Wednesday, August 20, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. februar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. februar 1956. 

Rođen-dan. Ne slavim ga, jer još ne znam da li zaslužuje da se na njega obrati posebna pažnja. Ne pripadam onoj raširenoj vrsti ljudi kojoj osećaj da su živi (osećaj uostalom čisto vegetativan) nadoknađuje i opravdanje što su još živi. Ja, međutim, odlazim ili nastavljam da odlazim od iskona rasut kojekuda po sebi; odlazim da bih se prikupio smrću i da bih se kao smrt zatvorio u svoju pogrebnu nepomičnost.

 Umreću, a ostati širom otvoren. Jer ništa se neće dogoditi što bi iz osnova izmenilo moje živo stanje. Tumaram sa stadom svoje ravnodušne, slonovske braće. Kuda ide moje slonovsko stado? Ako ide da se zatvori u svoju smrt, neće je naći izvan potpune živosti, ako ide u svoju nepomičnost neće je zaustaviti izvan svojih robustnih pokreta, ako ide u svoj mir neće ga desiti izvan jednog nemira! guayasamin
5. februar 1956. 

Dnevnik: 32 stranica „Komentara“; korektura skice za prvi čin i prvu međuigru „Ponoćnog ekspresa“; nastavio rad na komponovanju Allegro con brio.

Tuesday, August 19, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 2. februar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2.februar 1956. 

Nepokretnost . Nepomičnost je čist izgled pokreta; njegova nužnost u svojoj slobodi. Kretanje je na taj način samo ponavljanje jedne nepomičnosti, unutarnji svet mira. Nepomičan je moj pokret ruke, jer je bio; i sve moje hrljenje je strašno nepomično. To pribiranje i rasipanje u kome ja nazirem svoju brzinu, to je skladan mir i tu se ništa od važnosti ne dešava.

A samo kretanje ipak postoji i za to svedočim žudnjom svojom. Tamo, gde izvan nemira ne postoji nijedan mir, ja sam pružen da ga ispunim. Mir sam u iskonskom nemiru. Čemu onda dokazati moje žudnje, ako oni ne mogu postati sredstva moje promene? guayasamin_llanto
Danas video ( ). Sada bih morao početi kao Sartre: nešto se promenilo, ali šta zapravo; je li se promenila ona ili sam se promenio ja? Zatim ako je tačno da ja imam jedan način na koji vidim ( ), tačno je da i ( ) ima jedan način na koji se da videti. Poput Sartreove viljuške. Ubrzo odustajem od namere da utvrdim poreklo promene; puko sanjarenje koje bi me htelo staviti i učvrstiti na dno svake stvari koju opažam, pa i na dno ( ).

Monday, August 18, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. februar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. februar 1956. 

Ne izvinjavam se nesklonošću sudbine, jer ona je slepa da nas prepozna, pre nego što je ščepamo za šiju; ona je savršeno samoživ stroj i radi za onoga koji radi za nju. 

Ne varajmo se: moć će biti odmerena prema nama, samo ako se mi odmerimo prema njoj. 

Vlast je kao plod; dok ne bude zreo neće pasti ma koliko tresli drvo na kome raste. 

1. februar 1956. 

Jedan u nizu egzistencijalističkih tipova (oko sto stranica). Živi na periferiji grada, napola u prirodi, ali u priličnoj blizini strelišta i gaji cveće, nije kukavica kao Adam, već svojerodan tip bez perspektive. Onda se u njemu rađa nešto čudno prema jednom licu koga ponekad vidi (ili dečaku) ili psu, ali upravo kad čini pokušaj da sa njim veže svoju egzistenciju Nemci ga odvode i streljaju. Prodaje cveće na Cvetnom trgu. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
Jedan opis. 
Leto je već bilo pri kraju i grad je postajao sve tamniji, sve zdepastiji gledan sa brda; uvlačio je zglobove svojih zidova u sebe i spuštao svoje lišće na drvenim kopljima sve niže i niže, gde, zapravo mogao je Adam samo da zamišlja, jer su gradske ulice bile duboko utonule u kamen.

Čitav grad slegao se i utonuo u baru zemljanih valova. Domalo od njega će ostati samo mrlja kao od psa, nestvarna mrlja koju mreška vetar i kao svoju sopstvenu senku ispija zemlja. Doduše Adam je znao da do toga ipak neće doći, ne bar jako brzo.

Friday, August 15, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 31. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

31. januar 1956. 

 O slikama u romanu. 

Pretpostavlja se da je odnos između svesti i umetnosti u prvom stepenu čulni, pa bi dejstvo njeno bilo određeno pre svega merom do koje angažuje naša čula u njihovoj estetičkoj funkciji. To što između slike i svesti o slici stoji oko, predestinira i njegovu ulogu u umetničkoj impresiji. Jedno organski poremećeno oko, jedna obolela retina utiče na naš doživljaj više od svake estetičke norme koju je svest u sebi pripremila.

Funkcija čula odlučna u slikarstvu već je nešto umerenija u muzici, a nadati se da je ona najneznatnija u književnosti. Ono što je sredstvo u slikarstvu samo je posredstvo u književnosti. Funkcija čitanja je samo u onome zavisna od čula vida, što po svojoj prirodi ne dolazi u red estetskih uslova. Umesto da jedan tekst čitamo mi ga možemo i slušati; i u jednom i u drugom slučaju naša umetnička svest ne mora biti angažovana u apercipiranju.

Ali slušajući muziku mi ne možemo da je ne osećamo; gledajući sliku mi ne možemo da je ne osećamo. Ovde je čulni akt u prvom stepenu i estetički. Polazeći od hipoteze da je na višem stupnju svesne organizacije ono što je više oslobođeno nižih čulnih elemenata; što u svojoj akciji manje zavisi od senzibiliteta, a više je spontano ispoljavanje samih svesnih moći - moguće je izdvojiti književnost, ili bar izvesnu književnost iz opšteg pojma čulnih umetnosti.

Jer očevidno je da momenti njenog poimanja nisu po formi ni po suštini identični sa momentima poimanja preostalih veština. Koliko slike u romanu vraćaju vraćaju književnost na primitivnije oblike umetničkog nadahnuća? Zatim: slika kao ideja; prevazilaženje nužnosti slike u njenu slobodu kao ideju. Ideja je slika u svojoj nužnosti i ideja je ona sloboda slike koja je postignuta iscrpljenjem svih njenih nužnosti; slika je ideja u svojoj slobodi. rc_Messenger


 Diktatura. Ne „nikakvim zakonima neograničena vlast“ (Lenjin ) nego „svim zakonima određena vlast“. Nepostojanje zakona nije diktatura već anarhija, a nepoštovanje zakona je najodvratniji oblik anarhije. Kad kažem nepoštovanje ja više mislim na njegovo kršenje nego na njegovo tumačenje. (Granice između „kršenja“ zakona i njegovih „tumačenja“ je vrlo nejasna.) Međutim idealni oblik diktature je onaj koji se ne oseća.

Thursday, August 14, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 30. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

30. januar 1956. 

Dnevnik:

Moram položiti prokleti ispit, makar samo zato da bih ponovo zadobio poverenje u svoju volju. Preostaje osam dana. Položiću ga. Onda ću se moći baviti važnijim stvarima nego što su Thorndikeove mačke i Kellerove šimpanze . Ali vreme se neće moći nadoknaditi. Napolju je pet ispod nule. No to se mene ne tiče. Već četiri dana ne izlazim. 10

Wednesday, August 13, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 29. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

29. januar 1956.

Dnevnik:

Ustao u 9. To me podseća na Gideove Močvare. Teško se čovek vraća metodičnosti ako je jednom napusti.

Sastavio 33, 34, 35, 36 stranicu „Komentara“ i napisao I čin „Ponoćnog ekspresa“. Formalna identičnost putnika sa porotom sve me više zaokuplja; takođe problem odgovornosti, koga ću rešavati u IV činu. Uostalom ne znam da li ću uopšte nastojati na rešenju.

Popodne proveo u zavođenju novog metoda rada. Ustanovio tri sveske: „Političke“, „Filosofske“ i „Umetničke“ pored sveske za „Marginalije“. (Ovde spadaju primedbe na štivo ukoliko one ne mogu biti razvijene u teze te tako ući u posebne studije.) Konačno postigao izvesnu preglednost papira. Dolazila ( ). 94

Tuesday, August 12, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 28. januar 1956. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

28. januar 1956. (nastavak) 

 O reformama. Reforma koja se ne odnosi i na naravi, te ih ne oblikuje prema onome što je novo u njenim odredbama, nego se oslanja na ono što je staro u predmetima svoje akcije - prividna je i kratkotrajna. Ona pored propagandnog dejstva nema nijedno drugo koje bi je opravdavalo. (Ideja društvenog upravljanja privredom na osnovu koje je naša privreda reformisana ili preciznije: institucija radničkih saveta kao sredstvo društvenog upravljanja).

Jer stare navike stavljene pred dužnosti koje odgovaraju novim, ali ne uspostavljenim navikama, obavljaju svoj posao saobrazno sebi, dakle naopako s obzirom na nova načela. (Pre nego što se uspostavi opšta atmosfera kolektivizma, nemoguće je stvoriti efikasne institucije kolektivnog upravljanja. U tom pogledu Vlada je svoj posao počela natraške. Ona je, izvodeći reformu na starim navikama, došla u položaj čoveka koji je podužući kuću na starim temeljima, iznenada i na svoje zaprepašćenje uvideo da su oni preslabi za novu.)

Uistinu, ono što određuje trajnost reforme nije ona sama, nego vreme u kom je nametnuta, i način, koji je korišćen za njeno izvođenje. (Ako se ne diskutuje vrednost ideje društvenog upravljanja po sebi, čini se da je Vlada ispala brzopleta u oba pogleda: pošto je preuranila sa reformom - zahvaljujući pretenzijama, da nakon 1948. bude svetionik revolucionarnog socijalizma - ona je zakasnila sa načinom na koji je tu reformu izvela.

Ovaj „dekretski“ metod više odgovara nekom nestrpljivom despotu, nego socijalističkoj vladi.) Ovo je značajno da bi se značaj samih reformi više tražio izvan njih nego u njima, više u celokupnom podneblju njihovog zavođenja, nego u njihovoj ličnoj zamamnosti. Jer na kraju krajeva, procenjujući važnost jednog političkog dela, istorija nikad ne pita: „Kakve su bile njegove namere?“ nego: „Kakve su bile njegove posledice?“

(Doduše, posledice radničkog upravljanja preduzećima se niti vide, niti će se videti, jer komunisti nisu toliko naivni da poveruju doslovno svim načelima svoje ideologije. Ova reforma imala je isključivo spoljnopolitički značaj i ona se ne sme ozbiljno pretresati kao pokušaj preobražaja društvene privrede. Tako su bezmalo četiri godine posle svog osnivanja radnički saveti ostali samo romantičarska zabava revnosnih i preduzimljivih budala, zabava koja nikakvog dejstva nema na stvarno upravljanje privredom, osim što je katkad zapetljava.)

Pužad ili pužadizam . Kad Borba nipodaštava ovaj, po svojim vanjskim osobinama nesumnjivo smešan pokret, samo zato što je „nastao kao rezultat nesređenih ekonomskopolitičkih prilika u Francuskoj!“ onda komunistički dnevnik zaboravlja da su baš u okolnostima takvih nesređenih prilika i oni sami uzurpirali vlast; da su ti momenti, u versaljskoj Nemačkoj, razvijeni do golemih razmera, izlegli nacional-socijalističku stranku, da je na kraju krajeva i Oktobarska revolucija postala moguća samo posle poraza

Carske vojske na frontu i ekonomske krize 1917. Niko se ne pita niti lupa glavu oko toga zašto je dete rođeno ako je već rođeno. Umesto toga postaje interesantna njegova budućnost. Revenant
No svakako je da poreklo pužadizma određuje i neke od njegovih smerova. (Raspodela poreza.) No bilo bi smešno pod posteljom tražiti ono što na postelji treba da leži.

Monday, August 11, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 28. januar 1956. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

28. januar 1956. (nastavak) 

O prijateljstvu

Ne mogu sebi da polaskam da sam na „aferu sa dnevnikom“ gledao realistiški. Naprotiv, moj način je bio sentimentalan. (Razlozi: uticaj osobe na koju se tekst odnosio, moja sujeta koja nikada nije stavljena u veće iskušenje, recidivi romantičarskog i pomalo teatralnog poštovanja prema ustanovi prijateljstva.) Jednačina na koju sam sveo svoja osećanja posle događaja, bila je prosta: prema meni se postupilo podlo.

Time sam lišen obaveza da oružje biram među sredstvima koja su dopuštena, da bih sebi pribavio zadovoljenje. Besumnje, jedno kratko vreme ja sam mislio na osvetu. Ja sam uživao u budućoj osveti. Ja sam čak ispleo i njene prve konce. Ponašanje mojih nekadašnjih prijatelja, zaista podlačka poruga i još bezobzirniji postupci, koji su imali za cilj da me u očima društva diskredituju, podgrejavali su me u tom izlišnom i nekorisnom osećanju.

Pri tome sam zaboravio da postoji jedna nesumnjivo bolja pozicija sa koje sam morao čitavu aferu da posmatram. Ja sam imao nešto što je unapred trebalo da određuje moje postupke, umesto da oni makar i kao emocije budu nasumce izazvani. Ali u slepom gnjevu ja sam zaboravio na svoju nadmoć. Zaboravljajući nadmoć ja sam je privremeno izgubio. To je nauk jednom dat i više nikad u prilici da se ponovi.

Osećam izvesnu obavezu pred sobom da objasnim tako naglu i neočekivanu promenu osećanja. Istinu govoreći samo osećanje prezira i mržnje nije ustuknulo ni pred kakvim razlozima. Ostavši ono je samo postalo zrelo; i umesto da svoja sredstva bira tamo gde ih ona mogu zadovoljiti, pretpostavlja da ih uzme tamo gde ona mogu zadovoljiti jedan viši cilj. rebel-an
Jednom sam napisao: „Prijateljstvo ima dvostruku granicu oko sebe: prva je određena našim davanjima, druga našim uzimanjem. Prva odmerava naše emocije, druga naš egoizam. Idealno je ako se one poklapaju.“ Držim da tome treba dodati još jednu distinkciju, tim pre što ona znatno realističnije određuje odnos između ustanove prijateljstva i okolnosti pod kojima se ona uspostavlja i raskida.

Smisao jednog prjateljstva mora biti dat ali uvek iznova menjan. Ovo s obzirom na razvoj samih okolnosti prijateljstva i s obzirom na njegove protagoniste. Priroda jednog prijateljstva je određena njegovim poreklom, manje njegovim tokom, a najmanje njegovim krajem. Jer kraj samo potvrđuje poreklo. S obzirom na ličnosti nije svejedno koliko one nose u sebi idealnih ciljeva, i koliko su sposobne da ih realizuju.

Friday, August 08, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 28. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

28. januar 1956.

 Iščezavalo je ali nije iščezlo, gubilo se, ali nikad sasvim izgubljeno, šćućureno u nepoverljivosti, izdvojeno od sebe u korist svoje budućnosti, zabarikadirano mnoštvom svojih telašaca kao zid ogledalima koje pritiskuju goleme „balave sene“ nespretno, ali izdašno u poročnosti.

Dnevnik: 30, 31, 32. stranica „Komentara“; imam poteškoća sa kontrapunktalnom tehnikom, jer ako želim da postigne određeni efekat, mora biti čista (nikako proizvoljna kao kod Dos Passosa ). Zatim pisao „Ponoćni Ekspres“. Zaveo nov metod u beleškama: umesto da ih činim kako slede, ustanovio tri sveske.

U „Političke“ unosim rezultate jednogodišnjih studija i sve što se odnosi na aktuelnu politiku; u „Filosofske“ opšta razmišljanja i posebno ideje koje sistematizuju Energijalizam; u „Umetničke“ - primedbe i studije koje se odnose na umetnost, njenu funkciju, a naročito na probleme drame i romana; najzad u „Marginalije“ (podeljene u tri dela od kojih svaki odgovara po jednoj svesci) refleksije na štivo, ukoliko one neposredno ne mogu biti razvijene u gradivo Političkih, Filosofskih ili Umetničkih svesaka.

Konačno sam postigao izvesnu preglednost te mi kasnije deskripcije neće oduzimati isuvše vremena. rebellio
Praktična mašta. Samo oni momenti mog maštanja kojima dominira praktičan cilj, samo oni u kojima razmišljanje preteže nad pukim slikama najzad, samo efikasno maštanje koje pretpostavlja da bude sredstvo umesto samo sebi svrha - zaslužuje da mu se čovek, i tada uz opreznost, prepusti. Svako drugo je ravnodušno, i trenutno olakšanje što se u njegovim vizijama dobije, biva odmah zatim stostruko plaćeno napetošću pod pritiskom realnog sveta.

Ako čovek želi da bude diktator, uzaludno i bolesno maštanje sastojalo bi se u tome što bi sebe zamišljao kao već stvarnog diktatora, i u pompi vršenju kolosalnih funkcija koje mu taj umišljeni položaj nameće; efikasno maštanje pretpostavljalo bi da za tu želju samo zna, da je intelektualno podrazumeva, a ono bi se bavilo sredstvima za njeno ostvarivanje.

Thursday, August 07, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. januar 1956. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

 27. januar 1956.(nastavak) 

Biografija Bendžamina Disraelija . 

Užasavajuća lektira za ljude čija ambicija nije naoružana podjednako istrajnom strpljivošću. Jer ona je sva u čekanju; očekivanje predsedničkog položaja ispunjeno je mnoštvom malih očekivanja; tri puta propada na izborima u Maidstone, pod vrlo neprijatnim okolnostima propada ideja o velikom konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu prihvaćeni, njegov pristupni govor je ismejan, ali Disraeli ima jednu oazu, koju bi nestrpljivi odavno napustili da se prepuste udobnoj karijeri prestolničkog advokata - on ima ono što se zove veština biti strpljiv.

„Doći će dan kada ćete me slušati“ dovikuje O’Konelovoj grupi Iraca koja se trese od smeha dok on izgovara metafore u čije je sastavljanje utrošio toliko nade. Pa šta! Možda lukavi Jevrejin zna da je smeh najefikasnije oružje mržnje, a mržnja najefikasnije sredstvo straha! Međutim: pedeset godina čekanja za pet godina vladanja jednom imperijom, za koju se pre može reći da svojom inertnošću upravlja svojim premijerima, nego da oni svojom sposobnošću upravljaju njom.

(Uostalom zar genije nije onaj ko jednom otisnutoj lavini da pravac svojih načela?) Pedeset godina čekanja, da bi se uvidelo da vlast ima smisla samo onda ako je želimo; da je za jednu vladavinu važnije da ima budućnosti nego da obiluje prošlošću; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije jedva svoje nemoći.

Pedeset godina poraza za pet godina jedne pre psihološke nego realne pobede, koju više ni fantazijama sklon romansijer ne može da ceni onako kako bi to učinio u vreme štampanja Vivijena Greya. Ali Disraeli je velik, jer je strpljiv. (Napoleon je velik, jer je nestrpljiv.) Prvog cenim, ali se drugome divim. U jednoj kockarskoj ambiciji iz jedne kockarske atmosfere (okolnosti rusko-turskog sukoba) dobio je za imperiju Kipar.

 Ali teško je ne uvideti da je Kipar više nego slučajan plod, koga je rat oborio pred šape britanskog lava. Trebalo je samo da Bizmark sa manje sumnjičavosti gleda u Istok, pa da Gladstone, taj, uostalom, prilično neprijatni propovednik, trujumfuje! Strpljivost dobija Kipar - nestrpljivost dobija svet koji se doduše najzad svodi na osamljeno ostrvo.


Ali onaj koji pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne – pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne strateg političke veštine Disraeli ne stvara istoriju nego je sačekuje na tesnacima; to je politika klopke. Ali prođe ponekad čitav vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u tesnac. rebel_2
Veliki državnici pretpostavljaju da oni budu taj tesnac. Oni ga istavljaju pred istoriju tamo gde ona ne sluteći opasnost prevaljuje otvoren prostor svojih prosečnosti. Ne! Disraeli čeka da vidi kako će roditi krompir na ostrvu, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. A šta bi se desilo da je žetva propala? Tada će Disraeli opet čekati. Najzad ko zna?

U jednoj uškopljenoj imperiji koja se kotrlja po inerciji industrisko-kolonijalističke konjukture, nema mesta za Napoleone jer nema mesta za veliku slobodu tamo gde je sve ispunjeno majušnim slobodama. Da je živeo u XVI veku i među italijanskim despotima, u XVIII kao komesar Conventa ili u XX da je zajedno sa ruskim revolucionarima sedeo u Zimskom dvorcu - možda bi bio jedan Bordžija , jedan Robespierre ili jedan Džeržinski .

Ovako on je u svojoj sedmoj deceniji predsednik Vlade Njenog Kraljevskog i Carskog Veličanstva i osim kostobolje i Gladstonea vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice. Apsurdno!

Wednesday, August 06, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 27. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

27. januar 1956.

Kosmički parazitizam . Jedno saznanje o životu mora biti dano svesti, ali daleko od toga da bude potpuno ono, predstavljajući se kao samosaznanje tamo gde je tek spoljni, površni pogled, razvija iz svoje dvosmislenosti smešne gnoseološke zablude. Čini se da je to saznanje i dano svesti u cilju obmane koja nad njom ima da bude izvršena. U čemu je pogreška?

Kad ja kažem: samosaznanje, ja bih hteo da se ono odnosi ne samo na saznanje svesti o nečem nego i na to nešto neposredno. Ne samo da bih to hteo, ja idem dalje i uzimam kao da je to tako. Pretpostavljam da se time spasavam iz kruga svoje pojedinačne svesne egzistencije; da se ujedinjujem sa svetom. Moja se refleksija na ovaj način ispoljava i kao ja i kao neja, kao prvo u onome što dela, kao drugo u onome na čemu dela.

Time dozvoljavam protivrečnost, jer svest nema egzistenciju u onome što jesam, nego u onome što nisam; njen bitak je ono čime se služi u svom ispoljavanju. Njeno postojanje je u sredstvima. Kosmički parazitizam. Zar struja života nije neka vrsta golemog i dinamičnog parazita koga telo materije nosi u sebi da bi ga ovaj iscrpao, samo prividno se u nj vraćajući? Jer ono što se u iz života u materiju vraća nije sam život, nego opet materija kojom se ovaj poslužio.

Kad crkva opominje: „Iz zemlje si, u zemlju ćeš se vratiti“, ona pada u zabludu jdnog nedotupavnog materijalizma. Zemlji ja vraćam jedino čistu zemlju. Ništa od mene, stvarno ne odlazi u zemlju, jer ništa od zemlje stvarno nije bilo u meni. Evo pitanja: Šta više od onoga što jeste dobija zemlja mojom smrću?

Odlazim rasut kojekud po sebi da uspem svoje ujedinjenje i da se vrlo visoko u delti drveta obelodanim kao hermetički zatvoren orah: odlazim istrunjen, izmrvljen, razjedinjen zaverom ogledala; odlazim da bi se pokupio smrću i da bi se smrću zatvorio. Umirem i ostajem širom otvoren. Ništa se nije dogodilo što bi iz osnove izmenilo moje živo stanje. 15sketch
Zube zarivam u svoje odstanjenosti, kljove isturam u praslici agonije i kroz šumu neraspoloženja tumaram sa stadom svoje ravnodušne braće; ispresecan munjama, plakan pljuskovima, u večnost zaljuljan gromovima koji nečujno pucaju pod zelenim nebom moje kože. Kuda ide moje stado? Stado ide da se zatvori. Ali delta drveta stoji visoko; nije dovoljno crći da bi se ona dohvatila i uživao mir nedešavanja ničemu.

 I još nešto vidim u prašumi neraspoloženja: gamad je to što klizi preko svemirske kore, izlegla iz čistog šuma, odevena u čiste pojmove, crna gamad koja se propinje iz smeška larvi u pucanju. Kuda ide razgovorna svetina gamadi?

Tuesday, August 05, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 26. januar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

26. januar 1956. 

Danas sam napisao 27, 28, 29. stranu „Komentara za Simfoniju Eroicu“.

Koncipirao jedan monolog Večite Nastojnice. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Moj umor je moje neiscrpljeno vreme. Neiscrpljeno vreme je dvostruko promašeno: s obzirom na tekući i s obzirom na idući momenat. Gubeći svoju sadašnjost ja iščezavam svoju budućnost; glođem svoje verzije od kojih me nijedna ne hrani. Lakomisleno se pretvaram u golu kost.

Duvam kroz svoju svesnost kao oluja koja me svog ispunjava čudesnom larmom, ali nigde ne dotiče; neopaženo se šunjam kroz sebe da pokradem stvarnost svojih organa, creva, srca i udova; protičem bučno kao poplava, šištavo kao varnica, zamućeno kao para. Prekidam i uspostavljam kao žižak u jednoj dalekoj noći.

Doduše ne uspevam da iscrpim nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv one iscrpljuju mene. Ponekad osećam da je moje dešavanje rastakanje jednog osamljenog komada sveta koji je unapred izdvojen; ja sam bio gotov pre nego što sam se dogodio i da moje događanje preostalim svetovima nije ništa drugo do izvršenje mog.

Strah me je od svoje gotovosti. U vlažnom mehuru sapunice zaprečeno mi je razmotavanje u ma kom pravcu, jer pravci koje opisujem ne meže sa promenama u istoj ravni. Pravci su nešto okomito na ravni metamorfoze, zariveni u njenu strelovitost kao mornarske ostve. 1101grec
Strah me je od svoje nepomičnosti koja me obmanjuje potpunom razapetošću kože, potpunom šupljikavošću kostiju, potpunom mekotom mišića. Od nepomičnosti koja se pomera ispod sebe.

Umor je moje odvijanje, sasvim nezavisno izopačavanje mira mesa. Tiho i sporo porađanje eksplozije u nečujnosti. Zato meso deluje kao uteha, jer je njegova vernost opipljiva; opipljiva je moja ruka i njene su žbice opipljive; opipljiva je i moja noga presvučena tankom opnom za nameštaj. Ali kako mogu predvideti pokrete moje buduće ruke, kako biti načisto sa koracima moje buduće noge?

Monday, August 04, 2014

Welcome. Dobro došli

I am excited to expand Borislav Pekić's work onto this wonderful platform and look forward to building over time a comprehensive online presence for my late husband in English as well as in Serbian.
Ljiljana Pekić, March 16th, 2006

Uzbudjena sam jer imam prilku da predstavim dela Borislava Pekića na ovaj nacin siroj javnosti i nadam se da cu tokom vremena uspeti da dam celovitu sliku iz zivota i rada mog pokojnog muza. Neki prilozi ce biti na engleskom, neki na srpskom, tako da ce biti za svakoga po nesto.

GOVORI NA ZATVARANJU IZLOŽBE „U IME NARODA!“ 2. avgusta 2014

GOVORI NA ZATVARANJU IZLOŽBE „U IME NARODA!“ 2. avgusta 2014

Govor g. Pere Simića, novinara i književnika 

Čaša istine 

Slobodno se može reći: bio je ovo kulturni, društveni i politički događaj, ne sezone i godine, već cele decenije!

Stotine slika života i smrti, izloženih u Muzeju Srbije u Beogradu, više od stotinu dana otkrivale su sedam decenija skrivanu istinu o ostrašćenosti i beščašću, osionosti i pohlepi vođa pobednika poslednjeg građanskog rata u Srbiji.

Ova izložba, održana u nekadašnjem sedištu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, nije promovisala mržnju i osvetu, već pamćenje i pomirenje.

 I pokazala je da pobeda u građanskom ratu, kad se podrobno opiše, prestaje da se razlikuje od poraza.

Čak i da ga u mnogo čemu i nadmaši.

A kako i ne bi, kad je pobednička „ruka osvetnica“, od oslobođenja Srbije od fašizma, od jeseni 1944. do 1953. pobila, utamničila i obogaljila hiljade nevinih ljudi u Srbiji, samo zbog toga što nisu verovali da staljinizam može usrećiti ovu zemlju.

Kad bi se pravio katalog o tome šta je sve izložba pokazala, verovatno bi se moralo pomenuti najmanje desetak vrednosnih odrednica.
Malevich-Suprematism_58_lg.jpg
Ako dozvolite, vašoj pažnji posebno bih preporučio tri stvari.

Prvo, ako držimo do sebe i do budućnosti Srbije, sva stratišta nevinih žrtava poslednjeg građanskog rata u ovoj zemlji moraju biti savesno istražena i dostojno obeležena. Tako će ljudski život i u Srbiji imati pravu cenu!

Drugo, krajnje je vreme da Srbija istinski ispravi jednu od najvećih nepravdi koja joj je naneta u novijoj istoriji – da sе antifašistima u Srbiji decenijama nazivaju samo pripadnici jedne ideološki instrumentalizovane, u suštini, partijske vojske. Ta nepravda je utoliko veća što je liderima te partije glavni ratni cilj u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu bila borba za vlast, a ne otpor prema fašističkom okupatoru. I što je ta partija na sredini rata, u proleće 1943, centralnoj Srbiji, od Zemuna do Preševa, imala manje od hiljadu članova.

Preciznije rečeno, bilo ih je tek 961.

Objektivno govoreći, svođenje tzv. pravog antifašizma u Srbiji na članstvo jedne malobrojne partije, čije je samozvano vođstvo, postavljeno izvan Srbije i Jugoslavije, sebe proglasilo mesijanskim, predstavlja veliku nepravdu i prema partizanskom pokretu u Srbiji. Dokaz overava istorija: u uzornoj 25. diviziji Titove vojske, koja je u jesen 1944. dočekala desetine hiljade sovjetskih vojnika na Dunavu, tek svaki peti borac bio je član KPJ.

Tačnije od 2.516 boraca, samo njih 388 delilo je ideološka uverenja Titove partije.

I, treće, što obavezno treba upisati u završni katalog ove izložbe, svakako je podatak da je ona nastala, opstala i svoju veliku misiju ostvarila, zahvaljujući, gotovo isključivo, entuzijazmu dr Srđana Cvetkovića i Zorice Marinković, njihovih predanih saradnika i nekolicine dobrotvora. I utoliko je njen uspeh i veći i draži!

Neki su se, možda, pitali: zašto je ova izložba trajala toliko dugo? Jedan od odgovora mogao bi biti i ovaj: pa zato što se gorke istine ispijaju kap po kap.

Ako nas istina, zaista, čini slobodnim, onda se sasvim pouzdano može reći da je posle ove izložbe Srbija bar malo slobodnija zemlja!  

Govor Ljiljane Pekić 

Ne mogu dovoljno da se zahvalim Srđanu i njegovim saradnicima bez kojih se ova izložba „U ime naroda!“ ne bi mogla da ostvari, i žao mi je što se zatvara. Za ova tri meseca čuli smo tako mnogo ljudi koji su ovde govorili, bilo da se radilo o istoričarima ili onima koji su nas upoznali sa svojim tragedijama koje su velikodušno podelili sa nama. Obogatili su nas i proširili naše vidike. Sagledali smo svoje nesreće u drugom svetlu i videli da nismo sami kao što nam se doskora činilo. Nije im bilo lako da se vrate u prošlost i prožive ponovo ono što su godinama morali da kriju.

Iskustva, argumenti i dokumenti koji su ovde izneti pomoći će nam da to savladamo i da povratimo ono što je izgledalo nepovratno izgubljeno.

Moramo se i dalje boriti da se omogući obeležavanje svih mesta masovnih grobnica, da se izvrši iskopavanje svih žrtava terora, da se znaju imena ljudi koji se nalaze na tim stratištima.

Izložba nam je pomogla da pre svega upoznamo ljude sa našom prošlošću a istovremeno i da se potrudimo da se ne zaboravi taj period naše istoriju, makar koliko neprijatna i teška bila.

Dokumenta koja su ovde sakupljena su od neprocenjive važnosti i moraju se sačuvati po svaku cenu u celini onako kako su ovde predstavljena. Enormni je trud uložen u njihovo prikupljanja i bio bi kriminal ako bi se to sada rasturilo i nestalo bez traga i glasa.

Dugi niz godina su se ove činjenice krile, izvrtala se istorija i lažno prikazivala. Živeli smo u lažima i prevarama. Propaganda je carovala i ostavila teške posledice na generacije ljudi. Koliko naših građana nije znalo istoriju svoje porodice, ili je imalo potpuno lažnu sliku o svojim očevima i dedovima.
Onoliko dugo koliko je ta propaganda laži vladala u našoj zemlji toliko isto vremena, čini mi se, će biti potrebno da se ona izbriše iz naše svesti. Slike koje su utisnute u našu memoriju imaju tendenciju da dugo vreme tu i ostanu. Zato je propaganda tako podmukla, jer se ona uvlači u naše pamćenje, i ako se ne borimo protiv nje ona nam truje život.

Pekić je zabeležio:

„Ako ste stalno prinuđeni da krijete svoje misli, iako su (one) sa jednog civilizovanog stanovišta savršeno legitimne, jer bi bile shvaćene kao neprijateljske, pa vas možda i na sud odvele, bilo da ih iz istih razloga morate zavijati u bezbroj zaštitnih omota, maskirati, izopačavati, eufemizirati, parabolizirati, i ukratko – unakazivati, neizbežno ćete doći do tačke u kojoj ćete ih izgubiti“.

E pa, ne sme to da nam se desi. Moramo stalno govoriti i onima koji hoće i onima koji neće da nas slušaju. Upornim ponavljanjem valjda ćemo uspeti da ih argumentima ubedimo.

Treba se boriti za istinu, jer ona neće sama od sebe da se obelodani. To dugujemo onima koji su stradali od tog tog terora, a koji je vladao decenijama.

Friday, August 01, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 25. januar 1956.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

25. januar 1956. 

Metamorfoza i umor . Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena; on je moje neiscrpljeno vreme. Neiscrpljeno vreme je dvostruko promašeno: s obzirom na tekući i s obzirom na idući momenat. Gubeći svoju sadašnjost ja iščezavam svoju budućnost; glođem svoje debele verzije, ali od toga ne postajem ni za dlaku deblji; lakomisleno dopirem do kosti koja je hladna i nezavisna. Kost je ravnodušna prema vremenu, jer nije u stanju da ga gubi. Kad sasvim iščeznem svoje vreme biću kao gola kost - nevremen.

U međuvremenu: duvam kroz svoju svesnost kao oluja koja me ispunjava čudesnom larmom i lupom, ali nigde ne obara; neopažen šunjam se kroz sebe, da opljačkam divnu stvarnost svojih zapetljanih creva; kao Sakulina silazim u katakombe jednog sirovog podtela. Valjam se bučno kao poplava, šištavo kao varnica, neprozirno kao para; prekidam i uspostavljam sebe kao žižak jedne ispolinske noći. Munja sam koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost.

Doduše ne uspevam da iscrpim nijednu od tih promena. Naprotiv, one munjevitim preobražajima iscrpljuju mene. Moje je dešavanje, rastakanje jednog osamljenog modela sveta, koji je unapred izdvojen. Na drugoj sam strani postojanja i smrt je iza mene; vraćam se svojoj smrti.

Ponekad osećam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio, i da moje dešavanje preostalim svetovima nije drugo do izumiranje mog; kao trnci ili svrab izumirem na koži vremena. Na vremenu izumire moja definitivnost da bi modelirala nove, kao što toplota iščezava da bi pokrenula i pokret nestaje da bi zagrejao.

403david

Nema sumnje, mene je strah od svoje gotovosti. U vlažnom mehuru sapunice zaprečeno mi je razmotavanje u ma kom pravcu, jer pravci koje opisujem ne leže sa promenama u istoj ravni. Pravci su nešto vrlo okomito na ravni metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao morske ostve. Strah me je i od moje nepomičnosti iako je ona samo izgled moje gotovosti, pa bi bio dovoljan samo jedan strah da je izmeri; od nepomičnosti koja se zaverenički pomera ispod sebe.

Umor je moje odvijanje; odmotavam se ja, klupče događaja, te izopačavam mir mesa. Ali sporo se i uz oklevanje porađaju eksplozije u nečujnosti tela; sporo pucaju čaure mene u nečujnosti tela. Čaura sledi čauru u sebi samoj i moj svet izlaže samo svoje kolosalne gotovosti.

Zato meso deluje utešno, jer je njegova vernost opipljiva; opipljiva je moja ruka i njene su žbice opipljive; opipljiva je i moja noga presvučena koracima. Ali kako da se sačuvam od hvatanja moje buduće ruke i kako da budem van domašaja od prevaljivanja moje buduće noge.

Thursday, July 31, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1956. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

1.januar 1956 (nastavak)

- Odakle si došao?
– Niotkud. Ja sam odavde.
– Kako to da te nikad nisam sreo?
– Nisam izlazio.
– Bio si bolestan?
– Ne, bio sam zdrav. –
 Pa, zašto nisi izlazio?
– Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
– A sada, zašto si sada izašao?
– Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.
 – Šta bi se desilo da te primete?
– Proglasili bi me za zdravog.
– Je li to rđavo?
– Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
– I šta bi sa tobom radili?
– Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
- Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
– Od svoje bolesti, da, oni hoće da bolujem od njihove. .... ( Klinički razgovori.)

Ništa što sastavlja moju paniku ne dolazi spolja. 3ossian