Friday, May 22, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 1978. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik, 1978. godina 

Bruckner je III simfoniju, pisanu 1872/1873, ali izvedenu pod njegovom palicom u Beču tek 1877, pokazao Wagneru , čiji je duhovni učenik bio. Wagnera je rukopis Brucknerov oduševio, premda u simfoniji nije bilo samo upadljivih asocijacija na raskošnu dramatičnost Wagnerove muzike i revolucionarni duh vagnerijanstva, već i citata iz majstorovih dela.

Bruckner je citirao učitelja iz poštovanja. Učitelj je taj gest s poštovanjem primio. Na premijeri, međutim, ti se citati nisu čuli. Bruckner ih je odstranio na nagovor svojih učenika, po svoj prilici Shalka, koji je pripadao jednom drugom svetu – dobu procentnog računa, patentno-autorskih prava, i krunisanja privatnog vlasništva za vrhovno pokretačko načelo evropske civilizacije ...

Kao što sam se nadao, našao sam za Crnoberzijance svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu ... bob_eggleton_necroscopeiv

Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za Crnoberzijance. Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera Eine Jugend in Deutschland (Jedna mladost u Nemačkoj). Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se 1967, ideja penetrira u rukopis Graditelja.

Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, međutim, ne otkrivaju ni senku književne tehnike s kojom danas Crnoberzijance ispisujem. Neštampani odlomci me obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima.

Thursday, May 21, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 1977. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik, 1977. godina 

U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale. (Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.) Stanovišta se, u međuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju a više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova.

Ali čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton. Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušan stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost. (Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) ... bob_eggleton_crystalball

Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudara se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejsko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofonske ploče. Sakralno ne teče. Aristotelo je mislio da je „vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle“. Plotin ga objašnjava kao „život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo“. Bergson, Heidegger , Kant , St. Augustin imaju svoja tumačenja.

Vreme na koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na berzi. Vreme u radosti i bolu nije isto. Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač. Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema?...

Wednesday, May 20, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 1976. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik, 1976. godina. 

Zapanjujuća je naša sposobnost da i najjasnijim postupcima pripisujemo mutne povode, da jednostavnim činovima pronalazimo i najsloženije i najneverovatnije motive. Slušao sam preko Radio Londona mladog istoričara, koji je, kao radnu hipotezu, doduše, između drugih „dosadnijih i banalnijih“, izneo mogućnost da je Adolf Hitler preduzeo istrebljenje Jevreja „za njihovo sopstveno dobro“.

Dobro, u biblijskom smislu potopa koji otrežnjuje. Hiler je, naime, potajni obožavatelj Jevreja, možda i procentualni Semit, shvatio da taj učmali narod, na poslednjem stepeniku utapanja u druge etnike, pred konačnim gubitkom identiteta, samo uistini velika i opšta, takorekuć kosmička nevolja, može sačuvati, regenerisati, pa možda i ponovo u Obećanu zemlju vratiti.

Lek je, priznao je mladi istoričar, svakako bio nešto prejak, ali to nije krivica pronalazača, odnosno Hitlera, nego onih koji su ga neumešno administrirali. Govornik se nije upuštao u mogućnost da neko daleko pokoljenje učmalih Jevreja, lečenih u Auschwitzu i Buhenvaldu, lišeno naše uskogrudosti, stavi Hitlera u isti red s Mojsijem i proglasi inspiratorom i vođom drugog izlaska, ali je ta mogućnost sablasno lebdela eterom, pre nego što sam odustao da radio izgazim, nego sam ga samo isključio ... brokenrecord
Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.

Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Tuesday, May 19, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 1975. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik, 1975. godina. 

Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude...“ burning_hand_crescent
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.

Niko ne može simulirati neko ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci.

Monday, May 18, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 1973/1974. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik, 1973. godina. 

Nekoliko naših najboljih i najuglednijih trećerazrednih pisaca su odlučili da, u ime najboljih i najviših ciljeva, skinu s tankog vrata ove književnosti jednog pisca, koji nije imao sreću ni pameti da se uklopi u njihovu sliku sveta u kome bi bilo prijatno živeti...

Dnevnik, 1974. godina. 

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virulentno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Budući da je taj odnos jednostran, neravnopravan, jer se ne zasniva na razmeni iskustava, istina, priznanja, obaveštenja, osećanja i ideja s čitaocem – ako je po sredi književnost – premda, opet, stvarna razmena i bez čitaočevog znanja postoji, jer bez nje, bez supremacije opšteg iskustva, ne bi bilo ni književnosti, u tom se ortakluku jedino pisac „razotkriva i svlači“, jedino njegovo iskustvo, njegovo osećanje i njegove ideje postaju deo opšteg znanja i interesa.

Stid i strah, agens movens autocenzure, javljaju se tada kao samoodbrana, koja piščevo „javno svlačenje i razgolićavanje“ svodi na pristojne, dopuštene, beszopasne mere, bez obzira da li ih je propisalo društvo ili naše moralno osećanje...

Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život...

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđiv deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni po čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali. Doctrine
 Na Badnjak , s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ...

Friday, May 15, 2015

Dnevnik Borislava Pekića 1971. godine

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik, 1971. godina 

Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reicha, započeto je s procesom „A“, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacionalsocijalističkom modelu. (Izraz „Gleichschaltung“ znači, zapravo, „izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje“.

Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha,, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna Arete – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)

Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja „idealnog građanina“, kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se „Gleichschaltung“ što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva. caravaggiothe_inspiration_of_saint_matth
Budući nadčovek, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se oformi, pa tek onda izloži iskušenjima, kritike.

Thursday, May 14, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 VIII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine VIII deo 

68. Skandal ili hrišćanska poslanica Miro Glavurtića. Ovoj projekciji budućnosti (prema Matiji) prisutni: M. Đilas, gđa Barović , Udovički (hrabri radikalni student koji nema hrabrosti da iz partije izađe), dopisnik Agence-France sa suprugom (otišao neposredno pre Mirovog ludila), Matija Bećković sa suprugom, Mirko Kovač, Desa Trevizan , ja i Ljiljana.

Bilo je reči o jednom katoličkom svešteniku koji je učestvovao u antisrpskim pogromima. Revoltirani Miro je izjavio da je to laž. Prema njemu katolička crkva nije sarađivala sa ustašima ni kao organizacija ni pojedinačno.

Na pominjanje Stepinca , Miro je dobio napad, oborio je sa komode čaše, nazvao nas banditima, majku opsovao Đilasu i Matiji (ja sam u raspravi oko popova mudro ćutao, te bio pošteđen), poobarao sve kapute – ne u potrazi za svojim, već onako - i uprkos mojim smirivanjima, u pratnji svoje konsternirane supruge napustio kuću.

Tome se više nema šta dodati, osim da sam ja, bez ikakvih stvarnih razloga, pokušao da njegov postupak objasnim. Glavurtić je uvek govorio o tome da ludilo vlada svetom. Slažem se. Jedan od njegovih najvitalnijih izvora je u ljudima njegovog kova.

69. Državnik menja poruke kao i pisac – samo ih upućuje preko policije.

70. Teror koji pisci sprovode nad svojom okolinom dokaz je njihove žudnje za moći. Slava je ovde samo zamena za vlast. Neko ko život provodi gradeći imaginarne svetove ne može a da ne oseti potrebu da bude graditelj, i u ovaj stvarni uključi.

71. Povodom razgovora sa M. Đilasom (beležnica od 3. januara). Neko ko želi vlast samo zato da bi ispravio (ne okajao, jer to je stvar ponašanja pred Bogom a ne pred ljudima!) pogreške svoje bivše politike – tašt je u povratu. U tom novom svetlu ko garantuje da Savle opet neće postati Pavle , ili da Pavle opet neće biti Savle?

Ako takav čovek kaže: „Jednom sam teško pogrešio, ali sad sam, evo, duboko ubeđen da sam u pravu“ – samo ponavlja pogrešku koja ga je i prvi put odvela u greh. Svaka pogreška najpre počinje od čvrstog ubeđenja. charityofstlawrence

72. Da li razumevanje proces, čin ili program? (Čin u smislu otkrovenja.) Koliko mi vremena treba da razumem osobu koju volim, onu koju cenim, onu koju mrzim ili koju prezirem? A koliko će na to razumevanje čekati osoba koju uopšte ne poznajem? Da li je razumevanje oblast akcije ili reakcije? Ili samoakcije?

73. Nisu reči krive što ih mi upotrebljavamo. Koliko reči s kojima ne znaš šta bi, a koliko onih koje šta bi ne znaju sa sobom?

Wednesday, May 13, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 VII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine VII deo 

56. Možda će Hristina koja je došla na Isidorov pogreb zauvek ostati ovde, jer je sa mužem nesrećna u braku. Možda će se ovde udati za nekog Blagoja na visokom položaju i možda će jednom ipak postati ljubavnica Borislava Pekića .

 57. U raju i vatra hladi.

58. Na večeri bio Besemeres . On smatra da humanistička inteligencija umesto odbijajuće arogancije mora da pronađe program i sredstva za pridobijanje tzv. tehničke. Zanimljivo Voberovo objašnjenje Orvelove knjige – bitne osobine jedne dogme o društvu dovedene do svojih idealnih projekcija.

Odlični Mirkovi (autobiografski) Rođaci.

59. Osećajnost koja pisce uopšte čini nesposobnim za vođenje politike je i osnova njihovog talenta. Ako izuzmem nekoliko uostalom sumnjivih primera (Goethe ) deficit ove osećajnosti nije dozvolio Churchill ili Đilasu da se bave književnošću, ili im je dozvolio da se njome bave bez uspeha.

Pa ipak talenat za politiku i talenat za književnost, u svojim najvišim izrazima – istog su kova. To je sposobnost da se gradi i ruši bez sposobnosti da se predvide posledice. Pa često i bez osećanja potrebe da se u njih stekne bilo kakav uvid.

 60. Jedan dobar deo dogmi od religioznih do ideoloških je obična konvencija, protokolarno pitanje, ponekad i stvar (dobrog) odgoja. K a d   j e  i   v e r a  u  B o g a postala stvar odgoja i društvenog protokola zašto se to ne bi moglo desiti (i zar se ne dešava) sa dogmama u konstitucionalnoj revolucionarnosti proletarajata?

 61. Mi činimo prave podvige da bismo svoje zablude učinili opštim.

62. Gledao jednu rđavu dramu Arbuzova Utvara Čehova. Međutim, pošto sam je gledao u društvu „komentatora“ došao sam do ubeđenja da za pisca nema goreg iskustva nego da nečiju tuđu dramu gleda tako na televiziji (ne svoju – jer prisutni tada ili ćute ili hvale). Ali na onoj tuđoj nerazumevanje je u neposrednom i razarajućem dejstvu.

63. Dok se život na svim nivoima komlikuje, ili je on oduvek takav bio, ali smo mi tek sada stekli mogućnost i sposobnost da ga takvim vidimo i osetimo, dok pred našim očima kao u garderobi posle predstave činjenice svlače svoje lažne kože, svoje trikoe boje stvarnosti, dok ideje i tzv. realnost munjevito menjaju svoja značenja i ugao se saznanja menja tako brzo kao da mu je osovina neki pomahnitali rotor, dok se sve oko nas razgrađuje i gradi kao da je naše materijalne brzine zamenila neka nova, brza, neljudska, i dok sve te dileme počinju da bivaju i naša zbunjena svest o njima – od pisaca se traži da pišu prostoproširenim rečenicama.

U afirmativnim i negativnim konstatacijama. A nije li to zapravo bekstvo u konstatacije? Konstatovati – to je opisivati. Stav pisca je u selekciji. On je lopovski prokriumčaren u onome što je izabrao da vidi kao i u onome što je odbio da vidi. Laž ortodoksne realističke škole je u tome što ona propoveda jednu lažnu i nemoguću neutralnost.

Piščev stav je tada kukavičije jaje podmetnuto u gnjezdo stvarnosti. Više polažem na to da zaustavim ionako lažnu radnju (koja je stvarna samo ukoliko sadrži elemente moguće stvarnosti) i da pristupim komentarisanju nego da svoje dileme i svoje mišljenje putem pripovedačkog manira pripišem toj stvarnosti. Takva realistička stvarnost ne postoji, ona samo liči onome što se stvarno događa. Ponegde se lopov lako a negde teže prepoznaje, ali on je tu kao na dečijim grafičkim skrivalicama. christ_galilee_tintoretto
64. Nekada sam kritičaru bio cilj, sad sam mu sredstvo. Do juče sam mogao da očekujem da ću mu biti bar tema, danas sam mu tek dosadan i rđav povod. A sutra?

Tuesday, May 12, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 VI deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine VI deo 

45. Prasvesna dejstva, presvesna dejstva, nesvesna dejstva, podsvesna dejstva, polusvesna dejstva, svesna dejstva – ah, do đavola!

46. Postupa se uglavnom prema uspomenama, ne i po iskustvu. Iskustvo je organizacija koja zahteva unutrašnji rad, selekciju, odmeravanje, verifikovanje, itd. Iskustvo u dejstvu je organizovan način mišljenja, a uspomena je po svom poreklu običan refleks.

47. Mi smo i od filosofije načinili glumu. Zašto onda ne bi igrali Karla Marxa? Kako bi Kapital ili Manifest izgledali kad bi ga ocenili saveti, adaptirali pisci, retuširali dramaturzi, izrežirali reditelji, odigrali glumci pod vatrom reflektora našeg doba? (Možda Sokratov veliki monolog?)

48. Odsustvo, upadljivo odsustvo politike u Kafkinim Dnevnicima je sasvim razumljivo ako se ima u vidu njegovo poimanje života kao nečije natprirodne i mračne politike, politike koja se istovremeno vodi za nas, u naše ime ali protivu nas. Savremeni sistemi manipulacije nigde nisu našli ovako snažnu anticipaciju kao što je Proces i Zamak. Da, ono što nas zaokuplja su beznačajni simptomi te ahumane opšte politike.

49. Možda mi svi svojim pisanjem nesvesno sprečavamo da nam se život ne uputi neki pogrešnim pravcem, pravcem koga više nećemo biti u stanju da kontrolišemo. Pisanje je, dakle, pored ostalog i vid kukavičluka. Bez obzira, na primer, što jedan pamflet protivu tiranije može biti ubojitiji od mitraljeskog rafala, zašto se u stvari laćamo pera a ne mitraljeza?

50. Nema nikakve sumnje, a o tome često razmišljam, da bavljenje politikom onako kako se ja njome bavim, iz ćoška, samo nanose štetu mom pisanju. Pre svega, ovaj moj dijalog je nemušt, ja sam zapravo mutavac koji uobražava da njegova nema razmišljanja imaju nekog smisla. Kada bi me ovakav sililokvij odveo do nekog javnog čina (ne mislim na beskorisne afekte) možda bi se ovo protraćeno vreme na „polemike“ sa komunistima subjektivno isplatilo.

Čina, međutim, za sada bar neće biti. Onaj Kafkin monstruozni svet tajnih procesa i neprohodnih zamkova preselio se iz spoljne realnosti u našu unutrašnju realnost, pa možda nije daleko vreme kada ćemo sa gorčinom a možda i sa olakšanjem otkriti da onaj tajni proces sa izvesnom smrtnom presudom bez prava na priziv u stvari sami vodimo protiv sebe, da smo one tajanstvene i neprohodne zamkove sami projektovali! couple_embracing_on_boulder_wedged_betwe

51. Povodom mog Sokrata. Glumac je u večnoj potrazi za sopstvenom autentičnošću, on bira i svoj pravi život iz duboke korpe ponuđenih. (Gluma nije veština, pa i ako jeste onda je to veština nastala iz razočarenja.) Glumac je oličenje apsurda – njegova dvostrukost ponavlja našu, uzdižući je do sablasne metafore.

Za njega su role samo oklopi, kalupi koji mu stoje na raspolaganju da svoju ličnost spozna. Kao odela koja čovek naizmenično proba da bi našao ono jedino odgovarajuće. Ali šta ako je to kapuljača krvnika, triko akobrate, odežda vrača, maska ubice, kostret pustinjaka?

Monday, May 11, 2015

CELINA ili PITANJE PISANJA (govor Srđana Vučinića)

CELINA ili PITANJE PISANJA (govor Srđana Vučinića) 

Povodom objavljivanja knjiga dnevnika Borislava Pekića Život na ledu I-V (priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, objavljeno u izdanju Službenog glasnika, 2013-2014.) 

Postoje knjige koje vas nekim neobjašnjivim magnetizmom uvlače u svoje vrtloge i nagone da se njihovom ponovo nađenom vremenu, bez obzira koliko ono bilo obimno, predate odmah i bez ostatka. U tu retku vrstu svakako spadaju i dnevnici velikih pisaca. Petotomni dnevnici Borislava Pekića na preko tri hiljade strana obuhvataju vremenski period od gotovo četiri decenije (od 1948. do 1985. godine).

Ovaj hiper-tekst otvara mogućnosti za različite načine čitanja: od onog klasičnog, linearnog, u kojem dnevnike doživljavamo poput svojevrsnog Bildungsromana, kao povest sazrevanja i života velikog pisca; preko vertikalnog, enciklopedičnog čitanja, koje nam, preko indeksa imena na kraju, omogućava da štivo pratimo kroz piščeve komentare o ličnostima sa kojima se družio i susretao, koje je čitao, citirao, uvažavao ili osporavao; a tu je i mogućnost predmetnog praćenja dnevnika (kroz opsesivne i omiljene teme kojima se Pekić vraća tokom svog spisateljskog i privatnog života – a na osnovu celokupnih njegovih dnevnika videćemo kako faktografsko i fikcionalno čine jedinstvenu osmozu u našoj književnosti.)

Pored Dnevnika Aleksandra Tišme (2001), postoji u novijoj srpskoj književnosti, među delima objavljenim u poslednje dve decenije, još jedan dnevnik, koji se po svome obimu, obilju referenci kao i periodu kojeg obuhvata, može uporediti sa ovim Pekićevim. To su šestotomni dnevnici Živojina Pavlovića (Izgnanstvo I-II, Ispljuvak pun krvi i Diarium I-III) u celini objavljeni 1999. i 2000. godine, nakon smrti velikog sineaste i pripovedača.

Ova komparacija utoliko je zanimljivija jer i Pekićevi kao i Pavlovićevi dnevnici obuhvataju praktično isto mesto i istorijski trenutak (poratni Beograd, druga, socijalistička Jugoslavija kod obojice predstavljaju neizbežnu pozadinu, životni i stvaralački bekgraund koji se u Pekićevom slučaju katkad smenjuje i sa Londonom (kao sa referentnom tačkom koja pruža mogućnosti da se sa objektivne distance sagleda život svoje zemlje).

Za mene je ovo poređenje Pekića i Pavlovića posebno izazovno i intrigantno jer se radi o dvojici umetnika koji su po svemu antipodi. Dok je Živojin Pavlović filmski autor i prozaista empirije, čulnog i plotskog sveta, nagonskog i visceralnog u čoveku, pesnik odvratnog i estetike ružnog – nasuprot njemu, Borislav Pekić je umetnik duha i erudicije, umetnik forme i intelekta, pisac u neprekidnom traganju za platonovskim prauzorima, za arhe-idejama i kodovima koji se večito variraju i vraćaju, od prvih mitova i kosmogonija, pa sve do futurističkih, distopijskih epopeja trećeg milenijuma.

Trebalo bi, međutim, ovome dodati i jednu važnu napomenu: uprkos spiritualnoj esenciji od koje kao da je bio sazdan, Pekić nikada nije odstupio od ovoga sveta, od svih njegovih izazova i opasnosti, ali ni od njegovih čari i malih, prolaznih blaženstava. Verovatno da u tom bogatstvu i neiscrpnosti same Pekićeve ličnosti leži i glavni razlog višeslojnosti i polimorfnosti njegovih dnevničkih zapisa. Iz njih iščitavamo društvenu i političku stvarnost Srbije i druge Jugoslavije, ali i skice i već razrađene sižee gotovo svih važnijih Pekićevih dela.

Uzgred, saznajemo tako da je koncept romanesknog dela o Njegovan-Turjaškima, (iz kojeg će nastati roman Hodočašće Arsenija Njegovana, kao i roman epopeja Zlatno runo u sedam tomova) autor imao još krajem 1954. godine – dakle da je na njemu radio preko tri decenije. Iz dnevnika takođe iščitavamo piščeve političke i filozofske stavove, praktično nacrte iz kojih će nastati Političke i Filozofske sveske, Marginalije i moralije, kao i začetke eseja o književnosti, piscima i književnim problemima koji su ga godinama zaokupljali. De Chirico-1

Ovde bih istakao jedan segment Pekićevih dnevnika, u prvi mah možda ne mnogo uočljiv, a zapravo sveprisutan kao latentni tok njegovih zapisa, posebno u prvoj i drugoj knjizi koje obuhvataju period mladosti: mogli bismo to nazvati Pekićevom filozofijom svakodnevnog života, nekim malim “džojsovskim” epifanijama koje on beleži remeteći svoj naizgled uhodani niz dana, meseci i godina nekadašnjeg političkog osuđenika.

Tako u jednoj belešci s početka 1957. godine autor piše: “Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno, gotovo praznije od praznine; svakako neka vrsta ničeg ili bar ničeg određeno srećnog. Sedeo sam i pio konjak dok sam razmišljao o tome da je svaki pravi i pošten razlog za osećanje sreće neka vrsta klopke za naše živote: razloga ubrzo nestaje i mi ostajemo ogorčeni.“ (Život na ledu II, 148. str)

Na drugom mestu, Pekić beleži osećaj začuđenosti pred vlastitim telom, pred njegovom neskladnošću, dužinom, čak i ružnoćom; u nekoliko navrata prati i promišlja tajni život predmeta koji se noću odvija, skriven od ljudskih pogleda i svesti. Navedeni primeri samo su neki od reprezentativnih uzoraka nesvakidašnjeg i dvojakog literarnog dara autora. S jedne strane, to je dar za oneobičavanje svakidašnjice, za oslobađanje opažanja iz okova automatizma (o čemu pišu Šklovski i drugi formalisti).

Pored toga, vidimo ovde i izvorno filozofski dar za začuđenost i upitanost pred očiglednim i neupitnim činjenicama sveta i postojanja; za složenu analitičku preradu i intelektualnu sublimaciju neposrednog opažajnog iskustva. Sve ove odlike u vidu stilskih i formalnih osobenosti biće kasnije inkorporirane u literarni opus Borislava Pekića, a njihov izvorni dnevnički oblik navodi na neke zanimljive analogije.

Ta hibridna forma, u samonametnutom međuprostoru između književnog opisa, introspekcije i filozofskog razmatranja, asocira prevashodno na tekstove autora proto-egzistencijalizma (Kjerkegora, Dostojevskog i Ničea), na njihovo filozofiranje empirijom i osećajnošću vlastitog bivstvovanja.

Na ovu temu nadovezuju se i neki od središnjih filozofsko-antropoloških lajt-motiva Pekićevog opusa, koji se poput refrena u različitim varijacijama provlače i kroz njegove dnevničke zapise. Misao prema kojoj “apsurd nije ništa drugo do komični nesporazum između bića i egzistencije” izvire praktično iz svih Pekićevih novela, romana i drama. I njome je Pekić bitno povezan sa piscima personalizma i filozofije egzistencije (sa Židom, Kamijem i Sartrom pre svega) – i ako ga nešto zbilja od njih odvaja, onda je to reč komični u navedenom iskazu.

Jer komični nesporazum vodi nas bliže arealima teatra apsurda, a Marija Magdalena i Simon Kirenjanin iz Vremena čuda, Andrija Gavrilović iz Odbrane i poslednjih dana, ili Arsenije Njegovan i Ikar Gubelkijan u daleko bližem su srodstvu sa (anti)junacima Joneska, Beketa i Adamova negoli sa akademski ozbiljnim Sartrovim figurama koje meditiraju.

Jedna od opsesivnih Pekićevih ideja, koju u dnevnicima nalazimo, inspirisana Ničeovom i Špenglerovom filozofemom, vezana za večno vraćanje i neprekidno ponavljanje istih kodova i matrica u najrazličitijim obličjima kroz istoriju civilizacije – naći će i svoje fikcionalno ovaploćenje, posebno u futurističkoj, distopijskoj trilogiji (Besnilo, 1999, Atlantida).

Na tragu antropološkog pesimizma mislilaca XX veka, i autor Novog Jerusalima jedini pravi progres sarkastično sagledava u proliferaciji materijalnog koje uništava i satire ono duhovno u svetu, da bi na kraju, u svojoj pohlepi i nezajažljivosti, poput neke opake autoimune bolesti, nastavilo da proždire samo sebe.

Kako vidimo, Pekić je ovde u intenzivnom dijalogu sa koncepcijama Nikolaja Berđajeva (filozofa koga, pored Ničea i Špenglera, u dnevnicima najčešće citira), sa njegovim učenjem o objektivaciji duha u palom, tehniciziranom svetu današnjice; postoje i očigledne analogije sa skepticizmom i neognostičkim nihilizmom lucidnog esejiste kakav je Emil Sioran.

No, treba još jednom istaći, filozofske teze za Pekića su uvek neophodno polazište i gradivni materijal koji nužno podleže umetničkoj sublimaciji i fikcionalnom preobražaju, korisna alatka u rukama stvaralačke imaginacije i prefinjene igre, humora, ironije i persiflaže. (Najilustrativniji primer za ovo je iščašeno fikcionalno uprizorenje teza vodećih modernih filozofa, svojevrsna dekonstrukcija moderne misaone baštine koju autor sistematski sprovodi u romanu-sotiji Kako upokojiti vampira.)

U našoj literaturi verovatno ne postoji pisac koji je u toj meri kao Borislav Pekić posedovao svest o sebi i svojoj misiji u umetnosti i u svetu. To je posebno izraženo u svesti o dnevniku kao oblikovanju vlastite celine, o životu koji se ne odražava, već se produžava u dnevničkim zapisima (“Celina, celina to je ono što me uzbuđuje”, ponavlja Pekić izražavajući neskrivenu fascinaciju dnevničkom formom.)

Pišući o Prustu, Žerar Ženet ističe jedinstveni primer osmoze života i literature koji je u njegovom romanesknom delu ostvaren. Svoj grandiozni opus, neponovljiv u srpskoj književnosti, Pekić takođe gradi prevashodno zahvaljujući jedinstvenoj osmozi fikcije i života, pisanja i bivstvovanja. Petotomni Život na ledu najbolje je svedočanstvo u prilog ovoj tezi.

Friday, May 08, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 V deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine V deo 

44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju „Prljavih ruku“ – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvođenja.

Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Hugoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.

Da budem precizniji: one su se za dramsku radnju interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom između njih, one su tako zapustile dramu ličnosti (problem direkcije, i smene planova). Ljiljana smatra da se igralo gore nego pre dve godine.

Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, međutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije. Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar.

Odmah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju. Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi određuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu određivati ciljeve.

Pri tome je presudno da rđava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve. Drama može biti (ako to već nije) antikomunistička u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartreovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač.

Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića. Po svojim nabeđenim političkim implikacijama Tikve su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka.

Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem promena kursa i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ). Pri tome drama skreće pažnju na pitanje informisanosti. Ko do članova partije stvarno zna šta se zbiva?

Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i određeni društveni poredak) je isti. Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt između njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je ubila kao izdajnika preuzima njegovu politiku na ruski pritisak, pa je čak pred Hugoom kroz večitu

Olgu brani Odererovim rečima). Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija među njima je Hugo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948.

Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Hugoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Hugo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja, Hugo ipak puca u partiju).

Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura izdajnik, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna oruđa u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Hugo završavaju u proteštnom samoubistvu. christ_galilee_tintoretto
(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Hugo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju između ova dva određenja;

Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Hugo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.) Hugo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života.

Thursday, May 07, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 IV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine IV deo

34. Govor M. Popovića, predsednika Savezne skupštine na nedavnoj sednici republičke konferencije SKS. U prvom redu, ako se možda i primećuju znaci izvesne regeneracije „ideja” koje bih ja sasvim uslovno i van autentičnih ideoloških kriterijuma nazvao informbirovskim, a pre bih ih uvrstio u sasvim subjektivnu nostalgiju onih koji su 1948. ispali s kočijaškog boka kola revolucije, i čijim je nadama krila dala kako brutalna intervencija u Čehoslovačkoj, tako i naša u poslednje vreme veoma fleksibilna politika prema Rusima, dakle, ako se u v r l o ograničenom smislu i obimu može govoriti o „informbirovštini koja traži pravo građanstva”, o četništvu se to nipošto ne može govoriti .

Osim, naravno, ako se pod njim ne podrazumevaju izvesni oblici aktivnog nacionalizma, što je opet krajnje glupo ako se ima u vidu da su mnogi nosioci njihovi komunisti i bivši partizanski borci. Simplifikacija je, međutim, oduvek bila jedno od najubojitijih oruđa političke borbe. Savremeno liberalno-demokratske snage svesti na četništvo kao istorijski pojam znači optužiti ih za sve što se u svoje vreme pripisivalo pokretu DM , znači o vrat im jednostavno samoubilački kamen i istorijskih zločina i istorijskih grešaka.

Ako se tako misli, ako se, izvesna mišljenja nesaglasna stavu SKJ izjednačuju sa krivičnim delom i nacionalnom izdajom, onda je prirodan Popovićev poziv državnim organima „da preispitaju kriterije i merila, pa i svoju praksu“. To je otvoren poziv na policijski pritisak. U govoru je tim organima čak skrenuta pažnja na glavne centre te nacionalne izdaje.

Sva s reda ona su u oblasti kulture i obrazovanja. Što se tiče tzv. „nove levice“ koju je odista veoma teško okarakterisati nekim istorijskim sramnim žigovima, ona se jednostavno stavlja u položaj nužnog kolaboranta „četničko-informbirovskih“ struja, pa time diskvalifikuje kao saučesnik u nacionalnoj izdaji. Međutim, karakteristično je da se pristalicama te levice ostavljaju odškrinuta vrata za povratak u „lager“.

35. Šest pisaca traže – lice (moguća farsa za radio).

36. Film o vajaru Džamonji ; letovanje metalnih nakivaka na spomeniku; izdvojiti monografije o Kršiniću i Meštroviću iz prospekata sa Sajma 1969; Spomenici revolucije – izdanje Svjetlost, Sarajevo. colour_photo_of_rubble_remains_with_smok

37. Rad pa i naš lični život imaju izvesnog smisla samo pod pretpostavkom da je budućnost ljudske vrste osigurana. Pod obrnutom pretpostavkom, pod pretnjom sutrašnjeg neizbežnog smaka, sve bi unapred izgubilo smisao, sve se srušilo kao kula od karata.

38. Biće individue ne moze se dijalogom, ni bihevioristički interpretirati. Dijalog se, naprotiv, toga bića najmanje dotiče, jer u otuđenom svetu dijalog ne služi saopštavanju, već sakrivaju sebe. 

39. Književnost je svojevrsna politika. Razlika je međutim u tome što pogreške rđave literature plaća ograničen broj čitalaca, koji uz to nisu primorani da prihvate smisao i poruku dela, a posledice rđave politike plaćaju svi građani bez mogućnosti da je izbegnu. Kad političar lamentira nad pogubnim uticajem jedne knjige ili jedne književnosti, to mi liči na onu priču: „Drž’te lopova!“

40. Ovaj naš sneg liči na uprljanu nevinost, on je siv kao prašina, a mestimično oko ovalnih otisaka podseća na bale. Njegovi su refleksi plavi pod njegovim odsjajem sve pati od srca. Ponekad mi se čini da se i ne radi o nekom pravom snegu već o industrijskoj soli. Ili o belkastom, nikako belom, đubretu kojeg smo izbacili kroz prozor. Jesen ima neku vodenu, mutnu boju, leto je usijano, čak i sa svim bojama pometeno proleće ima neki karakter. Zima ovde, međutim, izgleda kao hronična bolest.

41. Mesto da tražimo zajedničke sadržatelje, mi trošimo vreme u traganju za beznačajnim zajedničkim imeniteljima.

42. Oni s pravom žele diferencijaciju, s pravom zahtevaju od članova svoje partije da deluju u ime nadređenih (ili kako to oni u savremenom žargonu kažu – dogovorenih) principa. To je sasvim unutrašnja stvar SKJ. I stvar savesti njenih pripadnika. Neka se koliko god im volja međusobno diferenciraju. Što se mene tiče, od mene se diferencirati nipošto ne mogu, jer sam se ja od njih diferencirao još 1944. godine. A 1948. i javno .

43. Telefonirao Dragoslav Mihajlović. Pada mi na pamet da bi ona stara narodna poslovica o tikvama valjalo modernizovati da glasi: „Ko s đavolom crvene tikve sadi o glavu mu se obijaju“. To bi mogla da bude moja novogodišnja čestitka B. Draškoviću .

Wednesday, May 06, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 III deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1970. godine III deo 

20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost. (Može se raditi, naravno, i o kome drugom vođi, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph Fouchéa.) Taj čovek se u društvu nešto mlađe žene ili svoje odane domaćice seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi. Kakav prizor?!

21. Pišem o onome što mene boli, a vi pišite o onome što vas boli, ali mene boli stražnjica za ono što vas boli, kao što vas boli stražnjica za ono što mene boli. Taj bol je jedina istina u odnosima među nama.

22. Neravnopravna borba sa sudbinom (određenjem da postane bubašvaba) koju je vodio Kafka u Preobražaju i njegovo očajničko nastojanje da, uprkos ravnodušnosti pa i kasnije i neprijateljstva okoline, što duže sačuva svoju ljudsku prirodu i svoje humane uspomene – koncentrat je onih mučnih, često uzaludnih napora kojima smo podvrgnuti gotovo čitavog života.

23. Posle izdaje, posle obelodanjenja slova pisma koje se na njega odnosi, Juda Iš Cariot kod – majke. Samo je Hristos u „Vremenu vaskrsenja“ čovek koji uistinu bira.

24. „Koji je najsrećniji dan u vašem životu? Kad usred noći čujete lupu na stepeništu, a zatim neko zakuca na vaša vrata. Kad ih otvorite, jedan od tri uniformisana čoveka vas pita: ’Jeste li vi Ivan Ivanović?’ – Tada sigurno znate da je to vaš najsrećniji dan. Možete mirno odgovoriti:

- ‘Ne. Ivan Ivanović stanuje sprat više!’“ –

Eto, to je svet u kome se gradi „svetla budućnost“ za našu decu.

25. Nije najveća nesreća u tome što se nemoralno ponašamo već u tome što to ponašanje smatramo normalnim. A to je siguran put da ga jednom smatramo i moralnim. dangerousliaison
26. Konopac i tronožac; Zabavljajući gospodina Martina; Vrlo poštovani gospodine ministre; Čudo u Gadari; Generali ili srodstvo po oružju; Memoari vojvode od Otranda ili jedno popodne Joseph Fouchéa. (Sve bi ovo mogle biti pogodne radiodrame.)

27. Da bi čovek shvatio sopstveni život nije neophodno da menja tuđe, put koji obično biraju političari. Dovoljno je da izmeni svoj. Svaki čovek koji je to u stanju ima izvesne šanse da život proživi realno, ne samo da ga odsanja.

Tuesday, May 05, 2015

Monday, May 04, 2015

Dnevnik Borislava Pekića januar 1970 II deo


Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1970. godine II deo
7. Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje. Stoga ni najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima opovrgavanja niti i jedna titla javno zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan korak. 

(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je između ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.
8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje, odriče im se, međutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve „borbe“ proizilazi onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja – onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost. 

Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.
9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.
10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast „razobličujući“ svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve. Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša. Pretpostavka da su i bogovi ljudi, u mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.
11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne suprostavlja. 

To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom krugu. Kad mnoge od svojih „slobodoumnih“ prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama: 

„Svi smo mi za socijalizam ...“ na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge. Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.

Danger and
Opportunity

12. Povodom beleške pod 8. Ovo, razume se, nije prvi niti će biti poslednji slučaj da „slobodno“ izražavanje mišljenja ima za posledicu obračun sve do ataka na egzistenciju. Međutim, kanda se još ranije, pre slučaja sa „Predlogom za razmišljanje“ i Književnim novinama, sve jasnije i sve izgrađenije počela, u načinu delovanja komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska praksa, njena osnovna načela su: prikrivanje diktature posredstvom angažovanja masa za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati