Wednesday, October 01, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 10. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 10. decembar 1956. 

Eto kad rasklopim mehanizam ničeg od subote, pun sam tog ništavnog dana do guše; pun sam te subote u kojoj se prema dnevniku nije ništa dogodilo. Ipak mora da se desilo mešto u toj suboti koju sam ravnodušno odbacio iz svog života. Jesam li živeo u subotu ili sam možda bio mrtav?

Trenuci su se nizali.

  Jesam li se i ja nizao zajedno sa njima ili na neki čudesan način mimo njih?

I ako jesam, u čemu sam se nizao?

Evo jednog niza: Probudio se i ustao, obukao, oprao uši, izribao zube (moram kupiti novu četkicu). Doručkovao (nikad ne znam šta?).

Potpuno je sigurno da se do tada ništa nije dogodilo, sem ako ja to nisam osetio. Bila je zima.

Seo na trolejbus i odvezao se na fakultet. (Knez Mihajlova 42; siva, apsurdna zgrada koja podseća na robijašnicu.)

 I od devet do 11 vežbao introspekciju predstava, jednu đavolski dosadnu vežbu koja nikome ništa ne objašnjava, osim što profesoru B. daje utisak da nešto radi i opet se nije ništa dogodilo.

Sa ( ) posetio ( ), ali je nismo našli kod kuće i pritom se ništa nije dogodilo; u stvari nije ni moglo: kad sam sa ( ) ako se nešto desi, onda se to dešava kao po pravilu njemu. blake55

Vratio se kući oko podne. (Moja majka ima pogled žut od straha kad otvara vrata.)

Radio na „Simfoniji Eroici“.

Tuesday, September 30, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 8. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 8. decembar 1956. 

Ništa.

Nedelja, 9. decembar 1956. 

Sigurnost je dionizijska ; sumnja faustovska . Ponek izgleda da se duša (ili ono nama ispunjeno vreme sveta, koje se pod dušom podrazumeva) ponaša kao dramaturg: u stalnoj je brizi da se njen konflikt razvije do najapsurdnijih posledica, ma i ona sama skončala u njegovom izvođenju; duša i jeste jedan apsurdan konflikt koji uzima na sebe likove poznatih nedoumica.

Sumnja je higijenska kao karbol: dezinfikuje dušu.

Kuća od dečijih kockica. (Ideja za dramu.) Kako živopisno, čvrsto, kako skladno izgleda ta kuća od dečijih kockica; kako se samo poverljivo kocka naslanja na kocku, te čovek i ne vidi opeke od kuće koju zidaju. A onda izvučemo li samo jednu, samo jednu kockicu kuća se sa treskom ruši: potres struji kroz čitav sistem kockica i ruši ih.

Preostaje samo gomila ispreturanih drvenih figura koje ništa ne znače. Kuća je međutim ipak potencijalno u tom haosu: ona je tu kao ideja koja se bacila u svoju prvobitnu neuređenost, a bojim se u svoje prirodno stanje takođe. (Porodica Golovan.)

Triblionci . Ideja je sasvim zgodan izgovor za kukavičluk. To sam danas zaključio u razgovoru sa Z. D. Ideja je takođe i voda u kojoj možemo pilatski oprati ruke. Naravno svi su oni, pa i Z, ubeđeni da imaju pravo. Poteškoća, i to tragična, je u tome što bi oni savršeno jednako postupali i onda kad više ne bi u to bili ubeđeni.

Laž je jedan od načina da čovek opstane, ako se odnosi na druge; ali laž koju smo zadržali za svoju ličnu upotrebu, ima sve izglede da nas napravi budalama, ako ne pokazujemo da smo je svesni. Čini mi se da bi bio neodoljivo komičan gledalac koji bi bio nesvestan pozorišne iluzije.

Kako je Z. miran, kako samouveren, pribran i nekako definitivan, ali kako uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, uznemiren, nesiguran, kako rasejan i nedovršen. Neprobojan je kao nosorog: nikakvi razlozi ne mogu da ga pokolebaju, jer se njegov politički kodeks i ne zasniva na razlozima, pa nije podložan ni dokazivanju ni poricanju. Njegova se politika preobratila u religiozno stanje i više joj ništa ne može naškoditi.

Z. pripada Triblioncima . Triblionci su čudna sekta: puritanci rođeni iz sna o promiskuitetu, idolopoklonici vaspitavani u rušenju idola, tirani izleženi iz opakog jajeta slobode. Z. je Triblionac u drugoj generaciji; njegov otac bio je Triblionac pukim slučajem; Z. je zato što se nenadno pokazalo korisnim triblionisati. Svojstvo je Triblionca da bude nepogrešiv: zato Z. ne dozvoljava da bi neko drugi mogao biti u pravu. t73_a

Svojstvo je Triblionaca da zamišljaju da su do ovog ili onog uverenja došli razmišljanjem ili iskustvom: zato Z. ne misli niti dopušta da nešto iskusi. On je to učinio jednom za svagda kada se opredelio za Triblionce.

Monday, September 29, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 7. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 7. decembar 1956. 

Arkadije i neutralnost. Arkadije Stihijevič - dokaz da smrt ništa ne dokazuje: kakve koristi imamo od toga što umiremo, ako smo besmrtni u svojim posledicama. Najgore je to što naše posledice više nismo mi sami, nego naš besmrtni preostatak koji je izmakao Božijoj kazni i koji je postigao svoju slobodu. Smrt takođe nije ni neutralna.

Ona samo neutrališe; daleko od toga da naš opstanak čini nezavisnim od sveta, ona ga samo čini nezavisnim od sveta, ona ga samo definiše kao opstanak koji je nezavistan od nas. Takođe: neutralnost je puka varijacija teme nevinosti.

Stvari. Obratiti pažnju na stvari, uhvatiti ih na delu, prepasti ih. Obično se ne pridaje važnost ništavnim slobodama koje stvari pokadkad uzimaju. Ima već mesec dana od kako od kako mrtvi predmeti za mene prevazilaze samo pojam upotrebe. Čini se da oni mene upotrebljavaju, jednako kao i ja njih. Ali jedva se usuđujem da ih posmatram i uhodim.

Ima malo izgleda da se nešto može postići načinom gledanja koji je formiran u samo srži života: za njih kao da je potrebno neko oko koje bi bilo mrtvo na živ način, neka vrsta fotografskog aparata. Ali i taj aparat bi morao da ima neko novo svojstvo: to što se događa sa stvarima je živost koja se ne opaža spolja nego kao neko visceralno zrenje.

Zrenje stvari. Jaje ostaje isto na svojoj ljusci ali ipak zri. t73_b
Danas sam iznenada rekao Lj. da ćemo ići za Pariz, pošto se budemo venčali. Pre dva meseca bih smatrao ludim onog ko bi mi rekao da ću ja biti taj koji će pričati o Parizu sa oduševljenjem: u stvari ja se uopšte ne oduševljavam Parizom; mene oduševljava pomisao da budem sa njom.

Friday, September 26, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 6. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 6. decembar 1956. 

Prve uspomene: grimizni pokrivač sa izvezenim ljiljanima, arteriski bunar crvenkast od rđe, crvene ilustracije u ordinaciji doktora C, fijaker pokriven krovom od crvene kože na trgu koji ima oblik klozetske šolje, ukrasna kugla u kojoj rominja crveno paperje snega, glatka i riđa kosa četvorogodišnje M. G.

Prokleti verolomni starac; njegovo iskustvo ne može biti naodmet mom Judi u „Simfoniji Eroici“, naročito u neraspoloženjima u kojima ovaj pokušava da na jedan ličan način završi svoju legedu, a da se pri tome misterija ne poremeti. Zašto uostalom da misterija ne propadne, a sa njom i spasenje čovečanstva?

Opat je Eger imao pravo kad je u Judi nazreo tragičan točkić svih budućih civilizacija i svih starih mitova: Juda je jednostavno morao da izda Hrista inače ovaj ne bi bio raspet; u tom slučaju ne bi ni mogao iskupiti ljude i ispuniti proročanstvo; ne bi ni mogao da vaskrsne. Juda je prema tome nevin.

Ali uprkos toga on se obesio što znači da se osećao krivim: eto, a ono što ja tvrdim jeste da kod Jude iz Cariote uopšte nije bilo nikakve griže nego nedoumice, zbunjenosti, očaja u jednom, ako hoćemo, egzistencijalističkom smislu bubrenja apsurda. Tema njegova je čist apsurd.

Ponavljanje mita, dakle Judino samoubistvo, nije nikakva alternativa. Potrebno je da se Juda opire svojoj sopstvenoj misteriji, da beži od sopstvebe sudbine, da bi trajao. To znači da se menja (jednako kao Gide) da bi na kraju imao prava da dopusti da ga umlate i time izbegne samoubistvo. t73_c
 Što se tiče Andre Gidea, uveren sam da je njegova duševna vratolomnost (pod kojom valja podrazumevati potrebu - protivsudbinsku svakako, Prometejsku i ljudsku - da Gide svog idućeg Gidea sastavi iz razlućenih elemenata proteklog u poreknutog, iz onog Gidea kome je vlastitom nogom stap za vrat, te ga slomio graciozno brutalno) da je ta verolomnost prema samom sebi (ili prema iluziji o svojoj neprekidnosti) skrivila njegov tako dug život.

Thursday, September 25, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 5. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 5. decembar 1956. 

 Iskušena smrt. Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti prethodi agoniji, jer život nije drugo do neka vrsta toplog, veštački zagrejanog pasaža između dve hladne i mrtve ulice. Rađamo se iz smrti. (Možda u tom potencijalnom iskustvu leži razlog strahu od nebivanja); vraćamo se svojoj smrti kojoj smo odani. Život tako nije drugo do gnojav infiltrat u čistim plućima nepostojanja.

 Prozor. Naravno čovek ne može dobiti svaku ženu koja prođe ispod njegovog prozora, iako bi teorijski ono što opažam trebalo na izvestan način da pripada meni i da me oblikuje: kako me stvara žena koja šeta ispod mog prozora?

Buni me - otkuda taj kučkin prozor u mojoj sobi; želim da utvrdim kako poslužiti svom prozoru, prozrevši šta on zapravo očekuje od mene. Witches in the air Goya

 Bol. Ako bi mi iščupali ruku ne bih bio umanjen ni za dlaku: ne bi to bio ja, koji bih osećao bol neposredno kao što osećam sebe, iako bih se ponašao kao da je to ozbiljno moj bol: urlao bih i batrgao se.

Wednesday, September 24, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 4. decembar 1956. 

Ona. Glupo je to da se erotičnost u krajnjoj liniji ne može ničim definitivno zadovoljiti. Ne može se čovek deerotizirati samo na taj način što će izvršiti koitus, ili ne bar potpuno kako bi do dna iskusio svaku strast. Potrebno bi bilo da se čovek sav istroši u jednom vremenu strasti, da ne postoji neko drugo moguće vreme od koga očekuje obnavljanje onoga što je promašio. Da bi dosegao do same srži svoje erotičnosti trebalo bi da je čovek u stanju da samo jednom koitira; ovako liči na davljenika koga talas uvek ponovo odbaci od obale.

Čovek bi morao (radi potpunosti njegovog života) da liči na truta bar u pogledu svojih seksuarnih funkcija. Mene ništa ne može uveriti da trut u jednoj sekundi ne dostigne veći stepen ljubavnog ludila, nego mi kroz pedeset godina. Jer mi se parimo pri čemu podrazumevamo da koristimo samo jednu od mnogih prilika koje će nam se ukazati.

(Vrlo ružni ljudi su obično strastveniji i bolji ljubavnici od onih koji su od svog izgleda napravili neku vrstu ljubavne berze: jer oni vole u ratama, znajući da im plata za njihov privlačan izgled neće nikad izostati, dok prvi svaku priliku smatraju poslednjom. Za ružne ljude ljubav je agonija, neka vrsta smrti, uvek ponovnog izumiranja nade. Ljudi bi, dakle, trebalo da budu nakaze, da bi se uzneli do ljubavne istine.)

Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom - jer se samo tako postiže svrha: kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu - izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek. Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima. TN-GhostlyAttendance32

Da se odvojim od nje, da lišim svoju ruku njene kose, ili da osiromašim svoje usne njenim dlanovima i dojkama i čitavim njenim telom koje je i moje kad ga volim i dok ga dodirujem, deo mog tela kao njegova ruka na primer - za mene je prava muka. Ona me nesumnjivo voli. Strašno je, međutim, što to uopšte nije za mene važno, što je moj egoizam dosegao stepen na kome je sposoban samo da daje i kada mu je irelevantno da li nešto prima za uzvrat. Tehnički je naravno važno da pruža izvestan izgled zaljubljenosti. Ja postojim svojom, a ne njenom ljubavlju i istina koju zaslužujem u meni je, a ne u njoj.

Tuesday, September 23, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 2. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 2. decembar 1956.

Buđenje. Postojim ja; postoje naravno i neke druge stvari pored mene, oči u oči samnom, koje nemam ozbiljnih razloga da poreknem: moja soba u kojoj su po drevnom običaju zajedno sahranjene moje stvari, kroz kamenu tišinu probijene vrištave ulice i trgovi koji se obrću kao čigre; ljudi iza stvari kao zgrudvane senke; postoji i neko vetrovito vreme u meni koje ne mogu da podrazumevam kad kažem da postojim ja. Ali bilo bi dobro kada bi sve te stvari bile puka pretpostavka, pa čak i moje sopstveno postojanje da bude samo pretpostavljeno. Ja se pretpostavljam = zamena za površan termin: ja postojim.

Kad bi nebo bilo jedno ogledalo, zvezde bi onda u orijaškoj kosmičkoj lobanji bile samo nebrojeni likovi zemlje.

 U polusnu izvesne stvari postoje samo na čas pa se izgube (verovatno se vraćajući u svoj mimosvet) i nikad ih više ne vidimo; druge se zadržavaju. Ostaju stvari našeg sveta, ostaju stvari našeg pretpostavljanja: glomazni predmeti koji ničemu ne služe i koji se mogu opipati prstima; oni koji su nalik na filigran, promenljivi, nestalni kao naš lik u valovima, predmeti našeg snoviđenja iščezavaju. U polusnu se razlučuju svetovi; i postojanja se stiču u svoje tokove kao seobe riba u doba mrešćenja.

Jutros je opet postala moja stolica. Pre nego što je postala, na njenom mestu umirao je obris nečega što ne mogu da opišem, ali što je jedva časak uspelo da se održi u mom tvrdom svetu: zatim je to nestalo kao kaplja kiše na zemlji i postala je ponovo moja stolica.

Buđenje je neka vrsta rekreiranja: stvaram svet iz ničeg; uništavam jedan drugi takođe. U polusnu, međutim, oba sveta se prožimaju, traju na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta koje se poklapaju. I što je najčudnije: Ja postojim u svim tim svetovima u isto vreme služeći se samo jednim telom. aristotle-homer

Pišem farsu: „Ponoćni Ekspres“. Egzekutor; porota; Žrtva. Prenoseći najmanji deo odgovornosti na druge mi se lišavamo svojih opstanaka.

 Od regeneracije čovek nema nikakve koristi, jer ono što se stvarno restaurira sećanjem nisam uopšte ja, nego izvesne od njegovih spoljašnjih okolnosti: vanmeni uslovi mog opstanka.

Monday, September 22, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 1. decembar 1956. 

Srećan sam, ali ne i siguran; kako mogu biti istinski srećan kada se moje uživanje u sebi menja iz sata u sat i kad me ono što me ushićuje danas već sutra može baciti u očajanje; da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tog osećanja ne menjaju; potrebno je da zaslužim svoju stalnost; potrebno je, dakle, da umrem?

Đorđe će biti pušten! Rekao sam pušten zato što Đorđe mora da zasluži svoju slobodu; niko ne može osloboditi čoveka pre nego što on bude izvojevao tu slobodu u sebi. (Zadaća: saživeti se sa svojom slobodom, ali učiniti da se i drugi na nju adaptiraju.) Njegova „sloboda” sada ima vrednosti samo za njegovu majku.

Skicirao novelu - roman: biografija odgajivača cveća u kućici raka pustinjaka. Tebaida naspram Aleksandra ; opsesija nevinosti (Pilatske) hara tek ispod kore ravnodušnih refleksija o bilju. U stvari radi se o pokušaju da se ono što će u „Simfoniji Eroici“ biti razvijeno u samu ideju autarkije, ovde opiše kao visceralno neraspoloženje. Adam i Jedan Odgajivač Cveća su međusobni produžeci: preobražaj neraspoloženja u ideju i obrnuto.

Ali dnevnik ovog poslednjeg ne gradi nevinost u onom pseudoobjektivnom smislu u kome će je iz sopstvene griže pokušati da sačini jedan Arkadije Stihijevič. (U ostalom čini mi se da je čitava moja umetnička delatnost dosada, ako se konsultuju heroji koje sam zamislio, kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao spoljašnjeg svedočanstva o našim sukobima sa sudbinom.)

Račija kućica. Mora postojati kod njega onaj spoljašnji, otvrdli, okoštali sloj koji se rasprostro između njega i sveta. Međutim nema mesta pretpostavci da se on formirao mehaničkim trenjem sveta i čoveka, kao što pete bosih postaju kožaste; on se izlučio u odbranu od sveta iz sveta u njemu. Jedan je izgled sveta postao imun prema drugom izgledu tog istog sveta.

Bojim se da je pogrešno oduzimati nam kosmičnost, bojim se da svojim umanjivanjem za večnost, zaista ne zaslužujemo konačnost od koje se Adamski plašimo. Sklanjajući se od sveta mi propuštamo večnost kroz raširene prste. Za mene biti ozbiljno mrtav znači zamrti; zaustaviti svet u sebi. Odreći ga se.

Bilje. Preporuku da obrađujem svoj vrt, ja shvatam tako da se upućujem na obrađivanje sveta. Samo retroaktivno dubina do koje sam prokopao među spoljašnjost, može dubiti moju unutrašnjost. To Jedan Odgajivač Cveća shvata tek kasno, tačnije on tek na kraju dnevnika prevodi (brutalno i neočekivano) svoju delatnost iz sveta biljnih simbola u svet ljudskih stvarnosti - čime uopšte ne odričem da simbol nije ništa drugo nego stepen ostvarivanja te stvarnosti. Dalje: jedva da se može govoriti o tihom samorazvijanju simbola; gotovo uvek simbol sledi simbole u jednom mutacionom grču. sacred2
Brdo. Nekakav rat ili nešto isto tako nerazumljivo događa se ispod Brda među gradskim zidovima; ali da se nešto uopšte događa osim u svetu bilja, samo je pretpostavka.

Za njega je svet pretpostavka, doduše neprijatna, ako o njoj misli; ali mahom on ne misli o svetu. Brdo (sa njim) i Grad - Svet (bez njega) odvijaju se naporedo bez izgleda da se igde ukrste. A kad do ukrštanja ipak dođe, ne može se izbeći da ono bude pomalo teatrano kao upoznavanje dva čoveka što su, strani jedan drugom, godinama živeli u istoj Kući.

Friday, September 19, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 5. novembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 5. novembar 1956. 

Nagao udar vetra i stub dima se peni iz titanske cigarete s one strane reke, sirena šlepa pod kišom što u uskim i sočnim stabljikama raste iz neba, zlobnoizazivački elan bujice koja mi prska pustolovne slike u oči, sve to može da od lojalnog čoveka sa provincijskim navikama (navikama u papučama) stvori gusara. Ima li preobražaja koji bi bio plemenitiji.

O ljubavi. Ljubav je onaj savršen oblik taštine koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apollinaireov cvrčak i mokriti, mokriti, mokriti.

 - Sećaš li se Poncije tog čoveka?
  - Isusa? Isusa Nazarećanina? Ne, ne sećam se!
(Prokurator Judeje A. France )

Danas razgovarao sa V. R. Potpuno je zaokupljen svojim potkrovljem. U njemu se lagano restaurira posednik koji je pod navalom raznih eksproprijacija i nacionalizacija bio primoran da privremeno uzmakne: čini mi se da se prosto biološki regeneriše. Zanimljivo. Odveo me je gore i pokazao gordo svoj budući stan. Doduše to što sam video za sada nije ličilo na stan, nego na razvaljen tavan. Možda će od toga ipak nešto ispasti na kraju. Njegovo zalaganje je naravno upravo zarazno.

 Zašto ja i ( ) ne bi pokušali nešto slično? timeless_lowres U

Aricijskoj šumi beše hrast posvećen Dijani, boginji lova. Na hrastu je rasla imela. Naoružan mačem jedan sveštenik čuvaše boginjinih hram. Ali ko god bi prošao, bolji ili gori od njega, mogao ga je ubiti i postati sveštenik Svetog Drveta.

Thursday, September 18, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. novembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 1. novembar 1956. 

U ovom mesecu treba da dobijem građanska prava; pitam se čemu? Nisam opažao da su mi nedostajala.

Ja sam osuđen na sebe; zar je potrebno da mi ljudi izriču kaznu i zar bi se mogla formulisati kazna koja bi bila strašnija od te?

Ponovo sa ( ). Ja kažem ponovo, jer neću da se gnjavim razmišljanjem: ali u međuvremenu se ona promenila baš kao što sam se promenio i ja. Žena koju sada volim samo se služi likom žene koju sam voleo.

 (...) obrade, trunje i iverje samoizdeljavanja. Ona se ne spoznaje ni iznutra, bacivši pogled u sebe, mi vidimo samo jednu predstavu o sebi koja sadrži homogeno i nenarušivo: ostajem isti. Samo na drugi način. Ako sam do juče ljubio, a danas postao ravnodušan to bi, prema našoj predstavi o sebi, bila samo dva načina na koja mogu i na koja odista i postojim: kao onaj koji ljubi i onaj (taj isti) koji više ne ljubi.

Promena mi se dakle čini kao jedno pomeranje lika ili žiže postojanja sa jedne na drugu moju površinu. Iskorišćavam sad ovaj sad onaj svoj delić te se na taj način samoosvetljavam. Samo se izlažem redom, ali uvek već definitivan: epigeneza . Betrayal_Of_Jesus

Promena je tako, prema toj predstavi moje neprekidnosti, samo naglašavanje: promena reda reči u rečenici mog obelodanjenja.

Meni se čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu: ne osećam nikakav raskorak između njega i njegove ječerašnjice, a ne obećava nešto osobito ni za sutra. U pogledu mene on je indiferentan i mogao bi i da ne bude.

Wednesday, September 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 30. oktobar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 30. oktobar 1956. 

Juče sam ( ) pratio kući. Osećao sam se bedno. Onda sam izabrao: rekao sam joj da se više nećemo videti. Sam đavo zna koliko me je skupo stajala odluka da se lišim njenog prisustva. Ali bio sam prinuđen da mislim na svoje sopstveno spasavanje. Jer još uvek znatno više stajalo me je baš njeno prisustvo. Ona je ležala u meni sklupčana kao bol, koji preti. Svaki dodir njen osećam kao prokletu fizičku muku. 200276366-001

Tuesday, September 16, 2014

nevnik Borislava Pekića 29. oktobar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak 29. oktobar 1956.

Naravno neću je udaviti. Otićićemo danas posle podne u bioskop. (To je dobra zamena za omču.) Ja sam svinja. Čitavo pre podne čekao sam ( ), slušajući imbecilne ljubavne legende jednog svog prijatelja. Želeo sam da dođe i da mi pruži priliku da se povučem neoštećen iz one jučerašnje gluposti.

A kada je ona došla i zatražila od mene ono što sam i sam svim srcem hteo, onda sam, naravno džentlmenski pristao (posle improvizovanog oklevanja). Umesto toga trebalo je reći: da ja idem, ne zato što joj ja trebam, nego zato što ona treba meni. (Papkasto preživanje sopstvene utrobe. Primedba: ali i papkari moraju živeti od nečega.)

Poginuo je Puškaš. Moja je majka plakala za njim. Bio je major AVH i debeloguzi idol NEP stadiona, ali je ipak poginuo. Trebalo bi da fudbaleri budu zaštićeni kao i javni spomenici.

Šepilov je izjavio da će se Sovjetske trupe, upotrebljene za „zaštitu Mađarskog naroda od inostrane agresije“ povući čim ustanici polože oružje. Šepilov je dijalektičar. Trupe upotrebljene za „zaštitu Mađarskog naroda“ zaista se povlače, ali na njihovo mesto dolaze druge. O njima uostalom i nije bilo reči. 200244641-001

Govoriti sa B . o „matematskoj slici sveta” naročito obzirom na intenciju J. I.-a da njegov dnevnik bude pokušaj da se borba za potpuni racionalizam sagleda iznutra. (Uostalom posle septembarskih ispita počinjem da se vrlo intenzivno bavim matematikom. Pre toga, ne verujem da ću dotaći temu o konfidentu.)

Jedno vrlo neprijatno saznanje: uprkos dnevniku koji je morao da bude ilustracija jednog čistog racionalizma, teme koje dominiraju psihičkim životom J. I. postaju sve izrazitije iracionalne.

Monday, September 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 28. oktobar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 28. oktobar 1956. 

Danas mi je saopšteno da sam moguć. Tako sam na jedvite jade, uz svesrdnu pomoć jednog stranca, definisan; definisano je i priznato, za večnost obelodanjeno moje dešavanje kao moguće: moguće je što preduzimam i izgled moj prihvatljiv je do izvesnog stepena. Stranac se iskrcao iz svetine koja je kružila oko „Koloseuma" da mi to objavi, pa se ponovo popeo na palubu svog kričućeg broda. Prošao je pritom pored mene i dotakao me rukom. Ruka je bila ponešto modra od zime i ja sam osećao kako prodire kroz mene, kao neki orijaški trn sličan zubarskoj bušilici. Ruka je svrdlala po meni i kad se on izgubio u pasažu. Monotono zujeći okretala se ta modra ruka u mojoj utrobi. U tren oka bio sam objašnjen. Čovek se oseća kad ga skrnave. Jer on, ma koliko žudeo za mojom slobodom, za mojom utrobom, nije imao prava da me dodirne. Boleo me je. Pomoću tog bola, te gadljive muke, omogućen sam neopozivo: izdvojen, uspostavljen i označen. Bila je to prva sigurnost koja mi je podmetnuta pod noge: imenovan sam.

Što se tiče kože ja se ne koristim njom kao oklopom. Nemam baš isuviše poverenja u svoju kožu i ono što mi je zaista potrebno neka je vrsta protiv kože. (Neka membrana između nje i mene.) Jer je ona ono što me pokriva. Koža je sveta a u njene sam pore zavučen kao parazit.

Ako bi mi iščupali ruku ne bih bio umanjen ni za dlaku. Ne bih to bio ja koji bih osećao bol, iako bih se ponašao kao da je to moj bol. Jer ja nisam u svojoj ruci niti u svojoj nozi. Da sam ja nešto van mog tela dokaz je podvojeno osećanje koga imam o njima: sećam se svoga tela nezavisno od sebe i upotrebljavam ga sa jednakim namerama kao svoju stolicu.

Ne razumem svoje telo. socrates
Nešto se događa u Budimpešti.
Žene treba da utiču na svoje muževe.
Tenkovi treba da utiču na žene.
Jedna ideja treba da utiče na tenkove.
Hiljadu mrtvih u Budimpešti.
Mi ločemo.
Deset hiljada na Bliskom Istoku.
Mi ločemo.
Trideset hiljada u svetu.

Mi ločemo malo više. Time dokazujemo da nas stvari ne ostavljaju ravnodušnim. Doduše bolje bi bilo da je „Partizan“ izgubio poslepodnevnu utakmicu, ali čovek ne može o dve stvari da misli ujedanput.

Friday, September 12, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. oktobar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 27. oktobar 1956. 

„Danas sam pronašao zemlju. Svakog trenutka nastanem, ponovo posredstvom kakvog čudesnog predmeta; i nestanem izdisanjem onih koje sam veoma davno otkrio; svakog bogovetnog dana izvojujem po jedan poraz svojoj opsenarskoj slobodi“.

 „Jer neizvesno je šta će me izmeniti. Postajem sa užasom i opčinjenošću boga prisustvujući sopstvenom rađanju“.

 „Zato valja biti oprezan kao lisica i stražiti, jer pisano je da će to, jedino i neponovljivo to, to svakog posebno, doći kao lupež i niko od nas neće znati u koji čas“.

Ali da bi bio savršeno oprezan šovek mora prethodno da umre.

 "Živela Poljska gospodine!“
(Reči koje su upućene caru Aleksandru u Parizu.)

27. oktobar 1956. 

 „Simfonija Eroica“. Jednom se to otvoreno mora priznati: ja se plašim tog đavolskog romana. I uspeh i slom pođednako su mi odvratni. Jer i jedno i drugo znače smrt. Poteškoća je u tome što ga ne mogu napisati, a da se pri tome do dna ne iscrpim.

Moja se ljubav može odnositi na nju, kao i na ma koji drugi predmet, ali ta ljubav pripada samo meni, i niko pa ni ona ne može postići da mi je oduzme. Večeras su se iznad mene događale čudne stvari: zvezde su se razmnožavale kao narod fluorescentnih mikroba. 0307grec
Potpuno je jasno da se ja plašim „Simfonije Eroice“. Moj strah je okrenut u svim pravcima: hteo bih da napišem taj roman, a da se njime ne iscrpim. Međutim očevidno je da me svaki njegov red umanjuje, da me svaka njegova reč uništava, da me svaka njegova tema pusti. On me ždere. Ne verujem da ću ikada biti u neposrednijem dodiru sa dubljom i čudesnijom istinom, nego u ovoj agoniji.

Thursday, September 11, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 15. septembar 1956. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 15. septembar 1956. (nastavak) 

(Intermezzo) Najpre dolaze njih trojica i sedaju u kut: žele igrati preferans. Dž. crne kože i čekinjaste kose, L. J. poput Feliksa Džeržinskog i D. visok i smeđ. Dž. se upravo rastao od devojke, te nastoji da pokaže kako mu je to sasvim dobro došlo. U stvari smeten je i igra pogrešnu kartu. L. se nervira: „Nemoj srati, ako Boga znaš i slušaj licitaciju“.

 Svi podižu pogled: L. nema običaj da izgovori tri reči odjednom. Kad ipak to učini, znači da je ljut. D. ćuti. (Čovek nikad ne zna šta će mu pasti na pamet.) (...) Dž. me moli za uslugu: radi se o poruci koju treba da predam ( ). Obećavam, jer mi se ( ) dopada. Međutim poruka glasi: „Idi u p...u materinu!“ Naravno da odustajem i da protestvujem. Njega zabavlja što sam se nasukao.

Zatim stiže M. sa ( ). Još jedna dinamitna patrona. Čoveku se čini da sedi na paklenoj mašini i rešava ukrštene reči. Ako ih ne reši mašina eksplodira i čovek biva raznesen. M. je nalik na anglikanskog pastora, govori tiho i lepo. Zatim ( ) sa (...). On je obučen kao reporter Večernjih novosti - van svake sumnje taj nemar je namenjen meni, ali ne postiže željeni učinak. Domalo on se povalači na otoman i ostaje sumorno zabrinut čitavo veče: slika sarkastičnog očajnika koji smišlja odmazdu čitavom svetu.

() vodi sa sobom osim debelog Laughtona , mladog obožavatelja sa kojim igra celo veče. Kad joj upućujem upitni pogled sleže ramenom i došapne: „Pa on mi samo ispoveda svoje bračne nevolje“. Ispovednik sa crvenom kosom i tvrdim bedrima. Pokajnik ima vrlo bledo lice kako je pristojno za greh. To što taru trbuh o trbuh dok igraju, to je samo spiritualni kontakt. Greh zahteva imanentne puteve da stigne do svog oproštaja.

Najimanentniji put je trbuh. „Barona“ ta ispovedaonica nervira, on jedno vreme igra karte, zatim hoda unaokolo poput izgubljenog deteta na prometnom bulevaru, zatim opet uzima karte, i opet luta. Njemu danas ništa ne ide na ruku, on je mrzovoljan i ciničan. Ima izraz čoveka kome su ugrabili glavnu ulogu, najstrašniji izraz koji jedno lice može preuzeti. „Ovi ljudi“ kaže on „nemaju krvi u žilama. Oni nisu mladi“.

( ) i nadalje trlja svoj trbuh na mestu koje „Baron“ mrzi. On, dakle, ima jake razloge za svoj pesimizam, a što mu daje jedno kosmičko značenje stvar je temperamenta. ( ) se opet našljemao kao životinja. Sedi na podu i balavi. „Heroji“ se prilično zlobno smeju jednom članu „Kluba“ koji svoje dostojanstvo stavlja između nogu žena. Heroji drže do svog renomea. Oni govore malo i mudro. Uglavnom miruju kao marke u klaseru: L. , Z. , J., D., K. , J., C ., i tako dalje, izdanja jedne iste usrane ideje.

Oko 11 dolazi M. (vreme najpogodnije da se na sebe skrene pažnja). No greška je u tome što pažnje nema kod nas ni za njega niti za išta drugo. Pošto neko vreme izigrava Robert Taylora naslonjenog na vrata bara, uviđa da je inscenacija promašila i otšunja se po svoju čašu. Na kraju igra poker u sitan novac i dobija 20 dinara.

Smrtonosno dosadno. Sada je prošlo dva. Ne čudim se što ljudi umiru ujutro.

Najzad se očiste kloparajući cipelama. Ti su mi ljudi dragi ali ipak, ne može se biti drag punih devet sati.

Post skriptum. ( ) sam pravovremeno upozorio: „Ne jedi govna“- rekao sam – „i nemoj šarmirati ljude“. Morao sam međutim, da se pomirim da će ih ona ipak jesti. Zato ( ) odlazi natmurena i M. koji je uprkos svega džentlmen, prati je. Ali njegovo gospodstvo ima granica. Kroz pola sata se vraća i seda opet do ( ). 0816grec

Ne postoji, ne bar u biti razlika između Mailera i Faulknerovih učenika, kada se radi o poštovanju zanata. Pogrešno je misliti da je Mailerov stil izvoran, da on nije isto toliko proračunat koliko i Faulknerov. Svaki na svoj način je realistična interpretacija čulnog sveta i svog sopstvenog temperamenta. Zabluda je verovati u to da ima pisaca koji se iscrpljuju u „verbalnim bravurama“. Ali teme nose ispred sebe izvesne oblike kao što pučina ima talase da joj daju vid. Ne vidim zašto se ti oblici ne bi iskoristili.

Spontan stil, realističan stil, je onaj koga nam je imputirala tema. Izvan te imperativnosti nema realizma.

Spontan i realističan stil nije jasan stil u elementarno logičkom smislu. On je jasno pulsiranje teme, ali ne mora biti jasno pulsiranje samog sebe. Hoću da kažem da a priori očekivati jasnost, znači distingvirati smisao od reči, esenciju od forme.