Thursday, October 29, 2020

Život na ledu L108 deo

 

Život na ledu L108 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 9. juni 1983. godine.

Ekscentrična demokratija. Noć engleskih izbora

Engleski parlamentarni izbori. Kod nas dolazi Puvačić i Palavestra na gledanje televizije, nerviranje i spavanje. No Palavestra ubrzo odlazi u krevet sledeći staro svoje uverenje da je za njega meritorna jedino sudbina Toda Kurtovića. 

Ja, Ljiljana i Puvačić ostajemo do jutra uz viski i besni na engleski izborni sistem koji našem konju – savezu liberala i socijal-demokrata – daje šačicu poslanika, a laburistima sa svega nekoliko stotina hiljada glasova više u nacionalnim razmerama blizu dve stotine. 

Moralna pobeda je na strani saveza, ali ovaj za sada sa njom može obrisati tur. Margaret Tačer dobija tzv. landslide, poraz laburista je katastrofalan. Ekstremnost programa, konfuznost kampanje i fizički izgled Futa, združili su se da održe laburistima lekciju. Problem je jedino u tome hoće li oni da je shvate. 

Lično ne bih voleo, jer samo uporno i neshvatanje laburista raspoloženja glasača i katastrofalnog razarujećeg stanja u vlastitoj stranci, daje izgleda savezu liberala i socijal-demokrata 

da na idućim izborima probiju barijeru postavljenu ovim sumanutim engleskim parlamentarnim sistemom, procentualnu barijeru koja bi im omogućila da u parlamentu dobiju više poslanika nego do sada, odnosno da na neki način broj njihovih poslanika odgovara broju glasova u nacionalnim razmerama. 

Da je engleski parlamentarni sistem k svetu, da je demokratski uistinu, situacija bi danas bila sasvim drukčija. Ta barijera bi bila probijena i Engleska bi morala imati ili nove izbore ili koalicionu vladu, jer bi konzervativci dobili naravno najveći broj poslanika, ali ne toliko veliki da imaju većinu i protiv združenih liberala, socijal-demokrata i laburista. 

Socijal-demokrati i liberali dobili bi nekoliko poslanika manje nego laburisti, i tada bi bili kadri da obrazuju zajedno sa njima vladu ukoliko bi laburisti na to pristali. Takođe bi mogli obrazovati vladu i sa konzervativcima i tako bi postali socijal-demokrati – ono što je Engleskoj neophodno, jedna moderirajuća stranka između levice i desnice. 

Dakle prava stranka centra koja bi mogla u stvari da se večno zadržava na vlasti i da, zadržavajući se na vlasti, urazumljuje ekstremne tendencije desnice i levice.

Ujutru se rastajemo neraspoloženi, odlazimo u krevet s namerom da sutra svi zajedno odemo na Marksov grob, koji se nalazi na jedno četrdesetak minuta šetnje od naše kuće. Ali da taj odlazak izgleda prirodno, mi ne idemo na Marksov grob, nego da potražimo grob našeg Dimitrija Mitrinovića koji je sahranjen na hajgetskom groblju.

 

Wednesday, October 28, 2020

Život na ledu L107 deo

 

Život na ledu L107 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 6. juni 1983. godine

O moralnoj nezavisnosti

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt. 

Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu. 

Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo. To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. 

Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju. Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. 

Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja. 

Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati. 

Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene.

Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Žid i Niče su, bar ovde, bili u pravu. 

Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.

 

Tuesday, October 27, 2020

Život na ledu L106 deo

 

Život na ledu L106 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 2. juni 1983. godine.

Kamenje iz Morkamba

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine. More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. 

Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodiča. Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije. Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish & chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. 

Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive. Svaki zrak sunca vredi ovde funtu. Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ih, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim. Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Priroda se ne gleda, nego krade. 

Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje. U Londonu kod kuće kamenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. 

Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti. To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom.

Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

 

Monday, October 26, 2020

Život na ledu L105 deo

 

Život na ledu L105 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 1. juni 1983. godine.

Izlet u Lankaster.

Sa Palavestrom na petodnevnom izletu kod Puvačića u Morkombu. Polazimo sa Justona u 10,20, posle jedan smo u Morkambu. U vozu razgovaramo opet o svemu i svačemu i opet Palavestra ima inicijativu. Prepuštam mu je, jer govori dobro, jer se opet mahom podudaramo da stvarnost još uvek ništa ne znači, ima ona svoja podudaranja. Ukoliko ga više poznajem, Palavestra mi se sve više dopada. 

Dopada mi se njegov samopouzdani mir, on je možda stečen, stvar samokontrole, a ne temperamenta, ali ja o njemu isuviše malo znam da bih sudio.

Puvačič nas čeka na lankasterskoj stanici. Zatim opet razgovori do duboko u noć. Palavestra me nagovara na povratak, ali svojim pričama o situaciji ništa ne čini da me za to i stvarno pridobije. Međutim, to nije potrebno. Odluka je doneta. 

O Jugoslaviji slušam kao bivši robijaš o novoj robiji koja ga čeka. Manje-više ravnodušno. Sve što oni doživljavaju izdržaću ja i na kibli.

 

Friday, October 23, 2020

Život na ledu L104 deo

 

Život na ledu L104 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota 21. maj 1983. godine.

Svet bez memorije (nastavak)

Doslovno u jednom dramskom smislu, u jednoj dramskoj situaciji to bi značilo da ja sa vama razgovaram i dok sa vama razgovaram ja u glavi držim i predmet razgovora i sve ono što ste mi vi pre toga kazali, pri čemu naravno kada je u pitanju drama tu ne bi trebalo da bude reč o idejama nego o jednoj dramskoj situaciji u kojoj bi izvesna fakta igrala važnu ulogu. 

Onoga momenta međutim kada sad uđe jedno treće lice, tog momenta mi kompletno gubimo pamćenje, ali isto tako gubi ga i ono treće lice iz neke prethodne situacije i u vezi sa bilo čime o čemu je razgovarao sa nama dvojicom. Javlja se potpuno nova situacija za koju ja još ne vidim načina da se ona dramski izvede.

Koliko mi se čini evidentno je da drama mora biti suludo komična, ali naravno da iz te komične situacije, komičnih odnosa proizađe ona suštinska otuđenost naša, koja je između ostaloga i bazirana na neadekvatnom radu naše memorije, odnosno na nesposobnosti takođe naše inteligencije, da iz naše memorije izvlači konzekventne zaključke. 

Glavna prepreka u pisanju ove drame i zamišljanju uopšte ovakve situacije je to što pod datom pretpostavkom ja ne vidim kako bi se ikakav dijalog mogao odvijati, kako bi se uopšte bilo kakav odnos mogao uspostaviti, jer u sukcesiji tih gubitaka memorije mi bismo u svakoj novoj situaciji bili zapravo tabula raza. 

Drama se prema tome izgleda uopšte ne može napisati. Što ne znači da pokušaj ne bi vredeo truda.

 

 

Thursday, October 22, 2020

Život na ledu L103 deo

 

Život na ledu L103 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota 21. maj 1983. godine.

Svet bez memorije

Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – „Zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije“. Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije. 

Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene. Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. 

Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati. To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja. 

Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina. Odnosno moguće su dve varijante, koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na takvoj jednoj drami, možda radio-drami u prvom redu. 

Prvi uslov bio bi da živimo u jednom svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje.

Sada mi pada na um jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame. 

Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste, da naše memorisanje, zapravo njegova sposobnost, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista. 

Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.

Wednesday, October 21, 2020

Život na ledu L102 deo

 

Život na ledu L102 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 19. maj 1983. godine

Socijalizam i istorijska dekadansa

Nekada je svaki grad želeo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi imati svoj skandal, svoju aferu. Ako je ona umetnička, onda je to često jedini doprinos grada našoj kulturi. Ali ima osim brzine u tome i nečeg prirodnog. Socijalizam očigledno ulazi u fazu istorijske dekadanse. 

No Grčkoj su trebali vekovi da izađe iz sveta protoistorije i sveta heroja i polubogova u svet sitnih političkih i društvenih skandala. Za rimski republikanski svet, skandal Klodije je bio nešto iznenađujuće i novo. Za par stotina godina cezarizma, od skandala je napravljen osnovni istorijski sadržaj rimskog života. 

Tada je već počeo kraj, kraj Rima, koga su ljudi zamenjivali za napade severnjačkih hiperborejskih naroda ili za davanje cenzusa građanima nekada osvojenih teritorija. Moralni raspad prethodio je spremnosti Rima da svima da građanstvo, a i njegovoj spremnosti da se nagađa sa neprijateljima. 

U čemu se ogleda budućnost ovih naših skandala, još treba videti. Ako ona ima, ako ta budućnost nosi u sebi političke posledice moralnog rasula, onda bi čovek teoretski mogao očekivati i neku obnovu, kroz obnovu političke svesti i obnovu morala. Međutim na Balkanu ništa nije izvesno.

 

Tuesday, October 20, 2020

Život na ledu L101 deo

 

Život na ledu L101 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda 18. maj 1983. godine

Zaboravljena godišnjica braka – kraj civilizacije

Pre izvesnog vremena odlučili smo bili Ljiljana i ja da proslavimo 25-tu godišnjicu braka. Ona je bila 11. maja, a mi smo na nju potpuno zaboravili. Toliko smo bili zaokupljeni drugim poslovima, da se jednostavno nismo setili tog datuma. 

Koliko takvih stvari prolazi u životu, dok čovek misli da živi, živi sada, dok zaboravlja ne znajući u stvari da tim zaboravljanjem ubija sebe. I sebe i drugoga u sebi.

Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne. 

Ako to pamćenje ne bi zamenilo jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju.

Odsustvo pamćenja, slabljenje pamćenja, znak je kraja naše civilizacije. Isto onako kao što je znak kraja jednog individualnog života. U tom izumiranju prošlosti ima neke kobne sličnosti sa izumiranjem energije koja nadahnjuje materiju pokretom, sa crnim rupama u kojima nestaje svet. 

Izgleda mi da sem tog pamćenja, koji hrani našu inteligenciju analogijama, ili protivrečnostima, koje je razvijaju, sem tog pamćenja nema ništa što bi nas stvarno u svet uvlačilo, što bi nas duboko vezivalo za svet, i da bez tog pamćenja mi ne bismo bili ono što jesmo danas. 

Upravo zato što to pamćenje, kao što sam kazao – slabi, što ono čak i programski često više se ne priznaje kao bitan uslov našega života, mi nemamo mnogo izgleda. Nemamo mnogo izgleda isto onako kao što ga nemaju životinjske rase u kojima je pamćenje zamenjeno jednom labavom intuicijom. 

Intuicijom koja često ne funkcioniše kako treba i ubija vrstu. Šta bi se dogodilo sa jeguljama koje bi izgubile svoje kolektivno pamćenje, svoj instinkt, i više se ne bi mogle vratiti u Sargaško more? Šta bi bilo sa čitavom vrstom? To treba da pitamo kada posmatramo, odnosno kada pokušavamo da dosegnemo našu vlastitu budućnost.

 

Monday, October 19, 2020

Život na ledu L100 deo

 


Život na ledu L100 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 11. maj 1983. godine.

Strukturalizam i debili

Ugledni profesor, jednog uglednog srednjevekovnog engleskog univerziteta poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna, tvrdi da je književnost mrtva i da je stvarno živa jedino nauka o književnosti. Profesor je po shvatanju, a i pomalo po naravi - strukturalist. 

To je isto kao kada bi vam lekar rekao da vas ne može izlečiti, jer je medicina kojom se on tek titularno bavi – mrtva; da je živa samo obdukciona tehnika, da morate umreti da bi se saznalo šta vam fali. Mogao bi naravno dodati da pravi problem nauke i nije u tome da vas izleči nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.

Ubeđeni integralni strukturalist liči na čoveka koji, pošto je slučajno dospeo do noža, drži da ga u svakoj prilici mora upotrebiti. Dosledni strukturalist takođe liči na lekara koji se jedino snalazi u obdukciji leševa. Knjiga se u strukturalističkoj kritici tretira u najboljem slučaju kao srećan proizvod piščevih nesposobnosti i kritičarskog genija. 

Knjiga se tu najpre mora ubiti da bi se objasnila. Ali se ne objašnjava njen smisao, već forma u koju je jedan nepoznati smisao stavljen. Najviše što kao pisac možete očekivati od jednog strukturalističkog kritičara jeste da vas blagonaklono tretira kao debila koji nije kriv za svoje ograničenosti. 

Za strukturalističku kritiku smisao jedne knjige nije sasvim beznačajan, on je irelevantan. U najboljem slučaju on je zanemarljiv, u onom najgorem predstavlja izvesne teškoće koje se međutim srećno izbegavaju raznim semantičkim trikovima. 

Oduvek je problem kako bio glavni problem literature. I u tom smislu strukturalizam je umereno primenjivan i spojen sa drugim metodama mogao pomoći u tumačenju književnosti. 

Međutim radikalni strukturalizam zaboravlja da pitanje kako u književnosti može značiti nešto i važiti jedino ako je vezano sa pitanjem šta. Dakle pravo pitanje je kako šta napisati. Ne samo kako napisati bilo šta.

Friday, October 16, 2020

Život na ledu L99 deo

Život na ledu L99 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 6. maj 1983. godine.

Temporalnost u Zlatnom runu, izvod iz pisma profesorki Anđelković

Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorki iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima. U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena, koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama.

Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.

„(...) Vreme je,“ kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana, da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio, da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti. 

Nažalost tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja. Suština rešenja problema vremena postavljenu kroz V knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u VI, koju pišem, nalazi se tek u VII, na kojoj takođe upravo radim. 

Bez VII knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.

Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči, 

a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. 

Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.

Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nuzprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“

Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:

„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme VI i VII knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju VI knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno. (...)“

(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)

„VII knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz praistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških Kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. 

Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge.

Ako ste čitali ’Homerovsku himnu Demetri’ znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustanovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju. 

Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Grejvsove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti. Jedini nevernik, jedini racionalan čovek, u pežorativnom smislu, na toj svetoj lađi je Noemis. 

Njegovo mesto nije tu. Noemis prolazi sve avanture Argonauta u jednoj interpretaciji, koja je sasvim suprotna i Grejvsu i mom vlastitom racionalizmu izraženom kroz priču o istoriji Balkana, a zatim biva prepoznat kao neposvećen, namazan izmetom i izbačen na obale Trakije da do runa nikada ne stigne.

Ali ta Trakija od koje počinje istorija, a i moje knjige, ako se u njima kružno vreme razvije u linearno, zapravo je pakao u kome, pre nego što će usesti na Crnog konja i postati torbar, trgovac, sreće Noemis, sada već Simeon, Orfejevu glavu u izvoru, Tezeja na poslu u Hadu, Sizifa i ostale prokletnike, čime se istorija i egzistencija izjednačuju s paklom.

Dalji tok je već dat kroz postojeće knjige od I do VI. Da dodam samo još dve bitne stvari. Na Argu se zbivaju arhetipovi svih bitnih zbivanja iz istorije porodice Njegovan i lično Simeonske. Istorija je tamo samo ponavljanje ehetipova mitskih, svevremenskih, situacija. Mit dakle nije bezvremen, već svevremen.

Druga pojedinost je vezana za epilog u kome se vraćam na Badnje veče u Turjaku. U požaru u kome gubi Gradščinu, pretvara se mrtvi Simeon u Crnog konja i pošto prvi put nije uspeo da dođe do zlatnog runa svoje večne forme, sada oslobođen življenja i umiranja, upućuje se na jug u Arkadiju, nepostojanje, večnost. (...)“

 


Thursday, October 15, 2020

Život na ledu L98 deo

 

Život na ledu L98 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 4. maj 1983. godine.

Beleška za esej „Umetnost i stvarnost“ (Nastavak 4.)

Tamo gde nema političke slobode, pravog, a ne prividnog političkog pluralizma, ne može biti ni umetničke slobode. Ako je ima ona je uslovno dodeljena, arbitrarna, a ne prirodna posledica jedne prirodne slobode. 

Politička javnost je osetljiva na disonantna, alternativna shvatanja, ono što se pogrešno, simplifikovano, zove opozicionarnim u jednom umetničkom delu i kada ona nisu izraz piščevih shvatanja nego nužna, konzekventna posledica umetničke stvarnosti u delu, dakle nerazlučivi deo lika literarnog junaka. 

Nema političke slobode ako je politička javnost preosetljiva i na takva shvatanja u građanskom životu. U jednoj demokratskoj zemlji, buržoaskih standarda, nemoguće je zamisliti nekog uglednog političara koji će polemisati sa ličnostima i shvatanjima nekog literarnog junaka. Kod nas je to moguće. Kod nas se to zapravo gotovo uvek i dešava.

 

Wednesday, October 14, 2020

Život na ledu L97 deo

 

Život na ledu L97 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 29. april 1983. godine.

Kruševačka afera.

Trpko mi šalje „Politiku“ od subote 23. aprila 1983. godine. U rubrici kulturni život pod naslovom „Kako objasniti ’Obešenjaka’“, piše se o premijeri moje drame u Kruševcu. Podnaslov: „Premijera koja je uzbudila Kruševac“, „Drama Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića“, „Savremena i antidogmatska predstava“. Članak glasi, potpisan sa S. Žikić:

„Posle dve kontrolne probe i odlaganja premijere i najzad posle očigledno bespredmetne rasprave između jednog broja kulturno-političkih i kulturnih radnika u Kruševačkom pozorištu, konačno je izveden Pekićev ’Obešenjak’ u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Tekst, da odmah kažemo, nikad nikada bio sporan, a vršilac dužnosni upravnika Kruševačkog pozorišta Ljiljana Đoković-Simonović tvrdi da ni sada nije sporan. Izvestan broj društveno-političkih radnika odgovornih za kretanja u kulturi i umetnosti smatrao je da predstava ne nudi filozofiju nade, pa su u tom pravcu išla i rediteljska i glumačka ’pojašnjavanja’ teksta.

’Tačno je, bilo je sučeljavanja mišljenja političara i kulturnih radnika, ali izvođenje predstave ni jednog trenutka nije došlo u pitanje’, kaže Ljiljana Đoković-Simonović. Predstavu nisu odložili političari. Uostalom ona javno nije ni bila najavljena, nego je bila interno u pozorištu planirana premijera za 5. april. Pošto je reditelj prihvatio neke primedbe izrečene na kontrolnim probama, normalno je bilo da se premijera odloži.

Posle premijere osnovan je utisak da stvarno ničeg neuobičajenog i spornog nema, sem rediteljevih ustupaka jednom broju drugova odgovornih za kulturno-umetnička zbivanja koji su u ’Obešenjaku’ dobro zapazili odsustvo svake nade, ali su to pogrešno povezali sa našim društvenim kontekstom. 

Jer i rediteljski postupci i vanvremenski i vanprostorno intonirane scenografije i kostimografije istina nude ironičan pristup prema svakom ’obešenjaku’ i ’obešenjaštvu’, dakle šeretluku, prema svakom dogmatizovanom i samodopadljivom cilju i nameri.

’Nismo želeli da napravimo predstavu kao kritiku bilo kojeg društva, pa ni ovog našeg’, rekao nam je reditelj Nebojša Bradić. ’Reč je o zajednici koja ni jednog trenutka nije identifikovana. Vešanje u tom imaginarnom društvu ne predstavlja smrt, nego traganje za smislom akcije koja se preduzima. U suštini reč je o problemu čovečnosti, o razračunavanju sa raznim vrstama dogmi’.“

Vrlo je interesantna psihologija. Politički Kruševac ne pristaje na predstavu koja poriče svaku nadu, samo onda ako se to poricanje svodi na Jugoslaviju, pa možda u užem smislu i na Kruševac. 

Politički Kruševac, međutim, pristaje poricanje nade u bezvremenom i vanprostornom pozorišnom zbivanju, dakle i u svevremenu i u sveprostoru. Politički Kruševac ne vidi da je to jedno isto i da ako jedna drama znači za svaki prostor, i za svako vreme beznađa, ona znači i za ovo vreme, pa i za Kruševac.

 

Tuesday, October 13, 2020

Život na ledu L96 deo

 

Život na ledu L96 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 29. april 1983. godine.

S Mitom o Sizifu – Albert Kamija. (Nastavak.)

Na 26. strani kaže Kami:

„(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je sveden na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da  voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“

Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskoga duha. To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfijska. 

On bi bio izmiren samo onda ako bi ta ljubav i patnja svemira bila slična njegovoj patnji. Dakle ako bi bila u stvari antropomorfijska ljubav i patnja, inače - ne. Da, saznanje bilo čega osim konačne tajne, koja je uostalom nedostupna, mi čak i ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji, nekorisno je. 

Saznanje samo povećava obim naših neznanja. U tome je paradoks uma i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.

Monday, October 12, 2020

Život na ledu L95 deo

 

Život na ledu L95 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 26. april 1983. godine.

Nekoliko neveselih ideja

Kami je u Mitu o Sizifu rekao da:

„(...) Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. (...)“

Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove. 

Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje sa grobljem u kome su kao i na svakom groblju izvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnim uvek nalazimo sveže cveće. Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.

 

Friday, October 09, 2020

Život na ledu L94 deo

 

Život na ledu L94 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 22. april 1983. godine

Omča za „Obešenjaka“. „Večernje novosti“ o kruševačkoj aferi.

Danas sam od Nenada Petrovića dobio kopiju članka iz „Večernjih novosi“, gde, međutim, datuma nema, koji glasi:

„Varničava rasprava oko premijere drame Borislava Pekića u Kruševcu. ’Obešenjak’ je izbegao omču. Pekićev tekst najpre je podelio kulturne i političke radnike Kruševca da bi zatim u argumentovanom i demokratskom dijalogu ipak bilo odlučeno da se premijera ’Obešenjaka’ održi.

 Razgovor je pomogao reditelju i glumcima da neka mesta u predstavi pojasne. Zamalo da se Kruševac podeli oko ’Obešenjaka’ Borislava Pekića, dela koje je Kruševačko pozorište pripremalo u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića. 

Rascep između kulturnih radnika i jednog broja političkih poslenika ipak se nije dogodio, zahvaljujući naporu jedne i druge strane da se uspostavi dijalog, posle koga su preksinoć na kraju druge kontrolne probe u pozorištu argumenti nadvisili strah od rizika. 

Tako je sa ’Obešenjaka’ skinuta silom vezana omča i Kruševljani će videti premijeru ovog dela.

Do pre neki dan sve je bilo u redu sa pripremanjem ove predstave koju je Programski savet pozorišta uvrstio u repertoar. Premijera je bila planirana za 5. april, a nekoliko dana ranije igrana je kontrolna proba za jedan broj kulturnih i političkih radnika. 

U diskusiji je više oko Pekićevog teksta, nego oko predstave došlo do konfrontacije. Kulturni radnici isticali su da se Pekićev slojeviti i višeznačajan tekst zasniva na ironičnom i apsurdnom delu koji je vanvremenski i vanprostorno situiran, te je poruka drame saglasna sa borbom protiv opšteg zla. 

Nekoliko političkih radnika, međutim, ukazivalo je da ’Obešenjak’ nudi beznađe, vešala kao izlaz, i teške aluzije na domaće vrednosti i okolnosti, upozoravajući da bi predstava mogla da izazove teške političke posledice. 

Ulje na vatru dolio je reditelj Jovan Putnik, koji je u svojstvu umetničkog rukovodioca pozorišta vodio ovu tribinu, napomenuvši da se otvara problem koji može da izazove asocijaciju na ’Golubnjaču’.

Kruševljani su ipak pokazali da ne žele nikakav referendum o jednoj predstavi, pa je verovatno i to navelo jedan broj ljudi da se bojažljivo opredele prema bliskoj premijeri. 

Dijalog je pomogao reditelju i glumcima da pojasne neka mesta u predstavi, tako da je druga kontrolna proba potvrdila, po mišljenju više desetina učesnika u diskusiji, da je predstava u međuvremenu dobila u kvalitetu i da je napravila pravi zaokret ka angažovanom pozorištu. 

Ipak na kraju kontrolne probe oprečna mišljenja su se svela na konstataciju da su normalna, s obzirom da je pisac višeslojne asocijacije i da Kruševljani nisu navikli na dijalog ove vrste.

U međuvremenu se, međutim, neko potrudio da proturi vest kako su navodno političari zabranili prikazivanje ove predstave, pa se tako stvorila naelektrisana atmosfera. Ipak posle druge kontrolne probe i razgovora, neke dileme su raščišćene. 

Posle preksinoćne rasprave glumac Dušan Jovanović, predsednik Programskog saveta, istakao je da ovo telo nema potrebe da se sastaje i izjašnjava da li će predstava ići ili ne, pošto nije ni stavio veto“.

Pisac članka je B. Popadić