Thursday, August 13, 2020

Život na ledu L53 deo

 

Život na ledu L53 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 24. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ – (IX deo) o ahasferovskoj sudbini umetnosti.

Ahasferos je bio osuđen na besmrtnost kao na pakao. Na večno lutanje kao na pakao. Na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodio kazne morao je umreti, a to mu je po definiciji kazne bilo nemoguće. 

Tu leži i paradoks umetnosti. Umetnost je osuđena na život kao na pakao, na večno traganje kao na pakao, na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodila kazne morala bi stići do istine, a to joj je po definiciji kazne nemoguće.

 

Wednesday, August 12, 2020

Život na ledu L52 deo

 

Život na ledu L52 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 24. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ VIII deo (za esej – „Umetnost kao nova dimenzija stvarnosti“)

Nekoliko beležaka o umetnosti. Jedan trodimenzionalni predeo postaje sadžaj jednog dvodimenzionalnog platna, ali ono što transport omogućuje i što samo kao alatka u platno ulazi, nova je treća dimenzija koja prostornu dubinu zamenjuje stvaralačkom dubinom. 

Budući da se transcendentalna, stvaralačka dubina ne može definisati. može se samo odrediti oblast u kojoj se ona dodiruje sa realnošću i ovu transformiše u delo. 

Može se odrediti oblast u kojoj ona presecajući čvorove prostorno vremenskog kontinuuma ostvaruje neku vrstu četvorodimenzionalnosti. Može se takođe uvideti ponekad i način na koji ona to postiže. 

Ova nova dimenzionalnost ne može se prikazati kockom u vremenu kao što se stara dimenzionalnost mogla prikazivati piramidom u vremenu. Ona je zapravo lopta u vremenu, ali lopta sa naročitim značenjem. 

Stvaralačka dimenzija razbija prostorni kontinuum i u simbol uvodi jednu sasvim novu dimenziju, dimenziju značenja u kojoj i vreme i prostor gube svoje stare empirijske funkcije. 

Pri tom se značenja ne shvataju kao empirijske vrednosti koje iskustvo povezuje u funkcionalnu celinu, već kao smisao koji prethodi svakom iskustvu i stojeći iza i iznad svih značenja povezuje ova u neku svrhu.

Stoga je u nekom umetničkom delu, recimo romanu, moguće ostvariti nemoguću stvarnost u svim kombinacijama vezujući moguće i nemoguće, stvarno i nestvarno, prividno napuštajući uzete modele dotaći najvišu realnost na platnu njenog značenja. 

Umetnost je i ideja o svetu, ne samo njegova slika. Jer ako bi samo slika bila na platnu smisla ostala bi neartikulisana, mutava, jalova, pa i slike što bi ih iskazivala bile bi nerazumljive. 

Misao je zapravo takođe i pokušaj da se rekreira u empiriji izgubljeno, zabačeno, razbijeno jedinstvo. A ono se može povratiti isključivo smislom i svrhom.

Tuesday, August 11, 2020

Život na ledu L51 deo


Život na ledu L51 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 18. 3. 1983. godine

Priroda i smrt

Da li je potreba za prirodom, žudnja za smrću? Otkuda samo lepota nenačeta rukom, ono što nikada, ma koliko veličanstvena bila, ljudskoj rukotvorini ne uspeva, miri čoveka sa smrću, a ponekad ga sa njom na neki način i upoznaje.

Zašto hoćemo da nestanemo u nebu koje posmatramo, u moru koje se gasi, u reci koja odlazi, a takvu žudnju nikad nemamo, takvu žudnju za ujedinjenjem, pred nekim ma i najlepšim delom ljudske ruke? Šta je to u prirodi što se spaja sa smrću i što je spaja sa umiranjem, a kroz njega i sa večnim vraćanjem?

Možda je upravo to večno vraćanje koje nam samo priroda jemči ono što nas njoj privlači, samo smo pred njom i sa njom sigurni da nikad nećemo sasvim umreti.

Trebalo bi da nam tu sigurnost pruža naše potomstvo, ali ne pruža. Naprotiv čini se da će ono oduzimajući nam prirodu, oduzeti nam i jedini grob u kome se može i živeti.

 

Monday, August 10, 2020

Život na ledu L50 deo

 

Život na ledu L50 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 16. mart 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost“ VII deo (Nastavak beležaka za esej)

Neka zapažanja o našoj literaturnoj situaciji koja bi možda mogla da se upotrebi za esej „Umetnost i stvarnost“.

Napadi na knjigu Dobrice Ćosića Stvarno i moguće mogu izgledati tradicionalni, međutim nisu. Oni ukazuju na izvesnu podzemnu promenu koja je u toku. Kad god govorim o promenama u našoj situaciji uvek imam u vidu nešto nestabilno, nešto što se preko noći može promeniti i povratiti u prvobitno stanje.

Dobrica je do sada bio prećutkivan ili napadan, ali se niko nije potrudio da jasno odvoji njegovo književno delo od njegovih građanskih stavova. Sada se on napada, ali uz zapaženo uvažavanje, stegnutih zuba još uvek, ali ipak dakle uz jasno uvažavanje njegove literature.

Odbor za odbranu umetničkih sloboda je nešto kvalitetno novo u našoj situaciji, dakle u okviru stvarnosti o kojoj govorimo. A izvesna uzdržanost koja prati napad na njega takođe je simptom pomenutih evolutivnih promena. Ali bi čovek zdravog razuma trebalo i samo postojanje takvog Odbora protumačiti kao dokaz odsustva pune i prave umetničke slobode.

Stvar se, međutim, može, ako se hoće i ako postoji dobra volja protumačiti i kao pomoć partiji da svoja proklamovana humanistička načela prevede u stvarnost umetničkog života u kome im veoma često ne cvetaju ruže, i gde ta načela zahtevaju posebnu negu da bi se održala.

Velika dela sama sebi uzimaju svoje slobode. Takva su dela Derviš i smrt, Petrijin venac, Vrata od utrobe, Vreme smrti. Ali se literatura ne sastoji samo od velikih dela kojima ne treba nikakva pomoć.

U svom najvećem delu ona je zbir prosečnosti, jedna nerešena bitka između večnoga: šta i kako. U kojoj jednom znamo šta, ali ne znamo kako, drugi put znamo kako, ali nismo načisto s tim šta. Takva književnost nije rđava, ali nije ni velika.

I njoj se zadaju udarci i nju treba braniti. Jer od nje živi jedna književnost, isto onako kao što narod ne živi od povremenih velikih dela, nego od trajnih i stalnih, malih.

Prava se bitka vodi u glavi, za pisaćim stolom. Svaki posao za nju zna i svakome od njih poznato je koliko su ti građanski ratovi, koje čovek vodi sa samim sobom, teži i opasniji od svakog spoljnjeg. Koliko je za pisca važnije da jednoj liniji svoga romana dâ odgovarajuću formu, nego da takvu formu da nekom argumentu koji će uzeti u zaštitu njegovo delo.

Ali stavite se u položaj čoveka koji za doručak treba da proguta sve one pogrde koje mu se preko novina serviraju, veoma često bez mogućnosti da na njih odgovori. U redu, možemo kazati, ne mora čitati novine. Ne, ne mora, to je istina. Ali će ih pročitati sa lica ljudi od kojih mu zavisi rad, ne kažem egzistencija, jer ona nije važna, kažem namerno rad.

Simptomatično je na primer da je u početku takozvane afere „Golubnjača“, dobar deo beogradske štampe bio otvoreno protivu procedure skidanja komada sa repertoara i protiv optužbe da u sebi nosi jednu nehumanu poruku. Jer ako bi je komad zaista nosio onda bi, čemu birati reči, Radulović bio zlikovac.

Ja tog pisca ne poznajem, znam njegovu fotografiju. Meni on zbilja ne liči na zlikovca. No kako je vreme, očigledno dobro iskorišćeno, proticalo, ovi glasovi postajali su sve slabiji, sve uzdržaniji, sve ambivalentniji dok nisu sasvim nestali. Očigledno je da na tu i slične teme niko nije promenio mišljenje, tek da je jedno izgubilo pravo građanstva.

Čitajući knjigu Dragiše Vasića 1903. o Majskom prevratu izdatu u Beogradu 1925. godine, u vezi sa pripremanjem treće parnice za VI knjigu Zlatno runo, naišao sam u predgovoru jedno interesantno mišljenje, koje premda na prvi pogled ne spada u temu „Umetnost i stvarnost“, 

opet s druge strane baca jedno istorijsko svetlo na ta pitanja, hoću da kažem da se na ovom terenu problemi istine i vremena, kada se ona može saopštiti i o njoj govoriti, uvek postavljalo i da sada nije prvi put da se ono postavlja. Citiraću taj deo iz predgovora Dragiše Vasića (strana XI i XII, prim. prir.):

„(...) Sve rane prošlosti neka ostanu u svojim provizornim zavojima do boljih prilika. Mlada država, okružena samo neprijateljima, sa jednim mučnim problemom u svojim rođenim krilima, ne treba da bude uznemirena nikakvim raspravama koje bi mogle izbaciti nove, teške i neprijatne probleme sa njihovim nedoglednim posledicama. 

Zaista, mnoga od tih pitanja prošlosti sadrže bezbroj bolnih mesta. Ali je, nema sumnje, još bolnije živeti i ćutati u vremenu sveopšteg falsifikovanja i umreti pod sramotom. Zaista, najpreča briga mlade države jeste njeno brzo konsolidovanje. 

No baš u tom interesu jeste i pažljivo odvijanje onih krvavih zavoja pod kojima se razvija, širi i crvlja sav užas moralne truleži koji treba sprečiti. To je i sveta dužnost našeg unutrašnjeg narodnog života.

Razlog spoljašnje opasnosti, krajnje zloupotrebljen i neosnovan, mogao je u prvo vreme i sprečavati javni pretres pitanja o kojima se nije uzdržavalo da raspravlja inače. On je, po svemu izgleda, neprestano istican baš zbog toga da se ova pitanja ne bi otvarala. (...)“

Ovako nešto moglo je sasvim slobodno da bude napisano i danas 1983. godine.

 

Friday, August 07, 2020

Život na ledu L49 deo

 

Život na ledu L49 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 15. mart 2009. godine

Kestler - Bricks to Babel. (Nastavak komentara i citata.)

Na 325. strani sumira iz svoje knjige Akt kreacije Artur Kestler jedno zanimljivo zapažanje o suštinskoj vezi između humora i oštroumnosti. Kaže on da psihologija kreativnog procesa je najbolje kadra da se otkrije u humoru i oštroumnosti. Ali to će manje biti čudno ako se zna koliko je bistrina, odnosno oštoumnost, jedan dvosmisleni termin koji može da se odnosi kako na oštroumnost tako i na ingenioznost i sposobnost invencije. 

Engleska reč wit što znači oštroumnost proizilazi od reči weeten što znači razumevanje, čiji su koreni duboko u sanskritskoj reči veda, što znači znanje. Slično je sa germanskom reči wissen koja to znači, ili Wissenschaft što označava nauku. Što se tiče nas mi tome možemo dodati samo naš vic, pa i ona nije naša, i ona pripada Nemcima.

U istoj knjizi The Act of Creation Kestler kaže:

„(...) Smeh je refleks, ali jedinstven u tom smislu što nema neku očiglednu biološku korisnost. Mogao bi se nazvati luksuznim refleksom. Njegov jedini cilj je da obezbedi olakšanje za stresove koji nastaju u svrsishodnim aktivnostima. (...).“ Pa dalje niže: „(...) 

Humor je jedina forma komunikacije u kome je stimulans visokog nivoa, a produkuje stereotipne, predvidive odgovore na nivou fizioloških refleksa. (...)“

Kestler ovde ima u vidu stereotipno grčenje mišića na licu.

Na strani 327. u odeljku „Logika smeha“ koji je takođe uzet iz knjige Akt kreacije priča, pa kasnije analizira Kestler jedan vic koji me seća na neke naše političke statistike. Doktor teši pacijenta i kaže:

„(...) Vi ste veoma ozbiljno bolesni. Od deset osoba koje imaju vašu bolest, samo jedan preživljava. Vi ste srećni što ste došli kod mene, pošto sam ja upravo imao već devet pacijenata sa istom bolešću i svi su oni umrli. 

Doktor,“ kaže Kestler, „živi u terminima apstraktne statističke verovatnoće, čiji zakoni međutim nisu primenljivi na individualne slučajeve, i tome treba dodati još jedan obrt. 

Zato što u kontrastu sa onim što se obično podrazumeva, pacijentovi izgledi na preživljavanje nisu nimalo poboljšani zbog toga što se pre njega dogodilo, i još uvek su jedan prema deset, isto onako kao što crveno dolazi na ruletu uvek sa 50/50 mogućnosti, iako je crno moglo da ispada devet puta pre toga redom. To je jedan paradoks teorije verovatnoće, jedna matematička šala. (...)“

To prestaje biti šalom kada kaže da će od grupe od 100 ljudi, 10% biti streljano, pa se onda decimacija vrši ne na taj način što se uzme svaki deseti, nego se prvih deset streljaju. 

10% još uvek je zadržano, i statistički uzeto račun je potpuno čist. Ovaj moj komentar mogao bih nastaviti sa primerima iz onih veleumnih statistika koje nas ubeđuju kako nam ide dobro uprkos svim očiglednostima koje nam pokazuju suprotno.

 

Thursday, August 06, 2020

Život na ledu L48 deo

Život na ledu L48 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.

Sartr i Kami – mitska paralela.

Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.

 


Wednesday, August 05, 2020

Život na ledu L47 d

Život na ledu L47 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.

Beleška za „Gradjenje Runa”

Jedna beleška o Runu. Imam utisak da sam ja čak i više od Grejvsa isključio Argonaute, ako se držim osnove kod Apolonija Rođanina. To će se videti iz uporednog spiska koga imam nameru da dam u fusnoti „Rađanja runa”, kad govorim o spiskovima posade Arga, tako da vršim paralelu između spiska koga je dao Apolodor, gramatičar, Apolonije Rođanin i Grejvs.

Na primer ja sam Autolika odmah uveo u taj spisak, dok ga ne daje Grejvs, ne znam kasnije, on ga pominje na jednom mestu, ali u jednom naročitom kontekstu.

Kod Tezeja sam se prilično dvoumio dok mi njegov boravak u paklu nije omogućio da na posredan način ukažem čitaocu pre nego što to i sam Noemis shvati, da se nalazeći se u Trakiji nalazi zapravo u paklu.

Priznajem da sam na ovo delikatno rešenje prilično ponosan. Iz ove beleške se vidi da je moja namera da pošto „Građenje Runa” treba da predstavlja naučnu studiju, uvedem i naučnu aparaturu, dakle fusnote, iscrpnu bibliografiju, unakrsne referencije, i sve ono što prati jedno ozbiljno naučno delo o jednoj knjizi, u ovom slučaju - mojoj knjizi.

To će biti verovatno jedan od ređih slučajeva u literaturi. No neka mi bude oprošteno što to činim, ja svakako o tom delu i njegovom nastanku znam više nego što će ikad iko o tome znati.


Tuesday, August 04, 2020

Život na ledu L46 deo

Život na ledu L46 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.

Psihopatologija kritike.

Psihopatologija tekuće kritike. Kod nekih naših, pa i uglednih kritičara primećuje se naopaka racionalizacija, tačnije substitucija suda kad o pojedinim knjigama govore, naročito o onima osrednje vrednosti, gde stavovi kritike mogu biti ambivalentni.

Među kritičarima takođe vlada  surevnjivost i netrpeljivost kao i među piscima, i onda oni svesno ili nesvesno pokazuju ovu na paralelnim, naizgled neodnosećim se kolosecima svojih osnovnih emocija.

Napadaju knjige o kojima njihovi protivnici, bolje rečeno konkurenti, misle dobro.

Druga vrsta – herostatska je. To su obično mlađi i nepoznati kritičari, koji napadaju često na velika imena, samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih.

 


Monday, August 03, 2020

Život na ledu L45 deo

Život na ledu L45 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, ponedeljak, 14. mart 1983. godine.

„Pluralizam“ Saveza komunista Jugoslavije.

Članovi Saveza komunista Jugoslavije dele se na komuniste, one koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu. Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.   


Friday, July 31, 2020

Život na ledu L44 deo

Život na ledu L44 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 12. mart 1983. godine.

„Umetnost i stvarnost“ VI deo (Nastavak beležaka za esej)

One strogo uzevši ne ulaze u esej, ali se pitam ne bi li ipak mogle da budu u njega uključene u jednom paragrafu koji bi nakon teoretisanja pokušao da izvede i neke praktične zaključke na temelju situacije danas u literaturi.

Imam utisak da je literatura danas u jednoj vrlo opasnoj krizi. Savremena tema, naročito ona koju politika smatra do izvesne mere ili potpuno tabuisanom, bar u onom obliku u kome se ona javila, na jedan je neprirodan način ušla u život potpomognuta jednim nezdravim interesovanjem publike za senzacije, a ne za istine.

Pojavili su se krajnje nesvareni sadržaji u krajnje neizrađenoj formi. Primer (   ) je možda suviše radikalan, ali ni neke druge knjige ove vrste ne dostižu onaj nivo forme koji je nužan da bi se čak i nepoželjna istina morala, nužno morala, od društva prihvatiti, bez obzira šta ono ili politika koja ga predstavlja o njemu mislila.

Pitam se gde su se izgubili stari napori prema sintezi, šta je bilo sa takozvanim vremenom romana, onako kako ga ja shvatam, kao slike jednog doba, jednog duha, kao nečeg što obuhvata sve elemente jedne stvarnosti, a ne samo naročito izabrane, i nereprezentativne često puta.

Šta je uopšte bilo sa literaturnom formom, ono kako? onim suštinskim pitanjem literature. Gde se nastavljaju izvesne moćne linije zatečene i nasleđene od Andrića, Crnjanskog, Krleže, zatim produžene od ljudi kao što su Konstantinović, Kiš, Kovač, Stevanović, Mihailović?

Sada se vidi tek koliko je bio rđav uticaj tzv. teorije o stvarnosnoj literaturi, bez obzira što su najbolja dela stvarnosne literature bila daleko od tih teorija, i daleko od te teorije same ih prevazilazile.

Dolazimo ponovo do renesanse jedne seljačke literature i seljačkog duha. Urbani duh se povlači u verizam i nastaje dekorativna urbana literatura, umesto prave urbane literature.

Nastaje na primer jedan (   ). Našim piscima nedostaje vizija, imaginacija, snaga da se maše dubljih i većih tema, da se bave uzrocima, a ne pojavama, a iznad svega nedostaje im misaonost, obrazovanje, i hrabrost.

Ako literatura ne sme da služi jednoj politici, onda ona ne sme da služi ni ma kojoj drugoj.

 


Thursday, July 30, 2020

Život na ledu L43 deo

Život na ledu L43 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 11. mart 1983. godine.

Ponoćna razmišljanja uz Šumana (čelo koncert A minor Op. 129)

Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.

Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Tezeus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.

I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.

Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.

To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice, 

s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.

Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.

Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.

Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.

U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.

Junak jedne velške priče bio je ubeđen u svoju besmrtnost zato što mu je prorečeno da neće moći biti ubijen ni na konjskim leđima ni na nogama, ni u kući ni van kuće, ni u vodi ni na suvoj zemlji, a onda ga je žena nagovorila da se okupa i njen ljubavnik ga je ubio, dok je bio pola u kadi, pola van nje, pod nastrešnicom, ali van kuće, i s jednom nogom na leđima koze.

Ovim neću da kažem da se ne treba kupati, samo da ne treba verovati u besmrtnost.


Wednesday, July 29, 2020

Život na ledu L42 deo

Život na ledu L42 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 10. 3. 1983. godine

Artur Kestler The Bricks to Babel o Kazarskoj imperiji za „Srebrnu ruku“. (Nastavak komentara i citata.)

Artur Kestler u ovoj knjizi daje jedan vrlo interesantan esej, ja ne vidim gde je on štampan prvi put, na strani 305. pod karakterističnim naslovom „Trinaesto pleme“ („The Thirteenth Tribe“). Ovde se govori o jednoj stvari sa kojom sam ja već bio upoznat, a koja će mi trebati kad budem radio „Srebrnu ruku“, pa ceo ovaj odlomak će ići kasnije u beleške povodom „Srebrne ruke“.

Naime u vreme krunisanja Čarlsa Velikog za imperatora Zapadno-rimskog carstva, to je znači bilo oko 800. godine, jedan ogroman predeo između Kavkaza i Volge pripadao je jednoj naročitoj, neobičnoj, jevrejskoj državi poznatoj kao Kazarska imperija. 

Njen vrhunac bio je od VII do X veka posle Hrista, i o njoj Konstantin Porfirogenet u svojoj knjizi De Ceremonis (čiji prevod postoji na engleskom jeziku) dakle Konstantin Porfirogenetus, vladar koji je živeo od 913. do 959. godine, 

daje izvesne podatke u vezi sa ceremonijalnim protokolom pisama, koja su se izmenjivala između Konstantinopolisa, sa jedne strane, i Pape na Zapadu i Kazarske imperije na Istoku, pri čemu se iz protokola vidi da je s obzirom na način pečačenja, vrednost pečata kojim se pečatilo pismo za kazarskog vladara, bilo tri mere u odnosu na dve mere istog zlata kojim se pečatilo pismo upućeno Papi. 

Tim se pokazuje i značaj koji je Kazarska imperija imala za Vizantiju.

Smatralo se da je rasno taj narod bio turskog porekla i da je okupirao strategijsku poziciju između Crnog i Kaspijskog mora. 

732. godine u vreme kada počinje otprilike „Srebrna ruka“, odnosno u vreme arabljanske opsade Carigrada, budući imperator Konstantin V oženio je kazarsku princezu i sa njom dobio sina, koji je kasnije postao imperator Lav IV i poznat između ostalog kao Lav Kazar (Leo de Kazar), kako kaže Kestler. 

Nekoliko godina kasnije 740. godine kazarski kralj imajući jednu utvaru, anđela, (ja mislim Gabriela, ali nisam siguran) prelazi u judejsku veru i povlači za sobom sve svoje stanovnike, te zvanična kazarska religija postaje judejska.

U našem modernom dobu ova činjenica, istorijska, koju čak i Jevreji, jevrejski naučnici, pomalo prećutkuju, jer ih zbunjuje, dovodi u sumnju ekskluzivitet judaizma, na koji su oni ponosni i smatraju ga temeljem očuvanja jevrejske zajednice, jevrejske nacije, a pruža mogućnost jednoj paradoksalnoj istorijskoj ironiji da se izvrgne u rasisam nacističke stranke i Adolfa Hitlera. 

Jer je sasvim jasno da posle propasti Kazarske države, nekoliko vekova posle njenog vrhunca, kazarska plemena koja su bila judejske vere krenule su na Istok, uglavnom u Rusiju i Poljsku, gde su se zadržala sve do modernih vremena. 

Ako se uzme u obzir da je najveća koncentracija Jevreja u stvari u svetu praktično bila u Rusiji i Poljskoj, onda se lako dođe do zaključka, što ga dele izvesni istoričari, da je najveći broj istočno-evropskih Jevreja u stvari kazarskog, a ne semitskog porekla, pa prema tome u svetlosti pogroma što su ga antisemitski arijevci – Nibelunzi – pravili, ovo ima jedan groteskno paradoksalan značaj. 

To znači praktično da su oni pobili čiste arijevce umesto kao što su mislili da su pobili gro semitske jedne nacije. Jer najveći broj Jevreja koji je stradao u koncentracionim logorima i nemačkim pogromima upravo je dolazio sa Istoka.

 


Tuesday, July 28, 2020

Život na ledu L41 deo

Život na ledu L41 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ V deo (Beleška za esej - nastavak)

Jedna beleška za nameravani esej “Umetnost i stvarnost.”

Bez obzira na to šta bi čovek načelno mogao kazati na ovu temu, anketom postavljenu, neodoljivo mi se nameće i jedno drugo pitanje koje je prilično praktičnog motiva.

Naime čovek bi mogao kazati da je čitava ova kampanja, čitav ovaj problem ovako postavljen nastao usled tradicionalnog nepoverenja partije prema umetnosti, jedne doktrine prema umetnosti, i da je to samo ponavljanje jednog arhetipskog ponašanja partije u odnosu na umetnost kad god ona nije zadovoljila izrečene ili neizrečene partijske zahteve.

Ali u ovom specifičnom slučaju kad se Jugoslavija nalazi u ovakvoj ekonomskoj, sociološkoj, ideološkoj, psihološkoj krizi, lako je moguće da svesno ili nesvesno partija upotrebljava ovu temu, i dramu navodnu oko ove teme, 

da na neki način otkloni pažnju publike od mnogo bitnijih problema vlastite krize, nego što je pitanje nekoliko knjiga što obnavljaju, ili na nov način, nedopušten partijski način, neke teme, ili zadiru u neke nove do sada tabuisane teme.

Naime čitav se povod meni ne čini dovoljno ozbiljnim da bi partija u toj meri morala da reaguje.

Da dodam još jednu primedbu koja bi mogla ovome da se suprostavi.

Sa partijskog stanovišta, dakle sa režimskog stanovišta, jasno je da je problem nacionalnih odnosa jedan od bitnih problema i da se na njemu bazira u stvari opstanak Jugoslavije,

 pa bi onda čovek mogao kazati da je to osnovni motiv i da „Golubnjačapredstavlja iskreno veći problem u ovom trenutku, nego što ga predstavlja recimo mišljenje Nikole Miloševića o nekoj Lenjinovoj ulozi u pretvaranju revolucionarne partije u partiju terora i pritiska.

Dakle da su u pitanju stvarna, praktična politička pitanja, a ne neka doktrinarna, ideološka, pa čak i moralna.

 


Monday, July 27, 2020

Život na ledu L40 deo

Život na ledu L40 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, utorak, 8. mart 1983. godine

„Umetnost i stvarnost“ IV deo (Beleška za esej nastavak)

Ako uopšte programska načela jedne vlasti, proklamujući kao cilj slobodu umetnosti, a zadržavajući za sebe prirodno pravo da brane tekovine revolucije, koje su i učinile da dođu na vlast i Ustav koji tu vlast ovekovečuje, 

ako ta načela nisu dovoljna da sloboda uskladi umetnost sa tekovinama Ustava, onda se najčešće, bar u našim okolnostima, okolnostima jugoslovenskog socijalizma, pribegava zameni sadržaja jednog umetničkog dela, u ovom slučaju recimo knjige.

Njen se sadržaj izvlači iz estetskog plana nad kojim se ne želi imati vlast, i prebacuje na plan politički na kome se ta vlast po svaku cenu u zemlji želi da zadrži. Tako estetsko pitanje postaje političko pitanje, pa zatim ubrzo ustavno, a najzad i krivično.

Ovako knjiga ili neko umetničko delo uopšte izvučeno iz prirodne sredine, postaje atak na tekovine i ustavne premise i sa njim se onda može postupati normalno i zakonski kao sa svakim građansko-pravnim licem.

Zakon koji se odriče suda nad umetnošću postaje u stvari onaj koji bez oklevanja pribegava tom sudu, kao da nije u pitanju jedna apstrakcija, već zaista građansko-pravno lice koje je u stanju da počini krivično-pravno nedelo.

Ovu belešku sam napravio povodom mnogobrojnih govora na uglednim partijskim, najvišim jugoslovenskim i republičkim forumima sa prelaza februara u mart, gde se izvesna umetnička dela, izvesne knjige i predstave izjednačuju sa kažnjivim, čak i prevratničkim napadima na Ustav zemlje i ustavni poredak u zemlji.

Kada bi partija odustala od ovog uostalom tradicionalnog, prilično tradicionalnog metoda, kada bi ostala na planu umetnosti, ona bi u stvari onda svojim marksističkim književnim kritičarima morala da ostavi da taj posao svrše i da presude na jedan kritički, estetički kritičan način delima koja se ne slažu sa partijskom linijom, a još uvek su u okviru estetičkih merila.

Ovako se svaka ozbiljna diskusija o književnosti odvija pod pretećom senkom krivičnog zakonika.

Ali ako bi partija tako postupala, marksistički kritičari našli bi se u neugodnom položaju.

Uspevši da utvrde da je jedna vredna knjiga nemarksistička, oni ne bi mogli da spore njene druge estetičke vrednosti, uprkos tih, nemarksističkih čak i antimarsističkih udeja u njoj.

Morali bi joj priznati pravo na postojanje, na paralelno postojanje, a to je ono za šta partija očevidno ne samo da nije spremna, nego po svojim fundamentalnim principima nije sposobna.

 


Friday, July 24, 2020

Život na ledu L39 deo


Život na ledu L39 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Ponedeljak, 7. mart 1983. godine
Artur Kestler: Bricks to Babel. (Citati i komentari – nastavak)

Ovakvo Kestlerovo ILI – ILI stanovište izazvalo je u jevrejskim krugovima sveta veliki otpor. On je doživeo prilično napada zbog toga, ali čini mi se da nikada nije napustio to stanovište tvrdeći za sebe da on ne pripada judaizmu, nego da pre pripada jednom hrišćansko-judeo-grčkom, evropskom tipu religioznog mišljenja. 

Njegovo stanovište ILI – ILI u jevrejskom pitanju ima i svoje praktične korene. 

On naime drži da se oni Jevreji koji se ne odluče za povratak u Izrael treba da odreknu judaizma, upravo zbog toga što je judaizam, njihova religija, ono što izaziva socijalne i duhovne tenzije u sredini u kojoj oni žive, odvaja ih od njihove okoline, pa prema tome predstavlja stalni izvor i depo sve novih i novih oblika antisemitizma. Antisemitizam prema njemu nestaće onda kada se Jevreji stope sa svojim sredinama.

Postoji naravno mišljenje da je to za Jevreje nemoguće, međutim on to mišljenje spori, navodeći Arnold Tojnbija, koji tvrdi da mi imamo svaki razlog da verujemo da u Španiji, Portugaliji, danas ima jako mnogo krvi jevrejske, odnosno onih jevrejskih konvertita u vreme kada su Jevreji prelazili u hrišćansku veru u Španiji, izmešane sa španskom krvi. 

Dakle, Tojnbi time tvrdi, sa njim se slaže i Artur Kestler, da je izjednačavanje, odnosno stapanje Jevreja sa sredinom apsolutno moguće, a ne nemoguće, kao što je opšte prihvaćeno stanovište. 

Ovaj Kestlerov primer je na prvi pogled dobar, ali postaje nešto slabiji, ako ga čovek opomene da je ovaj prelazak Jevreja u katoličku veru, koji sada služi kao dokaz njihove sposobnosti da drugu veru prihvate i da se potpuno stope sa etnikom koji ih okružuje, 

da je taj dokaz uzet iz vremena kada su Jevreji prisilno uzimali katoličku veru, dakle iz vremena od pre pet vekova, kada je njima uzimanje katoličke vere bilo jedina alternativa izgonu iz Španije.