Friday, December 19, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 15 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 15. januar 1959.

Ljiljana o jednom piscu: - „Ne želim da ga čitam. Smatram dovoljnim da jedan čovek gubi vreme, da bi to morali i ostali ljudi“. (Pisac - čitaoci.)

O Svetom pismu. Pismo fiksira sve probleme ljudske egzistencije. Ali koje rešava? Zadatak: tražeći nove poente izvršiti korekciju biblijskih anegdota.

Jedna varijanta: Hristos kao uzor egzistencija. (Idealan tip nemoguće egzistencije.) Druga varijanta: Juda kao uzor egzistencija. (Idealan tip moguće egzistencije.)

Konflikt Juda – Hristos, najopštiji istorijski konflikt. 

grapesofwrathrevisited
Jedna prijateljica T. u Alžiru pokazuje izvanredno veliki interes za prevod i plasiranje Emigranta u Francuskoj. T. će joj poslati dramu. Međutim u njenom pismu ima rečenica koja pobuđuje izvesne sumnje. („St-Germain-des-Prés i njegov Pariz shvatiće vrednost misli: i visiti se isplatilo sa desne strane Hrista, ako to ne shvati buržoasko katolički Pariz, koji će verovatno biti indigniran .....“).

Ali koji Pariz meni i Emigrantu radije treba? Levi ili desni? To naravno ne može uticati na to kako ja pišem, ali može uticati na to gde, kako štampam. Eto, gde čovek bežeći od jednog konformizma upada u drugi. Ne mogu da se ne setim sa kakvom je stupidnom indignacijom, inače licidni,

B. dočekao moju ideju da napišem „Istinitu“ (sentimentalnu, u stvari) „hroniku novog Carstva“. Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe.

 Naravno, ja sam mogao da se ne koristim Zavetima kao shemom svoje istine, pa bih imao na vratu samo komuniste.

 Sad je gotovo: krenulo je.

Thursday, December 18, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 14 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 14. januar 1959. 

 Upoznao se sa D. Bogdanovićem , teologom.

 Instruirao me u pogledu ortodoksne, pa i laičke literature o Zavetima. Mogao bih posećivati Erdeljanova predavanja iz Starog zaveta; takođe iz Novog. Izgleda da će biti dosta teško pozajmljivati knjige iz knjižnice Teološkog fakulteta, ukoliko to ne ide preko nekog od studenata. (D. B, a možda i M. V. ) Iz patrijaršiske se to može, ukoliko mi pođe za rukom da se bolje upoznam sa bibliotekarem Ćirkovićem.

D. B. misli da ću morati proučiti patristiku . („Insistiranje na Judinoj epizodi svakog je odvelo u heterodoksiju“.) Uostalom D. B. je tipičan jeretik.

Meni je Bog potreban kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali: Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti.

Stvoriti bez rizika?

Ovde se ne radi o mojoj moralnoj sudbini koliko o sferičnom obliku mog sistema; samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta, eto šta mi treba.

U svakom slučaju g. Erdeljan za koga D. kaže da je predusretljiv, raspolaže kartotekom literature o Svetom pismu, a posebno Starom zavetu. (Svakako ga upoznati. Anka B. ?)

Zatim dr Justin Popović , Vučić, Ćirić, ili neko kome bi me oni mogli preporučiti.

D. B. smatra da se moje satirično shvatanje epizode sa Hristovim raspećem poklapa sa shvatanjem jedne judaističke frakcije. Pronaći dokaze o ovom.

Šta je zapravo hereza? Ja mislim da je to privatno preudešavanje Boga prema svojim potrebama ili potpuno uništenje jednog, da bi se na njegovo mesto doveo drugi. Jeretik očevidno nije zadovoljan nekom predstavom Boga, a kako je za naše saznanje predstava Boga sam taj Bog, izvan koga delatnog Boga nema, to je preudešavanje predstave prerađivanje samog Boga. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade. Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupni cilj sveta i njegove istorije. Na mesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan. On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost. Back Stabbing
Kome nestrpljivom duhu takav Bog može da smeta?

Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislioca i čitav jedan odbranbeni mehanizam (Crkva)?

Wednesday, December 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 13. januar 1959. (nastavak)

Saznanje i iskustvo (Nastavak od 3. januara.)

Popularna istina: Iskustvo obrazuje novo saznanje; novo saznanje retroaktivno obrazuje novo iskustvo. Ovo se događa kao penetracija. Pénétration pacifique . Istina obično mirno, bez potresa prodire u iskustvo. Iskustvo prožima istinu svojim ustaljenim činjenicama.

Retko koje iskustvo biva poraženo novom istinom, niti istina ođednom biva uništena zatečenim iskustvom. (Ovakve istine obično i ne bivaju saznate, jer ih iskustvo unapret onemogući; sistem samozaštite.) Istina je kao virus, izdržljiva. U sredini iskustva zadržava dugo ona svoju virulentnost.

Treba ustanoviti kako dolazi do enormnih razočarenja? To pretpostavlja da nova istina odjednom uništi sve prethodeće i sva do sebe stečena iskustva. church_silhouetted_1
Ali: kao što je nemoguće da jedna istina sasvim preuredi naš duh prema svojim činjenicama, ne dozvoljavajući pri tome da i sama bude preuređena našim duhom kao svojim novim domaćinom, tako je nemoguće da nova istina to bar polovično ne postigne.

Kažem: nemoguće, jer bi to značilo da između pojedinačnih istina o svetu ne postoji korelacija, pa da je ona isključena i između pojedinih isečaka sveta, što ih ove istine reprezentuju. To bi značilo da jedna istina poseduje samo sliku, tip, nacrt, duh jednog odlomka sveta i ništa od bilo kod drugog. Svet bi bio deljiv, ne samo veštačkim sredstvima saznavanja, nego i prirodnim sredstvima sopstvenog dešavanja, bio bi mnoštvo.

Tuesday, December 16, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 13. januar 1959. 

Drama. (Sastanak sa B. Bajićem i A. Jovanovićem u klubu SANU.) B. predlaže da od Emigranta napravim epizodu nove drame koja bi bila simbioza moje ideje Azila i njegove ideje za dramu Radijacije .

Veliki potres koji neizbežno dolazi da uništi svet, retroaktivno ga menja: sve vrednosti bivaju revidirane prema moralnom metafizičkom značenju ove opšte ljudske sudbine i svi pojmovi (doba, lepog, ljubavi) obrnuti na naličje. Nešto naknadno determinira naše prethodne opstanke. (U Azilu to je trebalo da bude kamen koji pada i čije približavanje obrazuje senku, mrlju koja se širi; nalazim da je ovo uopšteno rešenje propasti mnogo adekvatnije mom shvatanju drame nego pristajanje uz neke realističke istine kao što su atomske kataklizme.)

Posle čitanja Emigranta i Crnog petka Simona Kirenskog B. B. je uvideo da bi neka tesnija saradnja od razmene ideja ograničavala moju slobodu, pa mi bez pravnih reperkusija, prepušta da na osnovu moje predstave Azila i njegove ideje o radijacijama, napišem potpuno novu dramu, koristeći se abortiranim tekstom Emigranta. Sve je to bilo praćeno vrlo laskavim primedbama, koje su me učinile opreznim. Ali ideja me je isuviše obuzela da bih imao vremena za oklevanje. Najzad ćinjenica je da su tek neke Bajčeve primedbe nadahnule moj Azil onim dramskim srcem, bez koga bi on, ako sam ne bih došao do rešenja, ostao gola konstrukcija jedne istine. Tek apostrofiranjem retrogradnog uticaja propasti na svet, dobiće drama i svoju filosofsku zasnovanost i svoje tehničke konflikte. (Iskorišćavanje golog, biološkog straha kao dramske materije bilo bi banalno, ako taj strah ne bi imao posledica po naše živote, ako ga ne bi potpuno menjao i izopačio sve normalne predstave o njemu u neprekidnoj funkciji sa apsolutnom propašću sveta koji se očekuje.)

 Međutim: odlučio sam da napišem sasvim novu dramu, pa da iz „Emigranta“ uzmem samo ideju o samoubistvu kao racionalnom aktu kojim se jedan do tada neproizvodan i nedelatan opstanak prividno slobodno bira i ostvaruje (definiše). Kažem: prividno, zato što ako opšte uništenje dolazi neizbežno ono unatrag determinira dešavanje našeg opstanka, kao što se ovaj nužno menja samo zato što anticipira sudbinu. (Samoubistvo kao racionalan akt nužnosti.) 

Svet se tumbe menja; ako on mora da propadne, kako je moguće da svi stari pojmovi o njemu izgrađeni, pod pretpostavkom njegove večnosti ostanu nepromenjeni i neoštećeni? Oni moraju slediti propast kao svoju sudbinu, oni moraju u svojoj konstrukciji poneti sudbinski znak te propasti. U jednom konačnom čovečanstvu malo šta bi trebalo da ima vrednost. Naše enormne vrednosti moraju postati smešne, ako dozvolimo da jednom ma i titla njihova bude uništena. To je ugao iz koga valja posmatrati heroje buduće drame. (Namesto stare neupotrebljive humanitarnosti, neupotrebljive pod pretpostavkom potpune propasti čovečanstva, rađa se nužno nova predstava o smislu življenja, naime onog kratkotrajnog iščekivanja sloma: ova predstava je nova humanitarnost koja ima osnovne konstruktivne elemente u smrti, mržnji, zlu i ružnom kao racionalnim antitezama elemenata života, ljubavi, dobra i lepog u svetu koji po pretpostavci nikad ne bi mogao da bude uništen.)

B. izvrsno nalazi četiri regiona ove promene: racionalni, estetski, etički i emocionalni. Izneo sam mišljenje da bi epizoda o samoubistvu kao najvažnijem i jedino racionalnom životnom delu u jednom svetu osuđenom na iznenadnu, potpunu propast, predstavljala istovremeno racionalni stator na planu ideje drame i finalni konflikt na planu dramske fabule. convertordieexcuseme_1
Napraviti antitetičku shemu:
Emocionalni plan: Ljubav = Mržnja
Estetički plan: Lepo = Ružno
Etički plan: Dobro = Zlo
Racionalni plan: Život = Smrt

Monday, December 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 12 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 12. januar 1959. 

 Zlatna deca. Od „Vardar-filma“ još prošlog meseca primio originalan tekst na preradu. Sudeći po njihovom pismu, izgledi: znatni. Moj interes: nikakav. Nemam pojma kako ću prepraviti ovaj scenario, tim pre što sa svoje tačke gledišta ne vidim da mu je prepravka potrebna. Ovde se radi o tome da li ću za svoj nonkonformizam naći još neku obrazinu, pored onih koje tekst scenarija već sadrži. Odvratan mi je i taj scenario i sve što bih na njemu dalje uradio. Ponavljam sebi da će mi novac koga za njega budem dobio, omogućiti godinu dana slobodnog rada.

Mathieu Delarue i „sloboda“. (Nastavak.)

Ma šta Delarue bude preduzeo povodom Marseline ljubavi, on je oskrnavljen čak u svojoj prividnoj „slobodi“ - za svagda. Delarue se nala u Marseli kao jedno vreme bez koga nikad neće moći biti slobodan, a koga nikad neće moći da uzme natrag. A svest o njemu u njoj, nadživeće i u nekoj njegovoj budućoj slobodi od Marsele, kao tvrda izraslina raka, koja će je bujanjem zapušiti: unapred je onemogućiti u funkciji oslobađanja.

Trebalo bi da kaže: - „Vrati me meni!“ i Marsela da bude u stanju da ga vrati, pa da se oko Mathieuovih refleksa o slobodi obrazuje poneki od majušnih zidova (paravana autarkije). Samo poneki, a kroz otvorene strane šupljine slobode, ona će i dalje oticati svetu iz koga je refleksijom prividno uzeta.

A sa stanovišta jednog potencijalnog budućeg bića, kome prete da ga sastružu kao rđu sa života, ova delaruejevska sloboda ima snagu ironičnog komentara. Ta sitna vlažna bala u neprikosnovenom dnu vrele pećine, u poučnom susedstvu izmeta i mokraće (i u stalnoj opasnosti da jednostavno bude isprata ili izlučena) oslobodila se svoje nepotrebne i neupotrebljive nezavisnosti čim je počela da deluje na Marselu i Delarueja.

A pre nego što kao masna mrlja bude istrta sa sveta, krug njene invazije uvećaće se ko zna još kime. Ona je tako postigla da menja živote pre nego što je izgubila mesto za svoj. Ona je ororbila tuđu nezavisnost pre nego što je stigla da pokuša iskoristiti utvaru šanse za svoj. Još u misteriji začeća izgubila je mogućnost slobode za kojom će jednom beznadno žudeti.

Ta mala mešina živaca unapred je izabrala, opisala i definisala svoju patnju, kao što zamah ruke unapred određuje koje će krugove bačeni kamen urezati po vodi. Ako je sastružu, pre nego što je obavi, ona će produžiti da živi na smešnoj i uobraženoj Delaruejevoj slobodi, parazitski kao plesan. Ubuđaće Delaruejevu slobodu. I svačiju koje se dotakne.

I Mathieu Delarue ništa neće moći da preduzme u svoju odbranu: događaj kao prostor u kome je „sloboda“ jednom zauvek bila izgubljena, ne može se sastrugati kao balon krvi u dnu utrobe. Čovek ne može abortirati memoriju. Može je samo ismejati, poniziti, ali ne i iskoreniti. (Pri tome memorija nije nikakav naš opstanak; mi se ne produžujemo u prošlosti kao što nemamo nikakvih izgleda da se nastavimo u budućnosti.)

Verovatno da pravi Delarue ne bi ništa preduzimao protiv ove uzurpacije, osim što bi o njoj mislio kao o nečemu što ga je za svagda odseklo od „slobode“. Onda bi možda uvideo da je to odsecanje samo mali deo uzurpatorskog napada što ga sudbina vrši na svim rubovima njegove egzistencije; pomirio bi se sa sudbinom. Odrekao bi se svoje neupotrebljive slobode za račun jedne koja njegovu egzistenciju može da ispuni slobodom čitavog sveta: uviđajući apsurd, on bi ga odbacio kao stanje svojih emocija. 

Ali Sartreov Mathieu Delarue neće ovo da učini; Sartre će ga (ja to očekujem) primoravati da se idiotski brine za nešto što je oduvek imao samo kao gubljeno ili izgubljeno; kao večiti deficit njegove egzistencije. Što je oduvek imao samo kao nemanje, kao večito nadražujuće odsustvo, ponekad, takođe, kao nadu.


Može će on pritome izgubiti neku od mikronskih, ružnih, ali toplih „šupljina“ slobode, ali nikad neće uspeti da se u nju sasvim uvuče. Sloboda nije pesak u kome bi neka nojevska egzistencija za uvek sahranila svoju glavu. Nema slobode u koju bi stao rođeni. A i da je ima, čemu bi služila? Čemu bi služila uzaludna sloboda? Jedna komplikovana mašina koja ništa ne vrši osim što zabavlja maštu svojih pronalazača. Trojan Horse

Jedna poslanica Mesije . Odlazim, Ravi, rasut kojekuda po sebi, da pripremim kao vredan ratar svoje ujedinjenje, svoj praznik u kome ću se obelodaniti kao hermetički zatvoren orah; ostvama lovim svoje odlomke, Ravi! Kljove zarivam u svoje izgubljenosti; širim se kao magla u praslici neke džinovske agonije i kroz prašumu neraspoloženja tumaram za stadom svoje ravnodušne braće: do večnosti zaljulja gromom koji nečujno puca pod zelenim nebom moje kože.

Friday, December 12, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 11 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 11. januar 1959. 

Mathieu Delarue i „sloboda“ (povodom Zrelog doba - Sartrea). Ništa nas ne može spasti od rođenja, a rođenjem se zauvek opredeljujemo protiv slobode. Opredeljuju nas rođenjem; još se ne rodismo čestito, a već u tesnoj pećini utrobe besmo izlepljeni refleksima kao flasterima; kasnije ćemo se opiti čarima refleksa i naučiti da ih umnožavamo. Postaćemo dronjav zavežljaj automatizama; običan paket refleksa. A naša će strast (mitska uostalom) prema nezavisnosti i bez-uslovnosti biti rođena i odgajana kao jedan od mnogobrojnih refleksa pomoću kojih živimo.

Imam na umu obrazac: nezavisnost = laička sloboda = Delaruejevsko muvanje po međusvetu. Ono što stvarno postižemo je sporadična mehanička nezavisnost, nešto kao sloboda izbora u malom (makrokosmos ostaje nedotaknut našom lažnom slobodom) u obrisima, u efemernostima, na periferiji sopstvene egzistencije.

Mikroskopska sloboda sa kojom se samo zabašurujemo pred sudbinom. Lovac na slobodu, Mathieu Delarue podseća na dirigenta, koji bi, pogrešivši temu, na Beethovenovom koncertu, dirigovao poskočice. Zgažen, uzurpiran, od svoje slobode, ipak nije slobodan. Tek začaran, opsednut: zavezan slobodom. On još nije spoznao apsurdnost svoje slobode.

 Osuđen na delovanje i da se na nama deluje, mi nemamo mogućnosti da postignemo više od beznačajnog sužavanja, mestimičnog i privremenog neutralisanja naših zavisnosti u oba smera: delimično i privremeno se „oslobađamo“ i delimično, „privremeno oslobađamo“. Man in Chains
Atmosfera Zrelog doba je atmosfera napora, koji su nalik na ljigavo komešanje bakterija u nekom bujonu. Napori su na prvi pogled herojski i cilj koga ima Delarue vredan zauzimanja, ali tema njegovog života prestaje da bude herojska i postaje smešna, kad doznamo da njegovi napori ne mogu izvojevati slobodu, koja bi se mogla koristiti i vršiti kao sloboda.

Thursday, December 11, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 10 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Subota, 10 januar 1959.

Buđenja . Postojim; postoje, naravno, i neke druge stvari pored mene, oči u oči sa mnom, stvari koje nemam ozbiljnih razloga da poreknem: moja soba u kojoj su po drevnom običaju sahranjene i moje stvari, kroz kamenu tišinu probijena svrdla larme, propete ulice i trgovi koji se ludački obrću oko frigidnih statua, kao čigre mog detinjstva; zatim ljudi iza stvari kao zgrudvane senke.

Postoji i neko vetrovito vreme u meni koje, tešeći se, podrazumevam kad govorim o svom postojanju; jedna misao iz moje niotkudi, druga rođena u trenju dosadnih, popularnih pojmova mog uma. Postoje i moje naklonosti, ti nesnosni uslovni refleksi koji me pretvaraju u laboratorijskog psa; neraspoloženja sa brojnim šarenim etiketama što ih je izmislilo naučno cepidlačenje: ovde onde poneki kompleks,

zaloga moje otužne složenosti; ugrađeni mehanizam libida zbog koga nasrćem na žene kao što dečiji voz srlja činama; glad = praznina, žeđ = praznina, umor = hemijskoduševna punoća (prepunjenost; dokaz da je priroda duše otrovna); džinovski broj automatizama kao što su sva prosta, mehanička muvanja kojima je tek isuviše metodično iskustvo naknadno pridalo neki upotrebljivi smisao, da bi im ga neko drugo, neko sledeće isto tako metodično oduzelo.

Mogao bih da nabrojim još bezbroj sićušnih elemenata svog postojanja, a da o njemu opet ne znam više nego kakav kamen o svom.

Bilo bi spasonosno kada bi sve stvari bile puka pretpostavka (pomoćna pretpostavka našeg opstanka, jedan zamišljeni uslov čija istinost potiče od njegove životne efikasnosti; zar to nije pragmatizam u svojoj praktičnoj suštini?). Stari Berkeley nije propovedao jednu eteričnu predstavu sveta nego jednu spasilačku religiju, i on je o veštini spravljanja slobode znao više nego iko pre i posle njega.

 Želeo bih da čak i moje sopstveno postojanje bude pretpostavljeno. Ja se pretpostavljam = zamena za uobraženi pojam ja postojim.

U polusnu izvesne stvari postoje samo na trenutak, pa se onda izgube (vraćajući se u svoj mimosvet). Nikad ih više ne vidimo. Nema polusna koji bi ih iste mogao vratiti. Druge se zadržavaju. Ostaju stvari našeg sveta, našeg pretpostavljanja: glomazni predmeti koji ničemu ne služe osim što pomažu da poverujemo u svoje postojanje. Tek pipanjem postajem samoproverilac. 

Oni , nestalni predmeti naših snoviđenja odlaze do đavola. U polusnu se razlučuju svetovi: i postojanja se stiču u svoje tokove kao ribe u doba mrešćenja. themythofpalestinepart_1
Jutros je opet postala moja stolica. Pre nego što je stolica postala, na njenom je mestu umirao, brisao se obris nečeg hibridnog, što ne mogu da opišem, ali što je, jedva trenutak, uspelo da se kao opomena zadrži u mom tvrdom, ponderabilnom svetu; zatim je ono nestalo kao kaplja kiše: po podu je preostala moja stara stolica. Umesto nekog kopilanskog ploda dva sveta, u kratkotrajnom uzbudljivom prožimanju: nekoliko prefarbanih drvenih dasaka.

Wednesday, December 10, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 8 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Četvrtak, 8. januar 1959.

Šta je sve posejano što još nije niklo? Sve što je posejano, posejano je. Sad ostaje samo da se žanje. Žanje i ždere!

Petak, 9. januar 1959. 

Drugi produžetak komentara Ionescovog intervjua (od 6. i 7. januara).

Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke uzor stvarnosti, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.

Dragocena vrednost Ionescovih drama je u pozivanju na tu uzor - istoriju, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.

 Ovde se pozivam na moju pretpostavku o autotipskoj formuli sveta; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama. Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!

Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove uzore možemo svesti na neki prauzor, pa sam siguran da bi se mogla napisati jedna jedina drama, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. Ova pradrama bila bi puka deskripcija autoformule sveta. theprofessorofantisemit_1 

 Impresije. Svetla senka neba kao da kaplje kroz neki kameni levak; travnjaci imaju zadah blata. Šetam bulevarom, razočaran mrtvim likovima drveća, što obešeni pored puta, rešetkasto propuštaju sumrak. Sumrak je kao nesleđena pihtija. Smrknut je prezrelošću dana koji se još uvek tegli po ivicama amfiteatralnih tragova kao po zidovima neke orijaške pljuvaonice od lima.

Ulice padaju niotkud, pa se opet penju pripijene uz zemlju. Grad se talasa kao olupina na vetru.

Tuesday, December 09, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 7 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 7. januar 1959. 

Nastavak komentara Ionescovog intervjua (od 6. januara)

Realno je ono što jeste; racionalno je ono što mora da jeste. (Racinalna stvarnost je Ionescova uzor - istorija, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. I kad Ionesco odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem racionalnom stvarnošću.)

Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor - istorije isključivo naše samosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena. Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac.

Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (Iskustvo je najveći neprijatelj umstvovanja. Životno iskustvo, mislim.) Metafizika nije jedino u inteligentnim pojmovima o svetu, nego i u osećanju sveta. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kada ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje.

Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanjima deteta, obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu uzor - stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Ionescom - detetom i njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Ionesco - čovek?

U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom iskonskom, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?! Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska - čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je univerzalnost. Vizija Ionescoa- deteta rešavala je sve.

Ta ista vizija u Joneska - čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama ili doktrinama, Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; ništa više, pa ni samu sebe nije u stanju da promeni: ukočena kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.

Tako Ionesco hoće. Ali tako nije. Disingenuous-Or-Simply-Igno

Ne određuje niti bira Ionesco svoju viziju sveta, nego njegova vizija određuje njega. A Ionesco je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom. Nijednu titlu nije detinja vizija Eugène Ionescoa izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo.

Monday, December 08, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 6 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 6. januar 1959. 

 Komentar jednog Ionescovog intervjua „Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (...) Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba. Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni).

Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (...) Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost. (...)

Beckettovo delo Kraj partije pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu uzor istoriju, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge. (...) Što se više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (...)

Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti, sadašnjost i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene. Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste“. (Iz NIN-a) Perpetual-War
 Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Ionesco rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: jer književnost je filosofija u svom estetskom korelatu. Ona je takođe i moral i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se natura. Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička.

Književnost je ofarbani model moje filosofske predstave sveta. Ovo izražavanje koga Ionesco želi da oslobodi zaključaka, zaključak je i po tome što deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih, socijalnih iskustava složenih prema nekom estetskom načelu. Ono što je za sebe ovde irelevantno, odista je samo to uređivačko načelo, koje može da se menja od pisca do pisca ili od vremena do vremena u jednom piscu, a da ovu promenu obavezno ne mora pratiti promena celokune konstelacije iskustva.

Friday, December 05, 2014

Dnevnik Borislava Pekića Januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 (nastavak) 

d) Dva pola apsurda su: sudbina i sloboda (Judin mit je jedini mit ljudske egzistencije). Sudbina je ono što jeste, ali mora da jeste. Sloboda kad je aktuelizirana bila bi ono što jeste, a ne mora biti. Ove definicije su pomoćne i služiće samo za tumačenje bipolarnosti apsurda. Sloboda je prema tome sudbinska. Ja sam osuđen na slobodu, to znači da ja moram da biram, da je moja sloboda prinudna, sudbinska, neizbežna i konstitucionalna.

(Kasnije će biti dokazivano da ja ako biram, naime, ako moj izbor ima dejstva, moram i mogu da izaberem jedino sudbinu. Što znači da ja ne biram time svoju sudbinu, da je ja ne stvaram kao nov oblik svog opstanka, nego da se adaptiram na onu kojom sam u osnovama svoje egzistencije prožet.) Izgleda da je ovakva sudbina smešan predmet slobode, a sloboda kontradikcio in ađekto: sloboda izbora koja ima za predmet sudbinu, nije sloboda bez navodnica.

Trebalo bi da mogu da ne biram sudbinu, pa da moja sloboda postane kao pojam punovažna. Ali u tom slučaju šta je preostalo od sudbine. Sudbina koja se može izbeći nije sudbina.

Međutim, ova je protivurečnost prividna, pa će kasnije biti objašnjeno kako je moguće da jedna sloboda u okvirima svojih sudbinskih opredeljenja očuva sve svoje prerogative (pri čemu su to prerogative jedne racionalne slobode, a ne realne - slobode koju zamišljamo kao ničim neograničeno pravo na izbor) i da sudbina održi svoju suverenost iako je ispunjena pojedinačnim slobodama kao ćup nekom tečnošću koja nagriza: tečnost nagriza ćup, a on se ipak održava i ne dozvoljava rasipanje tečnosti.

e) Privremena definicija slobode: sloboda je neiskoristljiva sudbina. (Reviziji podvrći pojmove o slobodi, naročito popularan i antifilosofski pojam nezavisnosti; sloboda je nešto duboko disponirano, nešto ropsko u svojoj prirodi.)

f) Privremena definicija sudbine: sudbina je iskorišćena sloboda. Obe ove definicije su metodološke i služe bližem određivanju paradoksalne situacije u kojoj se nalazi naša egzistencija. (Sa metaforama treba biti krajnje oprezan.)

g) Nekoliko ideja o prirodi apsurda:
Kolizija „slobode“ i sistema sudbine u kojem se ona vrši.
 Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
(Hrišćansko gledište: sloboda je mogućnost koja mi je data kao kazna; sloboda je sinonim za stradanje. Glupost! Stradanje počinje tamo gde prestaje sloboda, naime gde prestaje naša zabluda da smo slobodni.)

Moj izbor nije delatan. On je samo pojam o jednom izboru koji bi bio moguć.

Uviđam da sam nesposoban da primenim svoju izbornu sposobnost; ili: ako mogu, da ona nema dejstva u polju sudbine.

Kakva je to uteha! Šta vredi što u pojedinostima mogu da menjam svet, kad ne mogu da ga uništim da bih se okušao u stvaranju?

Svako očajanje (filosofskog porekla) je žalost što nismo bogovi prerušeni u nezadovoljstvo poretkom sveta.

Data mi je volja, ali ne i mogućnost da je iskoristim. (Biti Bog je nemoguće, a sve ostalo nedovoljno i besmisleno; protivteža: ipak učestvovati u jednom budućem Bogu. Ovo nije samo psihološki hendikep.)

 h) Popularno objašnjenje apsurda gore iznetog (pojmovi su aproksimativni). Ja sa slobodnom voljom rođen sam kao Bog: za svemoć. Svet kao istorija sudbine, upućen, precizno upravljen, disponiran i neizmenljiv u svojoj dominanti, je moć koja protivureči mogućnosti moje svemoći, protivureči božanskom ustrojstvu moje volje.

Ja uviđam ne da nisam slobodan, nego da moja sloboda ( = suma mogućnosti za moju svemoć) nije izvršna, nego samo zakonodavna: ona određuje moje mogućnosti, ali nijednu ne može da nadahne izvođačkom snagom. Uzaludna je moja sloboda, moja volja, moja svemoć (potencijalna). Nedelatna je moja egzistencija. Ja sam u svom jednom smislu osakaćen. Pa ako moja volja ništa ne vredi, šta vredi moja egzistencija?

Ako ja nisam drugo nego usputna činjenica neke sudbinske istorije, u čemu je moja važnost? Šta sam ja po svet? – to je pitanje. Šta je svet po mene? – To je izgovor. Saznati da se moja božanstvenost nikad neće realizovati, da sam ja Bog koji neće nikad okusiti čar stvaranja, da uzaludno petljam oko činjenica sveta, jer sam po pretpostavci svemoćan, potpuno nemoćan pred njihovom sudbinom, da je moć koju čovek ima jedna gruba šala, senka moći, eto to znači saznati apsurdnost svoje egzistencije.

Naravno: otada ja to uviđam u svakom momentu te moje egzistencije. Otada sam ja kontrolor, nadzornik, uhoda sopstvenog apsurda. Tragam za nekom greškom u sudbinskom sistemu, za nekom pukotinom kroz koju bih mogao da provučem svoju nabreklu volju. Nje nema. Nema mesta za moju svemoć. Šta će mi onda svemoć, moć uopšte, šta život koji nije drugo nego biloška mogućnost da se ta moć primeni? smoke_skull_gun

 FK. §2) Večito vraćanje Judinoj dilemi. Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd; Judino očajanje koje se biblijski završilo samoubistvom, praslika je svih naših očajanja.

 Juda zna za reč proroka, on zna da neko mora izdati Mesiju, da bi svet bio spasen; čin izdaje viđen je još izdaleka, ne može se izbeći, niti izigrati; proroci su videli kako se Mesija izdaje, ali nisu u magli, što je pokrivala ovu scenu budućnosti, mogli da prepoznaju nijedno lice, osim lice Bogočoveka (koji je uostalom za mit beznačajno). Juda nije bio određen da izda Hrista.

Thursday, December 04, 2014

Dnevnik Borislava Pekića Januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 

Prologomena za novu definiciju „Apsurda“ 

FK. §1) Šta je apsurd? 

U čemu je apsurdnost duhovno žive egzistencije? (Primedba: samo duhovno, refleksivno, ono što saznaje, a ne ono što je pasivan predmet saznavanja, može biti polje neke paradoksalne situacije: jedan kamen ne može biti apsurdan samo stoga što je u trajnoj nemogućnosti da sazna protivurečnost između svoje slobode - ako zamislimo da je poseduje - i realne sudbine u čijem se radijusu ona objavljuje;

kada bi kamen imao sposobnost da se autogeno menja, i to umeo da sazna, ali bio lišen stvarne mogućnosti da se van sudbinskih determinanata menja, pa i to umeo da sazna, on bi bio u svojoj apsurdnosti isto toliko očajan koliko je to ma koji filosof.

Apsurd je bitno gnoseološki fenomen; on je time isključivo pojam, ukupni izraz ljudske egzistencije; izvan čoveka i njegovog duha nema paradoksa, pa stoga ni apsurda; ontološki apsurd ne postoji osim kao puka protivurečnost.)

Zatim : Kako deluje apsurd? U šta ishodi osećanje apsurdnosti?

Da li je apsurd izbeživ ili neizbeživ?
Trajan ili privremen?
 Slučajan (realan) ili nužan (racionalan)?
 Koristan ili nekoristan po svet?
I po čoveka?
Iskoristljiv ili neiskoristljiv (što je drugo od pitanja da li je koristan)?
Da li je apsurd konačna, za svagda fiksirana forma ljudske egzistencije?

(Biće dokazano da jedino zamišljeni Bog kao suma svih mogućnosti, ali i svih sposobnosti da se mogućnosti realizuju kao sudbinske činjenice, može biti oslobođen apsurda; i zbog toga što je prethodno rečeno i zbog toga što je Bog po definiciji neprotivurečan, a apsurd po definiciji ishod protivrečnosti. Zatim: svako saznanje Boga je samosaznanje.)

 Nekoliko elemenata (konstituanti) jedne buduće definicije apsurda:

a) Apsurd je stanje, normalno stanje protivurečnosti, ako se one mogu pojmiti. (Nije, dakle, potrebno da se pojme, nego samo da se mogu pojmiti.) Bez antagonističkih stavova koji paradoksalno koincidiraju, a koji će se kasnije pojmiti umom, osećanjem, instiktom ili iskustvom, ne može biti apsurda. Apsurd je, dakle, bipolaran.

 b) Apsurdno je ono što jeste apsurdno, ali i ono što se poima, uviđa kao apsurdno. Ovde se uzima u rasmatranje jedan isti apsurd u svoja dva vida, pri čemu se apstrahuje ono što je apsurdno samo po poimanju ili uviđanju. (Naime događa se da jedno stanje pojmimo kao apsurdno, iako ono to nije. Posledice takvog poimanja prividno će se poklapati sa posledicama poimanja onoga što je strano, apsurdno, ali se sva sličnost iscrpljuje tim površinskim poklapanjem.)

Moglo bi se čak govoriti o objektivnom i subjektivnom izgledu jednog istog apsurda, jer apsurd naše egzistencije postoji i deluje, mada usporeno, iako ga nismo saznali. Iz objektivne sfere ulazi apsurd poimanja u subjektivnu. (Subjektivna sfera je i objektivna i više nego objektivna: ona je sfera objektivnosti uvećana za jednu novu objektivnost, a to je objektivnost samosaznanja. Objektivno + saznanje o njemu kao subjektivna transmisija = Objektivno van nas + objektivno u nama = jedna nova objektivnost, nova stvarnost.)

Potrebno je da se dva kontrapojma o dve kontrastvarnosti nađu trajno ujedno, pa da se obrazuje apsurd moje egzistencije kao polja netrpeljivosti između obe protivstvarnosti. Ali to je druga faza moje apsurdnosti; prva raspolaže samo sa dve kontrapolirane stvarnosti, bez njihovog poimanja, koje će karakterisati drugu fazu moje apsurdnosti. A-Bloody-Fight-For-The-Inte
 c) Jedan nepoimljeni apsurd nije racionalan, nije prema tome ni apsurd u doslovnom smislu ove reči. Jer iako upravlja našom egzistencijom anonimno, iako nije izbegnut time što nije saznat, nepojmljen apsurd ne dostiže svoj racionalan nivo (ne proizvodi nova stanja naše egzistencije nego reprodukuje u efemernim oblicima njena stara stanja). Ovde hoće da se ukaže na dve izvesnosti pojma.

Wednesday, December 03, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 5. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 5. januar 1959. 

Klub Srpske akademije nauka. San je najrigoroznija nacionalna spavačka institucija: pećina za zimski san jugoslovenske kulture. Kaljače, džemperi od žarko crvene vune, „Tivar“ konfekcijska odela, spavačke kapice od ljubičastog somota, ( ) je najzabavniji raritet u Narodnom muzeju, miteseri, crni polumeseci noktiju, izmaglica peruti. Bela, naduvena lica sa kojih kaplje dosada, kao što smola curi preko kore drveća.

Jedan par kaljača kaže: - „Radim na knjizi: Razvoj tehnike u Gornjem Polimlju“. (U međuvremenu, koje mu preostaje između opsesije rala, seljačkih frulica za građenje šovenskih kultova i ugodne zablude da se bavi naukom, par kaljača pije kafu od dvadeset pet dinara i zagreva um na radijatoru.)

Nekoliko žena, čiji je pol propao ili se olinjao u nespretnom, ali „romantičnom“ sudaru sa matematskim obrascima. (njihov izgled je odista obična saobraćajna nezgoda). Nekoliko vuderkinda setna lica i nosačkih leđa, čija plastična grba svedoči o efikasnom prisustvu ponizne lojalnosti. Kafa, limunada, voćni sokovi, soda bikarbona. Soda - bikarbonaška umesto karbonarske atmosfere.

 Sedim sa D. Matićem , Bajom Bajićem i Arsenijem Jovanovićem. Teme: erotske!! Atmosfera intelektualnog preživanja snošaja u tri posle pola noći, koja (na žalost) nije provedena u bordelju. Evo gde D. M. priželjkuje scenarija za ljubavne noći. (Oseka sopstvene erotske inspiracije.) Krici na magnetofonskoj traci, mirisi snošaja u vidu erkondišena.

D. M. tvrdi da je Flaubertov Buvar i Pekiše bolji od Sartreove Mučnine. Ali, istini za volju, zar Sartre nije imao na raspolaganju samo jednu sumnjivu i u metafiziku zaljubljenu teskobu, tamo gde je stari Flaubert operisao sa praiskonskom ljudskom glupošću?

Kao zima bolna dosada uvlači mi se u karlicu. Pijem nekoliko konjaka uzastopo. Can-We-Get-Over-It
Ako je Matićeva teza o konstantnom zlu tačna, onda je umetnost izražavanje nekih od formi zla, a istorija umetnosti ispitivanje jednog zatvorenog sistema zla. Zamišljam jedan nov etički zakon: Zakon o održanju zla. Zlo se ne može ni uništitit ni iz čega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenljiva. Skoro da je tako!

Tuesday, December 02, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 4. januar 1959. 

„Sloboda“ i Moral. Može se prividno biti nezavistan od jednog morala, ali kako postići da ga se stvarno oslobodimo? Može se ili nemati odnosni moral ili ga se ne pridržavati, ali čime sankcionisati zadobijenu nezavisnost. Jedna moralno notorna norma ne prestaje da postoji po nas, samo stoga što je mi ne priznajemo: ona se već sadrži u sklopu našeg poricanja; angažuje naše protivljenje za sebe i nastavlja da deluje parazitski (na našim vršenjima kao i na našim protivljenjima).

Pošto smo odbacili jedan moral, a da bi svoju „slobodu“ sankcionisali, mi mahom pribegavamo nekom protiv moralu, jednom moralnom antitoksinu, koji bi imao da anulira dejstvo odbačenog. (Ovaj antimoral nije spontan već time što je nastao kao odbrambeni refleks na neki važeći, a odbačeni.) On je nakazan proizvod prinudnog stanja nezavisnosti u kome se nalazim od kako sam porekao norme koje su do tada kontrolisale moje ponašanje.

On je u svakom slučaju jedan kopilanski moral. I jedan hibridan moral. Kopilanski zato što je rođen protivzakonito, kao bastard mog nezadovoljstva važećim i moje nasušne potrebe da se na neki moral oslanjam; hibridan po svojoj konstrukciji: stavovi protiv važećeg morala kao simetrična negacija + stavovi kao izraz cilja moje „slobode”; ovi drugi stavovi pokazuju kako bih i na šta upotrebio „slobodu“ stečenu odbacivanjem jednog morala; oni informišu o meni i upotrebljivosti moje slobode.

Ali u odbrani moraće ovaj opet prinudni moral da važeći, aktuelni, stalno uzima u obzir, utoliko više ukoliko mu se presudnije opire, da ga konsumira otporom pomoću koga je žudeo da ga odstani. Moraće jedan takav moral da sebe razvija u gotovim kategorijama odbačenog i da se služi arhaičnim instrumentima koje je ovaj isprobao, ali i izlizao.

Nemoguće je biti nezavistan od nečeg što se uzima u obzir: nemoguće je biti nezavisan od svojih netrpeljivosti i njihovih tema. Jedan moral važi za mene bitnije ukoliko mu se bitnije protivim. On stvarno ovladava mnome tek kad započnem da ga se „oslobađam“. Moj stav prema aktuelnom moralu, koga sam prihvatio ili mu se adaptirao je stav automatske privrženosti, ali u osnovi neutralan.

Neutralan sam prema moralu koga vršim sve dok ga ne prozrem; kad ga se počnem „oslobađati“ postaje on elementarna pretpostavka moje buduće „slobode“. Moj moral tako postaje pomoćni instrument jednog aktuelnog morala, koga sam se otresao. First-Public-Acco
Poseta ( ). Zadah istrte prašine, naftalina i rashlađenog vazduha, sjaj krt kao papir, izmaglica tananih obrisa pod jednom stalom rekom. Za svagda zaustavljeni predmeti u sakrificijelnoj ukočenosti, mali naduveni oblaci od drveta i kože, između kojih se kao hidra pod muljem bešumno ljuljuška ( ), sa očima na čijem dnu zvecka srča smrvljene svetlosti; kao pregršt kliketa.

Iščupani iz tela glasovi inponderabilno vise u polutmini kao klokotavi gasni baloni; osakaćeni zvuci, šumovi bez udova, reči koje ne dolaze niotkud i za koje samo mrtav zvek nalik na sudar drveta, svedoči da su negde izgovorene.

Monday, December 01, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 3. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 3. januar 1959. 

Autarkija nije i sloboda.

Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost: kao izvaljen panj, kao ukradena kriška ploda koji se proždire za nekim drugim stolom. Ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kad nevešto imitira njegove izglede: samo priviđa slobodu u svom kratkom i sočnom snu.

Autarkija je nesavršena, jer pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže svetsku od sebe. Ona je prinudno, tetanusno kočenje, umrtvljenje slobode, koju bi da oživi i učini efikasnom po naše živote. Ne ustanovljava ni nezavisnost kao dnevnu, tekuću laičku slobodu, jer „oslobađajući“ sebe ne „oslobađa“ od sebe.

(A navodnice će ovde poslužiti da je degradiraju na nivo mehaničke nezavisnosti, jednog lažnog autoteizma i da od njene ravnodušnosti emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko ova može idealno biti zamišljena da se ostvaruje u svakoj mogućoj stvarnosti.)

Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, dvopolna: da daje slobodu, koju za sebe izgrađuje kao autoteliju , da je podiže i oko sebe, da predmet svoje aktivnosti (= naše pojedinačno postojanje) potpuno i bez ostatka iščupa iz sveta. Iz poštovanja prema principima na kojima kao sloboda beše konstituisana, morala bi da za svagda oslobodi svet od sebe. 

Contradictio in adjecto je sloboda koja utiče i deluje; fiktivna je ako zaostaje izvan obima svoje autotelije; delujuća „sloboda“ deluje protiv sebe, dezavujiše svoju prirodu, ukida se u onome što je čini pojmom. Njuška oko svoje slobodnosti kao pas oko nepoznate kosti, koja ga privlači poznatim zadahom. Život koji bi hteo da postane i ostane samohranljiv, morao bi da se odrekne ne samo svog delovanja na drugog, nego i samodejstva = svog delovanja na sebe.  

Morao bi dakle, da bude mrtav? Jedan mrtav život? Na žalost da bi ovo postigao ni iz daleka nije dovoljno da umre. Trebalo bi, ne samo da se ne rodi, nego da mu je to onemogućeno: valjalo bi da ne postoji ni sama ideja o njemu i o eventualnosti njegovog postojanja. Isuviše okolnosti imaju da se steknu, da bi se najzad proizveo model, u najboljem slučaju ovlašni autotip jedne neupotrebljive „slobode“ koja bi povrh svega bila i lažna. Not-In-The-Mood-For-Sanity2

Model idealne slobode. Po pretpostavci koja odgovara ovom sistemu, idealno slobodan bi mogao da bude samo neki jedinopostojeći opstanak, nezavistan od svih drugih (koji ne samo da ne bi smeli biti ostvareni nego za to ne bi trebali da imaju ni teorijsku mogućnost).

Opstanak autogeničan, apsolutan i neograničen gotovim svetovima i to samo dotle dok svoju datu slobodu ne upotrebi na stvaranje kakve činjenice; proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju idealnu slobodu (koja će se preobraziti u mehaničku nezavisnost), jer će se svaka novoproizvedena činjenica - osim onih koje su njegovom slobodom spontano date - imati prema opstanku kao nov svet uslova, od koga on neće moći da bude zaštićen. Sloboda živi samo u svom sopstvenom soku.