Friday, December 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
 Jesu li Englezi ljudi?(nastavak) 

Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu. Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja.

Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

 Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna.

Uostalom, siguran sam takođe, da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti.

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće. convertordieexcuseme_1

 Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino je zapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski, da spase komunizma.

A kad smo već kod praktičnosti, do đavola, ako se moj argument protivi mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom, time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan. Zamislite, recimo, da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

Thursday, December 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jesu li Englezi ljudi? 

Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja.

Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo.
Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja.

Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje, je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

 Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi su uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkog spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

 Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge. Trojan Horse
 Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj.

Wednesday, December 06, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIX

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
The Mad Death 

 Danas sam gledao poslednji deo serije u tri dela o pojavi besnila u Britaniji. Da je Bernard (Johnson) uradio svoj posao na vreme, da nije odugovlačio, da još uvek ne odugovlači, mogla je to možda biti moja serija. Ona ne bi bila bolja, ona bi bila samo drukčija. Ovu nalazim sjajnom. Bez mašte je, ali programska. Sva su glavna fakta tu, užas takođe.

Umetničke mašte ima samo mestimice, kao u sceni kada besni vučjak juri kroz evakuisanu robnu kuću, kad vojni kordon ubija odbegli čopor pasa, kad ti psi opkoljavaju jednu devojčicu i u scenama, furioznih, s halucinacijama. Man in Chains

 Pitam se da li bi mi pomoglo nešto da sam ovakvu seriju gledao pre pisanja svog Besnila. Ne verujem. Moj cilj je bio drukčiji, a tada i sredstva moraju biti druga.

Tuesday, December 05, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak) 

Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“.

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik.

To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja.

Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.

Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali neosporni i dugoročni. (...)“ themythofpalestinepart_1
 Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima.

Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.

Monday, December 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, II nastavak) 

 Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.

Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI. Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.

Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.

Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“. Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika.

Naravno tome se ne može ništa prigovoriti. Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.

Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“. Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.

Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe.

Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.

Pada mi na pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost, tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.

Naime, sasvim je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.

Poneki put sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija opšteg karaktera.

Ja lično mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga, da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu budem čitao. Disingenuous-Or-Simply-Igno

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

Saturday, December 02, 2017

POSETA NA BLOGU PREKO 1,000.000

POSETA NA PEKIĆEVOM BLOGU PREKO 1,000.000 

1.decembra ove godine poseta na blogu od početka objavljivanja Pekićevih tekstova prešao je cifru od MILION oposetilaca. To je veliki uspeh kako za Pekića tako i za posetioce koji su svojim vernim praćenjem ovog bloga doprineli daljem širenju njegovih misli, ideja i mudrosti. Mislim da je ovo nezapamćen uspeh, beskrajno se radujem i najiskrenije zahvaljujem svima. Nastavićemo svi zajedno da održimo tu vatru i napajamo se Pekićem.

Srdačan pozdrav Ljiljana Pekić
                                                           Fotografija Goranka Matić

Friday, December 01, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak)

A sada nekoliko posebnih komentara na neke posebne tačke ovoga što je citirano. Pretpostavljam, mada nisam siguran, da bi na tom sastanku o kome Đilas govori mogao učestvovati i Pavle Pekić koji je u ono vreme bio u visokim ešalonima OZNE, pa bih ga prilikom svoje posete Splitu ovoga leta o tome oprezno upitao, ukoliko on bude spreman uopšte da govori, jer do sada nikada nismo pokretali te stvari.

 Drugi momenat je interesantniji. Đilas kaže:

„Kao takvi smo pozvani Pijade i ja, mada zatvor i hapšenja nisu bili naša zaduženja.“

To je opšte poznato, ali ako to treba istovremeno da bude početak Đilasovih izvinjenja i odustajanje od personalnih odgovornosti u pojedinim odlukama, to neće biti dobro za knjigu, a ni za njegovu ličnost, za ocenu morala njegove ličnosti. Takvih momenata bilo je i u njegovoj prethodnoj knjizi iz rata i ja ću usput da pokušam da obratim pažnju na takve trenutke, ukoliko ih bude, ali da se takav jedan nagoveštaj oseća već u trećoj rečenici to je poprilično sumnjivo.

Poenta čitave stvari je u stvari glavna tema sastanka. A glavna tema sastanka je bila iznaći „zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor“, dakle to je izraz jedne hipokrizije, jedne izražene hipokrizije, takođe nasleđena iz ideoloških izvora, a i praktičnih izvora sovjetskog socijalizma, ali koji „neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju“, a ja bih dodao i uopšte u životu.

Tim povodom pronašao sam u „Našoj reči“ broj 347 za avgust i septembar 1983. godine jedan mali prilog koji glasi: „Kakav je bio predratni monarho-fašistički režim?“ Takst je sledeći:

 „Već je nedavno preminuli Rodoljub Čolaković u spomen na Mošu Pijade objavio u ’Borbi’ od 1. maja 1964. godine članak pod naslovom – ’Kako je prevođen Kapital u tamnici’. ’Kad smo pravili planove’“ ovde se citira Čolaković, „’kako da najracionalnije iskoristimo vrijeme, Moša je predložio da mu pomažem u prevođenju Marksovih dijela. Pod krajnje nepovoljnim uslovima prevodio je manje-više kriomice.’

Ali je ipak preveo celi Kapital. Dakle, mogao se prevoditi Kapital od Karla Marksa u monarho-fašističkim tamnicama. Sad nam ’Politika’ od 5. maja u rubrici ’Da li znate?’ saopštava i više od prevođenja Kapitala na robiji. ’Politika’ kaže: ’Politički osuđenici na robiji pre rata izdavali su mnoge listove. Glavni organizator bio je Moša Pijade.

Već 1931. godine u Mitrovici počeo je da izlazi „Komunist“ koji je posle 10 brojeva ukinut, pa se onda pojavio „Proleter“ na mađarskom jeziku. Kasnije se u Lepoglavi pokreće list „Okovani boljševik“ i nastavlja sa izlaženjem sve do prebacivanja grupe osuđenika u sremsko-mitrovačku kaznionu. Među novim listovima bili su „ZB“ – „Za boljševizaciju“ teoretsko informativni glasnik pisan rukom na srpsko-hrvatskom i slovenačkom jeziku.

Potom „Udarnik“ dnevnik sa aktuelnim informacijama iz partijskog života robijaša i događajima van kaznione. Poštom „NFS“ – „Narodni front slobode“ poluilegalni organ svih zatvorenika, ali pod kontrolom komunista. „IP“ – „Inostrani pregled“ sa napisima iz strane štampe. „Naučni almanah“ sa člancima o naučnim dostignućima. „Literarni almanah“ je bio kniževna tribina zatvorenika.

Moša je podizao duh zatvorenika i pomoću humora, pa su izdavana čak i tri humoristička lista: „Crvene makaze“, „Procjep“ i „Tank“. Svaka grupa zatvorenika imala je po sobama svoje „Zidne novine“’.
Perpetual-War
 Monarho-fašistička diktatura od 1931. i jeste bila diktatura, ali kako je bila monarho-fašistička kad je u njoj izlazio čak i list za boljševizaciju i postojao poluilegalni organ svih zatvorenika na robiji? Od živih koje ’Politika’ pominje da su sarađivali u ovim listovima, ostao je samo dr Radivoje Davidović.

Da li bi on mogao da napiše za ’Politiku’ u rubrici ’Da li znate?’ odgovore na sledeća pitanja: Koji su listovi izdavani posle ovog rata na robiji? Kakva je razlika između štampe na robiji u monarho-fašističkoj diktaturi od 1929. do 1934. godine i štampe na robiji iz vremena poratne narodne demokratije i samoupravnog demokratskog socijalizma od 1945. do 1983.?“

Thursday, November 30, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
 „Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) 

 Prekjuče mi je doneo gospodin Tošić tek izašlu knjigu Milovana Đilasa Vlast, verovatno kraj njegovih memoara. Knjigu je izdala „Naša reč“ u Londonu 1983. godine. Ona predstavlja za mene jedan vrlo važan izvor za rad na „Crvenim i Belim“ i Graditeljima od kojih se još uvek nisam sasvim odrekao, naročito od Graditelja, pa ću celu knjigu da pročitam sa komentarima. Najpre će slediti jedan citat s kojim u stvari knjiga počinje.

 „Bilo je to“, kaže Đilas, „ako me sećanje ne vara – u proleće 1946. godine. Na inicijativu Rankovića i njegovih pomoćnika iz bezbednosti, sazvan je sastanak posvećen podizanju novog zatvora u Beogradu. Nasleđeni zatvori su bili nepodobni u svakom pogledu. (...)

 Neophodnost novog zatvora se sama od sebe nametala i niko je nije osporavao. Isticani su i higijenski i humanitarni razlozi. Ali glavna tema sastanka je bila – zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor, ali koji neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju. (...)“ smoke_skull_gun
 Komentar. Ovakav izvanredan početak koji ide in medias res u sam centar suštine pitanja koja će se postaviti kroz celu knjigu, dokazuje da je u piscu Milovanu Đilasu možda izgubljen veći talenat za literaturu, nego što je dobijen njegovim učešćem u politici, kako u vremenu njegovih komunističkih tako i danas u vremenu njegovih demokratskih opredeljenja.

Ovakav početak ima ne samo indikativan značaj za celu knjigu, on je svakako vezan i sa piščevim uspomenama iz posleratne robije i predstavlja u stvari jedan kondenzovani odgovor na sva pitanja porazbacana u različitim oblastima i različitim vidovima politike koju tretira.

Wednesday, November 29, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. juli 1983. godine.
Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (III deo nastavak) 

Kad čovek čita kako su se komunisti držali pred svojim klasnim drugovima, pred svojom ideološkom sabraćom, pred ljudima svojih ideja i svojih osećanja, kada su sa njima dolazili u sukob i zbog toga bili proganjani, onda je sreća što ne postoji ideja kojoj zaista pripadam i koja bi mogla tom pripadnošću da me uceni. Can-We-Get-Over-It
 Iznad krovova na istoku uzdiže se šiljasti beli vrh jedne crkve sa krstom na vrhu. Na krovovima mnoštvo televizijskih antena, dimnjaka, a ispod toga jedan niz prozora, zamračenih okana iza kojih se ništa ne vidi. I tu iznad tih krovova lete golubovi i ti golubovi su jedino što je ovde prirodno, sve ostalo je veštačko.

Jedan redak leptir proleće baštom. Ovde u Londonu se leptiri inače veoma teško i retko viđaju. I on me podseća na insekte koji su mi pravili društvo po raznim ćelijama zatvora. Ja sam ih izgleda zaboravio i evo sada, posle toliko vremena, opet se sećam da i oni postoje. Dok su mi trebali mislio sam na njih, kad su prestali više me se ne tiču.

Tuesday, November 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. juli 1983. godine.
Obdelavaj svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (nastavak) 

Ne znam zašto sam se upravo sada setio toga da sam ja pušten iz zatvora na personalnu intervenciju ministra unutrašnjih poslova Rankovića? I zašto sam iz toga izveo sledeću definiciju: pretpostavljam da me zakoni štite od ljudi, a ne ljudi od zakona.

Sa smislom za umešno, neskladno, protivrečno, sa razvijenim osećanjem za razliku između onoga što nam se čini i onoga što jeste, teško je napraviti autentičan portret nekog čoveka, teško je ponekad kazati, ne samo istinu o njemu, najzad šta je istina, nego i pronaći u njemu ono što je bitno, a da to bitno bude istodobno i lepo.

Pogotovo je to teško onda, ako već za takvu osobu nismo vezani ličnim simpatijama ili što je još gore, ako nam je ta osoba učinila nešto nažao. Uzdići se iznad personalnih osećanja, iznad pamćenja zapravo u tim trenucima, je jedan domet koji bi morao da bude dostupan umetniku, ne kada on piše svoje fikcije, nego kada saopštava svoje uspomene.

Kad dajemo portret nekog čoveka koji nam je učinio nešto nažao i koga zbog toga ne trpimo ili koji nam ništa nije učinio nažao nama lično, ali našim prijateljima, i koga zbog toga opet ne trpimo, i koji nikome ništa nije nažao učinio od onih ljudi koje poznajemo, ali je to uradio u načelu, jednoj zajednici ili jednoj ideji koju poštujemo i zbog toga ga opet ne trpimo, mi ne raspolažemo s dovoljno materijala za sud.

 Jer mi nismo kadri da vidimo i one druge njegove osobine, koje u počinjenom zlu nisu došle do izražaja ili bile na izvestan način potisnute u određenom trenutku.

Dakle mi ne možemo biti nepristrasni, ne zato što to nećemo, nego zato što jednostavno ne raspolažemo građom za takvu nepristrasnost, čak i ako lične osobine za nju imamo. Onda se moramo osloniti na sud drugih, a ne isključivo na vlastiti sud.

Tako kad čitam uspomene izvesnih ljudi, ne samo političara, o ljudima iz svoje okoline sa kojima su oni bili u sukobu, često i opasnom sukobu, a nalazim procene, odnosno sudove koji ih pokazuju tu i tamo u lepoj boji, onda mi se čini da je to udovoljavanje opštijem jednom sudu, a ne nekom od svojih vlastitih sudova koji su se opreli netrpeljivosti. First-Public-Acco

Neka programska težnja za nepristrasnošću neminovno okiva i stil. Ja ne verujem da bi Krleža mogao biti tako prodorno snažan da je u sebi imao imalo pravog analitičkog duha i prave skepse, ne nekog bazičnog pesimizma, nego jednog konkretnog, na svakom primeru pokazane sposobnosti, da stvari posmatra sa svih strana. Nema zapravo ništa zavodljivije od nepravednosti.

Saturday, November 25, 2017

ПЕКИЋЕВА ДИСТОПИЈА/АНТИУТОПИЈА

ПЕКИЋЕВА ДИСТОПИЈА/АНТИУТОПИЈА 

 Понедељак, 27. новембар у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 
 Годишњице: Борислав Пекић (1930–1992) 

Пекићева дистопија/антиутопија 
 Учествују: Зорица Ђерговић Јоксимовић Бојан Јовић 
 Уређује и води Дејан Симоновић 

Улaз слободaн

 „У антрополошки епос увело ме је занимање за природу човека, за његову суштину, а изнад свега осећање да живим у туђем, наопаком, погрешном свету, цивилизацији која не саобраћа с аутентичним духом хуманитета, у историји која изгледа као људска али људска није, не само због својих промашаја него, па и више, због својих „успеха“.

Уловила ме је зебња, а тамо задржала хипотеза да је напредак – како је у нашој екстремно материјалистичкој, механичкој и аутоматизованој атлантској цивилизацији замишљен у просвећеним, позитивистичким умовима, планиран од свих доктрина реалне политике и оба, привидно противречна, а стварно онтолошки подударна генерална социоекономског смера, и реализован од њихових егзекутива – пут у неизбежну дегенерацију основних претпоставки правог људског живота. Monk at the sea
Најпре сам се плашио нуклеарног, микробиолошког, еколошког и одговарајућих апокалиптичних финала и томе страху посветио Беснило. Онда сам престао да се плашим краја цивилизације; ужаснуо сам се од њеног трајања, њеног тријумфа. Њен ми се спори живот чинио горим од брзе смрти.

(Све ово узети ваља с нешто соли – као литерарну радикализацију погледа који на духовном плану нису ни јасни, ни одлучни, ни дефинисани и које до конзистентног краја доводе једино строге нормативе изабраног књижевног жанра.)

Верујем да је 1999 мој последњи роман на ту тему. И стога је дихотоман: оптимистичан јер време схвата као вечно понављање архетипских садржаја; песимистичан јер су ти садржаји махом исти и неизвесни у погледу вредности. За већи оптимизам тренутно нисам способан. Зато три антрополошке књиге, мада настале другим редом, ваља читати као једну: од Беснила, преко Атлантиде до 1999.“

„Неспоразуми око Атлантиде без сумње ће се наставити све док траје наша потреба за једним бољим светом. Атлантида ће и постојати и неће постојати. Сви желимо да неког раја негде има, макар особно никад до њега не доспели. Поузданост да можемо доспети ако се потрудимо, довољна је да тај рај у својим сновима одржимо.“

Борислав Пекић

Friday, November 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 19. juli 1983. godine.
 Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (I deo.) 

Poslednjeg meseca radim skoro stalno u bašti u pripremi kuće za prodaju, a onda mi se rađaju neke ideje, neke šeme, neke mogućnosti, definicije, koje možda vredi zabeležiti zato da bi se jednom iskoristile. I sada se s vremena na vreme evo čuju psi, a njima su se i pridružili zvuci aviona koji s vremena na vreme nadleću Mazvel Hil.

Atmosfera je slična onoj na Hitrou u vreme akute, kada su se i javili prvi ljudi psi sa svojim lavežom, sa svojim urlicima, i svojim besnilom, a još uvek su poslednji avioni odletali sa aerodroma.

Antirinum je lepa biljka koja je po poreklu višegodišnja, ali se gaji kao jednogodišnja, otprilike kao i čovek. Po poreklu namenjena za sve sezone, ali jedva da odgovara jednoj. Da bi antirinum dobio svoj razbokoreni, pravi oblik potrebno je mladoj biljci kad je tri do četiri inča visoka, otkinuti glavu. Pitam se kad treba otkinuti glavu detetu, da bi od njega postao pravi čovek? Hoću da kažem šta se detetu mora dogoditi da bi se zaista uljudilo.

 Ono što Dobrica Ćosić zastupa je neka varijanta nacionalnog socijalizma, nacionalnog komunizma, razvodnjenog u tradiciji građanske demokratije, idealističke filosofije, jednog humanitarnog kulturološkog koncepta i jednog poluhrišćanstva, koje se ne priznaje, ali se u stvari propoveda.

Da bismo mi dospeli do ove varijante socijalizma potrebno bi bilo da se obavi još jedna 1948. godina, tačnije rečeno da se ona stara 1948. godina, konačno dovrši, jer ona nije dovršena, naš položaj u odnosu na Sovjetski Savez nije tamo gde bi morao biti, da je ona zaista dovršena, ali bi morala biti obavljena jedna nova, ovoga puta okrenuta prema boljševizmu, ukorenjenom u jugoslovenskim komunističkim kadrovima.

Ona prva još bi i mogla biti izvedena, ova druga jedva, a zapravo se pitam da li bi i ona prva mogla da bude obavljena, upravo zbog toga što zavisi od ove druge. Kada bi ova druga uspela, samim tim uspela bi i prva. Ona prva bez druge nikada neće. Not-In-The-Mood-For-Sanity2
 Svemirski ratovi najzad su se spustili u naše glavne ulice. Kažu da kompjuterske firme koje se bave izradom specijalnih kompjutera za dečije igre nailaze na sve veće teškoće u prodaji svojih proizvoda zbog toga što su potrošači pronašli da im je jeftinije da kupuju gotove programe tih igara, a zatim ih gledaju preko svojih domaćih televizora, nego da kupuju specijalne sisteme za to.

Thursday, November 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Nedelja, 17. juli 1983. godine.
San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža) nastavak

Ja sam se probudio, svestan u stvari odmah nakon toga da sam doživeo nuklearni udar i da se moje osećanje ne bi mnogo razlikovalo ni da je atomska bomba zaista pala. Pretpostavljam da je uzrok snu bio što sam juče Milu Gligorijeviću iz „NIN“-a davao intervju povodom mog romana Besnilo, u kome je reč o kremiranju Hitroa.

To kremiranje je pomenuto u izvesnim delovima i govori se o tom termonuklearnom napadu na Hitrou, i to je eto sad izazvalo jednu ovako užasavajuću sliku. Ovoga puta sa potpuno personalnim osećanjem nesreće. Magician

 Tek pri preslušavanju trake da bih nadovezao još jednu ideju koja mi je pala na pamet, vidim da je njen dobar deo pokriven u background-u lavežom pasa, pasa koji kao da su došli iz mog romana Besnilo. To su zapravo policijski psi u susedstvu koji u poslednje vreme nesnosno laju.

Wednesday, November 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 17. juli 1983. godine.
San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža) 

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena i ja takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema. Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana.

U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje. San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine.

Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima Severne Amerike i Atlantika. Povod tome je bio, što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

 Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio. Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i na koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih Država u Atlantiku. A onda je komentator izgubio nerve i uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku.

Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, kometator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“ Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini. Da Vinci Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište. Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Tuesday, November 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 16. juli 1983. godine.
Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata. 

Jutros sam razgovarao sa Milom Gligorijevićem, urednikom „NIN“-a povodom mog Besnila. Ugovoreni intervju dao sam diktiranjem jednom stenografu preko telefona. Ja sam prilično zadovoljan, jer imam utisak da on neće napraviti velike pogreške. I to bi bilo otprilike sve što sada sedeći, 11 je sati naveče, sve što mi se čini da je vredno bilo zabeležiti danas, ako odstranim sadržaj intervjua koji ću zabeležiti u dnevnik onda kada ili ako bude iduće subote izašao.

No istovremeno se pitam šta je zapravo dnevnik, šta je suštinski dnevnik i koji je dnevnik od svih varijanata najpotrebniji piscu, ne mislim na čitaoca. Da li je ikakav uopšte potreban i šta je opet s druge strane za onoga koji taj dnevnik bude čitao, ako ga iko bude čitao, važnije, ono što ja sad osećam ili ono što se meni sada dogodilo.

 Jer ovaj intervju, izvesan fakat davanja intervjua, čak i bez njegove sadržine, ne znači ništa i to bi onda bio metod s kojim se ispunjavaju dnevnici fakata.

Ali ako bih sada morao da opišem svoja osećanja u onom trenutku dok sam taj intervju davao, čak i ako odstranimo ono što sam između njegovog izgovaranja i njegove egzekucije osećao i mislio, ako dakle to pokušam da opišem, sve ono što sam osećao bilo je, u stvari, i čemu sam bio prisutan, bila je u stvari koncentracija da spoznam do koje je mere stenograf uhvatio moje reči i nije li možda negde pogrešio, i da u poslednjem trenutku u diktiranju ispravim izvesne greške koje su se mogle pojaviti. I sad, tek večeras, na primer, uočavam jednu u jednoj rečenici.

Ja sam analizirajući savremeni roman na Zapadu, specijalno u Engleskoj, govorio o njemu kao o romanu intelektualnih tema smeštenom uglavnom u homoseksualnim sredinama univerzitetskih centara Engleske, dodajući tome da je drugi deo tih romana opsednut viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i perverzije.

U onom trenutku nisam, čak ni Ljiljana koja je čitala taj moj intervju, odnosno nacrt za taj intervju, nije shvatila, da to može recimo da povredi neke moje intimne prijatelje koji su homoseksualci. Znači, ja sutra moram ponovno da nazovem, zapravo sutra ne mogu - sutra je nedelja, u ponedeljak ponovno da nazovem „NIN“ i da ovu malu rečenicu izbacim.

Ali to se ne može podvrći, u strogom smislu reči, pod moja dnevna osećanja. Pod ono što sam ja danas stvarno, unutar sebe, doživeo. I to u stvari jeste jedno osećanje izazvano jednim faktom, jednom pogreškom, u mom intervjuu. E sada, u onom momentu u kome taj fakat izlazi iz života i postaje moja generalizacija, za mene postaje zanimljiv za analizu.

Tada taj dnevnik postaje dnevnik refleksija, kad ulazi u njegovu treću varijantu, koja je meni najbliža. Fakat koji dovodi do refleksije, po neki put naravno i osećanje koje dovodi do refleksije, ali ne ona samorazarajuća samoispovest, introspekcija, koja zamenjuje u stvari život analizom života, odnosno zamenjuje stvarno osećanje analizom tog osećanja.

 Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku? Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske priorde, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa. Monk at the sea

 U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti. Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi.