Friday, October 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 12. oktobar 1983. godine.
XI nastavak komentara Milovana Đilasa „Vlast“. 

Strana 172. Objašnjavajući i opisujući slučaj pogibije načelnika generalštaba Jugoslovenske armije Arse Jovanovića, kao razloge za pristajanje Jovanovićevo uz Sovjetski Savez između ostaloga navodi Đilas i sledeće mogućnosti.

 „(...) Arsu su, „kaže, „za vreme školovanja u Moskvi, sovjetski organi podmetnuli devetnaestogodišnju devojku, kćer generala – stvarnog ili izmišljenog, (...). Obzirom da je Arso imao dobar brak, i obzirom da je kod nas u partiji još preovladavalo moralno čistunstvo, to je kod Arsa moglo da produbi demoralizaciju i otpadništvo. (...)“ 033nevi
 Drugi razlog vidi, i naziva ga dubljim, Đilas u divljenju Jovanovićevom prema Crvenoj armiji. Ovaj prvi razlog smatram apsurdnim, jer on bi zapravo trebalo da odvoji Jovanovića od Sovjetskog Saveza, a nikako da ga sa njim poveže.

Pominjem ovaj momenat samo kao ilustraciju izvesne nespretnosti i nesigurnosti Đilasove u rukovanju psihološkim motivacijama, ali preneto na literaturu s kojom se Đilas intenzivno bavio, to može stvoriti samo neubedljive i nemotivisane junake.

Thursday, October 19, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 10. oktobar 1983. godine.
„Obešenjak“ („Borba“ 13. septembar 1983.) 

Od „Pres-kliping“- a dobijam isečak „Borbe“ od 13. septembra 1983. godine pod naslovom „Kad zgasnu vatre Bagdale“ između ostaloga ovde se nalazi jedan odlomak koji se odnosi na aferu oko mog „Obešenjaka“. Jedan podatak koji je za mene potpuno nov. Odlomak glasi:

„(...) Pozorište se jednom svojom predstavom našlo u žiži. Reč je o Pekićevoj drami „Obešenjak“ koji je postavio mladi reditelj Nebojša Bradić. Nekoliko dana pred premijeru neko se od kruševačkih ’uglednika’ setio da je autor ’sumnjiv’, jer živi u inostranstvu.

Drugi su primetili da tekst ima problematičnih aluzija i premijera je odložena. To je bila dobra reklama za „Obešenjaka“, pa su obe predstave koje su bile na repertoaru do letnjega raspusta rasprodate. Toliko interesovanje se u Kruševcu ne pamti. Još jednom je „Obešenjak“ bio tema prvog reda.

Kad je odlučeno o tome koja će predstava reprezentovati Kruševačko pozorište na Susretima „Joakim Vujić“ umetničko veće i više glumaca izjasnili su se za „Obešenjaka“, ali tadašnji vršilac dužnosti upravnika Ljiljana Đoković-Simonović jednostavno je odlučila da se za Susret odredi predstava „Pokondirena tikva“ koja se uzgred da napomenemo nije proslavila. (...)“ imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
 Nov podatak za mene je da je u ovu igru bila ubačena i ideja o mom boravku u inostranstvu kao optužba, odnosno kao osnova za sumnjičenje.

Wednesday, October 18, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 9. oktobar 1983. godine.
Pisac „Lolite“ i pisac „Karamazovih“ 
 (Povodom jednog ogleda Nabokova o Dostojevskom i „Književnosti“ 8/9 za 1983.) 

Nabokov i Dostojevski. Čitam u „Književnosti“ 8/9 za 1983. godinu Nabokovljeve mrzovoljne misli o Dostojevskom. Vratiću se na njih, ali dok čitam najpre sa zgražanjem, zatim otporom, pa besom, sve dok preko otrežnjenja ne dolazim do smeha, ne prezirnog, i taj stadijum je već prošao, već onog s kojim potpomažemo klovna u cirkusu, ne mogu dakle da se ne otresem jedne reči - Lolita.

Na pomen Dostojevskog kako kad, padaju mi na pamet Zli dusi, Karamazovi, Idiot, Zapisi iz mrtvog doma, Zločin i kazna, a ime Nabokov uvek samo Lolita. returnma
 Neka ovo posluži kao predujam jednom budućem komentaru ovih Nabokovljevih predavanja kao i jednom dodatku ovim mislima što ga je napravio Antoni Bardžes u „Obzerveru“.

Tuesday, October 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“. 

Strana 164. i 165. karakteristična je za ambivalenciju koja još uvek vlada u Đilasovom duhu. Ona se uglavnom odnosi na reakcije naroda na raskid sa Sovjetskim Savezom.

 „(...) Bio je to, „ kaže Đilas, „napad na osnove, na istorijske tekovine kojima su već zaživeli nova jugoslovenska država i narodi Jugoslavije. Radilo se o državnoj nezavisnosti i svom samostalnom unutrašnjem razvitku. (...)

Nekomunist, odnosno običan jugoslovenski građanin, nije imao dilema i čitav spor je za njega bio takoreći prirodan, a pogotovu prihvatljiv, makar grozio i sovjetskom intervencijom. Pritisci i vojne intervencije velikih protiv malih ’neizbežno’, stoletno su stanje – pogotovu na Balkanu. (...)“

Ovi redovi nesumnjivo zaslužuju jednu svestraniju analizu, ali se ona može sumirati u sledeću konstataciju. Ni sada 1983. godine, kada knjiga izlazi, dakle u godinama kada je ona pisana, Đilas neće da, u podršci koji su jugoslovenski narodi dali komunistima, vidi zapravo antikomunizam, nego vidi nekakav balkanski patriotizam i borbu za nezavisnost Jugoslavije.

 Čak ni sada posle toliko vlastitog iskustva i navodne duboke duhovne promene, neće Đilas da prizna ništa što bi na izvestan način smanjilo, odnosno dezavuisalo njegove romantične predstave o vlastitoj revolucionarnoj prošlosti, pa kada je i ona već dovedena u sumnju nakupljenim iskustvima sa vlasti, taj jugoslovenski narod ili bar jedan njegov deo o kome ne govori Đilas kako bi trebalo govoriti, nije pristao uz jugoslovenske komuniste, on je bio samo protiv ruskih komunista. 033nevi
 Đilas o istorijskim tekovinama govori ne kao o tekovinama partije, nego kao o tekovinama čitavog naroda čija je većina bila protivu komunista i učestvovala protivu komunista u građanskom ratu.

Kad bi Đilasova fraza bila istorijski opravdana i ispravna, kad bi se zasnivala na faktima onda te istorijske tekovine, proistekle iz borbe partije za vlast, pripadala bi zaista narodu i narod ne bi imao razloga za svoj antikomunizam, koji danas dolazi sve više do izražaja uprkos moralnom preobratu, uprkos 40 godina moralne kasapnice koja je u Jugoslaviji izvedena.

Monday, October 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“. 

Na strani 147. opisujući Titovu ogorčenost na prosovjetsko držanje Žujovića, na Plenum koji je održan povodom pisama Boljševičke partije i Staljina, Đilas kaže:

„(...) To je poticalo iz Titove lične crte da objektivne procese doživljava kao lične udese – i obratno – da lične situacije i raspoloženja objektivizira, tretira kao probleme partije i države. (...)“

Nalazim da je ovaj komentar vrlo ispravan i da pogađa suštinu svih tirana i svih diktatora, ne samo Tita. Svi oni smatraju istoriju samo proširenjem svoje personalne istorije, a ovu svoju personalnu istoriju samo delom i to često bitnim opšte istorije.

Strana 148. U nastavku Plenuma kaže Đilas:

„(...) Tito je uzviknuo, ustajući: Naša revolucija ne jede svoju djecu! Djeca naše revolucije su poštena ... – To klicanje je delovalo uzbudljivo i uverljivo, iako je, mada Tito toga nije bio svestan, baš tada, tim odvajanjem od Ruske revolucije i sovjetskog vođstva, koji su se pokazali nenasiti u gutanju svoje dece, i jugoslovenska revolucija navestila gutanje svoje dece. (...)“ thenewyorktimesblowback
 Uopšte uzevši način na koji su se njegovi bivši drugovi ponašali prema njemu, čim je izdvojio svoje mišljenje, makar oni u ovom trenutku i bili u pravu, a Žujović na pogrešnoj strani, veoma liči na ponašanje i tretman koji je Đilas doživeo na svom onom, tragičnom za njega,

Plenumu 1953. godine. Isto nerazumevanje, isto odbacivanje svake izdvojenosti, svakog slobodnog mišljenja, ista mržnja, isti cinizam, ista brutalnost u prekidu odnosa. A lično Đilas je sa istim žarom, istom nemilosrdnošću dobacivao Žujoviću, kao što su dobacivali na Plenumu 1953. – njemu.

Friday, October 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“. 

Citat na strani 119. predstavlja u stvari nacionalnu izdaju. Izdaju interesa u prvom redu srpskog naroda. On glasi:

„(...) Takav ekonomski, za Jugoslaviju skup i nepravičan odnos,“ misli se na odnos između Jugoslavije i Albanije i pomoć koju su Jugosloveni Albancima ukazivali nakon rata, „bio je moguć jedino zbog toga što su i jugoslovenski i albanski vrhovi stajali, već od rata, na gledištu da obe zemlje treba da se ujedine. Albanija bi postala sedma jugoslovenska republika, pa bi se njoj priključila i oblast Kosova i Metohije, naseljena većinom Albancima. (...)“

Srbija bi, dakle, trebala da plati to prisajedinjenje, i to novo cepanje Srbije, među mnogima koja su obavljena posle rata, bilo je potpuno u skladu sa stavom Kominterne o razbijanju srpskog centralističkog položaja na Balkanu.

Još jedna protivurečnost – na strani 118. piše:

„(...) Koliko je meni poznato i koliko mogu da saznam iz jugoslovenskih objavljenih materijala, ekonomski odnosi između Jugoslavije i Albanije samo spolja liče na odnose između Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja. I u jednom i u drugom slučaju, na primer, uspostavljaju se mešovita društva. Ali Jugoslavija je – kad se sve uzme – više davala nego što je dobijala iz Albanije. (...)“

Na strani 120. međutim piše:

 „(...) Ja sam tada – ne sećam se kojim povodom – susreo Naku Spira. On je otvoreno, navodeći cifre, ali bez mržnje i ogorčenja, isticao da ekonomski odnosi, kakvi su dotad projektovani, nisu za Albaniju ni dobri ni pravedni. (...)“

Iz ovog drugog citata proizilazi da su Albanci s pravom se žalili na sadržinu ekonomskih odnosa sa Jugoslavijom. Po ovome izlazi ona ista sadržina koja je nas oneraspoložavala kad su u pitanju bila jugoslovensko-sovjetska mešovita društva. wearealljewsnowpartii
 Na strani 144. u rečenici:

 „(...) Dani su proticali u napetom isčekivanju – u očekivanju sovjetskog odgovora na Titovo pismo, u polemikama sa ’imperijalistima’ oko Trsta i mira, u žestokim napadima zapadne štampe na nas zbog tobožnjeg gomilanja naših trupa prema Italiji i našeg ’mešanja’ u građanski rat u Grčkoj. (...)“

 Da li prema tome Đilas još uvek misli i tvrdi da našeg mešanja u građanski rat u Grčkoj nije bilo?

Thursday, October 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“. 

Strana 112. Na zasedanju Komunističkih partija istočnih zemalja, Francuske i Italije, u Poljskoj, Kardelj je, dok je Gomulka izlagao ideju poljskog puta u socijalizam, glasno primetio: „Poljski put u socijalizam, a oslobodila ih Crvena armija!“

To implicira da je Jugoslaviju oslobodila Narodno-oslobodilačka vojska, a ne Crvena armija. Tvrditi tako nešto značilo bi u stvari kazati da bi Narodno-oslobodilačka vojska oslobodila Jugoslaviju i bez sovjetske pomoći, odnosno bez Crvene armije. Ne treba nikako zaboraviti da je u trenutku tog tzv. oslobođenja,

Crvena armija bila na granicama Jugoslavije i to nije bila samo psihološka već i bitna strategijska okolnost s obzirom na promenu i dislokaciju nemačkih trupa na Balkanu i pokušaj da se spreči otcepljivanje trupa u Grčkoj, da je sve to bilo onaj osnovni uslov koji je omogućio partizanima da učestvuju u oslobođenju Jugoslavije onako bitno kako su učestvovali.

 Crvena armija nije oslobodila Jugoslaviju, ali bez nje to oslobođenje ne bi moglo ovako da izgleda,

Na strani 116. i 117. zapažam jednu protivurečnost. Na strani 116. Đilas kaže:

 „(...) Ali taj plan,“ misli se na prvi Petogodišnji plan, „ (...) bio je ne samo prenapregnut, nego i nerealan u svim svojim postavkama. Bio je sračunat i na obimnu pomoć Sovjetskog Saveta, mada nam tu pomoć niko nije bio obećao. (...)“

Zatim na 117. i 118 kaže se nešto sasvim suprotno:

„(...) Naše insistiranje na ostvarivanju tog plana, odnosno na brzoj industrijalizaciji i modernizaciji, sovjetski predstavnici su pothranjivali varljvim obećanjima. (...)“ theyknownotwhattheysay
 Protivrečnost možda nestaje ako se shvati, da obećanja ruska nisu prethodila donošenju plana, nego su sledila njegovom donošenju. Dakle, Rusi ništa nisu obećali pre nego što Jugosloveni već nisu doneli svoj obiman i nerealan plan industrijalizacije i modernizacije.

Protivrečnost, međutim, ostaje, ako je Petogodišnji plan donet posle razgovora između Tita i Staljina u junu 1946. godine o kome govori na 118. strani Đilas i naglašava da se iz tih razgovora moglo zaključiti da će sovjetska pomoć biti obilata i svestrana.

Wednesday, October 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 5. oktobar 1983. godine.
Stvaralačko čitanje. (Za esej „Umetnost i stvarnost“.) 

Već mesecima osim dnevnika ništa ne pišem. Misao postaje suva, jednolična, bajata. Okreće se uvek oko istih tema. Lišena je istraživačkog dara, inspiracije, rafinmana, istančanosti. Dokazuje, ne ispituje. Očigledno ja, bar kod mene, da ona zahteva izvesno posredovanje.

Stvarnost je ne provocira u punoj meri. U puni pogon stavlja je tek misao o stvarnosti, vlastita ili tuđa. Kadgod primoran pisanjem o stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine. tomdelay
 Bez književnog rada klizi po površini i monotono ponavlja već nađene modele. Čitanje se onda pokazuje kao spasonosna zamena, ali uvek treba da prođe izvesno vreme dok to čitanje ne postane stvaralačko.

Tuesday, October 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“. 

Strana 78:

 „Oko Tita se od početka kristališe sukob sa Sovjetskim Savezom. I to ne samo zbog Titove vodeće i središne uloge, nego i zbog autoritarnih liderskih svojstava jugoslovenskog komunizma, koja su u biti istovetna sa sovjetskim komunizmom. (...)“

Mislim da je Đilas ispravno uočio prave i početne razloge razilaska sa Sovjetskim Savezom kome su kasnije pridodati drugi ideološki, odnosno iz koga su neizbežno proistekle druge promene, odnosno razlike. Ova prvobitna razlika koja se bazira na istovetnosti oba liderska komunizma morala je uroditi i drugim razlikama, spontanim razilaženjem i na planu unutrašnje politike i na planu spoljne politike i u svim ostalim oblastima državnog i partijskog života.

 Na istoj strani broj 78. govoreći o prvom momentu javnijeg razilaženja sa Sovjetskim Savezom i vezujući ga za 1945. godinu, kada smo izgubili Trst, za koji smo se nadali da će biti pridodat Jugoslaviji i kada je Sovjetski Savez izdao Jugoslaviju, odbivši da se založi za njena gledišta u pogledu Trsta, Đilas navodi jedan pasus iz Titovog govora u Ljubljani od 27. maja 1945. godine, gde Tito kaže da:

„(...) mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za potkusurivanje, mi nećemo da nas mešaju u neku politiku interesnih sfera. (...)“

Sve partije vezane za Kominternu uvek su za Sovjetski Savez bile moneta za potkusurivanje i istorija Kominterne pokazuje u svakom trenutku do koje mere je Sovjetski Savez smatrao te tzv. bratske partije tom monetom i do koje mere ih je upotrebljavao kao monetu.

Situacija se, međutim, sada menja. Tito i jugoslovensko vođstvo Jugoslaviju više ne osećaju kao jedan posed koji treba osvojiti, oko koga treba taktizirati i zbog koga treba praviti ustupke nekome koji će vam pomoći da do njega dođete, oni taj posed već imaju i pošto u njemu gledaju posed, u Trstu gledaju profit od rata, koji im je nepravedno oduzet.

U toj borbi za profit glavni poslovni partner pokazao se nepouzdanim i izdao svog najvernijeg saveznika. Tito izražava to ogorčenje, ogorčenje posednika kome je novi posed izmakao. Jugoslovenska partija koja je to uvek bila, najedan put više neće da bude moneta za potkusurivanje.

Strana 84. Đilas kaže:

„(...) Politbiro, u koji je Hebrang s drugima bio kooptiran, sastajao se retko, sve ređe. Tito je sve rešavao sam ili sa zaduženim drugom, eventualno sa predratnim ’svojim’ članovima Politbiroa u kome smo bili Kardelj, Ranković i ja. (...)“

Time Đilas priznaje da je ovakav uži krug oko Tita, zajedno sa Titom i sa njim, Đilasom, u prvom redu odgovoran za sve ono što se od 1945. godine do razlaza sa partijom događalo u Jugoslaviji. united93
 Strana 92. Đilas govori o svojoj poseti Albaniji i kaže:

„(...) Albanci su se tada u svemu pretežno orijentisali na Jugoslovene. Bilo je, čak, i nezvaničnih razgovora o tome da se Albanija, kao jedinica buduće balkanske federacije, ujedini s Jugoslavijom, pa da joj se tada prisajedini i Kosovo. (...)“

Monday, October 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
 IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“. 

Na strani 76. Đilas kaže:

„(...) Naša propaganda se razlikovala od sovjetske, mada se u mnogo čemu ugledala na sovjetsku i u svemu podržavala Sovjetski Savez. Intonacija je bila upadljivo drukčija, svežija i borbenija. Ta spoljna, naizgled ne bitna različnost, prikrivala je – a da mi, u početku, nismo toga bili ni svesni – drukčije, čak suprotne napore. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno da smatram ovu konstataciju preteranom. Verovatno je ta propaganda bila nešto drukčija, mada bi bilo dosta vremena potrebno za analizu i izvlačenje takvih zaključaka iz naše štampe, ali to pustimo.

Razlog tome je svakako bio u tome što je Sovjetski Savez već završio proces birokratizacije, dogmatizacije, šematizacije i okoštavanja, dok se kod nas taj proces tek odvijao velikom brzinom u tempu, ali ipak tek odvijao i nešto svežeg mesa ipak je ostalo na skeletu boljševičke dogme. U Sovjetskom Savezu standardizacija pogleda na svet odavno je već bila završena i u dejstvu, a kod nas je bila tek u začetku. indangerofcomplicity

Drukčija intonacija naše propagande, ako je postojala i njena svežina ako je bilo, poticala je uglavnom od njene nesavršenosti, od njene udaljenosti od boljševičkih standarda. Ona dakle u suštini nije bila življa, ni slobodnija, ona je bila samo nespretnija u odnosu na boljševičke standarde i formule. Išlo se prema modelu koji se smatrao savršenim, ali se od njega još bilo daleko.

Friday, October 06, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 4. oktobar 1983. godine.
IX nastavak komentara Đilasove „Vlasti“. 

Na strani 73. on piše:

„(...) Zapadna štampa nas je nazivala ’satelitom broj 1’. Ja sam se gadio, u polemici, nad takvim tretiranjem: doista, nismo se takvima osećali niti to bili. (...)“

To što se oni takvima nisu osećali to je jedno pitanje, to što Đilas tvrdi da oni to uistini i nisu bili, to je drugo. Ni jedna ni druga izjava ne može stajati. Oni se nisu osećali satelitima Sovjetskog Saveza samo u tom smislu što su taj pojam drukčije tumačili, što su pod njim podrazumevali saradnju sa velikim bratskim Sovjetskim Savezom, ali ni najmanje ne stoji da de facto to nisu bili, jer je, a Đilas će to kasnije i sam priznati već na strani 76, njihova spoljna politika bila kopija spoljne politike Sovjetskog Saveza, a njihova unutrašnja politika pokušaj te kopije nešto prilagođena našim prilikama.

Na strani 74. govoreći o radu obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza Đilas kaže, da su Rusi „obrađivali“ bezmalo samo komuniste. Potpuno je prirodno ako se na to nadoveže na istoj strani 74. jedna druga opaska.

 „(...) U predratnom periodu,“ kaže Đilas, „nijedan dobar komunista ne samo što ne bi bio u dilemi, nego bi smatrao za čast da radi za sovjetsku obaveštajnu službu. (...)“ notwithoutmydaughter
 Prirodno je onda da mnogi komunisti nisu videli razliku između saradnje sa ruskom obaveštajnom službom u okvirima jednog neprijateljskog, antagonog, kapitalističkog sistema i rada pod njom i sa njom u svom vlastitom sistemu u zemlji koju su oni sada smatrali oslobođenom.

Thursday, October 05, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 3. oktobar 1983. godine.
Politika – nauka o posledicama grešaka. 

Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu i na prvi pogled to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla. U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica. saul_dav
 U načelu dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do jedne istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da je sami ne izazovemo, a bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće. Ako je politika dakle ikakva nauka to je nauka o posledicama koje se kasnije u istoriografiji, post factum, iskazuju kao uzroci.

Wednesday, October 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXVI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Nedelja 2. oktobar 1983. godine.
Rad kao posed.

Ako građansku klasu obeležava u prvom redu posednički instinkt u razvojnoj formi, i u ekonomsko-sociološkoj formi je duh profita, onda je ona neuništiva. Jer to je instinkt izveden iz temelja naše materijalističke civilizacije. Samo ono što je duhovno, može biti svačije i univerzalno. Ono što je materijalno teži pripadnosti.

Materijalistička civilizacija tako se pokazuje i u svom kapitalističkom i u svom socijalističkom vidu, odnosno prividu, kao neizbežno posednička, pa prema tome i „građanska“. Pojedinačan rad bi morao pripadati svima, da ne bi ostao posednički, odnosno građanski.

Pri tome se naravno misli na rezultate toga rada, odnosno na proizvode toga rada. Teza o radu kao ličnom posedu načelno je jednako neproduktivna kao i teza o neradu kao profitu.
Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi naše materijalističke civilizacije. Onaj ko bilo šta radi samo da bi živeo i što bolje živeo, ima posednički instinkt ma bio i đubretar, onaj koji nešto radi bez obzira kako živeo, nema ga.

 I u toj razlici između stvaralačkog odnosno zaista produktivnog rada i neproduktivnog rada, ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.

Tuesday, October 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“. (i dalje)

Dodajem ovde da ovoj knjizi očevidno nedostaje jedna radikalna stilska redakcija, jer mnoge formulacije su nespretne. Ja ne znam da li su postale žrtvom štamparskih pogrešaka ili nebrižljivosti u samom pisanju, ali jedna lektura bi očevidno knjizi dobrodošla, jedna ozbiljna lektura, ukratko knjiga je mestimično rđavo pisana. Tome je najbolja ilustracija jedan citat sa strane 65. On glasi:

„(...) Ali mada sam učestvovao, kadkada, u reprezentativnim lovovima i lovovima vrhuške, mene su u lov povukli nemiri i prigušena negodovanja – onaj sukob u meni između stvarne i željene stvarnosti. Ili je to bila i čežnja ka duhovnosti, ka doživljavanju i građenju svog sveta ideja i literature? (...)“

Prvi put čujem da bi nekoga u lov, u jedno organizovano ubijanje živih bića, vukla težnja za duhovnosti. Pasus niže nalazimo jedno dodatno objašnjenje. „(...)

Ne znam kako čovek dolazi do ideja i do umetničkih motiva. To se slaže iz sećanja, iz zapažanja, razgovora i sanjarija. Meni se to, uveren sam, najčešće događalo u lovu – najspontanije i najplodnije u lovu na pastrmke – ... (...)“ wearealljewsnowpartii

 Eh, kad čovek čita literaturu Đilasovu dolazi do uverenja da bi možda ona bila bolja da je išao u lov na nosoroge. Pastrmke su očevidno bile nedovoljna inspiracija.

 I najzad kraj ovog besmislenog i neverovatnog pasusa.

„(...) Lov,“ kaže Đilas, „pecanje pastrmki, nije moja neizbežna strast, a pogotovu nije moja sudbina. (...)“

A kod koga su postale sudbina Milovane? Gde su to pastrmke uzdignute na nivo metafizičkog uslova?

Monday, October 02, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
VIII nastavak komentara memoara Milovana Đilas pod naslovom „Vlast“. 

Strana 62. Govoreći o procesu, postepenom i gotovo neprimetnom otuđivanju od ideje i njenih nosilaca, koji je išao paralelno sa prvim sumnjama i kritičkim primedbama na Sovjetski Savez, Đilas kaže:

„(...) To mutno unutrašnje negodovanje se uobličavalo u bolnoj i neugasivoj žudnji za literarnim, za beletrističkim stvaralaštvom. Smatram da to nije bilo samo bekstvo od politike i političke stvarnosti, nego i stvarno htenje – bez obzira koliki je moj talenat stvarno bio – ka iskazivanju samog sebe. Ali da je u tome bilo i mutnih, nedozrelih i nesvesnih nastojanja za odvajanjem i ’osamostaljivanjem’, u to nimalo ne sumnjam. (...)“

Pretpostavljam zapravo da je pokušaj bekstva Đilasovog u literaturu, koji je predupredio, nakon jednog razgovora – Tito, u stvari bila njegova potajna želja za jednom slobodnijom zonom duhovne aktivnosti od one u kojoj je nevoljno trenutno radio. Pitam se da li bi čovek mogao postaviti i sledeću hipotezu.

Da je to bio nesvestan strah od sukoba, za koji je negde u najdubljim i nesvesnim dubinama svog bića on predosećao da će doći, pa bi u tom slučaju bekstvo u literaturu odložilo taj sukob, ili bi ga prenelo na jedan teren u kome on ne bi bio tako ličan i tako politički. Tačnije, možda, tako javan, a ostao da bude ličan i na taj način izgubio svoju opasnu političku boju. grapesofwrathrevisited
 Strana 63, 64.:

„(...) Uistinu mi se nije sviđala banalnost, vulgarnost te nove vlasti. Sve je ličilo na vlast kao bilo koja druga, a još očitijim i odurnijim samovoljama i besavesnostima. I mada sam to sve video, u sebi i usputno na to negodovao, sve sam pravdao privremenošću i idealom budućeg, besklasnog društva. Cepao sam se tako na emotivnog nezadovoljnika i na utoliko upornijeg, žešćeg zatočnika idealne, idealizovane budućnosti. (...)“

I naravno, kao što je to prirodno u takvim slučajevima kao alibi i kao jedini metod kojim se može iz te dihotomije izaći, Đilas se u toj žestokoj borbi za idealnu budućnost nije okrenuo ni borio protiv onih koji su se udaljavali, protiv onih koji su imali privilegija i time izdali svoje ideale, već protivu onih koji su već bili pobeđeni, onih koji su pripadali prošlosti.