Friday, March 27, 2020

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI  II deo (1948-1954)

Mlađi mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smeđim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probuđen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.
Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi biti i ime nekog Maga. Albertus Magnus, Cagliostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.
Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Nietzschea.
"Ha!" kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. "Izvinite. Soba je tako mala".

Sa radija se čuje Schumannova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom "razbistravanju uma u krizama", ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Schumanna u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elisabetha, okreće note.
Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.
Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuca na vrata. Majčina ruka pruža debeli pulover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim.Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Đ. M., rešio sam da spremim nekoliko tradicionolanih stvari za verovatan slučaj da dođu i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Đ. M.
Sad imaju o mene.
Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.
"Zašto?"         
"Šta zašto?"
"Zašto sam uhapšen?"
"Ti to najbolje znaš."

Znam, na žalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga ... Sakriveni se tenk ne mora pokazati. Veruje se na reč ...

Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste. Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vređa. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.

"Mogu li da ponesem svoje cigarete?"
"Ponesi."
Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novaca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)

Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari. novčanik, naliv pero, sat.
"To vam neće trebati," kaže mlađi.
"Šta će mi trebati?"

Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? –ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.

Stvari ipak ostaju u mom džepu. Naliv pero sam dobio za osamnaesti rođen-dan, pre nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću sa njim pisati bolje domaće zadaće. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.) Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao. 

Bilo je zlatno, s crno-zelenim telom, marke Pelican. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali, pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.
"Potpišite nalog", kaže stariji i pruža omanji formular.

To je nalog za moje hapšenje. Ima već jedan potpis. Moj simvolizuje džinovski napredak pravosuđa i svesti o nepovredivosti ličnosti. Habeas corpus – Imam telo! Telo koje je nepovredivo bez mog pristanka. Niko, naime, ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri. Društvo i ja smo, dakle, saglasni u pogledu mog slučaja. Oboje smo za moje hapšenje.

Nalog liči na revers. Poput robe predajem se na upotrebu drugom vlasniku. Odričem se vlastite slobode. Hapsim, zapravo, sam sebe. Nemam više telo.
"Idemo!"
Stupam u kuhinju, u bljesak.
Jesam li dobro video majku? Jesam li zapamtio sve što će mi biti potrebno? Još vrlo dugo, verovatno.
Moj prijatelj (   ) zvao je mamu Marieom Antoinetteom[1], zbog sede kose na mladalačkoj glavi i izvesne prestrašenosti s kojom je otvarala vrata kuće. Da li su i njega uhapsili?

Kroz hodnik, kao kroz tunel u polusenama, vidim oca. Pognute glave sedi na klavirskoj stolici. Preko pižame mu je prebačen kućni kaput. Kraj njega stoji prvi sused iz zgrade. I on je u pidžami i kućnom kaputu. Sa strane je treći agent. On, najzad, deluje kako valja. Crnje. Vilica mu je četvrtasta i zamrljana bradom koja se nikad ne može izbrijati. Kožni kaput mu je raskopčan.

Prizor deluje nestvarno. Ali mi saopštava da, po svoj prilici, pretres još nije završen. sused je svedok koji će mu prisustvovati kao nepristrasno, neutralno lice.
Sused se tako i drži. Savršeno nepristrasno i neutralno. Kao da je tokom sna prebačen na drugu planetu. I da ništa od svega ovde ne razume, niti prepoznaje. Naročito – mene.

Ne pruža mi ruku. Gleda u neke mutne daljine, tamo iza crnih prozora. Ne verujem da to čini namerno. Neugodno mu je. Oseća se kao saučesnik ovog hapšenja. Kao njegov instrumentalni deo. Znam da već prilično dugo namerava u inostranstvo, ali da ima teškoća sa pasošem. Verujem da će već sutra na njemu krampati s obnovljenom snagom.

Kroz glavu mi sablasno prolazi skorašnji prizor.

Odlazim u neimarsku ulicu Stojana Protića da posetim intimnog prijatelja (   ), studenta medicine. Gvozdenu kapiju mi otvara čovek u kožnom kaputu. Savršeno je sličan mom čoveku u kožnom kaputu. Proizvod je iste trikotaže. Bezličan poput mašine. Tek – funkcionalan.Shvatam nepriliku. Pokušavam ga ubediti da stvar nije hitna. Prijatelja mogu videti i sutra. 

Zavisi koga od njih, kaže. Ne znam koga hapse,   (   ), ili njegovog brata (   )? Od toga zavisi i ko mi je prijatelj, koga posećujem. Idiodski je imati prijatelja koga hapse. Jedva nešto manje biti prijatelj nekome čiji je brat u zatvoru. Zbunjen sam. Najradije bih rekao – nijednog. Najradije bih kazao da sam pogrešio kućni broj. Unutrašnja izdaja bila je munjevita, i nekorisna. 

Ulazeći, pokušavam da je sakrijem iza činjenice da i ja imam svoju tajnu, da je prizor kojeg ću zateći možda predujam nekog u kome ću ja igrati glavnu ulogu. U dnevnoj sobi koja gleda kroz staklena vrata na popločano dvorište pod venjkom, moj stvarni drug sedi na jednoj stolici. Mene posađuju na drugu. 

Krećući se između dva agenta, njegov stariji brat (   ), student arhitekture, pakuje svoje stvari. Svoj novčanik, svoj sat, svoje naliv pero. Čudesno sabrana, majka, gospođa (   ), pita može li poneti pribor za brijanje. Ne može, odgovara agent. Ustajem sa stolice. Zašto? Zašto ne bi mogao? Kakav je to način? I uopšte! Svestan sam da u tom času, praveći od sebe magarca, iskupljujem kukavičluk na kapiji.

 I da nisam od građe od koje se prave – ilegalci. Isuviše sam zainteresovan za moralnu stranu stvari. Na to kako ću izgledati u vlastitim očima. U očima agenta koji me je uveo, jasno mi je, izgledam kao – kreten. Gleda me sa simpatijama, čini mi se, kao da kaže – Sedi, budalo! Sedam. Dovraga sa žiletima. Dovraga sa moralom. Ali, kad (   ) izvode pružam mu ruku i njegovu čvrsto stežem. S njim sam. Varam se. Kako se samo varam! Niko više nije sa njim. Sam je.

Kao ja sada.
Kao i svi pre mene. Kao svi posle mene.

Otac ustaje. Beo je. Pružamo jedan drugom ruku. To je izmirenje. Poslednja godina bila je mučna za obojicu. Bio sam nesnosan. Nervozan, zabrinut, netrpeljiv. Sad, kad je, izgleda, sve gotovo, opet sam miran. Još nema pravog olakšanja, prestoji još puno neizvesnosti, ali ona najdublja je nestala. Nemam vremena da mu to kažem. A ni potrebe nema. Sve je on to noćas shvatio.Uvek smo se dobro razumevali. Čak i kada je drugima izgledalo da za to više nismo sposobni.

Opraštam se od majke. (Ujak je negde van kuće.) Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih maramica. Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja. Čini sve što je oduvek radila kad sam odlazio iz kuće. Najzad mi dodaje i mantil, prepravljen od službenog očevog mantila kojeg je nosio sa pohodnom uniformom sreskog načelnika, još godine 1936.

U predsoblju vise dva mamina ulja. "Predeo u suton" i "Brdski potok". Dva drobnjačka pejzaža viđena prestravljenim očima jedne Panonke. Tu su još od mog najranijeg detinjstva.
Kao dve nežne uspomene na dane koji se više nikad neće vratiti.
Kao mrtva straža na grobu poslednjih preživelih uspomena.

Osećam lakat u rebrima.
Osećam - budućnost.
Vrata prošlosti za mnom se zatvaraju.
Samoća ...



[1] Marie Antoinette (1755 – 1793) je bila supruga kralja Louisa XVI. U početku ju je narod voleo zbog njene šarmantne ličnosti i izvanredne lepote. Ali kasnije usled neprestane propagande protivu nje da je promiskuitetna i da ima simpatija za neprijatelje Francuske počeli su da je zovu  „ona Austrijanka“. Na vrhuncu Francuske revolucije Louis XVI je bio svrgnut i cela porodica uhapšena. Devet meseci posle giljotiniranja kralja, njoj je bilo suđeno za izdaju i ona je takođe završila na isti način. (Prim. prir.)

Thursday, March 26, 2020

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI I deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI I deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


GODINE KOJE SU POJELI
SKAKAVCI  I deo

(1948-1954)

„I naknadiću vam godine koje
izjede skakavac,
velika vojska moja koju slah
na vas.“
(Prorok Joilo, 2-25)
KAD GOD SE VRATA OTVORE
POČINJE NOV ŽIVOT
(Jesen, 1948)

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucindri pobedničkog proletarijata. 

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.

S radija se tiho, čisto čuje Schumann[1].          
"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".
Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "Morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzscheova[2] Volja za moć iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Odsada će se Moć ogledati na tebi.
Vrata se zatvaraju. Majčino lice nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čuđenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izdubio u sopstvenoj imaginaciji. Sem u imaginaciji, međutim, skrovišta nema. 

(Znam, naime, da je ovo hapšenje. Đ. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Đ. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-tog. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je ovo što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.
Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i sabrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.
Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dođu, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi 0put događa. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

"Uhapšeni ste u im naroda. Ustanite".

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskuntinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.


[1] Robert Schumann (1810-1856) nemački kompozitor i kritičar. (Prim. prir.)
[2] Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844 – 1900) Nemački filozof XIX veka i klasičar. Pisao je kritičke tekstove o religiji, moralu, savremenoj kulturi fiozofiji i nauci. Voleo je metafore, ironiju i aforizme. Glavna dela su mu Volja za moć, I tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, itd. (Prim. prir.)

Wednesday, March 25, 2020

RAZMIŠLJANJA U LIFTU, TAMO GDE LOZE PLAČU


RAZMIŠLJANJA U LIFTU, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


 „RAZMIŠLJANJA U LIFTU“ ILI DNEVNIK
KAO SLIKA ŽIVOTA KAKAV BI MOGAO DA BUDE


Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko  puta u liftu imao argumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali ... Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svome dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo ...
(Dnevnik, 1982)

Dnevnik sam počeo pisati još u osnovnoj školi, u Kninu. Sećam se plavih linija, koje su, poput vojničkog kordona, dovedenog za odmazdu slobodnom mišljenju, držale moja krupna, teturajuća slova u zaptu smera prema masovnoj grobnici večnosti.

Inicijativa za vođenje Dnevnika poticala je od majke. "To će ti popraviti taj grozan rukopis," rekla je, a ja sam joj verovao.

(Drugi, podjednako odvratan način za unapređenje rukopisa, bila je nemačka gotica. Ne sporim da njena slova poseduju čistu, oštru lepotu bajoneta, i da, za razliku od meke, efeminizirane, gotovo bih rekao evnuške mediteranske latinice, pogotovu od šljampave i slavenski neuredne ćirilice, privikavaju čoveka na uzdržavanje, samodisciplinu, strpljivost i pokornost. Nipošto. 

Nalazim, međutim, da bi ona pravu primenu našla tek po zatvorima. Kao sofisticirana zamena čupanju vune i ostalim pedagoškim besmislicama. Nju mi je, kasnije, na Cetinju, u privatnim kondicijama, predavao suplent Nilović. Bio je to mršav, temperamentan, nervozan mladi čovek, koji je neumereno pušio i grizao nokte. 

Onda sam mislio da je njegova uznemirenost posledica mog bednog napredovanja u jeziku Goethea i Schillera. Docnije, posle rata, saznao sam da je bio komunista. Srećan sam što je njegovo nezadovoljstvo imalo dublje razloge od moje lenjosti. Bio je dobar čovek. Čak mi se čini da je i nemački znao.)

Ubrzo sam, intuicijom progonjenog, otkrio da pisanje Dnevnika nema za cilj, ne bar jedini, unapređenje mog rukopisa. Ono je isto tako dobro moglo poslužiti za nešto što se eufemistički zove "praćenjem dečijeg razvoja", a što je, mereno iskustvom – špijuniranje.

Ono počiva na sumnjivoj pretpostavci da je čovek bar sa sobom iskren, zanemarujući ili ne poznajući neobičan fenomen udvajanja piščeve ličnosti, koji tu iskrenost jednostavno ne dopušta. 

Čim sednete da pišete Dnevnik, ako ste dobar posmatrač, primetićete da, do maločas jasne ideje, stanja, uspomene postaju neodređene, maglovite, da se iskustva, o kojima ste tečno mislili, uspevali ih formulisati sve do najtananijih nijansi, najednom rasplinjuju, a da im te njihove prirodne oblike ni spontanu suštinu više nikad ne nalazite. 

Vaše se autentično biće povlači pred belinom hartije, dozvoljavajući da na njemu, kao na upijaču, ostane tek njegova mutna, nečitka senka.
Ako znate da će Dnevnik biti čitan, udvajanje postaje svesno. Nastupa proces racionalizacije, koji čini da u Ispovestima ne prepoznajete pisca, iako ste zamišljali da vam dvadesetogodišnje druženje na to daje pravo.

Čim sam došao do toga da bi neko mogao saznati iz mog Dnevnika šta radim ili mislim, postao je on automatski ono što više, više ili manje, po prirodi stvari, mora da bude: slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste. Iz njega su smotreno iščezli svi poroci, nemari, nebrige i neodgovornosti. U njemu su se sve obaveze uredno izvršavale, o ljudima lepo mislilo, gnjavaže postajale "baš tako zanimljive", škola živa želja, "u koju jedva čekam da se posle letovanja vratim". 

Černijeve vežbe za klavir, vežbane su – majka ih je, uostalom, i sama, sedeći u susednoj sobi, čula – ali je pojedinost da se ponavljala jedna već davno izvežbana skala, a u međuvremenu čitao Drakula, položen preko nota, zanemarena. Buran život odvijao se mimo Dnevnika, Istina je slobodno tekla oko njega. Za papir su ostale nevine laži. Iz ove perspektive izgleda da ga je pisao idiot. (Kao što će iz neke druge, sutra, izgledati ov što sad beležim.)

Čim sam ga počeo sakrivati, Dnevnik je živnuo. Ukoliko sam, naravno, uspevao savladati stid pred samim sobom i nesavladiv strah da će biti pronađen, pojavu dihotomije što me je gurala u prijatnu anonimnost, a mog boljeg dvojnika puštala da se umesto mene ispoveda. 

Smelije misli bile su tu više da zaprepaste, da se osvete nečijoj indiskreciji, nego što sam ih ja stvarno kao svoje osećao. Neke mi izgledaju tačne, meni podobne, ali ko može garantovati da sam ih ja zaista mislio. Ko sme odbaciti mogućnost da sam se već tada počeo baviti književnošću.

Zatim su došle mladićke godine, u kojima sam se svesno vratio maniru "prividnog dnevnika". On je imao ulogu "Belog slona", švercovanog sata, ostavljenog da se nađe i nesmetan prolazak kroz carinu omogući "heroinu". Na žalost "švajcarski sat" nije otkriven, ali se našao "heroin".

Delovi Dnevnika pisani su u istražnom zatvoru beogradske UDBE na Oblićevom vencu zupcem češlja na klozet-papiru. Mora da su zanimljivi. Njihova savršena nečitkost, međutim, sahranjuje tu mogućnost među puke pretpostavke. Čovek bi radi dešifrovanja morao Dnevnik odneti u naročitu ustanovu. Ali u tom slučaju, čemu maltretiranje s češljevima i klozet-papirom?

Bilo je godina koje su, sudeći po oskudnosti beležaka, pojeli skakavci proroka Joila.
I onih, u kojima kao da nisam ni živeo, samo pisao Dnevnik. Mašinom, bez proreda, na hartiji formata đačke sveske, bojenoj plavo, zeleno, narandžasto.

Po dolasku u Englesku, većinu nisam ni raspakovao. Pretpostavljam, sa istih razloga s kojih nisam raspoložen da među koricama porodičnih albuma tražim takozvano "srećno detinjstvo", fotografskom alhemijom uhvaćeno u mnogobrojnim telesnim prividima, ali, bez pomoćne memorije, ni u jednoj bitnoj pojedinosti.

Ono što sam pregledao drži se i sada. S jednom primedbom. Tako je mogao misliti ili postupati bilo koji od mojih junaka, ali da sam tako mislio ili postupao baš ja, zato, sem rukopisa, nužnog, uostalom, u oba slučaja, dokaza nema. Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.

Strane i strane ispunjene su komentarima mađarske bune od 1956, Češkog proleća i arapsko-izraelskih ratova. Bio sam vrlo, vrlo angažovan, ne kažem, ali mi to nije smetalo da te redove ispisujem, ispijajući konjak i slušajući omiljene koncerte Bacha, Beethovena i Wagnera. 

Teši me da Franz Kafka, od koga saznajem da je 27. jula 1914, uoči Svetskog rata, u vrtu "Askanske gostionice", pojeo pirinač a la Trautmannsdorf, i pokušao, posmatran od nekog vinopije, da preseče malu nezrelu breskvu, a zatim desetak puta prelistao Fliegende Blätter, ostajući i dalje van istorije, te da je sutradan, u prvim časovima tog rata, dok su Austrijanci monitorima bombardovali Beograd, pomno promatrao četiri para, što su, pri svetlosti lampi i uz gramofon, izvodili složene figure lansa. 

(Beleška od 2. avgusta 1914. glasi: "Nemačka objavila rat Rusiji. Posle podne plivao.") Ne bi me ni najmanje začudilo ako bih pod nekim zagubljenim datumom svog Dnevnika naišao na belešku: "Proradio vulkan Krakatau. Sto hiljada mrtvih. Dvesta hiljada bez krova. Ipak zadovoljan. Pronašao sam svog dobrog Nemca i ludog Srbina".

To me navodi na misao da bi s Dnevnikom trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onom mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.


Tuesday, March 24, 2020

DNEVNICI, TAMO GDE LOZE PLAČU


DNEVNICI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


DNEVNICI, TAMO GDE LOZE PLAČU


„Dnevnik je beskonačan monolog u
liftu života koji se spušta prema
svom dnu ... Postupci o kojima on
sanja, i reči što ih on nalazi,
ne mogu koristiti tamo gde
odlazimo ...“
(Dnevnik, 1982)


UVODNA BELEŠKA

Dnevnik vodim, s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške: potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat, (kao da je taj Dnevnik sav moj život, i da sam van njega mrtav), ekperimentišući samoposmatranjem što ga preporučuje psihologija, zaljubljena u duševnu higijenu, a praktikuju mistične škole, zaljubljene u dublja saznanja.

Od 1948. do danas, godine 1982, vodim ga s nešto više ekonomičnosti i izbirljivosti, kako u odnosu na događaje koje opisujem, tako i spram vlastitih razmišljanja o njima. I tu postoje periodi, u kojima kao da se stalno nešto zbiva, o čemu jedva mislim, i onih, u kojima kao da neprestano mislim o nečemu što se uopšte ne zbiva.

Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. Razlikuje od nekih drugih, onda je to, u prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi, (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumenta za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakodnevnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik porencijalnog ili aktivnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.

Iz Dnevnika tog perioda (1948-1982) učinjen je ovaj izbor.

S početka se nisam mislio truditi da izabranim izvodima razvijem i dovršim započete teme, zaista, uostalom, ni prostora nije bilo, niti da obrazujem bilo kakve zaokružene celine iz svog života. Nisam odoleo iskušenju da ga, naročitom selekcijom, formiram kao priču koja nešto znači, a da li će se ona shvatiti kao tragedija ili farsa, zavisi od Dnevnika koji tek treba da budu napisani, od života koji me do kraja mog kruga čeka.

Pa ipak, sada kad je sve preda mnom, verujem da ništa umesniji izbor ne bih učinio i da sam se prepustio slučaju: da sam ga otvarao zatvorenih očiju, i iz njega birao epizode koje mi naturi ovakva lutrija.
Izgleda on, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivrečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više, takav?

Hronologija je očuvana, ali su datumi uglavnomsvedeni na godine. Niz tačkica zamenjuje izostavljene delove Dnevnika. Znak (  ) znači da je izostavljeno neko ime. Inicijali su stvarni. Izvodi iz korespondencije štampani su uz odobrenje osoba sa kojima je ona vođena. (Osim kad su u pitanju zvanična akta.) Autorizacija za citiranje ili parafraziranje javnih dela nije tražena.

Šta još reći?
Ako sam ovim Dnevnikom ikome naneo nepravdu ičinio sam je bona fide, ičinio sam je ne kao čovek koji pamti da bi mrzeo očo mrzi da bi pamtio. Nego kao pisac kome je posao da piše, a pisanje način da – ne zaboravlja.


Monday, March 23, 2020

UTVARA NOVOG BEOGRADA, TAMO GDE LOZE PLAČU


UTVARA NOVOG BEOGRADA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."
(Dnevnik, 1979)         

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja. 

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprodstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje. 

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine. 

Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.
Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.

"Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi...  

Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem... 

Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? ..."
(Dnevnik, 1979)

Sve što mi je tada, uprkos svemu trudu, na pamet padalo bile su pojedinosti iz dugotrajne i zamršene povesti izgradnje kalemegdanskih fortifikacija.
Video sam pod bregom, dole na Savi, Jazonove vatre koje je zapalila pesnička imaginacija Apolonija Rođanina.

Video sam zalazeće sunce kroz crveno-žuti alajbarjak janičarske Age, s plamenim mačem po sredini, poboden ovde 28. avgusta godine 1521.
Video sam rušenje Đurđevog[1] kastela i preživele ostatke Velike seobe Srba, kako se godine 1690, na domaku tatarskih akindžija, ukrcavaju u austrijske šajke i odlaze na Zapad, tamo gde bi Njegovani da su oduvek.

Stajao sam na prostoru, na kome su, godine 1867. u ime Uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, a pred konzularnom Evropom i domaćim Adamskim kolenom, Knjazu Mihajlu Obrenoviću, predati ključevi srpskih gradova: Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.

Slušao sam kako me, 1915. preleću đulad s austrijanskih monitora i padaju oko dorćolske divanane Simeona Grka.
A na Kalemegdan sam došao da se setim - sebe! ...

Spuštajući se Čuburskom ulicom sreo sam gospodina K. L.-a, čije sam osobine u Hodočašću Arsenija Njegovana koristio za lik paralizovanog žitarskog veletrgovca Martinovića. Gospodinu K. L.-u nisu tog dana sve ovce bile na broju. (Kao i većini ljudi koje sam u poslednje vreme sreo.) 

Bez naročitog uvoda – ukoliko se uvodom, zanemarujući da imam ćerku, ne proglasi njegovo pitanje: kako su mi sinovi – a najžešćim ogorčenjem mi je izneo sve administrativno-kolegijalne svinjarije koje su dovele do njegove mizerne profesorske penzije. Saosećao sam sa njim, ali pravde radi nisam odoleo a da ga ne zapitam: "Nekad ste bili uspešan trgovac. Zar baš ništa niste uspeli ostaviti na stranu?"

Ravnodušnost, rasejanost, autocentričnost opšte su odlike vremena u kome živimo. I ma koliko bile odvratne, ja bih bio srećan da su one inspirisale moje neumesno pitanje. Ali nisu. Proizveo ga je onaj isti nesporazum između moje autentične i moje književne stvarnosti, koji je marta godine 1979. s Kalemegdana iselio moje miroljubive socijalističke sugrađane i među bedeme opet doveo Turke i Austrijance. 

Gospodin K. L. nikada za mene neće biti profesor, ma šta on o sebi mislio. On će uvek biti samo žitarski trgovac, vrlo nesrećne sudbine, prema kojoj je imati malu profesorsku penziju – čisti ćar. Fakat da je g. Martinović iz Hodočašća paralizovan, a da g. K. L. bodro hoda, sejući svoje razočarenje gde stigne i kome može, ne dovodi moju istinu u sumnju. Jer, ako smo već dovde dospeli, idemo u iskrenosti do kraja. 

Neka viša, književna pravednost, paralisaće možda i g. K. L.-a. To je, naime, najmanje što umetnost može da zahteva i očekuje od takozvane stvarnosti kojoj služi.

Pa ipak, pitam se iz urođenog srca svoje sebičnosti, svog prava na život, da li je pravedno da istorija, i to ona koja me se, u krajnjoj liniji, lično ne tiče, tako suvereno, tako brutalno eliminiše sve što sam uistini ja? Da li je pravedno da uspomena na jednog pametnog i dobrog čoveka, iščezne samo stoga što je imala nesreću da podari život jednom uspelom špekulantu?

I da li je pravedno da se na većini prostora moje prošlosti zatiče sada samo hladno truplo moje književnosti?

"Bilo je lepih dana u mom životu, dana nad kojima su plakale loze.
Ja ih se ne sećam. Sećam se samo naslova".



[1] Đurađ Branković Smederevac, srpski despot (1377-1456), drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Ceo svoj dugi vek (živeo je preko osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima,vladao je od 1427-1456. Đurađ je postao srpski despot 1427. Izgubivši Beograd, on je podigao na Dunavu novi grad - Smederevo (zbog toga je nazvan Đurađ Smederevac) (Prim. prir.)

Friday, March 20, 2020

DRŽAVNA TAJNA, TAMO GDE LOZE PLAČU


DRŽAVNA TAJNA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DRŽAVNA TAJNA I ULIČNO OŠTRENJE SABALJA

Pri svođenju posledica turskom invazijom izazvanog raskida s grko-vizantijskim kulturnim i političkim područjem, čije je poslednje aktivne uticaje iscrpao naš ambiciozni srednji vek, ne sme se zanemariti znatan gubitak smisla za diplomatičnost, orijentalnu sposobnost iznalaženja i korišćenja zaobilaznih, stranputnih, podzemnih, tajnih maršruta do nekog cilja ...
(Dnevnik, 1974)

Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju.

S priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da Neandertalac nije izveštavao neprijatelja da će ga napasti, ni kad, ni gde i kako će to učiniti.
Po izlasku iz Misira Izrailjci ne poslaše iz Sitima caru Jerihonskom poslanike s objavom rata, već dvojicu uhoda da ispitaju debljinu gradskih bedema i jačinu posade.
Aleksandar Veliki[1] ratovao je kao što udara grom. Nikad se nije znalo koga će, kako i kad spržiti.

Hanibalov[2] silazak s Alpa u dolinu Poa iznenadio je Rimljane bar koliko je Saveznike zaprepastila nemačko-sovjetska nagodba. Obaveze iz Antikomiterna pakta nisu smetale Hitleru da je sklopi, a ona opet, ni najmanje, da Sovjetski Savez napadne, prikrivajući svoje namere striktnim izvršenjem ruskih porudžbina, sve do zadnjeg dana, i sve do onih artikala koji su imali ratni značaj.

Napoléonovo bekstvo s Elbe zateklo je pariske legitimiste u uverenju da su uzurpatora definitivno onemogućili, i da im preostaje još jedino da s evropske geografske karte izbrišu naopake posledice nesrećnog bonapartističkog intermeca u bogomdanom toku monarhističke istorije. Novine su redovno javljale kako se bivši car na svom ostrvu lepo zabavlja i kako svakog jutra jaše. Jednog je, međutim, za promenu, seo u jedrenjak, i u Versaju je ponovo počelo opšte pakovanje.

Kad već nisu skrivali odlučnost da se na evropsko kopno iskrcaju, Anglo-Amerikanci su činili sve da zadrže u tajnosti bar datum i mesto na kome će ga izvesti.

Demilitarizovana zona rajnske oblasti, uspostavljena 42, 43, i 44. članom Versajskog ugovora, izričito je poraženoj Nemačkoj zabranjivala utvrđenje leve obale Rajne, manevre ili stacioniranje vojnih jedinica u prostoru od pedeset kilometara duž reke. 

7. marta 1936. nepuna dva sata pošto je ministar spoljnih poslova von Neurath[3], britanskom, francuskom, italijanskom i belgijskom poslaniku u Berlinu uručio zvaničan predlog nemačke vlade za sklapanje dvadeset petogodišnjeg sporazuma o Rajnskoj oblasti, vezanog za međusobne paktove o nenapadanju, Hitler je pred Reichstagom objavio odluku da je okupira. 

Čovek bi pomislio da do stvarne okupacije za pregovore još ima vremena. Nije ga bilo. Dok je Kancelar govorio, nemačke trupe su na Rajnu silazile.

Kad se povukao princ Philip von Hesse[4], koji je Duceu[5] doneo lični Vođin izveštaj o okupaciji Čehoslovačke, ovaj je rekao: "Italijani će mi se smejati. Kad god okupira neku zemlju, Hitler meni šalje izveštaj", čime se otkriva do koje mere je princip tajnosti važio čak i među najbližim saveznicima.

Ni Bog, uostalom, nije obaveštavao ceo svet o nameri da ga potopi. Poverio se jedino Noju.
Ciljevi nekih pučeva bili su tako dobro čuvana tajna da su njihovi izvršioci zaboravljali u čemu se zapravo sastojala. Smetnuvši s uma da im je cilj proklamovanje slobode, proglašavali bi se diktatorima. Druge diskrecije ostale su to zauvek. 

Neke su usled preteranosti izmenile istoriju. Rigorozno čuvanje u tajnosti imena neprijatelja naroda, koji su u Konventu kovali zaveru protiv jacobinaca, koštalo je glave Maximiliena Robespierrea.

U svakom slučaju, izgleda da biblijskog, krapinskog i savremenog čoveka, pored drugih osobina, spaja i zajedničko iskustvo u pogledu značaja "stroge poverljivosti" za lične i opšte poslove.
Evropejski naobraženi i orijentirani Knjaz Srbije Mihajlo III Obrenović[6] odlučio je da se tog najdrevnijeg i najvrednijeg političkog načela drži dok s Portom pregovara oko povlačenja turskih garnizona iz Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.

Nagodbe s rumunskim vladaocem Karolyiom, grčkim Georgesom i crnogorskim Nikolom o preraspodeli turskih dobara na Balkanu, čuvao je u strogoj tajnosti. Slavno Načertanije Ilije Garašanina[7] čamilo je u međuvremenu u rupi, u kojoj su trunule i kozje uši cara Trojana, dok je Knjaz pisao Velikom veziru Mehmed Ruždi-paši: 

"Da će sultanovo uzvišeno Ime blagosiljati sav serbski narod, kojega Knjaz nikada ne bi zaboravio na blagodarnosti ni na lojalnost koju bi Mu za to dugovao, te bi znakom tako sjajnim svoga blagovoljenja, Njegovo Carsko Veličanstvo, neraskidivim uzima za sebe privezao jedan hrabar i lojalan narod.[8]"

Blagodareći strogom poštovanju načela dvostruke igre, koja se u građanskom životu naziva kurvinskom, a u međunarodnom nosi ime dobre politike, Srbija je dobila gradove. 

Šestog aprila godine Hiljadu osamsto šesdeset sedme, na svečanosti u Beogradu, koja je trajala tri dana, te se može porediti s nacionalnom Ivkovom slavom,  knjazu Mihajlu, su, u prisustvu konzularne Evrope i domaćeg adamskog kolena, pojačanog uglednim gostima iz preka, predati ključevi Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova. Istodobno je pročitan Ferman, uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, kojim mu se četiri kasetelne varoši poklanjaju: 

"imajući tvrdo ubeđenje da će srpski Knjaz i uobšte ceo srpski narod, koji je svojstvima vernosti i lojalnosti obdaren, ove gradove po Njegovoj želji čuvati i s njima dobro upravljati ...[9]"

Za vreme Predaje, bala što je povodom nje u Magistratu beogradskom održan, kao i zvaničnih prijema tokom proslave, Knjaz Mihajlo se svojski trudio da predstavnike Porte, pod čijom smo jurisdikcijom u međunarodno-pravnom smislu još uvek bili, uveri u srpsku lojalnost, a strane konzule, pa preko njih i Evropu, u svetu nameru da očuva mir i red na Balkanu.

Ja ne znam koliko su mu Turci i konzuli verovali, ali u svetlosti onoga što se ta tri dana po ulicama aklamovalo i pevalo, bili bi magarci da jesu.
Jer poneseni nacionalnom pobedom, koja im je obećavala nove u budućnosti, a nevični čuvanju tajne, Srbi su u veselim povorkama marširali pred Konzulatima, Ašir-pašinim i Ali Riza-pašinim konakom, vičući "Živeo srpski Budim!", "Živeo srpski Solun!" i "Živeo srpski Jadran!".

Na prekor o nediplomatičnosti takvog postupka i tvrđenje da čak ni lisica ne zavija pred torom: "Živele moje ovce", vi mi, naravno možete reći da narodom ne vlada razum nego osećanje, a ja ću se saglasiti, rezervišući sebi pravo na jedno pitanje.

Što se, pak, tiče "svojstava vernosti i lojalnosti", kojima nas je tako ženerozn9o obdario sultanov Ferman, a na koja se, uostalom, i naš prejasni Knjaz u iskanju gradova pozivao, ona su, čini mi se, najdublje do izražaja dolazila u pesmama ondašnjeg slavljeničkog Beograda:

"Na Kosovo pođi srpski rode,
Da se boriš za svoje slobode!
Drhti onaj Stambol kleti,
Jer mu Srbin strašno preti!

Rado ide Srbin u vojnike,
Da zelene bere lovorike,
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga!

Oštrimo, brale, sablje nam britke
Čekaju nas još mnoge ljute bitke!"

Ako mi i sada budete praznoslovili o osećanjima koja vladaju narodom, dok je, razum, navodno, obavezan na nekom drugom, višem mestu da bude, ja ću vam postaviti obećano pitanje. Magazioniran li je taj razum, možda kod Mitropolita beogradskog g. Mihajla[10], koji je, na blagodejaniju povodom sretnog zbitija, s amvona Saborne crkve, pred Evropom u licu njenog diplomatičnog kora, izglasa vikao:

 "S granitnog ovog vo vjeki vjekova slobodnog nam belog grada što skorije da pođemo dolinom Morave, Vardara i Drine, te da sva naša srpska braća budu okupana zracima slobodnog sunca!"

Jer ako se nalazi, onda ja o takvom razumu ne bih umeo reći ništa više od onoga što će o njemu u Zlatnom runu kazati Kir Simeon Njegovan, doajen beogradske čaršije: "Ja bih", kazaće, "to bajanje počeo personalno s Njegovim preosveštenstvom, samo ga ne bih u sunčane zrake slobode sumivao, nego ledenom vodom tuširao, sve dok se ne obasvesti ko je, gde je i u kakvom svetu živi!"




[1] Aleksander III Makedonski (356 – 323 pre n. e.), odnosno Aleksandar Veliki, kralj Makedonije i tvorac jedne od najvećih imperija u starom veku. Nikada nije bio piobeđen u borbi i jedan od najuspešnijih vladara svih vremena. Učitelj mu je bio čuveni filozof Aristotel. Njegova vojna taktika još se i danas uči na akademijama. (Prim. prir.)
[2] Hanibal (248–183 pre n. e.) kartaginski vojni taktičar i komandant, jedan od najtalentovanijih u istoriji. Jedan od njegovih najčuvenijih poduhvata je bio za vreme Drugog punskog rata. Generacije su se njega plašile i čuvena je izreka: "Hannibal ante portas" (Hanibal je pred vratima). (Prim. prir.)
[3] Konstantin baron von Neurath (1873 – 1956)nemački diplomata i ministar spoljnih poslova. Kasnije ga je Hitler zamenio Joachimom von Ribbentropom.  Jedno vreme je bio protektor Češke i Moravije. Suđeno mu je na Nirnberškom procesu gde je osuđen na 15 godina robije. (Prim. prir.)
[4] Prince Philipp of Hesse (1896 – 1980) je prišao nacistima 1930. a tri godine kasnije postavljen je za ministra finansija. Do 1944. upravljao je u oblasti Hese-Nasau. Posle rata je jedno vreme bio interniran. (Prim. prir.)
[5] Benito Amilcare Andrea Mussolini (1883 – 1945) italijanski političar, vođa Fašističke partije i tvorac fašista. Godine 1922 počeio je da upotrebljava ime Il Duce. Juna 1940, Mussolini je poveo Italiju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine. Želeći da pobegne krajem rata uhvaćen je od strane partizana 1945 i obešen. (Prim. prir.)
[6] Mihailo III Obrenović (1823 – 1868). je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina se okončala njegovim zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila njegovim ubistvom. (Prim. prir.)
[7] Ilija Garašanin (1812 — 1874) je bio srpski političar koji je imao veliki uticaj na državne poslove. Školovao se u grčkim i nemačkim školama. Predsednik vlade Srbije i ministar spoljnih poslova. Bio je prvi srpski političar koji je imao politički program koji je izložen u njegovom delu Načertanije. (Prim. prir.)
[8] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)
[9] Ditto.
[10] Mihailo Jovanović (1826 — 1898) je bio mitropolit beogradski 1859—1881 i 1889—1898. (Prim. prir.)