Friday, August 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Kako su izvesni robijaši izašli na slobodu iako im red nije došao, i kako je oslobođen moj guru, iako ni on na redu nije bio 

Još jedan je čovek na misteriozan način pre roka izašao iz zatvora. Bio je to moj Guru. Nije umro, niti izvršio samoubistvo, nije ubijen, niti je nekog ubio da ga iz zatvora na sud izvode, pa ni poludeo, a ni pobeći, koliko vidim i poznajem prilike u kojima je tamnovao, nije mogao; nije, dakle, oslobođen kazne ni na jedan način koji je ovde zamenjivao šparno dodeljivana pomilovanja.

Pa ipak ga u robijašnici više nije bilo.

Bio sam već izašao iz podruma, pljuvao krv i spremao se za nišku bolnicu, kada sam jednog jutra došao do njegovog ležaja i u njemu zatekao nepoznatog čoveka.

– Gde je Guru? – upitao sam ga, jer sam prijatelja, najboljeg u zatvoru, tako i pred drugima zvao, a drugi su robijaši prihvatili nadimak, iako mu nisu znali značenje, pa je celom kazamatu bio poznat kao Guru, a ne pod svojim pravim imenom.

– Koji Guru? – obrecnuo se neljubazno.
Znao sam da su robijaši ujutru uvek neraspoloženi i netrpeljivi. Ako su imali ružne snove, jer su ih ovi izmučili. Ako su snovi bili lepi, jer su prekinuti.

– Čovek koji leži na ovom krevetu – rekao sam najpomirljivije što sam mogao.
– Ja ležim na ovom krevetu.
– Čovek koji je ležao na ovom krevetu? – ispravio sam se.
– Ja sam ležao na ovom krevetu!

– Ne mislim noćas – počeo sam da se nerviram. – Čovek koji je na njemu ležao sinoć?

Jer, sinoć smo na ovom krevetu sedeli i on mi je govorio o bednoj budućnosti moje „zatvorske istine”, koju sam smerao da objavim svetu, o mojoj nepažnji prema žrtvama rimskih kažnjeničkih rudnika, hunske najezde i katoličkih ubica Vartolomejske noći.

– Ja sam na njemu ležao i sinoć.
Okrenuo sam se, otišao i seo na svoj krevet. Zatim sam ustao, obišao celu rekonvalescentnu sobu, krevet po krevet, pažljivo osmotrivši sve ljude u njima, na njima i kraj njih, ali mog Gurua nisam našao.

Oko podne – u čemu sam do tada dan proveo ne sećam se – prišao sam jednom robijašu, koga sam smatrao srazmerno očuvanim i trezvenim, i upitao ga da li je video Gurua.

– Koga? – Gurua – rekao sam, zebući. – Ko ti je taj?

Opisao sam ga kao sredovečnog, iskusnog i mudrog čoveka, poznavaoca zatvora i istočnih tajni, koji je imao rak i zbirku retkog kamenja. FrenchRev_7
– Takvog nema – odgovorio je robijaš.
– Otkuda znaš da ga nema?
– Iz naše sobe svakako nije. Pogledaj u nekoj drugoj.
Poslušao sam ga. Sve do odlaska u dispanzer tražio sam Gurua.

Bez uspeha.
Samo sam ga tražio.
Nisam se više za njega raspitivao. Nisam smeo. Nisam ga našao. Vratio se verovatno na istok, u svetlost tmine, odakle je i došao.

Odakle je, možda, i moj pacov.

Thursday, August 25, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Kako su izvesni robijaši izašli na slobodu iako im red nije došao, 
i kako je oslobođen moj guru, iako ni on na redu nije bio 

Većina bekstava, uostalom, nije se obavljala iz zatvora, već ili sa spoljnih radova, gde su prilike češće, a striktna kontrola nemoguća, ili prilikom skupnog ili pojedinačnog transporta (u bolnicu, na novo suđenje itd., pri čemu majčin pogreb nije dolazio u obzir, jer vas na njega nisu puštali; u načelu, na robiji ste mogli prisustvovati samo sopstvenom). biglove
A to nas dovodi do bekstva na mah. Uzoran ste osuđenik, računate već i na pomilovanje, jer niste disciplinski kažnjavani, nikad ni u čemu zabranjenom uhvaćeni – niste ni mogli biti, ništa zabranjeno niste radili – na bekstvo nikad niste pomišljali – uostalom, ni kuda bežati nemate – a onda, jednog vam se dana ukaže iznenadna prilika i vi je, bez trena razmišljanja, njome kao da ste hipnotisani, koristite.

Bežite, hvataju vas, naravno, jer pripremljeni niste ni duhovno, ni fizički, ni tehnički, nikakvih planova nemate, i sada valja isledniku, a i sebi najpre, reći zašto ste, kojeg boga, bežali kada vaši robijaški izgledi uopšte nisu bili rđavi. To vam ne uspeva, ni tada, ni do kraja života.

Wednesday, August 24, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Kako su izvesni robijaši izašli na slobodu iako im red nije došao, i kako je oslobođen moj guru, iako ni on na redu nije bio 

Oni koji se odlučuju čine to odmah, čim se kapija za njima prvi put zatvori. I nalazimo ih, takođe, najčešće među robijašima kojima bekstvo nije prvina. Kao da se u njemu krije neka opojnost, halucinogena tvar koja vas zauvek zarobi, te ko ga jednom pokuša, pogotovu u njemu uspe, iako su ga uhvatili i u zatvor vratili, pokušaće ga svakako ponovo.

Mlađi se robijaši, prirodno, pre odlučuju nego stariji, a kriminalci pre nego politički, premda za 1949. to i nije sasvim tačno.

Profesionalni kriminalci u načelu nikad ne beže. Znam samo jedan slučaj, ali je on nastao pod dejstvom specijalnog faktora. Obijač u pitanju sklonio je, posle pohare stana nekog beogradskog diplomate, veliku količinu stranog novca na mesto koje policija, uprkos primene Trećeg stepena na saslušanjima, nije mogla otkriti. Pobegao je, pokupio pare i nestao preko granice. Zatvor je ponovo zaglavio u Parizu, gde je znatno doprineo lopovskom renomeu samoupravne i nesvrstane Jugoslavije.

Beže uglavnom amateri, kriminalni bašibozuk, i lopovi ad hoc, oni što kradu samo jednom, a i tada neuspešno.

Ubice takođe retko bekstvo pokušavaju, a kad se na njega odvaže, čine to zbog nesvršenog posla, ako ubili nisu sve što su smerali.

Obične građanske krivice mogu bežati jedino iz razloga koji su u potpunosti van robije. Zbog žene koja ih vara, recimo, a ponekad iz krajnje bizarnih razloga. U Nišu sam sreo robijaša koji je tamo vraćen posle bekstva izvršenog u cilju prisustvovanja krštenju svog prvenca. Atomic_Slice
Politički krivci, uglavnom četnici, bežali su ako su bili sigurni u jatake, ali su većinom, zahvaljujući upravo tim jatacima, u zatvor i vraćani. Ostali, samo ako su imali neku mogućnost da se prebace u inostranstvo.

Tehnika je bila različita i poznata još od pradavnina. Pošto su zatvori uvek bili manje-više isti, i bekstva su bila ista ili vrlo slična.

Tuesday, August 23, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Kako su izvesni robijaši izašli na slobodu iako im red nije došao, 
i kako je oslobođen moj guru, iako ni on na redu nije bio 

Znam da od svih robovskih, zarobljeničkih, zatočeničkih, logorskih i robijaških tema čitalac priču o uspelom bekstvu najviše voli, ali se zavaravati ne treba.

Bekstvo s robije veoma je retko.

Uspelo bekstvo, mislim. Pokušaji su u malo većem statističkom broju mogući, planova svakako od svega ima najviše, ali sve to je u bednoj nesrazmeri s uspehom. Pa i s izgledom na uspeh.

Naročito ovo važi za tamnice tzv. „visoke sigurnosti” i „specijalnog obezbeđenja” (specijalke), kakva je Sremska Mitrovica bila odmah po ratu. Iako je KPD Niš u tom pogledu bio mnogo pogodniji, ne može se pohvaliti da je te pogodnosti kako valja iskoristio, pa se sme reći da je odustajanje od bežanja pre stvar volje samih robijaša nego što je posledica savršene kontrole njihovih čuvara. Atlantis
Na bekstvo se prosečan robijaš teško odlučuje. Sama robija najčešće za odluku nije dovoljna, pogotovu ako nije dugačka. A dugačka ne deluje odmah. Ne dovodi smesta do ideje o bekstvu. Ona se javi tek kasnije kad tamničko

Vreme počne delovati, kad se ona otegne i čovek izgubi ubeđenje da će s nje živ izaći. No, tada se u stvar meša paradoks. Kad ste ovamo došli, bili ste još mladi, snažni, vitalni. Niste znali gde ulazite i nije vam se bežalo. Sad znate, ali više ne možete. Nemate više ni godine, ni snagu, ni vitalnosti.

Monday, August 22, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Enciklopedija robijaške smrti 

Više puta sam na njoj doživeo smrt, u niškoj bolnici prisustvovao umiranjima, a kao administrator učestvovao u tzv. procesuiranju leševa. Zakon nije dopuštao njihovo oslobođenje, odnosno uručenje porodicama. U pitanju nisu jedino posmrtni ostaci političkih neprijatelja, čiji se pogreb, već i brojem prisutnih, mogao pretvoriti u neme demonstracije protiv režima. Na slobodu nisu puštani ni leševi kriminalaca. Sahranjivani su na zatvorskom groblju, na način koji je, izgleda, i danas nepoznat. Opela ni pomena nije bilo, a ni oznaka na grobovima. U izvesnim zemljama takvi se leševi predaju porodicama tek kada pod zemljom izdrže i ostatak „ukradene” kazne. Kazna se tako prostire i preko groba. Ne znam kako s tom lepom idejom pravde kod nas stoji.

Leševe smo opremali noću, posle zaključavanja, na polumračnom praznom i hladnom prostoru ispod glavnog stepeništa bolnice. Oni nisu udešavani. Nisu prani, niti je s njih uklanjana grimasa smrti. Poneki put to i nije bilo moguće, jer smo „opremanje” mrtvaca iz raznih razloga, ponekad i robijaške nebrige, počinjali kasno, kad je rigor mortis već skamenio sve muskule na licu. Sećam se muka što su ih naši bolničari imali s lešom nekog bankarskog činovnika, koji je bio tvrd kao kolac. Posmatrao sam s vrha stepeništa kako ga bolničar, mučki mu majku tvrdoglavu kunući, pesnicom po bradi udara ne bi li mu zaklopio razjapljena usta. Preodevani su, dok smo radeći bezdušno neutralno ćaskali o vlastitim problemima, u njihovu civilnu odeću, donetu iz prijemnog odeljenja, i trpani u tesne sanduke.
Iza maske bezdušne ravnodušnosti krio se strah.Sanduci od jedva otesane čamovine rađeni su u zatvorskoj stolarskoj radionici. Nijednom nije dodavan krst. Tako su vernici postajali ateisti, ali je njima sada to bilo svejedno. Bili su na slobodi. Atlantean Plate
A ipak, kazna se prostirala i preko groba. I ne samo zato što su njihovi posmrtni ostaci ostajali u zatvoru već i zbog naših nesećanja, zbog – tabua. Ona nije obuhvatala samo, razumljivu uostalom, ravnodušnost uprave, već i našu robijašku. I jedni i drugi jedva smo čekali da se svojih mrtvih otarasimo. Srećni besmo kad bi najzad došli da ih iz kruga iznesu. Time su ih iznosili iz naših sećanja, naše savesti.

O mrtvima se nije govorilo. Na mrtve se nije mislilo. S mrtvima se nije živelo.

Mrtvi na robiji bili su zaista mrtvi.

Što stari Heleni vele: „Elefteros ke nekros.

SLOBODNI I MRTVI.

Friday, August 19, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Enciklopedija robijaške smrti 

Načelno su mogući sledeći uzroci:

1. Smrt usled hronične neizlečive bolesti s kojom se u zavod ušlo. Izvestan procenat zatvorenika patio je od težih hroničnih smetnji, vezanih uglavnom za srce. Zatvor sa mnogobrojnim stresovima, pritiscima, hroničnim strahom nije mogao ostati bez posledica. Otporna snaga tela bila je mala i s godinama u opadanju. Ako je i volja za životom izostala ili je zatvorenik pogođen bio nekom spoljnom nesrećom (smrt najbližeg u porodici), predavao se i ubrzo umirao.

2. Smrt usled bolesti koja se u zatvoru dobila, a nije pravovremeno lečena (zbog opstrukcije uprave ili, u Mitrovici, ljudoždersko-srbožderske samoinicijative dr Lanjija), pa prelazi dopuštene granice prirodne i delom ulazi u kategoriju ubistva. Standard na granici životarenja, osobito ako nije podržavan od kuće, uz težak prisilni rad, iscrpljivao je osuđenikov organizam i činio ga otvorenim prema bolesti, od kojih je tuberkuloza bila najčešća. Neadekvatno lečenje ili njegovo potpuno odsustvo proces su ubrzavali i dovodili do smrti.

3. Smrt kao posledica rđavog tretmana (premlaćivanja, izgladnjavanja, a u Mitrovici stručno maroderske pomoći dr Lanjija itd.), što je ravno ubistvu. U pojedinim slučajevima primenjivala je lokalna Udba ili, samoinicijativno, ključari teror nad osuđenicima, čije su posledice ponekad bile infaustne. Afere su zataškavane. Najviše što se stražaru okrivljenom za teško prekoračenje ovlašćenja moglo desiti jeste premeštaj u drugi zavod.

4. Smrt usled starosti. Svi su procesi u zatvoru usporeni, osim starenja. Ono se ubrzava. Na robiji kosa sedi brže, koža brže gubi svežinu i čula ranije otkazuju. Mladići se brzo pretvaraju u sredovečne ljude, sredovečni ljudi u starce, a ovi još žurnije u leševe.

5. Smrt pri bekstvu, takođe oblik ubistva, no, recimo, donekle „zakonitog”. Bekstva su, nažalost, retka, a za uspešno sam još ređe čuo. Ubistva pri bekstvu tako postaju prilično nepotrebna. (Kada bekstva nema, kako nekog pri bekstvu ubiti? Znam, naravno, da je i to moguće, ali zato nije potrebno bežati. To se može i u svakoj ćeliji obaviti.)

Za samoubistva su zgodni prozori bez rešetaka. Čovek se kroz njih jednako dobro mogao baciti kao što se mogao gurnuti i ostaviti nas da se i dan-danji pitamo što se od tog dvoga desilo generalu Nediću i ministru Masariku. I šta je stvarno bilo sa Andrijom Hebrangom. Stand-Off2
6. Smrt usled nesrećnog slučaja na radu. Radni su uslovi bili primitivni, zaštita nepostojeća. Povrede su česte, pa i smrtne.

7. Smrt kao posledica unutrašnjeg obračuna, pri čemu valja razlikovati ubistvo iz javne odmazde (nad cinkarošima), privatne osvete i robijaškog afekta (intenzivnijeg, ako se i kad se ispolji, nego kod slobodnog čoveka, ali, u načelu, više pod kontrolom).

8. Samoubistvo, o kome je već bilo reči. (Samoubistvo ovde valja uzeti kao vrstu posrednog ubistva, jer, u krajnjoj liniji, uprkos neposrednim razlozima, u kojima robija ne učestvuje, uzrok mu je upravo ta robija.)

Thursday, August 18, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXIII deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Enciklopedija robijaške smrti 

Naučnik koji se zalagao za tanatologiju, nauku o smrti, Louis-Vincent Thomas (Toma), klasifikujući u svom delu Antropologija smrti njene forme, u jedan od oblika društvene smrti uveo je proterivanje iz zajednice. ( L. V. Toma, Antropologija smrti, Prosveta, Beograd 1980, II tom, str. 78.) U najradikalnije oblike takvog progonstva legitimno ulazi vremensko lišenje slobode.

(Paradoksalno, međutim, smrt na robiji, koja je prevremeno oslobođenje od kazne, neka je vrsta pobede nad njom i prvobitno dosuđenom društvenom smrću. Jedna se smrt drugom smrću supstituira i, jednovremeno, nadvlađuje. To mi je dopustilo da i nju uvrstim u poglavlje koje govori o oslobođenju od kazne.)

Tako se smrt prikazuje kao zatvaranje bez njenih finalnih posledica, a smrt kao zatvor bez njegovih inicijalnih uzroka. Ponekad, u uzrocima i posledicama, s njima, kao u nemačkim koncentracionim logorima ili sovjetskim sibirskim lagerima.

Premda poslednji nisu predviđeni za anihilaciju osuđenika, ubrzo ovima postaje jasno da će dugotrajan, redovno produžavan boravak u nepodnošljivim uslovima imati, najzad, isto dejstvo kao i znatno brži metak u potiljak. Samrtnička atmosfera proširuje se tako i na vremenske kažnjenike, žrtve društvene smrti. The-Postmortem-On-The-Genev

U Sremskoj Mitrovici, godine 1949, ova je atmosfera postignuta strahom od mogućeg rata sa Sovjetskim Savezom i posledica koje bi nastale po osuđenike.

Verovalo se da će bolesni a bezopasni biti otpušteni – mada u Mitrovici takvih nije bilo – da će se neizvestan broj mlađih a bezopasnih ljudi, osuđen na niže kazne – mada je ovakvih u Mitrovici takođe jedva bilo – regrutovati u kažnjeničke bataljone, a deo opasnih transportovati u unutrašnjost zemlje (Bosnu), ali da će i mladi i stari a najopasniji „neprijatelji naroda” biti u prvom jarku jednostavno postreljani.

Koliki je bio robijaški mortalitet u tim poratnim godinama nisam mogao ustanoviti. Statistike ne postoje, ali ako su sačuvani mitrovački registri, do broja bi se moglo doći. Ono što bi i tada bilo nemoguće jeste utvrditi od čega su ti osuđenici pomrli.

Wednesday, August 17, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Tabu robijaške smrti i robijaškog samoubistva 

Najčešći motiv nalazimo u priči Dragog Stojadinovića. No, mora se istaći da on ovde nije čist, nije robijaški u strogom smislu te reči. Stojadinović je upleten u istragu obavljanu nad advokatom Subotićem, prijateljem porodice, nad njim se vrši policijska presija da potvrdi njegove navodne ustaške veze, i njegovo je samoubistvo pre istražno nego robijaško.

Ono odgovara samoubistvima pod istragom. Mladićevo takođe. Kada i druga analiziramo, primećujemo da gotovo i nema samoubistava kojima bi samo robija, sa svojim normalno nemogućim uslovima i ograničenjima, bila dovoljan razlog. Uvek opažamo dodatan.

On ne mora, kao u dva prethodna primera, biti toliko jak da tip samoubistva prenese u sasvim drugu kategoriju, ne mora uopšte biti naročito jak. Neko izvanredno pogoršavanje ličnog života – koje ne potiče s robije – neočekivana vest, potresno otkriće, nezaslužen udarac spolja, mogu predstavljati minimalnu razliku između volje za životom i odluke o njegovom prestanku.

U tom se pogledu zatvorska samoubistva ne razlikuju mnogo od onih na slobodi.

Pa ipak, procentualno, na robiji ih je manje nego napolju. Čini se kao da je životna energija robijaša, izložena iscrpljivanju, pronašla nove izvore napajanja i obnove, nepoznate slobodnom čoveku.

Čak i u logorima smrti samoubistva su retkost, a čine se isključivo u teškom duševnom rastrojstvu.

Meni se čini da je to prirodno. Čovek na slobodi ima mogućnosti da bira između bezbroj vrednosti koje će do kraja štititi, ako u ugrožen položaj bude doveden. Njihov ga broj zbunjuje, dovodi u dileme, primorava na izbor. U tom metežu frontova gubi orijentaciju i smisao za proporcije.

Više ne zna da li je važnije odbraniti čast ili životne izglede, ličnost ili porodicu, načela ili njihove pojedinosti, dostojanstvo ili prijatelje, istinu ili profesionalne mogućnosti, imovinu ili život. The-Professor-Of-Anti-Semit
Robijaš ne poseduje toliko vrednosti, i utoliko je u lakšem položaju od slobodnog čoveka. Oduzeli su mu i čast i dostojanstvo (za ovo drugi ne moraju znati); i ličnost i porodicu; i izglede i mogućnosti; i prijatelje i imovinu.

Načela, opšta i u pojedinostima (ako poslednje nije izdao), i istinu su mu, naravno, ostavili – čak i ako ih se odrekao – ali s njima, ukoliko se robijanja tiče, može obrisati tur. I, dabome, ako ga obesili na vreme nisu, ostavili su mu život. Osim njega, on nijedne uistinu svoje vrednosti nema.

Ostao mu je samo taj goli život.

Pa, zar će i njega dati?

Sve su mu oteli, zar će to jedino što mu je preostalo pokloniti?

Tuesday, August 16, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Tabu robijaške smrti i robijaškog samoubistva 

Istraga je vođena i povodom samoubistva mladića u susednoj ćeliji. Jedan od njenih pravaca, naravno, ticao se motiva, premda su oni svakom morali biti jasni. Čovek jednostavno nije mogao da izdrži torturu.

(Ona nije morala biti fizička. Dragog Stojadinovića, u vreme pritiska na njega da obedi advokata Subotića za ustaštvo, niko ni takao nije.)

Drugi se bavio zagonetkom konopca. Kako je do njega došao? Hermetički život što ga je vodio nije mu dopuštao dodir sa drugim zatočenicima, pa ni sa nama u najbližem susedstvu. Viđao je jedino stražu. Ergo, samo mu je neko od stražara konopac mogao doturiti.

U toj tački razvoja islednih premisa stvar je najednom postala nadasve ozbiljna, jer dok se kretala samo oko sudbine jednog osuđenika, nije to mogla biti. Svi su ključari II zgrade suspendovani i isleđivani. Ništa se nije ustanovilo. The_Purple_Finger
Neposredne posledice mladićevog „oslobođenja” bile su za II zgradu teške. Pojačana je noćna kontrola, a „pretresi na prepad” vršeni u kraćim intervalima nego do sada. Novi stražari, zaplašeni sudbinom prethodnika, behu bezdušniji i nepoverljiviji nego prvi.

Ako je strah od smrti jedina antropološki pouzdana činjenica koja se u vezi s robijaškom, bez nenaučnog nagađanja, može ustanoviti, legitimno je pitanje zašto se, uprkos tome strahu, ljudi na robiji ubijaju?

Ovde mislimo, pre svega, na samoubistvo kao bekstvo od kazne, kao oslobođenje.

Monday, August 15, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Tabu robijaške smrti i robijaškog samoubistva 

Jedna istina povezuje sve tamnice sveta. Smrt je u njima nešto što ne privlači pažnju, u svakom slučaju ne takvu kao na slobodi. Smrt se brzo događa i brzo zaboravlja. Žurba u brisanju umiranja iz robijaškog pamćenja uzima ponekad okrutne vidove usiljene ravnodušnosti i bezočan tempo prividne poslovnosti.

I ne jedino što su administrativne radnje oko smrti, pogrebne ceremonije pogotovu, tamničkim propisima svedene na protestantski, pa i pasji minimum, već i stoga, pre svega stoga, što uprava i robijaška populacija imaju prema smrti u zatvoru podjednako divalj i primitivan tabu odnos.

On je, naravno, do izvesne mere pojačan činjenicom da je robijaško društvo – i robijaši i njihovi čuvari – artificijelna, slučajna, ni krvnim, ni konvencionalnim sponama povezana tvorevina, plod okolnosti, od kojih je većina nesrećna i neželjena, pa u kojoj se odsustvo nekoga ne oseća tako tragično kao na slobodi, gde su sve te veze u punom dejstvu.

No, da li je to jedini razlog? Ne slažu li se robijaši i njihovi tamnički patroni u još jednom osećanju? Uprava zna da je svaka smrt između ovih zidova njihova smrt, smrt što bez tih zidova, i njih, dakle, možda ne bi tako rano nastupila, a robijaši znaju da je to i njihova smrt, premda ih ovom prilikom neće sahraniti.

Duboko sam ubeđen da demonstracije građanske neposlušnosti preko nečijeg ukopa u zatvoru nisu nemoguće, pa i da je pokojnik podlegao javnim policijskim brutalnostima, batinama, a svečan pogreb da je od vlasti dopušten. Malo bi ljudi obe strane u takvom kotežu s cvećem koračalo. Svi bi sedeli po svojim ćelijama i kancelarijama, potopljeni u misli ili alkohol. Uprava bi se osećala skupom najamnih ubica, robijaši njihovom idućom žrtvom. The-Sordid-Godless-World-Of

Samoubistvo, za razliku od smrti, ma bila izazvana težinom robijanja, ima drugi status. Ima ga i na lokacijama gde je smrt osuđenika jedina svrha zatočenja. No, to je usmrćivanje na koje pravo ima jedino država, ekskluzivno njen viši „državni razlog”.

Neovlašćeno otimanje tog prava od kažnjenika, korišćenje slobodne volje tamo gde se ona poriče, gde je upravo to poricanje suštinski sastojak kazne, smatra se najtežim kršenjem tamničke discipline, ravnim uspelom bekstvu. Esesovci nisu logoraše ubijene u bekstvu sahranjivali, već su ih vraćali u žice i njihova tela izlagali na javnom mestu.

Friday, August 12, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Priča o konopcu i tronošcu 

U II zgradi Sremske Mitrovice jutrom smo iznosili kible. U nužniku smo ih praznili i prali. Pre toga dežurni ključar je prolazio pored naših ćelija i otključavao nam vrata. U međuvremenu mi bismo se spremili i s kiblama stali iza njih. Na njegov poziv izlazili smo i poređali se ispred. Na drugi znak odlazili smo jedan iza drugog u kupatilo i nužnik. Tako smo učinili i tog jutra. Vrata pete ćelije od moje ostala su i na drugi znak zatvorena. Ključar je otvorio vrata i pogledao u ćeliju. Ono što je video toliko ga je zbunilo da je otrčao, zaboravljajući da vrata zaključa. Iskoristili smo njegovo odsustvo i ušli u samicu.

S konopca, obešenog o zaboravljenu kuku za lampu, nasred samice visio je nag čovek. Na podu je ležala oborena kibla, na koju se popeo da proturi glavu kroz omču. Iz kible je iscurio izmet i beton pokrio smradnom ugasitosmeđom skramom. Njime je preko belog zida tek okrečene ćelije bilo ispisano:  
Ne mogu više. Black & White Eagle

Osuđenik je bio modar u licu, mrtav svakako dobrih nekoliko časova. Niko ga nije poznavao. Danima je držan incommunicado, izvan dodira sa bilo kime osim sa islednicima. Puštan je u nužnik i kupatilo kad smo mi već bili u svojim ćelijama. Očevidno je da se nalazio pod pritiskom Udbe i da ga više nije mogao izdržati.

Bilo je to moje prvo iskustvo sa samoubistvom. Docnije ih je bilo još. Ljudi su s visećih mostova II zgrade skakali na beton u holu. Uprkos tome, žičana mreža iznad ograde, koja bi takve skokove onemogućavala, nikad nije razapeta. Ljudi su sekli vene, vešali se, trovali i ubijali na sve načine putem kojih su mogli izaći s robije i ponovo steći izgubljenu slobodu.

Thursday, August 11, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Priča o konopcu i tronošcu 

No, ne govorimo više o tome. Uzaludno je. S ludilom je kao sa svakom stvari na ovom kurvinskom svetu. Nije – pouzdano. Ili imate sreće, ili je nemate. Ili ćete s njim izaći na slobodu, ili ćete samo promeniti zatvor. Drugo sam nešto hteo reći. U priči o čoveku koji je umeo da leti, pored mnogo ludila, ima i malo elemenata samoubistva.

Sada ćemo čuti priču u kojoj ludila nema nimalo, ali zato ima mnogo samoubistva.

Ujak moje supruge, bivši narodni poslanik Radikalne stranke, suvlasnik i direktor Vremena, brat premijera dr Milana Stojadinovića Dragi Stojadinović, bio je u vreme mog boravka u Mitrovici, pošto je osuđen na smrt, pomilovan na 15 godina, i u zavod doveden, izložen pritisku beogradske Udbe da svedoči u projektovanom procesu predratnom prijatelju advokatu dr Slobodanu Subotiću, jednom od pravnih savetnika branitelja na našem procesu.

(Većina advokata na našem procesu imala je neprilika sa vlastima, a Slobodan Subotić i Veljko Kovačević su i suđeni. Revolucionarno pravosuđe stajalo je na stanovištu da je svaka pravna odbrana na političkom procesu solidarisanje sa optuženim, pa je govore advokata u korist klijenata tretirala kao „neprijateljske nastupe na javnom mestu”, kažnjive paragrafom 133 Krivičnog zakonika. )

Optužba protiv njega išla je u red suludih policijskih kombinacija koje su vodile računa jedino o trenutnim političkim potrebama (u ovom slučaju o uklanjanju nepoželjnih ljudi iz javnog života), ni najmanje o tome da inkriminacije, ako već istinite ne mogu biti, budu barem logične. Bio je, naime, okrivljen za saradnju s ustašama, iako su mu ustaše na svirep način ubile oca, sveštenika iz Like. Dragi Stojadinović je odbio da svojim svedočenjem ovu tvrdnju podupre.

Dragom Stojadinoviću je, očevidno, Partija odredila visinu kazne. Osudila ga je na smrt, potom pomilovala. (Uostalom, imao je sreću, jer da su ga u Beogradu prvih dana zatekli, figurirao bi kao jedno od počasnih imena na prvom novembarskom spisku pogubljenih 1944, na kome je bio i moj tast.) Partijske presude bile su onda ozvaničen manir u socijalističkom pravosuđu.

O njemu Milovan Đilas, na str. 36 i 37 knjige Vlast, piše: „Tito je rekao pomalo jetko ali nepokolebljivo: Dragoljuba” (Jovanovića, vođu Zemljoradnika u okviru Narodnog fronta. – Primedba B. P.) „treba uhapsiti. – Ranković je primetio: Teško mu je naći krivicu. – Tito: Krivicu mu treba stvoriti ako je nema. Ja sam na to ćutao...

Kazne iz najvažnijih suđenja Ranković je predlagao Politbirou, odnosno vodećoj četvorki: Tito, Kardelj, Ranković i ja. Nikada nije bilo veće diskusije... Najveći, ogroman broj presuda je na taj način tretiran u republičkim i lokalnim voćstvima... Taj način, taj mehanizam veoma je ličio na onaj u staroj kraljevskoj Jugoslaviji. Sud za zaštitu države donosio je predlog kazni u dvor na odobrenje. S

ama procedura u Sudu za zaštitu države bila je korektna, bez podmetanja. Ali, bilo je i razlike: u kraljevskoj državi je po pravilu samo jedan sud – sud za zaštitu države – izricao političke presude, dok je na to u novoj državi bio obavezan svaki Okružni sud. Zbog toga u kraljevskoj Jugoslaviji sudstvo, sem pomenutog suda, nije bilo pod kontrolom političkih faktora, bilo je nezavisnije, nasuprot stanja u novoj državi...” abbasispopularfrontfor

Stavljen je u samicu i izložen šikanama. Ovo je njegova priča o posledicama:

„Toga fatalnog dana, 13. avgusta – bila je subota – pod utiskom uverenja da više ništa ne može da mi pomogne, odlučio sam da svemu učinim kraj. I do tada sam o tome mislio, ali sam se kolebao, nadajući se nekom drugom izlazu, a i u strahu od posledica koje bi moje samoubistvo imalo na zdravlje majčino. Ona, naime, nije znala da sam ja na robiji, mislila je da sam s bratom u Južnoj Americi.

Sada sam postao svestan, koliko sam uopšte svesno mogao razmišljati, da mi predstoji ili samoubistvo ili pomračenje uma. Ostalo je samo pitanje kako nameru da izvedem. Ideju mi je dao slučaj čoveka s nadimkom King-Kong. On je bio vođa pokreta otpora u Holandiji, ali, istovremeno, agent nemačke obaveštajne službe, kriv za stradanja mnogih rodoljuba. Posle rata je otkriven i uhapšen.

Wednesday, August 10, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Priča o konopcu i tronošcu 

Prethodna priča posvećena je ludilu kao načinu oslobođenja od kazne i robije, u koje bih mogao uvrstiti i druge bizarne uzorke pomračenja uma, sabrane u Jedinici I mitrovačke zgrade, a onda s nama marvenim furgonima transportovane u Niš.

Ludilo nije bila nikakva prečica slobodi, slična smrti. Ono nije uvek ni uspevalo da čoveka oslobodi robije, iako ga je, u međuvremenu, uspešno oslobađalo razuma. Da li je ludak oslobođen robije ili je, i lud, još na njoj, zavisilo je najviše od izbora tipa sumanutosti. Ako ste, na primer, uobrazili da ste Napoleon Bonaparta, jeste li oslobođeni robije ili niste zavisilo je od toga koje ste njegovo vreme, koji deo biografije trenutno izabrali da ponavljate.

Jer, ako ste bili Napoleon u pohodu na Moskvu, ma iz nje po ciči zimi kočijama bežali, još ste bili imperator, i što je najvažnije – na slobodi. Ali ako ste imali nesreću da poludite na njegovoj zatočeničkoj sudbini, bili ste tek „uzurpator u zatvoru”, a to što robijate na Svetoj Jeleni, a ne u Sremskoj Mitrovici, činilo je ništavnu razliku.

Jer, glavna razlika između zatvora i slobode izostala je. Jeste da su s vama, dok vas u realnosti mlate da vas stišaju, i oca vam ludačkog, robijaškog jebu kao ludaku, u tom vašem ludilu, i pod njegovom suverenom protekcijom, mnogo bolje postupali, premda vas je kivni engleski guverner pomalo i kinjio, i hranu ste, dok ste u realnosti kusali naš mitrovački tamnički izmet, u svom ludilu znatno bolju imali, ali zatvor je zatvor, i to nije nikoje stvarno oslobođenje. abeautifuldayinnewyork
Ludaci nisu iz zatvora puštani. Upravo zato što se nije verovalo da su zaista ludi. Ko bi pametan hteo da ostane u zatvoru? Oni, dakle, koji to nisu hteli, nego su se na ludilo vadili, nisu mogli biti ludi. Odnosno bili su, ali samo zato što su pametni, pa tako nekvalifikovani za otpuštanje po osnovi duševne poremećenosti. (Kvaka 22)

Tuesday, August 09, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 

Priča o robijašu koji je umeo da leti Niko ih nije mogao objasniti. Dugo sam o njima mislio, dok uz pomoć njegovih noćnih letova, na kojima je uvek bilo dovoljno svetlosti, nisam našao objašnjenje. Bila je to prva noć u kojoj nije video kuda leti. Kada se s nečim tvrdim i neprobojnim sudario, nije znao da je to zemlja. ablogsstruggle

Mislio je da je udario u zatvorski zid.

S njim sam doznao da je i ludilo način da se iz zatvora izađe. U svakom slučaju, brži od pomilovanja.

Monday, August 08, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 
Priča o robijašu koji je umeo da leti 

Zgrozio sam se.
– Zašto, zaboga?
– Bio sam gladan – odgovorio je jednostavno.

O svojim noćnim aeronautičkim iskustvima pričao mi je tako živo da nisam mogao ne poverovati u ozbiljnost njegovog doživljaja. Pitao sam ga kako se snalazi noću. Ptice, naime, noću ne vide dobro. One love danju, a noću, osim sove, spavaju.

– Ja sam čovek. Nisam ptica – objasnio mi je uvređeno. – Osim toga, noć je ovde. Tamo gde letim uvek je dan.

To je, naravno, znatno olakšavalo snalaženje na nebu, premda je još ostajalo nejasno kako se na istoj teritoriji istovremeno mogao prostirati i mrak i svetlost.

Razumevao je indignaciju uprave njegovim pokušajima da leti. Ona se bojala da ne pobegne, zauvek ne otprhne. Nije verovala obećanjima da će se vratiti, pa mu zato za letove nije davala prilike. Mislio je da i nije toliko posredi neverica u njegovu reč koliko nešto ozbiljnije.

– Neverica u tvoje letenje? – pitao sam ga.
– Ma ne! Znaju oni da ja to mogu, nego se plaše da ne krijumčarim robijaška pisma.
– Pa – rekao sam – ne bi mogao odbiti. Pogledao me je uvređeno.
– Mogao bih! Ja nisam golub pismonoša. almost_there
Uprava je dala nalog sobnom starešini da na njega pazi, a ovaj zadužio nekoliko robijaša da ga nikad iz vida ne ispuštaju. Oni, razume se, svoj zadatak nisu ozbiljno shvatali. Verovali su da je mladić lud i da u njegovom uobraženju nema pokušaja da uz pomoć fingiranog pomračenja uma izvojšti oslobođenje. Ovaj „vazduhoplovni vid” manije činio im se preteranim da bude i lažan.

U zatvoru važi nepisano pravilo: ma kakvu ulogu robijaš preuzeo, morate mu u tome pomoći, morate mu verovati. Ali, kao i većina ludaka koje sam poznavao, i on je bio natprosečno inteligentan, te je naslućivao da mu se ne veruje. To ga je još više učvršćivalo u nameri da svoje letačke sposobnosti javno dokaže.