Friday, January 18, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Piše li pisac zato što misli da ima nešto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga savesno i uspešno tako i koriste.

Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih umeo odreći, nista od onog što bi ovaj moj „trud kojim se trudim“ izvelo iz „muke duha“ i dovelo do neke „koristi pod suncem“.
 *****
Kada sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa? Ne uživam ni ja, pa se ne žalim. ***** „
Princip nemešanja“ je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražavati svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne. Ali, ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju.

Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.
 *****
Moralna odgovornost savremenog intelektualca i pisca je u – vršenju dužnosti. A njegova najviša dužnost u zadovoljavanju savesti, svoje mere za dobro i zlo. I to bez obzira na posledice. Po njega, razume se, ne po svet. Jer su poznati i oni, i intelektualci među njima, koji su, tokom zadovoljavanja vlastite savesti pomorili milione, a sami uspeli da umru u krevetu.
 *****
 Ja odvajam čoveka i građanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a građaninu – ništa.
 *****
U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tamo gde je pisac, tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nikakav drugi i ne postoji).

Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, bez kojih je univerzalan često samo – vazduh.
 Zlatno doba dijaloga yeah_right Kompjuter će, nadam se, od mene uskoro preuzeti i sastavljanje knjiga, jer je pametniji i brži. Osim toga ne troši koliko ja. Ne puši, ne pije, koristi jeftinu struju i to u skromnim količinama, a povrh toga, i mnogo bolje od mene izgleda.
 *****
 Mislim da bi se kompjuter mogao upotrebiti za pisanje izvesnih knjiga. Sud i policija, uz pomoć ideološke komisije sastavili bi disk koji bi upozoravao kad god bi se napisalo nešto nepoćudno. U savršenijem obliku bi se moglo na ekranu odmah pokazati kakve neprilike očekuju pisca. Korespondencija kao život I

Thursday, January 17, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLVI

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Kad god sam temu birao, a do nje sam dolazio mahom razmišljanjem, idući od ideje prema faktima, a ne od fakata ka ideji (drugi je proces, jamačno, prvom prethodio, ali sam ga obično bio nesvestan), za mene je osnovno pitanje bilo – kako da joj nađem odgovarajuću književnu formu.

To je često odnosilo dosta vremena, ponekad manje od priprema (takozvanog dokumentovanja i istraživanja relevantnih fakata), ali više od pisanja. Kad god sam uspeo da pronađem formu adekvatnu materijalu, uspeo sam i književno; gde god je postojala diskrepancija između forme i sadržine, škripalo je.
 *****
 I u mojim romanima, u kojima je dokument u nekakvom prvom planu, on nije – bitan. Tu je zbog ubedljivosti, zbog atmosfere, zbog kolora, ne zato da kroz njega sprovedem priču. Priča se sprovodi drugim putevima, a dokument je tu i tamo potpomaže, ponekad i vraća stvarnosti iz koje bi ona da pobegne u spekulacije o njoj. Uostalom ja se dokumenta nikada nisam slepo držao. Ponekad uopšte nisam.
*****
Za dobrog pisca sve što nije najbolje – ne valja. Za mene lično, ne valja – uopšte. Kad slab pisac napiše nešto najbolje što može, to je dobro. Kad dobar pisac piše gore nego što može, to je – slabo.
 *****
Pošto prvo gradim ideju, a tek posle karaktere koji će je kroz priču sprovesti, ili u njenom literarnom formiranju učestvovati, prirodno je da ih ne mogu nalaziti na ulici. Nalazim ih u sebi. Obično kao segmente raznih karaktera koje sam upoznao, o njima čitao, ili ih izimaginirao.

Oni su himere, amalgami raznih realiteta. Njihova stvarnost ne potiče iz života, svakako ne potpuno, nego iz razmišljanja o životu.
 *****
 Ja nisam ovde da izazivam „fina“ osećanja, nego da u književnoj formi govorim o realnosti, kakvu je ja vidim. A onda, ni gnušanje nije baš tako rđava reakcija. To je ipak neki odnos prema stvarima. Najstrašnija je ravnodušnost.
 *****
Ne verujte mnogo planovima pisaca. Menjaju se oni kao i njihove sudbine.
 *****
Nužnosti me užasavaju. I životne i filosofske. Samo ja nisam filosof, ja sam laik. Ne mislim filosofski, mislim umetnički, literarno. To znači da između mog ličnog pogleda na svet i mojih knjiga uvek postoji neka veća ili manja diskrepancija. U mojim knjigama nikad ne tražite mene. Samo moj način razmišljanja. Hope *****
 Ja mogu znati samo za svoju nameru, za svoje delo malo, ili nimalo. Zato se osećam odgovornim samo za svoju nameru, i razume se, zato što delo nisam s njom potpuno uskladio, ali odbijam svaku odgovornost, ili bar pokušavam, za njegove posledice u javnosti.
*****
Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
Zlatno doba dijaloga

Wednesday, January 16, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost se ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
 *****
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus.
 *****
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje „poglede na svet“, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta. Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog ne vredi.

Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, među njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala,

Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema. i_believe
 *****
Pisca ne treba slušati, nego čitati…
 *****
Život sam utrošio da izbegnem vezu između umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo, protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu…
 Zlatno doba dijaloga 

 Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je Roršahovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od „stvarnosti po sebi“.
 Tamo gde loze plaču  

Tuesday, January 15, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih – putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu držati. Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne, tako im životi postaju protivurečni i haotični.
 *****
Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti. I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda potiče i od naše antropocentrične uobraženosti. Otkriće da se vasiona ne okreće oko Zemlje ničem nas nije naučila.
 *****
Nemam poverenja u književne generalizacije, ni u kakve uostalom, pogotovo ako ih predlažu pisci.
 *****
Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti.
 *****
Čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
 *****
Šta može pisac „danas i ovde“? Ponekad može nešto danas, ali tada ne i ovde. Ponekad, pak, može ovde, ali ne i danas. Ali „danas i ovde“ nikad ne može ništa.
 Život na ledu 1983/84 

 Nema ništa žalosnije od pisca koji ćutke mora podnositi da ga hvale zbog ideja protiv kojih je knjigu napisao. Lakše će vam biti da nevolju osetite ako zamislite da ste napravili, prema vašem mnjenju, uspeo radio, za koji svi tvrde da su sjajna dečija kolica (ili obrnuto). Većinu u načelu tvrdoglavih autora neće utešiti ni tvrđenje da su to najbolja kolica na svetu.

Manjina, s jačim nagonom duševnog održavanja, postepeno će se prilagoditi, poverovati u teoriju „dečijih kolica“, te prestati da se svojim delom služi kao radio-aparatom za uspostavljanje duhovnih veza, za koje, očigledno, kolica nisu sposobna; staviće u njih svoje dete, svoje novo delo, i ponosno ga gurati pogrešnim putem. indangerofcomplicity
 *****
U životu je put do istine, mimo otkrovenja, bez skretanja u zablude, nemoguć. Razmišljanja pisca o onome što piše i kako to da napiše sličnija su lavirintu s bezbroj slepih hodnika nego jasnom i pravom putu.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Pisac može da kontroliše imaginaciju, i poput mikroskopskog filtra što propušta samo njoj prilagođene pojave, da je drži između sebe i realnosti.
 Besnilo 

 Par pohvala nikome ne škode, za pokude pisac nije zainteresovan.
 Korespondencija kao život I

Monday, January 14, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Optimizam pisca koji stari uvek je sumnjiv.
 Korespondencija kao život I 

 Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.
 *****
Nemoguće je na putu ka istini postavljati ikakve zahteve, ikakve uslove i ikakva ograničenja, a da na njih jedan pisac, jedan umetnik, dobrovoljno pristane.
 *****
Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki pisac za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi koje čovek vodi sam sa sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana da odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.
 *****
Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče nijedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u kojoj će vaš sadržaj, slobodno izabran, najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.

Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou, mora taj društveni ideal biti ne samo deo građanske ličnosti pisca nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.
 *****
Pisanje je i način razmišljanja o svetu. Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju. Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstva i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo svet.

Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.

Težiti svesno programski za nekom originalnošću, kao da je ona tako često moguća, a da pri tom ne odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderača lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnošću kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote. Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.
 *****
Tek kada bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.
  justanothermonday
 *****
Kad čovek ne piše, onda govori o tome kako treba pisati.
 *****
Nikad sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, nikada kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menja od romana do romana, jer vi nikada neće znati ko govori – on, ili kroz njega njegovo delo – on, ili njegov literarni dvojnik.
 *****
Literarno iskustvo nije isto što i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog.
 Život na ledu 1983/84

Friday, January 11, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 PISAC 

Ako pisac opiše nekog budalastog redara, uvredio je policiju, ako je njegov profesor nemoralan, napao je inteligenciju, ako je njegov radnik pijanica, zamerio se radničkoj klasi, ako je on mlađi od dvadeset, onda, povrh svega, još nema razumevanja za omladinu, kada je starac od devedeset senilan, optužuju ga da propoveda eutanaziju roditelja [...]

A državu je u svakom slučaju povredio. Jer, država, to su svi oni zajedno: vatrogasci, intelektualci, policajci, vojnici, radnici, umetnici, deca, očevi, majke [...] Svako je nekome otac i nečiji sin [...] Pa kako onda pisati duboke, istinite knjige!
 *****
Kad pisac donese hrabar rukopis, kao urednici, oni ga odbijaju, a kad umesto njega prime neko lažno đubre, kao kritičari, oni ga saseku zbog nedostatka hrabrosti i istinoljubivosti.
 „Razaranje govora“

 Pisac nije trgovac, i ne sme misliti kao berzanski senzal, koji prema raspoloženju tržišta iznosi ili povlači svoju robu.
 Tamo gde loze plaču 

 Pišem utoliko upornije ukoliko mi se ono što napišem odbija od strane izdavača.
 *****
 Pišem tzv. knjige, debele i dosadne, ali srećom, neće to niko videti. Budući da me niko više u Jugoslaviji neće štampati, ostaću pisac sa NIN-ovom nagradom, koji je nažalost i na štetu naše kulture, nestao sa scene, usled personalnih razloga. Možda bi se o meni pisalo ako bih se obesio o jedno englesko drvo, u jednom engleskom parku, jednog sivog starog dobrog engleskog dana.

 Ja se, međutim, neću obesiti, i tako ću propustiti poslednju šansu da ostanem u književnosti bar kao veliki obešenjak. Možda bih se i obesio, ali ko bi se onda starao o mom cveću?
 Korespondencija kao život I 

 Pisac ne može imati nikakvu drugu stvarnost do ove u kojoj žive njegovi sugrađani, nikakvu imaginarnu, subjektivnu stvarnost.
 „Umetnost i stvarnost“ 

 Za pisca je odnekud gotovo sramota da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.
 *****
Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj temi znati, uvek je manje od onoga što zna. A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao, mora o njoj znati više nego što zna.
 Tamo gde loze plaču nosighofreliefanytimes

 Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, uključujući i sopstvene. U svojoj literaturi, međutim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
 *****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
 *****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao. *****
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krajnje neinteresantna polovina stvarnosti. „Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti.“
 *****
Pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i takoreći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja.
 *****
Ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski.
 Zlatno doba dijaloga

Thursday, January 10, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC

 Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)
 *****
Personalna odgovornost se može zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.
 *****
Pisac realno može da odgovara samo pred sobom, i već su u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.
 Tamo gde loze plaču 

 Ako društvo sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati. Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.
 Zlatno doba dijaloga 

 Najgora kazna za taštinu pisca – kazna u paklu, koja možda samo neke ne bi uplašila: pisac bi morao za čitavu večnost da čita samo svoju knjigu; uz sav komfor, poludeo bi brzo.
 *****
Večna zabluda svih pisaca, pa čak i pisaca dopisnica – svi oni, i pisci romana, i pisci reklama, i pisci zakona (pa čak i oni što svoje misli ostavljaju na diskretnim mestima u WC-u) očekuju sa podjednakim žarom da će biti čitani. I ne samo čitani već i pročitavani.
 Korespondencija kao život II 

 Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti.

Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.
  Zlatno doba dijaloga 

 Veličina jednog pisca ne mora uvek stajati u upravnoj srazmeri sa njegovim karakterom.
 Korespondencija kao život I rc_Messenger

 Živi, ugledni pisci uvek su srećni i berićetni. Oni jamačno, ponekad i ne moraju biti zadovoljni svetom, društvom ili istorijom [...] U stvari, oni njima nikad i nisu zadovoljni […] ali odnekud, sobom su zadovoljni uvek.
 *****
Nisu pisci pravili ovaj svet, nisu oni krivi što postoji nesreća, beda i tiranija. Oni su svemu tome podvrgnuti kao i ma koji drugi čovek. Čime da se brane? Rečima? Nema tako dobrog romana koji će ljude spasti od raka, ni drame koja će sačuvati čoveku ženu [...] Još manje ima pesme koja će zaštititi ljude od sile. Reči vrede samo u ustima onog koji drži batinu. Pisac drži samo patent-olovku [...] *****
Pisac nema ni državu, ni policiju, ni vojsku za sobom, njegova isključiva snaga je u sposobnosti da saopštava. Reč je njegovo jedino oružje. Ne stati u njenu odbranu, ne znači pristati da se bude pisac, ali znači pristati da se ne bude čovek.
Korespondencija kao život

Wednesday, January 09, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CL

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CL 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Krade tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpa ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću.
 *****
Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena.
 *****
Ne pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam. Nepoznato mi je da sam ikad promenio redosled pasusa. Sve što činim je – doterivanje stilističke naravi. Ovde onde reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka.
 Tamo gde loze plaču 

 Onaj smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazoviverne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, i trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena.

Sve i kada bih hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pritom, od neke njene druge,

takođe punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan), taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv; da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.
 *****
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri i za svakog čoveka, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on.
 *****
Kada pisci odlažući pero posle blagoslovene reči „Finis, „Završetak“ ili „Kraj“ (ne znam da li mi je ijedna druga tesnije za srce prirasla), zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedenih najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti,

nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
 *****
Ljudi koji pišu pisma u času kada se njihova pisma čitaju već su mrtvi, u svakom slučaju, sasvim su drukčiji nego što su bili dok su ih pisali, dakle, opet na svoj način mrtvi. Ako se čuvaju i sređuju po datumima i imenima pošiljaoca, izgledalo bi kao da se pravi neka vrsta kolumbarijuma, kamenog golubarnika, sa poređanim urnama dragih pokojnika ili sa njihovim iscerenim lobanjama.
 Graditelji

Tuesday, January 08, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PISAC 

 Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino ’mit den Engeln and den Spatzen’ [s anđelima i vrapcima] kamo ih je uputio oduševljeni Heine nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb. *****
Verno-podanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformist. 
 ***** 
Piscima ostaje da budu slobodni u granicama socijalističke ideje, kao što su mazge koje pokreću dolap slobodne u granicama užeta! Kakva sloboda?!
 *****
 Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. *****
 Fantastična definicija slobode jednog komunističkog pisca: „Sloboda u granicama ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“. Ali moje ideje! Ne ideje na koju sam osuđen!
 Političke sveske 

 Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje – jedino naučnici moraju da se žure.
 *****
Književna tema je stvar osećanja koje se predstavlja kao ideja. Ali varijacije mogu biti razvijane jedino ako pisac raspolaže mnogobrojnim odnosima sa temom, ako je prima svim oblicima svoje refleksije. Obrazovanje, koje znači interes, omogućuje da se ti odnosi pre uspostavljanja saznaju. Malo je pisaca koji ne priznaju da dobar deo svojih novih ideja nema za svoju pojavu da zahvali starim. Jedna naizgled indiferentna reč – provocira bujicu. Jedna ideja – filosofiju. Jedan šum – simfoniju i odblesak – sliku. notwithoutmydaughter *****
Pisanje može postati strast – i to je dobro, iako poročno. Međutim, to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljeni žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
 *****
 Držim da za pisca pisanje detektivskih priča ima istu važnost kao i vežbanje skala za pijanistu. Kroz njih pisac stiče izvesno poštovanje prema čitaocu, koje je sklon da izgubi. Osim toga se navikava na logičnost. Najzad, to donosi novaca.
 Život na ledu 1955/59

Sunday, January 06, 2019

SRECAN BOZIC I HRISTOS SE RODI

SRECAN BOZIC I HRISTOS SE RODI 

Svim citaocima ovog bloga zelom srecan Bozic i, puno srece, dobrog zdravlja i uspeha u Novoj godini. Srecan praznik Hristovog rodjenja zeli Ljiljana Pekic 1101grec

Saturday, January 05, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 PESIMIZAM 

 Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do „propasti sveta“. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravdava nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita. Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi.

Filosofija nije hrišćanska martologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja. Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukács ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu.

Na jednoj strani su marksisti, i naravno g. Lukács, i to je stranka izabranih koji „vide glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo“, a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku „filosofije očajanja“. Svetlost i Tmina. Đavo i Dobri Bog. Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti.

No sam Lukácsev akušerski napor, jer Lukács zajedno sa svojim jednomišljenicima „vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove“

(Eto kako sama reč „ublaži“ pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč „umnoži“ koja bi bolje odgovarala Lukácsevim naporima.), sam taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi „spasilaca“ svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća.

(Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna – kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!) Političke sveske 

 U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu – moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom.

Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet. Ne poricati je nego omalovažiti. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njene lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
*****
Zora je naličje sumraka i obrnuto. Nema razloga pesimizmu.
 Život na ledu 1955/59 

 Ono što nas u buri obeshrabruje nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.
 Tamo gde loze plaču walmartcanstopanuclear

 Stalna briga za sutrašnjicu, a čemu tolika briga kada će ta sutrašnjica u svakom slučaju biti rđava. Na taj način samo i našu današnjicu činimo gorom nego što bi mogla da bude.
 *****
Na ovoj engleskoj klimi sve buja, pa čak i moj pesimizam.
 Korespondencija kao život I 

 Onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili za to dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ovo je teška godina, ali kako će svaka buduća biti gora, moramo s njom biti zadovoljni. Korespondencija kao život I

Friday, January 04, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 OTADŽBINA 

 Neka vaša nacija i domovina bude ona u kojoj vam dobro ide, i sve dok vam ide dobro. [...] Samo budala pokušava da menja naciju koja mu se ne sviđa. Pametan je zamenjuje za onu koja mu se dopada.
 Zlatno runo 

 U vlastitoj zemlji se uvek osećam kao siromašni rođak ili umetnički orkestar koji sedi sa poslugom za nekim drugim stolom.
 *****
Za izvesne ljude otadžbina je kao tašta: najbolje je kada se sa njom dopisujete!
 Korespondencija kao život I 

 Niko više ne smatra da je prirodno da se u svojoj zemlji živi. Svi veruju da je svuda lepše nego u njoj. Misle tako i rodoljubi, i oni koji se takvima, po sopstvenom izboru, ne slove.
 Svirač iz Zlatnih vremena, 1987 

 OTPOR 

 Otpor je u onim najsitnijim stvarima. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru usred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše.
 Tamo gde loze plaču 

 Odbijaju me mesta na kojima se skuplja svako ko je niko. Ali još više ona mesta na kojima je niko – svako.
 Život na ledu 1983/84 

 PAKAO 

 Pakao je konačan odgovor. Raj takođe. Odande putevi nikuda ne vode. Rajem i paklom sve je već obuhvaćeno. Ništa se ne dešava, jer se dešava uvek isto. Trajno prokleti ili trajno spaseni.
 Kako upokojiti vampira 

 Bez obzira gde se primate i zašto – u zatvor, bolnicu, vojsku, školu, čak i hotel – recepcioni prostor poseduje htonski smisao, onaj što ga ima ulaz u pakao. On je građanski premodifikovan ulaz u pećinu Elevsine kroz koji je Kora vraćena Demetri, ali kroz koji nije sigurno hoćemo li i mi biti vraćeni, i ako hoćemo – u kakvom obliku. Iznad svakog prijemnog odeljenja, ma kakvu naivnu ili legalnu funkciju obavljalo, čak i onu koja je demonstrativno u našu korist, kao što je to bolničko, nad prostorom u koji stupamo dobrovoljno, moglo bi stajati – „Svaku nadu ostavite vi koji ovamo ulazite!“
 Godine koje su pojeli skakavci

 Grčki pakao [u mitovima] deluje zaista mrtvo i hladno, i muke se uglavnom sastoje od toga što se ne živi, što se ne može komunicirati sa svetom, pa čovek stiče utisak da je jedna od najgadnijih osobina grčkog shvatanja pakla zapravo dosada. Vatra tu ne igra ulogu kakvu igra u hrišćanstvu, u kome ona simboliše pakao.
 U traganju za Zlatnim runom 

 PATNJA 

 Meni moje nevolje više ne trebaju. One mi više ništa ne kazuju niti dokazuju. Trebaju mi samo zato što znam da je potpuno zaboravljanje vlastite patnje polovina puta u zaboravljanju tuđe.
 Život na ledu 1983/84 

 I u najžešćim prirodnim katastrofama, zemljotresima i poplavama, ljudska smrt u celini ostaje herojska, jedino bolest ubija ponižavajući ubijenog.
 *****
Oppenheimer je patio pošto je proizveo atomsku bombu, pošto je bomba bačena na Hirošimu, umesto da pati jer odbija da je proizvede.
 Besnilo 3disput1

 Bajke o patnji koja oplemenjuje, o tome kako, u okruženju nevoljama, postajemo dobri, izvan pameti su, a svakako izvan mog ličnog iskustva.
*****
Čovek robuje i za zločin i za dobro delo podjednako. Ljudi su robovali za pravdu koja će postati zločin, za zločin koji će biti Pravda. Patnja kojom se ideali ostvaruju nikakav nije garant njihove vrednosti. Boljševici su od ruske carske vlasti okrutno proganjani (malo manje okrutno, doduše, nego što smo držali pre nego što smo upoznali njihove progone). Hapšeni su, osuđivani, ubijani. U svetu što ga danas pobeđeni, poniženi, prezreni i rezignirani napuštaju, ništa se od te plemenite patnje ne vidi. Vidi se samo njihovo delo.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 PATRIOTIZAM 

 Možda će buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka.
 Tamo gde loze plaču

Thursday, January 03, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 ORUŽJE 

 Razuman se čovek nije mogao samo naoružavati. Morao je verovati i da oružje neće upotrebiti. To mu je obezbeđivalo moralno pravo da ga i dalje pravi. Time su podsticani novi sporazumi o razoružanju, u koje niko ozbiljan nije verovao, a ovi davali podstreka novom naoružanju, koga niko nije ozbiljno hteo. Sve se, dakle, odvijalo u olimpijskom lakoatletskom tempu, bez izlišnih ceremonija.
 Besnilo 

 OSEĆAJNOST – EMOCIJA 

 Ma koliko je tačno da emocija predstavlja stimulans, ona istovremeno, vrlo često, u procesu mišljenja predstavlja ne samo ometajući nego i degradirajući faktor.
 *****
Zatomljenje emocija dovodi do njihovog gubitka, pa i do njihovog potpunog uništenja.

Ako čovek od malena uči da je izražavanje emocija nešto nedostojno razumnog bića, jer se razumno biće i prepoznaje po tome što je u stanju da kontroliše svoje instinkte i svoja osećanja, pa i kasnije, ako u međuvremenu ne eksplodira; čak i onda kada mu je potrebno da ih izrazi, više ih ne ume izražavati i ne samo to nego ih, verovatno, više i nema. Više nema šta da izražava.

Ovde nešto nedostaje, nejasno je, naročito druga rečenica.
 Rađanje Atlantide 

 OSEĆANJE 

 Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju. Političke sveske Svaki uzaludan pokušaj je bolji od osećanja da se nešto propustilo.
 *****
Ljudska osećanja su kao lepak.
 *****
U srcu svake nevolje je po jedno osećanje. Često i više njih, ali tako da se, po mogućstvu, one grublje isključuju.
 Zlatno runo 

 Saosećanje je – osećanje u ogledalu.
 Život na ledu 1983/84 wedonotrecognizeisrael

 OSVETA 

 Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe.

Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti.

Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.
 Život na ledu 1983/84

Monday, December 31, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ODGOJ 

 „Dobar odgoj je naša jedina odbrana pred varvarima“ – kazao mi je jedan od uglednijih pluskvamperfekata moje revolucionarne mladosti. „Bajoneti su bolji“, odgovorio sam. Onda se nisam odlikovao naročitim čovekoljubljem. A ni nekim odgojem, kao što se vidi.
*****
Uljudnost je velika stvar. Možda i više od dobrote. Od uljudnosti odmah vidite vajdu. Na korist od dobrote mora se čekati. Verujem, da su tigrovi malo uljudniji, bolje bi se hranili.
 *****
Oslovljavanje sa „Ti” može biti posledica Odgoja i posledica Postupka, premda Postupak može računati na Odgoj, a Odgoj se oslanjati na Postupak.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 ODGOVORNOST 

 Profesionalna odgovornost – što činiš čini najsavesnije što možeš.
 *****
Personalna odgovornost – je kritička odgovornost prema svemu „što smo zapravo mi“, ali viđeni iz neke spoljne perspektive.
 Tamo gde loze plaču 

 Kada je čovek van svoje zemlje on onda hteo ne hteo dolazi u situaciju da po njemu i njegovom ponašanju ljudi ocenjuju i njegovu zemlju i druge njegove saplemenike, pa ako ostavi tokom boravka tamo dobar utisak ko zna ko će od toga jednom imati koristi.
 Korespondencija kao život II 

 Danas se u svetu, osobno, niko ne oseća odgovornim ni za šta. Dok pisac pljuje unaokolo, da li će se neko obraza mašiti? A i zašto bi? Pljuvačka će se uvek zadržati na nečijem tuđem licu.
 „Razaranje govora“ 

 Kad čovek ostane u mraku, ne tražite onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.
 Besnilo 

 OGORČENJE 

 Najgore je kada se opšti i lični razlozi pomešaju, pa ih čovek nije u stanju više da razluči te počinje da ogorčenje sobom i svojom situacijom prenosi na opšte stvari.
 Korespondencija kao život II 

 OPOZICIJA 

 Politički neprijatelji logično žele otići iz zemlje koju mrze, međutim, neki ostaju da bi mogli da priređuju svinjarije vlastima.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

 OPRAŠTANJE 

 Kad se preljubnica pokajnički vrati mužu, on će izvesti propisani obred praštanja u koji spada i devetanje, od tada biće dužan da je ponovo poštuje, ali ne i da je ostavlja samu sa drugim muškarcima... Kad ko oskrnavi svetinju, može se iskupiti, njegova će ga braća ponovo prigrliti, ali ga više neće puštati da čuva svete predmete.
 „Čisti i nečisti ili čudo u Jabnelu“ 

Oproštaj je kredit koji se brzo troši, u njemu šparan valja biti. Svaka porodica ima svoju meru oproštaja. Ako preci zajme više nego što im pripada, potomci će dobiti manje.
 Zlatno runo 

 Oprosti onima za koje veruješ da su te izdali. Najčešće je to bio neko – drugi.
 *****
Pamti, ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja – teret.
 *****
Oprosti tamničarima svojim, jer oni to nisu izabrali. Oprosti i onima koji s tobom leže, jer ni oni to nisu izabrali.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 OPTIMIZAM 

 Optimista je čovek koji premda veruje u nemoguće, ne misli da se ono i njega tiče. Optimista je opasan ne zato što veruje u dobar završetak nego što ga to, ta vera, sprečava da išta čini da do njega stvarno i dođe. Optimista je čovek za koga je pravilo tek nesrećan slučaj, a srećan slučaj pravilo. wearealljewsnowpartii
 *****
Optimista je čovek koji se nada da će naučiti da pliva, tek kad padne u vodu. Optimista je onaj koji na samrtnoj postelji veruje da će drugom prilikom biti bolje sreće. Optimista je onaj koji na putu kroz pustinju nosi ubeđenje da će preživeti, pesimista u međuvremenu nosi vodu i grumenje soli, iako veruje da će umreti.
 *****
S optimistom se živi lakše i kraće, s pesimistom teže, ali duže. Korisni optimizam u životu pojedinaca može postati ubitačan ako ga gaje narodi.
 *****
Između optimiste i glupaka jedina razlika je u tome što optimista ne veruje u ono što vidi, a glupak veruje i u ono što ne vidi.
 Život na ledu 1983/84

SRECNA NOVA GODINA

SRECNA NOVA GODINA 
Svim posetiocima ovog bloga zelim srecnu Novu godinu uspeha i zdravlja. Srdaxno Ljiljana Pekic 1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop

Friday, December 28, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 NUŽNOST 

 Nužnost je krivulja. Svaki od pravilnih stavova, izmenom istorijskog konteksta, može postati nepravilan. I obrnuto. Između pravilnog i nepravilnog, postoji stalno dijalektičko pretapanje.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 

 Šta je nužnost? Zbir slučaja koje smo iz praktičnih razloga povezali nekom snošljivom logikom. *****
Ako je sve nužno, ni greške nisu slučajne.
 Život na ledu 1983/84 

 OBRAĆENIK – KONVERTIT 
 Obraćenici kao i „pokajnički izgnanici“ nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi.

Stoga su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.
 Tamo gde loze plaču 

 Većina obraćenika staro, odbačeno mišljenje, čak i kad nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, ispravljivom pukim prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih greh. A greh valja okajati, greh se ispašta. Ispaštanje se, međutim, ne izvodi uvek samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se zlostavljanje drugih.

U istorijskoj projekciji pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume kojih se i danas stidimo. U tumačenju konvertita javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 OBRAZOVANJE 

 Manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako i da svladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove. Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima oči nadoknadi.

Ko ih ima, ali ih je prekrila mrena pogrešnog ili rđavog odgoja, odbrane u drugim čulima nema.

Držim da pored rigidne realsocijalističke dogme, koja je formirala i našu današnju stvarnost i njenu fatalnu krizu, deo odgovornosti leži i na pedagoškom sistemu, nesposobnom da proizvede slobodne, racionalne, umne, efikasne, moderne ljude, dorasle savremenom evropskom nivou, već jedino neupotrebljive poslušnike, polupismene diletante.
 Zlatno doba dijaloga grapesofwrathrevisited 

OČAJANJE 

 Očajanje je kao pantljičara: beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kad smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština.
 Tamo gde loze plaču 

U svojoj borbi sa pticama, biljožderima, mojim smrtnim neprijateljima, stekao sam neočekivano oružje. Dovoljno je da se pojavim u bašti, sve ptice sa užasom beže. Ne moram čak ni mahati rukama, samo tužno stanem usred leje mojih budućih biljaka.
 Korespondencija kao život I