Thursday, November 14, 2019

ČINJENICE Tamo gde loze plaču,


ČINJENICE Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

STVARALAČKO »UNAKAZIVANJE« ČINJENICA
Da li se tzv. realizam postiže prostim prepisivanjem fakata? (Ovde nije reč o »socijalističkom realizmu« koji nije fakta prepisivao, nego izmišljao. U strogom smislu reči, u praksi, takav realizam nikad nije ni postojao. Najpribližniji bi mu bio termin »socijalističkog romantizma«.) Ja ne verujem. 

Naivno je misliti da je dovoljno činjenicu u roman prepisati, pa da ona bude realna u prividnom kao što je to u pravom svetu. U pravom, njena realnost ne potiče isključivo od nje same, već od svih činjenica sa kojima korespondira, od celog sistema činjenica u kome deluje. 

Ako želimo da i u našem bude realna, moramo s njom preuzeti i ceo sistem u kome živi, koji joj jedini daje realnost. A to je, očevidno, nemoguće . ..

Za činjenice je taj sistem isto što i hranljiva limfa za ćelije tkiva, sredina bez koje ona ne živi. Razlika između stanja činjenice u prirodnoj sredini (realnosti) i veštačkoj (umetnosti), razlika je između ponašanja otopine u limfi i sintetičkom rastvoru u goveđoj bešici. 

Kada bi se tzv. »objektivni sistem činjenica« mogao jednostavno fotografisati i u neki roman preneti, stvorila bi se apsolutna kopija stvarnosti, bez ičeg umetničkog u sebi, svet u hladnom ogledalu. I da je tako nešto uopšte moguće, nema svrhe. Srećom, sistem je toliko komplikovan da je kopiranje čak i njegovog segmenta neizvodljivo. 

Verujem da se sa ovim problemom suočavaju svi pisci istorijskih romana, koji imaju savesti, oni, hoću da kažem, čija je poštena namera da restauriraju duh »minulog« vremena, a ne da mu u ime našeg sude ...

Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.

Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. »izneveravanjem stvarnosti«, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz »sveta van svesti«, tačnije iz »sveta jednog tipa svesti« — onog kroz koji svet samo doznajemo — činjenice se moraju adaptirati na »svet svesti«, tačnije »svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo« ...


Wednesday, November 13, 2019

UMIRE LI EVROPA?, Tamo gde loze plaču,


UMIRE LI EVROPA?, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UMIRE LI EVROPA?
Šta je za nas Evropa, za koju vele da umire? To je liberalizam XIX veka, u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljadu milja od Peterburga do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš, prosperitet industrijske revolucije, u kojoj je podloga novcu bilo zlato, a ne nekakav ljudski rad — ljudski rad je, naime, bio suviše uzvišen da bi mogao biti upoređivan s prljavim novcem — 

hrišćanstvo koje je bilo tolerantno toliko da je obuhvatalo i masonske lože, i masonerija koja je nedeljom odlazila na misu; nekoliko lepih slika namalanih po njenim ateljeima, nekoliko dobrih knjiga ispisanih po njenim mansardama, nekoliko opasnih pronalazaka napravljenih po njenim laboratoriumima, izvesni skandali upriličeni u njenim višim krugovima, izvesni nemiri upriličeni od onih nižih, i, razume se, njeni slavni ratovi...

Evropa je uvek bila nešto drugo. Za aristokrate nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni podigao šator pred kapijama Habsburškog Beča, nego kad je opat Sijes predložio da se Treći stalež u loptačnici konstituiše u Ustavotvornu skupštinu. 

Za Rimljane Evropa nije umirala u pustinjama Istoka i šumama Severa, nego u proširenju građanskih prava koje je na senatske klupe dovelo bliske potomke varvara i sa tog Severa i sa tog Istoka. Za buržoaziju Evropa ne umire kada pada u siromaštvo, nego kada to siromaštvo prestaje da bude privatan problem njenih građana ...

Evropa je ropstvo, govorili su patriciji. Ne, ona je feudalna hijerarhija obaveza, odgovarali su plemići. Evropa je, pre svega, njena hrišćanska Crkva, njena vera, vikali su sveštenici. Evropa je prosvećenost i duh analize, tvrdili su mislioci. Koješta, rugali su se buržuji, Evropa je njena industrija i njeno pravo neograničenog vlasništva. Šta je za proleterijat Evropa ne znam, ali svakako nije nijedno od pobrojanog ...

Neizvesnosti dana koji dolaze uvek potiču od neizvesnosti dana koji su prošli.

A ništa što postoji nije nedostojno smrti.



Tuesday, November 12, 2019

O SKEPSI, Tamo gde loze plaču,


O SKEPSI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

O SKEPSI

Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je univerzalno, pa kako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan. Dakle i skeptičan.

Skepticizam se ne mora odricati od suda. On ga samo ne uzima ozbiljno, niti se obavezuje da po njemu postupa.

Skeptik je onaj koji ima mišljenje kao što drugi imaju odelo. On zna da je mišljenje konvencija i zato ga ne poštuje čak i ako mu se čini da je ispravno. Stvarno poštuje on samo sumnju.

Sumnja možda i nije manje stvaralačka od vere, ali je svakako manje rušilačka.

I skeptik dela, ali ne veruje u zasnovanost svog delanja na istini, nego na okolnostima istine koje su trenutno poznate. On zna da su šanse da je u pravu bar tolike kolike su i da nije. Zato će skeptik uvek spremno priznati da je njegovo delovanje posledica nejasne mešavine uzroka, od kojih je njegovo mišljenje samo jedan od sporednijih.

Skeptik se ne prepoznaje toliko po uzdržanosti od delovanja, koliko po uzdržanosti u mišljenju. (Po prvom se prepoznaje slabić.) On može biti i efiikasniji od vernika (fanatika, dogmatika), ali ga to neče ubediti da je u pravu. Vernika (fanatika, dogmatika) ni neuspeh njegove istine ne razuverava.

I skeptik ima izvesne strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe, ni za druge. On ne živi za njih, nego pomoću njih.


Monday, November 11, 2019

7. MART 1963., Tamo gde loze plaču,


7. MART 1963., Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
7. MART 1963.

Nije važno da imam unisonu i jasnu predstavu o tome ko sam, nego da se definitivno i neopozivo otresem onoga što više nisam, da bih slobodno (ili »slobodno«), između sasvim novih opstanaka mogao da izaberem šta ću biti (ili da se sa tim pomirim kad spoznam šta moram da budem).
Dolazio ( ). Film koji radim je stupidan. Ceo problem se sastoji u tome da bude manje stupidan nego što bi po svojoj prirodi zasluživao. Film je, uz to, i savremen, (hvala Bogu, ne na ezopovski način, kroz parodiju društvenog života Kamenog doba), glup ali savremen, što je ipak bolje nego da je samo glup. Ili nije? 

Ili je ipak bilo bolje da je nesavremeno glup, jer bi onda naša kritika još jednom mogla da se pokaže: da hvaleći njegovu glupost, kudi njegovu nesavremenost. 

Ta se kritika, dok sedi po Umetničkim savetima, svojski trudi da iz naših filmova izbaci sve što pokazuje iole zdrave ljudske pameti i kritičnosti, a potom, kad za pisaći sto sedne, takođe nas svojski grdi što nam filmovi nemaju ni pameti, ni kritičnosti. Ova šizofrenija već dugo cveta, filmovi, u međuvremenu, venu na ružičastim marginama realnosti. ..

Slušao snimke koje sam napravio s radio koncerta. IV Betovenova ...

Konačna paginacija Vremena čuda. Udaranje poslednjih zaboravljenih zapeta. Rukopis je gotov. Šta, dođavola sada?...

Pakujem »Komentare Zaveštanja«. Preko 1000 strana gusto kucanog teksta. Četiri puta više od aktuelnog rukopisa Povesti. Zašto sam je uopšte pisao, kad sam u »Komentarima« sve već rekao, u mnogobrojnim varijantama, uz teze i kontrateze, daleko zanimljivije generalizacije i digresije, od kojih me je svaka više provlačila od izabranog toka knjige? Olakšanje postoji. 

Ono je, razume se, privremeno. »Zaveštanje«, ni iz daleka, nije gotovo. Može se reći da sam u potpunosti završio II, a delimično III deo. Da li otuda ukus gorčine? Med u ustima koji je postao pelen kad je do stomaka stigao?

Sa Lj. odlazim u kafanu, praveći se da imam šta da proslavim. Osećam da će ovo biti jedna od »onih« večeri.


Friday, November 08, 2019

BERNARD BUFFET, Tamo gde loze plaču,


BERNARD BUFFET, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BERNARD BUFFET I MOJ TEMPORALNI MONIZAM

Nekih desetak godina pošto sam formirao svoj priručni sistem shvatanja vremena i, primenivši ga na literaturu, oprobao ga u par tekstova, pronalazim snimke dve slike B. Buffeta, koje ovu primenu frapantno precizno, premda, s obzirom na prirodu slikarstva, mehanički ilustruju. 

Prva je »Razapinjanje na krst«, rađena 1951, druga je »Skidanje s krsta«, od 1948. (Buffet, naime, ima viziju, ali slika o toj viziji govori samo ono što može saopštiti o njenoj formi, o njenim vidljivim pojedinostima, nimalo ili sasvim malo o njenom revolucionarnom značenju)...

Na slici »Razapinjanje«, (sećam se I. Vasiljeva i njegovog »Raspeća« iz 1952 i 1953, sećam se, takođe, i svih drugih raspinjanja koja sam video), poslednji Mesijini prijatelji, rođaci i učenici — muškarci u kratkim pantalonama i majicama, žena u haljini s rukavima tek nešto ispod lakata — očekuju Njegovu smrt, pri čemu su u scenu uključena i dva razapeta razbojnika u kupaćim gaćicama, a jedina žena, po svoj prilici jedna od Marija, sedi na zemlji, do nogu Hrista, takođe u gaćicama za kupanje. 

Na slici »Skidanje« interpolacija, međusobno prožimanje vremena, ekstremnija je i uočljivija. Vidimo grobare u crnim uniformama kako odnose Hristovo telo. 

(On je sad u belim gaćicama, kao i preostali razbojnik na krstu);

 visoke dvokrake merdevine zaboravljene kraj drugog; u podnožju, nesrazmerno velike čavle, koji bi mogli biti i drveni klinovi, kao oni što su se zabijali ispod sastava butina da održavaju srozano telo, i gvozdena klješta, sve to levo; a desno, lavor i bokal, između nepoznatog čoveka u dugačkom kaputu s kavezom u ruci i deteta što se za taj kaput uhvatilo, i Josifa iz Arimatije ili apostola Jovana u odelu sa kravatom i tešenju jedne od Marija ...

Gumeni labudovi u basenu banje siloamske i gramofon na ledini koji svira »You are my destiny«, imaju isto značenje kao Buffetovi uniformisani grobari i savremeno odeveni Josif iz Arimatije u događaju koji se zbio dvadesetak vekova ranije ...

Priča više nije transverzala koja preseca uzastopne faze vremena, već se sve vreme smotalo u istu ravan priče . ..

Naravno da je ovaj Buffetov temporalni monizam, mehanički na njegovoj slici, još uvek mehanički i u mojoj povesti. 

Pojedinosti našeg života vraćene — zatečene, zapravo, jer u kruženju vremena ne postoji ni »pre« u koje bi se vratile, ni »posle« gde bi otišle — zatečene, dakle, u nečemu što se zbilo 30 godine prvog veka (ne kažem pre dvadeset vekova), još ne znače da se privid proticanja vremena uništio. Kako sad ove pojedinosti u mojim pričama stoje, mogu se tumačiti kao ćud pisca iza koje ne stoji ništa do potrebe da začudi. . .

Nisam zadovoljan pričom »Čudo u Kani«. Ona je plitka. Priča o oduzetima — anegdodska. Takođe doraditi »Čudo u Magdali« (identifikacija sa Noemi?)

Izvesnim epizodama nužna je realistička pozadina. Mit će se osušiti bez živog života u kome se događao. Porodični život i svadbeni običaji Jevreja (Kana i Nazaret), zakoni i život gubavaca, (Jabnel), o bogaljima i prošnji (Jerusalim, Siloam), javne kuće (Jerihon, Jerusalim), šta se zbivalo po tamnicama, u čemu se stvarno sastojao dan jednog sadukeja, Ane ili Kajafe, recimo . . .

Ova se povest ne bavi umiranjem nego rađanjem mita, jednog Novog zaveta, ali ona ne može izbeći umiranje drugog — starozavetnog . . .


Thursday, November 07, 2019

ROMANTIČARSKI EGZISTENCIJALIZAM, Tamo gde loze plaču,


ROMANTIČARSKI EGZISTENCIJALIZAM, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
ROMANTIČARSKI EGZISTENCIJALIZAM ILI PATOLOŠKA ROMANTIKA
Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom — fasciniran. 

U proskinezi je pred njim, kao urođenik pred svojim vračem s demonskom maskom okrutnog plemenskog boga. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji. Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom . . .

Ja i moj opstanak. Oni (pakao) i moj opstanak. Moj opstanak (pakao) i — sve ostalo. Prevrtanje, uvrtanje, zavrtanje života kao da je od plastelina, pročešljavanje njegovih efemernosti (s gađenjem koje, u stvari, i moj izmet uzvisuje do ravnopravnog sudeonika životnog procesa, i tako obogotvoruje i moje beznačajnosti), lukav psihološki postupak, svojstven introspekciji, kojim egzistencijalist, istrajno prezirući i svoje najbesmislenije trenutke, pravi od njih sadržaj egzistencije . . .
Filosofska ravnodušnost koja krije brigu za stvari i paniku pred njima. (Kierkegaard je bar od nje počinjao put Bogu. Bog ga nije lišio egzistencijalnog straha, ali mu je pomagao da ga podnosi.) . ..
Prelistavam stare Dnevnike iz perioda u kome sam se bavio egzistencijalizmom, pre svega Sartreom, Camusem, Jaspersom, Kierkegaardom, Berdžajevim. Stanje privlačenja i odbijanja neprestano se izmenjuje. Ali rečnik se u misao uvlači. 

Počinje se govoriti i pisati o mišljenju koje se napada terminologijom, strukturom misli, pa čak i u duhu mišljenja koje se napada. Postaje se egzistencijalist preko jezika, sklonog imitacijama. Jer ovu misao, kojom se sada bavim, određuje u prvom redu izbor i nuzpostavljenost reči upotrebljehih da se izrazi ...

Filosofski egzistencijalizam (Jaspers, na primer) oslobođen je nekrofilnog tona njegove primene u književnom (kod Sartrea, na primer) . . . Kad god o sebi govorim, ima u tome nečeg lešinarskog, ali i narcisoidnog, perverznog . ..

Bljutav je život (opstanak!) koji dopušta da bude obeščašćen mišljenjem. Uostalom, to više nije život koji se živi, nego misli. To je život življen mišljenjem o sebi.

Odbacio sam uzvišenost kao besmisleno podizanje iznad mog života (dođavola sa opstankom, dođavola sa egzistencijalističkim eufemizmima!), ali sam čitavo vreme, o njemu misleći, bio stvarno nad njim, oholo antagonističan, superiorno neuviđavan, kao da to nije moj život, nego tek nešto manje neravnodušan no što bi vaIjalo — neki predmet mojih saznanja . ..

Vežbe introspekcije, inspirisane studijama eksperimentalne psihologije, dale su mi pogodan instrument koji nedostaje psihološki neškolovanom egzistencijalisti. Mogao sam sebe razarati na naučnoj osnovi.. .

Jedini stvaran (književni?) napredak od Kierkegaarda na ovamo je u tome što su naša neraspoloženja dobila odgovarajuće terminološke i sintaktičke oblike, te time postala dekumetnosti izražavanja, (nipošto preovladavanja). U tome smislu sirealizam i nadrealizam takođe su naši zajmodavci. (Prepotentni doduše, jer zahtevaju da im istorija književnosti dug vrati dvostruko.) ...

Hajdemo još malo da egzistencijališemo ili protivegzistencijališemo, što je, izgleda, svejedno ... Opstanak = Stator; Misao = Rotor. Misao rotira oko mog opstanka, te se čini da ga promatra sa raznih strana, iz svih uglova. Stvarno, medutim, to što ja vidim nisu različite strane (vrste) mog opstanka, nego različite strane (vrste) mog mišljenja. 

Još uvek ja ne mislim sebe već svoju misao o sebi. Između mišljenja i mene — zid je od niza spojenih ogledala koja ne daju moju sliku, več iskrivljenju sliku mog mišljenja. Ja, dakle, ne poznajem kako valja ni vlastitu misao ...

Neću da se solidarišem sa svojim besmislenostima — do kojih sam došao, ne baveči se sobom, nego iskrivljenim odrazima svojih misli o sebi — i zato trpim. Apsurdan sam. Da sam prema svemu tome indolentan, da te besmislenosti smatram ostvarivanjem višcg smisla koji mi je trenutno ili trajno nedostupan, ja bih možda i u njima, ili ispod njih, našao neko svoje blagostanje ...


Wednesday, November 06, 2019

U BIBLIOTECI, Tamo gde loze plaču,


 U BIBLIOTECI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
U BIBLIOTECI, NA VODAMA JORDANSKIM

U biblioteci sam. Treba da mađem komenitare Grimmovih bajiki, koje mi je, kad sam mu govorio o Davidu, preporučio M. F. Bibliotekarka je imala husarske brkove i mnogo nakupljenih netrpeljivosti. Pitala me je šta će mi knjiga za decu. One me lažu više nego što je neophodno, rekao sam ...
Komemtara nema. Moram se pomiriti drugom knjigom. (Preko puta, potuljen čovek čita Politiku iz 1938. Naginje se, osvrće, još više se naginje, ponovo se osvrće, stavlja ruku preko usta, naginje se do kraja i poverljivo saopštava: »Današnje novine lažu. Zato se o događajima obaveštavam samo iz starih«. Iza mene, za pultom sramežljivo se traži Dekameron. 
Na čitanju je. Uvek je na čitanju. Bibliotekarka sa brkovima ne razume šta svet u njoj nalazi. U zamenu preporučuje zanimljivu knjižicu o Društvenom planu.) David je u Saulovom okolu u pustinji Zif. Saul spava. Iznad glave obešeno mu je koplje, čaša iz koje je pio bačena na jagnjeću kožu. David ulazi u šator, uzima koplje i upire ga u carevo srce. 
(Ljubitelj Dekamerona je neodlučan. Ne vidi da Društveni plan baš odgovara njegovom raspoloženju u ovom času. Možda jednom kasnije. U meduvremenu, ima li bibliotekarka sa brkovima Klošmerl? I on je na čitanju. I taj je uvek na čitanju. Bibliotekarka s brkovima ne zna šta je tim čitaocima. Ta, knjiga se, druže, bavi uglavnom klozetima. Srećom, 
Društveni plan je tu. Ne kaže, ali se čini da je uvek tu. Potuljeni čovek primećuje tužno: »Gotovo je sa Republikom, moj gospodine.« »Ne bih rekao.« Kažem oprezno. Ne znam s kim imam posla. »Franco je uzeo Barselonu. General Jagve će napraviti klanicu.«) Moj David, budući vladar Izrailja, ne pravi klanicu. Ne spušta koplje u Saulovo srce. 
Šta se događa sa pobednikom Goliata iz Gata? (»Znate«, kaže moj sused za stolom, »ja navijam za Republiku. A vi?« »I ja.« Mogao sam to da kažem. Nisam lagao. Stvarno sam nekada navijao za Republiku. Iza mene je bibliotekarka pokušala da za maleroznog čitača nađe Balzakove Golicave priče, ali su i one bile na čitanju. Zar ipak ne bi uzeo Društveni plan?) 
I to ne beše prvi put. U Engadskoj pustinji uđe Saul u pećinu i skide se da se olakša. Izrailjci, čučeći u tmini, gledahu svog cara kako ide napolje. Tada se David prišunja i mačem mu odseče parče grimiznog plašta. (Progresist nečujno odlazi po nov komplet, odlazi i erotoman s Društvenim planom u džepu.)Pa ipak David je, preispoljna hulja, pravo je na Saulovoj strani. 
Ali u Davidovom semenu, genetički u Davidovoj lozi je Mesija, u njemu je poreklo spasenja sveta. Saul je tek epizoda Davidove istorije. Zar tu negde nije pukotina kroz koju se može prodreti iza privida mita? (Progresist okreće listove. »Šta mislite«, pita, »hoće li Engleska ući u rat zbog Poljske?«. Ne odgovaram odmah. 
Šokiran sam ovom demonstracijom janusovske temporalnosti, uzbuđen sposobnostima dve vremenski udaljene stvarnosti da žive jedna pored druge i korespondiraju. Potresen mogućnošću da odgovorim kako ne znam, ne znam hoće li Engleska ući u rat zbog Poljske, pa i da, ostavši razuman, napustim vlastitu stvarnost, pređem u stvarnost mog prijatelja iz 1938. i iskreno posumnjam da će Englezi ići tako daleko. Problem vremena u »Symphoniji eroici« bio je rešen.)...


Tuesday, November 05, 2019

RAT, LJUBAV, ISTORIJA, Tamo gde loze plaču,


RAT, LJUBAV, ISTORIJA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
RAT, LJUBAV, ISTORIJA, MOC I DOSLEDNOST
Ljudi su naklonjeni i Redu i Haosu podjednako. Rat je jedini organizovani Haos, jedini Haos u kome vlada kakav takav Red.
Ljubav pruža izvesno obnavljanje minulih zadovoljstava, čija je draž više u memoriji nego u aktueliji.
Danas sam vodiio jedan rat i jednu ljubav. Sve se završilo u sasvim aktuelnom haosu bez reda, kome memorija nije pomagala.
Ne treba pisati misli. Sve su misli lažne.
Najbolje je narodu koji nema svoju istoriju, kao što je najbolja istorija koja nema svoj narod.
Ako hoče da ostane moćna, moć ne sme imati razloga. Ni Bog ga nema.
Ovde nedostaje još samo maksima o — doslednosti.


Monday, November 04, 2019

PLATNO ILI MOZAIK?, Tamo gde loze plaču,


PLATNO ILI MOZAIK?, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

PLATNO ILI MOZAIK?

N;ije u pitanju tehinika. Reč je o načinu gledanja na svet. Monizam isključuje mozaik. Onaj ko ne veruje u jedinstvo sveta i međusobnu zavisnost svih stvari, ne može ga videti kao platno, u kome one proizlaze jedna iz druge i sve se boje trude da ostvare utisak iste slike. Intelektualizam i solipsizam Hakslija izražen je u duhu, ali i mozaičnom kompoziciijom Kontrapunkta. 

Spandrel je definitivno umro kad ga je u slušanju »Heilige Dankensang« prekinuo metak zelenih košulja. Ne pojavljuje se kao tip više ni u jednom Huxleyjevom rukopisu. Ali da se pojavio, bio bi opet Spandrel. ... Thomas Mann, međutom, vidi svet kao celinu, bez obzira što je ona sastavljena od antagonističkih sastojaka. 

Ispod privida raznih radnji, vremena i junaka, sve se nastavlja, i ništa nije sasvim novo. Pri bližem zagledanju nije novo uopštc. Od Budenbrokovih preko Čarobnog brega, Dr. Faustusa i Josifa traje ista priča i zavisnosti se umnožavaju. Ašenbah je Hano Budenbrok ikoji nije umro. Leverkin bi mogao da bude vrlo ostareli Ašenbah. 

Ili bi i Leverkin i Ašenbah mogli da budu dve mogućnosti jednog preživelog Hanoa. Da je Tomas Budenbrok otišao mlad u posetu prijatelju u Davos, postao bi Hans Kastrop. Evolucija dejstvuje u tom svetu, razume se, ali je to jedan svet. Thomas Mann ne ponavlja likove, on samo ređa njihova diskontinuirana stanja .. . 

Kvorls i Bevis su samo prividno protivurečni tezi da Huxleyjevi junaci žive u različitim svetovima, u mozaiku svetova koji svoju kopiju ima u Kontrapunktu. Kvorlsi i Bevisi, sa svojim interesovanjem za prirodne nauke, sociologiju, budućnost vrste i paradoksalne generalizacije, sa svojim beležnicama, sumnjama, nespretnošću i mističnim ali dražesnim ženama, javljaju se u Huxleyjevim romanima uvek iznova. 

Ali, oni su uvek isti, i uvek svoj svet vuku sa sobom kao što puž vuče kućicu. Ti se svetovi sa drugim svetovima romana tek dodiruju, interferencija postoji jedino u vidu refleksije. 

Kao što se u mozaiku boje ne mešaju, već se kockice različitih boja stavljaju jedna uz drugu, a utisak se jediinstva gubi ukoliko mu se više približimo (analizom, dakle), tako i Huxley, za razliku od Manna, ne postiže dramu mešajući boje, već očekujući da njihove kontrapunktirane čistoće jedna drugu na neočekivan način osvetle . .. 

Anatoe France je takođe ubeđeni monist. Vidi se i po tome što bi svi njegovi romani mogli da budu uspešni dnevnici jedne osobe. U redu, ne baš jedne, njih nekoliko. (Savremena istorija je dobro ispreturan dnevnik nekoliko zanimljivih poznavalaca starina.)...

Prokleto je to što sam ja monist koji svet shvata mozaično. Kada bih mogao da budem Thomas Mann koji piše kao Huxley (ili možda Huxley koji piše kao Thomas Mann, ne ipak — Tomas Man koji piše kao Huxley.) .. .