Friday, August 17, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRŽAVA

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se saznati ni koje je državno uređenje najbolje.
 Stope u pesku 

 Bogatstvo sveta je ograničeno. Ako je država bogata, građanin neizbežno mora biti siromašan. I obratno, naravno…
 *****
Simeone, poštuj Boga dok je tvoj, i čuvaj se države dok tvojom ne postane.
 *****
Država je veliko akcionarsko preduzeće. Svi moraju ponešto da ulože, ali i svi da dobiju. Svaki građanin ima pravo na dividende. Srazmerno uloženom kapitalu, naravno. Eto, to ja nazivam trezvenom državničkom formulom…
 *****
Ako se ne buniš protiv zahteva države kad je u pravu, nećeš s njom izići na kraj ni kad nije. To su osnovni pojmovi dobrog poslovanja.
 Zlatno runo 

 Pored bolesti i gladi, nezaposlenost, ako je hronična naročito, najgori je oblik ljudske degradacije i jedini za koji se krivica u potpunosti može pripisati državi. U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi, koju izaziva, i od bolesti do koje često dovodi, jer za bolest, pa ni za glad, ako nije posledica nezaposlenosti, ne moramo okrivljavati svoju nesposobnost i svoje nedovoljnosti.
 Život na ledu 1983/84 

 Istina je da je prva briga države vlastita zaštita, ali državu ne čini samo njena prošlost, već i njena sadašnjost, ne jedino u toj sadašnjosti, njene fabrike, njive, hoteli, šume, drumovi, grobovi i devizni računi, nego pre i iznad svega – njeni građani.
 *****
Želimo da budemo sve slobodniji, ali pošto istovremeno hoćemo i da nam bude sve bolje, sve više se sa državom mirimo, sve više postajemo njeni robovi, jer jedino ona može učiniti da nam stvarno i bude bolje.
 *****
Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali smo i najbolje pse da nas čuvaju. A evo, kradu nas upravo oni. Umesto vukova iz gore, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
 *****
Grčki polis, rudimentarni oblik antičke države, bio je i škola građanstva. On je formirao Grka, čoveka i građanina. On ga je učio moralu i pogledu na svet. Danas bi svakog prisebnog čoveka užasnula vest da ga zajednica još uvek formira, i da je njegov društveni moral manje stvar njegove slobodne volje, a više vraćanje društvu – mere za meru.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Moralne države nema. Istorija ne poznaje narod čije su ruke čiste.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Kako se od nemoralnog čina, kojeg neguje i brani država, zaštititi moralnim postupkom?
 Godine koje su pojeli skakavci 08carryx

 Efikasna država nema kad misliti u kategorijama prava i morala, o kojima s uspehom misle samo neefikasne. Ona je tvorevina, pored slučaja, pre svega uspešno odbranjenih interesa. Njenim postupcima komanduje sebičnost. A kad se nesebičnom pokaže to je samo zato što se morala pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim interesima.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Oporezivanje alkohola i duvana taksom, kada se jednom uvede i ustali, sa svakim budžetom raste i zajedno sa benzinom, postaje bezmalo jedini permanentan izvor finansiranja sve skuplje države, zasnovan je na paradoksu da zajednica, zamišljena kao zaštitnik svojih pripadnika, ove mora trovati da bi preživela.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

Thursday, August 16, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXVII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRŽAVA 

 Duša koja bi bila ispunjena paragrafima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva.
 *****
Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre rata sa Spartom. Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa. Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio.
 *****
Država je na Balkanu – niko.
 Tamo gde loze plaču 

 Država je oblik sažimanja naroda sa svojom idejom, mehanizam u kome se ideja naroda preobraća u ideju nacije. Tačnije: država je oblik u kome se stvarnost jednog naroda pretvara u njegovu ideju. *****
Kroz državu penje se narod do ideje o sebi ali i do svoje ideje. Zato je prva vrlina političara biti državotvoran.
 Političke sveske 

 Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije država u kojoj snaga caruje, a um klade valja.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država čiji su građani taoci njene vlade. *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj svako zna šta treba da radi ali ne zna zašto.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je jedina pouzdana rubrika novinama – čitulja. novinama – čitulja. Monk at the sea
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničavanjem.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja.
 *****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
 Tamo gde loze plaču

Monday, August 13, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DRUŠTVO – ZAJEDNICA 

Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu.
 Zlatno doba dijaloga 

 Negativna adaptacija na jedno društvo je često alibi za osećanje neuspeha u profesionalnom smislu. *****
U današnjem društvu sve je šou, pozorište, reklama, duhovni puč, skandal, afera.
 *****
Ono što važi za čoveka važi i za društvo. Kao što čovek menja nagore svoju psihu pod pritiskom briga, muka, presije i neizvesnosti, i društvo u tim situacijama ispoljava kao zajednica svoje negativne osobine. U načelu srećni ljudi su plemenitiji od onih koji su nesrećni, pa ma ta sreća poticala i od sasvim prozaičnih zadovoljenja. U načelu gladan čovek teško može biti velikodušan. Korespondencija kao život II

 Vešt spoj genija i dripca imao je na našem terenu uvek dobru prođu. Možda se genije bez dripačkog ponašanja ne bi održao, a možda dripac bez genijalnosti ne bi bio dorastao našim talentovanim ljudima.
 *****
Radnička klasa se mora učiti od buržoazije da se prema državnom imanju odnosi kao prema porodičnom, a ne ličnom, i da je dopušteno da deca prave dugove koje će plaćati očevi, ali ne i da očevi dugovima opterećuju svoju decu.
 Korespondencija kao život I 

 Neuroze nastaju kao konflikt između JA, skupa zahteva nagonskog života, i NAD-JA, zahteva nastalih vaspitanjem u skladu sa važećim sistemom vrednosti u društvu. Lečenje se sastoji ili u prilagođavanju tom NAD-JA, što je nemoralno, ako je društveni poredak kojeg NAD-JA reprezentuje nemoralan, ili zamenjivanjem tog NAD-JA drugom serijom vrednosti, što je, opet, nemoralno ako je društvo moralno. U poslednjoj varijanti lekar bi lečio bolesnika samo zato da bi ga zdravog poslao na vešala.
 *****
Postoji prirodna težnja da budemo deo nečeg šireg, stabilnijeg, besmrtnijeg. Javnim priznanjem greha, vraćamo se stadu makar i kao crna ovca. Jer i crna ovca je deo stada. Samo bezbojna nije ništa. Crna ovca je prihvaćena. Ona mora da bleji kao bela, ali crnu boju nikada ne gubi. Po njoj će uvek biti prepoznata. Prisajedinjenjem stadu gubimo ličnu slobodu, to je istina, ali stičemo neke zajedničke: neodgovornost, u prvom redu. Indoktrinacija, ako je uspešna, konverzija, ako je potpuna, ne predstavljaju samo neograničenu i bezuslovnu privrženost i pokornost jednom smeru mišljenja, nego i neumoljivu i obaveznu mržnju prema svakom drugom.
 Kako upokojiti vampira 

 Kada se neko razlikuje, potrebno je da se to njegovo pravo poštuje bar koliko i drugo da se ni od koga i ni od čega ne razlikuje.
 „Siva boja razuma“ 9delaroc

 Kolo u koje sam pozvan da igram nije stvarno. To je avetinjsko kolo u kome se zajedno sa istomišljenicima do mile volje mogu intelektualno vrteti – stvarno će se kolo uvek igrati na nekom drugom mestu.
 *****
Ograđujemo se odećom, zidovima, polom, verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom, izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja, samo zato da bismo ostali zajedno.
 *****
Društvo mora biti uvek iznad pojedinca u smislu svojih moralnih zakona ili bar statistički uzevši mase pojedinaca, ako ne baš više od svakog pojedinca. To znači da društvo predstavlja jedan viši moralni princip, a svaki viši moralni princip mora da bude na većem nivou čovečnosti nego što je čovek pojedinačno.
 Život na ledu 1983/84

Friday, August 10, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DNEVNIK 

 Jedino u poređenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
 *****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta uđe, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj. Tek kada vreme prođe, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda. Godine koje su pojeli skakavci 

 DOBROČINSTVO 

 U principu imamo jako tanak osećaj za dobročinstvo. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovani život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne iščeznu).

Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih, blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo). Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Neučtivosti nas pogađaju i kada su beznačajne.
Godine koje su pojeli skakavci 

 DOGMATIZAM

 Iz te i takve slike Biblije [u Vremenu čuda] proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje rađaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju. To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode.
 Zlatno doba dijaloga rebel_2

 DOKTRINA 

 Doktrine su sredstvo da se objasni prirodan tok stvari. Paradoksalno je da ih revolucija u čije se ime sprovode ne podnosi. Doktrineri su najlošiji revolucionari, najbolji opozicionari i najkratkotrajniji vladaoci. Kao i „umereni“ oni su svakoj oligarhijskoj vladi potrebni. Između istrčavanja prvih i izostajanja drugih, vlada može da izabere put.

Ostavši i bez „neumerenih“ i bez „umerenih“, jakobinci su lako postali plen termidorske kontrarevolucije. Da su ih imali uza se, prisustvo umerene struje ne bi izazvalo gnev Konventa, a prisustvo „neumerene“ obezglavilo bi taj gnev i da se digao. I posle Héberta i Dantona bila je potpuno prirodna i logična Robespierrova smrt.

Ubijajući njih, on je uništio i obale i elan revolucionarne reke. Ostala je samo voda koju je opšte nezadovoljstvo Prairialskim zakonom o teroru lako i bespoštedno upilo.
 Političke sveske 

 DOM 

 Toplota doma je u sitnim stvarima.
 Tamo gde loze plaču 

 DRUŠTVO – ZAJEDNICA 

 Društvo danas liči na pijanog čoveka čiji su pokreti u smešnoj nesaglasnosti sa ciljem kome su podređeni, ako kod takvog stanja uopšte postoji neki cilj, pa je savršeno opravdano da se takvo društvo za kraće vreme – uopšte za vreme koje je potrebno – veže u ludačku vreću koja hladi nagone i nateruje na poslušnost, osim što upozorava telo na ograničenost koju ono voli da smetne s uma. Političke sveske 

 Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
 Tamo gde loze plaču

Thursday, August 09, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DNEVNIK 

 Dnevnik je svesna, polusvesna ili nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) *****
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar.
 *****
Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuje se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti istinu. 
 *****
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja.
 *****
Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja.
 *****
Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka. Manevarski prostor za pristrasnost ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke.
 Tamo gde loze plaču 

 Dužina ispovesti je obrnuto srazmerna dužini životnog perioda, kojim je inspirisana. Decenije ostaju neobjašnjene, da bi sav prostor ostavile godini do koje nam je stalo. Mahom bez osnova, jer mi uistinu nismo kadri da egzaktno odredimo šta je za nas važno a šta sporedno.

Da takvu sposobnost selekcije posedujemo ma u najmanjoj meri, i život bi nam bio bolji. Ne bismo ih trošili na sporednosti. Posvećivali bismo se samo njihovim glavnim tokovima.
 Kako upokojiti vampira Devouring_Fears-L

 Dnevnik je često slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste.
 *****
S Dnevnikom bi trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onome mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
 *****
Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo.
 *****
Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.
 *****
Moj Dnevnik izgleda, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više takav? Tamo gde loze plaču Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima.

Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on dospeti da se približi istoriji osećanja. Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti.
 *****
Dnevnik je kontrolisani oblik samozavaravanja. Memoari političara često su neumesniji od njihove politike. Politika ima bar neko opravdanje u stvarnosti, u memoarima ono je najčešće u imaginaciji. *****
Moj dnevnik sadrži suspendovan život, život na ledu. Suspendovan život je svestan samo vlastitih snova i košmara. Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva.

Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.
 Život na ledu 1983/84

Wednesday, August 08, 2018

PEKIC U LEKTIRI 2018

PEKIC U LEKTIRI 2018 

Zelim, da Vam ekskluzivno javim da je Ministarstvo prosvete RS objavilo 5. jula ove godine da je Pekic uvrsten u OBAVEZNU LEKTIRU. U VI razredu osnovne skole od sada ce se nalaziti odlomci iz knjige Sentimentalna povest Britanskog carstva („Velika povelja slobode u zemlji bez ustava“ i dr.) A u I razredu gimnazije OBAVEZNA LEKTIRA ce biti knjiga Vreme cuda. Na Filoloskom fakultetu je i do sada vec godinama na Katedri za engleski jezik bila kao obavezna lektira Sentimentalna povest Britanskog carstva. Eto kako se najzad i nase zelje ostvaruju, a onda ce djaci postepeno da pronalaze ono sto im od Pekica najvise odgovara, pa ce stici i do Zlatnog runa.

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DIJALOG 

U svakom dijalogu podrazumeva se izvestan kompromis. Već sam dijalog je kompromis. Naš pristanak da saslušamo i druge pretpostavlja anesteziranje taštine, koja nam garantuje da od toga nećemo imati nikakve koristi.
 Kako upokojiti vampira 

 U monologu izražavamo svoje mišljenje, u dijalogu ga zadržavamo.
 *****
 Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorika ubeđuje, dijalog saznaje.

Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.
 *****
Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.

Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.
 *****
Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.
 Život na ledu 1983/84 

 Civilizovan razgovor ne predstavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojim on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre. Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih. Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnijeg političkog razgovora – nalaženju kompromisa.

Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi, koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto oruđe obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.
 Stope u pesku oresteia_c

 DIVLJENJE 

 Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima – obožavanje imena i tajanstvenih zvukova. Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod – metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari.

Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost – obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu) – jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?
 Život na ledu 1955/59

Tuesday, August 07, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXXI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DEMOKRATIJA 

 Prvi koraci demokratije, indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.

No, gde je tu namerna nespretnost? Zar to koprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovim okolnostima takođe nije prirodno? Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju pošle istorijskog šloga nadgledaju „lekari“ koji su sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, „lekari“ koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.
  Zlatno doba dijaloga 

 Demokratija je uvek morala čekati u dugačkom redu, iza drugih stvarnih ili izmišljenih nacionalnih prioriteta. Za nju nikad nije bilo pogodno vreme. Ili smo bili ugroženi spolja, pa nas je demokratija slabila (kao da je ona, kako je Hitler tvrdio, po sebi destruktivna i anacionalna) ili smo sami sebe ugrožavali, pa nas je slabila još više (kao da je ona po sebi antidržavna i antisocijalistička, kako je mislio Staljin ).
 *****
Reći „Srbija“, a tek potom „demokratija“ znači stvoriti zemlju u kojoj, premda je srpska, možda neće vredeti živeti, pa čemu onda Srbija? Reći „demokratija“, a tek zatim „Srbija“ znači možda zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa kome onda među nama, Srbima, ta demokratija treba?

Ali reći „Srbija i demokratija“, simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti, jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo. Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo.

Ako mi sami dajemo do znanja kako demokratijom ne umemo da rukujemo, da se u njoj ne snalazimo, da stoga i nije potrebna, čak i da ona nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?
 *****
Želimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno. Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.

U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
 *****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, ako i nije mrtva, ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je irelevantno njeno ime. Mnoge su demokratije XX veka imale suštinu despotije ili tiranije, ali nijedna despotija, niti tiranija, nije uspela da bez štete po sebe preuzme nijednu bitnu formu demokratije.

Bez shvatanja i priznavanja važnosti Forme u političkom životu nema promene sistema koja će nedemokratsku zemlju preobraziti u demokratsku.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koja ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.
 *****
Demokratija je nešto što ne uključuje, u principu, nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.
 Stope u pesku 

 Demokratija je jedini politički sistem koji ne počiva na jedinstvu nego na razlikama, na jedinstvu, zapravo, koje se realizuje kroz izmirenje razlika.
 *****
Savršena demokratija ne postoji. Savršena demokratija je čak nepotrebna, pogubna za sebe samu. Učinivši politički život izlišnim i težnju nečem još savršenijem besmislenom, takva bi demokratija najzad razorila samu sebe.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva dante
 DIJALOG 

 Kada dva čoveka razgovaraju to često liči na gađanje sa zavezanim očima. Naše konverzacije često liče na pokušaj ribe da se sporazume sa pticom.
 Život na ledu 1955/59 

 Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno doba dijaloga. Krilatica veka je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno načelo: ’Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!’ Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.

Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože, ne verujmo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
 Stope u pesku

 Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
 Tamo gde loze plaču

Monday, August 06, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXX 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DEMOKRATIJA 

Veliki se cilj, ovoga puta nacija, ponovo istavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navodnoj istorijskoj nužnosti.

Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman, uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan. A pošto on, danas i ovde, nacionalan mora biti da bi bio egzistentan – i to u prvom redu blagodareći Kosovu, dakle, sopstvenoj programskoj grešci – njegovo se prinudno opredeljenje uzima kao dobrovoljno i predlaže da se ono, u interesu nacije, svim silama podrži.
 *****
Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koji joj protivreče. Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge.

Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije a ne na sve građane zemlje. Ne postoji čak ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti podjednako.

Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
 *****
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore.

Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.

Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona i stalni nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju.
 *****
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana –

ali i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
 *****
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista,

isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije. guayasamin_llanto
 *****
Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od „vladavine većine“, ravnopravna možda i s „vladavinom prava i pravde“. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi.

Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života.
 *****
Demokratija jeste i biće ubedljiva građanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.
 Stope u pesku

Friday, August 03, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

DEMOKRATIJA 

Važan je prioritet demokratskih principa nad nacionalnim koji je danas [1987] u ekspanziji. Demokratija je u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi me stoga što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji.
 Korespondencija kao život I 

 Sva poređenja vode zaključku da politički poredak stoji u vezi s nezaposlenošću građana. U demokratijama su ljudi nezaposleniji nego u diktaturama, iako oni koji su zaposleni ostvaruju veći nacionalni dohodak nego tamo gde su oko njega zabavljeni svi ljudi. Stanje je prirodno. Demokratske vlade se ustežu da se mešaju u privatne stvari svojih podanika.

Demokratske zemlje, takođe, izgleda da vide kuda vodi puna zaposlenost, vide da, ukoliko je više ljudi zaposleno, manje se proizvodi.
  Sabrana pisma iz tuđine 

 Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tuđ stomak, ni briga za tuđu slobodu nije prava. Čovek je, naravno, sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće, ali ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede, jer nema šta, čemu mu sloboda uopšte služi?

Sloboda kojoj teži neka manjina može biti dublja i presudnija od slobode kojoj teži većina, čije je shvatanje slobode ponekad trivijalno, ali se sloboda kreće vertikalno, a meri horizontalno, a ne obrnuto, kako slobodu mere tiranije.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigar ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti.

Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama određuje isključivo snaga kandži i kljova.

Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinoj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.

 Bitan uslov za demokratiju je kultura, ono što građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao. Bez civilizacije i kulture, demokratije nema. Dužnost vlade je staranje o celini. Ali i pojedine grupe, i pojedinci, u istinskoj demokratiji, puno pravo imaju da se za uže interese bore. I da se za njih bore bez obzira jesu li u pravu ili nisu, jesu li u manjini ili većini.
Sabrana pisma iz tuđine

 Demokratskoj zajednici svesnoj svojih ograničenosti, nedovoljnosti i mana, opozicija koja na njih ukazuje ne smeta; ideologije koje sebe smatraju bezgrešnim, savršenim ili na dobrom putu savršenstvu, moraju takvom smatrati i svoju društvenu realnost. Zato ih svaki disonantan glas u monolitnom horu razgnevljuje.
 *****
Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.

Neobaveštenost je dovela i do iščezavanja potrebe za njim, iščezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Srbiji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštena mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati?
 *****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti. #
*****
Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo. Zato nam se čini da je demokratija haos.

Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila. t73_b
 *****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika. Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo.

Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju. Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo: da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje;

da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni; da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise, i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka;

da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.
Stope u pesku

Thursday, August 02, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČUDO 

 Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
 Vreme čuda 

 Natprirodno ne postoji. Natprirodno je samo pojam za ono što se ne razume.
 Kako upokojiti vampira 

 Od čuda se ne ište da objašnjava nego da začuđuje.
 1999 

 Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.

Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše. Neka se tiču politike od koje žive samo političari, a svi se mi drugi snalazimo.
  Sabrana pisma iz tuđine 

 ĆUTANJE 

 Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.
 Život na ledu 1983/84 

 DELO 

 Dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.
 Graditelji 815

DEMOKRATIJA 

 Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Maurice Chevalier. Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!
 *****
Demokratski shvaćena država je suma pojedinačnih volja dobijena putem njihovog izbornog izražavanja. Tako simbolično dobijena opšta volja, koja nije ni opšta, jer joj nedostaje saglasnost, ni volja, jer je podređena umesto da podređuje, isto je tako pogodna da ispolji opštu pokvarenost kao i da sakrije svoju vlastitu.

Čak i njene demokratske mogućnosti su neobično uzane, jer se narodna volja pre izražavanja prethodno svodi na volju užih grupa, a ona na volju najužih interesa, pa čoveku nije teško da između dve budale ili dva nitkova izabere po nagonu onog koji odgovara njegovom vlastitom nitkovluku ili gluposti.
 Političke sveske 

 Od takozvanih demokratskih blagodeti, imamo zasad samo korupciju i svađe.
 Zlatno runo 

 Suština demokratije je u pravdi, nije u funkcionalnosti. Najpre treba pravdu zadovoljiti, a tek posle videti kako će ona najefikasnije funkcionisati. Ako se od funkcije pođe – otvaraju se vrata svakoj nepravdi. Po toj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati.

Napustiti načelo pravde i preuzeti i ovde načelo – funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice – sve krivce bi jednostavno trebalo umlatiti, jer je to očigledno najfunkcionalnije rešenje.
 *****
Kome smeta „formalna“ demokratija, smeta mu zapravo – prava. Ko se poziva stalno na duh zakona, želi da ga zaobiđe, želi da zaobiđe njegovo slovo.
 Život na ledu 1983/84 

 Demokratije ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja.
 Tamo gde loze plaču

Wednesday, August 01, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEK

 Životinje se ne ubijaju. Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život ne poštuje, usađena im je instinktom vrste kojoj pripadaju, kojoj služe. Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući ono što voli ili mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima.

Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva, mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele i umele.
 *****
Čovek se proučava u prašumama, jer ga na ulicama više nema. Na ulicama su danas samo – mašine. Potpuno je svejedno da li su u izvornom manufakturnom ili izvedenom ljudskom obliku.
 *****
Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.
 *****
Ukoliko čovek ima pred sobom viši cilj, sve više je nalik na robota, sve više rob programa.
 *****
Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.
 Atlantida 

 „Ekspert“ danas označava čoveka koji je u svim stvarima izvan svoje uže struke idiot, a u struci uzorna neznalica.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Hoće li čovek biti svetac ili veštac, ili možda oboje, određuje život.
 Godine koje su pojeli skakavci gethsemane

 U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih „uspeha“.

Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života.
 Zlatno doba dijaloga

Tuesday, July 31, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXVI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEK 

 Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Regresija prema praoblicima nije i vraćanje suštini, jer suština nije u formi. Suština praoblika je u svim oblicima koje taj praoblik slede. Zato Boga treba i tražiti u čoveku – obliku iz praoblika.
 *****
Nije uopšte važno gde čovek živi i kada živi, ako nastoji da se sa svojim životom, sa samim sobom što bolje upozna, da svoju svrhu, svoj smisao spozna, što pre i što dublje.
 *****
Čovek nije ono što jeste, čovek je uvek ono što jeste umanjen za ono što je mogao biti.
 *****
Izreka veli – čovek nikada ne može dva puta skočiti u istu vodu. Može, jer voda je uvek ista, samo je čovek drukčiji. Izreka bi trebalo da glasi – u istu vodu nikada ne može skočiti isti čovek dva puta. *****
Ako zaboravite šta ste – vi postajete ništa, ako zaboravite ko ste – vi postajete svako.
 *****
Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?
 *****
Čovek kod drugih najviše mrzi one osobine koje je najteže savladao ili bar nekoj kontroli podvrgao u samom sebi.
 *****
Nema sumnje da je čovek nesavršena biološka organizacija, ali koju bi svako usavršavanje izbacilo iz čovečnosti, jer verovatno je bitan deo osnova naše čovečnosti upravo u toj nesavršenosti biološkoj.
 Život na ledu 1983/84 

 Saznanje da je čovek magarac pomaže da to bude lakše.
 Tamo gde loze plaču 

 Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
 *****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
 *****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
 *****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
 *****
Nelogično je preduzimati nešto za šta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
 *****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nisu mogli dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se „pokvari“, a ne kada više nema „šta pametno da radi“. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
 *****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
 *****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
 *****
Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.
 *****
U polumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važno događalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina od silaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka naoštren je kamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija, rđavo shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra. To je sve.

U tome su imali sve što je bilo potrebno da istoriju dovedu dovde. Sa pogrešnim tumačenjem neba i od groma ukradenom vatrom u ljude je ugrađen i pad Troje, i najezda Doraca, i upadi Hetita, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda, mongolska osvajanja, Stogodišnji rat, Napoléon pred Moskvom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat.
 1999 cathedral001

 Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
 Zlatno doba dijaloga 

 Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
 *****
Čofek je mrtav kad se zapita čemu, pa ne umedne na to odgoforiti.
 Zlatno runo

Monday, July 30, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEK 

Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovođa, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
 Graditelji

 „Konzekutivno ja“, eto sa čime se treba saživeti. „Kontinualnom ja“, eto čega se treba odvići.
 Tamo gde loze plaču

 Više volim vaspitane hipokrite, nego nevaspitane „istinoljupce“. Sa ovima se lakše živi. Korespondencija kao život 

 Kad se bogataš u dronjke obuče, to je uvek poruga stvarnoj bedi... Čovek mora biti odista bedan, pa da ima pravo bedno da izgleda.
 *****
Ne ubija se čovek kad spozna da je svinja, nego kad uvidi da ni sve ostalo nije od njega bolje. „Razaranje govora“ 

 Čovek je kompromis između životinje i Boga.
 *****
 Čovek se u svetu nalazi u neprijateljskoj tuđini, okružen zagonetkama, ograničenjima i nerazumevanjem. Bez ikakve efikasne odbrane prepušten je smrti. Njegovo je osnovno raspoloženje strah, njegova situacija usamljenost, njegov odgovor očajanje, a njegova odbrana povlačenje u vlastitu egzistenciju.

No budući da je strah sadržina i te egzistencije – strah bez granica i forme, jer ne zavisi ni od kakvih granica niti od kakve forme, kojih smrt nema – to povlačenje liči na bekstvo od lava u lavlju špilju. Ali bekstvo koje, paradoksalno, spasava. Ono priznaje smrti da nas formira, prihvata njenu izvesnost, ali je pretvara u egzistenciju.

Egzistencija i nije drugo nego izdržavanje neodređene mogućnosti umiranja. Strah je prema tome gradilački, a ne razarački faktor života. Ono što jača strah, jača i egzistenciju.
 Kako upokojiti vampira 

 Čovek koji ne zna da fotografiše i vozi kola – danas, taj je zapravo još na nivou majmuna.
 „Rđav dan na Stock Exchangeu“ 

 Šta je čovek bez prošlosti? – Srećan.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Humana skrama koja čoveka odvaja od zveri tanja je od daha na ogledalu, i u ogledalo se neprestano mora duvati ako želimo da se ona održi.
 Zlatno runo 

 Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje.
 Tamo gde loze plaču 

 Čovek je uvek nečemu rob. Uvek se nađe nešto da ga zajaši. Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe. Zlatno runo 

 Ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
 Tamo gde loze plaču 

 Svako pitanje je izokrenuta projekcija odgovora koji u sebi nosimo. Svaka tajna, s čijim se odgonetanjem mučimo, samo je fotografski izokrenuta projekcija neke naše unutrašnje istine. Inače, nikad ništa ne bismo ni saznali. Sve što ne znamo, negativna je projekcija naših znanja. Sve što iz sveta dobijamo, ravno je onome što smo u svet uneli…
 *****
Čovek preterano samopouzdan i koji ne ume da se brine, to je za trgovca i državnika mana koja najskuplje košta.
 Zlatno runo 

 Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije – i biološke i intelektualne – proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom. Najzad je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava. Najzad je i stvari oko sebe sebi stao prilagođavati. Ali od saživljavanja i sad je daleko.
 Besnilo 

 Sartre je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način…
 Rađanje Atlantide The Battle Of Abukir

Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
 Zlatno doba dijaloga 

 Čovek koji jednako misli o lepom i unosnom – lep je, ma kakav da je inače. I najlepši na mizerijama poružni. I najubavnijem gubici pokvare izgled.
 Zlatno runo 

 Svođenje, redukovanje čoveka na predvidljive veze između uzroka i posledica uvek je bila odlika kako tehnokratske inteligencije tako i racionalnog humanizma, i tu je ležala tragedija koju je Berđajev objašnjavao, a Dostojevski naslućivao, govoreći o svim onim ljudskim porecima u kojima se, za račun navodnog dobra, uništava ljudska sloboda.
 Rađanje Atlantide

Friday, July 27, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ČOVEČANSTVO 

Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
 *****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
 *****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.

Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, možda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
 *****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
 *****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko – kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je čovek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu.

(Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
 Zlatno doba dijaloga 

 Ovo što ja radim u Zlatnom runu približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
 Traganju za Zlatnim runom

 ČOVEK 

 Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.
 *****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme. ***** U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
 *****
Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
 *****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega – neizvesnost.
*****
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnost, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo. On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena, ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
 *****
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudske strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
 *****
Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa jednom ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom – jer se samo tako postiže svrha.

Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek. Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.
 *****
Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničega; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju. I što je najprimamljivije – ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom.
 Život na ledu 1955/59

Thursday, July 26, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 ČOVEČANSTVO 

Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi.

Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo. To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajući katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
 *****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom.

Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individua sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršenstvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
 Rađanje Atlantide

 Čovečanstvo nije skup svih ljudi, već ideje o čoveku kojom se on najlakše izražava, ali u kojoj se i najlakše gubi.
 *****
Čovečanstvo liči na zmiju koja se hrani vlastitim repom, njegova prava i jedina hrana – ono je samo. Mi smo taj rep uhvatili zubima vrlo davno, onog trenutka kad smo načinili prvi korak prema savremenoj civilizaciji. Sad nam ostaje da to gutanje završimo, a zajedno sa tim gutanjem da progutamo i poslednje ostatke naše lažne, naše prividne, budućnosti.
 *****
Čovečanstvo je više od svega nepromenljivo stanje jedne opšte zablude. U prošlosti tražiti objašnjenje za sadašnjost, a u budućnosti opravdanja za nju isto je. Time se samo objašnjava i opravdava prošlost, a budućnost primorava da je ponavlja.
 *****
Suočenje sa budućnošću je suočenje sa pitanjem egzistencije čovečanstva, sva ostala pitanja su prema tome pitanju sporedna.
 *****
Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.
 Život na ledu 1983/84

Nešto manje prirode, osobito u obliku divljih instinkata, upadljivih kod nižih mesoždera i viših bankarskih činovnika, čovečanstvu ne bi škodilo.
 *****
U mikro, a ne makro svetu krije se tajna preživljavanja vrste, jer sve dok ne prodremo u tajnu virusa, naš let prema zvezdama biće putovanje mrtvaca na dopustu.
 *****
Ljudskim stvorenjima je na početku upravljao zaštitnički instinkt prašume, pa ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad ga nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije.
 Besnilo 

 Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
 *****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo. Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
 1999 

 Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
 *****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
 *****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
 Tamo gde loze plaču Battle Of Anghiari

Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine. Sabrana pisma iz tuđine

 Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
 *****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala, poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga je uništio. Luče Novog Jerusalima, 2999

 Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
  Stope u pesku