Friday, February 12, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tajni put iz zatvora u patagoniju 

Kad sam mu ideju objasnio, oduševila ga je. Još iste večeri, posle brojanja, kada je soba zahrkala, pokupili smo sve isplanirane stvari, stavili na glave tropske šlemove i seli u voz za Grčku. Trebalo je u Solun da stignemo sutradan pre podne. Stigli smo, međutim, tek posle nekoliko dana, jer smo usred vožnje izvučeni iz vagon-restorana, gde smo jeli rakove, i svučeni u – podrum, ali to je incident koji ostavljam za kraj priče o našem putovanju u Patagoniju.

U početku, razume se, nije išlo lako. Planiranje ekspedicije je racionalan postupak, obavlja se i u realnosti na hartiji, može se, dakle, fingirati za robijaškim stolom, i ne zahteva naročitu maštu, koju zamenjuje poznavanje fakata. Stvarno putovanje oko sveta, dok sedite zaključani u robijaškoj sobi, isključivo se na imaginaciju oslanja.

Morate ga zamišljati, robijajući istovremeno. U istom momentu dok pregovarate s kršnim poglavicom ratničkog plemena Masai da vas sprovede do Solomonovih rudnika – ribati kiblu koja nesnosno zaudara. (Zato ribanje kible podešavate s prolaskom kroz neku močvaru.) theobidientson
Dok se uzbuđeni i radoznali šetate među hramovima Benaresa, vrtite se u krugovima mrtve zatvorske šetnje ili, dok na mazgi kaskate argentinskim pampama, da biste se domogli sanjane Patagonije, otaljavati prisilan rad, na koji ste, na kraju krajeva, pravosnažno osuđeni.

Robija – što potvrđuje i drug dr Vidak Popović, ekspert za humanost socijalističkih zatvora – uprkos uočljivo čovečnim intencijama socijalističkih zakonodavaca, ipak nije zamišljena da vas vodi u Patagoniju. Zamišljena je da vas odvede u građansku lojalnost ili skrši. Patagonija se nigde ne spominje u Pravilniku o izdržavanju kazni lišenja slobode sa prinudnim radom.

Thursday, February 11, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tajni put iz zatvora u patagoniju 

I ovo je priča o laži u čijoj se temi, u čijem koordinatnom sistemu nalazimo. Ali ova je lepa. Posle toliko ružnih, red je i o nekoj plemenitijoj nešto da čujemo.

U KP domu Niš upoznao sam 1952. prekrasnog čoveka i s njim bio u tzv. kolektivu. Kolektiv je pogodbena „zajednica paketa” koja je održavala kalorični balans u robijaškoj ishrani, jer što vi u paketu niste dobijali, primao je vaš kolektivac, i obrnuto, a u slučajevima kažnjavanja zabranom pošiljki od kuće moderirala dejstvo kazne na vaš stomak.

Predratni komunistički robijaši tvrde da su kolektiv oni izmislili, jer je, navodno, ovakva komuna odgovarala njihovoj koncepciji socijalističke zajednice, a i „drugarskom karakteru njihove partije” – kako mi je, ne bez nostalgije razočaranog puritanca, izjavio jedan od njih. Međutim, to je stara robijaška ustanova, nastala pre iz potrebe nego vrline.

Dokaz je i činjenica da je tamnička sirotinja – ljudi bez veze s kućom, ili s vezom ali neupotrebljivom – retko kada bila u nekom kolektivu. Kolektiv pretpostavlja podelu imovine na bazi ravnopravne obostrane koristi učesnika, a oni ništa za deobu nisu imali, pa su u tom smislu bili „savršeno nepodobni za partnere“.

Niš, nota bene, uopšte nije poznavao ustanovu mitrovačkih prinudnih „sobnih kolektiva”, u koje ste ulazili samim stupanjem u sobu, hteli to ili ne. U Nišu su kolektivi bili dobrovoljni i stoga uvek klasni. Običaj je, nesumnjivo, ružan, ali ni robija nije mesto za razvijanje boljih čuvstava. Ona je, možda, mesto gde ih možete po skupu cenu sačuvati, ali teško da ih možete usavršiti. thepoliticalcorrectnesst
Zvao se A. M. i bio student geografije, rodom iz Maribora, osuđen zbog pokušaja bekstva preko granice. Istorija njegove krivice pomalo je zapletena, i ja se pojedinosti slučaja ne sećam. Sada se čudim zašto je uopšte ležao u Nišu.

Pošto, kad je uhapšen, nije bio vojnik koji je bekstvo pokušao iz nekog garnizona Srbije, inače bi robijao u vojnom zatvoru – bekstvo jedino u Grčku, jer komuniste nije trpeo – ostaje da je u Srbiji živeo. Na tu verovatnoću ukazivao je njegov srpski bez ijednog uočljivog slovenačkog akcenta. No, sve to nije važno.

Wednesday, February 10, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Promene u karakteru behu vidljivije. Izvesna nedruželjubivost, uprkos razvijenom socijalnom životu na slobodi, ustupila je ovde mesto prinudnim ljubaznostima. Morao sam se navikavati na druge, i što je još gore, drugima olakšavati navikavanje na mene.

I na laž se navikavati, razume se, što je takve asocijacije, takvi savezi po nuždi, nalažu. Napolju sam retko kad morao lagati. Nisam se kretao u krugu ljudi gde bi mi ona kao zaštita trebala, a kad sam u taj krug posle robije stupio, govorio sam svoju istinu ma koliko me stajala. Ili barem ja tako sada mislim. theyknownotwhattheysay
U Mitrovici se to nije moglo. (Toliko o koncepciji zatvora kao najviše slobode za političkog krivca.) O pokretu D. M. ja sam, na primer, malo znao. Tokom rata simpatije moje građanske okoline bile su, bez izuzetaka, na njegovoj strani. Potom sam čuo i drugačija mišljenja. Ona nisu poticala samo iz razumljivo pristrasnih izveštaja Komisije za ratne zločine.

Izvor im je, takođe, bio naš. Ukratko, više nisam znao šta da mislim. Ali, ma šta mislio, rezerve prema pokretu D. M. nisu u Sremskoj Mitrovici smele otvoreno biti izražene, osim u kancelarijama uprave.

Lagao sam, dakle, i na robiji, i tako se pripremao za slobodu gde će mi laž još više trebati.

Tuesday, February 09, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Verovatno sam nepravedan, no govorim kako sam osećao. Moj se animozitet prema krivcima za vlastitu sudbinu i propast građanske Jugoslavije, u robijaškom okruženju, kraj ljudi koje sam upravo za to optuživao, postepeno topio, ali je nekim od svojih izdržljivijih argumenata još dejstvovao. Do tada nejasne, mahom „kosovskim duhom” objašnjene epizode međuratnog političkog života, u razgovorima s njima, postale su mi, naravno, razumljivije.

I moji pogledi na njih malo drukčiji nego na slobodi. Vidno se, na primer, promenio stav prema tzv. slavnom danu „povratka srpske duše” 27. marta 1941. godine. Dvadeset petog marta iste godine u Cetinju sam učestvovao u demonstracijama protiv Pakta i sudaru naroda s policijom, na čelu s mojim ocem, koji je, uzgred rečeno, protiv Pakta i sam bio.

(Kako je on na kraj sa dihotomijom izlazio ne znam. Znam jedino da je policija bila apatična, kolebljiva i oprostljiva, kao da je i ona protiv Pakta.) Besomučno sam se drao: „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!” (Kad dobro pročitate ovu misao i shvatite njeno značenje, prevedeno u statistiku ratnih žrtava, shvatićete, siguran sam, i njenu epsku besmislicu.) tomdelay
 I nakon toga sam držao da je to veliki datum naše istorije, približan mitu Kosovske bitke. Naravno, svestan sam bio da bi on bio još značajniji da je izbegao neke svoje nesrećne posledice, a druge srećnije stekao, i upravo mi je nabrajanje nepoželjnih a propuštanje poželjnih efekata, i to tek na robiji, otvorilo oči.

Pakt nam je, makar procentualno, kao teorijsku mogućnost, dopuštao da izbegnemo rat, jer šest nedelja nakon nemačkog napada na SSSR, neutralna je Jugoslavija za globalnu strategiju Sila osovine od većeg značaja bila nego okupirana i idiosinkratično raspoložena.

Monday, February 08, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Teme moje poezije su, najpre, bile po pesmama separirane, sižeom pretežno metafizičke ili erotske. Kako je do spajanja privatnog libida i zajedničkog svemira došlo ne znam. Tek žudnja za poslednjom istinom svela se na poznavanje žene, a poznavanje žene je dobilo univerzalno spiritualno značenje, premda je po stihovima jasno da njega kao prvo i najbitnije baš nisam u vidu imao. Kasnije sam razumeo da je to bio moj obol jednom od tri fundamentalna robijaška mita – Mitu o Veneri. Pesme nisu bile rđave koliko mislite dok me čitate.

U bolesničkoj sobi bilo je nekoliko obrazovanih ljudi s kojima se moglo prijatno razgovarati i od njih ponešto naučiti. U prvom redu, g. J. P., sinovac Bogdana Popovića i upravnik Narodnog pozorišta za vreme okupacije, g. Đ. K., generalni sekretar Demokratske stranke, pukovnik g. Đ. B., načelnik bivšeg Ministarstva finansija, sarajevski novinar B., nemački generali Von Epke i Von Upenkampf, predstavnik Nemačke u Haškom sudu i član Generalnog guvernemana Srbije, jedan Slovenac, čije sam ime zaboravio, koji je patio od multiplex sclerosisa, i, naravno, moj guru, jedini renesansni čovek među ljudima XX, a, bogami, nekim i iz XIX veka.

Naš je salon bio smešten u klozetu. Prijatan miris duvana i oslobođenje od izlišnih produkata varenja, uz vonj fekalija, davali su čudesan zamah mislima. Rđava hrana podupirala je duh, jer nas je terala da u nužniku, nad njegovim pelagićevski zdravim čučavcima, provodimo više vremena nego što bi se to dobrim činilo. Razgovori se kretahu od filosofije – gde smo se, obično, kratko i usput zadržavali – do istorije i politike, gde bi se, sledeći narodnu povesnicu, temeljno zaglavili. united93
I tu se, kao u građanskim salonima odmah posle rata, onaj rat – dobijao. Dobijao naknadno. U međuvremenu je dobijanju stvarnog rata, koji smo izgubili, uvek smetala samo jedna sitnica, pogreška, okolnost. Jedna pakosna nepovoljnost. „Petnaest minuta” odsustva nečeg što nam je trebalo ili „dvadeset minuta” prisustva nečeg drugog, što nam trebalo nije. Uostalom, i Napoleon je tvrdio da se u petnaest minuta bitka dobija ili gubi. (Waterloo je izgubio u petnaest minuta samoinicijativnog balaklavskog juriša francuske konjice na ukartečene škotske gardiste.)

Friday, February 05, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Svi ideali su opasni, jer oni unizuju i žigošu stvarnost; svi su otrovni, ali su neophodni kao privremeni lek.” (F. Niče, Volja za moć, Karijatide, str. 172.)

U beležnici koju sam vodio (moje Filosofske sveske, po svoj prilici, jednako proizvoljne kao i Lenjinove), zabeležio sam:

„Koga đavola onda ti radiš?”

Prelistavam te robijaške sveske. Zatičem i ovaj ispis sa strane 172, odakle je i prvi:

Bog je stvorio čoveka srećna, bezbrižna, nevina i besmrtna: naš život je lažan, otpadnički, grešan, kazna...” (Kaznu sam spacionirao.) „Stradanje, borba, rad i smrt ističu se kao prepreke i sumnje u život, kao nešto neprirodno, nešto što ne treba da traje, protiv čega su potrebni lekovi i od čega leka ima.

Ovako sam Nietzschea komentarisao: „Napad na hrišćanski kažnjenički, osuđenički, iskupiteljski, pokajnički, ukratko boga-tvorca nedostojan koncept ljudske egzistencije i života mogao bi ovom formulacijom obuhvatiti i socijalizam kao lek od nečega od čega, zapravo, ne bolujemo, niti smo ikad bolovali. Socijalizam, kao i ozbiljno hrišćanstvo, jer nisu sva takva, želi da nas izleči od zdravlja i spase od života, ubijajući ga, umesto da nas uči uzvišenosti stradanja, lepoti borbe, plemenitosti rada i beznačajnosti smrti...”

M. Đilas se slaže. „Jer život je sam po sebi izdaja i zabluda – navodi na izdaju i zabludu” (M. Đilas, Tamnica i ideja, Naša reč, London 1984, str. 10). Kako koji, pretpostavljam, i kako za koga!

A na kraju ispisa i komentara, po redosledu citata, izgleda, posle drugog čitanja knjige stoji:

„Zašto nemačka muzika dostiže vrhunac u vreme nemačkog romantizma? Zašto nema Getea u nemačkoj muzici? Koliko je, naprotiv, Šilera, ili tačnije, koliko je mnogo ’Tekle’ u Betovenu!” (F. Nietzsche, Volja za moć, str. 110.)

I moj nervozni komentar:

„Šta je ta jebena ’Tekla’? I šta se meni jebe što nema Getea u nemačkoj muzici?”

 Iako sam se bio čvrsto zarekao da neću psovati, da svoj rečnik neću podrediti lingvističkim običajima robijašnica, gde se on – s dobrim razlogom, uostalom – svodi na onomatopeju i psovke, između kojih se ponekad ume provući i reč koja to nije, ili nije sasvim, ovde nisam izdržao. Kasnije sam i ja počeo kleti. Objašnjavao sam popuštanje usvojenim načelom da se ne razlikujem. Psovao sam, u stvari, iz čistog zadovoljstva.

Dobio sam i Marxov Kapital, prisilio sebe da pročitam čuvenu Drugu glavu, te sam tu, valjda, i počeo psovati. Ništa nisam razumeo. Pogotovu da je bilo potrebno zbog nje prevrnuti ceo svet i pobiti tolike ljude.

Primetio sam da mi je koncentracija neuporedivo veća nego na slobodi. Razlog je očevidan. Nije bilo te knjige koja bi me na slobodi sprečavala da, dok je čitam, ne mislim na predstojeći sastanak s devojkom ili političkim saveznicima. Ovde me ništa nije čekalo. Odlazak u klozet na razgovor s robijašima slaba beše naknada za moje slobodne erotske i ilegalne doživljaje. yeah_right
Jedan deo vremena bio je posvećen učenju engleskog jezika. (Za „engleskog špijuna”, uostalom, prirodna stvar.)

Poneki put sam igrao šah. Igrao sam ga osrednje. Pre slabo nego dobro. Dosta dugo sam mislio pre nego što bih napravio presudnu grešku.

Thursday, February 04, 2016

ROĐEN-DAN BORISLAVA PEKIĆA

ROĐEN-DAN BORISLAVA PEKIĆA
 1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop
Danas je dan rođenja Borislava Pekića. Imao bi 86 godina na današnji dan. Međutim on i dalje živi sa nama preko novih izdanja njegovih knjiga, magnetofonskih traka, fondacije, dodela nagrada koje nose njegovo ime, prevoda, književnih večeri, interneta, raznih kritičkih tekstova. Njegov duh i dalje lebdi među nama i podstiče nas da istrajemo u radu na njegovim rukopisima. Kada god pomislim da sam sada već sve obradila nađe se nešto još nešto što nije publikovano i to stalno izvire.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

– Sve što u nas uđe treba nam, samo mi ne znamo zašto. I sve dok ne saznamo, ne treba ništa da radimo, ništa iz sebe da izbacujemo.

– Zašto onda kenjamo? – zapitao sam, namerno u filosofiju uvodeći robijaški žargon.

– Zato što govno samo hoće da izađe – odgovorio je mirno. – Ne zato što nam ne treba.

Odgovor me je naljutio. Po svoj prilici, što je bio ubedljiv. Iz puke osvetoljubivosti zapitao sam ga šta bi se smatralo, ovde u zatvoru, korisnom upotrebom te njegove „energije”. Odgovorio mi je da će mi o tome drugi put pričati, i na tome smo ostali. Umesto toga, poverio mi je priču o jednom svom bekstvu. Ali vam je neću prepričati. Mogla bi doći u neželjene uši. A možda će mi jednom opisani način trebati?

Ponekad su poslovi u ladicama mog „ormara vremena” bili kombinovani. Vršenje nužde, pušenje i salonska konverzacija išli su redovno zajedno. Slobodna šetnja i konverzacija (sada narodna) takođe. Jeo sam i razgovarao jednovremeno, ali to nije bilo uvek. Neki put sam obedujući čitao.

I preostalo vreme provodio sam u čitanju i pisanju. Od kuće sam dobio poručene knjige. Moram priznati da u tom pogledu nisam imao poteškoća vrednih pomena – osim sporosti, ali ne i malicioznosti cenzure – do izlaska s robije, kada mi je dosta toga pokradeno, no, opet paradoksalno, više od onog što nisam imao, nego od stvarne imovine.

Mnoge knjige u mojoj ličnoj biblioteci imaju na unutrašnjem listu s naslovom žig zatvorske cenzure – mrtvački kardinal-crveni paralelogram s ucrtanim mrtvačko kardinal-crvenim slovima CENZ. Hope
Kad sam puštan, sve što sam u pisanom obliku posedovao moralo je proći kroz cenzuru. Pošto je moje puštanje bilo uvredljivo iznenađenje za upravu i zatvorsku Udbu – inače ne bi odbile da poveruju Službenom listu, ne bi me bespravno držali tri dana duže – nisam smeo očekivati da će me moje pismotvorine čekati na kapiji.

Pomirio sam se s tim da ih jednom dobijem, pa i da ih uopšte ne dobijem, kao što moj pokojni prijatelj, slikar Igor Vasiljev, nije iz KP doma Požarevac dobio preko sto svojih platna, takođe na cenzuri zadržanih. (Ovde bi se čovek, ipak, mogao zapitati – šta je subverzivno policija tražila u slikama?)

Wednesday, February 03, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIV deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Dani u Mitrovici prolazili su neosetno, Vreme je bilo gusto upleteno sivo pletivo na kome se konci i njihovi šavovi nisu prepoznavali. Pokušao sam da mu dam smisao, da te konce razdvojim, raspletem, iz pletiva vremena ispredem. Znao sam da taj smisao zavisi od toga koliko ću ga učiniti vidljivim, dati mu obrise nekog materijalnog predmeta koji se može zamisliti.

A čim to može, čim ga mogu videti, opet postaje korisno i po volji se može upotrebiti. Predstavio sam sebi vreme robije kao ormar, u kome su dani ladice, a u njima sati raspoređeni u vidu abecedne kartoteke. Za svaki sam našao neki posao, uključujući rutinske radnje odlaženja u klozet, pušenja, obeda, šetnje (mrtve i slobodne), spavanja i konverzacije. Čak i parterne gimnastike.

Uprkos molbama roditelja da razvijam telo, jer će mi jednom zatrebati – pokazalo se da mi baš toliko nije trebalo, da bez njega ne bih mogao dobiti onolike batine – ja sam prema telovežbama osećao neodoljivu odvratnost i, kasnije, u gimnaziji, zahvaljivao bogu na slabom zdravlju koje me je, pored bekstva s časova gimnastike, od njih štitilo.

(Nisam bio ni soko, što je za sina visokog državnog službenika u najmanju ruku neobično.) U Mitrovici sam, pod uticajem rđave zatvoreničke literature, u kojoj su ljudi na svakoj drugoj stranici manijački gimnasticirali da se održe u kondiciji za bekstvo – jer drugi razlog nikad nije navođen – i ja počeo besomučno mahati rukama i ritati se nogama.

Ubrzo sam, na sreću, razgovarao s mojim guruom i došao do zaključka da tradicionalni saveti zatvoreniku namenjeni procentualnom unapređenju njegove šanse u bekstvu za mene ne važe. Ja, naime, nisam imao nameru da bežim. O tome sam potanko razmišljao još pod istragom, a drugi put povodom bekstva Đ. M. iz zemunskog gradskog zatvora, opisanog u II knjizi ovih uspomena.

I rešio se da ne bežim, mada ne vidim kako bih suprotnu odluku u delo sproveo. Na sve sam to ja, lomatajući rukama i nogama, zaboravio, i ko zna koliko bih se mučio da me moj guru nije zapitao šta to, da ga jebem, radim. i_believe

Gimnasticiram.
– Tako?
– Aha! – prostenjao sam bez daha.
– A sme li se znati zašto?
– Da ojačam mišiće, steknem pokretljivost, izbacim otrovne toksine iz tela.
– Šta će ti jaki mišići?
– Da se bolje krećem.
– A pokretljivost šta će ti?
– Da mi popravi mišiće?
– Ali šta će ti sve to stvarno?

Tuesday, February 02, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
3. Odnos krivca prema vlastitoj krivici 

Tome može biti više razloga, ali ja ću izneti samo dva.

Kada bivši mladi mitrovčanin, danas starac, kaže zašto je osuđen, zašto se, zapravo, borio, svi će odmah uvideti da je to ono zašta se sada svi, navodno i komunisti bore.

Šta bi mogao reći golootočanin, čak i pod uslovom da se uistinu za nešto borio, a ne jedino iz neobaveštenosti nešto lupio, iz neznanja se s nekim poznavao, iz gluposti s nekim družio, ili, u najgorem slučaju, iz prijateljstva nekog u odbranu uzeo? Ako bi ipak za nešto kriv bio, to već davno trune na smetlištu zabludnih ideja i promašene prakse, ma šta da je. indangerofcomplicity
 A onda, ono što se na Golom otoku događalo od takve je moralne kakvoće, koja je obuhvatala ceo ljudski prostor logora, da se to danas, iz ove perspektive, preživeti, razumeti i prepričati može jedino pomoću potpune, u očaj naterane, nevinosti.

Naš moral i moral naših protivnika bio je moral „hladne lisice”; moral golootočana i njihovih protivnika bio je moral „toplog zeca”. Posledice su prirodne.

Monday, February 01, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
 3. Odnos krivca prema vlastitoj krivici 

Ovo je srce moralnog pitanja koje postavljamo.
 
Na njega me je navelo čuđenje što, osim Vlade Dapčevića, nisam čuo nijednog golootočanina koji bi i u najmanjoj meri priznao da je zbog nečega kriv. (Ali kada je to taj Dapčević najzad učinio, kada je moju nevericu zadovoljio, javno rekavši da je mislio i radio sve zašta su ga optuživali, pa i danas da misli isto, još i crnje, ja sam pohitao da ga proglasim – ludim!)

Nisam, takođe, sreo nijednog mitrovčanina, pripadnika neke davnašnje ilegalne organizacije, koji i danas ne bi priznao da se o zakone ogrešio, i jedino bi se, možda, požalio na drakonsku oštrinu presude.

Što važi za slobodu, važilo je i za robiju. Jedino se na njoj krivica, koliko je god to bilo moguće, umanjivala – pa sam ja tako, objašnjavajući je jednom mladom četniku, mal’ne komunist postao – a danas se, naročito danas, na slobodi ona uvećava, pa se moram čuvati da, preterujući, ne postanem ultradesničar.

Kod golootočana je proces obrnut. Njihova se „krivnja” u logoru do apsurdnih volumena uvećavala, pri čemu su duvačkoj proceduri i sami morali da asistiraju, te u tu krivicu – i svoju i tuđu krivicu svojih sapatnika – zdušno duvaju da bi je do islednikovog projekta naduvali, a napolju, na slobodi, danas naročito, u takvoj se meri smanjuje da je više uopšte i nema, da je sada sva krivica ostala na onima koji su ih bespravno i nepravedno zatvorili, a koji se, izgleda, toga više ne sećaju. justanothermonday
Oni nažalost, izgleda, o tome ništa ne znaju. Znaju, doduše, da je neko ostrvo bilo dolje na Jadranu negdje, ne, gore negdje, biće da je tamo bio nekakav logor za ljude koji su se izjasnili za IB, ali da su se u tom logoru događale onakve svinjarije, onakva nepojamna prekoračenja svrhe zbog koje je ustanovljen, i te svrhe i ljudske zločeste prirode, o tome dabome, pojma nisu imali.

(A da jesu, da su znali, baš bi me zanimalo šta bi preduzeli.) Prema Đilasu, na str. 193 knjige Vlast, drug Kardelj je bio čisto osupnut kada je od Dobrice Ćosića o Golom otoku slušao: „Znao sam”, rekao je ogorčeno, „da će nam se tamo dogoditi neka takva pizdarija.”

Friday, January 29, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
2. Odnos krivca prema drugom krivcu i njegovoj krivici 

Na robiji je, čini se na prvi pogled, i taj odnos moralno čist i jasan. Svi su robijaši u istom kavezu, trpe od iste nevolje, pa su im i međusobni odnosi, kao i odnosi prema tuđim krivicama, jednaki. Jednaki i zasnovani na solidarnosti, bez obzira na to o kakvim krivicama je reč. U stvarnosti je to ređi slučaj.

Ma kako se privremeno slagali, kao što se to po zatvorima dešavalo znatno više 1949. nego 1989, odnosi između kriminalaca i političkih krivaca niti su čisti, niti uistinu moralni. Paravan međusobnog nepoverenja i obostranog prezira nikad se ne uklanja. Kroz njega se, doduše, korespondira, pa i sarađuje, ali on uvek ostaje. nosighofreliefanytimes

Politički krivci vide u običnim krivicama kriminal koji i njihove idealne društvene teorije smeraju da iskorene. Ubica je zločinac u ma kojem društvenom sistemu. (Ali državnik, čija politika ubistvo u serijama obavlja – to nije.)

A povrh svega, borci za narodne ideale sreću, najzad, u tamnici taj narod za koji se bore, za koji robijaju, i on im se, premda je ovde selekcionisan po zlu, i oni to podrazumevaju, manje sviđa od onog koji su s poštovanjem posmatrali kroz durbin svojih uzvišenih načela. To, uveravam vas, obespokojava.

Thursday, January 28, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 

Nezvanično, nikakvo javno manifestovanje solidarnosti s puštenim informbirovcima – nevinim i krivim, ako je poslednjih u građanski pravnom smislu uopšte bilo – nije upriličeno, niti je, verovatno, pod onim okolnostima bilo ostvarljivo. Ali ako u krugu javnosti, u krugu bivših prijatelja nije bilo moguće, bilo je izvodljivo svakako u krugu najbliže porodice.

Ali ni ono nije iskazano. Informbirovci su se sami, nesačekani, svako za sebe, kao neprepoznatljive senke nekadašnjih ljudi, uvukli u svoje gradove, u svoje kuće, u sebe same, gde je većina zauvek i ostala.

Stvar je, naime, u tome što ti prijatelji, koje smo makar i naknadno, posle četiri decenije, pozvali na železničku stanicu da golootočane dočekaju, više i nisu bili njihovi prijatelji. Prestali su to biti, ako ne onog časa kada su za njihovo hapšenje čuli, ono idućeg, kada su, posle prvog slobodnog i emotivnog impulsa, bolje o svemu razmislili. (Jer dima bez vatre nema, zar ne? I niko se kod nas ne hapsi tek tako!) notwithoutmydaughter

Kada je pao, Milovana Đilasa su napustili svi bivši partijski i lični prijatelji, savršeno konsekventno boljševičkoj militarističkoj doktrini o „vojnicima partije”, čiji je i lični život partijski – a ako nije, nikakav je, nema ga – ali jednovremeno, bojati se, konsekventno i plausibilnom osećanju da će ih „nenapuštanje Đilasa”, neučešće u opštem bojkotu, smesta uvesti u red đilasovaca i politički likvidirati.

(Doktrina se srećno poklopila s ličnim interesima.) O tim teškim, usamljeničkim danima piše Đilas, na str. 284, u knjizi Vlast: „Preko Desanke sam (Maksimović) 1956. zamolio Iva Andrića da pročita moju Besudnu zemlju... Ali Andrić je odbio da pročita moju knjigu: Nezgodno mi je, znaš, Desanka, ja sam član partije.

Wednesday, January 27, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 

Za određivanje modela jednog morala – na slobodi kao i na robiji – važno je ustanoviti preovlađujuću tendenciju u tri bitna psihološka polja:


1. zvaničan i nezvaničan odnos zajednice prema krivici i krivcu;
2. odnos krivca prema drugom krivcu i njegovoj krivici;
3. odnos krivca prema vlastitoj krivici.

Razmotrimo ih redom, na robiji i na slobodi, imajući uvek na umu da govorimo o našim političkim krivicama, našem vremenu, našoj zemlji.

1. Zvaničan i nezvaničan odnos zajednice prema krivici i krivcu 

 Što se zvaničnog odnosa tiče, taj je svima dosta jasan. On se ispoljavao, posredovan programom Partije, kampanjama gleichschaltovane štampe i revolucionarnom procedurom njenih sudskih tribunala „narodne provenijencije”, najpre u neobuzdanom, klasnim i oportunističkim razlozima inspirisanom proširenju pojma „političke krivice”, zatim u neprimereno oštrim kaznama za nju i brutalnom režimu njenog izdržavanja po našim robijašnicama, najzad u odnosu prema osuđeničkim porodicama, kao i osuđenicima posle izlaska iz zatvora.

Zadržimo se na ovom odnosu i kao ilustraciju upotrebimo kolektivnu odmazdu prema familijama konfiniranih golootočana, te prolongiranu retribuciju prema njima posle puštanja na slobodu. Porodice im behu bojkotovane, mnogi bliži članovi, čak i ako nisu uhapšeni, ili su hapšeni pa pušteni, behu otpuštani s posla i podvrgnuti konstantnom progonu, šikanama i zlovolji, nagoveštavajući gorko iskustvo što čeka njihove srodnike kad i ako budu na kopno vraćeni (jer neki nikad nisu).

Žene informbirovaca prisiljavane su da se odriču muževa, i obrnuto, ređe, muževi zatvorenih žena – ali najčešće sve to i ne beše nužno, jer su na Golom otoku bili oboje – što kod drugih, „desnih” političkih krivica, nije bio slučaj. Ako je i bio, otpor je neuporedivo veći. Jedini slavni uzorak usrećio nas je odmah nakon rata javnim odricanjem ćerke generala Mihailovića od oca, premda, očevidno, odgovoran nije bio nikakav spoljni pritisak, već slobodna volja politički opredeljene osobe. walmartcanstopanuclear
Pojedinačni, usamljeni primeri čovečnosti – najčešće tajni – ne mogu se uzimati kao merilo. Srcu su se podavali kuražni pojedinci na svoj rizik. A što šikaniran nije drug general Peko Dapčević, iako mu je rođeni brat, Vlado Dapčević, kao ubeđeni informbirovac uhapšen, ne pitajte mene.

Ono što nas interesuje jeste poreklo ovakvog tretmana, nepoznatog normalnom građanskom svetu. Ne barem u takvom vidu. Podozrenje prema porodici kriminalca i na zapadu postoji, ali je ono najčešće, pomalo i hipokritski, skriveno iza hrišćanskog saučešća. Žena ubice se s posla ne otpušta, ali se na ženu konfiniranog irskog teroriste, u najmanju ruku, motri.

Tuesday, January 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

A ono je, bogami, u slučajevima mojih prijatelja i usledilo. Izvesnima je i karijeru preseklo. I nije to učinila politika ili njena policija. Uradila je profesija. Kolege lekari, članovi partije, politiku zloupotrebivši u lične svrhe, i sledeći tako moralnu stranputicu koja je kod nas postala tradicionalna, jednog su mi druga iz službe izbacili pozivajući se na njegovo članstvo u Sdoju.

Moj drug S. S., takođe sjajan lekar, smenjen je s mesta šefa jednog gradskog dispanzera kad se saznalo da je bio na robiji, a nije bio kriminalac. Drugome, darovitom matematičaru B. B., ljubimcu profesora Kašanina, zaprečena je iz istih razloga univerzitetska karijera, pa sada predaje u SAD, na Columbiji.

Takvih je primera bezbroj. Sve do uništenih egzistencija i ruiniranih života. Pa kada o njima govorimo i kažemo da su za ove sudbine u prvom redu odgovorne njihove ljubomorne profesionalne kolege, ne oslobađamo politiku SKJ krunske krivice.

Otvoreno valja reći da im nikoja ljubomora ne bi drastičnu eliminaciju konkurencije, ovakvu nepoštenu diskriminaciju, omogućila, da im, u zamenu za slepu lojalnost, to zvanična partijska načela „moralno-političke” nisu dopustila. wedonotrecognizeisrael

 Morao se izgraditi čitav mehanizam komplikovanih alibija, znatno ozbiljniji nego kod onih koji su na građansku saradnju smesta pristali. Oni su u nju ušli zajedno, „đuture”, kao deo naroda, kao taj narod, svi pod manje-više istim prinudnim okolnostima, ali kao deo procesa opšte neminovnosti.

Mi smo se izdvojili, distancirali, premapostavili. I sada smo u „opšti socijalistički kavez” morali ulaziti sami, svako za sebe, i samo sa svojim razlozima, svojim izvinjenjima i svojim objašnjenjima. A iznad svega, kasnih pedesetih, više dobrovoljno no oni koji su se u njega uvukli sredinom četrdesetih.

Monday, January 25, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.

Neobaveštenost je dovela i do iščezavanja potrebe za njim, iščezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Jugoslaviji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštana mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.

O svom pokojnom prijatelju, slikaru Igoru Vasiljevu, takođe bivšem robijašu, zapisao sam u dnevniku:

Igor Vasiljev je poginuo. Istraga je utvrdila da je pijan ispao iz voza ili izvršio samoubistvo. Među nama je, međutim, vladalo uverenje da je ubijen. wearealljewsnowpartii
„Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok na robiji leži, čovek je u nervnoj napetosti, često maskiranoj u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (Zatvorska javnost predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama.

Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje.” Stoga je njihovo obnavljanje porodičnim i društvenim stegama uvek dočekivano na nož, otporom i revoltom. „Čovek se naglo opušta. Kao na predmetu skinutom s leda i stavljenom pod snažnu grejalicu, dolazi do širenja i pukotina. Socijalno, svet se prima kao tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima...