Thursday, November 27, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

 1. januar 1959.

Gad je seme čudne biljke.
Posejano ne daje plodove nego opet seme gada.
Seme gada slatko na jeziku i gorko u stomaku.
Gad raste na svakom zemljištu, ne zahteva naročitu klimu.
Gad se kratko vreme posle setve mora negovati.
Posle gad buja sam od sebe.
Zakopan u suhom pesku gad daje plodove i posle više godina.
U XX veku gad se dobija sintetički.
(Stručnjaci tvrde da je veštački gad ukusniji i hranljiviji od prirodnog.)
Hemijska formula pomoću koje se dobija biljka gad je državna tajna, ali za nju znaju zanesene lude.

Četvrtak, 1. januar 1959.

Novogodišnja grimasa. Postoji jedna novogodišnja Grimasa, koja se iskustvom cepljena, sa generacije na generaciju, veša o lice da bi u ponoć dostigla maksimum emfatične iskeženosti. Tako iskrivljena u biološku ushićenost činjenicom da smo i verovatnoćom da ćemo biti, ostaje Grimasa sve do jutra kada se nalik na urođenički idol pronese gradom u povorci svojih mehaničkih blizanaca: da bi se međusobno poredili, ali i podržali u zanosu.

Jedna usamljena Grimasa spontano se ispravlja, kao da njena pozajmljena veselost curi kroz sito tišine što je opkoljava, kroz nečovečnost što je samoćom obogotvoruje. Dve imitiraju jedna drugu i u toj se uzajamnosti produžuju, ali tek u mnoštvu može biti održana ona bezrazložna ushićenost za koju smo se, sa uzvišenom naivnošću magaraca, danima pripremali. Usamljen čovek je uvek i neveseo čovek.

Osećanje sveta mu je elementarno i on će napušten ili povučen uvek dočaravati sisara uhvaćenog u klopku kakve, gromovima uzdrmane, prašume. Nada ga neće naoružati radošću čak i ako ga snabde strpljenjem; nova vera mu neće nadoknaditi bivše vreme propadanja; spasenje će mu uvek za dlaku zakasniti i on će sa mržnjom posmatrati kako ono dolazi za druge, nikad, doduše, ne viđene, ali u netrpeljivosti zamišljene ljude, ili samo zato da pokaže kako postoji i kako je bilo propušteno; ni cilj neće uspeti da nađača sumnju i naseli sve praznine koje on donese sobom ili mu ih iskustvo otvori na mnogim vrhovima njegove istorije.

Ne, neće novogodišnja noć biti jutro neke sjajne Obnove, neke autogeneze u čijim će plodovima jednom možda naći on zakasnelo opravdanje za svoju setu. Usamljen čovek je Bog iznenađen pred rđavim rezultatom svoje svemoći: nemoćniji je sada od sveta koji mu duguje za svoje postojanje; nemoćniji za jedan svet. Ko može razočaranog nagovoriti da još jednom uprlja svoje prste glinom?


Novogodišnja noć je samo još jedna noć više: jedno crno vreme.

Ali, sprema li se taj neveseli čovek, taj Bog u ostavci, među ljude, evo ga gde sa obnovljenom brzopletošću iz iskustva vadi iskonsku Grimasu poverenja u budućnost (koja ga nije izneverila samo stoga što nije imala prilike) i dušu, evo ga gde navija razdraganošću kao što se dečiji vozovi navijaju budućim kretanjima.

(Što dokazuje da običaji, bar koliko i mi, imaju pravo da se služe našim opstancima.) Čovek je izabrao privremenu veselost kao kakvo praznično odelo. Biva naelektrisan mehanički: trenjem o staro iskustvo i nove ljude što ih u društvu njihovih Grimasa, sreće, kud god se te noći dene. On je prinuđen na veselost. Veselost je njegova navrat nanos skovana sudbina.

western_dhimmis
Novogodišnje noći su mistični obredi urođenika koji pod dejstvom svetih travuljina nade, postaju nalik jedni na druge i čije izjednačene grimase sa strahopoštovanjem iskonski ponavljaju neku božansku masku: sad rađanja i plodnosti, sad rata i osvete.

Sigurnost. Srećan sam, ali ne i siguran. Kako mogu biti istinski srećan kad se moje samouživanje munjevito menja i ako me ono što me ushićuje danas, već sutra može uništiti? Da bih bio siguran trebalo bi da se razlozi mog raspoloženja ne menjaju: da budu stator mom duhu. Potrebno je da zaslužim svoju stalnost. Potrebno je, dakle, da umrem?

Wednesday, November 26, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13. seprembar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 13. septembar 1957. 

Bojim se da čovek, pošto od njega kao perut otpadnu božanske moći (što ih je skupio iz početničkih udžbenika filosofije) postaje iznenadno malodušan i kad već nije u stanju da prepravi svet, prestaje da se brine i o sebi. Svođenje je postepeno, slično nekom unutrašnjem naoko nevidljivom skraćenju koga doživljava tkanina potopljena u vodu: s puta po nebu vraćamo se kući pokisli i gotovo da nam je svejedno što ženu zatičemo sa drugim u svojoj bračnoj postelji. Magician
Eto dokle može da dotera filosofija. Ponekad se čini da ona i ne služi drugom do stoičkom prihvatanju rogova. Ako je čovek pametan traži se od njega da bude velikodušan, što znači da se ne koprca isuviše kad ga svet vuče za nos. Velikodušan čovek je tajanstveni stroj za praštanje, jer on razume (ili se pravi da mu to polazi za rukom) sve ono što bi se o tuđe shvatanje odbilo kao lopta o zid.

Tuesday, November 25, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 23. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 23. januar 1957. 

Kakvo je bilo nebo kada je tonula Atlantida? To se danas može izracunati i ........... To je bilo pre 9 000 godina. Tazl008illu1920x1200

Petak, 13. septembar 1957. 

Božanske moći su nalik na perut.

Čovek se ne peruta ako miruje; čim se počne grepsti, perut otpada.

Čovek može biti bog, ali treba da ostane miran i da ne njuška po razlozima svoje moći. Moć nikad nema ozbiljnih razloga. Moć nikad ne sme biti predmet ispitivanja, samo korišćenja. Za svoje poreklo slepa i ravnodušna, ona se ima da brine samo za svoju primenu.

Monday, November 24, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 22. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 22 januar 1957. 

Novi gramatički oblici i moje konzekutivno ja. Jednom kontinuelnom ja, tačnije jednoj predstavi o kontinuelnom ja, odgovara termin zamenice prvog lica upotrebljen u nekom perfektnom obliku. Kontinuelno ja bi moglo da svoju nekadanju radnju obeleži kao činjenje sebe i da je podvede pod obim ja. Moglo bi da kaže: „Ja sam rekao“, „Ja sam učinio!“ „Ja sam bio!“.

Stvarno ovakva upotreba zamenice može da stvori zabunu, jer je nesumnjivo da ja koje opisuje svoju prošlost zamišlja ovu kao svoju, te se stavlja u nju kao što jeste u svojoj sadašnjosti. Ono termin svoje egzistencije produžuje unatrag na egzistenciju koja mu pripada. Ono se time preobraća u prividan lik svoje idealne celine, kojoj u realnom svetu ništa ne odgovara, do navika svesti da svoje egzistencije prikuplja u jednu formu sećanja.

Kad kažem: „Ja sam bio u Zagrebu“, čini mi se da sam postigao neku koheziju između svojih opstanaka, te sam ih podveo pod trenutno samosaznanje: izjednačio sam se sa pamćenjem sebe sama. Pamćenje još uvek nije nikakvo moje postojanje u svetu, iako je jedan stepen pretpostojanja; pamćenje je malter kojim se oblepljuje labava zagrada mog ja.

Moje aktuelno ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom bitnom srodstvu sa mojim aktueliziranim ja, niti sa onim koje je potencijalno. Ono je autonomno, te ne odgovara za svoju idealnu prošlost niti za svoju idealnu budućnost. Ono ne odgovara ni jednom ni drugom i ne nastavlja se ni u jednom smeru mog postojanja.

Govoreći o zamišljenom postojanju u Zagrebu, potrebno bi bilo da kažem: „On je bio u Zagrebu!“ a ne ja sam bio u Zagrebu. Stvarno ja i ne mogu biti nikad u Zagrebu: ja sam samo tamo ili nisam. Sve što se odvija, odvija se u sadašnjosti; sve što jeste, jeste tekuće. Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost: samo sadašnjost.

Reperkusije za moral.

Moj se opstanak menja brže od ljudske pravde: ono što se za postupak nekog mog opstanka kažnjava, nije jedan odgovoran, nego nevin život.

Potreban je radi boljeg raspoznavanja da ljudi često menjaju svoja imena.

Takođe je potrebno uz svaki oblik perfekta upotrebljavati treće lice jednine. Perfekt i futur po svom egzistencijalnom značenju ne mogu stajati uz prvo lice jednine. To može samo prezent. Ne može se reći - Ja sam bio, niti - Ja ću biti, nego jedino: ja sam. (Ovaj prezentni oblik jedini odgovara konzekutivnom ustrojstvu mojih opstanaka.) Da Vinci
O nebu. U ledenoj noći izgledaju zvezde kao svetleće ribe u vodi. Sazvežđe Andromede: nebo učiniše astronomi tako romantičnim da švrljajući po njegovo karti čoveku se čini da prolazi kroz jednu mitologiju. Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima: obožavanje imena i tajanstvenih zvukova,

 Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod: metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari. Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost: obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu): jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?

Friday, November 21, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 21. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 21. januar 1957. 

Egzistencijalizam = romantizam preplavljen prema atomsko - histeričnom dobu. Pokraj sve ravnodušnosti prema svom opstanku, pokraj animoznosti prema skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom fasciniran kao kavim bogom; njegov duševni nudizam nije manje isključiv od romantičarskog.

Ja i moj opstanak, prevrtanje, uvrtanje, zavrtanje sopstvenog života u svim smerovima kao da je od gume, pretresanje njegovih najbeznačajnijih sitnica, ceđenje tih efemernih činjenica opstanka do kosti, ravnodušnost koja mora biti kako tako izmišljena da pokrije brigu za svoje predmete. Ima nešto sladunjavo, lešinarsko, nekrofilsko, ima nešto narcisoidno i perverzno u mojoj spremnosti da se ogorčim na svoju uzaludnost ili da se sa njome dosađujem;

ima nešto bljutavo u mekoti mog života ako on dozvoljava da bude obeščašćen mišljenjem: to više nije život koji se živi nego misli. Romantičarski orgazam nije ništa nesnosniji od mog, i romantičarska lirika nije egocentričnija od moje proze. Šta više možda je on i uzvišeniji. Ali ja sam odbacio uzvišenost kao besmisleno podizanje iznad svog života, kao nelojalan stav prema tom životu kome sam u dokolici dozvolio da me osudi na sebe.

Jedini stvarni napredak od Kierkegaarda na ovamo je u tome što su naša neraspoloženja dobila nove sintaktičke oblike: značaj ovog dobitka je fonetski.

Opstanak = stator; mišljenje = rotor; misao rotira oko opstanka kao na vrteški, te se čini kao da ga uzima sa raznih strana, iako stvarno to što ja vidim nisu razne strane mog opstanka nego razne strane mog mišljenja. Doslovno samo se moja misao može označiti kao manje ili više nepodnošljiva: u odnosu na celokupan lik mog postojanja.

Svoju nepodnošljivost infiltrira ona mojoj egzistenciji, te se i ova oseća nepodnošljivo: tako adaptirana samo na nepodnošenje pođaruje refleksiju; baca je u novu nepodnošljivost. Nepodnošenje se više ne odnosi na predmete mišljenja, nego i na samu nepodnošljivost kao na njegovo opšte stanje. U tome je smisao apsurda. dv331010

 Nije smisao apsurda u tome da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u smislu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu. Ovako ja neću da budem indolentan, jer se ne solidarišem sa svojom besmislenošću; nastojim da je podvedem pod neko značenje; želim da je unosno razmenim za blagostanje.

Thursday, November 20, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 20. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 20. januar 1957. 

Bio razjaren.

Vraćam se pod okrilje omorine: smuči mi se od malog podizanja vetra iznad pučine na kojoj sam izvaljen. Moj bes liči na morsku bolest: kiseo je i cirotičan. Mom besu nedostaje uzvišenost sub specije eternitatis: on je skroz egzistencijalan i važi samo za jedno moje neraspoloženo ja, koje se provlači kroz razloge kao kroz tesnac od gline.

U tim glinenim modelima ostavlja on svoje otiske. Otisci onda preuzimaju bes kao svoju posledicu, iako taj bes dolazi nenadno i bezrazložno i besni sam u sebi kao u žičanoj klopki. angel

Wednesday, November 19, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 19. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Subota, 19. januar 1957. 

David kao hulja. Juče sam komentarisao hrišćansku legendu o Davidu božijem miropomazaniku: ta to je preispoljna hulja. Sve su moje humane simpatije na strani Saula , pa ipak David je nešto neodoljivo, nadljudsko, osvajačko, što me privlači. Moja je diskusija mita bila istovremeno i njegovo preinačenje, bar u pogledu značenja koje je dosada važilo u religioznim komentarima Biblije.

Ono što je važno jeste odnos Davidove legende i Isusovog porekla: izvestan nacrt priče o Davidu mora se nalaziti i u Davidovom snu, ali se prava realizacija te priče mora dati tek u stvarnom Isusovom životu (koji je „sin Davidov“ baš u ovom duhovnom smislu): David je lukav, svirep, neumoljiv, beskrupulozan, perfidan, bludnik, vlastoljubiv, egoist, ubojica, kradljivac, obmanjivač, a moj je David samo beznačajni anonimus: tek u snu izvesne od crta Davidove mitološke prirode dobijaju svoj lik.

 Zadovoljan sam radom na „Simfoniji Eroici“.

Ona ponekad budi moju patnju: ona nije njen uzrok, samo je podseti na sebe. Izvesno skupljanje tela oko kostura, kao uvijanje klupčeta oko zupca: to je patnja; malo večnosti u glavi: večnosti koja je nalik na prazninu ili na odsustvo razmišljanja o ma čemu; strah, protezanje ravnodušnosti na ono što je bitno, mada ja ne znam šta to može biti; posmatranje mira.

Glavobolja tamo gde je glavino mesto, ali bez ikakvog bola za samu glavu: zujanje nalik na stostruku zapetost mišića, koji se odapinju prema unutrašnjoj pustolini: kao iglice tupe na vrhu i natopljene u koprivu.

Dosada je strašno dosadna, ako nema pravih razloga: razlozi međutim dolaze posle dosade, onda kad nje više nema. Tako može postojati predmet koji se širi kao kamen bačen povrh vode, ne svojim telom, nego telom vode: talas koji briše sve ispod sebe i u njemu ideja bačenog kamena. jim_warren04
V. kaže: - „Ti si lud za njom!“ Ja ne mislim tako simetrično. Ja mislim da sam ja samo lud, i da je moje ludilo sada upravljeno na nju. Ja nisam lud za njom. Ja sam lud svojim ludilom i za svoje ludilo, a ona je u žiži tog ludila kao lik kojim se ludilo bavi. U krajnjem ishodu ja sam stvarno lud za njom.

A na tome se stvarno i radi.

Odista je termin blagostanje dobar.

Tuesday, November 18, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 18. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 18. januara 1957. 

Radim malo - gotovo ništa; ima već dve nedelje kako nisam uzeo u ruke „Ponoćni ekspres“ iako ne verujem da će mi II čin koga radim pričinjavati ma kakve teškoće. Upravo u njemu leže neobično zanimljive mogućnosti za kontrapunktalnu kompoziciju. Ali šta se mene sada tiče ta kontrapunktalna kompozicija, koja me je nekad oduševljavala: to nekad, naravno, bilo je pre dve nedelje. U međuvremenu sam postao prilično ravnodušan prema toj drami, iako znam da postoji samo jedan pravi način da je se otresem, a taj je da je ipak napišem. Ništa me stvarno više ne zanima osim „Eroice“. Pitam se dokle će to trajati?

Zatim odoh u biblioteku: trebalo je da nađem neke Grimmove komentare koje mi je u svoje vreme M. preporučio kad sam mu govorio o Davidu. Preturao sam po rafovima i sricao naslove, kao firme u nekoj ulici kroz koju bi ravnodušno švrljao. Najednom osećajući kartonsku ivicu jedne knjige na svom dlanu spopade me neodoljiv smeh: smeh je počinjao polako kao neki andante i nije nimalo pretio da se pretvori u bučno cerenje; u početku je to bio mali gotovo nežni osmejak prepoznavanja, pokret usana na površini zuba, zatim je smeh počeo.

Ničeg nije bilo smešnog ni u toj knjizi, čijeg se naslova i ne sećam, ni u načinu na koji sam je spazio. Neki se ljudi obazreše sa negodovanjem. Poslah ih do đavola i umakoh. Napolju smeh prestade i ostade samo bol u vilicama. Smeh je postao bol: boleo me je odlazeći. jim_warren01
Stvarno mi je zadavao brige. Pomislih da se ne rugam svojoj opsesiji sa Davidom? Ali ja sam voleo Davida i nisam mogao da mu se podsmevam ma šta radio. Posle se setih da je bilo nečeg strašno nepodudarnog između tih knjižica, mene koji sam stojao sam u krugu opsednutih čitača, i toga što sam mislio o jevrejskom caru Davidu i o njegovoj pustolovini u Saulovom okolu u pustinji Zif.

Saul je spavao i iznad glave beše mu pobodeno njegovo koplje i ćasa kojom je pio bačena na jagnjeću kožu. Davidove noge behu odevene u mesečinu, koja je nepomična kao senka zemlje ležala između Izraeljaca koji su spavali, a jedan od čitača (masna lica i beličastih ruku) sricao je poluglasno neku sladunjavu priču iz Dekamerona . Bibliotekarka imađaše unjkav glas i brkove.

Monday, November 17, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 16. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 16. januar 1957. 

Opio se teško. Čovek može da izađe iz močvare koja ga opkoljava. Ali kako izađi iz one koju opkoljava?

Četvrtak, 17. januar 1957. 

Počivam ispod te dlakave visoravni raspušten i nema u mom prijanjanju uz telo više nikakve zategnutosti: komotno se osećam u ovom grudnom košu, koji je uzan i mestimično kosmat, kao da sam zarastao u obruče od rebara. Stekao sam izvestan nemar prema telu, koji nije ravnodušan nego samo lenj. Više me ne brine to što se događa u njegovoj štapičastoj izduženosti, koja se cepa na udove, kao da me se ne tiče ozbiljno ono što se tiče njega.

Naravno moralo je da prođe izvesno vreme za koje se navikoh na njegovu pljosnatu neskladnost, a povrh toga i na sličnost sa drugim telima koja je bila uvredljiva. U početku nisam naročito mario za njega, ne zato što mi nije bilo potrebno i što se doista pokazivalo kao malo smešni dodatak mom odelu, nego zato što sam držao da je prirodno imati ga i biti u njemu.

Nesumnjivo kao telo bilo je ponešto predugo (osećao sam to savijajući ga) uprkos što sam se tom dužinom - kojoj se podsmevah - služio prilikom parada ili nekih javnih svetkovina. Osim toga beše hrapavo kao čupava tkanina i grubo i tome nisam imao šta da prebacim, jer me je dražilo. rs_The LittleSoldier
Zbilja beše nastrano.

Njegovu nastranost otkrila mi je ( ). (Doduše još uvek je to mogla biti nastranost sa kojom ga je ona držala u svojim rukama, nastranost njenih šaka.) Nikad nisam ozbiljno uzimao njene opaske, ali je ova bila važna: na kraju krajeva opaska se odnosila na nešto čega ne mogu da se otresem i što je nenaknadivo za moj opstanak. Bilo je ružno.

Friday, November 14, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 15. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 15. januar 1957. 

Danas dolazi Lj. Smeram da idem na stanicu, mada ona to ne voli: čekam sa izvesnim strahom. Ne zato što bi ona žena, koja me je kad smo se rastajali volela, prestala da me ljubi, nego zato što je to sada jedna druga žena, čiju ljubav treba ponovo zadobiti. („Ti si prestala da me voliš“ - ova fraza nikad nije tačna. Osoba koja nas sada ne ljubi, nikad nas nije ni ljubila: ta koja nas je ljubila bila je uvek neka druga, izumrla u nepodnošenju svoje promenljivosti.)

Doktrine su uvek zgodne za idiote.

Doktrina daje izvesnu simetričnu privlačnost našem očajanju: kao da bi bez proporcija ono bilo manje podnošljivo nego utegnuto u oklop od filosofima.

Doktrine su međutim tupo zazijavanje: ravnodušne po mene dok čekam, opasno priljubljene uz moju sutrašnjicu kao uteha koju već sada odgajam. Stvarno mene je strah od nje, kao od ispita za koga se nisam dovoljno pripremio. Ali nikakve pripreme ne pomažu: one se uvek bave onim što u međuvremenu iščezava. Ostajem bez odbrane samo sa otežalim reflesima. rc_Messenger
 Ja sam verovao u jednolikost ljubavi; ali ono što je u njoj jednoliko to je strah od dosade; nikad sama dosada: trajanje nečijeg prisutnog odsustva. Sada uviđam da sam se grdno prevario, bar što se tiče mojih odnosa sa Lj. Nikakvu jednolikost ne zapažam iako bih to voleo.

Činilo bi mi se da je u toj jednolikosti konzervirana ljubav, i da iz nje ne može umaći: ovako menjajući se može ljubav da pronađe i svoju ravnodušnost, baš tamo gde joj se najmanje nada. Pa šta? Mogao bih da kažem: dobio si svoje, ono što ti je pripadalo. Ono što nisi dobio nije ti ni ležalo.

Thursday, November 13, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 13. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 13. januar 1957. 

Plašio sam se da mi ne bude dosadno i izvodio neke neobjašnjive radnje.

Ponedeljak, 14. januar 1957. 

Kako sam otišao davno pre nego što sam ustao, prekjuče, još onda kada sam prestao da se naročito osećam. U poslednje vreme stvorila se neka rasejanost između mene i stvari, tačnije u onom međuprostoru našeg doticanja: kao da se mimoprolazimo bez pažnje. Danas sam malo radio i gotovo ništa nisam postigao: kakve stvarno veze sa mojim životom ima neki mit o Davidu i Golijatu, iako ona postoji ispod mene kao neko polutrulo korenje iz koga se čupam.

Ponekad me obuzima panika da izmišljam. Ali to što izmišljam to je nivo mojih neostvarenih života, i jedna primamljiva stvarnost koju ne mogu odbaciti. Setih se Bromfilda: kada god ne znaju šta da rade sa svojim ustima, njegovi ih junaci prislanjaju uz čašu, te je jedina suštinska razlika između njegovih romana u tome što se u jednom u čaši nalazi konjak, u drugom kalvados, a u trećem rum.

Rekao bih da sam malo umoran i malo rasejan: umoran na jedan rasejan način, kao da se istovremeno događam u više navrata jednom istom svom liku.

Hteo bih da budem prisan sa svojim umorom. Jer na kraju krajeva, ma šta mislio o njemu, on pripada meni i sasvim je uz mene pripijen: hteo bih da se solidarišem sa svojim umorom kao sa nekim režimom koga sam dobrovoljno izabrao. Ali mi je to nemoguće: stvarno on je moja prošlost i ono što sada osećam, to je umor od pamćenja. dv338024
Leglo. Bujon od ravnodušnosti u koju je bačen kiseo ferment društvene ambicije. Rezultat: neizvestan.

Zima u praznoj sobi. Soba naravno nije potpuno prazna - ispunjena nameštajem ružnih obraza - ali ta nepotpuna, nedovršena praznina kao da je praznija od one koju zamišljam kao bled prostor koji se talasa. Ja sam se plašio da će to između nas (možda više između nego u nama) jednom prestati i mada znađah da to mora, strahovao sam da me ona ne iznenadi ili da ja ne iznenadim sam sebe osamljenošću (koja bi se sastojala u njenom stvarnom odsustvu ili u mojoj ravnodušnosti).

Tuesday, November 11, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 11. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Petak, 11 januar 1957. 

Opsesija o nekoj mojoj svrsi, misiji, o tome da su mi egzistencije celishodno upravljene prema nekom mitu (protiv koga se doduše ja borim prevrtljivošću) mora biti čista ali ozbiljna detinjarija. Dobro mi čini da se obmanjujem velikim stvarima i da se pravim važan prozirući beznačajne, ako ovih doista ima.

Uistinu beznačajnih stvari i nema, mada postoje predmeti koji moraju biti irelevantni za jedan idealan model života; za takav pojam o životu mora doista biti ravnodušna svaka lepota; mora biti nevažna svaka prepravka istinitosti u korist čulnosti. Međutim po moj tautološki život (prosto ponavljanje života koji je primenjen uopšte) imaju sitne stvari značenje trske za davljenika: samo pomoću njih, i načina na koji ja prihvatam i upotrebljavam ono što drugi odbacuju, mogu da izvojujem svoju različitost.

U očekivanju učestvuje čitavo telo i nijedan njegov deo ne ostaje pošteđen onog mikronskog pomeranja u pravcu činjenica koja se želi. Sama pomisao da će ona uskoro da se vrati pokreće moj stomak u neki vertikalno strm skok i sam sebi ličim na psa u lavirintu. Ovo očekivanje je endemično, ono se boluje do raspadanja i čovek nikad ne zna da je od iskona zaražen čekanjem, koje do iskona neće biti zadovoljeno ničim što bi ga za svagda omalovažilo. dv338044
Danas rasmatrao mit o Prometeju za „Simfoniju Eroicu“ i mit o Davidu i Golijatu kao jednom nivou samorazvoja njegove ideje o konfliktu prometejsko ljudskog i fatalno kosmičkog. Veoma sam zadovoljan napredovanjem te stvari: izgleda da sam što se tiče suštine postigao jasnost. C. nasuprot S. smatra da poker nisu izmislili Crnogorci, jer se kod toga ipak nešto mora raditi: deliti karte na primer ili ulagati trud oko uplaćivanja žetona. Izvanredno.

Monday, November 10, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 10. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 10. januar 1957. 

Raspust mog opstanka. Danas posle podne odoh na reku, ne među tesne dokove u čijem se međuprstju lađice i šlepovi kreću nepomično povrh senki nafte, nego na zemljanu obalu, nisku i sivu od rastopljenog snega. Dok sam stajao iznad vode primetih brojne delte oko sebe; delte su bile majušne kao na geografskoj karti i nalik na sedmostruke jezike neke aždaje iz legende.

Stajah i čekah da se nešto važno dogodi, ali ništa se nije događalo, ako se izuzme pisak broda koji je krstario povrh ostrvskog žbunja preko puta. Voda koju sam gledao bila je najpre sura kao pseća koža sa prozirnom belinom mestimično: izgledalo je da se magla skupila ispod njene površine i u šiljcima izbija tamo gde je reka ulazila u zemlju ili gde bi tupo udarala o kamen.

Sve što sam mogao da opazim na toj vodi bili su njeni gusti talasi boje gnoja: puno sasvim jednakih i srodnih talasa koji su se pažljivo nastavljali na vodu ispod sebe. Stvarno nisam imao šta da očekujem ovde na obali, ali sam stajao sve dok iz reke nije počela da niče tmina kao crna kratko podsečena trava.

Sagoh se da vidim taj trenutak vode koji nije bio nalik na val i nazreh da nije voden, ne uopšte od vode čiju sam kapljičastu čvrstinu osećao na licu kao nežne udare hiljadu malaksalih hitaca i osetih ubrzan nemir, te sam se skrojen u tom nemiru kao u labavom trikou, saginjao sve dok ne dotakoh vodu kao hladan obraz, uz koji sam se, čini mi se, mogao danima da izležavam.

Bio je to (što sam dodirnuo) majušni vodeni obraz; rashlađen kao lice istrto vetrom i beličast od zime. Uspravih se brzo, jer sam počeo da posrćen i voda posta za mene ravnodušna kao i pre: obraz se rasplinuo duboko dole, ali nedaleko od mojih cipela koje su neprirodno kvarile vodeni svet.

Dok sam se udaljavao od obale prebacih sebi da nemam dovoljno strpljenja sa svojim opsesijama - mada su opsesije: ta neočekivana poseta reci na primer, sve što je ozbiljno živo u mom životu - jer sam kukavica, a možda i zato što se plašim da se svet, šćućuren u tramvaju kao u nekom kovčegu od gvožđa, ne smeje mojim mokrim pantalonama.

Trebalo je besumnje bućnuti u vodu (iako je ona iz udaljenosti klupice na kojoj sam sedeo bila bljutavo siva i naftolika, a ne privlačna kao što mi se otkrivala dok sam je nadzirao iz blizine) i tako potpuno, potpuno saživeti se sa trenutkom koji je bio kratak kao večnost: jer sve što je na vodi bilo savršeno čisto bio je taj vodeni trenutak, providan u svom promicanju, ali ja sam odnekud mislio da to za pravog čoveka nije bilo doboljno. IsawasScrolls
Sećam se: legao bih sa ( ), jer sam imao postojanu želju da je želim i to što bismo nas dvoje učinili ležeći, ne bi bilo ništa osobito za nas oboje i to, opet, što bi nas jedno naše vreme ostavilo bez nas ili ravnodušnima ako hoćete, svirepo je bilo u našim poluživotima.

Friday, November 07, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 9. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 9. januar 1957. 

C. me pita zašto prepričavam svoje ideje. Pokušao sam da mu to objasnim: prepričavajući jednu ideju više puta ja je doznajem. Moje pričanje stvarno nema za cilj da ih nekome objasnim (jer šta se drugog tiču moje ideje i šta se mojih ideja tiče neko drugi), nego da se one u više navrata objasne meni. Svaki put dok ih saopštavam ja otkrijem po jedno novo njihovo značenje, poneku do sada potencijalnu mogućnost koja tek u kontraverzi dolazi do svoje pune realizacije. U tome smislu meni su potrebni razgovori sa B. B. i V. R.

Ideja je kao rudnik. Jednim kopom ne može biti iskorišćena. Potrebno je uvek iznova vraćati se na nju, uvek je iznova prepričavati. w2p741

( ) je skot. ( ) je međutim na svoj način dobar skot. Neka ide do sto đavola: on ima smisla za ono što se zove „društvena nezgoda“.

Thursday, November 06, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 8. januar 1957. 

Ja sam mislio da bi se moja borba sa sudbinom mogla dogoditi u ovom mom opstanku jednom zauvek, i za sve one živote koji me još uvek očekuju: da bi pobeda koju sam priželjkivao bila pobeda za sva moja vremena. Prevario sam se. Ona je bila samo privremena i važila je za mene sada. Na mene sutra nije delovala i tako izgubih svaku predstavu o onome što je imalo da se založi u ovaj dan, da bi se isplatilo u onome koji dolazi. Nije bilo mogiće povesti odlučnu borbu sa nečim što još nije definitivno; kako je moguće u jednoj prethodnici pobediti čitavu vojsku koja joj sledi?

Potrebno je bilo opirati se iz dana u dan, iz jednog mog vremena u drugo, biti poražen u jednom, izvojevati pobedu u drugom i čekati spreman dan koji je dolazio, čekati star, već za njega sutra, izlišan za njega sutra, mrtav za njega sutra.

Moja promenljivost za koju sam se nadao da je efikasno oruđe protivu sopstvenog mita, imala je i drugu oštricu. Tačno je to da sam stalnom novošću primoravao mit da se ponovo ogleda na meni i da poneki put doživi korekturu, ali je isto tako tačno da baš zbog te svoje večite novosti, nikad nisam mogao da pobedim sve svoje sudbine, celu svoju sudbinu nego samo onu koja je kao epizoda odgovarala mom tekućem i privremenom opstanku.

Morao sam uvek ponovo da patim. sm_OrchidHead
Mama je imala srčani napad. Bio sam izgubio glavu. Bio sam ucenjen: pomislio sam na sve one strašne dane koje bih imao da iskusim ako bi se njoj nešto dogodilo, samo zato što sam ja branio svoju nezavisnost. Tek onda bih je u moralnom smislu potpuno izgubio, jer bi svi moji budući opstanci bili u potpunoj zavisnosti od njene smrti.