Tuesday, September 26, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“ („Borba“ od oktobra 1968.) 

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Rezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu:

Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević, doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.

 Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije. Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom.

To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom. Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“ Trojan Horse

Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to je upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

Monday, September 25, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXIX

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. (nastavak) (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“)

Moj komentar. Na ovakvo pitanje moj odgovor i danas bi bio isti.

„Pitanje: U Vašem djelu prisutna je jedna svojevrsna ironija. Da li je ironija danas jedini mogući odnos prema stvarnosti ili možda izraz naše nemoći za autentičniji, plodotvorniji, kontakt s njom?

Odgovor: Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje. Za književnost manje od svakoga oblika mišljenja i delanja važi ubeđenje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova. Ironija je samo jedan nivo ovog literaturi urođenog, negativnog odnosa prema svetu.

Ne vidim zašto bi ona, upravljena na njegove rđave strane bila neautentična i neplodotvorna. Ako se, međutim, pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa rešenja, ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna.

Ako pisac nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.“

 Moj komentar. Ni ovde ništa ne bih mogao dodati ni oduzeti.

„Pitanje: Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti, ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?

Odgovor: Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička.

Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja. Ne verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.

Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena. Međutim kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava problema života i smrti, to je isto kao kada bi smo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne može da nahrani.

Društvene doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama. Književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je odgovaraju li čemu te reči.

I makakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti. Man in Chains

 Bilo bi naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova. To razume se nije tako. Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njenog najpribližnijeg odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu, odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.

Tu negde, verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost. Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras, Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosić.

Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama. Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“

Moj komentar. Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu mislim uglavnim crtama i danas, pa mi pada na pamet ideja da bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu „Književne kritike“ mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.

Friday, September 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. 
 (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) 

Treći isečak je iz titogradske „Pobjede“ od 6. 10. 1968. godine. To je moj intervju i ja ga ovde u celini prenosim, osim naravno uvoda, koji je napravio intervjuer.

„(...) Pitanje: Radnju romana Vreme čuda i Graditelje djeli 20 vjekova. Znači li to da faktor vremena kod Vas ima prividnu ulogu?

Odgovor: Sumnjam da se u svojim direkcijama svet toliko izmenio da se u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama, dilemama, ne bi mogla nazreti jedna uzor istorija, važeća i za nas. Svet pukih činjenica je bez sumnje nešto drukčiji, ali se ostale konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da recimo na duhovna i egzistencijalna iskušenja čoveka reformacije i protivreformacije gledamo kao na nama nepojamne probleme.

Tek u nekom vrlo dalekom vremenu, ako do njega uopšte dođe, možda će biti izvršena ona bitna evolucija, onaj fundamentalni preobražaj moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, koji će onemogućiti umetnost ili ono što će se pod njom tada podrazumevati, da posredstvom prošlosti objašnjava sadašnjost.“

Moj komentar.

Danas ne bih baš ništa mogao da oduzmem ovome, što sam onda rekao, jedino su očekivanja neke bitne, fundamentalne evolucije, odnosno revolucije, moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, po meni danas udaljenije nego što sam onda držao, pa gotovo i nemoguće, a moje shvatanje da bez toga nema ni govora, ne samo o progresu čovekovom, nego i o njegovom opstanku, postalo je sada ne samo dublje, nego i fundiranje mnogim novim iskustvima i saznanjima.

„Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno, Vi veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana. themythofpalestinepart_1
 Odgovor: Nije to moj metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno.

U Vremenu čuda svet činjenica, nadam se, uspostavlja neophodnu ravnotežu između posthumnog dejstva realnosti drevne Judeje i žive, agresivne realnosti sveta iz koga pišem i u kome se iako prerušeni još spore svi oprečni principi postojanja urasli u istoriju obećane zemlje.

Thursday, September 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 28. septembar 1983. godine.
 Veliko spremanje – napad „Literaturnaje Gazete“. 

Drugi je isečak iz „Politike“ uzet 16. aprila po mom mišljenju negde između 1965. i 1970. godine. To je jedna vest Žujovića, korespondenta iz Sovjetskog Saveza pod naslovom „Sveže misli“ i podnaslovom „Novi grubi napad iz lista „Literaturnaja Gazeta“ na „Politiku“. Pri kraju članka reč je i o meni. Citiram taj deo članka:

 „(...) Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na ’antisovjetsku paškvilu’, kako je nazvan tekst Borislava Pekića, objavljen u beogradskom ’Ježu’. Taj tekst za koji se pretpostavlja s obzirom na tribinu koja ga objavljuje, da je satiričan, naveden je kao dokaz da se u stvari jugoslovenska štampa bavi antisovjetizmom.

’Literaturnaja Gazeta’ kaže da su redakcije lista ’Jež’ i autor inkriminisanog teksta ’reprodukovali svu zamislivu i nezamislivi klevetu na Sovjetski Savez da bi prikupili sve obaveszne atribute antisovjetske propagande’ i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni ’istančana cionistička piskarala’. Najzad zaključak je da su sada ’neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji’.

 Iz tog teksta koji je izgleda napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije. navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje Sovjetsku za interniranje Jevreja. Takođe se kaže da ’Jež’ dok ceo svet žigoše američku agresiju u Vijetnamu, izjednačuje Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. Disingenuous-Or-Simply-Igno

Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne smemo šaliti i kaže da autor napisa u ’Ježu’ optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanje polovine njene teritorije. ’Možda Pekić žali i zbog toga što je sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode od fašističkog jarma?’ zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljan članak Svetov u ’Literaturnoj Gazeti’.“

Ja se sećam da sam na ovo pitanje „Literaturnaje Gazete“, odgovorio samo jednom rečju – DA.

Wednesday, September 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXVI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“(nastavak) 

Ovih dana se dogodio sličan slučaj jednom Amerikancu koji je tri tjedna letio raznim avionima iz jedne zemlje u drugu, jer je na to bio prisiljen. Ričard Rog, američki državljanin, po zanimanju mornar, ukrcao se u Njujorku na neki nizozemski brod, te je brod dotaknuo mnoge luke. Iz Amsterdama je prošao kroz Gibraltar, pa kroz Suetski kanal prema istoku.

Tu su počele Rogove peripetije. Na brodu je došlo do žestoke svađe i tučnjave, pa je tom prilikom jedan mornar i poginuo. Roga je to tako potreslo iako navodno nikakvog udjela nije imao, da je u prvoj luci u Karačiju u Pakistanu, sišao sa broda u namjeri da se više ne vrati.

 Čudno je, međutim, što je on ostavivši brod zaboravio na njemu čak i svoju putnicu. U Pakistanu nije imao neprilika, imao je nešto novca, pa je proputovao tu zemlju, najvećim djelom pješke ili autostopom. Vratio se u Karači. Imao je novaca samo još za avionsku kartu do Ženeve. Iako nije imao putnice pakistanske vlasti su mu dopustile da uđe u avion.

Ali kad je stigao avionom u Ženevu, švicarske vlasti su mu pravile smetnje. Rog nije smio izaći iz aviona. Ukrcali su ga na avion koji je iz Ženeve leteo za Rim. Ali ni italijanska policija nije imala razumjevanja za nesrećnog Roga. Perpetual-War
 Italijani su ga ukrcali u avion koji se vraćao u Ženevu. Tamo ga nisu očekivali i bili su prilično ljuti. Ukrcali su ga u avion koji je leteo u Amsterdam. Ali ni Nizozemci ga nisu htjeli primiti i tako je Rog leteo na nekoliko evropskih linija čitava tri tjedna. Novaca da plati karte za ta prisilna putovanja nije imao. Sve su troškove njegovih prisilnih putovanja morale snositi avionske kompanije.

Njima je dakako to dojadilo, pa su one zajednički poduzele korake kod američkih vlasti i Rog je prije nekoliko dana na pariskom aerodromu dobio konačno putnicu i nešto novca da bi mogao iz Francuske odleteti u SAD.“

Ova dva isečka izdvojena iz štampe, ja mislim pre 1960. godine, još uvek su literarno potentna, još uvek bi čovek mogao od toga napraviti jednu uspelu komediju. Komediju koja bi možda više nego neke druge ozbiljnije na izgled teme, ilustrovala sumanute prilike u kojima živimo.

Tuesday, September 19, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“. 

Prilikom sređivanja rukopisa i građe za preseljenje, nalazim jednu fasciklu i u njoj nekoliko isečaka očigledno izdvojenih za prepisivanje i komentarisanje. Ja se ne sećam da li sam to učinio, pa ću sada učiniti ono što sam propustio, zainteresovan upoređivanjem onoga što sada o ovome mislim i onoga što sam, ako sam to zabeležio, mislio onda kada sam ove isečke izdvojio. Na mnogima nema datuma, ali otprilike znam u koje doba bih ih mogao staviti.

Prvi je isečak iz jednog zagrebačkog lista koji se odnosi na putnike bez pasoša i njihove sudbine. Jedan isečak koji me je inspirisao da napišem najpre sinopsis za film pod naslovm „Jedrenjak nazvan nada“, a onda i jednu humorističku novelu.

Taj sinopsis nikada nije postao aktuelan, a samu novelu nikada nisam nikome ni nudio ni pokazao. Bila je to jedna mala moja humoristička vežba, pisana u galgenhumornom stilu Stifen Likoka. Isečak glasi: smoke_skull_gun

„Osam mjeseci zarobljen na brodu, Karlo Alberto Munos, dvadesetogodišnji student iz Santosa u Braziliji, napokon je prije nekoliko dana oslobođen dugotrajnog i mučnog zarobljeništva na jednom talijanskom brodu. U februaru ove godine talijanski brod ’Ahil’ tovario je neku robu u brazilskoj luci Santos. Taj brod nema stalne linije, nego plovi iz luke u luku prema tovaru koji prevozi.

Monday, September 18, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 27. septembar 1983. godine.
Između berze i duha. 

Moj stvarni problem je promena ugla života, ne mišljenja. Mišljenje je promenilo ugao ili ga bar menja, ali se život ne odaziva toj promeni, ne sledi je, ne dokazuje. Praksa ne sluša teoriju. Ona joj se ruga, ona je poriče. Ponekad mi se čini, i ne samo čini, ja to znam, da se razdvajam na dve ličnosti, koje se rastaju da bi svaka otišla svojim putem, težeći svojim ekskluzivnim ciljevima.

U vremenu potpunog misaonog odbacivanja svega što je materijalno i oslobođenja od racionalističkih, pozitivističkih i materijalističkih zabluda, ja kao čovek, postajem vulgarni materijalist, pozitivist na detalj, racionalist Londonske berze. Can-We-Get-Over-Itž I nije dovoljno to konstatovati, nije dovoljno reći da je ova dihotomija prirodna i da ona samo ilustruje univerzalno važeći manihejski princip u kome moj duh predstavlja strane dobra, a moje telo i moje socijalno biće strane zla, nego povodom toga treba nešto i učiniti. Potpuno napustiti berzu ili povećati moju ulogu u njoj.

Friday, September 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 26. septembar 1983. godine.
 Kanibalizam kao načelo istorije.

 Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast sa drugom, jedan rod sa drugim, jedan sistem sa ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje, moraju tu bitku najpre dobiti sa sobom u svojim redovima.

Svakom spoljnjem ratu prethodi građanski. Svakoj spoljnoj pobedi, pobeda nad sebi sličnima. Svakoj gozbi van kuće, ručak u kući. Borba za opstanak uvek je najžešća među jednakima, jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka. First-Public-Acco

 Pre nego što zadobiju snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje. Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme. Ona je zato bazično kanibalska.

Thursday, September 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

23. septembar 1983. godine.
VII nastavak komentara Đilasovih memoara „Vlast“. 

Na strani 53 Zogović po Đilasu naziva naše nadrealiste „jaslarima“ zbog njihovog brzog konformističkog i koristoljubivog držanja prema novoj vlasti. Đilas drži da je to „suviše uprošćeno, jetko i čistunsko gledanje“. Zatim kaže:

„(...) Nadrealisti su prihvatili novi, komunistički poredak svesrdno,“ hoće valjda da kaže i iskreno, „kao negaciju primitivne i brutalne, balkanske čorbadžijske i skorojevićke buržoazije. (...)“ Not-In-The-Mood-For-Sanity2
 Ako je ta buržoazija bila uistini toliko primitivna, onda je morala biti primitivna i naša nadrealistička kultura. Ako je ta buržoazija bila toliko brutalna, šta reći za brutalnost onih kojima su nadrealisti tako brzo i tako spremno prišli.

Ako je ta buržoazija bila balkanska i čorbadžiska, onda je postupak nadrealista i brzina kojom su se prilagodili novim prilikama čorbadžiska brzina, brzina s kojom se čorbadžija prilagođuje novom tržištu i novim tržišnim okolnostima.

Ako je ona bila toliko skorojevićska, onda su nadrealisti bili najveći skorojevići u njoj, jer samo skorojevići potežu odmah za svakom novinom koja se na horizontu ukaže.

Wednesday, September 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Petak, 23. septembar 1983. godine.
VII nastavak komentara Đilasovih memoara „Vlast“.

Strana 46:

„(...) Andrić je držao neuporedivo laskavije pozdrave i zdravice nego Krleža, baš zbog toga što se prilagodio novom stanju kao tuđinac, dok se Krleža – uz svu kritičnost – upinjao da to stanje popravlja kao svoje. (...)“

Veoma ispravno poređenje, ne samo kad je reč o pozdravima i zdravicama, nego kad je reč uopšte o odnosu Andrića i Krleže prema našoj tzv. stvarnosti. Prvi je u njoj zaista bio tuđinac, koga je tamo odveo oportunizam i želja da bude ostavljen na miru, a drugi je toj stvarnosti pripadao čak i onda kad je već bio daleko i lično i duhovno od nje i kad je usled te udaljenosti potpuno zaćutao.

 Na strani 48. opisuje Đilas intervenciju Andrićevu povodom njegove slike koja je zajedno sa ostalim slikama bila izložena na Kalemegdanu godine 1951. na izložbi Narodno-oslobodilačkog rata. To je bila slika potpisivanja Trojnog pakta u Berlinu. Andrić posećuje Đilasa i moli ga da se on sa slike ukloni.

Đilas u tom smislu telefonira načelniku Političke uprave armije generalu Krajačiću, koji odvraća da će skinuti celu sliku. Dakle taj Andrić koji je toliko polagao na istoriju i sa toliko brižljivosti nastojao da je evocira, a s druge strane toliko vremena potrošio u arhivama da uđe u trag i onim izgubljenim činjenicama te istorije, ovde evo vidimo ga u inicijativi da tu istoriju falsifikuje kad je on u pitanju. Magician
 Komunistima, međutim, nije bilo naročito teško da to učine, jer su oni i kasnije to primenjivali i primenili upravo i sa Đilasom, u onoj poznatoj slici u Drvarskoj pećini, gde je sa sastanka Politbiroa na orvelovski način isečen i Đilas i Žujović i Aleksandar Ranković.

Tuesday, September 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 21. septembar 1983. godine.
 Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak 

Postavljam Hetriha za svoj pisaći sto, dajem mu ovaj intervju, koga ću mu posle izdiktirati u magnetofon, i ostavljam ga da ga pročita. Posle izvesnog vremena, on me zove, a u međuvremenu ja se bavim gostima, postavlja me na jednu stolicu, ispred vlastitog pisaćeg stola i kaže:

 „Ovo je sve lepo što ste napisali, ali sad ćemo početi da razgovaramo.“

I onda mi postavlja pitanja koja nemaju savršeno nikakve veze sa onim što sam ja ovde pokušao da napišem. Pita me o detinjstvu, o mojim prvim uspomenama, o mom poreklu, o mojim prvim knjigama, o životu, i imam utisak da razgovor, iako ga savršeno više ne pamtim, teče dobro i da postiže izvestan stepen autentičnosti, vrlo nužan u ovakvim intervjuima. Da Vinci Pošto sam ga nekada toliko puta gledao na televiziji, ovo je prva prilika da ga i lično upoznam. Hetrih očigledno spada u retku vrstu intervjuera koji sasvim spontano otvaraju razgovor, pa i sa tim razgovorom i vas, bez pritisaka, bez pitanja koja su očigledno neugodna, ali koja su iskrena, i koja vas prosto primoravaju prirodnim putem na iskrenost.

Monday, September 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak 

Urođeno je nepoverenje prema svemu što nama nije slično. Ksenofobija ne postoji samo kod domaćina, ona je kadkad jače izražena kod gosta. Postoje obično tri osnovne faze kroz koje se prolazi. Od bezuslovnog prihvatanja i hvaljenja svega, preko bezuslovnog odbijanja, kuđenja, takođe svega, stiže se do nekog kompromisa, nekog odnosa za koji držite da je objektivan, dok je on zapravo tek način da vam stvari budu lakše.

Ne verujem naime u prinudne objektivnosti, u toleranciju iz računa, a ni u saznanja koja se dobijaju u prolazu kroz nešto. S toga o svemu ovome govorim sa velikom nesigurnošću. Eto kad smo već kod nesigurnosti, mislim da je ona jedna od osnovnih osobina našeg stanja u tuđini.

Postoji ona opšta: nalazite se u stranom svetu koga ne poznajete, koga nikada nećete upoznati i koga verovatno usled osvete napokon i ne želite da upoznate, a od koga više ili manje zavisite. A onda iz te opšte izlaze druge, specijalne nesigurnosti.

Evo par trivijalnih primera u kojima se ona opšta može pokazati. U nastojanju da ažurno prihvatite pravila igre, po kojima je neuljudno biti radoznao, i sustežete se da sagovorniku postavite ijedno lično pitanje, osim da li je ponovo pokisao, ali kada se rastanete uviđate da ste čitavo vreme na njegovu inicijativu razgovarali o vama. Da on o vama sve zna, a vi o njemu da ni ovoga puta ne znate ništa, jedino da je možda opet pokisao. 08carryx

 Na pokretnim stepenicama metroa uvek se manijački, grčevito držim uputstva i desne strane, ali ne jedino zato što poštujem građanski red i znam da to olakšava promet, već i stoga što se plašim, što sam nesiguran, što znam da na pravom mestu u stvari nisam ni tamo gde stojim desno, a kamo li kad bih još i levo stajao.

 Što sam jednostavno out of place ovde. U beogradskom metrou svakako bih, makar iz zaboravnosti, stao levo i time pokazao da znam kako se nalazim među svojima, da sam in the right place, na mestu makar i ne bilo pravo.“

Friday, September 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak

 Tuđinu doživljavam kao jednu džinovsku prepreku među mnogim u sviom životu, samo pred njom ne gajim iluzije da je mogu savladati. Ta prepreka je poput planine sačinjena iz niza manjih prepreka, grebena. Ređam ih kako mi na pamet padaju. Jedan je jezik, čak i kad mislite da ga znate. Jezik je pogodan i za sporazum i za nesporazum. U Engleskoj pogotovu.

Koliko puta sam misleći da sam ljubazan bio tek neotesan. Druga prepreka je narav, temperament. Svi koji živimo u severnim, naročito protestantskim zemljama, znaćemo u čemu se ona praktično sastoji i u šta sve može čoveka uvaliti. Monk at the sea
 Treće su nasleđena životna shvatanja, socijalno vaspitanje, odnos prema državi, zakonu, vlasništvu, radu, novcu, prijateljstvu, braku, porodici, odgovornosti, moralu, itd. Zatim su tu različiti običaji, tzv. pravila igre u svim sferama života. Time je obuhvaćena i kulturna tradicija. Odnos prema smrti, na primer.

Ja lično nikada nisam ravnodušno mogao posmatrati lakoatletsku brzinu sa kojom se ovde beži sa još nepokrivene humke svog oca ili prijatelja. Ili se baš slepo držati pravila da izvesne teme nisu za konverzaciju, pravila po kojima ispada da je najbolja, naugodnija i najfinija konverzacija u kojoj se ni o čemu ne govori.

Thursday, September 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak 

Besnilo je, dakle, svet kakvim ga ja vidim. Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo svojim zdravljem. ’Besni smo mi’, kaže jedna ličnost romana, ’oni su samo bolesni’. Jer svi ljudi u romanu pate od nekog ličnog, ljudskog besnila, pre nego što podlegnu psećem. Ne, nije to vesela priča, ali šta je danas baš veselo i možda nije za one koji bi da se nadaju po svaku cenu.

Nada je dakako bitna, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svesna s čim se suočava - oživljuje, svaka druga – umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pevao jedan engleski pesnik – da svako zvono zvoni i za nas. TN-GhostlyAttendance32
 Ono o čemu smo do sada govorili može da posluži kao uvod i za Vaše pitanje o položaju i situaciji o čoveku u tzv. tuđini. Kad je u pogrešnoj civilizaciji čovek je nužno uvek u tuđini, svi mi živimo u nekoj tuđini. Samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne.

Tuđina u kojoj se ja trenutno nalazim samo je specifična zona one opšte tuđine u kojoj sam rođen. S obzirom da je za mene privremena ova, ne ona opšta i prava, koja je trajna, kako je ja osećam kao pisac manje je važno od toga kako je doživljavam kao čovek. Znate i sami neiscrpnost teme i ograničenost našeg prostora. Pokušaću zato prosto da nanesem nekoliko utisaka plodova ličnog iskustva.

Wednesday, September 06, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak 

Svoju ljudsku priču morali bismo početi ispočetka, morali bismo menjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces od prapočetka ljudske svesti, od pronalaska prve alatke, koja nam je zamenila ruke, a uskoro će i um i dušu, to je očito nemoguće.

Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, suštinske, pretpostavke naopake. Svim procenama, ispravkama, mi samo preoblikujemo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas bar kao način biti i dobro.

Verovatno je da nada, ako je ima, leži u nekom slučaju, nečemu što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti, a to da je eventualno spasenje u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a potom svakako i pokušati da ostvari – naša je šansa, jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja u prilici smo da vidimo i još gore da osetimo. aristotle-homer
 U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak.

Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi, kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće, reći uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.