO­MEN

SRP­SKO - BRI­TAN­SKIM OD­NO­SI­MA

Već sama čin­je­ni­ca da oni po­sto­je, da neki od­no­si između Srba i En­gle­za eg­zi­sti­ra­ju, čak i da su pri­lično sta­ri, tre­ba da nas čini po­no­sni­ma. Biti zapažen od Fo­re­n Of­i­sa nije ni naj­man­je laka stvar. Čak je i Hi­tle­ru to pošlo za ru­kom tek kada je opa­lio iz svih to­po­va. Iz ono­ga što sam pročitao o ne­m­ač­ko-en­gle­skim od­no­si­ma tog doba, uve­rio sam se da je za buđenje En­gle­za po­treb­na samo ve­li­ka buka i da ne pali niš­ta man­je od met­ka u srce.

Isto­rij­ski uzev, prvi je od­nos bio ol­fak­tične na­ra­vi. Ti­cao se en­gle­skog mi­ri­sa, a nos je bio srp­ski. Ne­gde oko 1200. go­di­ne, srp­ska je prin­ce­za iz kuće Ne­man­jića, uda­ta za vi­zan­tij­skog cara, pala u ne­svest kada joj je pri­li­kom audijen­ci­je pred­stav­lje­na fra­načka de­le­ga­ci­ja u ko­joj je bio i je­dan Bri­ta­nac. Nije u pi­tan­ju bio nje­gov iz­gled, prem­da ni on nije bio za od­ba­ci­van­je, nego eg­zo­tičan mi­ris nje­go­ve pri­rod­ne, od ro­đen­ja ničim ne­dir­nu­te kože.

Ota­da ­je s Ostr­vom, srećno po nas, iz­gu­blje­na sva­ka veza, da se opet us­po­sta­vi za­o­bi­la­znim pu­tem. Kroz Afri­ku, Azi­ju i pre­ko Tur­ske. Sto­lećima nije En­gle­ska pri­mećiva­la Srbe, skri­ve­ne pod eu­fe­mi­stičkim poj­mom „ne­srećnih hrišćana“, koji su se op­la­ki­va­li po vik­to­ri­jan­skim sa­lo­ni­ma, ali se za njih ni­kad niš­ta nije učini­lo. Grčkoj bor­bi za ne­za­vi­snost En­gle­zi su po­sla­li bar jed­nog za­lud­nog i hro­mog pe­sni­ka, koga su na­pla­ti­li s pola Par­te­no­na, a nama ni to. Nama su dali ono što na­rod zove šu­pljim no­sem do očju. Pri­me­ti­li su nas tek kada smo i mi iz to­po­va opa­li­li. Nažalost, bez kon­sul­ta­ci­je sa Dau­ning Stri­tom 10 i za Lon­don u krajn­je ne­zgod­no vre­me. En­gle­ske uši ­još su za­glu­še­ne ka­no­na­dom Bo­na­par­ti­nih to­po­va. Tur­ska je tada Na­po­le­o­nov sa­ve­znik. Sva­ki po­kret koji sla­bi Tur­sku, En­gle­skoj, u načelu, do­bro dođe. Ali, u pro­kle­toj prak­si koja sva na­če­la kva­ri, naročito ona za koja se mi hva­ta­mo, Tur­ska leži na bri­tan­skom putu za In­di­ju. 1 sve što je sla­bi, izlaže taj put de­struk­tiv­nom uti­ca­ju Rusa i Au­stri­ja­na­ca, čemu ni naj­man­je ne pro­ti­vu­reči što su oni en­gle­ski sa­ve­zni­ci u ant­ina­po­le­o­nov­skoj ko­a­li­ciji. Zap­le­te­na si­tu­a­ci­ja ve­za­na za osva­jan­je In­di­je ne dopušta hrišćan­skoj Bri­ta­ni­ji da za hrišćan­ske Srbe i nji­ho­vu oslo­bodilačku bor­bu išta ura­di, osim da je, kad god može i kako može, ome­te. Na evrop­skim kon­gre­si­ma na ko­ji­ma se rasprav­lja­lo o sud­bi­ni bo­l­e­sni­ka s Bos­fo­ra, Sr­bi­ma ­je uvek lakše bilo izaći na kraj s ne­vere­ničkim Tur­ci­ma nego s nji­ho­vim hrišćan­skim pro­tek­to­ri­ma u Lon­do­nu.

Idući ko­rak bio je slan­je en­gle­skog kon­zu­la u po­lu­za­vi­snu Sr­bi­ju. Go­spo­din kon­zul ­je iz kočija uga­zio pra­vo u kon­jski iz­met i one­sve­stio se. Ne­sve­sti­ca srp­ske prin­ce­ze bila je naj­zad na­plaćena. Po­zna­to je takođe da smo en­gl­e­skog po­sla­ni­ka do­bi­li pre en­gle­skog klo­ze­ta, i da bi bol­je bilo da je obr­nu­to. Od klo­ze­ta bi­smo ima­li više ko­ri­sti nego od posla­ni­ka, od koga smo ima­li uglav­nom štete.

Go­di­ne 1903. de­si­lo se da smo ubi­li kral­ja i kral­ji­cu iz kuće Obre­no­vić, a nji­ho­va tela iz­ba­ci­li kroz pro­zor koji je bio otvo­ren pre­ma Evro­pi. Kon­zul je de­mon­stra­tiv­no napustio Be­o­grad. Po­stu­pak je bio ap­so­lu­tno shoc­king. Slažem se. Bi­lo ­je to gru­bo, bru­tal­no, var­var­sko ubi­stvo. A na­da­ sve, po iz­ved­bi – glu­po. Ne­do­sta­ja­lo mu je isto­rij­ske ele­gan­ci­je s ko­jom su ti isti En­gl­e­zi sma­kli svo­ga Čar­l­sa I. Ali ja se kla­dim, da smo fi­ni­je po­stu­pi­li i kral­jev­ski par dis­kret­no za večerom po­tro­va­li, da bi nas na­zva­li pro­kle­tim Vi­zan­tin­ci­ma!

U Prvom svet­skom ratu En­gle­zi su po­no­vi­li tra­di­ci­o­nal­nu ne­se­bičnost u od­no­su na Srbe. Sa­svim su ne­se­bično od nas zah­te­va­li da Bu­ga­ri­ma ustu­pi­mo celu Ma­ke­do­ni­ju i Južnu Sr­bi­ju i 1915. ku­pi­mo bu­gar­sku ne­u­tral­nost. Ni­smo pri­sta­li. I Bu­ga­ri su sta­li na stra­nu Nemačke. Lord Kiče­ner je re­kao: „Pro­kle­la bal­kan­ska ban­da!“ a Fo­re­n Of­i­s je još i sada zbog toga na nas ljut. Dne 27. mar­ta 1941. uva­li­li su nas u be­smi­slen, una­pred iz­gu­bljen rat. Čerčil je re­kao da je Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Ko­so­vu i od koje nam je pet ve­ko­va po­sle iz­gu­blje­ne, takođe be­smi­sle­ne bit­ke, duša osta­la – u nosu. Kako bi bilo požali­ti En­gle­ze što nisu sačuva­li dušu, a iz­gu­bi­li bit­ku kod Vo­te­r­lua? Po­ku­šaj­te. Reći će vam da ste ludi. I da je po­be­da kod Vo­ter­lua lepša i ko­ri­sni­ja od sva­ke pro­kle­te duše.

Go­di­ne 1944, na dan Hri­sto­vog vaskrsenja, gađali su nas bom­ba­ma. Shva­ti­li su da kao sa­ve­zni­ci mo­ra­mo raz­u­me­ti ono što nisu očeki­va­li da raz­u­me ni Rim ni Beč. Pošto smo rat iz­gu­bi­li, kad se sve izračuna, spo­ri­je od svih ze­mal­ja Za­pa­da, gnja­vi­li su nas pre­ko ra­di­ja s ko­jeg vam go­vo­rim po­zi­vi­ma u novi rat. Go­spo­din Har­i­son, moj uvaženi pret­hod­nik za ovim mi­kro­fo­nom, po­zi­vao je „svo­je dhrag­he pri­hja­lel­je Shr­be“ da ubi­ja­ju Nem­ce, dok je nje­gov kom­patri­o­ta, go­vo­reći oku­pi­ra­nom G­ern­ziju i Džer­siju, ta­mošnje po­ro­blje­ne En­gle­ze po­zi­vao da ku­šu­ju i s Nem­ci­ma sarađuju. Čita­vu srp­sku i ju­go­slo­ven­sku si­tu­a­ci­ju to­kom po­sled­njeg rata su­mi­rao je Čerčil u pi­tan­ju upućenom bri­ga­di­ru Makli­nu: „Na­me­ra­va­te li da živi­te tamo po­sle rata?“ Pošto bri­ga­dir to ni u snu nije na­me­ra­vao, sud­bi­na nam je za­ključena kako je sle­di­lo i da­nas je svi­ma vid­na.

Sli­ka an­glo-srp­skih od­no­sa nije ve­dra ali je poučna. Bri­ta­ni­ja je gle­da­la svo­je in­te­re­se. Mi smo se ba­vi­li du­šom.

Ko nam je kriv?

 

Friday, September 17, 2021

 

Sabrana pisma iz tuđine 70 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

GVO­ZDE­NI PU­TE­VI NAŠIH NE­PO­VE­REN­JA

Među pi­smi­ma koja do­bi­jam po­vo­dom ovih ko­men­ta­ra ima i jed­no jav­no koje po­min­jem s od­vrat­nošću, iako će nam, po vol­ji iro­ničnog pa­ra­dok­sa, ono pomoći da iza­be­remo da­na­šnju temu i iz­ve­de­mo još jed­nu raz­li­ku između našeg i en­gle­skog ka­rak­te­ra.

Je­dan od umil­ja­ti­jih pa­su­sa pi­sma ­jed­nog pse­u­do-Živo­rada iz Kra­gu­jev­ca, gla­si: „Is­pa­da da ste vi, go­spo­di­ne la­žov ili ste na­pro­sto iz­vi­ka­ni eru­di­ta, tj. puka ne­zna­li­ca, ako već ni­ste i plaćeni ocr­nji­vač.. .“ Ovih ne­ko­li­ko ma­ro­der­skih kom­plime­na­ta za­ra­dio sam pri­med­ba­ma na šesti­nu zem­lji­ne ku­gle koja već tri četvrt sto­leća na­sto­ji da ube­di pre­o­sta­lih pet še­sti­na kako iz­građuje Obećanu zem­lju, da bi tek sada, u po­sled­njoj četvr­tini, shva­ti­la da je iza sebe, u živo­tu svog ve­li­kog na­ro­da, osta­vi­la ja­lov­inu jed­ne uto­pi­je koje će se ra­zum­ni po­tom­ci sti­de­ti. Duh pi­sma nije po­sle­di­ca per­so­nalne iz­o­pačeno­sti mog ko­re­spon­den­ta, ma­ni­je gon­jen­ja koja u sve­mu vidi ne­pri­ja­tel­je, tuđe agen­te i zle de­mo­ne pro­pa­sti, mada ču­jem da ona već ima svo­ju rel­jef­nu bi­o­gra­fi­ju. Vo­leo bih da smem reći kako je ona u ve­li­koj meri re­zul­tat ide­o­lo­gi­je re­al­nog so­ci­ja­li­zma, čija je po­vest puna lažnih pro­ce­sa, lažnih sve­do­ka, lažnih pri­znan­ja, ali i pra­vih pro­gona, pra­vih hap­šen­ja, pra­vog strel­jan­ja, pa i ge­no­ci­da. Pro­cesi su. da­kle, bili lažni, ali su me­ci na­kon njih bili pra­vi. Ne mogu to reći, jer na Bal­ka­nu tra­di­ci­ja kom­pro­mi­to­van­ja tu­đih mo­ti­va ne potiče od juče. Ona je utka­na u našu po­ve­st kao što je iz­be­ga­van­je sva­kog načela, na­ro­či­to ide­o­loškog, bit­na ozna­ka prag­ma­tič­ne en­gle­ske isto­ri­je. (Kad su od načela da načela ne­ma­ju samo dva puta od­stu­pi­li, En­gle­zi su u doba na­zad­nog i pro­mi­sku­i­tet­nog kral­ja Henrija VIII na lo­ma­či spal­ji­va­li lju­de drukčijeg mišljen­ja, a u vre­me na­prednog i re­vo­lu­ci­o­na­rnog Krom­vel­a ju­ri­li veštice. To je En­gle­zi­ma za­u­vek po­ka­za­lo da im ne­či­ja na­pred­nost ili na­zad­nost neće sačuva­ti živo­te i da od krup­nih ide­ja mo­ra­ju po­tražiti neku zdra­vi­ju od­bra­nu.)

U go­di­na­ma srp­ske bor­be za ne­za­vi­snost, našeg la­ga­nog raz­venčavan­ja s tur­skom Im­pe­ri­jom i rvan­ja ve­li­kih sila o Bal­kan, niko nije mo­gao biti pro­sto Sr­bin, po­go­to­vo samo čovek. Mo­rao je uvek i ne­ko­me pri­pa­da­ti, nečiji biti, za ne­ko­ga ra­di­ti. Sr­bin je tada bio au­strij­ski, ru­ski, tur­ski čo­vek, ili je bio mr­tav. Stran­ke su bile pro­ru­ske ili pro­austrij­ske. Kad smo gra­di­li gvo­zde­ni put, srp­sko­in­di­jan­ski pre­vod za željeznice, u pa­rl­a­men­tu nisu se­de­li oni koji su za željeznice i oni koji su pro­tiv, i koji su za ili pro­tiv bili po svo­joj slo­bod­noj vol­ji; se­de­li su plaćenici Beča, Pe­tro­gra­da, Ber­li­na i dru­gih evrop­skih pre­stol­ni­ca, za­in­te­re­so­vanih za tran­sbal­kan­sku pru­gu. Pri sva­kom ugo­va­ran­ju li­fe­ra­ci­je oru­žja, lju­di su bili Ško­dini, Kres­o-Šnaj­de­ro­vi, Armstrongovi, Er­har­do­vi, Krup­o­vi. Između dva rata, Au­stri­ju je za­me­ni­la Nemačka, a na sce­ni se po­ja­vi­la Fran­cu­ska ko­joj smo du­go­va­li za­hvalnost, i Bri­ta­ni­ja ko­joj osim rav­no­dušno­sti niš­ta ni­smo bili dužni. Pred sam rat, koji je od mene, imućnog sina sa iz­gle­dom na na­sle­đe, načinio oca-bed­ni­ka kome po­tom­stvo tre­ba da plaća du­go­ve, lju­di su bili oso­vinski ili sa­ve­znički, osim ko­mu­ni­sta koji su is­traj­no osta­ja­li ruski. Stan­je se pro­dužilo i kroz rat da pro­cve­ta po­sle ono­ga što su jed­ni na­zi­va­li oslo­bođen­jem a dru­gi naj­većom na­cional­nom ka­ta­stro­fom po­sle Ko­so­va. U vre­me moje mla­do­sti, svi su re­ak­ci­o­ne­ri, u koje sam s odušev­ljen­jem i ja spa­dao, ra­di­li za ­jed­nu ili više stra­nih sila, od ko­ji­h je, zbog Un­ri­nih pa­ke­ta, žvakaćih guma, džeza i even­tu­al­no de­mo­kra­ti­je, naj­o­mil­je­ni­ja bila Ame­ri­ka. Ko­mu­ni­sti su i dal­je po­no­sno ra­di­li za Ruse te smo ih zva­li ru­skim na­jam­ni­ci­ma, a oni nas an­glo-ame­ričkim plaćeni­ci­ma.

Tra­di­ci­ja sum­nje u tuđe mo­ti­ve, u tuđi ra­zum, u tuđe po­šten­je od­li­ka je našeg ka­rak­te­ra. Ona po­ka­zu­je ko­li­ko ne­ma­mo po­ve­ren­ja u same sebe. Ko hro­nično gaji ne­po­ve­renje u dru­ge, mo­gao ga je steći samo is­ku­stvom. Kako sva­ki čovek o sebi naj­vi­še zna i sebe naj­bol­je po­zna­je, biće da je ta ružna sa­mo­spo­zna­ja osno­va na­zo­ra po ko­ji­ma su svi lju­di hul­je. Ili da nisu samo dok se ne ot­kri­je da jesu.

Ta­kav mi­sa­o­ni ma­nir u Bri­ta­ni­ji nije po­znat. Možete biti u za­bl­udi, u ko­joj sam možda i ja kad sam se usu­dio da uvre­dim so­ci­ja­li­stičku Atlan­ti­du mog kra­gu­je­vačkog do­pisnika, ali ne mo­ra­te zbog toga oba­ve­zno biti i plaćeni. U za­blu­di ili pra­vu možete biti i po vla­sti­tom iz­bo­ru, sa­svim džabe. Ako lepo go­vo­ri­te o So­vjet­skom Sa­ve­zu, niko vam neće reći da ste na plat­nom spi­sku ru­ske oba­ve­štaj­ne službe. (Oni koji jesu go­vo­re o Ru­si­ma ružno. I je­di­ni svet koji u sva­ko­me vidi špi­ju­na, a u sva­kom činu špi­ju­nažu, sami su špi­ju­ni.) Kod nas, međutim, to nije moguće. Naj­pre, zato što se mi­sli da čovek mora biti plaćen da bi uop­šte mi­slio, a po­tom, da dvo­stru­ko mo­ra ko­šta­ti ako mi­sli po­grešno.

Živo­rad iz Kra­gu­jev­ca ne radi niš­ta dru­go nego se drži na­ci­o­nal­ne tra­di­cije. Pi­tam se samo ko ga za to plaća. Nije on valj­da ­je­di­ni Sr­bin koji Ruse lju­bi za­ba­da­va, po do­bro­stivos­ti sl­a­ven­skog srca? Jer ­ja sam, jav­no pri­zna­jem, plaćen. Za ove ko­men­ta­re do­bi­jam no­vac.

Zar nije gra­đan­ski red da i on kaže ko nje­ga plaća?

 

Thursday, September 16, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 69 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 69 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

DVA BRI­TAN­SKA PO­GLE­DA NA

RU­SIJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Dne 9. no­vem­bra 1917. „Man­če­ster Gar­di­an“ je do­neo sle­deću vest: „Boljševi­ci su, uz pomoć pe­tro­grad­skih tru­pa, obo­ri­li vla­du Ke­ren­sko­g i us­po­sta­vi­li vla­du Voj­nog re­vo­luci­o­na­rnog ko­mi­te­ta. Ne­što po­sle šest sati so­vjet­ske su tru­pe, pred­vođene po­sa­dom kr­sta­ri­ce 'Au­ro­ra', na­pa­le Zim­sku pa­la­tu, sedište Pri­vre­me­ne vla­de. Ka­de­ti i žen­ski ba­tal­jon, koji su pa­la­tu šti­ti­li, na va­tru su od­go­vo­ri­li, ali su se naj­zad pre­da­li. Pred­sed­nik Sa­ve­ta rad­ničkih i voj­ničkih de­pu­ta­ta Pe­tro­gra­da g. Troc­ki ob­ja­vio je da pri­vre­me­na vla­da više ne po­sto­ji, da su nje­ni mini­stri po­hap­še­ni i da je par­la­ment ras­pu­šten. G. Len­jin je održao go­vor u kome je is­ta­kao tri prva za­dat­ka koja sto­je pred ru­skom de­mo­kra­ti­jom: okončanje rata, pre­da­ja zem­lje sel­ja­ci­ma i rešavan­je kri­ze...“

Prem­da ni je­dan od ovih za­da­ta­ka ni po­sle se­dam­de­set go­di­na nije izvršen – Rusi su od tada u stal­nom ratu s ne­kim, sel­jak još nije do­bio obećanu zem­lju, eko­nom­ska kri­za nije okončana – re­vo­lu­ci­ja je ipak u nečemu uspe­la: traj­no je En­gle­ze in­fi­ci­ra­la ru­skim kom­plek­so­m. Dne 9. no­vem­bra 1917. Bri­ta­ni­ja je do­zna­la za događaj koji će nje­no Mi­ni­star­stvo spol­jnih po­slo­va, a po­vre­me­no i unu­trašnjih, snab­de­va­ti hro­ničnim bri­ga­ma, za koje, upr­kos imperi­jal­nih oprečno­sti in­te­re­sa, car­ska Ru­si­ja ni­kad nije bila ka­dra. Bri­tan­ska je jav­nost iz no­vi­na do­zna­la i da je re­vo­lu­ci­ja ko­nač­no po­be­di­la, man­je iz čin­je­ni­ce što je Privre­me­na vla­da obo­re­na, ko­li­ko zbog toga što je, pre­ko noći, njen pred­sed­nik Ke­ren­ski, bar za En­gle­ze, pre­stao da bude go­spo­din, a go­spo­da su, opet bar za iz­ve­sno vre­me, po­sta­li dru­go­vi Troc­ki i Len­jin. (Za­hval­ju­jući ovoj is­toj emi­si­ji Ra­dio-Lon­do­na, kla­snu ­je pre­no­mi­na­ci­ju doživeo i naš drug Živo­rad. Go­di­ne 1948. je BBC ja­vio da je na nje­ga pu­ca­no sa al­ban­ske te­ri­to­ri­je i da je „tom pri­li­kom go­spo­din Živo­rad čuvao ovce“.)

En­gle­ski ru­ski kom­pleks nije kao ko­lo­ni­jal­ni, ame­rički ili ir­ski, ve­zan za prošlost. On se u naj­većoj meri tiče en­gle­ske budućno­sti. Ne­u­go­dan uti­sak da se ona for­mi­ra u Mo­skvi ko­li­ko i u Lon­do­nu, pot­hran­ju­je bri­tan­sko mi­šljen­je o So­vjet­skom Sa­ve­zu Gor­bačov­lje­ve re­for­mi­stičke ere i nadama i sum­nja­ma. Nada se izražava akla­ma­ci­jom i naj­be­značaj­ni­jeg ko­ra­ka u prav­cu de­mo­kra­ti­je i pre­u­ve­ličavan­jem nje­go­ve važno­sti za život so­vjet­skog građani­na. Mod­ni no­vi­tet na uli­ca­ma Mo­skve po­zdrav­lja se kao ma­ni­fe­stan skok u prav­cu vi­še­par­tij­skog si­ste­ma. Ov­da­šnje su no­vi­ne pune op­ti­mi­stičkih ko­men­ta­ra za koje bi g. Gor­bačov više vo­leo da ih može čuti iz u­sta svo­jih domaćih pe­si­mi­sta. Dru­go je mi­šljen­je mo­ro­zno. Ono pre ve­ru­je is­ku­stvu i priči koju je is­pričao mo­skov­ski ko­re­spon­dent „G­ar­di­a­n“-a g. Martin Voker. Ge­ne­ral Cr­ve­ne ar­mi­je Fjo­do­rov osta­o­ je, po­sle osam­na­est go­di­na zatočenja, u Si­bi­ru samo zato što mu je pre­zi­me počin­ja­lo slo­vom F, jed­nim od po­sled­njih u ru­skoj (kao i u našoj) azbu­ci. Kad su 1941. Nem­ci na­pa­li So­vjet­ski Sa­vez mar­šal Ti­mo­šen­ko je oti­šao Stal­ji­nu sa spi­skom od 120 zatočena ge­ne­ra­la i zah­te­vom da budu pušteni. Pri­mo­ran nuždom, Stal­jin je pri­stao, ali se, pri­mo­ran stra­hom, ne­gde mo­rao za­u­sta­vi­ti. Stao je is­pred slo­va F. i Fjo­do­rov je ostao u lo­go­ru. U ti­ra­ni­ji s drukčijom azbu­kom bio bi slo­bo­dan. S ne­kom dru­gom – mr­tav. Kad ljud­ska sud­bi­na za­vi­si od jed­nog slo­va u pre­zi­me­nu i nje­go­vog me­sta u na­rod­nom al­fa­be­tu, druk­či­jom se i ne može za­mi­sli­ti. Skep­ti­ci, da­kle, ve­ru­ju da se i Gor­bačov u svo­jim re­for­ma­ma ne­gde mora za­u­sta­vi­ti. Jer, slo­bo­da­ je kao vo­de­na bo­lest, kao vod­njača. Što više vodu pije, bo­le­snik od vod­njače sve je žed­ni­ji.

I u nadi i u su­mnji kri­je se ne­o­bičan pa­ra­doks. Pro­me­ne na­bol­je u So­vjet­skom Sa­ve­zu i žele se i ne žele. Pro­me­ne će sva­ka­ko sman­ji­ti ne­pri­ja­teljs­ku ten­zi­ju iz­me­đu ka­pi­ta­li­stičkog i so­ci­ja­li­stičkog sve­ta i sna­ge oba ta­bo­ra oslo­bo­di­ti za pa­met­ni­je po­slo­ve od iz­na­laženja naj­bržih pu­te­va za uništenje za­jed­ničke ci­vi­li­za­ci­je. Za Bri­ta­ni­ju je to ne­sum­njiv do­bi­tak. Mo­gla bi iz ple­meni­ti­jih raz­lo­ga i dal­je niš­ta da ne radi. U nje­mu se, nažalost, kri­je opa­snost od još većeg gu­bit­ka. So­ci­ja­li­zam bi, po­sle sto­leća is­pra­znih obećanja o bo­ljoj budućno­sti, uspeo možda za nju i nešto stva­rno da ura­di. Vr­li­ne ka­pi­ta­li­zma ništa bol­je ne ističe od mana so­ci­ja­li­zma. Ako ovih ne­sta­ne, čime će se do­ka­zi­va­ti prednost si­ste­ma koji ni­je­dan viši mo­ral, uključujući i hrišćan­ski, ne može da oprav­da? Do sada se s pra­vom mo­glo go­vo­ri­ti da je re­al­ni so­ci­ja­li­zam man­je nužan za na­pre­do­van­je so­ci­jali­stičkih ide­ja, a znat­no više za održavan­je re­a­lnog ka­pi­ta­lizma. I da bi so­ci­ja­li­zam, upra­vo zbog toga, iz­mi­sli­ti val­ja­lo čak i da ne po­sto­ji. (Slažem se, ali da u nje­mu žive En­gle­zi, a ne ope­t ja.) Uspeh so­ci­ja­li­zma do­vešće ovu isti­nu u sum­nju, a Bri­ta­ni­ju pri­mo­ra­ti na pro­me­ne ko­jih se ona u načelu gro­zi.

Lično mi­slim da Eng­le­zi mogu biti spo­koj­ni. So­ci­ja­li­stička azbu­ka ima do­sta slo­va na ko­ji­ma se i naj­po­treb­ni­ja pro­me­na može za­u­sta­vi­ti, a Rusi se naći kod re­vo­lu­ci­o­narnog slo­va A i Au­ro­re, u čijoj je senci, pre­ma „Guar­di­a­n“-u od 9. no­vem­bra 1917, g. Len­jin ur­gent­no zah­te­vao samo tri stva­ri: mir za lju­de, zem­lju za sel­ja­ke i re­šen­je kri­ze za sve, a da ništa od toga Rusi ni do da­nas nisu do­bi­li.

 

Wednesday, September 15, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 68 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 68 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

VE­LI­KA BRI­TA­NI­JA I OSTA­TAK SVE­TA

Sve do sada uve­ra­va­li smo slu­ša­tel­je da En­gle­ze svet za­ni­ma samo uko­li­ko je nji­hov, što znači da ga je nje­gov pre­težan deo pre­stao za­ni­mati kad su ga, bla­go­da­reći slavnoj po­be­di u Dru­gom svet­skom ratu, de­finitiv­no iz­gu­bi­li. Načelo važi sve od Vi­lja­ma Osva­jača, je­di­nog stran­ca koji je ovde ostao duže nego što su se do­maći­ni na­da­li. Naj­više što se da­nas od bri­tan­skih gra­ničnih Ker­be­ra može do­bi­ti, še­sto­me­sečni je bo­ra­vak. Vil­j­a­m je 14. ok­to­bra 1066, u bici kod He­sting­sa, obez­be­dio sebi i svo­jim Norma­ni­ma ne­o­grani­če­nu vi­zu, ali, na­rav­no, na oba­le Ken­ta is­kr­cao se on s mačem u ruci i s norman­dijsk­im voj­vod­stvom u kesi, a ne kao ja, s po­ni­znim iz­ra­zom na licu i sto fun­ti u džepu. U za­me­nu do­neo je Eng­le­zi­ma na­sled­no pra­vo na po­ve­li­ko parče fran­cu­ske zem­lje i na­sled­nu na­vi­ku me­šan­ja u evropske po­slo­ve. Ja od na­sleđa ni­sam do­neo ništa osim ne­kih bal­kan­skih na­vi­ka koje se ovde pre­zi­ru, ali upražnja­va­ju. I od pra­va i od na­vi­ke En­gle­zi su do­bi­li ra­to­ve, pa is­pa­da da su sa mnom, od koga ništa nisu do­bi­li, ipak bol­je prošli. Kad su u sto­go­di­šnjem te­sta­men­ta­rnom ratu pra­vo na Fran­cu­sku iz­gu­bi­li, iz­gu­bi­li su isto­vre­me­no i na­vi­ku da se za Fran­cu­ze in­te­re­su­ju. Jad­ni su Fran­cu­zi mo­ra­li podići čita­vu jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju i pro­iz­ve­sti jed­nog Na­po­le­o­na da bi po­no­vo pro­bu­di­li za­mrli in­te­res En­gle­ske, čime oba neobjašnji­va događaja do­bi­ja­ju naj­zad svo­je pra­ve uzro­ke.

Sva­ko je uop­šta­van­je opa­sno pa hi­tam da ga is­pra­vim. Nije isti­na da se En­gle­zi za­ni­ma­ju samo za ono što je nji­ho­vo. Pri­vla­či­lo ih je i sve što su hte­li da nji­ho­vo bude. Da­nas ih pri­vlači i sve što je jed­nom nji­ho­vo bilo. To objašnja­va što o Bal­ka­nu zna­ju i pišu malo, a i to malo – po­grešno. Osim go­di­ne 1941, kad smo im bili po­treb­ni, 1948, kad su oni tre­ba­li nama, i ove 1987, kad nama sve tre­ba ali mi više ni­ko­me ne tre­ba­mo. To takođe ob­ja­šnja­va za­što o ne­ka­dašnjim ko­lo­ni­ja­ma zna­ju i pišu mno­go, a da li isti­ni­to, neka se bri­nu gg. Gand­i i Mu­ga­be. Ne upuštam se u even­tu­al­ni na­ci­o­nal­ni gu­bi­tak uzro­ko­van žalo­snim fak­tom da ni­kad ni­smo bili nji­ho­va ko­lo­ni­ja. Onda od toga možda i ne bi niš­ta ima­li. No, sada bi o nama pi­sa­li više i pa­met­ni­je, a mi bi­smo, ako ništa dru­go, igra­li kri­ket.

In­te­res za bivše ko­lo­ni­je, rođen iz no­stal­gi­je, održavan iz po­tre­be, rav­no­prav­no je po­del­jen između Bri­tan­skog Komon­ve­lt­a i Sje­din­je­nih Država, ali raz­li­ke u nje­go­voj pri­ro­di po­sto­je. Pre­ma zem­lji afro­a­zij­skog Komon­ve­lt­a op­ho­di se Bri­ta­ni­ja kao ro­di­telj koji je ucvel­jen što mu se ne­po­ko­rni sin od doma odvo­jio i u sa­mo­stal­nom živo­tu ne uspe­va naročito, ali u ucvel­je­no­sti ima i al­bi­on­ske hi­po­kri­zije, iz­ve­sne očin­ske zlo­be. In­te­res za pro­spe­ri­tet­nu Ame­ri­ku drukčijeg je kova. U po­no­su Bri­ta­ni­je što je sin-ot­pad­nik, nje­noj krvi ma­hom za­hval­ju­jući, u ne­za­vi­snom živo­tu uspeo, ima i očin­ske za­vi­sti, lju­bo­mo­re koju osećamo pre­ma uspešni­jem i moćni­jem po­tom­ku, od koga, osta­re­li i nepokret­ni, već po­ma­lo i za­vi­si­mo. Ali, u oba slučaja, i u zlob­noj ožalošćeno­sti zbog ne­u­spe­ha mno­gih od bivših ko­lo­ni­ja, i u po­no­snoj za­vi­sti pre­ma jed­noj koja je uspe­la, bri­tan­ski ro­di­teljs­ki sen­ti­ment je ne­sum­njiv. Ame­ri­kan­ci, do­du­še, ne igra­ju kri­ket, ali su u sve­mu osta­lom pri­mi­li an­glo­sak­son­ske prag­ma­tične ma­ni­re i usa­vr­ši­li ih do an­tro­po­lo­škog mo­de­la, u kome ćemo se­ jed­nom, hte­li-ne hte­li, svi naći. U afro­a­zijskim zem­lja­ma pu­ri­tan­ski se pel­cer nije pri­mio, i ovi­ma je u na­sle­đe ostao samo kri­ket. Pošto je on en­gle­ski, i to je ne­što.

Ima, me­đu­tim, jed­na zem­lja za koju ovde vla­da živ in­te­res, a da mu uzrok nije u po­ve­sti ko­lo­ni­jal­nih osva­jan­ja. Ni zlo­ba, ni za­vist, da­kle, nego – strah. To je SSSR, je­di­na država na sve­tu koja bi, ako se samo po ime­nu sudi, slo­bod­no mo­gla biti i na Mar­su. Ako bri­tan­ski in­te­res za neke afro­a­zij­ske zem­lje i USA potiče od tuge što one više nisu bri­tan­ske, bri­ga za So­vjet­ski Sa­vez rođena je iz stra­ha da Bri­ta­ni­ja jed­nom ne po­sta­ne – so­vjet­ska.

Bol­jše­vička je re­vo­lu­ci­ja 1917. do­ka­za­la ­da ­je njen pro­rok Karl Marks pre­te­rao u pret­po­stav­ka­ma za rad­nič­ki pre­vrat. Car­ska Ru­si­ja nije za­do­vol­ja­va­la ni­jed­nu pret­po­stav­ku, a ipak je pre­vrat uspe­šno iz­ve­den. En­gle­ska ih je is­pun­ja­va­la sve, pa i je­dan pre­ko­bro­jan, da se mark­si­zam na nje­nom pri­me­ru raz­vio, a ipak ga je uspe­šno iz­be­gla. Možda i sto­ga što su nje­ni pro­gre­siv­ni in­te­lek­tu­al­ci, s tipično pro­te­stantskom tre­zve­nošću, s mno­go više en­tu­zi­ja­zma po­ma­ga­li učvršćenje ko­mu­ni­zma u Ru­si­ji, nego što su ra­di­li na nje­go­vom zavođenju u vla­sti­toj zem­lji. A i što se bri­tan­ska rad­nička kla­sa, ne man­je tre­zve­no, pre sta­ra­la o iz­ve­snim ne­iz­ve­sno­sti­ma svo­je sa­da­šnji­ce nego o ne­iz­ve­snim iz­ve­snosti­ma svo­je da­le­ke budućno­sti.

Ta­ko ­je Bri­ta­ni­ju mi­mo­i­šla dru­ga re­vo­lu­ci­ja. Strah od nje nije. Sto­ga se So­vjet­ski Sa­vez našao u ze­ni­ci bri­tan­skog in­te­re­so­van­ja iz raz­lo­ga obr­nu­tih oni­ma koji u njoj drže biv­še ko­lo­ni­je. Ko­lo­ni­je su u na­ci­o­nal­noj sve­sti tu da od za­bo­ra­va sačuva­ju slav­nu en­gle­sku prošlost. So­vje­ti su tu da se za­šti­ti ne­slav­na eng­le­ska budućnost. Da ta budućnost ne po­sta­ne per­ver­ti­ra­na pro­šlost, a Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, ne­kad naj­veća ko­lo­ni­jal­na sila sve­ta, i sama tuđa ko­lo­ni­ja.

Ko­lo­ni­ja od čije bi isto­ri­je i nje­nih građan­skih slo­bo­da ostao možda samo – kri­ket. Kri­ket s no­vim, ne­što gru­bljim pra­vi­li­ma igre.

 

Tuesday, September 14, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 67 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 67 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

O EN­GLE­SKIM ZDRA­VIM BO­LE­STI­MA

Kad nam je do­ja­di­lo da bu­de­mo jed­no­stav­ni i svo­je svin­ja­ri­je, građan­ske i po­ve­sne, obav­lja­mo iz ra­zum­lji­vih, pri­rod­nih, ego­i­stičnih raz­lo­ga, pro­našli smo kom­plek­se. Naša se duša, do tada re­zer­vi­sa­na za boj Boga i Sa­ta­ne, pre­o­bra­zi­la u ne­ra­za­bi­rlji­vo ratište ne­bro­je­nih oprečnih sila. Es­hi­lov Kralj Edip od uzo­rne grčke tra­ge­di­je po­sta­je ško­la ne­pri­rod­nih sklo­no­sti. Ni­je­dan ljud­ski čin nema više ja­sne i ne­po­sred­ne mo­ti­ve. Svi su pod pod­mu­klom ko­man­dom taj­nih i po­sred­nih po­bu­da. Naše su po­pu­lar­ne lične i isto­rijske svi­nja­ri­je osta­le, na­rav­no, iste. Pro­me­nilo se je­di­no nji­ho­vo iz­vin­jen­je. Ti­ra­nin koji je de­mon­stri­rao kr­vo­ločnu nad­moć nad živo­tom, po­sta­je na­jed­nom sla­bić što je zlo­u­potre­bom sile samo skri­vao svo­ju nemoć. Pre­po­ten­ci­ja u sve­mu, im­po­ten­ci­ja je za­pra­vo u naj­važni­jem. Čovek više nije, kao u var­var­stvu, ono što čini. Pro­svećenosću naših an­tro­po­loških po­gle­da, po­stao je ono što da čini ne može. I uvek ne­što dru­go nego što iz­gle­da.

Proširi­mo li ovo načelo na na­ro­de, od german­ske sen­timen­tal­no­sti do­la­zi­mo do ga­snih ko­mo­ra Aušvica, od Get­e­o­vog Wert­he­r-a, zal­ju­blje­nog u ženu, do Hi­tle­ro­vog Vert­e­ra, zal­ju­blje­nog u knji­ge uve­za­ne u žen­sku kožu. U po­pla­vi ja­pan­ske ma­nu­fak­tu­re na­la­zi­mo lu­ka­vu re­ver­zi­ju izo­la­ci­o­ni­stičke tra­di­ci­je Zem­lje iz­la­zećeg sun­ca i pa­nič­nog stra­ha od Ze­mal­ja za­la­zećeg sun­ca, koje se u međuvre­me­nu osva­ja­ju. U zamršenom mo­ne­ta­rnom si­ste­mu Za­pa­da na­slućuje­mo po­slov­no naličje an­glo­sak­son­skog ver­skog pu­ri­zma, koji nas upućuje da sku­po pro­da­mo što jef­ti­nije kup­imo i da pri tome, ako možemo, sačuva­mo dušu. U nama, Slo­ve­nima, na­rav­no, i dal­je mo­ra­mo gle­da­ti Ne­be­sku Ski­ti­ju, ne­zre­lu za krup­ne na­ci­o­nal­ne kom­plek­se, ako se iz­u­zme ide­o­loški, posuđen, uo­sta­lom, sa pro­svećenog Za­pa­da.

Naš je cilj pro­sti­ji. Ba­vi­mo se ostr­vom ko­je­ je u Evro­pi, iako ne želi da bude, i po­lu­o­str­vom koje u Evro­pu hoće ali ga ne pu­šta­ju.

Čud­no ­je da En­gle­ska, s tako zdra­vom va­lu­tom, pati od bo­le­snih kom­plek­sa, ali pa­ra­doks po­sta­je ob­ja­šnjiv čim sa­zna­mo da su i bo­le­sti ovde zdra­vi­je nego na Kont­inen­tu. Bal­kan­ska alj­ka­vost ovde je – ležer­nost; bal­kan­ska nepo­u­zda­nost – opre­znost; bal­kan­ska pritvo­rnost – promućurnost; bal­kan­ska ne­e­fi­ka­snost – ume­re­nost; bal­kanska tvr­do­gla­vost – po­sto­ja­nost; bal­kan­ska ne­pred­vi­dlji­vost – smi­sao za hu­mor. Bo­le­sti su svu­da znak pro­pa­dan­ja, samo su ovde simp­tom zdrav­lja. Kom­plek­si koji bi sva­ki dru­gi na­rod upro­pa­sti­li, ovde se ne­gu­ju i za­lo­ga su an­glosak­son­ske vi­tal­no­sti. Po­put akut­nih isto­rij­skih obol­jen­ja koja nisu do­bro pre­ležana pa su se s vre­me­nom pre­tvo­ri­la u hro­nično na­ci­o­nal­no zdrav­lje.

Prvi od tih an­glo­kom­plek­sa je ko­lo­ni­jal­ni. En­gle­zi, doduše, ko­lo­ni­ja više ne­ma­ju, ali su sačuva­li zdra­vu uspo­me­nu na njih, dok mno­ge od tih ko­lo­ni­ja, ume­sto slo­bo­de, ima­ju tek njen kom­pleks. Dru­gi­ je ame­rički, ali po­do­zre­vam da En­glezi man­je žale za Ame­ri­kan­ci­ma nego za svo­jim je­zi­kom. Treći je, na­rav­no, irski. On ­je ­jed­no­sta­va­n i ­re­ci­pročan: i Irci i En­gle­zi žale što su Irci još uvek En­gle­zi. Četvr­ti je ru­ski. On je kao duh iz boce. Čas ga ima, čas ga nema. Ima ga kad Rusi u nečem us­pe­ju, onda je infe­ri­o­ran, i kad ne us­pe­ju, tada je su­per­i­o­ran. Nema ga kad Rusi niti uspe­va­ju niti ne uspe­va­ju. Ali, po­što se to ne događa, ima ga uvek. U čemu je sad zdra­va stra­na tih bo­le­snih kom­plek­sa? S ir­skim je ja­sno. Kad is­ku­si­te ovdašnju hlad­no­krv­nost po­sle sva­kog te­ro­ri­stičkog čina, koju ina­če u domaćim obračuni­ma ne opažate, po­mi­šlja­te da bez Ira­ca i nji­ho­vih bom­bi ni En­gle­zi se baš uvek En­gle­zi­ma ne bi pra­vi­li. Ko­rist od ame­ričkog kom­plek­sa još je vi­dlji­vi­ja. Da Ame­ri­ku na vre­me nije iz­gu­bi­la, Bri­ta­ni­ja bi ne­i­zos­tav­no iz­gu­bi­la dva svet­ska rata. Pi­ta­te se – kako? Lepo. Ko bi im u oba u pomoć pri­te­kao? S ko­lo­ni­jal­nim je naj­lakše. Do­vol­jno im je da bace po­gled pre­ko mo­ra pa da vide u ka­kvoj bi se smo­li našli da su još tamo. Naj­teže je s ru­skim. Zato ga i ostav­ljam za neku dru­gu pri­li­ku.

U doba op­šteg lova na kom­plek­se na­sta­la je i moda nji­ho­vog lečenja. Svi su po­mam­no ju­rili svo­je kom­plek­se, na­sto­jeći da ih se oslo­bo­de. Ali je i tada bilo gla­so­va ra­zu­ma. „Svo­je kom­plek­se ne bih dao ni­za­šta na svetu“, re­kao je iz­ve­sni Le­o­nard Frank. „Oni su mi ne­op­hodni“. En­gle­zi­ma su ne­op­hod­ni nji­ho­vi. Bez njih ne bi bili En­gle­zi. Ne zna se je­di­no jesu li bili veći En­gle­zi kad su Ame­ri­ku osva­ja­li ili kad su je gu­bi­li, zna­jući da bez nje ne mogu do­bi­ti ni­je­dan ozbil­jan rat.

Sve en­gle­ske na­ci­o­nal­ne kom­plek­se spa­ja po­re­klo. Uzro­ci su im uvek u dru­gim na­ro­di­ma, ni­kad u vla­sti­tom. Sme­mo li to i za sebe reći? Ja držim da mo­ra­mo, ako i mi hoćemo da od svo­jih bo­le­sti upri­ličimo na­ci­o­nal­no zdrav­lje. Hr­va­ti oči­gled­no pate od srp­skog komp­lek­sa. Od nje­ga pate i Crno­gor­ci, Ma­ke­don­ci i Ar­ba­na­si. A u po­sled­nje vre­me i Slo­venci, na­ro­či­to Sred­njo­e­vro­pljani među nji­ma. Srbe izdašno muči hr­vat­ski, slo­ve­nački, crno­gor­ski, ma­ke­don­ski i ar­ba­naški kom­pleks, kome se sada pri­družuje i Tran­sil­va­nija, ne­kro­fil­na po­stoj­bi­na gro­fa Dra­ku­le. Bo­san­ce po­naj­više mal­tre­ti­ra­ju Slo­venci, a Slo­ven­ce, iz­gle­da, svi mi za­jed­no. Nji­hov je kom­pleks je­di­ni ap­so­lut­no ju­go­sla­ven­ski.

Pi­tam se da li je moguće da se po­ve­de­mo za En­gle­zi­ma i od svo­jih bo­le­snih kom­plek­sa na­pra­vi­mo prvi uslov na­cional­nog zdrav­lja? S ob­zi­rom na količinu na­ro­da i na­rod­no­sti, vera, na­ci­ja, država, kao i broj međuna­cio­nal­nih kom­pleksa, bili bi­smo pred nji­ma u očigled­noj pred­no­sti.

 

Monday, September 13, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 66 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 66 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ULO­GA NEMAČKIH BOM­BI U IZ­GRAD­NJI

BRI­TAN­SKE PRE­STOL­NI­CE

Krv­na veza spa­ja rat­no va­zdu­ho­plov­stvo Trećeg Raj­ha i en­gle­sku kral­jev­sku kuću Vind­zor. I mašine Luft­va­fe i lju­di Vindzo­ra ne­mač­kog su po­re­kla. Po­sto­je i raz­li­ke. Nemački su avi­o­ni ima­li pre­sud­ni­ji uti­caj na sud­bi­nu Raj­ha nego nemački vla­da­ri En­gle­ske na sud­binu En­gle­za. U kri­tičnim tre­nu­ci­ma Dru­gog svet­skog rata, kako vele voj­ni ko­me­nta­to­ri, Luft­va­fe je mo­gla odlučiti is­hod rata i zapeča­ti­ti sud­bi­nu Im­pe­ri­je. Gerin­go­vo je va­zdu­ho­plov­stvo napa­da­lo in­du­strij­ske cen­tre i sa­o­braćajne čvo­ro­ve, tr­buh i ner­ve zemlje. Po­tom je, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, ali sva­ka­ko i aro­gant­nog ne­po­zna­van­ja en­gle­skog ka­rak­te­ra, iz­me­ni­lo stra­te­gi­ju i otpočelo s ma­sov­nim bom­bar­do­van­jem ci­vil­nih cil­je­va i va­zdušnim te­ro­rom nad sta­nov­ni­štvom ostr­va. In­du­stri­ja je re­la­tiv­no ne­o­me­ta­no pro­dužila da pro­iz­vo­di sred­stva po­be­de a tran­sport da ih pre­vo­zi na ratišta gde će biti upo­tre­blje­na mu­dri­je od nemačkih avi­o­na. Gra­do­vi su, Lon­don među nji­ma, pla­ti­li vi­so­ku cenu za po­be­du od­ne­tu hi­l­ja­da­ma mil­ja da­le­ko od njih. Od Ve­li­kog požara gora ne­vol­ja pre­stol­ni­cu nije po­go­di­la. Prvu go­di­nu mira dočekao je Lon­don u ru­i­na­ma, pa nije čudo što je rat­no va­zdu­ho­plov­stvo omraženi­je ovde od svih dru­gih ro­do­va ne­mačke voj­ske, pa i od SS-a kome Evro­pa daje pred­nost.

Pro­la­zi­le su go­di­ne i Nemačka je re­ha­bi­li­to­va­na. Po­mi­lovana je čak i nemačka ar­mi­ja, na­sled­ni­ca one što je s norman­dij­skog žala hte­la po­no­vi­ti pod­vig Vi­lja­ma Osva­jača. Samo Luft­va­fi nije oprošteno. Nije sve do­ne­dav­no. Pola sto­leća je Rajhsmar­šal Gering na re­ha­bi­li­ta­ci­ju čekao, ali kad je naj­zad došla, do­del­je­na je s naj­vi­šeg me­sta.

Tako u temu ula­zi i dru­gi nemački fak­tor – en­gle­ska kral­jev­ska kuća. Ve­ko­vi­ma su En­gle­zi po­ste­pe­no sman­ji­vali moć vla­da­ra dok ih nisu sve­li na građane s naj­man­je građan­skih pra­va u Bri­ta­ni­ji. Dok i naj­bed­ni­ji žitelj ove zem­lje može da iz­ra­zi mišljen­je o bilo ko­joj temi od op­šteg in­te­re­sa, kral­ji­ca ta­kvo pra­vo nema. Nje­no je mišljen­je tek dru­ga ko­pi­ja mišljen­ja nje­ne vla­de. Obes­prav­lje­nost, na koju običan Bri­ta­nac ni­kad ne bi pri­stao, ide tako da­le­ko da pri­pad­ni­ci kral­jev­skog doma ne gla­sa­ju. Iz­gu­bi­li su čak i pra­vo koje se u de­mo­kra­ti­ja­ma sma­tra fun­da­men­tal­nim. Isti­na je da je zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma uspe­la većinu građana lišiti sva­kog uti­ca­ja na svo­ju sud­bi­nu. Ali je i ta­kav po­lu­građanin bar sva­ke četvr­te go­di­ne u pri­lici da kaže šta mi­sli. Na bri­tan­skim iz­bo­ri­ma, na­rav­no, on će uvek osta­ti u ne­koj man­ji­ni. Ako stran­ka za koju je gla­sao do­bi­je vla­du, neće do­bi­ti većinu; ako većinu do­bi­je, neće vla­du. Pa ipak, ba­rem sta­ti­stički, nje­go­vo mišljen­je utiče na is­hod iz­bo­ra i time na život na­ci­je. Čla­no­vi kral­jev­ske kuće ne­ma­ju ta­kvu mogućnost. Po­go­to­vo na pre­sto­lu. Zna­jući da ih s kru­nom na gla­vi čeka ćutan­je, pre­sto­lo­na­sled­ni­ci žure da pre nego što je po­ne­su kažu ne­što što dru­gi nisu smi­sli­li, i po­mi­sle ne­što što im dru­gi nisu na­re­di­li.

Ova je žurba po­no­vo spo­ji­la dav­no raz­dvo­je­ne Vind­zo­re i nemačko va­zdu­ho­plov­stvo, te us­put do­ve­la do za­ka­sne­le re­ha­bi­li­ta­ci­je Rajhsmar­ša­la Ger­inga i nje­go­vih ne­be­skih aso­va. Go­vo­reći na svečanom ban­ke­tu Kor­po­ra­ci­je za plani­ran­je i iz­grad­nju Lon­do­na, a ima­jući u vidu ha­o­tičnu i eklek­tičnu ar­hi­tek­ton­sku re­sta­u­ra­ci­ju gra­da, koja kulm­ini­ra u ružnim kan­ce­la­rij­skim blo­ko­vi­ma oko ka­te­dra­le Sv. Pavla, pre­sto­lo­na­sled­nik Čar­ls je re­kao: „Nemačkom se rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu bar ne­što mora pri­zna­ti. Kuće koje na­m je srušilo nije za­me­ni­lo ničim go­rim od ruševi­na. To smo mi sami učinili“.

Mišljen­je će ima­ti po­dr­šku svih Lon­do­na­ca, osim gra­di­telja zgra­da od ko­jih su lep­še i ru­še­vi­ne pro­jek­to­va­ne od stra­ne Her­man­a Gerin­ga. Samo sada je za ta­kvo mak­si­malno re­šen­je ka­sno. Da bi Lon­don po­stao lep, tre­ba­lo bi po­no­vo ra­to­va­ti, a to se ovde ni­ko­me neće.

Što se vla­de tiče, u nje­nu po­dr­šku prin­cu ni­sam tako si­gu­ran. Ve­ru­jem da go­spođa Tačer nema ništa pro­tiv re­ha­bi­li­ta­ci­je ne­mač­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ako ono sman­ju­je bri­tan­ske voj­ne oba­ve­ze u Evro­pi. Ali, po­sre­di je i re­ha­bi­li­ta­ci­ja jed­ne ide­je ko­ja ­je za mo­der­ni kon­zer­va­ti­vi­zam opa­sni­ja i od bom­bi Her­man­a Ge­rin­ga. Jer, u na­stav­ku be­se­de, princ od Vel­sa ­je re­kao: „Ovde ­je, ako igde, vre­me i me­sto da žrtvu­je­mo ne­što od pro­fi­ta u ime ple­me­ni­to­sti vi­zi­je, ele­gan­ci­je i do­sto­jan­stva, a za građevi­ne koje će podići naš duh i našu veru u ko­mer­ci­jal­ne po­du­hva­te i do­ka­za­ti da i ka­pi­ta­lizam, ume­sto ro­bot­skog, može ima­ti ljud­sko lice“. Go­spo­đa Tačer se, na­i­me, oba­ve­za­la da po­dig­ne bri­tan­sku industri­ju i vred­nost fun­te, a o duhu nije bilo reči.

Kad smo ot­ko­pa­va­li Par­te­non, u nje­mu smo na­šli sta­ni­šte he­len­skih bo­go­va. Naši će po­tom­ci oko ka­te­dra­le Sv. Pa­vla ot­ko­pa­ti sta­ni­šte činov­ni­ka, bo­go­va na­šeg sve­ta. Znaće kako smo žive­li. Znaće i zašto smo žive­li, iako mi sami to je­dva zna­mo. Zato ih ne­moj­mo la­ga­ti Ča­rl­­so­vim ma­ke­tama živo­ta ko­jim ne živi­mo. Pro­fit je božan­stvo to­ri­jev­ske vla­de, nje­go­ve pi­ra­mi­de o nje­mu tre­ba da pričaju kao što egi­pat­ske go­vo­re o mr­tvi­ma.

I još nešto. Pre­mi­je­ra ovde zovu Iron Lady „gvo­zde­nom da­mom“. Princ je u go­vo­ru po­me­nuo ro­bo­te, koji su, kao i bom­be, uo­sta­lom, takođe od me­ta­la. Poređenje je ne­iz­bežno, ne­u­ku­sno i opa­sno. Gering je mr­tav i ne može po­no­vo bom­bar­do­va­ti dvo­rac Bak­ing­am. Ali Mrs. Tačer je živa i – i te kako gvo­zde­na!

 

 

Friday, September 10, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 65 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 65 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

SIVA HRO­NI­KA BRI­TAN­SKIH NEDEŠAVAN­JA

Za mog po­lu­go­di­šnjeg od­su­stvo­van­ja iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, zbi­lo se u njoj malo toga što za­služuje ko­men­tar. U ra­spo­nu do­vol­jnom da tem­pe­ra­ment­ni­je zem­lje Afri­ke bar tri puta pro­me­ne vla­du, da se čak i u južno­a­me­ričkim po­ne­što na­bol­je ili na­go­re iz­me­ni, ovde su se de­si­la samo tri događaja, ali se, kao i obično, nije pro­me­nilo ništa. Za sva­ki od njih može po­služiti neki od pred­rat­nih ko­men­ta­ra, ako ga je pra­vio stra­nac moje mr­zo­vol­je. U tom je po­gle­du bri­tan­ski čita­lac štam­pe u pred­no­sti pred evrop­skim. Ne mora sva­kog dana ku­po­va­ti sveže no­vi­ne. Uvek se i sta­rim može po­slu­žiti. Kao što mu se sudi po pre­se­da­ni­ma iz doba Metju Hop­kin­sa i lova na veštice, ako se ino­stra­ne spo­red­no­sti za­ne­ma­re, „Tajms“ od 1927. reći će mu o bri­tan­sko­m živo­tu man­je-više isto što i „Tajms“ od 1987. Osim da­tu­ma, koji bi, da mogu, takođe osta­li uvek isti, me­njaće se samo ber­zan­ski iz­ve­šta­ji i rešenja ukršte­nih reči, da se i ona po­no­ve, samo u dru­gim kom­bi­na­ci­ja­ma. Čak će i me­teo­ro­lo­ški izveštaji m­a­hom biti isti. Kao avi­o­nom da pu­tu­je­te, vre­me će uvek biti – ume­re­no oblačno.

Održani su par­la­men­ta­rni iz­bo­ri na ko­ji­ma je, kao i obično, po­be­di­la Kon­zer­va­tiv­na stran­ka, prem­da je, kao i obično, uje­din­je­na opo­zi­ci­ja do­bi­la više gla­so­va. Jav­nost je, kao i obič­no, bila za­pre­pašćena što je još je­dan vi­so­ki funk­ci­o­ner bri­tan­ske oba­veštaj­ne službe ot­kri­ven kao ru­ski špi­jun, prem­da je, kao i obično, tako ne­što i očeki­va­la. I pla­nu­o ­je go­lem požar koji se, kao i obično, mo­gao izbeći, ali, kao i obično, iz­beg­nut nije. Za pola go­di­ne živo­ta šezde­set­mi­li­on­ske na­ci­je to nije mno­go, kao i obično je. Po­go­to­vo ako se zna da se u bri­tan­skim na­zo­ri­ma i na­vi­kama, kao i obič­no, zbog toga niš­ta neće pro­me­ni­ti. Po­sle iz­bo­rne po­be­de to­ri­jev­ci neće pro­me­ni­ti po­li­ti­ku, što se na Kont­inen­tu re­dov­no de­ša­va, pa se i vama re­dov­no čini da ni­ste gla­sa­li za svo­ju nego za nečiju tuđu stran­ku. Domaći špi­ju­ni neće pre­sta­ti da rade za Ruse a od En­gle­za da uzi­ma­ju pla­tu. I naj­zad, vožnja me­tro­om, tim ma­sov­nim mr­tvačkim kovčegom bri­tan­skog in­du­strij­skog ge­ni­ja, neće zbog ka­ta­stro­fal­nog požara na sta­ni­ci Kings Kros biti išta bez­bed­ni­ja nego što je do­sad bila. Ništa se pro­me­ni­ti neće. Po­vrat­nik će ima­ti mor­bi­dan osećaj da za En­gle­ze vre­me ne po­sto­ji ili, ako po­sto­ji, da ne služi ni­če­mu do obr­tan­ju ka­zalj­ke na satu. En­glez će možda zažali­ti što mu naj­bol­ji špi­ju­ni rade za tuđina, i što, ula­zeći u ka­ta­kom­be pod­zem­ne željeznice, ni­kad ne zna hoće li iz njih i izaći, ali će na dru­goj stra­ni lu­tri­je biti obeš­tećen iz­ve­snim značaj­nim si­gu­rno­stima. Po­sle dužeg iz­bi­van­ja vra­tiće se u svo­ju zem­lju bez stra­ha da će zateći neku tuđu En­gle­sku, re­ci­mo, u ko­joj je na vla­sti ko­a­li­ci­ja obo­je­nih do­sel­je­ni­ka i ko­mu­ni­sta.

Ovo je zem­lja u ko­joj većina uzro­ka nema po­sle­di­ca, a većina po­sle­di­ca ne po­zna­je uzrok. Evrop­ska isto­ri­ja do­bro pam­ti svo­je osva­jače. Osva­jači su u njoj, što je pri­rod­no, osva­ja­li osvo­je­ne. Samo je osva­jač En­gle­ske, Vi­lj­am Norman­ski, bio osvo­jen. U kon­ti­nen­tal­nim mo­nar­hi­ja­ma revolu­ci­je su re­dov­no do­vo­di­le do re­pu­bli­ke. An­ti­ro­ja­li­stička re­vo­lu­ci­ja u En­gle­skoj do­ve­la je do još jed­ne mo­nar­hi­je. Ne­mačke, fran­cu­ske, špan­ske, por­tu­gal­ske i ho­land­ske kolo­ni­je je­dva su čeka­le da se oslo­bo­de sva­ke veze s biv­šim ug­nje­tačima. Čim su se oslo­bo­di­le, en­gle­ske su ko­lo­ni­je s njom stu­pi­le u za­jed­ni­cu.

Vla­da koja bi u Evro­pi, na­sled­no sum­nji­ča­voj pre­ma svo­jim na­ro­di­ma, i ob­rnu­to, tri puta uza­stop­no do­bi­la iz­bo­re, ili bi ih sa­svim uki­nu­la ili bi pro­me­ni­la po­li­ti­ku.

Taj­na služba u ko­joj se ot­kri­lo naj­si­gur­ni­je sklo­nište tuđih špi­ju­na za­du­go bi iz­gu­bi­la po­ve­ren­je na­ci­je. Ne­sreća na kont­inen­tal­nom Kings Kros­u do­ve­la bi do ozbil­jnih napora da se stva­ri iz­me­ne i tra­ge­di­ja ne po­no­vi. Ovde je sve to iz­o­sta­lo. Ne men­ja­jući ni jotu u po­li­ti­ci, kon­zer­va­tiv­ci očekuju da s njom do­bi­ju i četvr­te iz­bo­re. Tuđi se špi­ju­ni šti­te, a pro­gan­ja­ju nji­ho­vi lov­ci. A što se požara u me­trou tiče, nema ve­li­kih iz­gle­da da se u ovom veku kofa vode na sta­ni­ci Kings Kros za­me­ni ičim efi­ka­sni­jim. Naj­više što se može očeki­va­ti je da se u kofu sipa sve­ža voda, jer sta­ra je u ga­še­nju požara po­tro­še­na.

Ova uspo­ko­ja­va­juća sta­bil­nost za­sno­va­na je na bit­nim svoj­stvi­ma en­gle­skog ka­rak­te­ra. Tako je is­hod po­sled­njih iz­bo­ra, ne­gde dru­go do­kaz ne­pra­ved­no­sti si­ste­ma, ne­o­ba­vešte­no­sti i len­jo­sti birača, čak i nji­ho­ve glu­po­sti, ovde do­kaz ra­sne po­sto­ja­no­sti i upo­rno­sti. Sve do­k jed­na vla­da ne is­cr­pe sve kon­ze­kven­ce svo­je po­gre­šne po­li­ti­ke, En­glez se neće na­ka­ni­ti da je za­me­ni dru­gom, da i dru­gi­ma za greške i za­blu­de pruži šan­su. (U tom, i samo u tom po­gle­du, i mi smo En­gle­zi.) To neće učini­ti, ali će, neočeki­va­no i ne­za­hvalno, ot­pu­sti­ti Čerčila koji ih je do­veo do po­be­de, a ko­jeg bi­smo mi, ka­kvi smo, iz pošto­van­ja za­dr­ža­li u vla­di i po­sle smr­ti. Požar na Kings Kros­u nije, kako se zva­nično tvr­di, iz­bio iz drev­nog eska­la­to­ra nego iz drev­ne i eska­lirajuće en­gle­ske ne­brižlji­vo­sti. Ali, ne bud­ite opet na­iv­ni! Ona ne potiče, kao što bi kod nas na Bal­ka­nu bilo, iz alj­ka­vo­sti, već iz ra­sne oho­lo­sti. Lju­di koji ve­ru­ju da je kofa vode iz XIX veka do­vol­jna da uga­si požar XX veka ne mogu biti tek ne­ma­rni. Ve­ru­jući da se o nji­ma sta­ra sam Bog, mogu oni biti samo oho­li. Na ka­kvoj je na­ci­o­nal­noj oso­bi­ni za­sno­vana na­vi­ka En­gle­za da iz ide­a­li­stičkih raz­lo­ga rade za tuđe in­te­re­se, ne mogu da dokučim. Osim ako taj­na nije u tipično en­gle­skom fair-play-u. I pro­tiv­ni­ci­ma, na­i­me, tre­ba dati san­su.

 

 

 

Thursday, September 09, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 64 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 64 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

OTVO­RE­NA SE­ZO­NA LOVA NA GLU­POST

Po­zna­to je da po­tre­ba za očuvan­jem zi­votinjskog sve­ta zah­te­va lo­vo­sta­je. Njih smen­ju­ju se­zo­ne lova. Nije po­zna­to da i glu­post, ma ko­li­ko nam se čini slo­bod­na od vre­menskih, pa i osta­lih ogra­ničenja, ima me­se­ce u ko­ji­ma je ima više nego obično, u ko­ji­ma kao da je na nju otvo­re­na se­zo­na lova. U Bri­ta­ni­ji se to do­ga­đa to­kom je­se­ni koju ovde sma­tra­ju le­tom i za­vr­ša­va kra­l­jičinim go­vo­rom na otva­ran­ju par­la­men­ta, kad građan­ske glu­po­sti po­su­sta­ju a počinju nas za­bav­lja­ti pa­rla­men­ta­rne. Opra­šta­jući se od se­zo­ne par­lamen­ta­rnih be­da­stoća, mi­ni­star Fau­ler ­je re­kao za la­bu­ri­stičkog pro­tiv­ni­ka da u „glu­post srl­ja s otvo­re­nim pred­njim vra­ti­ma“. Bila bi to sjaj­na žaoka, u naj­bol­joj tra­di­ci­ji džen­tlmen­skih uvre­da, da samo par ne­del­ja pre toga bri­tanski brod u zali­vu Ze­­bruge nije po­to­nuo, odnev­ši dve­sta živo­ta, upra­vo tako – srl­ja­jući na­pred s otvo­re­nim vra­ti­ma na utro­bi.

Na Kon­ti­nen­tu je fon­du po­li­tič­kih glu­po­sti pri­do­ne­la Ko­mi­si­ja za agri­ku­l­tu­ru Evrop­ske eko­nom­ske za­jed­ni­ce, uz pomoć bri­tan­skog mi­ni­stra Džo­plin­ga. Džo­pling je u Mo­skvi s užasom sa­znao da će do 1991. go­di­ne So­vjet­ski Sa­vez po­sta­ti sa­mo­do­vol­jan u pro­iz­vod­nji žita­ri­ca. Na stra­nu mala ve­ro­vat­noća da će se, upr­kos Go­r­bačov­lje­voj eko­nom­skoj re­vo­lu­ci­ji, koju bi val­ja­lo na­zva­ti ne­op­hod­nom kon­tra­re­volu­ci­jom, do­go­di­ti ono što je obećava­no još od Len­ji­na, a ni­kad ni bli­zu ostva­re­no. Ka­pi­ta­li­stič­ka je Evro­pa so­ci­ja­lističku Ru­si­ju de­ce­ni­ja­ma optuživa­la za ne­spo­sob­nost da svo­je pro­stra­ne ora­ni­ce pre­tvo­ri u iz­vor pol­jo­pri­vred­ne au­tar­ki­je. Sada, kada se mi­sli da je to u iz­gle­du, Evro­pa drh­ti. So­vjet­ski Sa­vez uvo­zi 25 po­sto svo­jih po­tre­ba u žitu, od toga se­dam mi­li­o­na tona godišnje sa Za­jed­ničkog tržišta. To se žito ni­kom dru­gom ne može pro­da­ti, a džabe ga dati glad­noj Afri­ci ne samo da svr­he nema, nego je i nor­mal­no. Crnci se na­vi­ka­va­ju da ne rade. Leškare na ugod­nom trop­skom sun­cu otvo­re­nih usta i, uko­li­ko već nisu mr­tvi, čeka­ju da ih tuđi rad na­hrani. Na taj način ni­kad neće po­sta­ti sa­mo­do­vol­jni, što se traži ali ne priželj­ku­je, jer, ako sa­mo­do­vol­jni po­sta­nu, na šta ih svi gone, kako im pro­da­vati svo­je pre­ko­do­vol­jno­sti, čega se, opet, svi plaše? S jed­ne se stra­ne sa­mo­do­vol­jnost zah­te­va i pod­stiče, jer ona je osno­va mo­de­rnih vik­to­ri­jan­skih mo­ral­nih vred­no­sti, a s dru­ge od nje se pre­za, jer otva­ra tešku kri­zu domaćeg tržišta. Ako svi sve pro­iz­vo­di­mo, za pro­spek­tiv­ne kup­ce ostaće nam samo pin­gvi­ni An­tark­ti­ka.

Gde je ovde isti­na? Fi­lo­zof Ber­trand Ra­sel je re­kao da je isti­na ono što po­li­caj­ci od vas traže da kažete. Kako se u ovom po­ljo­pri­vred­no-mo­ral­nom pro­ble­mu po­li­ci­ja još s pred­lo­zi­ma isti­ne nije ja­vi­la – po­ja­viće se tek kad zem­ljorad­ni­ci kre­nu u štrajk – šta je isti­na, još se ne zna.

Što se tiče stan­dard­nih građan­skih glu­po­sti, žetva je obil­na a po­nu­da na tržištu stu­pi­di­te­ta im­pre­siv­na. U jed­noj od pro­te­klih emi­si­ja oba­ve­stio sam vas o pro­te­stant­skom pa­sto­ru Ro­bert­su iz USA koji je pre­ko te­le­vi­zi­je ja­vio zem­lja­ci­ma i hrišćani­ma sve­ta da je imao ne­u­go­dan raz­govor s Bo­gom koji ga je uce­nio. Ili će pa­stor Ro­berts do određenog roka sa­ku­pi­ti 4,5 mi­li­o­na do­la­ra, ili će ga Gospod li­kvi­di­ra­ti. Na­gra­du za građan­sku glu­post ne za­služuje otac Ro­berts. On će je od­ne­ti za pa­met. Na­gra­du za glu­post so­li­da­rno dele svi oni građani koji su mu u toku ne­ko­li­ko ne­del­ja pos­le be­se­de do­sta­vi­li mi­li­on do­la­ra.

Čita­jući naše no­vi­ne imao sam pri­lično muke oko iz­bo­ra na­ci­o­nal­ne glu­po­sti. Su­o­čio sam se sa dve urođene poteškoće. Prva je načelne pri­ro­de. Ono što iz Be­o­gra­da iz­gle­da mu­dro, iz Lon­do­na se čini glu­pim. A tada je iz­bor sko­ro ne­mo­guć. A za­tim, po­što ni­jed­nu naciju, uključiv na­rod­nosti (glup iz­raz za na­ci­o­nalne man­ji­ne), ni­sam smeo za­po­staviti, jer mi to bra­ni Ustav od 1974, a citi­ra­ti glu­post sva­ke po­na­o­sob – za to vre­me­na ne­mam, opre­de­lio sam se za svo­ju, srp­sku, računa­jući da će se, s ob­zi­rom na našu tre­nut­nu, a neki nam vele i isto­rij­sku, po­pu­la­rnost, s izborom svi složiti, a u tim li­mi­ti­ma za po­sled­nju glu­post mog prija­tel­ja i kli­jen­ta dru­ga Živo­ra­da.

Ja­vio mi se kar­tom iz bol­ni­ce. Zga­zio ga je ka­mi­on ko­ji ­je jed­no­smer­nom uli­com vo­zio po­grešnim prav­cem. „Zar taj idi­ot nije gle­dao na obe stra­ne?“ upi­tao me po­zna­nik, En­glez. „Nije“, re­kao sam. „Na­pra­vio je glu­post, gle­dao je samo na pra­vu stra­nu.“ „To nije glu­post“, ka­zao je En­glez. „To je – op­ti­mi­zam.“ Re­koh mu da je Živo­rad za­vr­šio kar­tu za­bri­nu­tim pi­tan­jem: „Šta je sa Ir­skom?“ „To je glu­post“, re­kao je En­glez.

Jer, šta se, koga đavo­la, Živo­ra­da tiče Ir­ska? I ko koga tamo ubi­ja? Zar kli­pan nema pa­met­ni­ja po­sla? Zar nije umes­ni­je da na vla­sti­tu zem­lju mi­sli, i ko koga kod nas ubi­ja ili će ubi­ja­ti, a Ir­sku osta­vi En­gle­zi­ma, kad već sami Irci nisu na to pri­pravni. Zar nje­mu, koji je zgažen idući is­prav­nim sme­rom, nije do­sta bri­ge za one koji su obo­ga­ljeni idući po­grešnim sm­e­rom? Bio sam be­san i to mu na­pi­sao. „Šta se tebe tiče pro­kle­ta Ir­ska?“ pi­tao sam ga. „Ne budi glup“, od­go­vo­rio je. „Moj mali za­vr­ša­va uni­ver­zi­tet, a En­gle­ska više ne pri­ma stručnja­ke.“

Hteo sam da za domaću glu­post pri­mer bude Sr­bin. I bio je. Samo se ne zove Živo­rad nego – Bo­ri­slav Pekić.