Wednesday, November 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 17. juli 1983. godine.
San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža) 

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena i ja takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema. Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana.

U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje. San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine.

Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima Severne Amerike i Atlantika. Povod tome je bio, što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

 Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio. Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i na koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih Država u Atlantiku. A onda je komentator izgubio nerve i uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku.

Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, kometator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“ Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini. Da Vinci Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište. Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Tuesday, November 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 16. juli 1983. godine.
Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata. 

Jutros sam razgovarao sa Milom Gligorijevićem, urednikom „NIN“-a povodom mog Besnila. Ugovoreni intervju dao sam diktiranjem jednom stenografu preko telefona. Ja sam prilično zadovoljan, jer imam utisak da on neće napraviti velike pogreške. I to bi bilo otprilike sve što sada sedeći, 11 je sati naveče, sve što mi se čini da je vredno bilo zabeležiti danas, ako odstranim sadržaj intervjua koji ću zabeležiti u dnevnik onda kada ili ako bude iduće subote izašao.

No istovremeno se pitam šta je zapravo dnevnik, šta je suštinski dnevnik i koji je dnevnik od svih varijanata najpotrebniji piscu, ne mislim na čitaoca. Da li je ikakav uopšte potreban i šta je opet s druge strane za onoga koji taj dnevnik bude čitao, ako ga iko bude čitao, važnije, ono što ja sad osećam ili ono što se meni sada dogodilo.

 Jer ovaj intervju, izvesan fakat davanja intervjua, čak i bez njegove sadržine, ne znači ništa i to bi onda bio metod s kojim se ispunjavaju dnevnici fakata.

Ali ako bih sada morao da opišem svoja osećanja u onom trenutku dok sam taj intervju davao, čak i ako odstranimo ono što sam između njegovog izgovaranja i njegove egzekucije osećao i mislio, ako dakle to pokušam da opišem, sve ono što sam osećao bilo je, u stvari, i čemu sam bio prisutan, bila je u stvari koncentracija da spoznam do koje je mere stenograf uhvatio moje reči i nije li možda negde pogrešio, i da u poslednjem trenutku u diktiranju ispravim izvesne greške koje su se mogle pojaviti. I sad, tek večeras, na primer, uočavam jednu u jednoj rečenici.

Ja sam analizirajući savremeni roman na Zapadu, specijalno u Engleskoj, govorio o njemu kao o romanu intelektualnih tema smeštenom uglavnom u homoseksualnim sredinama univerzitetskih centara Engleske, dodajući tome da je drugi deo tih romana opsednut viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i perverzije.

U onom trenutku nisam, čak ni Ljiljana koja je čitala taj moj intervju, odnosno nacrt za taj intervju, nije shvatila, da to može recimo da povredi neke moje intimne prijatelje koji su homoseksualci. Znači, ja sutra moram ponovno da nazovem, zapravo sutra ne mogu - sutra je nedelja, u ponedeljak ponovno da nazovem „NIN“ i da ovu malu rečenicu izbacim.

Ali to se ne može podvrći, u strogom smislu reči, pod moja dnevna osećanja. Pod ono što sam ja danas stvarno, unutar sebe, doživeo. I to u stvari jeste jedno osećanje izazvano jednim faktom, jednom pogreškom, u mom intervjuu. E sada, u onom momentu u kome taj fakat izlazi iz života i postaje moja generalizacija, za mene postaje zanimljiv za analizu.

Tada taj dnevnik postaje dnevnik refleksija, kad ulazi u njegovu treću varijantu, koja je meni najbliža. Fakat koji dovodi do refleksije, po neki put naravno i osećanje koje dovodi do refleksije, ali ne ona samorazarajuća samoispovest, introspekcija, koja zamenjuje u stvari život analizom života, odnosno zamenjuje stvarno osećanje analizom tog osećanja.

 Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku? Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske priorde, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa. Monk at the sea

 U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti. Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi.

Monday, November 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 11. juli 1983. godine.
Sloboda ili benzin. 

Jugoslovenska kriza uslova privređivanja ili duha. Retko kada je od početka te tzv. krize ili kako komunisti vole da kažu – složene situacije, retko kada je dolazio neko iz Beograda, a da ovu situaciju nije nazvao, između ostalog, uz sve lamentiranje još i ponižavajućom.

Kad god sam pokušavao i dok sam bio u Beogradu da toj krizi, bar u pogledu njenog uticaja na način života tamo, dam neke proporcije i ukažem na to da uprkos svemu sada se živi, bar najveći broj ludi u krugu u kome se ja krećem, bolje, nego što se živelo ranije i da sve te neprilike tehničke prirode sa kojima se ljudi suočavaju u Beogradu, tu i tamo nedostatak svetla,

ovde nedostatak benzina, tamo nedostatak šećera ili ulja, u poređenju sa onim kroz šta smo mi prošli 1945. do kasnih 1950-tih godina, nije zapravo ništa i da je trivijalno, da su te sve nestašice u stvari i sve te tegobe – trivijalne, čak i uzimajući u obzir to da čovek ima pravo da posle toliko godina posle rata takvu krizu i takvo stanje ne očekuje.

Dakle, uzimajući u obzir i takvu jednu primedbu, uvek su mi kazali: TN-GhostlyAttendance32
„Tebi je lako. Ti ne živiš ovde. Ti ne znaš.“

Međutim ja sam znao. Ja ako sad ne živim ovde, ja sam živeo onda kada je znatno bilo teže živeti. Ali onda, tada, kada sam ja ovde živeo, a mislim na period od 1945. godine, pa do početka ili sredine 1950-tih, onda nama nije nedostajao šećer, nije nedostajao benzin, nije nedostajalo ništa od ovih potreba koje danas ljudima nedostaju (mada ni te stvari nismo imali).

Mi nismo imali slobode i ona nam je jedina trebala. Bojim se da danas ljudi čak i kada bi slobodu dobili, tražili bi pored nje i povrh nje još i nešto više benzina. Ili još jedna teža pretpostavka. Ako bi ih pitali šta bi rađe – slobodu ili benzin, bojim se da bi se dobar deo opredelio za benzin.

Friday, November 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom (nastavak) 

Ja ne znam kako je došlo do, ja sam pogledao sve te šeme, one su besprekorne i ne znam kako je došlo do te greške. No u svakom slučaju sećam se sada toga da sam vrlo malo knjiga svojih pregledao i dao im imprimatur. Naime Vreme čuda, kad sam ja ležao u bolnici, pregledao je sa lektorom Danilo Kiš. Jedina knjiga na kojoj sam ja radio sa lektorom Komnenićem, bila je Hodočašće.

Nakon toga sve moje knjige objavljene su dok sam bio u Londonu i jednostavno išle su bez mog pregleda i bez mojih mogućnosti da izvršim ikakve konačnije ispravke. Ja sam i sada za Sabrana dela bio rekao Postoloviću da mi je s obzirom na sve okolnosti nemoguće da sve to pregledam, međutim, sada ne mislim da ću tako uraditi.

Ako dođe do štampanja tih Sabranih dela koja su nešto zastarela, ja nemam vesti kakvi su za to razlozi, insistiraću da sve knjige pogledam i neću dati imprimatur za štampanje i jedne, ukoliko šifovi ne prođu kroz moje ruke, a to će važiti za sve buduće knjige koje budem napisao, bez obzira gde se nalazim, da li u Beogradu ili na Severnom polu.

No naravno čovek bi mogao kazati da je to malo cepidlačenje. Ne nalazim da jeste, zato što smeta čitanju kod onih koji hoće da se upoznaju. Betrayal_Of_Jesus

U svakom slučaju pročitavši knjigu evo sada, koliko je sati? Sad je jutro, sad je 6 i 20. Pročitavši knjigu, nalazim da nije rđavo napisana.

Thursday, November 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom. 

Danas predveče smo otišli kod Danka Ivina i Adrijane da se vidimo sa Slavkom Goldstejnom, koji mi je doneo dve prve kopije moga Besnila. Razgovor je bio vrlo zanimljiv poslovno. Vidim da je Slavko Goldstejn još uvek zainteresovan da učestvuje u izdavanju knjige na engleskom jeziku i onda smo obavili izvesne dogovore povodom toga.

 Ali ja moram priznati da to dugo veče jedva sam čekao da se završi, inače uvek prijatno i sada prijatno, samo zato što sam hteo što pre da ostanem sam sa svojom knjigom.

Knjigu imam u rukama, sad je dva sata po ponoći, i posmatram najpre omot, koji mi se ne sviđa. Slova su na njemu ispisana jednom ružičasto-ljubičastom bojom, neodređenom, zapravo određeno neprijatnom, bar za mene. Ja uvek imam nesreću sa tim nekakvim bojama koje ne volim, da ih sretnem na svojim knjigama.

Ali na stranu to, čini mi se da fotografija, fotografija psa, glava psa koja se vidi sa jednim geometrijskim oblikom uperenim u njegovo čelo, geometrijskim oblikom koji je u stvari leća mikroskopa, a može biti i streljačka meta, odnosno može biti fiazma na nekoj pušci, to nije rđava sama po sebi ideja, ali sama slika je dosta nejasna, dosta mala, ta glava psa nije potpuna.

Ja ipak pretpostavljam da je to glava besnog psa zbog tih vrlo tužnih očiju, karakterističnih u stvari za oči psa koji se nalazi u paralitičnoj fazi. Međutim ukupno dejstvo nije onakvo kao što sam ja očekivao i nedostaje mu izvesna dramatičnost. Pozadi tekst nije rđav; tu između ostalog piše:

„(...) Svakoga dana nad nama lete tisuće aviona sledeći svoje putanje između velikih aerodroma svijeta. To su mjesta na kojima ubrzano kuca puls civilizacije, ali nisu li to predvorja kaosa i smrti. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i znanstvene fantastike Borislav Pekić napisao je zapravo roman o užasu bez iskupljenja, drevnoj čovekovoj krivnji, za koju on mora platiti punu cijenu.“

A zatim ide nešto što mi je malo neprijatno, ali što je opet deo pravila igre ovoga žanra, pa piše:

„Mestimice bolji od Forsyth-a, uzbudljiviji od Stephena King-a, dinamičniji od Arthur Hailay-a, ovaj se najnoviji Pekićev roman čita bez predaha.“

No, kako kažem, to su pravila igre i tu se ne može ništa. Ovaj omot, kaže mi Goldstein, koji se ni njemu ne dopada, ipak će biti nešto bolji s obzirom da je ovo neka vrsta makete omota, sve će stvari u njemu biti jasnije, jer je i ovaj jedan od ovih natpisa lila nekom bojom, takođe prilično nejasan za čitanje.No ako omot i ne bude nešto bolji tu se ništa ne može uraditi.

Sama knjiga dosta dobro izgleda. Imam primedbe da je naslov sa mojim imenom zguran u vrh, ostavivši dobar deo omota knjige praznim. 200276366-001

 Sama knjiga je na dobrom papiru, korektno otkucana sa veoma malim brojem slovnih grešaka, ali zato ima jedna ozbiljna greška u crtežima, odnosno kako svaki deo započinje sa crtežima koji pokazuju dato stanje u karantinu, naime onoliko koliko se karantin širi, a u njemu stroga izolacija, taj crtež generalno jasan, ima nekoliko grešaka koje su vrlo ozbiljne.

Wednesday, November 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 

Borislav Pekić Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak) 

Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.

Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične.

Situacija je sad potpuno izmenjena. U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.

 Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam.

Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres.

Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza.

Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno. 08carryx

Ja ću dodati samo jedan detalj koji ima metaforično značenje, ali može imati i dramsku funkciju. Već na početku suđenja učinilo se sudiji, i on je zahtevao potpuni mir u sali, odnosno u gledalištu, jer je gledalište u tom trenutku kao gledalište suda, odnosno publika u sudu, on je čuo neko kuckanje.

Tuesday, November 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 
 Petak, 8. juli 1983. godine.
 „Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak) 

Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju.

Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.

Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje. 0307grec

 Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost.

Monday, November 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 8. juli 1983. godine.
Vršilac dužnosti“ – skica za dramu. 

Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.

 Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.

Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana. No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.

Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije:

„Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta. Nagrade će biti: jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“.

Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje. Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.

Veoma davna, više se i ne sećam, to je sigurno 25 godina prošlo od tada, na bazi koje sam napisao jedan sinopsis, imajući u vidu pre film, a sad shvatajući da ne samo tematika i zapravo ne uopšte tematika, već način mog prilaska toj temi i nije za film, i da je to jedna pozorišna predstava, poljskog tipa, poljskog teatra, kome sam ja jako sklon. Jedna naša verzija „Policajaca“ recimo.

Ta drama bi se zvala „Vršilac dužnosti“ i ja ću sada pokušati da je dosta nespretno ispričam. Ne koliko se sećam starog teksta, jer njega još moram da nađem, teksta sinopsisa, već kako sam ja tu dramu sada komponovao i načina na koji sam sada o njoj razmišljao. 0816grec
 To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.

Friday, November 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 7. juli 1983. godine.
Fundamentalno razočarenje i talenat. 

Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac. Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.

Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.

Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem, jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao

sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom, direktnim životom izvesnih junaka, iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije,

dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti u stvari ne zapravo strah nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok. saul_dav
 Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.

Thursday, November 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka.

 Jedan doprinos psihogenezi socijalističkog čoveka, ili kako bi se to nekad ružno kazalo – k pitanjima socijalističke psihogeneze. Kad sam poslednjeg puta bio u Beogradu sreo sam jednog svog starog poznanika, moglo bi se čak i reći povremeno prijatelja, čije ime trenutno nije važno, jer on predstavlja ne samo sebe i svoju vlastitu nevolju, nego čitav jedan krug ljudi na kojima se može ilustrovati psihogeneza socijalističkog čoveka u miru.

Kad sam se s njim sreo bila je primetna hladnoća sa kojom je sa mnom razgovarao. Ta hladnoća po sebi s obzirom na njegov temperament, na njegovu narav, na njegov opšti psihološki habitus i ne bi bila interesantna i ja je ne bih možda ni zapazio da nije bilo trenutaka, u nekim ranijim susretima, tokom godina, kad je on ispoljavao izvesnu toplinu, opet začuđujuću za tu vrstu ljudi i izvesnu naklonost prema meni.

Promene njegovog stava prema meni ja sam tokom vremena zapažao i mada sam načelno razmišljao već na tu temu, njega nikada nisam uzimao kao primer takvog ponašanja i ove psihogeneze o kojoj sada govorim. Prisećajući se naših susreta i okolnosti pod kojima su se odvijali, ja sam u razmišljanju o njemu uvek na njega stavljao akcenat i on me je interesovao nezavisno od svih ostalih okolnosti našeg života uzetog zajedno i posebno.

Međutim kada sam stavio sve te naše susrete u kontekst moje vlastite pozicije, onda sam video da postoji između njegovog ponašanja prema meni i moje pozicije u jugoslovenskom društvu jedna vrlo značajna korespondencija.

Kad god sam se ja nalazio u nestabilnim odnosima sa vlastima, ili sa delom vlasti ili kada se moje ime u kuloarima izgovaralo, odnosno o meni govorilo kao o čoveku koji se nalazi u sukobu sa nečim ili u nekoj neprilici, recimo nemam pasoš ili izjavio sam nešto što se mnogim ljudima nije svidelo, ili na putu sam da uradim nešto što se neće svideti, što će mene i moju okolinu dovesti u neugodan položaj, njegovo ponašanje prema meni je lagano se sleđivalo.

On je, ne kažem, izbegavao da se sa mnom susretne, takvih ljudi je naravno bilo, nego jednostavno našem tom susretu nije davao nikakvu prijateljsku boju i ničim nije okuražavao naše buduće susrete.

Kada se moj položaj popravljao, kad se o meni povoljno u novinama pisalo, kada bih ja dobijao neku nagradu, dakle pod svim okolnostima, da ne nabrajam, to bi se čitava jedna studija i trebala napisati ne samo mogla napisati, jer je ona značajna za razvoj takozvanog socijalističkog morala, taj čovek je menjao stav prema meni, tražio vezu sa mnom, korespondirao sa mnom i pokazivao jedan normalan odnos, nikada naročito topao, jer to je čovek koji to nije kadar, koji ima jednu vrstu samodiscipline, a ne ulazim niti imam nameru da ulazim u razloge njegovog opšteg ponašanja i tako se to menjalo.

 Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio.

Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.

Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg, danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje.

Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos. 7sgeorge

Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, ja sam skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale,

Wednesday, November 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 4. juli 1983. godine.
 Čari neizvesnosti u komunističkom feudalizmu. 

U posleratnoj eri cetralističkog komunističkog feudalizma, koga sa uspehom u svojim knjigama opisuje Milovan Đilas, jedan od bivših komunističkih feudalaca, nesreće su bile bar ujednačene. One su u jednom opštem jugoslovenskom geografskom i istorijskom prostoru emitirane uvek iz jednog središta sa dubokim smislom za kontrolu nad svim i svačim svuda bile manje više iste.

 Kada je nastupila decentralizacija tog feudalizma, ona je u prvom redu pored svojih sporednih produkata, od kojih su mnogi bili i dobri i povoljni za nas obične ljude, donela i osamostaljenje lokalnih feuda na sreskom, opštinskom, okružnom, i naravno republičkom nivou.

I sada te nesreće nisu više ujednačene i vama se može dogoditi da s jednom istom idejom, s jednom istom akcijom, s jednim istim činom, prođete dobro u jednom lokalnom feudu u drugom ostanete potpuno nezapaženi, a u trećem nastradate. TN-GhostlyAttendance32
 Sada se ovde kod nas pojavljuje jedna situacija koja u jednoj blažoj formi i na jednom razumljivijem nivou razlikuje razne države u okviru Severnoameričke unije. U jednoj državi možete zbog nečega biti kažnjeni, dok u drugoj državi te iste unije preko toga se prelazi bez zakonskih posledica.

Kod nas se to sada razvija na jednom drugom opasnijem nivou, jer i nesreće o kojima govorim uvek su kod nas dublje, nego što su tamo bar kad je reč o politici, ideologiji i toj vrsti ljudske delatnosti. Pita se sada čovek šta je bolje za preživljavanje, da li da možete računati u stvari unapred kako ćete proći ili da to ni u jednom slučaju nikad unapred ne znate.

Tuesday, November 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak) 

I posle toga sam pušten, te došao u Beograd. Ali i ovde je postojalo jedno sukcesivno prebacivanje na jedno mesto koje nisam spomenuo, a koje bi moglo da se naravno uz malo natezanja uporedi sa mojim odlascima na letovanje u Mojstranu, odnosno Dolu pri Ljubljani ili na naše primorje.

Svaki put kad sam prebacivan, gotovo svaki put kad sam prebacivan, iz jednog zatvora u drugi, ja sam morao proći kroz takozvanu Desetku, u Centralnom zatvoru. To je jedno mesto, tranzitno mesto, gde su se skupljali ljudi koji su dolazili sa raznih suđenja i odlazili na razna mesta za izdržavanje kazne.

Prilično neugodno mesto u prvom redu, naročito onda kada ste u njemu leti, odnosno kada je vrućina, a i zbog nesnošljive teskobe i nemogućih uslova za život. Srećom naravno sve je to uvek bilo vrlo kratko, s obzirom da je mesto bilo tranzitno. Dakle ta Desetka je bila neka vrsta mojih Kaštela u zatvoru, mojih slovenačkih letovanja.

Od tada prvi put duže živim u jednom gradu, u Beogradu od 1946. godine, odnosno od 1953. godine do sedamdesetih godina. Ali i tada ne u jednom stanu, živim najpre u jednom stanu u Malajničkoj 7, zatim se prebacujem u ujakov stan u Prote Mateje 20, zatim se ponovo pred odlazak za London vraćam u Malajničku ulicu, a potom i za London odlazim.

Ovde u Londonu moje seobe nisu bile tako intenzivne mada sam ipak postigao da se za deset, jedanaest godina preselim nekoliko puta. Najpre iz Boarding house u Vest Hempstedu, u svoju kuću St. Endrus Avenu u Vembliju, ispod Harou on the Hil, a potom odatle na Mazvel Hil, 4 Grand Avenju.

No i sada, sada kad je doneta odluka o povratku u Jugoslaviju, i sada me čeka, i sve je to vezano sa jednim nizom seoba, ovoga puta veoma neprijatno koncentrisanih.

Najpre treba prodati ovu kuću, zatim kupiti jedan stan u dobrom delu Čelzija, u centru Londona, gde bi živela naša ćerka, a mi imali svoje sobe, s obzirom da imamo nameru da izvesno vreme svake godine u Londonu provodimo, a onda se vratiti u Jugoslaviju opet u Malajničku 7,

ali ne zato da bi se tamo ostalo nego da bi se odatle pokušalo pronaći nešto na moru, na potezu između Cavtata i Dubrovnika, jednom potezu gde bih voleo da živim i konačno se, konačno se nadam se umiriti negde u 56. godini po prilici. returnma
 Nije nemoguće pretpostaviti, a oni književni istoričari koji polažu na uslove života, doživljaje, kao neke presedane u literaturi pojedinih pisaca, možda će i naći neke veze i korespondencije, nije nemoguće zapravo, da su te mnogobrojne seobe, to osećanje da nigde niste zauvek ni oduvek, da nemate šansu u stvari da nigde pustite korene i da ste prema tome bez ikakvog korena,

Saturday, November 04, 2017

ПЕКИЋ КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ

ПЕКИЋ КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ 

 Понедељак, 6. новембар у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 
Годишњице: Борислав Пекић (1930–1992) 
Пекић као драмски писац 
 Учествују: Весна Црепуљевић, Јелена Ковачевић, Дуња Бојчић, Марија Благојевић, Лазар Бојичић 
 Уређује и води Дејан Симоновић 

 Осветљавамо драмско стваралаштво Борислава Пекића. 

Пекић је плодан, значајан и награђиван драмски писац. Његов драмски опус укључује драме (неке од њих су извођене али не и објављене у штампаном издању): Цинцари или Корешподенција, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Обешењак, Тезеју, јеси ли убио Минотаура, У Едену, на истоку,

На лудом белом камену или Буђење вампира, Разарање говора, Чаробни кофер госпође Х или X + Y = 0, Чај у пет или Излет у златан град, Чисти и нечисти или Чудо у Јабнелу (из Времена чуда), Чудо у Гадари (из Времена чуда), Чудо у Јерусиламу (из Времена чуда), Лазар из Витаније (из Времена чуда), Жене са Сиона (из Времена чуда),

Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју, Рђав дан на Stock Excahngeu, Oбешењак, Rајнске задушнице, Ко је убио Lilly Schwarzkopf? , Ремек дело или Судбина уметника (део из Златног руна, том III), Нека се збуде писмо (по Времену чуда). Monk at the sea
 „Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је с ње допирао задах загореле масти, или су се на њој са ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника је у гледиште удувавала ледену промају вентилатора да нам дочара зиму.

Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичких режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота. Оно што ме је узбуђивало није био живот. Била је Имитација.

Friday, November 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe. 

Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,

Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme. Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo.

Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali. Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.

 Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja. Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.

Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore. No to je irelevantno sada.

Proveo sam znači tih četiri godine rata u Bavaništu i to je bilo jedno vreme u kojem se nisam selio i to samo zahvaljujući ratu, nismo se nigde selili. A pretpostavljam da nije bilo rata moj otac bi bio premešten za Beograd, otprilike u isto vreme u kome sam se obreo u Beogradu. Ali to nije bilo tako direktno.

Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već sam u Beogradu. Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.

 Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru. 033nevi
 Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Cinganliju ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu.

Thursday, November 02, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 29. juni 1983.godine. Četvrtak, 30. juni 1983. godine.
Besmislenost opšteg smisla. 

Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti. Podvesti dakle nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.

Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročito povoljne okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.

Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje.

Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života. Razum je dakle prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu. 2draught
 Traženje Boga je drugim rečima izraženo tražanje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.

U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakvog smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.