Monday, February 27, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. 4. 1983. godina.
„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak za esej.) 

Moderni marksistički estetičari, ako takvi postoje, ja mislim da ne postoje, da je to jedan termin koji je za nevolju izabran, da pokrije apsolutnu rupu u marksističkoj doktrini na planu estetike, dakle ti tzv. moderni marksistički estetičari su srećni što se pojavio jedan Ždanov i što se lično Staljin nezgrapno umešao u umetnost, jer da njih nije bilo morali bi svoj revizionizam dokazivati na Lenjinu, Engelsu i Marksu.

Ovako su Ždanov i Staljin iako ortodoksi, postali revizionisti, a revizionisti ortodoksi slobode. Celokupni teoretski fond književne levice je otpad kapsule jedne ubojne municije što se potrošila na probijanje umišljenih vrata, vrata već odavno otvorenih duhovnim silama koja se nisu delile kroz istoriju na leve i desne.

Mene takvi estetičari podsećaju na decu koja u igri izmišljaju prepreke da bi ih preskakali, i na to posle bili ponosni. Što prepreka osim vlastitih nema, šta mari. Važno je da se nešto preskače i bude ponosan. Drugim rečima prepreka ima, ali one pripadaju doktrini tih estetičara.

Postoji izvesna olakšica za nas koji o ovoj temi govorimo danas 1983. godine u Jugoslaviji, nad onima koji o toj temi ne govore na Istoku zato što ne smeju, i nad onima koji o ovoj temi ne govore na Zapadu zato što za tim nemaju potrebe.

Prva je olakšica da smo tradicijom ovog društva, od njegovog ustanovljenja 1944. godine, pa na ovamo, a pri čemu se ovom prilikom ne govori o tom društvu kao ovakvom ili onakvom uslovu, nego o uslovu kao takvom, dakle tehničkom uslovu, uvedeni u jedan odnos prema stvarnosti koji nije neposredan i koji nikada ne može računati da bude neposredan, mada je on to za umetnika u onom najdubljem smislu takav, međutim on ne može računati da ostane takav. bacchus
 Jer će se u njega uvek, unapred, zavisno od toga da li se radi o marksisti ili ne, ili naknadno takođe umešati jedan određen i organizovan svet koga u našem slučaju zovemo Komunističkom partijom.

Friday, February 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. 4. 1983. godina.
„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak za esej.) 

Neke beleške povodom eventualnog eseja „Umetnost i stvarnost“.

 Očigledno je, tako mi se bar čini, da bitniji nesporazumi potiču iz različitog tumačenja slobode u praksi, nego što su oni manje-više otvoreni, aktuelni ili virulentni u tim pojmovima, kada su oni tek oruđe u jednoj akademskoj debati.

Premda je takođe očigledno da praktični nesporazumi zapravo potiču iz teoretskih, čak i kada se na prvi pogled čini da ta teorija odobrava, usvaja, priznaje, dopušta, omogućuje, mnogo više slobode nego što praksa te teorije dozvoljava.

U teorijskom prometu su raznovrsne sintagme za slobodu. Spomenuću samo nekoliko. Na primer: realna sloboda - u praksi je to ona do koje se eventualno ide. Potom je tu apstraktna sloboda – u praksi je to ona koja se ne dopušta. Istinska sloboda u praksi je to stvar daleke budućnosti, ako se do ove ikada stigne.

Buržoaska sloboda – to je ona koju smo odbacili da bi dobili u zamenu onu istinsku, koju nemamo, i koju ćemo eventualno, mada sumnjam, imati u budućnosti. Tako zapravo uprkos svih tih teoretskih sintagmi, mi slobode nemamo u praksi.

Neobično je da pojam slobode sam sebe ne određuje čak ni u onoj meri u kojoj to polazi za rukom suprotnom pojmu – pojmu ropstva. Šta je ropstvo – najčešće znamo. Nije potrebno, osim ako čovek nije hegelijanac, da ropstvo objašnjava na komplikovan način da bi najzad eventualno stigao do onog tipa ropstva u kome će se prepoznati najviša sloboda.

Mi ne znamo šta znači sloboda kad o njoj govorimo, stoga verovatno i nismo u stanju da je ostvarimo. Možda je to zato što je ropstvo stvar osećanja, a sloboda stvar shvatanja. Ropstvo osećamo – slobodu pojmimo.

Čak i ako ste marksist, i mislite da znate šta je istinska sloboda, u njenom društvenom smislu, naravno kad sednete za svoj pisaći sto i suočite se sa knjigom koju radite, to vaše uverenje, zbog koga ste kao građanin pristali na izvesna ograničenja, neće vam ni najmanje pomoći da kao pisac u ime te iste slobode pristanete na neka druga ograničenja koja se tiču vaše knjige i vašeg dela. Ako pristanete, bićete slabiji pisac nego što biste možda mogli biti.

Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče ni jedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u koju će vaš sadržaj slobodno izabran najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi. Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom.

Ja samo hoću da kažem da je, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti ne deo, ne samo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu. 3disput1

Iza Adornove ideje da će u jednom smirenom i zadovoljnom društvu nestati umetnosti, jer umetnost zapravo i nije ništa drugo do estetizirani, neurotičan odgovor na prikraćenosti kojima nas osiromašuje stvarnost kojom nismo zadovoljni i u kojoj nismo srećni, otprilike neka vrsta revolucionarnog terorističkog akta, neke duhovne bombe. Iza takve ideje stoji jedno duboko platonističko nezadovoljstvo umetnošću uopšte kao sa nečim što se otima racionalnosti, pa sa time i redu, opštoj svrsi i organizaciji.

Thursday, February 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Gladijatorske intelektualne igre. S dnevnicima Tarasa Kermaunera (nastavak) 

Međutim, ja ću pokušati koliko mogu, da izbegnem tu arenu ne samo zato, da ne bih pružao zadovoljstva publici i više od zadovoljstva da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni.

Jer evidentno je da za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstva, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao. Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijskim, grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti.

Jedna grupa zastupa vašeg protivnika glasnije od druge grupe, druga grupa iz vlastitih razloga, vi ste opet manipulisani, ima prema prema vama blagonakloni stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati. Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju to su oni koji se na vas klade.

U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu, u našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike.

Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traži od vas u areni da mu donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist. Da nakon vaše borbe ili niza borbi on dobije mesto u carskoj loži. 13heads

Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko rimski car direktno se usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprotstavi odlukama naroda.

Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod, koji posmatra cirkusku predstavu. A to je i prirodno.

Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.

Wednesday, February 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Gladijatorske intelektualne igre. S dnevnicima Tarasa Kermaunera (nastavak) 

U međuvremenu publika o kojoj govori Kermauner, sa izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu publike, možda će u duši biti za vas, možda će to pokazati i glasnim navijanjem,

ali ništa neće učiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko dakle taj vaš nepravedan položaj njima daje mogućnost da za vas navijaju i da na taj način stiču neki duhovni alibi.

Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao i dok vaš krvav leš bude čakljama vučen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni.

Odnosno kad ste već ušli morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna. 2draught
Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelno i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovoga doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda uskraćena.

Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata. Što se mene tiče ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.

Tuesday, February 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Gladijatorske intelektualne igre. S dnevnicima Tarasa Kermaunera 

Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku neke sporedne uličice.

Nauk bi, dakle, bio – ne učestvovati. Međutim, po neki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu.

Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost, važi pravilo da se ne borite i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa carskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje i da budete svesni da vas mora on pobediti, da vi morate biti pobeđeni i da samo ukoliko ste pobeđeni možete evantualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.

Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite iako imate trozubac, na primer, ili mrežu, borite samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje, dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako pobeđeni da publika ne vidi kako je sve to namešteno. 08carryx
 Vaš protivnik, naravno, niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebi svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede.

Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti, ili vama može biti rečeno da ćete kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posla sa recimo jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim okruglim štitom i kratkim mačem.

Monday, February 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Gladijatorske intelektualne igre. S dnevnicima Tarasa Kermaunera 

Ovaj zapis se odnosi na „Književnost“ 3-4 od 1983. godine i na „Dnevnik“ Karmaunera strana 483. Povodom „Nove revije“ u kojoj vidim po „Dnevniku“ učestvuje vrlo aktivno Kermauner. On kaže na jednom mestu, povodom onoga što naziva očevidno gladijatorskim igrama, istim onim nazivom kojim sam ja nekoliko puta u toku više godina nazivao i polemike naše intelektualne i ono što se u javnom intelektualnom životu kod nas događa. On kaže:

„(...) Sa jedne strane čeka javni tužilac kome je sumnjivo i najmanje odstupanje od norme – naše je pravo još uvek klasno, a šta je klasno, to ne određuje pisac. S druge publika, željna krvavih gladijatorskih igara, zahteva tekstove koji idu preko uobičajene, i čak preko dozvoljene granice; samo je to zaista uzbuđuje. Napredovati oštricom noža. (...)“ Monk at the sea
 Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i s izvesnim razlikama i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti koja se razlikovala od rimskog doba i rimske stvarnosti.

Friday, February 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Pseudograđanska klasa. Smrt i vaskrsenje građanske klase. (Osnova za esej nastavak.)

 Tu postoji još jedan nastavak iz stvarnog Dnevnika, koji je za Književnost isključen, ali nije od interesa za ono što sad imam povodom toga da kažem.

Sada nakon više od 15 godina, jedva da imam šta da promenim što se tiče umiranja stare građanske klase, koje se nastavlja i koje je gotovo već završeno. Završeno u pogledu onih formi građanske klase koje ja još uvek pamtim.

Ono što imam da dodam, odnosi se na rađanje jedne nove građanske klase, nipošto kaste kao što su želeli izvesni kritičari socijalizma i to sa leve strane, još onda dok su ti kritičari kao disidenti držali da socijalizmu ima spasa, da postoji zapravo ovde samo njegova revizija u jednom negativnom desnom obliku, ali da je srce, srce socijalizma, ostalo levo i progresivno, dakle jedna građanska klasa u onoj istoj klasnoj socijalnoj formi u kojoj je ona umirala.

Izmenili su se samo izvesni psihološki uslovi, izvesni misaoni uslovi postojanja te klase i njen pogled na svet. Ova klasa se rađa u proletersko-socijalističkoj stvarnosti, jedne proletersko-socijalističke države, bar po dogmi ako ne i u realnosti, rađa se u stvari socijalno od ostataka razorene stare građanske klase i nižih socijalnih slojeva, koji je neprestano u svojoj borbi za opstanak snabdevaju sve novim i novim količinama ljudskog materijala.

Međutim razlika između idealnih formi izumrle, ili umiruće još uvek stare građanske klase i realnih formi ove nove veoma su velike i one su u prvom redu na jednom duhovnom planu, ali to i ne začuđuje s obzirom na poreklo ove nove građanske klase.

Ona je stvorena od razorenih ostataka stare građanske klase, od onih ostataka u kojima su pravila igre, načela duhovna, izvesne više vrednosti opstanka nezavisno od ekonomskih uslova već bile u potpunom truljenju, tako da je nova građanska klasa od stare dobila samo otpatke ideja, negativnu stranu ideja, i ono što je i staru građansku klasu kvalifikovalo kao jedan negativan istorijski oblik.

 Od sveže krvi, od onih koji su se dizali i koji se dižu iz novih socijalnih, odnosno nižih socijalnih sredina ne može se ništa vredno dobiti osim vitaliteta, osim da se uspe po svaku cenu. 403delac
 Tako se stvorila nova građanska klasa koja se od stare razlikuje socijalno po tome, između ostaloga naravno, što je stara posedovala sredstva za proizvodnju, a druga ta sredstva ne poseduje, ali ih u punoj meri iskorišćava u lične svrhe kao da su njena.

A to je samo jedan momenat sličnosti i razlika između te dve klase. Drugi se bazira na ovome što sam rekao, na velikoj moralnoj razlici shvatanja građanstva nekada i sada, moralnoj razlici između ideja građanske klase nekada i sada, i između onog ukupnog dejstva što ga je građanska klasa imala na istoriju nekada i što je ova nova pseudo-građanska klasa ima danas.

Thursday, February 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 31. mart 1983. godine
Pseudograđanska klasa. Smrt i vaskrsenje građanske klase. (Osnova za esej.)

 Prelistivam „Književnost“, dvobroj 3-4 za 1983. godinu u kome se donosi drugi nastavak izbora iz moga Dnevnika pod naslovom „Ukus meda ili Vreme otvaranja II“. Na strani 506. pod podnaslovom „Pokušaj ubistva, ali i ključ za Graditelje“, nailazim na jedno definisanje smrti stare građanske klase, i to na sledeći način:

U „Graditeljima još „centralne sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine. (Nema, zapravo, Manovog tifusa. Man je Hanovoj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom, ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, u lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života.

Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hano Budenbrok, uz blagoslov pastora Pringshajma, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Man – ali se dramatično izmenila njena forma.

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koji onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput Božijeg kastiga, svirepo, temeljno i bez poštede. pompei
 Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Budenbroka, porodica bi nastavila da živi kao da Hano i nije umro. Danas to više nije moguće.

Wednesday, February 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXVIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 30. mart 1983. godine.
Istorija u obliku metka. 

Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir bio je i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe.

 Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945-1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome da bih bio ovo što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko, više napora od ljudi bez moje prošlosti.

 Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima P. E. N. kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to, ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obično mesta i za podrugljivost na sopstveni račun. 9delaroc
 Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene, on i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promašiti ne može. Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti, lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili ubiti.

Tuesday, February 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXVII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 26. mart 1983. godine
 O mitu povodom Zlatnog runa. Beleška o mitovima. 

Mit je ono što je u jednoj umetnosti - univerzalno. Sve osnovne ljudske situacije su mitske. Ono što mitsko nije, slučajno je i nebitno. To je šljaka postojanja. Mit je zatim cement duhovnog ujedinjenja naroda.

 Višeslojnost mita sastoji se od poetskog, piktografskog sloja koji je srednji i koji povezuje najviši ontološki, suštinski u stvari, sa najnižim istorijskim.

 Kasirerovo mitsko večno juče, dakle ono što se smatra vremenom mita mogu da primenim samo onda ako mu dodam i večno danas, kao mit koji se ispunjava i reprodukuje, i večno sutra kao potencijalno mitsko, kao mit koji suspendovan, spreman, očekuje da se još jednom realizuje. Devouring_Fears-L
 Pre nego što kažemo da je mit bezvremeni moramo razumeti da je on zapravo svevremeni, i da u toj svevremenosti dobija i on svoje vreme koje mu inače nedostaje. Samo tako se može protumačiti bezvremenost mita; inače u njemu dobijamo nešto što budući da stoji izvan vremena ne stoji nigde.

Monday, February 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXVI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 26. mart 1983. godine
 Eusebius i zašto je hrišćanstvo pobedilo.

 Čitam Eusebiusa – Istoriju crkve. Konstantinov prijatelj, crkveni otac, biskup, daje ovde jedino sačuvano svedočanstvo o razvitku hrišćanstva u prvih 300 godina, otprilike do Nikejskog sabora.

 U prkos podrobnim opisima 146 martirstava i 47 više-manje trajno savladanih hereza, nigde ne nalazim zadovoljavajuće razloge za tako relativno brzo širenje hrišćanstva.

 Sa muhamedanstvom naravno stvar stoji drukčije. Posle prvobitne konverzije, on se širi ognjem i mačem, pa se njegov još brži razvoj lakše može razumeti.

 Hrišćanstvo se međutim širi u okolnostima gotovo trajnih, neprekidnih progona, sa povremenim masovnim pogromima, kao u vreme Nerona ili u vreme Marka Aurelija. guayasamin
 Hrišćanstvo ne pobeđuje s krstom nego sa krsta. O dubljim razlozima raspada paganske svesti ne govori Eusebius ništa. On veruje, njemu je to dovoljno, meni nije. Odgovor ne nalazim ni kod Henri Čedvika The Early Church.

 On takođe manje više priča o širenju prve crkve, herezama, progonima, konverzijama, ali malo o uzrocima krestijanizacije rimske imperije, pre Konstantinovog, uostalom prilično sumnjivog, čudotvornog preobraćanja.

Friday, February 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 26. mart 1983. godine
 Vampirski duh marksizma. 

Marksizam drži da stvar nije u tome da se svet objasni, već da se promeni. Pretpostavlja se valjda da se on prethodno razume. Po tome kako ga menjaju vidi se kako su ga razumeli. Za svet ne znam, ali da se marksizam mora menjati, ako želi da promeni svet, to je izvesno. On je sada vampir koji živi od ružnih uspomena i lepih nada. Čime se vampir u međuvremenu hrani, zna se. guayasamin_llanto
 Briga (frontida) i život. 

Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života ionako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.

Thursday, February 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 24. mart 1983. godine
Još o umetnosti. - „Umetnost i stvarnost“- X deo 

Nekoliko daljih ideja o umetnosti. Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodno prekombinacijom fakata dobija se i njen smisao. Pojavni nivo nije samo niži oblik umetničkog saznanja zato što joj slepo veruje, već i stoga što nužno reducira. Ja ne razbijam vreme da bih razbio biće, nego da bih ga ponovo sastavio.

Samo sa ponovo sastavljenim bićem, onako kako je majka Tetida sastavljala Ahilove ostatke, moguće je razbiti mrtvački kovčeg vremena.

Ma kako je da je u našem delu uvek se ogleda ograničenost vremena u kome stvaramo, ograničenost medijuma sa kojim radimo, ograničenost našeg talenta i naše ličnosti i najzad ograničenost trenutka u kome sve te ograničenosti daju bolju ili goru kombinaciju stvaralačkih uslova. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
 Plač i smeh su dva osnovna vida našeg spajanja sa svetom. Plač i smeh su takođe dva od najdubljih vidova ulaska i prodiranja sveta u nas. Otuda tragedija i komedija su dve najbitnije forme enozisa sveta koji postoji i sveta koji se saznaje.

Wednesday, February 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 24. mart 1983. godine
 „Umetnost i stvarnost“ – (IX deo) o ahasferovskoj sudbini umetnosti. 

Ahasferos je bio osuđen na besmrtnost kao na pakao. Na večno lutanje kao na pakao. Na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodio kazne morao je umreti, a to mu je po definiciji kazne bilo nemoguće. Tu leži i paradoks umetnosti. Umetnost je osuđena na život kao na pakao, na večno traganje kao na pakao, na saznanje kao na pakao. 815
 Da bi se oslobodila kazne morala bi stići do istine, a to joj je po definiciji kazne nemoguće.

Tuesday, February 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 24. mart 1983. godine
„Umetnost i stvarnost“ VIII deo (za esej – „Umetnost kao nova dimenzija stvarnosti“.) 

Nekoliko beležaka o umetnosti. Jedan trodimenzionalni predeo postaje sadžaj jednog dvodimenzionalnog platna, ali ono što transport omogućuje i što samo kao alatka u platno ulazi, nova je treća dimenzija koja prostornu dubinu zamenjuje stvaralačkom dubinom.

Budući da se transcendentalna, stvaralačka dubina ne može definisati. može se samo odrediti oblast u kojoj se ona dodiruje sa realnošću i ovu transformiše u delo. Može se odrediti oblast u kojoj ona presecajući čvorove prostorno vremenskog kontinuuma ostvaruje neku vrstu četvorodimenzionalnosti.

Može se takođe uvideti ponekad i način na koji ona to postiže. Ova nova dimenzionalnost ne može se prikazati kockom u vremenu kao što se stara dimenzionalnost mogla prikazivati piramidom u vremenu.

Ona je zapravo lopta u vremenu, ali lopta sa naročitim značenjem. Stvaralačka dimenzija razbija prostorni kontinuum i u simbol uvodi jednu sasvim novu dimenziju, dimenziju značenja u kojoj i vreme i prostor gube svoje stare empirijske funkcije.

Pri tom se značenja ne shvataju kao empirijske vrednosti koje iskustvo povezuje u funkcionalnu celinu, već kao smisao koji prethodi svakom iskustvu i stojeći iza i iznad svih značenja povezuje ova u neku svrhu. gethsemane

 Stoga je u nekom umetničkom delu, recimo romanu, moguće ostvariti nemoguću stvarnost u svim kombinacijama vezujući moguće i nemoguće, stvarno i nestvarno, prividno napuštajući uzete modele dotaći najvišu realnost na platnu njenog značenja.

Umetnost je i ideja o svetu, ne samo njegova slika. Jer ako bi samo slika bila na platnu smisla ostala bi neartikulisana, mutava, jalova, pa i slike što bi ih iskazivala bile bi nerazumljive. Misao je zapravo takođe i pokušaj da se rekreira u empiriji izgubljeno, zabačeno, razbijeno jedinstvo. A ono se može povratiti isključivo smislom i svrhom.