Thursday, February 26, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari X 1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice X 1959. do 1965. 

#154) Judina memorija. Poteškoća je u tome što se samo jedno ime može pridati nečemu što je mnogoimeno, što zapravo i nije mnogoimeno nego savršeno raznoimeno. Hoću da kažem da je u romanu nemoguće uvek započinjati iz početka kako bi inače trebalo. Umesto toga uzima se jedan početak, koji stvarno nije početak ničem drugom osim samom sebi, pa se pretpostavlja da se on može iscrpeti na drugi način, recimo razvijanjem fabule, a ne samom svojom potpuno nezavisnom i neplodnom stvarnošću.

Tako se nadovezivanjem raznoimenosti stvaraju uobražena jedinstva, i mi se navikavamo da računamo na to jedinstvo kad god nam zatreba. (Kaže se: ja sam iskusio tog čoveka, što je apsurdno, jer ja sam, ako bolje pogledam, iskusio samo jednog od njega.)

Juda, koji se menja, nije Juda baš time što se menja, a menja se ne iz sebe, nego sebi biva predstavljen kao jedno koje je drugo. Mi se doznajemo isto tako čulno, kao što doznajemo ma koje pojavno iznenađenje.

 Juda - profesor matematike Treće realne gimnazije; Juda - Davidov prijatelj; Juda - koji je izdao Vođu; Juda - konfident; Juda - koji puca na sudbinu; Juda - poshumno u pamćenju Davida i Adama (Vođe koji ga je apsorbovao) ...; time hoće da se kaže da je to jedan isti vegetativno biološki uzeti Juda.

U jedva promenljivim kalupima onoga što stvarno nije on, dešavaju se nizovi neposrednosti od kojih svaka završava svojim početkom i ima sebe u sebi bez ostatka. Tako se ne može onaj Juda koji je izdao Vođu uzeti kao neka celina prema Judi koji to nije učinio, jer obe su te zamišljene celine diskontinuirano u sebi, i ostvaruje kontinuitet (samo kao postojanje u sebi) svojom izohronišću.

 Izlazi da Jude od 1943. ne bi trebalo da se tiče Juda koji je izdao Vođu, jer onaj od 1943. zaista ga i nije izdao. Ne postoji odgovornost u jednom postojanju, jer ono što čini pretpostavku odgovornosti jeste nepromenljivost, naime prisutnost predmeta odgovornosti. Glupavo je uobražavati da mi kažnjavamo krivca ako ga podvrgnemo jurisdikciji, jer ono što mi kažnjavamo jeste jedno sasvim novo i nevino postojanje, koje ne može biti odgovorno za neko sasvim drugo i nezavisno postojanje, koje se prema njemu ima kao neka prividna prošlost.

U nameri da uništimo jedno krivo ja, mi uništavamo konačno mnogo nevinih ja, između ostalih i aktuelno. Može se ovome primetiti da unosi haos u međuljudske odnose; može se kazati da svet ovako naliči na jedan golem mravinjak u kome insekti vrve nikad se ne dodirujući, ostajući uvek nerazumljivi jedni drugima.

Pa šta? time se haos ne stvara nego uviđa jedan red, jedan strahovito nepogrešiv red koji koncipira bezbroj osamljenih samopostojanja. Što se tiče našeg obraćanja tome što mi zamišljamo kao jedno jedino ja, ono doživljuje sudbinu strele koja bi uvek iznova promašila cilj, samo zato što se on nikad ne bi nalazio na istom mestu. I kazne koje izričemo liče na ovu igru.

Za urađeno bilo bi potrebno uvek upotrebljavati treće lice. Može se reći: ja radim, ali ne može se kazati: ja sam uradio, nego on je uradio. (Na kraju krajeva ovaj glagolski oblik koristi Juda u svom sećanju i sama činjenica da se oseća neodgovornim za sebe juče i nepoznatim za sebe sutra, svedoči o mučnoj borbi koju jedan istiniti duh ima da vodi sa ljudskim navikama oličenim u sudbini. Jer ono što i jeste sudbina - to je navika kontinuiteta. redpope

Evo jednog vulgarnog kontinuiteta na kome je ispričana jedna od najsvirepijih mitova čovečanstva. Pošto je izdao Hrista za trideset srebrnika Juda se obesio usled griže. Pa taj Juda koji je izdao Hrista nije ni postojao; on je prestao da postoji samim činom izdajstva. Obesio se jedan sasvim nevini Juda.

Wednesday, February 25, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari IX 1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice IX 1959. do 1965. 

#145) Ono što meni smeta, kod inače dobro zamišljenih romana, je upravo jedna opšta i stvarna neizvesnost, koja se dobija kao rezultat disparatnih, posebno stvarnih izvesnosti pojedinih reflekija; takav roman liči na neman iz nekog fantastičnog rotiranja mašte, čije je telo skrpljeno od otpadaka svih životinja.

 #146) Zatim - sve reči imaju da se poprave prema toj racionalnoj izvesnosti, da se postroje oko nje prema njenoj sopstvenoj konstituciji, a ne prema jednoj vulgarnoj i naivnoj navici dugotrajne upotrebe. Novost jednog jezika, pa prema tome i novost jedne izvesnosti, ne sastoji se u novim rečima, premda je dopušta, nego u novosti njihove sintaktičke i značenjske upotrebe. 

#147) Pada mi na pamet da bi bio od važnosti jedan opit manjih razmera; neka pripovetka možda koja bi se osnivala na gornjim (prividno tehničkim) principima. U tom smislu pokušaću da prepravim neku od priča iz ciklusa Povratak. Čini se da bi „Gde golubovi lete“ sasvim odgovarala. Istovremeno bi je trebalo komentarisati na način koga je primenio Po kod Gavrana.

#148) Tvrdnja: ja se gadim sebe. Razlog: ja sam brz za sebe. Posledica: nastojim da se usporim da bi moj postupak sutra bio izveden iz mog stanja danas. (Što je očevidno nemoguće, jer pretpostavlja da jedno moje ja nadživljuje samo sebe u mom drugom ja. Uopšte uzev intelektualna požuda za kontinuumom stvara iluziju da se mi neprekinuti nastavljamo i da bi se svako naše proteklo ja moglo okriviti za svako naše buduće ja.

Izvesne teorije književnosti - kao na primer Timofejeva - razvijaju mišljenje da ličnosti jednog dobrog romana slede sebe, da su koherentne sa sobom kao promenom, ali promenom čiji svaki izgled neposredno proističe iz svakog prethodnog. Istinitost likova sastojala bi se u činjenici njihovog rašćenja, ali jednog po pravilu logičkog rašćenja u kome aktuelna stanja bivaju izvedena iz proteklih kao iz nekih popularnih premisa u udžbenicima logike.

Očevidno je da u sistemu ličnosti koga zahteva Timofejev nema mesta za takozvani bezrazložni čin; kažem bezrazložni zato što držim da problem nije u tome da li ima ili nema bezrazložnog postupka (jer nešto neracionalno, nešto što se ne zasniva na ma kako formulisanim racionalnostima, može doduše postojati, ali ne može biti delatno, pa je na taj način isključeno kao uzrok drugom - racionalnom) nego u kojoj oblasti leže ti izolovani, odsečeni postupci jedne ličnosti, i u kojim zonama duha treba tražiti razloge njihove bezrazložnosti. 

 #149) Zabluda koja nas opisuje kao nasebenastavljene, nasebenadovezane, izsebeproistekle sugerirala je ideju bezrazložnog čina, kao onog momenta naše sukcesije koji se oteo toj nasebenadovezanosti i razvio jedno svoje od nas nezavisno vreme. sleeplessinthemiddleeas
 #150) Primedba uz uvod #148: nasuprot jednom kontinuelnom ja pojavlju je se kao istinito jedno konzekutivno ja. Utisak proizilaženja dobijamo posredstvom korteksa koji se prema svim našim ja ima kao kinematografska aparatura prema statičnim slikama filmske trake. Racionalno ove slike ni u kom vidu ne nastavljaju jedna drugu, nego se samo slede po redu koga utvrđuje manja ili veća sličnost njihove plastične strukture.

Tuesday, February 24, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari VIII 1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice VIII 1959. do 1965. 

#129) David - totalno brazdanje, totalno ekvalno brazdanje. San je kao sipino mastilo; u slučaju opasnosti zamračuje on vidik tajanstvenom neprijatelju. Kod Adama to je njegova studija o Krabi i sakulini.

#130) Egzistencija je uža od svoje budućnosti; ona oseća sebe kao neki golem i svuda po sebi rasprostrt žulj.

#132) Od značaja je odrediti obim u kome prošlost ne samo psihološki nego i metafizički uređuje našu budućnost te samo prema tim odredbama shvatiti jedino sećanje u romanu: Povratak na izvor mita (Juda iz Kariota).

#133) Ja bi po pretpostavci morao da obrazuje celinu, jer u protivnom bio bi u svakom zamišljenom momentu svog razvijanja jedno ja koje se ne nastavlja na proteklo semeno ja i ne dodiruje ono kome prethodi. Ovako shvaćena egzistencija je po prirodi svoje aktuelne celine nešto što se jednako ne može predvideti kao što se ne može objasniti.

Objasniti se prošlošću znači predviđati budućnost, što je po pretpostavci egzistencijalne celine nemoguće, jer se egzistencija koja nije ono što realno jeste, koja nije određena univerzalno sobom kao izvršenjem, protivi samoj prirodi svog spontaniteta. Takva egzistencija bi ličila na bure za bućkanje događaja.

#134) Naša razvijenost, jer to je u stvari ono što mi nazivamo memorijom, predstavlja mnoštvo, ali jedno konačno mnoštvo egzistencija. Moje proteklo ja, ma koje od mojih obavljenih ja ima se prema momentalnom kao i svakom budućem ja, kao što se jedan prema drugoj imaju statični kinematografski snimci koji poređani u jednom nizu iskazuju svaki za sebe hermetički zatvorenu celinu sa životom, koji je u toj celini započeo da bi se u njoj ukinuo. Ono što daje predstavu kontinuiteta je volšebno osećanje (svest) koji se prema mojim ja ima kao kinematografski projektor.

#135) Stavovi u ##132, 133, 134, ne poriču memoriju, iako se čini da jedno autogenetično ja ne može imati sećanje izvan sebe kao svog porekla. Memorija se ne odnosi i nikad ne uspostavlja našu formalnu prošlost u tom smislu što bismo se sebi prikazivali na ekranu svesti kao linija ucrtana na beloj pozadini neja; mi se sebi prikazujemo u jednom konačno velikom tačkastom nizu, koga linearno izvodi iz njegove raspodeljenosti baš jednost našeg aktuelnog ja! Hoću da kažem da je svaka veza u sadašnjosti u apsolutnoj celosti ovog trenutka, bez obzira čak protiv obzira na bilo koji drugi. spying
 #136) Kad bi veza spomenuta u #135 postojala u samoj sukcesiji mene, onda bi mi moja memorija saopštavala sve moje proteklosti kao aktuelnosti i ja bih simultano u jednom zamišljenom trenutku doživljavao sve trenutke, što je očevidno nemoguće.

Monday, February 23, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari VII 1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice VII 1959. do 1965. 

#125) Mi se dešavamo događajima koje nosimo u sebi kao implicitne istine. Sve što mi se dogodi moja je istina; sve što je moja istina dogodi mi se. Činjenica je činjenica sebe (ali ne u gentileovsko apsolutnom smislu, jer svojim saznanjem ja još ne činim sebe, niti činim ma šta izvan sebe). Ja se događam svojoj istini. To što se ona meni iskazuje kao spoljna akcidencija nema značaja, osim što potvrđuje da naše nužnosti nadživljuju nas, tamo gde ih mi nadživljavamo svojom slobodom.

 #126) Činjenica je činjenje sebe. Činjenica sunca ne može biti ni u kom slučaju moje činjenje, pa se baš i zato ne može zvati činjenicom. Sunce je nečinjenica. Sunce je suštinski nezavisno od sistema mojih činjenica, i indiferentno je prema tom sistemu sve dotle dok ga on ne poremeti. Ja činim sebe samo u onome što menjam, i to objektivno menjam, menjam ekstramentalno. (Da san o Golijatu nije nikakvo Davidovo činjenje sebe baš je u gornjem smislu dokazano, i baš u gornjem smislu postaje uzrok njegovom udesu.)

 #127) Večita nastojnica. Čini se kao da sve podleže promenama, da se sve svojim činjenjem uništava i da jedino gospođa Laparalić ostaje večita, kao klopka koja je razdeljena svojim hvatanjima. (Dati je svakom prilikom samo u jednom verbalnom toku - tačnije verbalnoj poplavi koja žubori, prska, tutnji bez kraja, nezadržljivo, elementarno - tekstom bez interpunkcije, kakofoničnim, asocijativnim.

Naravno, ipak ne pružiti kliničku sliku manijakalne brbljivosti.) Čitaoca koji se samo jednom sretne sa njenom brbljivošću, mora da natera u paniku. Ako pri ponovnom susretu sa tom ženom, potraži kraj njenog monologa a sam monolog preskoči, pisac je postigao svrhu. spinelessnancypelosi
#128) Monolog večite nastojnice: 

„Bog me zkromio kospon profesore ako vi niste opet piskarali celu bokovetnu noć pa vam je dobro jutro kao vešplav došlo lice a ja baš onomad kažem svom bogalju dok smo ustajali kospon profesor Adam eno ga ubi se radeći i nema vrednijeg stvorenja od njega mrava božjeg pa se ugledajte na njega deco kažem jer dajmo deci primer kako pisano ne znam već gde premda ih ja ovakva nikakva muštram po svom znanju i umenju te nisu gora od kospon sudijine ako nisu bolja kao što stvarno jesu

Friday, February 20, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari VI 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice VI 1959. do 1965. 

#92) Može izgledati nepotrebno distingvirati ideju od raspoloženja ako tvrdimo da se prvo ima kao momenat slobode drugog, koje je sve nužnost; da se, dakle, oni razlikuju jedino po stepenu pročišćenosti; po meri sopstvene izvršenosti. Jer ideja se umetnički iskazuje kao stilizovano i sterilizirano neraspoloženje. Ideja se ima prema neraspoloženju kao baruština prema svom bistrom izvoru. Ali onda ne bismo prozreli privid i ideja za koju pogrešno pretpostavljamo da je sastojak našeg nezavisnog i nedeljivog ja postala bi zaista nezavisna, ali od nas. Ona bi nas spopadala kao epidemija.

#93) Fanatizacija. Ideje koje obuzmu čoveka ma koliko ih on asimilirao svojim neraspoloženjima, zadržavaju svoju nezavisnost prema kojoj se naše ropstvo ima kao najviša sloboda. U tom smislu samo su fanatici slobodni, jer su lišeni svoje nezavisnosti.

 #94) Reperkusija iz stava 93: Vođa (Mesija - Stranac) beži iz logora, dakle uskrsava. Samo gornja definicija može objasniti razlike u držanju koje očituju ljudi, odabrani da budu pobijeni za odmazdu. Moja ideja kao sloboda nužnosti neraspoloženja i njen opšti vid, opšta sloboda nužnosti opšteg neraspoloženja koegzistiraju a da se unutrašnji gravitacioni sistem svake ponaosob ničim ne remeti.

#95) S druge strane Vođino bekstvo sme, makar i u metodološke svrhe, da bude shvaćeno kao smrt za konsternaciju odnosa u kojima se samoostvarivao kroz nekoliko stotina stranica romana. Međutim, da li se ta smrt pokazala nevina u smislu jedne zatvorene, nedejstvujuće smrti? Da li se biće vođe definisalo i nije se ni za dlaku posthumno promenilo, time što je svojim prividnim okončanjem usmrtilo sto ljudi odabranih za odmazdu?

#96) Opkoljen sam mrtvacima. („Otićićemo kad svane“ iz Capriccioso najbolje dočarava meru do koje smo pritisnuti tuđim egzistencijama, koliko smo sredstva kojima se bezbroj tuđih bića penju iz nužnosti promenljive egzistencije u svoju slobodnu konačnost.) Sterilizovane ideje iz #95 i #96 imaju svoju nužnost u neraspoloženju čija je forma osećaj opsednosti mrtvacima. U „Eroici“ to neraspoloženje postaje lajtmotivom nasleđa koji se dočarava rogom.

 #97) Danas mi je rešenje bilo samo od sebe nametnuto. Cilj ovih komentara bio je da utvrde relaciju između nužnosti neraspoloženja i slobode ideje o njemu, pri čemu se ono prvo podrazumevalo kao akt mog spontaniteta. Sada je cilj sam taj akt. Utoliko se jedno filosofsko rešenje približuje umetničkoj svrsi.

#98) Šta sam ja?

#99) Jedna spontanost po sebi, ili za sebe jedna izvršenost nužnosti. Jer neposrednost kojom živim može da me zavara. Šta zapravo bez pogovora dokazuje da je ovaj spontanitet odista moja neposrednost, a ne neposredno emitovanje jedne izolovane van mene neposrednosti?

#100) Jedna nužnost koja se oslobađa. Ili jedna sloboda koja se primorava? Ili oboje? Da li je moja aktuelna nužnost sloboda jedne protekle? I moja aktuelna sloboda nužnost jedne bivše? Da li je moja sloboda nedeljivo sleđenje nužnosti prema svom iscrpljenju ili moja nužnost nedeljivo sleđenje sloboda prema iscrpljenju svojih neposrednosti?

#101) Doduše nadam se da će mi to postati jasno dok pišem „Eroicu“ i njene komentare. Za sada se istina pokazuje kao munja koja zasenjuje i zadržava se duže od sebe same jedino kao oštar bol u duši.

#108) Prometejska tema i tema sudbine. Ideja slobode i volja nužnosti; figura tragača i figura tajne; čovek i vreme u njegovom egzistencijalnom značenju. Zapravo: Treća protiv Pete, Prometej protiv sudbine, što znači protiv sopstvenog orla. Jer u mitosu orao je vreme.

#109) Ili samo: Simfonija eroica. Allegro, con brio Marchia funebre: adagio assai Scherzo Finale: allegro molto.

#110) Eroica.
I deo: Neverovatna pustolovina (Allegro con brio - Mit o Davidu i Golijatu)
II deo: S one strane zida (Marchia funebre: adagio assai - Mit o Judi iz Kariota)
III deo: Kraba i morska vrećica (Scherzo - Jedan savremen mit o diktaturi)
 IV deo: Cveće za mrtve (Finale: allegro molto -Mit o Mesiji)

 #113) Doći za leđa svoje čiste smrti. Ukinuti sebe kao deo svog gravitacionog sistema. To znači svoje biće g o t o v o predati onome koje je opšte i apsolutno. 

 #114) Hoću da se David, Juda, Stranac i Adam shvate kao heroji ne samo svojih privatnih svetova, nego jednog opšteg, jer svet koga mi volimo da označavamo kao opšti, nije ništa drugo do gigantska konstelacija prosto ljudskih svetova; jedna maglina čija udaljenost potiče od pogrešnog smera našeg pogleda; jedno sazvežđe u kome deo obuhvata celinu a celina delove. Budimo sasvim sigurni da se u srcima beznačajnih dešava čudna i gorostasna epopeja čija snaga nije u prostornosti nego dubini u kojoj se odigrava. Jer svet ima svoj kraj u nama. southernchristiansdefea

#115) Socijalni kriterijum je taj kome smo se do sada poveravali, da umesto nas odredi obim jednog heroizma. I on je donosio svoj sud prema koristi koju je iz njega iznudio. Besmisao tog kriterija otkriva njegova istorija. Neko je heroj samo s obzirom na stanovište sa koga se njegov postupak ocenjuje. Pokoravajući se socijalnom kriteriju mi smo se ponašali kao ljudi koji bi povlađivali presudi porote, iako je ova denesena u njenu sopstvenu korist.

#116) Treba izvesti jedan kriterijum iz same suštine heroizma iz one energije koja se iscrpljuje njegovim dešavanjem; iz obima slobode koju on razvija svojom nužnošću; iz mere promenekoja se odvija prema nepromenljivosti. Predmet heroizma postaće tada irelevantan. 

Thursday, February 19, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari V 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice V 1959. do 1965. 

#73) Mi smo saučesnici slučaja čija se nužnost izvršuje događanjem. U stvari slučaj nije uljez u jedan nezavisan sistem nužnosti; on je element nužnosti u njenom rađanju; on je praslika slobode koja nužnošću ima da bude postignuta. Strahujući od slučajnosti mi strahujemo od slobode.

#74) Mi se dešavamo stvarima svoje volje na način na koji se Jamesova istina dešava jednoj ideji.

#75) Umesto obrasca: ja + slučaj = udes imamo obrazac: udes + slučaj = ja. 

 #76) Ja vršim izbor svoje nužnosti. Na isti način ja biram samosvoju smrt. Ali i moje nužnosti biraju mene. Jer ja umirem bez obzira na svoj izbor. Izbor je nužnost bez koje moje preostale nužnosti ne bi iz sebe razvile svoju slobodu. Izbor je sredstvo moje nužnosti kao što je i način moje slobode. Kad Juda pije čaj koji mu se gadi, onda je to sloboda kao naopako okrenuto lice nužnosti gađenja. Hrabrost je na ovaj način sloboda koja je postignuta strahom. Hrabrost je sloboda nužnosti strahovanja.

 #77) Da bi se bilo u stanju iz stava 73, potrebno je izumreti strah pred doticanjem. Ma koliko se svet prikazivao kao nerazgovetna provalija ne možemo izmeriti njenu dubinu pre nego što se u nju survamo.

#78) Pošto sam se u provaliju survao pretpostavlja se da sam dobio prednost razgovetnosti. Ali ja pitam: da li mrak manje neproziran ako se posmatra iz sebe kao mraka, ili izvan sebe kao svetlost? U čistom saznanju ne leže nikakve prednosti; svest koja bi morala da dodiruje da bi postigla svoju svrhu jeste jedna slaba tropička svest. Međutim evo oblika u kome je trebalo postaviti pitanje: šta sam pri tome izgubio? 

 #79) Pravi dobici su u onome što sam izgubio. Izgubio sam mir uglavljen sa stvarima. (Doduše mogao bih se pravdati time što to nikad nije bio moj mir kao moj izbor, nego obaveza koja mi je bila nametnuta prirodom elemenata od kojih je sastavljen moj izgled.) Izneverio sam pakt o nemešanju sklopljen sa materijom, prodro sam u jedan sklop koji je bio određen da između svih mojih ja stoji kao čvrsto zatvoren i odbojan orah, prisilio sam predmete da me uzimaju u obzir. Najzad provalio sam u predeo opasnosti. Neko bi rekao da sam ja izabrao opasnosti. Naprotiv, opasnosti su izabrale mene jer sam odgovarao njihovoj prirodi. 

#80) Gide je jednom napisao da se svakom događa ono što mu leži. To bi značilo da se događaji deponuju izvan svakog, u nekom imaginarnom prostoru savršenog nedešavanja, a ne da su raspoređeni u svakom prema njegovoj prirodi. Upravo obrnuto: mi se dešavamo gotovim događajima. To znači da se u samorazvijanju slobode dešavamo svojim nužnostima.

Da su događaji u nama i da im se mi visceralno događamo pre nego što izvršujemo njihov lik, od važnosti je za roman koji dovoljno snažno ne mogu da istaknem. Jer romansijeri su skloni da događaje dovode sa one strane svojih heroja, iz neizmerne šupljine jednog praznog sveta dešavanja, umesto da svoje ličnosti razbijaju da bi desili događaje.

Romani liče na aksidencije. Nekoliko mrtvih ličnosti juri na točkovima reči u susret svojim dešavanjima. Ogromna praznina zjapi između heroja i njegovog slučaja, kao da to nije jedno isto: heroj je lik slučaja, slučaj suština heroja. Stvarno mehaničko kretanje ne jamči događaj. Potrebno je da heroj dešava sebe kao slučaj. Tada će slučaj postati ono što heroj svakim svojim momentom jeste. straightjacket
#81) Svaku ličnost valja shvatiti kao jaje. Posebno: da li je život preformacija datih organa, jedno prosto razgolićavanje naših potencijalnih događaja; ili epigeneza u kojoj nismo nikakva larvirana struktura nego opšti događaj koji sredstvima mehaničkog pritiska biva oblikovan u dešavanja; ili, najzad, jedno izvođenje biofora do kraja njihove verovatnosti? Da li je život prosta okolnost položaja prema spoljnim događajima? To odbacujem stavovima 79 i 80, i na ovu pretpostavku neću se više vraćati osim da je odbacim novim razlozima.

Wednesday, February 18, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari IV 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice IV 1959. do 1965. 

 #50) Ubistvo se događa u opsegu mog neja; u tom opsegu nalazi ono polje svog psihološkog dejstva. Iznenadna promena mog neja koje se obogatilo jednim otuđenjem nužnosti u njegovu slobodu, utiče na promenljivost mog ja time što remeti njegov ritam. Novim momentima neja moje ja više ne može odgovarati kao uslov dovoljan za ravnotežu. Kriza koja se javlja voli da se nazove savest.

U suštini to je mehanički poremećaj ravnoteže, koja se iznova uspostavlja prelaskom nužnosti u svoju slobodu, preobraćanjem neraspoloženja u ideju neraspoloženja. Pozitivno proširenje neja izmenilo se u negativno. Pošto ideje ne utiču na moje ja, ono opet može biti dovoljana uslov za ravnotežu. Ubistvo je izabrano. (Ne kaže se: Ja sam izabrao ubistvo, pa sam ubio. - Nego: Ja sam ubio, pa tek onda izabrao ubistvo.)

 #51) Imoralnost čina ne meri se nepostojanjem motiva, nego postojanjem neraspoloženja kao nužnosti u ideju kao slobodu. Imoralnost čina nije određena prirodom ćudi nego prirodom nužnosti. Imoralno je slobodno od nužnosti. 

#52) Tako se dolazi do stava: ja se razvijam kroz ideju o sebi. Ali kako su te ideje moje razjedinjene slobode, ja se razvijam kroz svoju slobodu. Oblik moje slobode je oblik mog ja. Oblik moje nužnosti je moje neja. 

 #53) Međutim, nemoguće je da o sebi imam ma kakvu određenu ideju, iako ona postoji kao nužna pretpostavka moje slobode. Pošto je nema primoran sam da se utvrđujem posrednim putem. Oslanjam se na sumnju prema svemu što nisam ja, i mogu da utvrdim jedino šta svakako nisam, nisam ni pod kakvim okolnostima. Šta jesam to je logički preostatak, lišen sumnjičavosti, ali ne i strahovanja. Zašto bih inače bio zastrašen sobom i iznenađen sobom i prepadnut od sebe?

#54) U stavu 51 pokušao sam da ocrtam jednu novu imoralnost koja će nasuprot lafkadijevskoj imati svoju istoriju, svoju takoreći moralnu istoriju. Jer imoralitet je neka vrsta ideje morala - nužnost koja je postigla svoju slobodu. Ma koliko čudno izgledalo ali se moralnost jednog akta razvija pošto je on učinjen. Sam akt moralno irelevantan, ostaje kao jedan mehanizam van mene, sve dok ne obavi svoju promenu.

#55) Od najvećeg je značaja ustanoviti poreklo poricanja. Jer moje je oblikovanje sve od protivstavova. Ne je oznaka koja formira moju jednost.

 #56) Ali i moja jesnost proizvodi svoje protivstavove. Jedino u ovom smislu moje samostvaranje je kružnog oblika.

#57) Napetost. Između svojih protivljenja stojim ja potpuno razapet kao konjska struna. Treperim od napetosti, napinjem se od napetosti, zujim od napetosti. Strune šume temu mog neraspoloženja, ravnomerno odapinjući svoja protivljenja. A onda pucam. Pucam od napetosti i svoju iskidanost više ničemu ne izlažem. Zaslužio sam svoju ravnodušnost. 

 #58) Stav 57 objašnjava Judinu katalepsiju. Juda je postigao svoju ravnodušnost; što je on nije mogao zadržati osim da se ukine, krivica je do nove napetosti koju ravnodušnost uspostavlja u sebi. Napetost se pomera prema sredini. Stupnjevima diskontinuirane ravnodušnosti, napetost se iz nužnosti preobraća u ideju a time i u svoju slobodu. Ideja jebezuslovna, trajna i nesavladiva ravnodušnost. 

#59) Naše svakidanje ravnodušnosti posredno nas napinju. Naše nas svakidanje napetosti neposredno uvode u ravnodušnost.

#60) Dijalektika preobražaja je u svojim zakonima sama sebi smrt. Mene kao nužnost uspostavljaju stalnost kao slobodu. Jer čim se preobražaj promeni u svojoj ideji: postigavši slobodu kao svrhu svoje nužnosti, on postaje stalnost te slobode. 

#62) Predajemo li se ravnodušnosti iz nerazumevanja, domalo činimo to iz dužnosti prema sopstvenom nerazumevanju. Osećamo da smo obavezni svojoj ravnodušnosti. Praying Hands Duerer
#63) Društvo je u nama izgradilo naviku ravnodušnosti. Ravnodušnost je temelj naše lojalnosti; naša se lojalnost temelji na ravnodušnosti. 

Tuesday, February 17, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III 1959. do 1965. 

#24) Jer atmosfera rađanja moje ideje nije ništa drugo do trenje mog haotičnog neja o moje uređeno ja. Ideja je burni talas nereda koji je, propet na ramenima svoje iskonske neuređenosti kao njen finalni vid, uhvaćen u klopku sopstvenog okončanja.

 #25) Red je nered čija je neuređenost iscrpljena. Red je završen nered: nužnost koja je postigla svoju slobodu.

#26) Ja poznajem tajnu svog reda; njegova savršenost nije u stanju da me vuče za nos: budan sam i prisustvujem svojoj kolosalnoj uređenosti. Motrim pomeranja. Taj nečujni, mikronski pokret je red koji se seća svog porekla.

 #27) Elementarni potresi umiruju buduću tišinu, kao što muk napinje svoju nečujnost od eksplozija koje ga nemušto razaraju. Pukotina tame sklupčana je u samom tesnacu svetlosti, i kad se razvije u provaliju kako da svoju kožu osloboditi sunčane srče? Nemoguće, ne možemo ubiti svoju protivnost a da time ne izvršimo samoubistvo.

 #28) Paziti na sklisko pomeranje svoje uređenosti: put u sopstvenu grobnicu. Raspoređen po nišama memorije ležim slobodan! Svaka niša izdubljena je po meri moje jedne autentičnosti; svaka odmerava veličinu obavljene nužnosti.

 #29) Ja sam nekrofil. Moje lešine (ideje i nisu drugo do lešine mojih neraspoloženja) ispunjavaju sadašnjost mirisom truleži. Tako nužnosti koje su mrtve udaraju u glavi i izazivaju nesvesticu. Prepun sam sebe, pa ipak prazan. Pun praznine.

 #30) Sadašnjost me ne ispunjava ničim do protivnošću. Aktuelno ono što pulsira u moje ime je neja - strašan i neumoljiv sunđer za guste mlazeve sadašnjosti.

#31) Taj sunđer upija tok, koga imam tek da doživim. Neraspoloženja se hrane otpacima, sagnjilelim kostima događaja.

 #31) Ali moje ja je uređeno na najbolji mogući način: ne postoji nizašta, ni prema čemu, ni od čega. Ono je tako autarkično konstruisano da se ima prema sebi kao prema neposrednoj promeni. U čistoj ideji promene ono razrešava antinomiju i ostaje kao pretpostavka jednog neja.

#32) Nije neja pretpostavka mog ja, nego obrnuto: ja je pretpostavka mog neja.

 #33) Doduše neja ne predstavlja sve preostalo, pošto sam ja izuzet; nego ga samo čini mogućim. Izvršujući sebe ono ispunjava i svoju protivrečnost. Tako se moje ja javlja kao sine qua non jednog neja koje je po formi moje, ali po sadržaju opšte.

#34) Momenat opštosti mog neja ima u svojoj suštini samu ideju negativiteta a u obimu pozitivnost posebnosti na koje se bezuslovno odnosi. Ono je moje samo koliko i nije i samo utoliko ukoliko nije.

 #35) Ja sam bezuslovan samo kao protivstav tog što nisam. A to što nisam je moje neja koje me podrazumeva.

#36) Stav 34 se može formulisati i psihološki: pa će se u ideji negativiteta imati stvarna pozitivnost čulnosti, a u obimu pozitivnosti stvarna negativnost predstava te ćulnosti. the_blinding_of_sampson
  #37) Ja bi, takođe, trebalo da bude nepromenljivo, jer u njemu kao uslovu nema šta da se menja osim ideje promene – osim njega samog - što je apsurdno, jer bi svakom promenom svoje ideje izašlo iz kruga uslova i ušlo u krug uslovljenosti. Sa svakom promenom sebe kao promene ono bi se preobraćalo u neja, puneći ga svojim negativitetom ali ga umanjujući za njegovu sopstvenu pozitivnu egzistenciju. Identitet neja bio bi ukinut razrešenjem svoje protivrečnosti.

Monday, February 16, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari II Simfonije eroice 1959. do 1965. 

I d e j e 

I. Mi smo nužnost koja samu sebe bira, uređujei upravlja ali nema vlasti nad svojim okončanjem. 
II. Naša nužnost nas nadživljuje, u nama se nadživljuju nužnosti. 
III. Nužnost je ujedinjena slučajnost izbora. Slučaj je momenat nužnosti koji joj prethodi izborom. 
IV. Sloboda je nužnost koja je ispunjena. Prema tome postignuta sloboda nas nadživljuje u nužnosti drugih. 

V. Nužnost se objavljuje kao neraspoloženje; sloboda njegovom idejom. 
VI. Nužnost se preobraća u ideju slobode. 
VII. Ideja slobode vraća u nužnost. 
VIII. Nužnost se odvija kao neraspoloženje. 
IX. Neraspoloženje je identično sa mnom kao izborom nužnosti. 

 #1) Ona kaže: „Danas ćemo igrati jednu igru“, ali mi ne saopštava njena pravila, i meni ne preostaje drugo nego da igru gubim sve dok ih ne naučim iz veštine sa kojom je ona dobija.

 #2) Igru doživljujem kao samorazaranje, ali i kao samooblikovanje. Možda se radi samo o promeni principa po kome su uređeni elementi, na koje se tokom igre razlućujem; možda ja nikad i ne dopirem do istine o svom tekućem stanju i da moja predstava o samorušenju i samoos-tvarenju manje zavisi od stvarnog događaja u meni, a više od spoljnih okolnosti. (Dokaz: sticaj može preudesiti osećanje - tačnije njegove posledice po mene - do te mere da ga ja, ne podnoseći ga, gubim iz vida.)

 #3) Kad kažem „samorazaranje“ ja mislim na izvesnu disoluciju sebe, dok izraz „samostvaranje“ upotrebljavam u smislu nove solucije.

#4) Princip po kome je konstituisano, organizovano, moje neraspoloženje danas sadrži sve jučerašnje ideje kao momente. Snage autonomnosti iste su. Neraspoloženja se na ovaj način posredno supsumiraju. Ja se prikupljam. 

#5) Kada se stvari uproste ja (čiju bezuslovnu uobraženost valja raskrinkati) i moja ideja Eroice razvijamo igru koju unapred ne bi trebalo da predodređuje ništa osim obostrane ćudi. Ali kako je „moja ćud“ sistem principa koji regulišu moju nepredviđenost, a „ćud moje ideje“ sistem koji reguliše njenu - čini se da naša igra, umesto da je van oba principa, mora da se povinuje i jednom i drugom.

#6) Ja se prikupljam da bih se rasuo.

#7) Zadaća: ispitati naravi naših ćudi. Samo tako upućujemo sebe u misterij igara, čija pravila ne poznajemo, te ih obavljamo nasumice. Mornarska zabava: natezanje užeta između mene i moje ideje.

#8) Ćud je funkcija nezadovoljstva a ovo oblik u kome neraspoloženje ulazi u krug svesnosti. Ćud je prema tome izvorno: jedan nivo ideje, nizak da bi od nje preuzeo formu, visok da bi zadržao amorfnost neraspoloženja.

#9) Prva konstituanta moje ćudi je mržnja. Ja mrzim svoje ideje. Ustanoviti šta stvarno mrzim, prezirući slobodu svoje prošlosti, znači koncipirati mržnju na moju trenutnu nužnost. Mržnja je, dakle, elemenat tekućeg neraspoloženja koje pamti svoju slobodu. Mnogo majušnih omraza uspostavljaju kontinuitet ideje tamo gde se ovaj prekida slučajevima sopstvene različitosti.

#10) Imati ideju znači biti umanjen za jedno autentično neraspoloženje. Broj ideja u dlaku odmerava opseg mog kopnjenja. Obim ovog „nedostajanja od sebe“ je čist obim mojih ideja. the_deposition
#11) Doduše izraz: „moja ideja“ je protivrečan anonimnoj prirodi ideje, jer ona koja je moja kao ja sam nije refleksija nego neraspoloženje, a ona koja je moja isključivo kao njegov produkt, pretpostavlja svojim prisustvom otuđenje neraspoloženosti, njegovo prevođenje iz ja u neja.

#12) Ja se prema svojim idejama imam kao prema momentima sopstvenog odstranjivanja, a prema mišljenju kao prema svojoj odstranjenosti.

Friday, February 13, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice 1959. do 1965. 

I deo. 
Verujem da ideje nisu momenti naše proizvoljnosti; da misliti ideju znači događati promenu sopstvene autentičnosti usisavanjem i izlučenjem jednog od njenih raspoloženja; najzad, da nijedna refleksija nije uzaludna ako odmerava opseg ove difuzije.

Verujem da su neraspoloženja izvor i razlog naše nužnosti; da su neraspoloženja granice, u koje se, pošto su iz njih bile izvedene, ideje ponovo vraćaju - razdvajajući i ujedinjujući našu autentičnost sredstvima kojima je dešavaju; najzad, da nijedno neraspoloženje nije uzaludno ako koncipira oblik tog dešavanja.

Verujem da zajednica ideje i njenog neraspoloženja krči idealni međuprostor u kome se oni događaju jedno drugom, odlučujući mene kao tekući slučaj sopstvenog. Ovaj međuprostor (uobražen u odredbi međuprostornosti, stvaran u odredbi supsumacije) je oblast mog samopreobraćanja. Komentar Simfonije eroice je neka vrsta istorije samopreobraćanja ukoliko ono može biti dokazano samim aktom, a ne njegovim funkcijama. 

Može li se, međutim, ovaj preobrt neraspoloženje - ideja i obrnuto snimiti u jednom osećanju, koje je u zamenu za moju autentičnost i posebnost, dobilo logičku opštost, umesto na jednom, koje ovu opštost nema a posebnost ostvaruje? Može li se njegova istorija pisati dok je on dešava?

Tvrdim da autentičnost koju izgrađuje osećanje neraspoloženja može biti larvirana u umu koji tu autentičnost tek podrazumeva, i da je njena jasnost, što je ovaj obezbeđuje sredstvima posredne svesnosti samo nivo one jasnosti koju osećanja neposredno ispoljavaju.

U ovom momentu eventualno neraspoloženje jeste, jer još nije svoja ideja i jednovremeno nije, jer tu ideju postaje iz sopstvenog nestajanja. Takođe, ideja jeste jer postaje, i nije jer još nije postala. Sav preobrt je nerazvijen u svakom stadiju svoje razvijenosti. Sav preobrt u svakoj od ovih ograničenosti nosi svoju konačnost.

Ali za mene potencije tog preobrta nemaju značaja. Iz njih nazirem ja samo koncepciju moje budućnosti, arheološki nalaz moje prošlosti i novogradnju moje sadašnjosti. (Prva je površan znak, druga poluizbrisani trag, treća tek nešto više: prvi trag znaka.) Da bih počeo od iduće ideje, potreno je da ona iscrpe svoje tekuće neraspoloženje i postane - da bih počeo od tekućeg neraspoloženja potrebno je da ono iscrpe svoje tekuće ideje da bi postalo. Ja dakle nemam na raspolaganju ništa osim jedne mene koju (odvijam) nastajem.

Ali ako je ideja jedna moja odstranjenost, onda treba početi od toga što već nisam ja, da bi se doprlo do toga što još nisam; pretpostavljam da se pri tom može utvrditi šta stvarno i u svim okolnostima jesam. The Lone Eagle

Idejom po sebi nije dat i njen odnos sa neraspoloženjem. Jer ideja koja je data nije više moja autentičnost, te je doznajem umesto da je obavljam. Antinomija uma: on saznaje svoje ideje kao što oko opaža svoje predmete - pasivno prepuštajući svetlosnim emisijama da ih obrazuje. Pošto sam ja s a d a ono što će moja ideja tek biti, a ono što sam ja već bio – ja sam uvek drugo od moje ideje.

Thursday, February 12, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 3. maj 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 3. maj 1959. godine 

Danas, u 14 časova posle podne, rodila mi se ćerka .

Srećan sam, ali se bojim. amwarhol_4_spread_c750n_3
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.

Wednesday, February 11, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 5. februar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 5. februar 1959. (nastavak) 

PD. §2) Povodom „post skriptuma“ Györgya Lukácsa . 

Ovaj kratak spis u obliku političke ispovesti, lapidarno, pošteno i bez moralne izveštačenosti opisuje duševni položaj onih marxista koji su bili u stanju da jednu socijalnu predstavu sveta kao idealnu, razluče od socijalne reforme sveta kao uvođenja jednog ideala u istoriju. On, takođe, bez izlišne dramatizacije, nagoveštava sve dileme savesti i čovečnosti, kroz koje su ovi morali da prođu od fanatizma do racionaliziranja svog moralnog stava u istorijskoj nužnosti, ponekad, ne retko od fanatizma do političkog agnosticizma, ili čak renegatstva, a najčešće od fanatizma do konformizma.

Lukač, očevidno, pripada onoj prvoj grupi: on svoj moralni stav hoće da podvrgne istorijskoj nužnosti, da bi izvinio svoje dugogodišnje saučestvovanje u građenju i održanju jednog realnog modela društva koji je poricao i samu prirodu ideala, po čijem je zamišljenom liku stvoren. Ali sama potreba za izvinjenjem, opravdanjem, potreba da se jednom ličnom moralu prida izgled istorijske nužnosti, svedoči o osećanju i uviđanju da postupci koje je ovakav moral inspirisao nisu u saglasnosti ni sa idealnim modelom društva, ni sa osnovama čovečnosti. Posto skriptum je jedno izuzetno snažno priznanje apsurda, u koga zapada inteligencija kad želi da od lične zablude sagradi svet.

I kad Lukács uverava da se nije mnogo brinuo za zakonitost Velikih procesa ja hoću da verujem kako on to nije činio iz konformizma i straha, nego zato što je uviđao njihovu istorijsku nužnost. (Uostalom, ima izgleda da je ova istorijska nužnost pre posledica rđavih istorijskih analogija, nego neke determinante imanentne istoriji.) Ali ja se pitam: kako je moguće da jedna laž bude do izvesne mere istorijska nužnost, pa da to najednom prestane; ne zato što bi se izmenila istorijska vrednost same laži, nego zato što je ovaj ili onaj posmatrački um više ne priznaje kao nužnost.  

Nužnost se prema tome nije sadržala u jednoj istoriji koja se posmatra i sa kojom želi da se saučestvuje, nego u umu koji je posmatra. Ovakva Lukácseva nužnost je samo izgovor koga pronalazi um, da bi opravdao svoje zablude. Ni ovoga puta nije moralo da se radi o održanju života. Pre se radilo o održanju zablude. O istorijskom sankcionisanju jedne unutrašnje pogreške, koja pošto se nikad ne može iskupiti, može da se obogotvori.

Zar ovakav „dijalekticizam“ (ne dijalektika) ne liči na božanske izgovore što su ih nekad sveštenici nalazili za svoje ljudske pogreške? Zar to ne liči na prizivanje u pomoć Boga da bi ovaj sudbinski odredio ono što je bilo anticipirano jednim obmanutim umom? Ovde prestaje politika i počinje magija. Istorija mora da sankcioniše moje ljudske pogreške, ona mora da opravda moje pogrešne predstave, ona, najzad, mora da bude uvek pri ruci da bi izvinila moju nečovečnost.

Da to nije uloga koju mnogi marxisti sa očuvanom savešću, zadaju istoriji ne bi se dogodilo da ona, pošto je najednom postala preteška za istoriju, postane preteška i za marxistu. Ne bi se dogodilo da Lukač jedan niz zločina proglašava istorijskom nužnošću, a drugi isto takav niz zločina Staljinovim metodama. (Ne može jedan politički metod, jedan lični metod vođenja politike biti sad istorijski nužan, sad istorijski izlišan, prema tome u kakvom se stanju nalazi Lukácseva savest, ni prema tome koliko života može ona na svojim leđima da ponese u smrt!)

I evo gde on po prvi put uvodi u igru pojam nevinosti. Sve dok je savest dopuštala da se izgovara istorijom, nevinost osuđenika u Velikim procesima nije bila od značaja; ali savest popušta pod nesrazmernim teretom istorije i istorija mora kad tad da popusti pod teretom što ga je savest na nju natovarila. Svakome ostaje da ponese od sada svoj deo odgovornosti. Lukács uviđa da Procesi nisu nužnost istorije nego nužnost jedne političke metode.

(Zločin ne može biti istorijska nužnost. On može da bude nužnost jedne izabrane metode. Ali još uvek stoji odgovornast onih koji su izabrali takvu metodu, koja neminovno mora da se služi zločinima da bi postigla idealne ciljeve.) the_new_york_times
Pošto je opravdao svoje prećutno, a možda ne samo prećutno saglašavanje sa zločinima staljinističke ere, onda kada je u njima gledao nužnost, Lukácsu je ostalo da objasni svoje prećutno saglašavanje, svoje ćutanje, onda kada je prestao da ih opravdava sudbinskim tokom istorije.

Pri tome on se poslužio veštom, ali providnom simbiozom makijavelizma i dijalektike: socijalistički cilj, doveden u pitanje Hitlerovim pretnjama, opravdavao je sva sredstva upotrebljena za njegovo očuvanje (makijavelizam) + staljinizam, kakav je da je, predstavlja jedini realan oblik u kome postoji socijalizam; odreći ga se, napasti ga u ime umirenja nevažne pojedinačne savesti značilo bi pružiti moralnu potporu njegovim istrebljivačima, a pošto je za Lukácsa socijalizam ravan idealnom, a fašizam ravan varvarskom poretku, značilo bi to biti nemoralan u htenju da se bude moralan. (Dijalektika.)

Tuesday, February 10, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 5. februar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 5. februar 1959. 

Za Hristovu biografiju. Danijel-Rops ne ubeležava godinu Hristova rođenja kao autentičnu i istorijski utvrđenu. Nesumnjivo je jedino da se on rodio u doba Avgustovog principata (63 pre n. e. - 14. naše ere) posle rekonstrukcije hrama u Jerusalimu. S druge strane profana istorija ograničava vreme vladanja Iroda Galilejom na trideset godina (74. pre n. e. – 4. n. e.).  

Greška u datumu Hristovog rođenja, prema ovome, mogla bi iznositi minimalno četiri, a maksimalno šest do sedam godina. S obzirom na Irodove progone on bi morao još uvek da bude živ i da vlada u doba Isusovog rođenja: dakle, ili se Isus rodio četiri godine ranije (četiri godine pre naše ere) ili je Irod vladao još četiri godine (do prve godine naše ere).

Jevanđelist Luka Isusovo krštenje u Jordanu i početak njegovog propovedanja stavlja u petnaestu godinu vlade cezara Tiberija. Pošto je Tiberije nasledio Avgusta u 14. godini naše ere - to bi Isusovo krštenje i početak mesijanske delatnosti morao biti utvrđen na 29. godinu naše ere ili u tridesetoj godini Isusove starosti, što zapisuje i Luka.

Luka takođe donosi imena palestinskih četvorovlasnika u doba Isusovog krštenja: Pontine Pilat u Judeji (sedište Jerusalim), Irod u Galileji, Irodov brat Filip u Itureji i Trahonitskoj, Lisanija u Avilini.

Smrt i raspeće Isusa Hristosa za vreme cezara Tiberija. Prema A Short History of the World od Wellsa , Tiberije je vladao od 14. do 37. godine naše ere. Isus je morao biti raspet između vremena svog proročkog debija (29) i Tiberijeve smrti (37). Nepunih osam godine propovedanja imao je na raspoloženju. Verovatno bi se ovo vreme moglo još suziti pomoću drugih istorijskih podataka i tako pogreške u vremenskom određivanju Isusove smrti svesti na najmanju meru. U svakom slučaju dobar deo ovih datuma je aproksimativan, a posebno datumi rođenja i smrti Isusa Hrista. 

Jedno mi se čini sasvim sigurnim: život Mesijin se mora staviti u prvu trećinu prvog veka naše ere. thebarqueoftruth
UD. §2) O jugoslovenskoj kritici

Marijan Matković (veleproizvođač krležijanske dramske konfekcije): „( ) je bolja od Saganove zato što je naša!" M. M. bi mogao sudeći po izrečenom obrascu misliti ovako: Moja glupost je bolja i progresivnija od ma čije i ma koje druge moguće gluposti, samo zato što je moja.

Moja je glupost prema tome, najgluplja glupost na svetu! Evo M. M. „silogizma“: „(...) dešava se u našem krugu“, (ovo se može razumeti i kao vernopodanička aluzija na režim) prema tome „je životnije“, pošto je životnije, mora biti naše, a kao naše mora biti bolje!

Monday, February 09, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 4. februar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Sreda, 4. februar 1959. 

Tabela uporedne svete i profane istorije Daniel-Ropsa : Car David i zauzeće Jerusalima (sveta) i Feničansko pomorsko carstvo (profana) od 1012. do 975. godine pre Hrista. Ili Ishod Jevreja iz Egipta, prema hipotezi duge hronologije trebalo bi da pada u doba Amenofisa II, prethodnika revolucionara religioznog Ehnatona oko 1450. - 1420.

Takođe postoje pretpostavke kratke hronologije, koji izlazak iz Egipta stavljaju u godinu 1225. Ropsova tabela, poziva Avrama (Avramovo pozvanje) oko 2000. godine pre Hrista kad u Vavilonu vlada zakonodavac Hamurabije, a u Egiptu XII dinastija. To je jednovremeno prvi datum uporedne svete i profane istorije.

Ropsova knjiga je izuzetno važno tehničko sredstvo, za uspostavljanje korelacije između biblijskih anegdota i istorijskih činjenica. thecardshuffle2

 Sneg u magli, bledi pepeo u dimu; vazduh je hladan; kao da prislanjam obraz uz metalnu kutiju. Danas je moj rođen-dan. Trebalo bi izvući porodične fotografije ali, naravno, ja ih ne izvlačim: isuviše sam inertan prema prošlosti koju ionako ne priznajem za svoju.

Glupo je slaviti rođen-dan koji nije tvoj.

 Ja sam zapravo jedno neprekidno novorođenče: što znači, uvek neodređen i amorfan; nikad moje kosti neće očvrsnuti. Tek što nastanu, novorođenče crkava i dolazi novo.

Friday, February 06, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 3. februar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Utorak, 3. februar 1959. 

Kod Lj. rezus - faktor negativan. Ugroženo biološko nastavljanje, sa jedne strane. Ja ostajem kao nada. Nada čemu? Svet se ne produžuje nikakvim umnožavanjem. Zbrajanje ne daje rezultate ni u matematici. Ma koliko veliki broj nula nikad neće dati nijedan broj od vrednosti koja bi bila samostalna.

000000000 = to nije broj, nego niz geometrijskih figura. Iluzija broja.

Voleti decu, međutim, ne znači verovati da se ma čija svrha iscrpljuje u njima. To znači samo ispravno funkcionisati. Smisao sata nije u obrtanju njegovih kazaljki u krug, nego u odbrojavanju sati.

Da li je to utešno? Naročito da li duhovita anegdota može utešiti ženu kojoj su nametnuli ideju materinstva. Ljubav se tako pretvara u kult, nešto spontano uvežbano. Roditelji, doduše, vole, ali istovremeno igraju određenu roditeljsku tačku. To je kao vera u Boga, koja je i kad prestade biti verom, ostade poštovana kao kult.

A možda ljubav i nije drugo do kultni program. Možda je i ljubav mitotvorna, jednako kao i božanska svemoć. To što osećamo ne mora biti nikakav odlučni dokaz; tek povod za verovanje. Jer i kad osećamo da smo u pravu možemo biti u zabludi. I kad sasvim nepokolebljivo osećamo da imamo vatru, to ne mora biti istina.

Ako ništa drugo ljubav je bar jedina plemenita konvencija za koju znam.

Jedan razgovor sa Ravijem (Spasiteljem) .

Možeš da me primoraš na učenje od tebe, Ravi; možeš da sve moje vreme pretvoriš u ispit. Samo ja ti neću biti zahvalan. Ti to, uostalom, ne išteš. Ti hoćeš pokornost, ne razumevanje žrtve. Žrtva koja se shvata nije žrtva; to je slobodan izbor. Žrtva mora da bude sudbinska da bi bila apsurdna, dakle uzaludna. Samo uzaludna žrtva ima za mene vrednost. thedayafter
Reč: uzaludno, jedina realna reč u rečniku naše egzistencije; prva reč takođe. Reč stvaranja. Ti nećeš moju uzaludnost učiniti celishodnom, Ravi, ako je podvrgneš svojim ciljevima. Sudbina ne spasava od uzaludnosti; ona samo svakoj uzaludnosti daje smisao (koristi je za sebe).

Najzad otkrivamo da smisao naše uzaludnosti nije u tome što je ona uzaludna, nego u tome što je njena uzaludnost upravljena na nas. Mi smo uzaludni samo za sebe. Za sve ostalo mi imamo smisla. To me podseća na altruistu koji je, pošto sve što imađaše razdade, crkao od gladi.