Monday, September 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Zatvorske karakteristike socijalističke slobode 
Sveopšta kontrola populacije 
 Represija i teror zasnovan na strogim ali ambiguitetnim zakonima i širenju straha 

Upravljanje zatvorom vrši se kombinacijom represije i straha od nje. Strogi kućni red određuje oštre kazne i za najmanji prekršaj discipline. Ali njegove su klauzule neprecizne, rastresite, preširoke, te prostora ostavljaju brojnim tumačenjima i, razume se, zloupotrebama. U neodavanje dužnog poštovanja uniformisanim licima ili službenicima doma spada i drzak odgovor i šamar.

(Kako će se proceniti drskost nekog odgovora? Hoće li se uzeti u obzir samo reči ili i ton kojim su izgovorene? U šta spadaju gestovi? Lakat ili rogovi, na primer?)

Osećaj represije pojačavaju drugi zatvorski rituali: upotreba broja umesto imena, stalno prebrojavanje, koje se, usled grešaka, otegne i satima vas na mrazu drži (leti se, začudo, znatno manje u računu greši); špijuniranje kroz ćelijsku „bušu”, dok ste, recimo, na kibli; iznenadni pretresi, vršeni nepažljivo, u kojima vam strada lična imovina; kasapljenje paketa primljenih od kuće; cenzorsko kasapljenje pisama u oba pravca; grubost ključara; ponižavajući stav pri „mrtvim” šetnjama; prenatrpanost soba; zajednička kupanja i vršenja nužde itd., itd., itd... antonchristian_holofernes
 Isti mehanizmi vladaju realsocijalističkom slobodom. Sve primedbe na snage reda i poretka oborenih eksploatatorskih režima, na policijsko nasilje i nepravične zakone, na zavisnost sudova od političke moći, zaboravljene su odmah posle pobede.

Friday, September 23, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvorske karakteristike socijalističke slobode 
Sveopšta kontrola populacije I strah se širi. 

Osnovni uslov za vladavinu „naoružane” despotske manjine je stvoren.

Onemogućavanje komunikacija sa spoljnim svetom i razmena informacija 

 Jedna od pretpostavki slobode jeste mogućnost komunikacije i razmene obaveštenja. U zatvoru je ta komunikacija zatvorenicima u potpunosti uskraćena, a informacije svedene na zvanična obaveštenja uprave, lažne vesti o popravljanju uslova i masovnom pomilovanju, sračunate na dopingovanje zatvorenika nadom, ili su to prokrijumčarene novosti, takođe retko pouzdane.

Novine se, po pravilu, ne dopuštaju (onda nisu, sad ih ima), premda tome ne vidim razumne razloge. One ionako ne govore istinu, pa se sasvim dobro u opšti sistem laži uklapaju.

Na slobodi su vam takve komunikacije takođe onemogućene, u najboljem slučaju vrlo otežane, što i objašnjava zašto su u zatvor prokrijumčarene novosti takođe neistinite. (Mi ovde govorimo o idealnoj državi realsocijalizma, ali se svi ovi elementi zapažaju u svakoj od njenih nedovršenih i nesavršenih istorijskih projekcija.)

Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i partijskih agitprop službi, gde doživljavaju pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije.

Naša posleratna štampa pruža obilje dokaza. Dovoljno je setiti se imbecilne podrugljivosti s kojom se Politika, znamenita sa svoje naprednosti i objektivnosti, rugala američkim atomskim probama na ostrvu Bikini, ili pročitati njene izveštaje o toku arapsko-izraelskog rata iz 1967. Ovaj se orwellianski stil istorijskog retuša u delu štampe još nije promenio.

Ako su opozicione stranke iznuđene, nije iznuđeno da se one tretiraju kao ravnopravne i po definiciji rodoljubive, bar koliko to za sebe tvrde komunisti (članovi demokratske obnove, demokratske promene, demokratskog socijalizma, kako li se danas sve već ne zovu), mada to ničim ne dokazuju, pogotovo rezultatima svoje suverene vladavine. One, te stranke, još se napadaju ne kao politički protivnici, nego kao narodni neprijatelji, izdajnici zemlje.

Kao što vas na robiji teše skorom amnestijom – koja je već potpisana, samo još nije obnarodovana, ili tek što potpisana nije – na slobodi vam neprestano obećavaju povećanje standarda ili nove građanske olakšice. Što od takvih informacija dobijate nije ni surogat istine. (Istina se i ne traži. Traži se zadovoljenje psihološke javne potrebe ili potrebe upravljanja.)

Stoga su informacije izopačene, nepouzdane, ukratko – neupotrebljive. Sve zajedno stvoriće, posle izvesnog vremena, naopaku predstavu o spoljnom svetu, u koju će najzad i mnogi građani poverovati. Kao što danas i neki demokrati veruju da je demokratija haos, u svakom slučaju, da za haotični Balkan ne važi. antonchristian_010-320

Predstava tog (slobodnog) sveta, gledanog kroz zatvorske rešetke, potpuno je pogrešna, delom blagodareći naopakim informacijama, delom zahvaljujući naopakom stanju svesti samih robijaša. U svemu isto tako kriva i neupotrebljiva kako je bila naša predstava o inostranstvu dok u njega nismo masovno pušteni.

Thursday, September 22, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvorske karakteristike socijalističke slobode 
Sveopšta kontrola populacije 

Osnovni zadatak tamnice je, pored kazne, i upravo zbog te kazne, sprečavanje zatvorenika u bekstvu. Cela je arhitektura robijašnice tome zadatku podređena. Ona je, najpre, okružena visokim, debelim zidom, po čijoj je ivici posuto staklo ili podignuta dodatna mreža (ponegde napojena strujom visokog napona).

Zidovi su obezbeđeni stražarskim tornjevima s uvek budnom naoružanom stražom, kojoj je naređeno da bez upozorenja puca na svakoga ko bez ovlašćenja prelazi zatvorske „granice”. Zatvorenici se više puta preko dana prebrojavaju, i drže zaključani, najpre po zgradama, potom i po skupnim sobama ili ćelijama. Dalja se kontrola vrši preko špijunki, naročitih otvora na sobnim vratima.

Pretresi su redovni, temeljni, uvek iznenadni. Opasni primerci osuđenika drže se u samicama i pod pojačanom kontrolom. Povrh svega, za tajni nadzor koriste se „svesniji robijaši”, čiji je zadatak da upravi dojavljuju sve što drže da bi ovu interesovalo, a ovu interesuje – sve.

Sistem međusobnog dostavljanja u znatnoj meri doprinosi čvrstini zvanične kontrole, kako aktuelnim dejstvom, tako i preventivnim strahom od informatora. defence
A kakvu sliku u tom pogledu pruža realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda?

Ona je pod punom i potpunom kontrolom državnih organa, potpomognutih Partijom i odozgo indukovanim strahom građana. Arhitektura takve države podudara se sa arhitekturom robijašnice. Njene su granice, kao granice koncentracionog logora, pomno čuvane, a negde su, kao u slučaju Berlinskog zida, dobile i uočljive konture „specijalnih zatvora”.

Iz njih je, kao i iz „tamnica visoke sigurnosti”, bekstvo nemoguće ili barem teško izvodljivo. Izlaze jedino službenici države i izvesni robijaši-slobodnjaci, koji su vlast nečim zadužili ili su sasvim bezopasni. Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri se njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera, drže se u strahu i pokornosti.

Wednesday, September 21, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 

Čak i posle kraćeg boravka u zatvoru, svejedno u kakvom se društvenom sistemu nalazio, bio u kapitalizmu ili socijalizmu, nemoguće je ne zapaziti izvesne njegove karakteristike koje konstitutivno obeležavaju i državnu zajednicu što je nazivamo realsocijalističkom:

1. Sveopšta kontrola populacije u koju su uključeni i građani.
2. Onemogućavanje komunikacija sa spoljnim svetom i razmene informacija.
3. Represija i teror, zasnovani na strogim zakonima i širenju straha.
4. Drakonski zakoni, njihova arbitrarna zloupotreba, pravna nesigurnost i odsustvo svake pravne zaštite.

5. Sistem manipulacija povlasticama i opšta korupcija.
6. Obožavanje rada i tome proporcionalna niska produktivnost.
7. Nepravedna i neracionalna raspodela dobara.
8. Bedna proizvodnja, nizak materijalni standard i primitivna tehnologija života, svedena na primarne potrebe.

9. Opšte siromaštvo iz kojeg je isključena jedino povlašćena manjina stanovništva sa državnim i partijskim funkcionerima na čelu. 200354137-001
10. Autarkična, samodovoljna (više samozadovoljna nego samodovoljna) privreda.
11. Opadanje simptoma civilizovanog društva.
12. Disproporcija između društvenih načela i prakse njihove primene.
13. Tutorski i despotski karakter vladajuće društvene filosofije.

14. Stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju.
15. Egzistencijalan moral, proistekao iz stalne ugroženosti i brige za opstankom.
16. Potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću.
17. Hronična psihologija opsadnog stanja i ugroženosti spoljnim i unutrašnjim neprijateljima.

Tuesday, September 20, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 

G. D. je bio u četrdesetim godinama, srećno oženjen srpski otac troje srpske muške dece. U zatvoru se zaljubio u našeg bolničara, drugog četnika, koji je upravo hteo da se vrati na domovinsko drvo, i s njim je srećno u zatvoru živeo.

Po povratku na slobodu nije se vratio porodici. Produžio je da živi s bolničarem, koji je u međuvremenu od rodnog drveta odustao. Svoju vezu više i nije krio. Robija ga je oslobodila psihičke i društvene inhibicije. U drugom, mitrovačkom primeru, kod izvesnog M. M., ona se sa slobodom vratila i on je, posle zatvorske homoseksualne epizode, nastavio „srećan” bračni život.

U zatvoru, takođe, nestaje stid koji ima psihološke korene. Postajete nudist i savršeno vam je svejedno što u zajedničkom čučavcu skidate gaće pred desetak ljudi, koji vam, takođe, bez zazora demonstriraju svoju golu guzicu. No, da ne izgleda kako zatvor samo oslobađa, treba reći da se u njemu javljaju psihološke zabrane koje sloboda ne poznaje. Na slobodi se niste ustezali da uspostavite ako možete bliske odnose s ljudima vlasti.

Niste se stideli da vas vide u razgovoru s nekim generalom ili ministrom. Ne tvrdim da ste se za „čast” baš otimali, ali je niste ni odbijali. (Mi smo se na takav život – što reči da se stidimo „dupeuvlačiteljski” kad se činova nismo stideli – u toj meri navikli da nas je pad komunizma sasvim nespremne zatekao. Kome se sada udvarati?)

Na robiji svaki susret, pogotovu intimnost sa glavarima osoblja ili uglednim posetiocima izbegavate kao kugu, jer osećate psihološku zabranu dodira s neprijateljem, a i znate da će vam se, ako se u dilemi brzo ne snađete, vaši drugovi pomoći topuzom.

Poslednja vrsta ograničenja na slobodi moralne su naravi. Robija ih menja prema sebi, svojim etičkim standardima. Ono što je na slobodi nemoralno – tući, na primer, bespomoćnog čoveka, osim u policiji, gde je to jedini moral – u zatvoru je moralno ako je taj čovek cinkaroš. Na slobodi je nemoralno krasti bilo koga, u zatvoru ograničenje ne važi ako je u pitanju uprava ili neki njen saučesnik.

Pa i svaki slobodan čovek, pripadnik druge, neprijateljske civilizacije, ako na robiji nema ko će ga uzeti u zaštitu. S druge strane, potkazivanje kriminalaca, koji nisu povredili zatvorske običaje solidarnosti, nego oštećuju ili vaše neposredne neprijatelje iz vlasti, ili „slobodne ljude” (građane, „one druge”), na slobodi, po sebi razumljivo, u zatvoru je nezamislivo i donosi opštu osudu. Malevich1.JPG
Većina, dakle, ograničenja kojima ste izloženi u zatvoru, postoji u drugoj meri, drugom obliku, i na slobodi. U tome nema ničeg neprirodnog, ničeg naopakog. Zatvor je deo te slobode. On je njena konceptuelna inkarnacija.

Monday, September 19, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija I civilizacija kao zatvor 

To što nam sada ceo taj gimnastički napor ništa ne vredi nismo, verujte, mi krivi! Ko je 1949, one divne, tako obećavajuće godine Informbiroa, kada su se komunisti međusobno klali, nas zaboravljajući, i sanjati mogao da će nas na tom našem groblju već čekati davno u miru upokojene njihove iluzije, a i oni sami? I da ćemo na tom memorijalnom groblju istorije zajedno počivati?

Činjenica je, u međuvremenu, da na robiji vaša čula dobijaju u osetljivosti. Ako je na slobodi prostor njihovog delovanja nesumnjivo širi, na robiji, naročito u samici, on je, takođe, bez sumnje, dublji.

Druga vrsta granica s kojima se na slobodi suočavate društvene su prirode. Ako dublje ne razmišljate o svom ljudskom položaju – a ko za tako nešto ima vremena i novaca? – osećate se slobodnim. No, ako malo bolje zagledate tu slobodu, zaprepastiće vas broj ograničenja kojima vas ona prepušta, pa i izlaže.

Neka, razume se, nećete zapaziti, jer ste na njih od malih nogu navikli, druga će vam izmaći, jer se s njima još niste sudarili (zasad se vas ne tiču, ne tangiraju vas), treća vam se ne čine naročito teškim, četvrtu vrstu i ne držite obaveznom, sve dok zbog nepoštovanja njenih zahteva ne budete kažnjeni. Svejedno, ona su tu. Vaša je sloboda u suštini sistem simultanih, među sobom kombinovanih ograničenja.

Ako mi sad kažete da ih tako ne osećate, jer su dobrovoljna – jer nisu, kao na robiji, prinudna – reći ću vam da se varate.

Mnoga, čak i većina od njih, prinudna su koliko i u zatvoru. A pre i iznad svega – nepotrebna.

Očevidno je da nikad dobrovoljno ne biste prelazili ulicu kilometar daleko od svog cilja da vas na to nije naterala saobraćajna policija. (To je potrebno, razume se.) Nikad dobrovoljno ne biste platili porez. (I to je, nažalost, potrebno). Plaćate ga zato jer se bojite kazne.

Ne verujem da biste dobrovoljno obavljali ni četvrtinu svojih obaveza da na to niste primorani nekim zakonom ili ucenjeni nekom društvenom konvencijom. (Što je, znači, dok ste takvi, takođe potrebno.)

Šta uistinu nije potrebno prestaje biti važno sve dok nismo spremni ili dok ne budemo sposobni da obavimo ono što uistinu jeste.

Vaša je slavna sloboda puko naličje prinude, njen, ni za koga važan, ostatak. U tom pogledu robija je samo pooštravanje uslova zatvora u kome vi već jeste. Između slobode i zatvora razlika je u stepenu kazne, ona koju ćete osetiti ako vas na robiji pošlju za kaznu u podrum, među pacove.

Ako se, usput, zadržimo samo na spomenutim ograničenjima slobode na slobodi, mogli bismo izvesti paradoksalan zaključak da je ona u zatvoru veća. Neuporedivo veća. Malevich-Suprematism_58_lg.jpg
 U zatvoru ne plaćate porez, slobodni ste od svega osim zatvora, a i ne morate paziti kad prelazite ulicu.

Friday, September 16, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija 
I civilizacija kao zatvor 

U savremenoj zapadnoj civilizaciji sloboda je stanje njene dogovorene ograničenosti, ali to je i definicija zatvora u toj civilizaciji (s tim da zatvorenici u dogovoru ne učestvuju, odnosno učestvuju dok i njih ne zatvore, i pošto to ne očekuju, neumereno je ograničavaju), pa stoga s jedinom, no fundamentalnom razlikom, što je ograničenost – prinudna.

Zato će svaka varijanta te civilizacije, koja ograničenja slobode diktira van opšteusvojenih granica, po definiciji biti zatvorska, ma kako se, inače, povesno i ponosno zvala.

Mi se ovde nećemo baviti metafizičkim ograničenjima ljudske slobode – što ih zanavek određuje naša neizbežna smrtnost – niti ispitivati ništavnost preostale slobode u sučeljavanju s apsurdom privremenog postojanja. Istraživaćemo jedino morfološka ispoljavanja, likovne granice te preostale slobode, jer one određuju njen model.

Njene su granice najpre biološke prirode, vezane za ograničenja tela. Na slobodi hodate u jednom pravcu koliko god možete izdržati (ne i koliko hoćete), ali to možete i u robijaškoj samici, sem što ćete biti prinuđeni da se svaka tri metra okrećete i hod produžavate u obrnutom smeru, dugom takođe tri metra.

(A ako ste Moša Pijade, a upravnik vam je tamnice ljubitelj lijepih umijeća gospon Bohaček, možete i napolje, da slikate pejzaže koji pripadaju buržoaziji.) U tom biološkom, fundamentalnom smislu limitiranost zatvorenog i slobodnog bića podjednaka je. Granice vašeg pogleda prvi su čvrst predmet ispred vas, bio on pred nosom ili daleko na vidiku, u maglama Horizonta.

Na slobodi ste, dakle, zarobljeni telom i pre nego što je ono strpano u drugi zatvor. Razlika je u tome što na slobodi ta ograničenja ne osećate kao prinudu. Osim izuzetno, nemate potrebe da hodate preko svojih fizičkih moći. Želja se javlja, i to neodoljiva, kad je onemogućena zidovima, kad je očigledno da se ne može zadovoljiti.

Stoga je slika robijaša što u samici satima šeta od zida do zida tako česta da je, sa stajališta svake vlasti, postala programskim simbolom tamnovanja, a sa gledišta zatvorenika, simbolom njihove muke i iluzornog rvanja sa Vremenom, iako, zapravo, i to očigledno, izražava jednu prinudu, besmislenu na robiji kao i na slobodi.

Na slobodi, svakako, nećete ići samo da biste išli, da idete pa ma kuda i zašto, koračaćete, u najmanju ruku, barem zato što su vam rekli, a vi to sad uobražavate, da time jačate muskulaturu, dinamizirate srce (i produžujete život, inače biste mudro u krevetu kunjali); u boljem slučaju ići ćete nekud i zbog nečeg. Na robiji vam ostaje samo ta jebena muskulatura i taj jebeni život koji se njenim zamaranjem, navodno, odmara i produžuje.

U međuvremenu, ako imate četrdeset godina, koliko je 1949. otprilike bio prosek Sremske Mitrovice (jer, bilo je mnogo starih pragmatika, ali i mnogo novih fanatika),

i pred sobom još samo petnaestak robije, koliko je, opet, konzervativni prosek osuda u Mitrovici, vi ste, s tim sjajno istreniranim telom, po izlasku godine 1965, u najboljem slučaju, mogli očekivati da ćete se, bez većih poteškoća, tuđe pomoći, i ako izbegnete saobraćaj u Grobljanskoj

(danas Ruzveltovoj, sutra ko zna čijoj), sami, samoinicijativno i radosno odvući na groblje, pre nego što vas studenti Beogradskog univerziteta „Karl Marks” štrajkom glađu ubede da ovo što ste od 1944. do 1968. iskusili uopšte nije socijalizam, i da ćete svog boga tek videti. daumier Don Quichotte-2

A ipak, sećam se, ja to nisam čuo jer sluha nisam imao, bio sam već onda bezdušni cinik, ali je tako bilo.

Mitrovica se tresla od vežbanja tela za budućnost. Svi mitrovčani, koji su to još mogli od ispaćenosti, izmrcvarenosti, ispošćenosti, istrajno su mrdali istrošenim, avitaminoznim mišićima, kloparali dekalciniranim kostima i šuštali sasušenom kožom boje pergamenta, da bi spremni dočekali slobodu.

Thursday, September 15, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXIII deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zatvor kao civilizacija

Idimo nekim redom.
Vidimo, najpre, da je život zatvorenika pod stalnim nadzorom za to određenih službi, i da se u taj nadzor, potajno, kao potkazivači, uključuju i neki od zatvorenika, građana tamničke zajednice.

Primećujemo da su brojnim ograničenjima i striktnoj kontroli podvrgnute komunikacije sa spoljnim svetom i na minimum reduciran protok informacija.

Iz svega što smo tokom knjige izneli, vidljivo je prisustvo represije, ustanovljene strogim kućnim redom i njegovom drakonskom primenom.

Zapažamo opštu korupciju i manipulisanje privilegijama, kojima se zatvorenik ucenjuje da bi se odrekao zatvorske solidarnosti i postao saučesnik uprave.

Ne može nam promaći da se u zatvoru rad ceni i preko njegove razumne, nominalne vrednosti, jer se, pored potrebe, što je razumno, uzima kao dužnost, što je, ajmo reći, još i shvatljivo, ali se tretira i kao čast, no, uprkos tome, ne uspeva da reprodukuje tu vrednost ni u jednom proizvedenom dobru.

Dokazali smo nepravednu i neracionalnu raspodelu društvenih dobara.

I, pozivajući se na zatvorske ekonomije, autarkičnost tamničke privrede.

Takođe i bednu proizvodnju, opterećenu tuftom i izopačenu lažnim statistikama, nizak materijalni standard i primitivnu tehnologiju života, svedenu na zadovoljenje primarnih potreba.

Primetili smo i efektno opadanje simptoma civilizovanog društva.

Uočili smo opšte siromaštvo, iz kojeg je isključena jedino povlašćena manjina robijaša, u kolaboraterskom odnosu sa upravom zatvora.

Jasna nam je bila vapijuća disproporcija između proklamovanih načela o svrsi kazne lišavanja slobode uz prinudan rad s praksom njihove primene.

Providan nam je bio i „vaspitni” karakter vladajuće društvene filosofije.

Izneli smo na raznim primerima ekskluzivnu hijerarhiju funkcija i njihovu pristupačnost samo određenom sloju privilegovanih robijaša.

Pobrojali smo Zakone i Kazne, osvedočili se u njihovoj preteranoj oštrini, arbitrarnoj zloupotrebi i nepostojanju pravne zaštite na robiji.

Strah i strepnju osetili smo kao konstante robijanja.

Naučili smo se egzistencijalnom moralu, proisteklom iz stalne ugroženosti i brige za opstanak, i kroz to, kako se postaje životinja a da se ne prestaje biti čovek. DALI-Don Quijote02
Duboko smo doživeli razarajuće i depresivno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću.

A naročito hroničnu psihologiju opsadnog stanja i ugroženosti spoljnim (uprava) i unutrašnjim (cinkaroši) neprijateljima.

Bili smo svedoci opšte depersonalizacije ličnosti.

Društvene mrzovolje i ubitačno mrtvog, praznog i dosadnog života.

Pa zar sve to nije dovoljno za jednu civilizaciju?

Wednesday, September 14, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija 

TOTEMIZAM je sadržan u podeli robijaške populacije na plemena različitog (krimogenog) porekla, i premda je totemska veza primitivnog plemena s nekom životinjom ili biljkom jasnija nego ta veza s jednim robijašem, ona ipak postoji. Niko ne može osporiti sličnost osobina lisice i profesionalnog lopova, tigra i ubice, tvora i potkazivača, glodara koji uništava dobra zajednice i političkog neprijatelja koji glođe narodne ideale.

EGZOGAMIJE, naravno, s obzirom na posebne okolnosti, nema u onom vidu koji zabranjuje incestne bračne veze osoba istog roda, ali je ima u obrnutom. U nekoj vrsti reverzibilne egzogamije, koja brani robijašu da uspostavlja dublje veze s pripadnicima drugih robijaških plemena, političkom zatvoreniku, recimo, da se druži s kriminalcem, a u okvirima iste krivice, dražinovcima da prijateljuju s ljotićevcima.

TABUI su različiti, ali je pojam zabrane isti. Kršenju tabua uvek sledi kazna.

INICIJACIJE. Dečak divljeg plemena prolazi probu kuraži pre nego što mu se prizna zrelost i ravnopravno učešće u životu sela. Gotovo istu probu, isto iskušenje, moraće proći početnik u robijanju pre nego što mu okolina prizna ravnopravan status. „Topli zec” Golog otoka samo je malo divljačnija forma te inicijacije, slična za adepte svečanosti prijema u Partiju koja je sada postrojena u dvoredu „toplog zeca”.

KLASE postoje, ali nisu kao kod divljih plemena zasnovane na godinama starosti, nego na ozbiljnijim kriterijumima. Početnu klasifikaciju vrši uprava. Nju, razume se, robijašnica ne priznaje, te vrši svoju. Vaše mesto u njoj neće biti određeno godinama starosti, nego robijaškim godinama, odnosom dosuđene i preležane kazne.

Početna podela podložna je reviziji, koja zavisi od vašeg držanja i ugleda. Starost nema nikoju prednost. Moglo bi se reći da prema njoj vlada izvesna surovost, zapažena i u primitivnih zajednica, kod kojih je društvena korisnost, kao i u zatvoru, kao, uostalom, i u socijalizmu, krunski kriterijum poštovanja.

Nijedno od ova dva druga stanja, zatvorsko i socijalističko, još nije došlo do eutanazije nekorisnih staraca, koja se obavljala u nekim drevnim plemenima, premda je socijalna eutanazija (teranje u usamljenost), materijalna (niske penzije) i psihološka (nipodaštavanje) nagoveštaj još otvorenih mogućnosti na polju usavršavanja funkcionalnosti društva. De Chirico-1
ODVAJANJE POLOVA je već dovoljno poznata činjenica zatvorskog i protoplemenskog života da bismo se na njoj zadržavali. U izvesnim utopijskim verzijama socijalizma ona se, takođe, predviđa.

Time smo uspostavili izvestan odnos između zatvorske i primitivne plemenske civilizacije. Ali, to nije bio naš cilj. Odnos, bio je dok nije iscrpao svrhu. Dokazivanjem da je život u zatvoru oblik primitivne egzistencije nije teško i ne vodi nikuda. Prava se vrednost tog života može nazreti jedino u poređenju s aktuelnom slobodom kojom je zatvor okružen.

Šta zapažamo u zatvoru?

Tuesday, September 13, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLXI deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija 

Definisati jednu civilizaciju nije lako, osim ako je kao Rousseau svedemo na razliku između prirodnog i veštačkog (društvenog) stanja humaniteta, izvedemo iz nje moralna načela koja nas jedino zanimaju, a onda noge stavimo u lavor hladne vode i stvar zaboravimo.

Hegel je, svakako, dobro uočio istoričnost pojma civilizacije, njihovo nastajanje, razvijanje i propadanje u vremenu definisanom ljudskom merom, iako je, kao filosof istorije, a ne njen antropološki pragmatičar, u celoj povesti pronašao samo četiri stanja podobna da nose naziv posebnih civilizacija – istočnjačku, grčku, rimsku i germansku (tevtonsku).

Jedan od najoriginalnijih umova na tom polju, Oswald Spengler, označiće civilizaciju kao „sudbinu svake kulture”, kao kristalisanje njenog razvoja u stazis i smrt. (U tom pogledu, zatvorska zadovoljava kriterijum, jer se principi njenog postojanja već stolećima nisu menjali, a i morfološki se već odavno nalaze u stanju potpune razvojne nepokretnosti.)

Filosofija istorije od koje potrebnu definiciju očekujemo iscrpla je već s Berđajevim sve tradicionalne kognitivne izvore na kojima bi ta definicija morala da počiva. Antropologija, zasnovana na empirijskom posmatranju raspoloživih uzoraka, popunila je prazninu koju su ostavili teoretičari istorije i danas je, kao što svedoči Toynbee, traženu definiciju nemoguće dobiti bez pomoći njenih zaključaka.

I naša se metoda u ovoj knjizi zasniva isključivo na antropološkom posmatranju, pa naslov „Živeo sam među njima” nema za cilj da kaže samo kako sam i ja bio robijaš nego da ukaže na to kako na robiju kao takvu gledam.

Meru mutacije primitivnih društava u civilizacije”, veli Arnold Toynbee, „daćemo u razlici između dve vrste društava koja postoje jedno pored drugog.” (A. Tojnbi, Istraživanje istorije, Prosveta, Karijatide, Beograd 1970, I knjiga, str. 91.)

U našem slučaju u razlici između zatvorske civilizacije i civilizacije slobodne realsocijalističke zajednice. Činimo to bez zle premisli ili namere, prosto stoga što smo u njoj živeli i što je od svake druge bolje poznajemo. Upoređivanje sa drugim varijantama evropske civilizacije dalo bi možda slične rezultate, ali to ostavljamo njihovim poznavaocima, onima što u njima žive.

Ova razlika nije u postojanju ili nepostojanju ustanova, jer su ustanove, budući nosioci bezličnih odnosa iz kojih se sastoje sva društva, atributi celog roda i prema tome zajedničke osobine obe vrste.” U prevodu na našu temu, Toynbee hoće da kaže kako razlike, ako postoje, ne treba tražiti u egzistenciji ustanova, odnosno izvesnih ustaljenih društvenih mehanizama, jer bez njih nijedna zajednica nije moguća, socijalistička kaogod i zatvorska, nego u prirodi, ciljevima i funkcionisanju tih ustanova. De Chirico-2

Primitivna društva”, veli on dalje, „imaju svoje karakteristične ustanove: 
– ó,  i njegovo kruženje 
– totemizam i egzogamiju 
– tabue 
– inicijacije mladih 
– klase zasnovane na godinama starosti 
– odvajanje polova u odvojene društvene nastambe.

Većinu zapažamo i u robijaškom životu, premda ovde imaju druga imena, a ponekad se i u modalitetu nešto razlikuju.

Monday, September 12, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 
Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda 

S antropološkog stanovišta većina naših kolektivnih radnji, ako o njima čovek nema pouzdano predznanje, izgleda ritualno. Njihovo pravo značenje, bez prethodnog obaveštenja, ni po čemu se ne može odrediti. Antropolog je stoga u nepoznatoj sredini u položaju kuvara, koji, iako je za kuvanje stručnjak, bez svesti da je među ljudožderima, ne može pogoditi pravo značenje kazana koji se pred njim potpaljuje. On ga ne razume ni kada ga u kazan strpaju. Počinje ga naslućivati tek kada oseti da mu je vruće.

U istom položaju se nalazi i početnik robijanja prvih dana izdržavanja kazne. Dugo vremena treba da se snađe, svoje iskustvo stabilizuje, proveri, pa tek onda, upoređujući ga s iskustvima slobode, pronađe dominante zatvorskog života i one razlike, ako postoje, što će mu dopustiti da ih svrsta u – posebnu civilizaciju. J. Pollock-Chaos

Nama je, nadam se, sada malo lakše. Imamo iza sebe preko šest stotina strana uvoda u ovu glavu. Videli smo mnoge prizore iz tamničkog života, upoznali mnoge robijaše i njihove sudbine, predstavljena je socijalistička vlast u njenom najpitomijem izdanju, a iznad svega, nazreli smo neke opšte konstituante stanja zatočeništva.

Možemo se oprezno odvažiti i na neke zaključke.

Friday, September 09, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 
Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda 

Pred istom se dilemom nalazite kad bez ikakvih istorijskih predznanja prisustvujete procesima Velike čistke.

Ako ste kao naučnik navikli da posmatrate bizarne rituale, u kojima svaki pokret ima prenosno, sveto značenje, pa se ne može izostaviti, nego se uvek na isti način ponavlja, gde su reči prvosveštenika (sudske službe) i inkantacije vernika (publike) striktnim kanonima propisane, vi ćete poverovati da prisustvujete obredu – uvek sličnom pozorištu – posle kojeg će se učesnici mirno razići kućama.

Ako poznajete neke drevne svetkovine, gde se ljudske žrtve imitiraju, otpratićete osuđenika na smrt u podrum i gledati kako mu u potiljak pucaju, a zatim očekivati da se digne, rukuje s krvnicima i ode kući.

Opišimo obredni prizor iz jednog drugog vremena i plemena, čije ćemo ime zasad držati u tajnosti. I u njemu ste stranac, prvi put ceremoniji prisustvujete. Ne znate ništa o ljudima koji u njoj učestvuju, ni zašto to čine, ni šta obred znači, čemu je namenjen. Ali i tu ste da posmatrate, opisujete, naučne zaključke izvlačite, a ne da sudite.

Obred se obavlja pred monumentalnom zgradom, očigledno hramom, jer se iz njega uzdiže toranj sličan crkvenom. Iz tornja kulja crni dim kao s Molohovog žrtvenika, i to vas još više uverava da je reč o svetilištu. Utisku pripomaže oveći broj ljudi u ceremonijalnoj crnoj odeždi, u kojoj ćete, po analogiji, prepoznati namrgođene, domaćim bogom opsednute sveštenike i njihove ministrante u skromnijim odeždama sive boje.

Prvi u rukama drže ceremonijalne skiptre, u vašoj civilizaciji poznate pod imenom policijskih pendreka, korbača i goveđih žila. Ali, naučeni na raznovrsnost života, vi se čuvate olakih, zavodljivih analogija. Palice, očigledno, ovde imaju sakralnu funkciju. Udarci po leđima batinom ili čizmom u stomak, psovke, grdnje, dreka, po svoj prilici su fingirani, i predstavljaju ritualnu imitaciju neke davne, nehumane prošlosti.

Jer pastva, i bez svega toga, mirno i pobožno u hram stupa. Šta se u njegovoj unutrašnjosti zbiva, kakva se egzistencijalna tajna u njoj, tokom inicijacije, adeptima otkriva, u čemu se svečani obred, tako sličan eleusinskim misterijama, sastoji, ne znate, ali zaključujete da imate posla sa plemenom koje poznaje boga i zna kako mu, za dobro svih, valja služiti.

U međuvremenu, to je krematorijum nemačkog koncentracionog logora.

Uzmimo i treći primer, a vas opet u ulozi neobaveštenog posmatrača neobičnih običaja nepoznatih plemena. A.Rethel_Death

Domoroci spavaju tesno zbijeni u velikoj zajedničkoj kolibi, otkrivajući već samim tim naklonost prema kolektivnom životu i kolektivnim radnjama što ovakve zajednice obeležava i izdvaja od individualističkih društava Zapadne Evrope.

U jednom času, koji je očigledno unapred određen, a pošto se zbiva noću i tajom ima sveti karakter, izvestan broj divljaka ustaje sa svog ležišta i tiho se primiče jednom od njih. U ruci nose neku vrstu plašta, obeležje za kraljevskog izabranika, i njime srećnog spavača ogrću.

Thursday, September 08, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 
Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda 

Ispisujući ove redove, George Frazer nije bio u prilici da žrtvovanje lično posmatra. Preuzeo ga je iz pismenih izveštaja britanskih kolonijalnih oficira koji su, koliko im je od lova na tigrove vremena ostalo, sredinom XIX veka radili u Bengalu na iskorenjivanju ovih starih i lepih narodnih običaja.

Nama danas, razume se, izgledaju oni odvratni i nečovečni, premda, na umu imajući genocidnu prošlost našeg veka, za to nemamo jake razloge. Čak su nam i motivi podudarni. Savremeni ideološki kult žrtvovanja pojedinaca, čitavih porodica, plemena, naroda ili odabranih kategorija ljudi za opšte dobro antropološki nas povezuje s obredima žrtvovanja bogu plodnosti „Kraljeva žetve”, izabranih pojedinaca, da bi zajednica prosperirala.

Trockisti su, naravno, pobijeni jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam. Ne zaboravimo pri tom da je u izboru žrtve kod divljaka bilo elementa dobrovoljnosti, da je ona uistinu dosta dugo kraljevski živela i bila poštovana pre nego što je ubijena. Naše žrtve „za dobro zajednice” nisu nikad bile dobrovoljne, a život im je pre smaknuća često bio dugo i mučeničko umiranje.

Ne zaboravimo, takođe, da su divljaci, maločas pri svetom činu zatečeni, za svoje rituale trebali po jedno ljudsko biće na godinu dana, i da je ono najčešće bilo opijeno, pa nesvesno šta se s njim događa, a nama i našim humanim idejama za garantovanje bolje budućnosti nužne su hekatombe svesnih 1judskih bića, i to tokom cele godine.

Mi nemamo sezonu obrednih ubistava, van koje su ova zabranjena. Jevreji, trockisti, reakcionari, narodni neprijatelji i ostale štetočine nisu uništeni odjednom. Uništavani su, odnosno žrtvovani, prema opštoj potrebi, tokom niza godina. Jeretici i veštice takođe. Neprijatelji francuskog naroda – odnosno francuskih revolucionara, žirondinaca ili jakobinaca, već prema tome ko je na vlasti – takođe.

Ponavljanje progona, s istih uzvišeno viših motiva, uz istu ceremonijalnu inscenaciju, iste ili slične obredne inkantacije, dokazuje sakralni karakter čina i njihovu likvidaciju uvodi u red svetih zločina. Zločina koji se izuzimaju iz ljudske logike i ljudskog saosećanja.

No, ovaj prizor nije zbog tog poređenja opisan. Pozivam vas da sebe zamislite u Bengalu, kao Evropejca, istraživača drevnih običaja, pozvanog ne da o njima sudi, već da ih nepristrasno opiše i prouči. A potom da, iz civilizacije u kojoj ste odgajani i čije obredne žrtve, usled navike da ih pod drugim imenom srećete, ne opažate, u svakom slučaju, kao kultne ne primate, nastojite shvatiti šta se pred vama događa i zašto se događa.

Spočetka vam tako nešto neće biti lako. Sve vam je ovde nepoznato. I narod i njegovi običaji, njegov apartan koncept života i smrti, a ponajviše postupci, čije vam značenje u početku sasvim izmiče. Vi u njemu vidite jedino besmisleno mučenje čoveka. U prizoru ne nazirete nikakvu logiku.

Ne naslućujete u kakvoj vezi stoje suze mladog čoveka koga prže na usijanom ugljevlju s lokalnom klimom, pa, naravno, ni s kišom. Niti šta krvavi okrajci njegovog iskasapljenog tela imaju s uspehom buduće setve. Ne poimate zašto ga preko polja vuku i njegovom krvlju škrope oranice. Pogotovu vam je nejasno zašto s njim ovako gnusno postupaju kada su ga sve do malopre obožavali. 301david
Neće vam ni pasti na pamet da izvesna savremena društva, među kojima se ističu socijalistička, koja sebe smatraju civilizovanim, u svakom slučaju iznad Konda iz Bengala, identičan postupak žrtvovanja, astečkog jedenja boga, već odavno primenjuju prema svojim vođama, svojim „Kraljevima plodnosti”.

Pošto su im najpre ukazivali sve počasti srodne idolatriji, svečano ih, putem kultnih sudova, prinose na žrtvu kolektivnim razočarenjima svog naroda. Obožavanje starih ruskih boljševika, tzv. „Stare garde”, prethodilo je njihovoj masovnoj obrednoj likvidaciji. Bog, naime, ne prima beznačajne žrtve. „Dosta mi je”, veli on gnevno Mojsiju, „žrtava paljenica, pečenja jarećeg!”

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 
Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda 

Ispisujući ove redove, George Frazer nije bio u prilici da žrtvovanje lično posmatra. Preuzeo ga je iz pismenih izveštaja britanskih kolonijalnih oficira koji su, koliko im je od lova na tigrove vremena ostalo, sredinom XIX veka radili u Bengalu na iskorenjivanju ovih starih i lepih narodnih običaja.

Nama danas, razume se, izgledaju oni odvratni i nečovečni, premda, na umu imajući genocidnu prošlost našeg veka, za to nemamo jake razloge. Čak su nam i motivi podudarni. Savremeni ideološki kult žrtvovanja pojedinaca, čitavih porodica, plemena, naroda ili odabranih kategorija ljudi za opšte dobro antropološki nas povezuje s obredima žrtvovanja bogu plodnosti „Kraljeva žetve”, izabranih pojedinaca, da bi zajednica prosperirala.

Trockisti su, naravno, pobijeni jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam. Ne zaboravimo pri tom da je u izboru žrtve kod divljaka bilo elementa dobrovoljnosti, da je ona uistinu dosta dugo kraljevski živela i bila poštovana pre nego što je ubijena. Naše žrtve „za dobro zajednice” nisu nikad bile dobrovoljne, a život im je pre smaknuća često bio dugo i mučeničko umiranje.

Ne zaboravimo, takođe, da su divljaci, maločas pri svetom činu zatečeni, za svoje rituale trebali po jedno ljudsko biće na godinu dana, i da je ono najčešće bilo opijeno, pa nesvesno šta se s njim događa, a nama i našim humanim idejama za garantovanje bolje budućnosti nužne su hekatombe svesnih 1judskih bića, i to tokom cele godine.

Mi nemamo sezonu obrednih ubistava, van koje su ova zabranjena. Jevreji, trockisti, reakcionari, narodni neprijatelji i ostale štetočine nisu uništeni odjednom. Uništavani su, odnosno žrtvovani, prema opštoj potrebi, tokom niza godina. Jeretici i veštice takođe. Neprijatelji francuskog naroda – odnosno francuskih revolucionara, žirondinaca ili jakobinaca, već prema tome ko je na vlasti – takođe.

Ponavljanje progona, s istih uzvišeno viših motiva, uz istu ceremonijalnu inscenaciju, iste ili slične obredne inkantacije, dokazuje sakralni karakter čina i njihovu likvidaciju uvodi u red svetih zločina. Zločina koji se izuzimaju iz ljudske logike i ljudskog saosećanja.

No, ovaj prizor nije zbog tog poređenja opisan. Pozivam vas da sebe zamislite u Bengalu, kao Evropejca, istraživača drevnih običaja, pozvanog ne da o njima sudi, već da ih nepristrasno opiše i prouči. A potom da, iz civilizacije u kojoj ste odgajani i čije obredne žrtve, usled navike da ih pod drugim imenom srećete, ne opažate, u svakom slučaju, kao kultne ne primate, nastojite shvatiti šta se pred vama događa i zašto se događa.

Spočetka vam tako nešto neće biti lako. Sve vam je ovde nepoznato. I narod i njegovi običaji, njegov apartan koncept života i smrti, a ponajviše postupci, čije vam značenje u početku sasvim izmiče. Vi u njemu vidite jedino besmisleno mučenje čoveka. U prizoru ne nazirete nikakvu logiku.

Ne naslućujete u kakvoj vezi stoje suze mladog čoveka koga prže na usijanom ugljevlju s lokalnom klimom, pa, naravno, ni s kišom. Niti šta krvavi okrajci njegovog iskasapljenog tela imaju s uspehom buduće setve. Ne poimate zašto ga preko polja vuku i njegovom krvlju škrope oranice. Pogotovu vam je nejasno zašto s njim ovako gnusno postupaju kada su ga sve do malopre obožavali. 301david
Neće vam ni pasti na pamet da izvesna savremena društva, među kojima se ističu socijalistička, koja sebe smatraju civilizovanim, u svakom slučaju iznad Konda iz Bengala, identičan postupak žrtvovanja, astečkog jedenja boga, već odavno primenjuju prema svojim vođama, svojim „Kraljevima plodnosti”.

Pošto su im najpre ukazivali sve počasti srodne idolatriji, svečano ih, putem kultnih sudova, prinose na žrtvu kolektivnim razočarenjima svog naroda. Obožavanje starih ruskih boljševika, tzv. „Stare garde”, prethodilo je njihovoj masovnoj obrednoj likvidaciji. Bog, naime, ne prima beznačajne žrtve. „Dosta mi je”, veli on gnevno Mojsiju, „žrtava paljenica, pečenja jarećeg!”

Wednesday, September 07, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 

Okovano tijelo naše/sa bolom se kreće, /ali duh naš čio, zdrav je, dok okovi zveče./
A kad dođe dan slobode, / čujte, robijaši; pjevat ćemo Mitrovčanku/ bez okova naših.”
(Himna komunističkih robijaša Sremske Mitrovice)

Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda

„Najpoznatiji primer žrtvovanja ljudskih bića, koje se sistematski vrši da bi se osigurala dobra žetva, pružaju nam Kondi, dravidsko pleme u Bengalu (Indija). Žrtve su prinošene boginji Zemlje, Tari Peni, i naročito smatrane potrebnim za gajenje kurkume, jer su Kondi rezonovali da kurkuma ne bi mogla imati tamnocrvenu boju bez prolivanja krvi.

Žrtva, ili merija, primana je od boginje samo ako je kupljena ili ako je rođena kao žrtva, ako je sin čoveka koji je žrtvovan, ili ako ju je otac ili tutor namenio za žrtvu još dok je bila dete. Žrtve su često držane godinama pre nego što su pogubljene. Na njih se gledalo kao na sveta bića.

Na dan uoči žrtvovanja, žrtvu, odevenu u novu odeću, odvedu iz sela u svečanoj povorci, uz muziku i igru, u žrtvin gaj, zabran blizu sela, čije je visoko šumsko drveće netaknuto sekirom. Tamo je vežu za stub, postavljen ponekad između dva sankisarova drveta. Zatim je namažu uljem, maslom, kurkumom i okite cvećem.

Celog dana ukazuju joj vrstu poštovanja koju nije lako razlikovati od obožavanja. Nastaje velika borba da se dođe i do najsitnijeg predmeta koji joj pripada; delić kurkumovog testa kojim je premazana ili kap njene pljuvačke od neocenjive je vrednosti, naročito u očima žena. Gomila uz muziku igra oko stuba i, zemlji se obraćajući, govori:

O, Bože, ovu žrtvu prinosimo tebi; daruj nam dobru žetvu, dobra godišnja vremena i dobro zdravlje! Mi smo te kupili, nismo te silom uzeli; sada te prema običaju žrtvujemo i nikakav greh ne leži na nama! vengeanc
Poslednjeg jutra orgije, ona se produžuje do podne, a onda pristupa žrtvovanju. Kako žrtva ne sme biti vezana, izlome joj ruke, a ako je potrebno i noge. Način na koji je ubijaju razlikuje se u pojedinim mestima. Jedan od najuobičajenijih metoda je davljenje ili gnječenje. Podeblja grana zelenog drveta preseče se po sredini.

Vrat se, ponegde i grudi žrtve, stave u procep, koji sveštenik, uz potporu pomoćnika, pokušava svom snagom da zatvori. Sekirom zatim zada žrtvi malu ranu, pa gomila jurne i odseca joj meso s kostiju, ostavljajući glavu i drob nedirnute. Ponekad su je sekli i živu. U Kini Kimedi vučena je kroz polja, opkoljena gomilom, koja je, ne dirajući glavu i drob, sekla s nje meso dok ne umre.

U jednom kraju žrtvu su živu pekli na tihoj vatri. Prljili su je usijanim ugarcima i terali da se po ugljevlju valja, jer što više suza prolije, obilnija će biti kiša.” (Sažet navod iz Zlatne grane Georgea Frazera, Kosmos, Beograd 1937, str. 541–542.)

Tuesday, September 06, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVI deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi Izlazak – unutra ili ulazak – napolje

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje, koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnog zatvorskog kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i, eto, tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućnosti. Svestan sam morbidne nezahvalnosti ovakvih razmišljanja, nepravde prema mojim roditeljima, pa i prema vlastitim željama, ali ih se ne mogu otresti, ne mogu iz svog zgrčenog lica iscediti ni najmanji osmejak.

Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.

Izgleda dobro. (Uvek je dobro izgledao.) Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. (Nisam bio na letovanju!) Da sam vrlo bled. I to je istina. (Još uvek na letovanju nisam!) Umoran sam, kažem. Šta osećaš? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa. Otac se pravi da me razume. Da je prirodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljno unutra tek se načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

To je, dakle, sloboda.

Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.

Sve je to sloboda.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažan izgled slobode. Mali, nevažan, ružan. Mora da ima i lepših. Neke i pamtim. Ali nekako, u ovom času, ni od njih ne očekujem mnogo. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Razumem ljude koji posle dvadesetak godina robije žele na nju da se vrate. Poznajem čoveka koji je u Sremskoj Mitrovici tako nešto i učinio. Tri puta je ležao, dva puta pre rata i jednom za vreme okupacije. U Mitrovici je imao svoje mesto, svoj posao, a pre svega svoj ugled. Bio je cenjen i srazmerno tome privilegovan. Napolju je njemu sličnih bilo i suviše da bi se njegov slučaj, prosečan u svakom pogledu, isticao. Robijaška iskustva nisu vredela osim na robiji. I on se na nju vratio. Bio je to još jedan Christian Kastrop u Davosu.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenom listu. Trebalo je da budem pušten još 29. Uprava nije verovala. Smatrali su to štamparskom greškom. (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori s Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično savezni ministar A. R. Ne kažem da sve to znam. I da mi nije stalo. Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u Prazno ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. To je novost, kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je, jednostavno, rđavo. U zatvorskoj bolnici navikao sam na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola što ih je pravio dr L. J. Vodeni poluproizvodi me ne zadovoljavaju. ossian

Ni poluproizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci. Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Tek, jednom ih više nema.

Počeo sam da se menjam.
Izašao sam unutra. Ono, to unutra, sada ulazi u mene.
Predveče odlazimo na železničku stanicu. Kadaverski je modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.
– Želiš li nešto? – pita otac.
– Ima li ovde pečenog kestenja?
– Verovatno.
– Jeo bih pečeno kestenje – kažem.

Sada znam šta je to što želim, što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.

Bilo je to pečeno kestenje.