Thursday, June 20, 2024

BENJAMIN DISRAELI

 

BENJAMIN DISRAELI[1]

 

Sav je u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Churchill[2]?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi. On poznaje i veštinu i plodove strpljenja.

“Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo neka me se boje!) …

 Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome. Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći. Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja

Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer je nestrpljiv.) U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar kockarski slučaj. Da je Bismarck[3] s manje sumnjičavosti gledao na Istok, trijumfovao bi Gladstone[4], neprijatni propovednik i dosadan protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) …

Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On odgađanje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe … Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju.

Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu. U imperiji koja se kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta … Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia[5], Robespierre[6], Džeržinski[7]. Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice …



[1] Benjamin Disraeli (1804-1881) je bio predsednik konzervativne vlade za vreme kraljice Victorije. Romansijer, briljantan govornik i britanski prvi i jedini jevrejski predsednik vlade. (Prim,. prir.)

[2] Sir Winston Leonard Spencer-Churchill, (1874 – 1965) je bio britanski političar, najpoznatiji po svom voćstvu Ujedinjenog kraljevstva u vreme II svetskog rata. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i opet od 1951 do 1955. Bio je oficir u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za literature i prva osoba koja je dobila počasno državljanstvo SAD. (Prim. prir.)

[3] Otto Eduard Leopold von Bismarck (1815 –1898) je bio pruski predsednik vlade od 1862 do 1890 i dominantna figura u svetskoj politici kasnog XIX veka i glavna politička snaga u ujedinjenju Nemačke do svrgavanja 1890. Njegova diplomatija realne politike i snažna vlast donela mu je nadimak „gvozdenog predsednika“. (Prim. prir.)

[4] William Ewart Gladstone (1809 – 1898) britanski liberalni političar. Karijera mu je trajala preko 60 godina. Četiri puta je bio predsednik vlade, više nego bilo koja politička ličnost. Kada je napunio 84 godine vladao je poslednji put i na taj način je postao najstariji britanski predsednik vlade. (Prim. prir.)

[5] Borgiae su bili špansko-italijanska plemićka familija koja je postala čuvena za vreme renesanse. Njih se i danas sećamo zbog njihove korupcionaške uloge naročito kada je jedan od njih postao papa. Bordžije su bile optuživane za razne zločine, a sve na osnovu značajnih dokaza uključujući: neverstvo, krađu, silovanje, potkupljivanje, incest i ubistvo (naročito trovanjem). (Prim. prir.)

[6] Maximilien de Robespierre (1758 – 1794)jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Komitetom narodne bezbednosti Vlasti terora, koja je završila njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794. (Prim. prir.)

[7] Feliks Edmundovič Đeržinski (1877-1926), revolucionar i sovjetski državnik poljskog porekla. Rukovodio je Čekom od 1917. do smrti. Bio je član CK i narodni komesar saobraćaja, unutrašnjih poslova i predsednik Saveta za privredu. (Prim. prir.)

Wednesday, June 19, 2024

O IZGUBLJENOSTI

 

 O IZGUBLJENOSTI

Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno.

Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao.

Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje …

 

Tuesday, June 18, 2024

DNEVNIK O NJEGOVANIMA

 

DNEVNIK O NJEGOVANIMA

Nastavljam “Zatvorski dnevnik o Njegovanima”. Nešto poput Dnevnika o Kovačima lažnog novca A. Gidea. To je neka vrsta ogledne laboratorije alhemičarskog tipa. Ovde se ne barata sa poznatim elementima da bi se dobila legura, nego sasvim nova tvar. Po mogućnosti još živa. Paracelzijusov umetnički Homunculus.

Za sada bez rezultata. Dobijam sve same legure, od kojih je već toliko knjiga napravljeno. Tu i tamo, ispod osobina, poznatih i klasifikovanih, dobijam trunčicu nove rude. To još ništa ne znači. Možda je i ona već negde iskorišćena. Ovde sređujem dokumenta o Jadransko-podunavskoj banci i Jugoslovenskom udruženju boja, (J. U. B.). Takođe i Dosije Okružnog suda 527-49 …

Monday, June 17, 2024

ZDRAVA BOLEST

 

ZDRAVA BOLEST

Odakle si došao? – Niodkud. Ja sam ovde. – Kako to da te nikad nisam sreo? – Nisam izlazio. – Bio si bolestan? – Ne, bio sam zdrav. – Pa zašto nisi izlazio? – Pa zato. Zato što sam bio zdrav. – A sada, zašto si sada izašao? – Razboleo sam se.

Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti. - Šta bi se desilo da te primete? – Proglasili bi me za zdravog. – Je li to rđavo? – Kako gde. U bolesnom svetu, svakako. – I šta bi sa tobom radili? – Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo. – Ali, ti si već bolestan, zar nisi? – Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove … (Klinički razgovori.)

 

Thursday, June 13, 2024

SAMOUBISTVO

 

SAMOUBISTVO (ODLAZAK)

POSLEDNJEG NJEGOVANA

Politika od 22. okt. 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. Kasno popodne. Milicioner na liniji primećuje mladića koji se šeta mostom i čije je držanje sumnjivo. (Da li je milicioner mislio da će se mladić ubiti ili – baciti most u vazduh?) Poziva ga da ode. Mladić se penje na traverze i svlači go. Odelo baca u vodu. Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice.

Patrolni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod stubova. Posle dva sata uzaludnog nagovaranja, vatrogasci se penju na traverze i približuju mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije, ali kad su mu na metar razdaljine, skače. Pada pored patrolnog čamca i više se ne pojavljuje. U njegovom odelu nije nađeno ništa što bi ga identifikovalo.

Ovako bi trebalo da ode poslednji Njegovan. U redu, možda ne baš ovako teatralno – to ne može biti u njegovoj prirodi – ali svakako neidentifikovan. I ne 22. Oktobra, 20. oktobra.

OČAJANJE KAO VEŠTINA

 

OČAJANJE KAO VEŠTINA

Očajanje je kao pantljičara, beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kada smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga. Ta knjiga će možda biti izlazak glave …

 

Wednesday, June 12, 2024

PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA

 

PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA

Jutros sam na Fakultetu sreo V. P. Odvela me je u “Central”. Bio sam smrtno preplašen, ali nisam imao novaca za piće, morao sam rizikovati silazak u grob. Mileiu je bio psihoanalitičan. Oslobođenje duše katarzom dr Broyera[1]. Polutmina manastirske ćelije. Varnice svetlosti kao u feničanskom svetilištu Baalu. U daljini zamor mase: Njegovo veličanstvo Pavle I i Frederika od Grčke prolaze Studentskim trgom u poseti Gradskom narodnom odboru. Osećam se nekrofilno kao Antoni Bevis[2] koji u zaboravljenom albumu otkriva Meri Emberli[3]. Strašno …

Kasnije. Gospođa ( ), i gospođa ( ) sa ćerkama. Gospodin ( ) prati dame pod slamnatim šeširićima, u koje su zadenuti drsko beli visuljci. Ezopovske kokarde. S prituljenim osmehom prolazi kolona Pluskvamperfekta da pozdravi jednu uspomenu. U Pavlu I načelo monarhije. “Živeo kralj!” vikaće se pred nosem republikanske milicije u belim rukavicama …

O obavezama iz Balkanskog saveza neće se govoriti. Njegovo grčko veličanstvo pokazaće se učtivijim od histeričnog Menderesa, s kojim je izmena zdravica ličila na priču o “striženom i košenom”. Za banketskim stolom će g. ambasador Republike Turske, Sadik Kavur, zajedno s predjelom, uz osmeh, gutati paklenu mašinu solunske produkcije, a njegov grčki kolega srču izloga grčkih radnji po Smirni i Istanbulu. Njegovo će veličanstvo u srpskoj kuhinji osetiti možda nešto od dima sa Gramosa. Možda kažem, jer suvereni suvereno zaboravljaju … Gradski narodni odbor predao je Kralju poklone. Među njima, nadam se, nije bio komplet Ježa od 1945. do 1948 …



[1] Theodore Clarence Broyer (1904-1994), američki professor i naučnik. Bavio se psihologijom i fiziologijom biljaka. (Prim. prir. )

[2] Ličnost iz romana Slepi u Gazi Huxleya. (Prim. prir.)

[3] Ditto.

Tuesday, June 11, 2024

BEZ OBZIRA NA MESTO

 

BEZ OBZIRA NA MESTO, VREME,

KAO SVUDA U SVETU

“Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi[1], nije kritika nego polemika … Pod rečju “polemika” ne podrazumevam prepirku, već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem[2]. Cilj je odbrana zdravog razuma …” (Bjelinski, O kritici i književnim mišljenjima, Moskovski posmatrač, 1836.)

Koliko vidim, bar za sada, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović[3]. Ostali me se ne tiču …

Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NINu (Januar, 1955.) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj Prokletoj avliji. I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.

Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu.” Zatim: “Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina.” A onda: “I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju[4], i kada odgovori svoje ludo, stravično i divno ja sam to – toga trenutka je u našoj literature napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove …”

B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim …



[1] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)

[2] Ditto.

[3] Borislav Mihajlović-Mihiz (1922-1997) srpski književnik. Objavljivao je pesme, književne kritike, eseje, putopise polemike, drame, memoare. Iz njegovog pera izašlo je više dramatizacija poznatih književnih dela. Zajedno sa Pekićem dramatizovao je deo iz Zlatnog runa pod nazivom „Cincari ili korešpodencija“ i knjigu Odbrana i poslednji dani. „Korešpondencija“ je u Ateljeu 212 davana više od 20 godina. Bio je prvi koji je uvek čitao sva Pekićeva dela i njegove sugestije su bile od neprocenjive pomoći Pekiću. (Prim. prir.)

[4] Sultana Džema, primedba Borislava Pekića.

Monday, June 10, 2024

INHALACIJE

 

INHALACIJE

Banja. Kraj inhalacionog otvora, nad kojim je svoje leto provodio jedan komediograf. Gospodin Kasacioni sudija, koji sve zna, upravo ređa razloge zbog kojih grom ne udara u vozove. Otac profesora Logike, koji zna i ono malo što je sudiji izmaklo, čeka svoj red. Bivši ban i bivši general. B. S., šef moje katedre. Jedini izgleda stvarno živ, premda se i on kreće jezivom sporošću. Desetak nerotkinja, za koje znam bolji lek od banje. Nekoliko potištenih boraca iz 1948. I deca, deca neke druge 1948. (1958, 1968, 1978?)

Thursday, June 06, 2024

UTOPLJENIK

 

UTOPLJENIK

Nisam u svoje vreme stigao da sredim polukodirane beleške sa posmrtne izložbe Igora Vasiljeva[1]. Činim to sada, dok su utisci sveži, dok upućuju na pitanja, a ne odgovore rođene iz saveza zaboravnosti i indolencije …

Na otvaranju sreo etnologa Dž. i slikara Br. Tu su, takođe, Igorove žene. Prolazim salom jednom brzo. Usput pitam Br. šta misli o slici “Koncert u šumi”. Pristojna je, kaže. Ništa ga više ne pitam … Pre nego što je pao, (padnut, padnuo se?) u kaljugu kraj šina voza kojim je putovao, u Upravi ULUS-a nije imao prijatelja. Došli su da održe smušen protokolarni govor i nestanu u maglama administracije. (Slava im!) Na pogrebu, venci od kartona, popovi u masnim epitrahiljima, kosati đakoni, zarđale ripide, ruski emigranti, (po drugi put u emigraciji), i robijaši, mnogo robijaša …

Umro je na liniji svojih vidovnjačkih slika, koje sada, po drugi put, pažljivo obilazim. Modrozelene domieovske vizije koje stižu iz mastiljave tmine. Poput trulog korenja što ostaje kad se močvarne vode povuku … Fatalistički pasivan “Treći stadijum” od Okt. 1952. Prestravljeni “Hristos”, sa slomljenim gnjatovima i penom besnila iza zuba, Mesija, s kojim se Igor pita – zašto sam ja ovde? I koji gleda gomilu debilnih gegula (“Mladenci iz Marinkove bare”), zbog čijeg spasenja visi. “Igrači domina”, manje više krvavih, manje više masnih, više jednakih …

Slušam. Igor je bio pijan kao svinja, ispao je iz voza, pošto je najpre pokušao da pobaca pepeljare kroz prozor vagon restorana. (Ja, lično, nikad nisam uspeo otvoriti nijedan prozor u vagon restoranu.) Nema u tome ničeg osim delirijuma, kaže bradati Riketinov obožavatelj, nikakve filosofije, nikakvog apsurda. (Niko se, magarče, ne ubija da bi dokazao apsurd! Ljudi se, magarče, ubijaju kad im je teško!) Glas jedne žene: pa mora da je ipak bio talentovan kad se ubio …

Odlazim sa J. ponovo na izložbu da zabeležim datume slika. Evo ih po redu izlaganja: 1. “Igrač domina”. (Januar 1954) 2. ‘Mladenci iz Marinkove bare”. (Novembar 1952) 3. “Raspeće”. (1952) 4. “Raspeće”. (1953) 5. “Autoportret”. (Nedatiran) 6. “Autoportret”. (Novembar 1951) 7. “Autoportret”. (Novembar 1952) 8. “Autoportret”. (Novemvar 1953) 9. “U kapeli”. (Juli 1952) 10. “Delirijum”. Novembar 1953) 11. “Kaluđerice”. (Februar 1954) 12. “Koncert u šumi”. (Februar 1954) 13. “Povorka”. (Februar 1954) 14. “Mladenci”. (Mart 1954) 15. “Autoportret”. (Januar 1954) 16. “Ribar”. (Mart 1954) 17. “Utopljenik”. (Mart 1954) 18. “Borba petlova”. (Februar 1954) 19. “Očajanje”. (Mart 1952) 20. “Koreja”. (Septembar 1952) 21. “Okupacija”. (April 1952) 22. “Treći stadijum”. 23. “Grbavko”. (Decembar 1951).

Ponovo ispitujem slike. Samo autoportrete. Nedatirane ne uzimam u obzir. Deluje mi nekako Deluje mi nekako poluakademski, ne-igorovski. Najranije datiran slikan je novembra 1951. Nije teško uočiti lagani pad vitaliteta i zatvaranja oko svoje sudbine kao oko osovine, kroz autoportrete iz 1952. i 1953. U novembru te godine Igor slika sebe, delimično i izborom palete, kao mizantropa. (Ali to nije izraz jedne filosofije osećanja, nego jednog osećanja filosofije.) A onda, januara 1954, vidi Igor sebe s kosturom za leđima.

Misao je gogoljevski fantasmagorična, ali u njoj ima i nečeg klovnovskog, humora koji nije osoran. Šeretski gorko druži se Igor sa smrću koja mu gleda preko ramena. Ne čudi se, ne plaši, osmehuje se. Uprkos skeletu, ova je slika paradoksalno najoptimističnija. Ali njen optimizam – kad ga sinhronizujemo sa zaumno-zagrobnom fanmtastikom tog perioda, koja se završava njegovom poslednjom slikom, martovskim ”Utopljenikom”, jurodivom vizijom vlastitog kraja – nije od ovog sveta, ni za ovaj svet. Ukoliko je ikakva odluka postojala, ona je već doneta. Smrt iza njegovih leđa nije više literarni simbol, bilo koja smrt, njegova je, on za nju zna, on je nju i prizvao. (Sve pod pretpostavkom da se ubio. Ali i da nije, naslućivanje ovde ima vrednost saznanja nečeg neminovnog, bez obzira da li je ta neminovnost izraz vlastite, tuđe ili volje slučaja.) Ostale slike potpomažu pretpostavku – koja, nažalost, to više nije – da njegova smrt neće biti ona opšta, banalna smrt koja izjednačava i unižava. Da će biti samo njegova …

Sastajem se kod “Centrala” sa B. da bih razgovarao o Igoru. B. se sa Igorom upoznao u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova, odakle je krao balvane za ogrev. Ušavši, primetio je zar cigarete u tmini. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je čuo da je Rus, izađe iz mraka i reče: “Zašto psuješ? To nije dobro.” ...

Igor je vaspitavan u umetničkoj atmosferi. Otac, koji je takođe imao dara za crtanje, gonio ga je da radi. Igor je, izgleda, bio lenj. Rođen je 1928, umro u aprilu 1954. Umeo je da voli slovenski duboko, ali ne i trajno. Razvod s prvom ženom, s kojom je imao ćerku, daje se po sporazumu. Na osnovu prethodnog dogovora, drugovi su, a među njima i B., uspešno svedočili. Nakon rasprave celo je društvo, na čelu s razvedenim parom, otišlo u kafanu. Emotivno je reagovao na režim. Nije imao neku određenu ideološku orijentaciju. Malo je čitao. Dostojevskog, naravno. (Svi Rusi njegove vrste čitaju Dostojevskog, kao što oni one druge čitaju Lenjina.) Uhapšen je, isleđivan i odatle potiče jedna čudna pripovest. Njen izvor je, prema B.-u, sam Igor …

Robiju je sjajno podneo. Bila je kratka. Tamo mu je ostalo oko 100 radova. Uprava KPD Požarevac je odbila da mu ih vrati. (Ne razumem zašto. Meni su rukopisi vraćeni. Možda se smatralo da ni od mene, ni od njih, nikad neće ništa biti.) Od pesnika voleo je Jesenjina[2]. B. veruje da je u tome bilo i podražavanja. Ne samo što se tiče pića. Možda i u smrti. Hteo je da naslika Pavlovićevu šagalovsku “Kokošku obešenu o mesec”. Po zatvoru napušta Akademiju. Od mlađih slikara prijateljuje sa M. D. (Razgovarati s njim.) Oduševljava se najpre Van Goghom[3], zatim Dufyem[4], Gauguinom[5], Rousseauom[6], Bruegelom[7], osobito Boschom[8]

Nisam intimno poznavao Igora. Nemam prava da sudim. Razmišljam prosto u nekim analogijama … Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, često kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok leži, čovek je u nervnoj napetosti, koja se često maskira u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (“Zatvorska javnost” predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama … Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje, čovek se naglo opušta. Kao n predmetu, koji je skinut s leđa i stavljen pod snažnu grejalicu, dolazi do spontanog širenja i pukotina … Socijalno, svet se prima kao – tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, čak i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima …

Oba simptoma su tipična za SDOJ. Bolujemo od ataksije[9]. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. (S onim što nam se poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i što nestaje kad mu se približimo.) Naš životni stil, tropos, način, liči na petlov hod (posledicu kod petla ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina). Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje … Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo, ili biramo.

Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako svoj za život nešto ozbiljno radimo, dovesti u realnost koju odbacujemo, (ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo, jer znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom otoku, oslobođeni opasnosti od kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi. U uslovima in vivo, u prirodi, na in vitro, u laboratoriji) … Obrazovali smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše iskustvo, ne naše mišljenje, već iskustvo, jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg, (reakcionarnije, kako se to kod njih kaže), ako ne može biti potkrepljeno – zatvorskim brojem.

Naša je unija – savez za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog – građanskog – zatvorenog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga njihove realnosti, dakle, ipak – ništa. (Ništa sve dok se u njega ne uđe, a to se neće.) Građaska klasa je napravila krug, kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim istinama nezadovoljni, i u samom njihovom središtu napravili krug – koji je, već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i od jednog i od drugog sada podjednaka. U toku smo dva paralelna odbacivanja … O svemu tome sam već u nekoliko navrata pisao. Pisaću opet kad najzad shvatim sta mi to radimo, kuda ovako idemo? …

 



[1] Igor Vasiljev (1928-1954) slikar iz Beograda, ruskog porekla. (Prim. prir.)

[2] Sergej Aleksandrovič Jesenjin (1895. - 1925.) je bio ruski pesnik. Oduševljeno je pozdravio revoluciju. Kasnije se odao boemskom životu, oženio se balerinom Isadorom Duncan, a u jednom petrogradskom hotelu je razrezao levu ruku i vlastitom krvlju napisao pesmu "Doviđenja druže, doviđenja". Iste noći izvršio je samoubistvo obesivši se o cev centralnog grejanja.

[3] Vincent Willem van Gogh (1853 – 1890) holandski post-impresionistički slikar sa odromnim uticijam na slikarstvo XX veka. Bio je emocionalno nestabilan i umro je uglavnom nepoznat u doba svog života. (Prim. prir.)

[4] Raoul Dufy (1877 – 1953) francuski fovistički slikar. Poznate su njegove slike sakupljanja sveta pod otvorenim nebom, kao i dekorativne teme na javnim zgradama. (Prim. prir.)

[5] Eugène Henri Paul Gauguin (1848 – 1903) vodeći francuski post-impresionistički umetnik. Važna ličnost simbolističkog slikarskog pravca, skulptor, keramičar i pisac. Njegovi eksperimenti sa bojama vodi direktno do sintetičkog pravca u modernoj umetnosti, primitivizma i pastoralnog slikarstva.. (Prim. prir.)

[6] Henri Julien Félix Rousseau (1844 – 1910) francuski post-impresionista naivnog i primitivnog pravca. Nadimak mu je bio „Carinik“, jer mu je to bila profesija pre nog što je počeo da se bavi slikarstvom. Samouki genije visokog kvaliteta. (Prim. prir.)

[7] Pieter Bruegel Stariji (1525 – 1569) flamanski renesansni slikar poznat po peizažima i slikama seljaka. Nekada se pominje kao „Seljak Bruegel“. (Prim. prir.)

[8] Hieronymus Bosch (1450 – 1516) rani holandski slikar. Poznate su njegove slike sa fantastičnom imaginacijom kojima ilustruuje moral i religiozni koncept priče. (Prim. prir.)

[9] Ataksija je drhtanje, nepravilno kretanje (kod obolelih od leđne moždine). (Prim. prir.)

GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM

 

GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja? Tek što je spašeno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna …

Wednesday, June 05, 2024

PRVI MAJ, AKROBATI, SSRNJ I ŠPANSKA ČIZMA

 

 

PRVI MAJ, AKROBATI, SSRNJ I ŠPANSKA ČIZMA

Pre podne. Revija trupa. (Volim vojničke marševe i parade, ne volim vojsku.) Stroj lutaka iz Andersenove bajke koji je napustio kasarnske rafove. Crvene i trobojne zastave. Hibridizirana lica u senci šlemova do usana. (Niko to bolje nije radio od SS-a na Nirnberškim crnim revijama. A ipak se svi trude da dobro marširaju.) Zatim Sportske organizacije. SSRNJ. Pioniri. Preduzeća. Narodna masa u slobodnoj poplavi. Kraj. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini …

Posle podne još jedan ulični cirkus. Na visini od dvadesetak metara, između dva prozora, preko ulice, razapet je sjajan zrak u vidu čelične žice. Žica treperi. Ružičasta akrobatkinja sa ružičastim kišobranom pojavljuje se na jednom od prozora. Pored mene, devojka iz SSRNJ krcka bombone zubima. Nemoguće je to krckanje opisati. (Nešto između tučanja kamena i trčanja po šljunku.) Ružičasta mrlja akrobatkinje širi se po nebu. Ona se uspinje. U uspenju ima neveg religioznog. Gledaoci to osećaju. SSRNJ takođe, ali produžuje da grize bombone.

 (Sada joj u ustima pucaju kao prangije u zatvorenoj sobi.) Akrobatkinja je stigla do naspramnog prozora. Pljeska se. Mažu joj pete. Konferansije objavljuje “Hodanje slepca.” SSRNJ gricka bombone. (Izgleda da ona i ne jede bombone, nego sopstvene zube.) Vezanih očiju, akrobatkinja oprezno pipa vazduh, otiskuje se. Odnekud se čuje narodno kolo. Zurle i talambasi. Uvek te jebene zurle i talambasi. Tako je bilo i kad je 1867. Beograd predavan Knjazu Mihajlu. I onda se zurliralo i talambasiralo. („Horst Wessel“[1] je bila kratka pauza s germanskim zurliranjem i talambasiranjem.) Akrobatkinja polaže nogu pred nogu, s prstima koje uvek dotiču petu. SSRNJ lomi bombone. (Kao gutač stakla, usta su joj puna srče.) “Zar se ovde više ništa neće dogoditi?” Pita glas sa omalovažavanjem. Prolazi još nekoliko minuta, akrobatkinja posrće, tetura se, u vazduhu traži oslonac koga nema, i pada. Ćutke, bez protesta. (Dole nema mreže.) SSRNJ drobi bombone među zubima. (Ne znam kako, to više nema poređenja.) Bežim …

Uveče. “… da se proces izgradnje novog društva može smatrati tek onda punim, ako te institucije, pravni i drugi propisi postanu stvarna svojina građana, ako se useli u njihovu dušu, u njihove navike[2] … ” – (Borba, 1. maj 1955.) Šta to znači? Da poštovanje propisa postane navika, ili da se priviknemo na pokornost? Da nam pokornost postane druga priroda? … Duša koja bi bila ispunjena paragrafima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva. Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre njenog rata sa Spartom.

Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa … Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio. On bez nje ne bi mogao da živi, ili bi mogao, ali bi takav život smatrao za varvarski … Uostalom, nema ni doktrine, ni njene države, koja ne želi da postane Španska čizma koja se ne osećaBorbina metafizika što se tiče poziva na dušu, postaje tako i razumljiva i opravdana …

Noću. Nesanica. France, Ostrvo pingvina. Titiri i Triblionci. Pavlović[3], 87 pesama. Krv u klozetskoj šolji. Berđajev[4], Smisao istorije. Rastavljanje čovekovog lika. Nema više čoveka. Čovek je iskidan u komade. Kao ona akrobatkinja od posle podne …

 



[1] Horst-Wessel-Lied ("Horst Wessel" pesma), takođe poznata kao „Die Fahne hoch“ ("Zastava visoko") je bila himna Nacističke partije od 1930 do 1945. godine. A od 1933 i jimna cele Nemačke. Reči je napisao 1929 Horst Wessel komandant SA. (Prim. prir.)

[2] Podvukao Borislav Pekić (Prim. prir.)

[3] Miodrag Pavlović (1928), književnik, pesnik i esejista, akademik SANU. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama“. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila njegov dalji životni put. U duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio je nov tip srpskog pesništva. (Prim. prir.)

[4] Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) ruski filozof hrišćanske inspiracije, profesor Filološkog fakulteta u Moskvi. Iz SSSR-a je prognan 1925., umro je u Francuskoj kao emigrant. Glavna dela: Hrišćanstvo i klasna borba, Smisao istorije, Filozofija slobode, Čovek i mašina, i dr. (Prim. prir.)

Tuesday, June 04, 2024

SMRT, UZALUDNOST, KRUG

 

SMRT, UZALUDNOST, KRUG

 

Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ... Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ... Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog. Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ... Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.) Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti.

Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...Jer smisao je u – krugu.

Sunday, June 02, 2024

JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

 

JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

17. April 1955. Građanski salon više srednje klase. Vojvođanski sercle iz ere srpskog građanskog Preporoda. Bidermajer s pravolinijskim pauzama Moderne i zlatnim bleskom jednog od Louiseva. Persijaneri, gobleni sa pastoralnim scenama i izbledelim bojama, purpurni zastori s pervazom kao da im je prišiven sunčev zrak na zalasku. Akademski portreti, Pomorišac[1], žućkaste dagerotipije u ovalnim ramovima kao u skupocenom prstenju – kameje. Sveže cveće u vazama iz Sevra. I Majsen, naravno. Srebro, kristal, porcelan. Kanarinci koji kunjaju po kavezima od posrebrenih žica, staklene kugle polieleja u kojima svetlost izgleda kao da je zarobljena, a mlečno žuti odrazi skupljaju se u zrelu pavlaku po ljudima i stvarima. Jedna od retkih kuća u Beogradu preko koje nije prošao “točak progresa” (i ostavio rupetinu za gradnju “bolje budućnosti”). Utoliko mi je u njoj ugodnije, i ako se osećam pomalo kao u grobu koji još nije sasvim zatvoren. Zemlja je kraj rake pripremljena, ali su grobari zauzeti drugim sahranama. Mi koji ovde ležimo, ostavljeni smo, očevidno, za neku drugu priliku …

Gospoda u večernjim odelima, dame u biranim toaletama, infanti elegantni (onako kako su mene oblačili pre nego što me je istorija preodela u koprivu). Neodoljivo poređenje sa Krležinim Glembajevima, u vojvođanskoj varijanti. (Dragi su mi ma u kojoj.) T., majordomus, predstavlja niže klase, i stub Doma, kao što je to u rđavim knjigama i dobrom životu …

Muzička kulisa – tropar i mađarske violine. (Mađari se ovde ne trpe, ali sa izvesnom nostalgijom.) …

Domaćin J. jedan od poslednjih preživelih jugoslovenskih industrijalaca. Preživelih u industrijskom smislu. Ostali možda i žive, ali, osim pakosnih primedaba, ništa ne proizvode. M. J. proizvodi. Proizvodi sve što je van domašaja državne proizvodnje. Čak i električne osigurače. (Država, naime, pošto je velika, ume proizvoditi samo velike stvari. Zato na tržištu ima elektrana, ali nema sijalica i utikača.) Godišnji porez deset miliona dinara. Ali M. J. nije zato optimista.

Optimist je zato što je sjajan čovek. Zato što ima smisla za posao, kojeg ni temeljna izmena “uslova proizvodnje” nije mogla oštetiti, a još više, što ima smisla za humor. Onaj najplemenitiji, što zapaža diskrepancije i oseća prolaznost svih stvari, pa ponekad i nevolja. Ne velim da ono što se mora zaraditi, da bi se platilo deset miliona dinara poreza, ne pomaže optimizmu. Ne idem tako daleko. Ali bi, uveren sam, M. J. bio takav i da ne plaća porez. Domaćica se oblačila dramatično dobro. Za njom se svet okretao i 1945, kad pogledi nisu uvek iskazivali divljenje. Bio je to njen mali ali značajan doprinos otporu građanske klase (po engleskom načelu da se gospodin dobro odeva i u prašumi). Moje je sa porodicom vezivalo davnašnje prečansko prijateljstvo, koje nikad nije bilo dovedeno u sumnju …

Dva mlada advokata, naša deca (termin N. K.), za koje se ne zna kako će se snaći u njihovim sudovima. D. P. Profesor univerziteta i pisac rasprava o Cincarima i prečanskim Srbima, bled, sitan, za mene od neprocenjive koristi. (Njegovani su Cincari.) D. V. vlasnici kozmetičkog salona, bez ikakve koristi za mene. Živi leš Srpske Atine ( ). Par osoba tek prispelih sa robije, među kojima zauzimam skromno mesto. Uglavnom – pluskvamperfekti, među kojima, takođe, imam svoje mesto. Samo jedan Futur. Gospodin H., slavnog imena i neslavnog opredeljenja, sa suprugom, koja izgleda živo i privlačno. (Ja nisam ubeđeni Vukovac, ime me ne iritira.) Ali, iako Futur, on ni najmanje ne ometa vođenje konverzacije u apsolutnom Pluskvamperfektu. Njegova lična ubeđenja ovde su u frižideru, i vaze, izgleda, samo za – ulicu …

“Dragi doktore, nisam vas prošle nedelje video u Sabornoj.” – “Njihova privredna politika je prava napast.” – “Čuo sam da vam ti prave neprilike sa porezom.” – “Kako ste?” – “Zar ne znate da je došlo do reči između Episkopa Josifa i Njegove Svetosti?” – “Od došljaka čovek danas ne može proći ulicom.” – “Kako ste?” – “Da Rusa nije bilo, nikad oni ne bi … - “Kad će izaći iz štampe ‘Srbi, vojnici’?” – “Kako tata, kako mama?” – Ma, ja idem u Beč na duševnu, a ne fizičku reparaciju.” – “Jeste li čitali ( )? Taj im je sve kazao.” – “Ne dajem ja njima, gospodine, ni do Gospojine.” …

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Ja nisam pisac, Ali, nisam ni policajac. Ostaje da sam – lopov. Kradem tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpam ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću ...

 

 



[1] Vasa Pomorišac (1895 - 1961) akademski slikar iz Banata. Triptihon u crkvi u Modošu uradio je 1924. godine. Studirao je slikarstvo u Beogradu, Zagrebu i Minhenu, a specijalizovao se za slikanje na staklu u londonskoj Centralnoj školi za umetnost i zanate (Central School of Arts and Crafts). Tako je postao prvi srpski slikar koji se obrazovao u Velikoj Britaniji i radio u ovoj tehnici. Po povratku u Beograd, 1925. godine, pored slikarstva, bavio se i izvođenjem vitraža u javnim institucijama i privatnim vilama. Radio je kao profesor Akademije primenjenih umetnosti. (Prim. prir.)