Friday, October 31, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. januar 1957. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 4. januar 1957. (nastavak) 

Lj. dolazi za jedanaest dana.

Pišem Ljiljani o knjizi Marcel Arlanda Red (Gonkur 1929). Pišem zapravo dnevnik, a onda joj šaljem kopiju. (Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede)

Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, međutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlanda pre svega jedno sankcionisano stvanje društva. Prema njemu imaju se dva brata Gilbert i Gislen, kao antagonistički i protagonistički pol. Žislen pripada r e d u (Svetu-Jajetu), on je sam taj red. Gilbert je n e – r e d (Anti-Svet, Anti-Jaje). Sukob je neminovan. U kontrapunktu, red i Gislen pobeđuju, Gilbert s njegovim ne-redom propada. Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog reda.

U početku mi se činilo da Gilbertova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi. Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog reda, kome se Arland ruga. Odneo sam pobedu nad Gilbertom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo.

Od Gilberta me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija. Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Gilbertova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište – nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Gilbert hoće da bude slobodan. Čemu? Zbog čega? On zna od čega, ali ne zna zbog čega. Ne, Gilbert nije moj tip revoltiranog čoveka.

Nije to ni Lari iz Maughamove Oštrice brujača. Lari beži na Istok, umesto Istok da dovede sebi na Zapad. Njegova je žudnja za konačnom istinom egoistična, a priori suprotna svakoj istini koju će zateći na dnu istočnjačkih praznanja. Život ne služi sticanju saznanja, već saznanja sticanju života. Postojanje je jedno kontinualno sticanje života. antonchristian_020_112 - Zeit der Isolation 2005 (107x79)

U smislu rušenja načela reda, ni od jedne pobune, ni od jednog ne-reda, ne treba, razume se, očekivati nemoguće da uništi red kao načelo. Ako je pobuna stvaralačka – a mora biti, jer ako nije, ako je rušilačka, nije pobuna već nered – ona je uvek praslika nekog novog reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.)

Thursday, October 30, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 4. januar 1957.

Zatvor ili u traganju za izgubljenim zatvorom. Svet taj nalik je na odaju sa dvostrukim vratima. U sobi zatvoren u zatvoru. Teskoba je normalan život zidova, njihovo vlažno disanje oko mene, okoštavanje prostora u kome se začinjem kao larva u čahuri. Teskoba je navika zidova da zatvaraju, od koje se odvikavaju vratima i prozorima. Postoje zidovi od kamena; i zidovi od mesa prefarbanog ružičastim lakom; zidovi ravnodušnosti sa kožom nosoroga; zidovi praznine šuplji kao vazduh. Teskoba je zid koji se na mene naslanja i koga ja podupirem ramenima svoje uzaludnosti. (Tako to izgleda sa stanovišta lirskog trabunjanja.)

Teskoba (opet sa stanovišta lirskog trabunjanja) nasrtala je pravo na mene iz runjavog telašca zore, koja je kružila oko kontrolne lampe iznad klozeta kao krilast odraz, iz brbljivog plena senki, zvižduka voza koji je odlazio sa M. stanice, nasrtala je u nekom amorfnom agregatnom stanju koje ne beše ni tečno, ni čvrsto, ni gasovito:

Disao sam razvodnjenu gumu
 i kameniti vetar
i stvari koje bi (da mogu) kao promaja prolazile kroz ljudske tesnace;
(a bez lirskog trabunjanja)
ta teskoba je prosto rečeno poticala od moje odvratnouporne, bestidne kukavičke želje da budem pomilovan.

Mogao sam da počinim bilo koji zločin pod uslovom da to niko ne vidi; mogao sam da izdam prijatelja, pod uslovom da se za to ne zna. Samo zato da bih izašao. To je i moja istina i istina svih nas.

Šašavo: savršeno nikakve koristi nisam izvukao iz tih pet godina osim bolesti, ako se ona može uzeti kao neki osobiti dobitak po moj život. (Đorđe će to ubrzo uvideti.) Ako su one imale da mi pribave neko samosaznanje, ono je bilo pogrešno jer je bilo prisilno, te umesto da saznam sebe kroz napad (dakle ono što me oblikuje) saznao sam se kroz odbranu (dakle ono što me razara).

Ako su one imale da me stave pred izbor, nametnule su mi ga, sprečavši me da biram ono između čega tek treba izabrati. Opredeljenje još nije nikakav izbor. U kojoj meri čovek stvarno odlučuje gde će obesiti svoj kaput, kada ga sa zidova očekuju već zakucani klinovi? Ako je trebalo da me one stave pred neku misteriju (bogzna kakvu?) oduzele su mi vreme da na nju mislim. Najmanje vremena čovek ima tamo gde nema ništa osim vremena.

Kamerna komedija heroizma. Stavio sam se u službu političkih doktrina koje sam prezirao. (To čak i nisu bile nikakve doktrine, nego kaplarsko-seljačka transkripcija rodoljublja.) Između nacionalnog i socijalnog utilitarizma, oba meni strana i nepojmljiva, bio sam prinuđen da se opredelim za onaj prvi samo zato što me je položaj na to prisiljavao. U stvari trebalo je manje hrabrosti da čovek postane heroj (da ostane dosledan) nego da postane kukavica (da promeni stav).

Dva moćna točka okretala su se preko našeg betonskog kruga jedan prema drugom: Nemilosrdna administracija Uprave i još bezumnija (savršeno alogična) i svirepija stihija zatočenika. Dve su ideje u zvonkim taktovima željeznih klepala - koja propisuju dnevni red - igrale svoj dans makabr. Meriti neke njihove objektivne vrednosti bilo bi Sizifov posao, čak i da sam pre nekoj od njih osećao afinitet. Biti između značilo je biti smrvljen. Ostalo je, ali ja to onda nisam mogao znati, saučestvovati u apsurdu, a ne izmišljati infantilna sredstva da se on razreši. antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)
Apsurd je nerazrešiv. Čim se on razreši, više nije apsurdan, pa se ne može reći da je to ikada i bio. Razrešiv apsurd je kontradikcio in adjekto.

Wednesday, October 29, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 1. januar 1957. 
Pio.

Sreda, 2. januar 1957. 
Pio (samo na drugi način).

 Četvrtak 3. januar 1957. 
Prestao da pijem (na isti način. Čovek pije uvek na drugi način, ali prestaje na jedan isti.) Plodovi: glavobolja, gađenje i naravno ponovna odluka da ostavim piće. Zatim strah od odluke. Strah me je naveo da izađem i popijem još nešto pre nego što odluka postane izvršna. Tako se ponovo opih i ponovo otreznih. Stvarno se ništa nije izmenilo: na mesto prve, došla je druga glavobolja, drugo gađenje i naravno nova odluka da više ne pijem.

Roditelji. Ne zavaravajte se svojom narcisoidnom ljubavlju. Ono do čega je vama uistini stalo nije naša nego vaša sopstvena sreća. Svako se opredeljuje za svoju sopstvenu sreću: razlika je jedino u tome što je neko zaslužuje neposredno, kao svoju, a drugi samo kao sreću koja usrećuje. U našoj vi se otimate za svoju. Naša sreća iščupana iz tla vašeg opstanka mora biti za vas ravnodušna: ona postoji za vas i zbog vas - inače ona ne postoji. Za vas nije važno da li smo mi odista srećni, nego da li ste vi srećni zbog nas. Mi vam služimo svojim golim opstankom da zapušite praznine svojih vlastitih nada.

Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve. Pa ni vi. Vi se žrtvujete ne da bismo mi bili srećni, nego da biste vi bili srećni, zato što ste urećili nas.

 Egzistencija je kao reka između ustava: razbiju li se ustave, reka se razlije i upije u zemlju. antonchristian_010_021 - Sigmund Freud trifft Raimund Chandler 1988 (150x300)
Bio B. B. Izjavljuje da moderna poezija mora uginuti.

„Jeste“, kazah: „ona se već danas nalazi u mučnom položaju usamljenog tercijarnog čudovišta koje krstari prašumom ljudskog nerazumevanja. Nju će ubiti ljudi“, rekao sam, „jednostavno će je udaviti neshvatanjem“.

Tuesday, October 28, 2014

Dnevnik Borislava Pekića januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1957.

Ne zavaravajte se svojom narciso-idnom ljubavlju.
Ono do čega je vama uistini stalo nije naša nego vaša sreća.
Svako se opredeljuje za svoju:
razlika je jedino u tome što je neko zaslužuje neposredno kao svoju,
a drugi samo kao sreću koja usrećuje.

U našoj - vi se otimate za svoju.
Naša sreća iščupana iz tla vašeg opstanka mora za vas biti ravnodušna:
ona postoji za vas i zbog vas - inače vi je mrzite.
Za vas nije važno da li smo srećni - nego da li ste to vi zbog nas.

Mi služimo svojim golim opstankom da zapušite praznine svoje nade.
Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve.
Vi se žrtvujete, ne da bismo mi bili srećni,
nego da biste vi bili srećni, zbog toga što ste usrećili nas.

Monday, October 27, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 30. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 30. decembar 1956. 

J. mi reče da se nedeljom ne deli pošta.

Ponedeljak, 31. decembar 1956. 

Večeras odlazim na doček Nove godine. Smešno, kao da ova koja dolazi znači nešto drugo do jedan niz mojih života kojim se približavam smrti. Potrebno je da budem veseo; ja ću to biti ako je potrebno. Jedna laž više ne znači mnogo.

Laž uopšte pomaže da čovek svoj opstanak svari, da druga bića svari, da preživi svoj život. Ne da ga proživi. ( ) ipak putuje. I ona laže sebe. Slagaće i ( ). Ali zašto da bude prema njemu okrutna kad to ne može prema sebi. (Tačnije: zašto ne biti nepošten prema drugome, ako smo to već prema sebi. Zar za mene ičiji opstanak ima veću i delotvorniju vrednost od mog?)

U Indiji postoji običaj da se ljudi ubijaju na sam dan Nove godine.

U Indiji postoji običaj da se u znak poštovanja prema umrlom nose na pogrebu bele haljine.

Indusi shvataju prednost smrti.

A da li je ona neka prednost?

Šta bih ja stvarno dobio svojom smrću?

Da li bi i moja kao Roquentinova smrt bila savršeno uzaludna za večnost? antonchristian_020_121 - Gegenlicht 2005 (170x100)
Ako su godine koje sam nestao bile godine čekanja i nade i godine oklevanja, 1957. biće godina odluke. Ja znam da je svaka odluka uzaludna, ali jedna odlučena uzaludnost još uvek je spasonosnija od jedne koja se tek odlučuje i opipava.

Stvari. Obratiti pažnju na njih. Čovek obično ne pridaje važnost sitnim nezavisnostima, što ih stvari vremenom izvojuju. Ima već mesec dana kako mi mrtvi predmeti privlače pažnju, ali se ne usuđujem da ih posmatram: izgleda da nisu uvek isti.

Friday, October 24, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 28. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 28. decembar 1956.

Osećao da mi silno nedostaje.

Subota 29. decembar 1956. 

Šetao Bulevarom po ledenoj kori; svakog sam trenutka mogao da se okliznem i to me je uzbuđivalo, iako sam iz dna duše mrzeo nesigurnost sa kojom sam bio primoran da koračam: bio sam napet.

Sedeći u svojoj sobi, zažalio za tom nesigurnošću. Kuće su se smrzavale u plavičastom ledu i sneg je kao čupav oblak visio baš ispred mog prozora. Skakao nekoliko puta na noge (kao idiot) da vidim ide li? A znao da ne može doći.

( ) je otišao na godinu dana da pokuša zaboraviti jednu nedelju njenog života. A ja kažem: ako ( ) bude ikad zaboravio tu nedelju, zajedno sa njom zaboraviće i ( ).

Skiper = Trešnja. (Trešnja je Skiper u minijaturi moje ljubavne muke.)

( ) počinje da plaća. Njoj se, naravno, još uvek čini da je njena podrugljivost prema ( ), znak ponovnog zadobijanja nezavisnosti, znak izvesne ravnodušnosti; stvarno to je preživljavanje poraza. Ona ga hvata u malim lažima: „On ne zna šta je kome kazao, ni šta je gde uradio!“ kaže ona. Pritome se smeje. Smeje se i njemu u oči: ne zato da bi obelodanila svoju ravnodušnost, nego da bi povredila njegovu.

 ( ): „Zamisli ( ) želi da idemo u Karlovac. Treba li bi da pođemo u ponedeljak uveče i Novu godinu da dočekamo u vozu!“

Ja: „Da.“

( ): „Ja mislim da je to glupavo!“

Ja: „Da“ (pritom neuverljivo klimam glavom).

( ): „Zašto ne bi Novu godinu dočekali ovde, a pošli sutradan?“

 Ja: „Da.“

 ( ): „Reci zar to nije strašno Novu godinu provesti u vozu. Povrh toga ne znamo ni da li oni imaju izlaz.“

 Ja: „Ne znate.“ (postajem dakle govorljiv).

( ): „Osim toga sve to košta, a ne znamo da li ćemo ih videti?“

Ja: „Ne znate.“ (

 ): „Kaži sam! Zar ima smisla da to uradim?“ NightSerpent
 Tako je ova gnjavaža trajala najmanje pola sata. Ona je insistirala da joj pružim izgovor, a ja sam se zainatio da joj ga ne dam. Nisam rekao ni da ni ne.

 Ima već nekoliko meseci kako se ( ) sprema u Karlovac. Neka me đavo odnese ako ikada tamo stigne.

Thursday, October 23, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 27. decembar 1956. 

Ponovo uzeo da pročitam neke pasuse iz Der Untergang des Abenlandes - Umrisse einer Morphologie der Weltgeschichte - O. Spenglera . To ponovno i uvek ponovno vraćanje njemu između Nietzschea , Platona, Bergsona i Hegela, vraćanje (pomalo hodočasno) na tu prologomenu svake moguće evropske politike, umiruje pođednako: plebejskog filistra, koji bi hteo da bude besmrtan

(i ne samo on osobno nego i sa egipatskim čulom za večnost: odelo koga je nosio, žene koje je ljubio - osim zakonite verovatno - slike kojima se divio, muziku koju je slušao) da bude besmrtan biološki, a ne samo istorijski; plebejskog filistra i monistu (monistički instinkt u meni), koji oseća da je sveden, lišen prerogativa koje bi imao kao neotuđivi deo jedne orijaške Celine.

Monistički instinkt: on održava ravnotežu između straha od apsurda koji se aktuelizira u našoj prividnoj usamljenosti i izdvojenosti sa jedne strane i stvarne količine usamljenosti koga sadrži svaki deo neke celine. Monistički instinkt je odbrambeni refleks mišljenja.

Za mene je neprihvatljiva svaka istorijska koncepcija koja u duševnim oblicima i događajima svake pojedine kulture ne vidi iživljavanje jedne zajedničke energije postojanja, koja se preobraća iz oblika u oblik i u svakom od tih oblika: iz izgleda u izgled.

Na toj magistrali metamorfoze nastaju i iščezavaju civilizacije, ravnodušne površine stoleća trpe promene, kulture se rađaju ili propadaju u slivu ove ili one reke, na obalama ovog ili onog mora, ali se impuls koga je u svojoj neuništivoj prirodi energija predala istoriji ni u jednoj ne iscrpljuje definitivno, niti i jedan od istorijskih oblika umire, a da u sebi ne proklija seme novog. Sumrak uvek zrači i zoru. Zora je naličje sumraka i obrnuto. Nema razloga pesimizmu.

Impuls: ne postoji gradivo koje bi negde u nekom uobraženom neprostoru i nevremenu očekivalo impuls da ga primi i od njega bude oživljeno.

Kada sam 1948. prvi put čitao Spenglera, napisao sam u dnevniku 27. aprila: „Egipćansko osećanje večnosti, časovnik opata Gerberta, vreme kao sadržina, a ne kao dimenzija - to da, ali je uza sve to za jednog čistog monistu nemoguće da prihvati diskontinuiranost istorije u Spenglerovoj knjizi. Doduše“, ovo „doduše“ je uzrok tome što se s vremena na vreme vraćam njemu, „ova diskontinuiranost potiče od odbacivanja istoriografskog metoda u uobičajenom smislu te reči. Neka je samo sudbinski kontinuitet očuvan, to je već nešto!“

Sada se posle punih osam godina pitam: da li je ovaj sudbinski kontinuitet - podvrgnut sumnjivoj biološkoj analogiji - zaista tako nedovoljan kao što mi se u prvi mah činio. Istorijski smisao: Istorijski smisao je prekurzor svake filosofije.

Istorijski je smisao po prevashodstvu filosofski, a ako ovome prethodi pre slike „jedno osećanje sveta” onda osećajući sebe moramo osetiti dah istorije čija smo epizoda.

Osećanje sveta: ali ne kao izvanmene razvijene dagerotipije nego kao mene i sa mnom razvijenog toka. WhitchingHour
Politika i istoriografija: Svaka politika mora imati svoju istoriografiju kao svoje sopstveno objašnjenje. Politika mora apsorbovati istoriju ako želi da ima značenje i lik sudbine; istorija mora proizvesti politiku, ako želi da se logički nastavlja. Izvesni atributi božanstva (neizbežnost, koja je oduvek bila bitno oruđe politike) mogu biti preuzeti jedino iz prošlosti. Sanjarenja i vizionarstvo kao da nemaju mesta u jednoj praktičnoj politici, ali jedva da postoji velika politika kojoj oni nisu ljudski (duševni) izvori.

Cilj tada postaje jasan: ubrzati sudbinu, jer je njen smer najbolji mogući sub specije eternitatis . U tom smislu - koga Bergson odriče - sažimaju se napori Marxa i Spenglera, bar po duhu. Istorija kod obojice ima jedan politički značaj: što Spengler ovaj značaj naziva kosmičkim (ja bih se složio sa tim izrazom), a Marx društvenim, bez važnosti je za ocenu njihove srodnosti. I kosmos i društvo su izgledi jedne iste stvarnosti.

Čovek mora osetiti istoriju u sebi da bi je stvarao izvan sebe (stvarao u smislu ubrzavao).

Wednesday, October 22, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 25. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 25. decembar 1956. 

E. Mariolopoulos; Visiinou 5 (Patissia) Athenes, Grece.

 Sreda, 26. decembar 1956. 

Emanuilo. „A kad se sabraše Fariseji upita ih Isus: šta mislite za Hrista, čiji je sin? A oni mu rekoše: Davidov!“ (Jevanđelje po Mateji.) Prema Mateji David - koji postade izraeljski car, beše Isusov daleki predak. Ovaj je podatak uz činjenicu da je Mesija bio pozdravljan kao sin Davidov, od neocenjive važnosti za shvatanje koga želim da iskažem u sudbinama obojice: Mesija i nije drugo do produženje Davidovo, aktueliziranje njegovog sna o moći. Ono što Davidu nije pošlo za rukom prema mojoj verziji mita, dosezao je Mesija (delimično i ubistvom Jude).

Skandal. Josif otkriva da je Marija trudna, još pre nego što se za njega udala. (Savremeno tumačenje odnosa Josifa i Marije, Emanuelove matere.)

Emigracija i povratak u zemlju.

Simvolizacija: Krštenja, kušanja okupljenih učenika („učiniću vas lovcima ljudskim"), moći, pretnje, Petrovog odricanja, Tajne večere. Izdaje Judine, Suđenje (Leder = Pilat), Smrti (Koncentracioni logor) Vaskrsenja (Bekstvo iz logora) i ostvarivanja carstva svog na zemlji. (Kroz odnos sa Adamom Golovanom psihološki, kroz rat, materijalno.) 295 - Nodes Of Ranvier - The Years To Come inlay 2
Pisao Lj. u Atinu.

Napravio plan rada za prvu četvrt 1957. godine.

Tuesday, October 21, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 24. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 24. decembar 1956. 

Imao gadnu glavobolju. Đorđe mi je doneo svoje rukopise. Gospode Bože! Dolazim do uverenja da kad čovek otkrije da je nesposoban za ma koji koristan posao, onda počinje da se bavi umetnošću. christ_galilee_tintoretto
Počinjem da shvatam da je potreba za celinom neodoljivo prožela moj život; juče sam je osetio na bulevaru: bulevar se produžavao u meni kao pust kameni obris, zidovi su me oblagali, iznutra mi je nicao bokor svetlosti, sivo šiblje sjaja koje se razlistavalo na nebu, čuo sam svoje korake, oprezne, lukave korake svog tela, koje je odmicalo ljuljajući se u kukovima, čuo sam kako se saživljavam sa zvukom svojih koraka, koji je zvučao na pola puta između mojih peta i pločnika (ne znam zašto u tom času videh gramofonsku ploču po kojoj je zaošinut oštar vrh iglice);

Monday, October 20, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 23. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 23. decembar 1956. 

Danas sam završio kriminalni roman „Gvozdeni anđeo“. Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanisti. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava na logičnost. Najzad to donosi novaca. CARAVAGGIO-The Inspiration of Saint Matthew
Pao je sneg. Sneg je sur kao mišije krzno i gnjecav.

Noćas idem kod ( ).

Friday, October 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 22. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 22 decembar 1956. 

Godo (Liki): E pa mogli bismo da krenemo!
 Vladimir: Da odemo odavde. A zašto koga vraga?
Poco: Pa valjda zato što je Godo došao, što nam je bolje i što nemamo koga da čekamo.
Vladimir: Ali ako nam je postalo bolje, ako nam je dobro, zašto bi menjali mesto, Poco?
Poco: Da, to je istina.

Estragon: Ne mislite li da je postalo malo dosadno otkako se pokazalo da je Godo koga smo čekali glavom Pocijev Liki? Niko ne dolazi, niko ne odlazi, ništa se ne dešava.
Poco: I pre nego što se to pokazalo niko nije odlazio ni dolazio i ništa se nije dešavalo. MEN-02-DIN005
Estragon: Ali to je drugo. Dok smo čekali Godoa mogli smo se nadati da će on kad - tad stići. Sad kada je Godo najzad stigao čemu imamo da se nadamo.
Vladimir (šapne): Da ode, Poco!

Thursday, October 16, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 21. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 21. decembar 1956. 

Uviđam da je ipak potrebno da najpre vidim Beckettovu dramu.

Zašto?

Možda bi najbolje bilo da uopšte i ne gledam Čekajući Godoa. Manje je važan stilski, a više duhovni spoj između moje i Beckettove predstave godoovskog problema.

Čak i pošto sam iz novina otkrio da su upravo beskućnici Estragon i Vladimir oni koji čekaju Godoa, a ne Liki i Poco, kako sam ja zamišljao. Ima izvesne godoovske zabune u ovoj pogrešci.

Nije tragedija u tome što Godo ne dolazi, nego obrnuto: u tome što Godo dolazi, ali se na kraju uvek ispostavi da je bio nepotreban.

Moj „Godo“ bi mogao biti shvaćen kao antitriblionski. (Zato je važno da Liki predloži sebe kao Godoa.) AADM001083

„Simfonija Eroica“. Danas definitivno redigovao kompozicionu shemu. Želeo da postignem jednozvučnost u prvoj knjizi koja bi kroz drugu i treću postala polifonična u četvrtoj. Zajedno sa prodiranjem u suštinu neraspoloženja menjao bi se i pripovedački stil: bio bi najpre nalik na potočiće (24 glave prve knjige), zatim na reke (12 glava druge knjige), pa na mora (4 glave treće knjige), i najzad na okean (četvrta knjiga koja je sva jedno jedino poglavlje).

Wednesday, October 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 20. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 20 decembar 1956. 

Estragon: Čini mi se da neko ide.
Vladimir: Hej Poco, neko ide preko polja. (Posmatra stranca.) Reka je duboka na mestu koga je izabrao.... Da mu kažem gde je gaz Poco?
Liki (Godo): Najpre ga pitaj ko je? Ustani i pitaj ga ko je?
Poco: Učini kako kaže Godo.
Vladimir (ustaje i odlazi): Hej Poco....onaj čovek kaže da se zove Godo.

 Liki (Godo): Kako?
Poco: Gle, šta on tvrdi?
 Vladimir: Kaže da je Godo.
Estragon: Godo koga smo očekivali.
Poco: Godo je stigao.
Estragon: Da, to je istina. Ali možda postoje dva Godoa? Šta ti misliš Godo?

 Liki (Godo): Mislim da ne mogu postojati dva Godoa. Ja sam Godo.
Poco: To je istina.
 Vladimir: Šta da radim sa njim?
 Liki (Godo): Baci ga u vodu
Vladimire..... baci tog prokletog lažljivca u reku.
Estragon: Zašto da ne razgovaramo sa njim čak iako nije Godo.

Poco: Zašto bi razgovarali sa njim ako nije. A nije, jer je Godo ovde. Čuvaj se Estragone.
Vladimir: Kažite jednom šta da uradim sa tim čovekom.... On prelazi reku.
Estragon (Pocu): Jesi li ti baš siguran da je on Godo?
 Poco: Pa zar ne vidiš budalo da nam je bolje odkako je došao? Mora biti Godo čim nam je bolje. Estragon: Da to je istina. Ali ipak, kako znaš da nam je bolje? URG062
Lj. je dobila pasoš i putuje u Grčku.

Tuesday, October 14, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 19. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 19. decembar 1956. 

U Čekajući Godoa : Liki i Poco čekaju izvesnog Godoa, ali je Godo uvek ponovo sprečen da dođe, i Liki i Poco ne napuštaju svoje mesto u pukoj nadi da će Godo ipak najzad stići. U očekivanju Godoa oni se upoznaju sa skitnicama Estragonom i Vladimirom, te nastoje da svoje smrtno dosadno i zamorno čekanje prekrate bilo čime. (To bilo šta je zapravo život i u tome je jedna od dramskih Beckettovih ideja.) Međutim Godo ne dolazi i drama se završava.

Anti Beckett. Izložio B. B. nameru da napišem drugi deo Beckettovog Čekajući Godoa:

Estragon i Vladimir, te inače bezbrižne skitnice bivaju zaražene atmosferom čekanja, te se pridružuju Likiju i Pocu u očekivanju Godoa.

Liki dolazi do uverenja da je besmisleno dalje čekanje Godoa i pošto niko od njih ne zna kako Godo izgleda (jer Godoa niko od njih nikad nije ni video), misli da bi svoje drugove mogao uveriti da je on, Liki, taj Godo koga čekaju. Oni mu najpre ne veruju, jer Liki ničim ne može da dokaže da je on Godo, osim svojom golom tvrdnjom.

Ali pošto drugi (pravi, a možda i ne) Godo nikako ne dolazi, u njima se rađa sumnja da Liki možda ipak ne govori neistinu i da je on Godo, koga su očekivali. Oni ga podvrgavaju izvesnom ispitivanju, ali više njihova neodoljiva potreba da imaju najzad svog Godoa, nego uverljivost njegovih inače apsurdnih odgovora, čini da oni priznaju taj novi Likijev identitet. (Na primer: Poco pita Likija: „Zašto nam nisi rekao da si ti Godo?“ Liki odgovara: „Nisam to znao!“)

Likijevi motivi su pošteni: on želi i sebi i svojim drugovima da prekrati čekanje i u početku on je potpuno svestan toga da on nije Godo, te se pomalo i pribojava dolaska pravog Godoa. 10saturn
U tom strahu on u jednom momentu pokušava da razuveri svoje drugove i da prizna da ih je prevario: ali sada je to prekasno. On više ne može nikud iz kože Godoa.

Monday, October 13, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 18. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 18. decembar 1956. 

Nalazim da je ( ) položaj neodrživ, iako ima izvesnih prednosti: samo prednosti nestaju, a muka je ono što preostaje. Sve dok se nije zaljubila mogla je ova pustolovina da bude prijatna za oboje (izuzev za ( ), sada nastaju dani plaćanja.

( ) je beznačajan, ali dobar; takvima pripada kraljevstvo nebesko. Ona je takođe dobra, ali na svoj način. Negde sam napisao da ljude i poznajemo kao zle, samo zato što je svako od njih dobar na svoj nedokučivi način.

Međutim prilično je gnusan način na koji ona rešava problem svog dosadivanja. Čovek se ponekad pita da li žene uopšte mogu da ljube, kad predmet svoje ljubavi zaborave čim im se izgubi iz vida.

Žene nemaju mašte. One su svakako autentičnija forma života od nas, one su bliže njegovoj bezobzirnoj struji i njegovim ciljevima. To je zato što nisu zaražene duhom, koji je protivživotan i smrtan po svojoj sopstvenoj volji.

( ) je poštena žena, pa ipak se ponaša kao kurva: prostitucija (ma kakva) je onaj univerzalan način koga mora da koristi svaka žena, da bi zaslužila svoje opstanke. Zar ( ) nije bila ta koja je rekla: "Biti žena to je poza!“ innocent_X

Dionizijski zanos. Za mene je zanos neposredno spajanje sa sobom, ne samo zanos od samoidentiteta nego zanos u samopotvrđivanju, samosaglasnosti; dalje: to je otpor koga život protivstavlja duhu, sredstvima samog duha. Duh koji se opija je protivduhovan te liči na škorpiju koja truje svoj sopstveni rep; takav duh je zanesen životom ma kakve izgovore našao da se opravda: on je oživljen samoubistvom.