Wednesday, December 12, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

NAČELA 

Budući da su načela idealna i obrazovana bez ikakvih uslova, osim u duhu, koji im je tvorački sklon, pa prema tome i nepodoban da im se iskreno suprotstavi, ona se razvijaju slobodno i bez kompromisa, usavršavajući svoje forme nezavisno od bilo kakve stvarnosti. Većina filosofskih definicija potvrđuje ovu situaciju.

Stožerne ideje misaonih sistema mahom su logičke radikalizacije bez ikakve ili sa vrlo malo veze sa realnim iskustvom.
  Kako upokojiti vampira

 Načela su jedno, praksis sasvim drugo. Kako onda poštovati zakone, koji se donose izneveravanjem tih načela? Kako svoje potomstvo vaspitavati u poštovanju ikakvog zakona?
 Život na ledu 1983/84 

 Načela se grozim – načela su svetu donela više nesreće od svake epidemije, uključujući bubonsku kugu i najezde varvara.
 Korespondencija kao život I 

 Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere.
 Stope u pesku 

 NADA 

 Večnost jedne situacije oduzima nadu. Odsustvo nade kali ljude.
 Kako upokojiti vampira 

 Samo ljudi bez nade kadri su nadu da donesu.
 Život na ledu 1983/84 Goya
NAGRADA 

 S nagradama je uvek muka. Muka bez njih, muka sa njima. Dok je ne dobijete, jer vam nešto i znači, premda to ni sebi ne priznajete, pogotovu da vam znači mnogo; kad je najzad dobijete, onda tvrdite da vam do nje nije stalo. Od licemerja kad tvrdite da vam mnogo znače, gore je samo ono s kojim se hvalite da vam ne znače ništa.
 Zlatno doba dijaloga 

NAPREDAK 

 Nekada je ropstvo postojalo radi koristi, neposredne svrhe i za dobro gospodara; danas se svako porobljavanje vrši u ime ideala, vrlo udaljenih ciljeva i za dobro porobljenih. I premda su motivi savremenih robovanja nesumnjivo etičniji nego što su bili u doba Tutankamona ili Nerona, možemo li ih zaista smatrati naprednim?
 *****
Ako tvrdimo da naša znanja stalno napreduju, naći ćemo se u neprilici budemo li zapitani: u odnosu na šta? Ne može se znati više, tamo gde se nikad neće moći znati sve. Ukoliko prihvatimo da postojimo u beskonačnosti, prihvatili smo i nemogućnost napretka, jer se u odnosu na nešto što nema kraja ne može napredovati. U odnosu na to, ostaćemo uvek na jednom mestu.

Na onome, gde smo čučnuli da trljanjem drveta o drvo upalimo svoju prvu vatru.
 Kako upokojiti vampira

Tuesday, December 11, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MUDROST

 U sobi s jednim mudracem i jednim ludakom, društvenu klimu neće određivati mudrac nego ludak. On će je određivati i u sobi gde su svi mudri, a samo on lud.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 MUŠKARAC

 Muškarci su upravljali svetom i zahtevali da se ta uzurpacija poštuje kao prirodno pravo, ali su u međuvremenu očekivali da se s njima postupa kao sa decom.
 Besnilo 

 MUZIKA

 Klasična simfonija je slaganje saglasnog. Moderna – polifonija nesaglasnog. Ona para uši na sastavcima, a ujedinjenje, sazvučje, postiže, ne pojedinačnim, već opštim utiskom, silom celine. *****
Kontrapunkt je naš način života. Kontrapunkt, prema tome, mora biti i način naše literature...
  Tamo gde loze plaču 

 NAČELO (Doktrina) 

 Doktrine su kao rukavice: što su tešnje – lepše izgledaju.
 *****
Poteškoća doktrinera je u tome što, od sreće koju pripremaju za sve ljude, obično ne vide sreću jednog čoveka. Nevolju koju nanose svojoj okolini izvinjavaju maglovitom srećom u nekom idealnom sutra (koja kao i Godo, naravno, nikad ne dolazi). U međuvremenu ostaje bol koga ostavljaju za sobom. A-Bloody-Fight-For-The-Inte
 *****
Sve se doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstrahovanoj stvarnosti sazdanoj od čistih apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non.
 Život na ledu 1955/59 

 Ni sadukeji ni Mesija nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pritom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.
 Vreme čuda

Monday, December 10, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MORAL 

Da bi čovek bio moralan, mora najpre da živi, a samo hladna logika spasava život.
 Besnilo

 Ne morati uništiti ičiji život, ponekad može značiti i ne moći spasti ničiji. Odbijanje da se preuzme moralna odgovornost, takođe, može postati čin koji će neko platiti životom.
 Stope u pesku 

 Moral je u načelu voljna ravnoteža refleksima nagona za održanjem. On je veštački otpor prirodnoj nehumanoj gravitacionoj sili opstanka. On je od tog nagona iznuđen, po cenu znatnih žrtava u oblasti lične sigurnosti i prosperiteta. Njemu se protivi kako taj nagon tako i opšta, nemilosrdna borba za opstanak što podjednako definiše i biološku evoluciju i humanu istoriju. Živimo u svetu u kome na bilione biliona živih bića, od najsitnije bakterije i insekta, preko čoveka i majmuna, do džinovske sekvoje vode očajničku bitku za opstanak
. Luče Novog Jerusalima, 2999 

 Šta je moral ako je čovek gladan?
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. Can-We-Get-Over-It
 *****
Ne reprodukujmo gore od sebe. Oni će nas podupirati ali i obeščastiti svako naše delo.
 Stope u pesku 

 Mogao sam biti ubijen. Ali nisam mogao biti pobeđen.
 *****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. Ili obrnuto, svejedno je.
 Godine koje su pojeli skakavci

Friday, December 07, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MOĆ 

 Moć je danas onakva kakva je zemlja u kojoj se vrši. U despotiji je, osim u zatvoru, demokrat nemoguće biti. U demokratiji, osim u ludnici, teško despot.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva 

 MORAL 

 Najviše se plašim života koga bih bio prinuđen da se stidim ili odričem. Plašim se da dođem u situaciju da samoubistvo izaberem kao jedini način da se sačuvam.
 Život na ledu 1955/59 

 Moral je uspostavljen ili u odnosu na čoveka ili u odnosu na Boga, čime se utvrđuje jedna dvostrukost ili dvoizvesnost morala uopšte.

Ako bi prvi moral označili kao humanistički a drugi kao divini, pada u oči da se delovanje zasnovano na njihovim normama razlikuje do te mere, da ako se prvi uzme kao moralan, drugi samim tim mora postati nemoralan i obrnuto, zaboravljajući za sada one grube ili fine razlike koje morali ostvaruju na jednom istorijskom planu. Šta moral uspostavlja u oba slučaja, u oba svoja protivrečna ispoljavanja?

Očevidno izvesne norme ljudskog ponašanja, čime se iskazuje da moralno kao odredba postoji samo s obzirom na čoveka, da je moral isključiva tvorevina one energijske kategorije (Uma) koja je po svojoj sekundarnoj organizaciji biološko-ljudska. 

Sa stajališta morala može se određivati samo ono što je ljudsko i to primarno ljudsko kao umno dok sve sekundarno ljudsko kao biološko, životno ne može biti podvrgnuto moralnim kriterijumima, jer bi inače bili prinuđeni da moralnu oznaku pridajemo instinktivnim radnjama. 
 *****
Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno, nije dovoljno utvrditi šta je korisno „po naše živote“ nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni. Ono što naš život čini nekorisnim, iako je za njega korisno ne može biti moralno, jer je neracionalno i obrnuto: ono što nas čini korisnim, iako je za nas nekorisno, moralno je jer je racionalno.
 Političke sveske 

 Treba se pridružiti ljudima koji brane neko pravo, neki viši vid ljudske egzistencije, čak i ako se čovek sa njima u potpunosti ne slaže. To sa politikom nikakve veze nema. To je čisto moralno pitanje. Korespondencija kao život II 

 Postoji večna neravnoteža između mere u kojoj se udovoljava nagonu za održanjem i načelima intelektualne moralnosti.
 Kako upokojiti vampira 

 Bez vojske ćemo možda biti izgubljeni, bez političke mašte, verovatno, ali bez morala svakako…
 Zlatno runo First-Public-Acco

 Mislim da se o moralu uvek i pod svim okolnostima i može i mora govoriti. Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo, odnosno šta bi još drugo zadržalo svoj smisao da bi se o njemu govorilo? (Raspravljamo, naravno, o moralu u njegovom širem smislu, možda i u najširem, kao sumi svih uticaja našeg života na tuđe.)
 *****
Moja namera nije da sudim, niti da morališem na temu ljudskog ponašanja, ukratko „da upravljam savestima“, a ako se smatra da zastupam i u književnosti neka moralna gledišta, kojih inače nastojim u životu da se držim, onda taj utisak potiče od moralnog osećanja samog čitaoca. Izraz je to njegove, a ne moje moralnosti.

Bavim se „pitanjem morala“, kao što se bavim i svim drugim uslovima naše egzistencije u njihovom međusobnom odnosu, koji stvara svet onakvim kakvim ga mi vidimo, osećamo i podnosimo. Moral ne postoji „za sebe“ i „zbog sebe“. On živi jedino u odnosu na druge, da baš ne kažem i zbog drugih, kao što prema jednoj od brojnih teorija temporalnosti vreme ne postoji izvan odnosa među pojavama i promenama u njima.
Zlatno doba dijaloga

Thursday, December 06, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MOĆ

 Božanske prerogative Moći obuhvataju, s vremena na vreme, i odluke o životu i smrti drugih ljudi. (Ma koliko izgledalo čudno i nekako neslično našem egocentrizmu, jednom od izvora besnila, ponekad je jednostavnije žrtvovati sebe nego žrtvu naturati drugima.) I ako čovek na vlasti ima savesti, ovakvo makabr-računovodstvo mora da vrši.
 Stope u pesku 

 Apsolutna moć uvek je i jednostavna i vulgarna. Komplikujemo je uglavnom zato što nam nikad nije jasno kako je nešto tako jednostavno i vulgarno tako dugo moglo da nama vlada, i da ponekad čak izazove naše divljenje. Prvi, osnovni i najvažniji posao apsolutne moći je dezavuisanje prošlosti. Apsolutna, harizmatična moć najbolje živi u vakuumu, najbolje se oseća na brisanom prostoru vremena u kome postoji samo – budućnost. Prošlost ne valja jer toj moći nije pripadala, sadašnjost takođe ne valja, jer je za to prošlost kriva. Ostaje samo budućnost, koje još nema, pa se ne može ni dokazati, ni poricati.
 *****
Pod uplivom neograničene moći, počinje čovek da se menja i da gubi odlike racionalnog bića kakvo je dotad bio. Transformacija je posledica harmoničnog sadejstva dva faktora: osećanja moći koje se rađa na njenoj neograničenosti, i naturanja moći što potiče od njegovih pokornih obožavatelja. Vlast se, ako je totalna, retko kada samo uzurpira. Ona se i prima kao dar. Svaki nivo uzurpacije proizvodi i nuznivo dobrovoljnog služenja, pa i proširenja moći koju tiranin nije zahtevao. Gospodar i robovi se nadopunjuju u uvećanju te moći.
 U traganju za Zlatnim runom III 

 Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć.
 *****
Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.
 *****
Moć je nezasita i kada je presita. Atlantida Ko moć pritežava, mora pre svega u sebe, u sopstveni sud poverenja imati. Not-In-The-Mood-For-Sanity2
 *****
Moć nameće odgovornosti koje zahtevaju i lične žrtve. ***** Moć je uvek sama. Za savetnika ima ona samo sebe i neograničenu veru u svoje pozvanje.
 „Čovek koji je jeo smrt, 1793“ 

 Uprkos oslanjanja Žironde (Sdoj) na građanstvo, a Montanje (Skoj) na sankilotiju, obe su elitističke po duhu aristokratske. Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetnosti.
 Godine koje su pojeli skakavci

Wednesday, December 05, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MOĆ 

 U modernoj istoriji, na sreću, osetno je osvešćenje moći. Ona sve više sama otkriva svoju pravu prirodu i svoje prave ciljeve. Moć postaje svesna zašto postoji i zašto do sada nije uspela da se domogne svemoći. Ona lagano i postupno oslobađa sebe obaveze što joj ih je naturio ljudski um.

Oslobađajući se razloga, lišava se ona poslednjeg humanog balasta, i od onoga što je stvoreno istorijom, postaje ono što istoriju stvara.
 *****
Moć je pravo nad ljudima, a ne stvarima; posedovanje ljudi, ne stvari.
 *****
Staljin nije imao ništa osim prava na sve. Radnici su, u međuvremenu, imali sve, osim prava na nešto. *****
Moć se otima, tek potom stiče. Moć se mora vršiti da bi se imala.
 *****
Nije dovoljno reći: „Cilj moći je moć“. Da bi se objasnila valja reći: „Cilj moći je još veća moć“. *****
Moć koja se ne vrši, gubi se, moć koja se ne uvećava smanjuje se.
 *****
Moć koja se ne vidi, a deluje – stvara se. Moć koja se ne vidi, a ne deluje – iščezava. Unmasking
 *****
Moć nije u donošenju prave odluke, nego u pravovremenom donošenju bilo kakve. Moć nije u mogućnosti odlučivanja, nego u mogućnosti sprovođenja odluke.
*****
 Jedina mana moći je u tome što se kad se ima nad svima nema nad sobom.
 *****
Moć koja se deli nije svemoćna. Moć koja nije svemoćna nije moć.
 *****
Moć koja ne počiva na konceptu natčoveka nije moguća. Svaka druga se deli, time prestaje biti moć. *****
Kad jednom prihvatite moć umesto prava, kao što su to učinili Trocki, Zinovjev, Kamenjev i svi stari opozicionari u odnosu na još stariju opoziciju, kad jednom prihvatite korisnost umesto pravde, gubite pravo da se na pravo i pravdu pozivate kad na vas dođe red, da moć i načelo korisnosti na sebi iskusite.
 Život na ledu 1983/84

Tuesday, December 04, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXVI

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT

Mitologija je kodirana duša jednog naroda, i nema nacije bez svoje mitologije. Ali se živi na njoj, ne od nje. Ona je arhetipska osnova od koje polazimo da bi svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan, u jednom od onih vekova, te ih učinili boljim, upotrebljivijim, savremenijim.

Demokratija podrazumeva moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoljublje ima svoje podrazumevajuće mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i građanskim institucijama, bez kojih nam ni ono, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo. Da bi čovek bio prirodan rodoljub, nije dovoljno samo svoju zemlju i svoj narod da voli. Lepo je ako njime može i da se ponosi i da za to ima prave razloge.
Stope u pesku

 MLADOST

 Osećanje mladosti vredi više od mladosti, jer ne podleže starenju.
 Političke sveske

 Da mladost večito traje ona bi razumela mladost u kojoj se sama produžuje. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje kao biće koje se plaši svoje sopstvene senke. U pedesetoj godini tome se pamćenju čini da je sve sastavljeno od vrline. Strogošću prinudnog lišavanja, ono je iz sebe iscedilo svaki porok koji bi mogao da izvini slabost dece.

Kad porok iščezne iz pamćenja, on je iščezao i iz razumevanja. Memorija je placenta velikodušnosti. Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo da su samo očišćeni od greha, i sa punim pravom ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za posledice naših revolta, a mi znamo da to čine jer su ih iskusili. I zato ih nepravedno nazivamo kukavicama.

Naši nam očevi zabranjuju strasti, samo zato što ih više ne osećaju. I zato ih neopravdano smatramo bezosećajnim. Oni ne žele našu nezavisnost, jer su svoju izgubili. Zato im prebacujemo da su tirani, tamo gde su samo robovi. Oni cene svoju mladost ne po srcu, koje su u njoj ostavili, nego po glavi, koju su naknadno izmislili da bi potkrepljivala svoje savete.
 Život na ledu 1955/59 

 Biti nesrećan u mladosti, danas je preduslov za tekuću sreću.
 „Razaranje govora“ 

 Za ono čemu mladost propusti da pruži odgovor, starost nalazi samo izgovor. Za utehu ostaje mogućnost da su izgovori ponekad celishodniji od odgovora, za savest ne ostaje ništa.
 Život na ledu 1983/84 

 MOĆ 

 Što moć daje, to i ubija. Očekujem, naime, da novac, profit, posed unište kapitalizam sa istom neminovnošću sa kojom ga danas održavaju i unapređuju.
 Zlatno runo 

 Moć bilja sam je u procenjat u njima, glavno je u veri bolnika. Pa iako su naše trafke, đavol ih odneo, rđafe, njegofa vera će im povrnuti lekofitost. Jer sve je u veri.
 „Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 Kada bi čovek mogao da čistom voljom potpali vatru, svest o posledicama morala bi kontrolisati ovu moć. Ako vatra nanosi zlo, potrebna koncentracija ne bi mogla biti postignuta. Moralno ograničenje bilo bi ugrađeno u moć.
 *****
Moć koja razume ne može se vršiti.
 *****
Moć mora posedovati svu istinu. Svaka istina izvan moći laž je samim tim što je izvan nje. Najjednostavniji kriterijum, koji sadrži sve ostale, jeste: šta moći koristi, istinito je, što joj šteti – lažno je. Da Vinci
 *****
Moć je kao Bog. Jedina je i nedeljiva. Kao što je logički protivurečno postojanje više svemoćnih bogova, nemoguće je zamisliti više od jedne svemoćne moći. Zato je težnja moći ka svemoći – moćna i prirodna.
 *****
Moć je iznad razloga. Razlozi su sredstvo nemoći. Čim su za nešto suvišni razlozi, izvan same moći, znači da je ona nepotrebna. Moć se obavlja ili objašnjava. Oboje istovremeno je – nemoguće. Ako je objašnjavate dok je vršite – izgubićete je, jer ona ne počiva na dobrim razlozima već na pogodnim uslovima, od kojih je najbitniji – nepotrebnost razloga.
Život na ledu 1983/84

Monday, December 03, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 MIT 

Nisam još naišao na mit o Stvaranju, u kome je svet načinjen od izlučevina nekog Višeg bića – dok su sve druge procedure izdašno rabljene; nisam naišao ni na mit u kome bismo bili prosto ekskretirani kao izdašni otpadak tvoračkog božanstva, premda smo, očevidno, po svojoj istoriji, a pomalo, bojim se, i prirodi, najpribližniji takvom poreklu.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije, koji mi, svojim životom, pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, sa onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita. Zlatno doba dijaloga 

 Mitovi su unutrašnja konstrukcija sudbine ljudi, simbolični modeli njihove istorije i medijum njihove prirode. U poznavanju čoveka bili su nezaobilazni. Mit o zlatnim vremenima bio je spojen s mitom o zlatnim prostorima, projekcijom grčkih Elisejskih polja na zapadu i hrišćanskog Edena, raja na istoku.

Premda, naravno, ne i uvek. Helenski svet poznavao je Kronovo zlatno doba koje se odvijalo na istom mestu gde i poznija homerska istorija Grčke. Drugi su zlatni prostori i njihovi svetovi nestali u elementarnim katastrofama, opisanim ili pomenutim u najdrevnijim epovima, u Gilgamešu, Edenu u Svetom pismu, ili su, kao kroz živi pesak, potonuli u katastrofalnoj propustljivosti ljudske memorije.

Takva je bila Lemurija ili zemlja Mu, izgubljeni pacifički kontinent. Usud Atlantide, koja je zbrisana s lica zemlje i iz memorije njenih stanovnika, samo je gruba varijanta sudbine koju će dočekati protocivilizacija Mesopotamije, minojske ere, Maja ili predinastičkog Egipta.
 Atlantida 013503

 Insistiram na mitu zato što mit insistira na nama. Antropopeja, saga o Čoveku kao antropološkoj jednačini, beskonačna je varijacija mitskih arhetipova, a naše, naoko tako originalne, ekskluzivne, neponovljive pojedinačne i zbirne sudbine, povesti naroda, rasa, kultura i civilizacija, kodirane su verzije inicijalnih mitskih situacija.

U osnovi raskošne, haotične, neverovatne raznolikosti sveta leži neka takođe neverovatna, skoro skeletno geometrijski suva jednostavnost. Užasava li nas ona ili zadivljuje, druga je priča, ali da, situirajući nas u neizmenljive pramodele, ograničava naše slobode, sumnje nema. Besmo savršeni androidi daleko pre nego što nesavršene kibernetske dvojnike izmislili smo.

Bedni smo bastardi mita, zatočeni i rekombinovani u njegovom alhemičarskom kotlu; ako je večan, bez nade smo na oslobođenje, ako nije, osuđeni na izumiranje usled postepenog nestajanja humanog porekla u prauzorima.

Utisak da, živeći svoj život, nešto ponavljamo, da smo, uprkos slobodnoj volji, uprkos moći izbora, uprkos hipotetičkim potencijalima ljudske prirode, tek proizvod neke praiskonske arkanske manufakture, koja je davno prestala da radi, ali joj se artikli i dalje spontano reprodukuju, da se mitske sheme čak i kloniraju, taj utisak, naravno, nije prijatan,

bar koliko nas pogađa otkriće da smo i kao najslobodniji malo uistinu slobodni, ili da smo, misleći da raspolažemo slobodnom voljom – kojom i raspolažemo, samo ne možemo da koristimo – tako često marionete tuđih ideja, masovnih emocija i strasti, naturenih dužnosti, izlišnih potreba, besmislenih navika, indukovanih rutina, umišljenih interesa, pa i rđavo protumačene sopstvene savesti.

Da, mit je borhesovska novčanica koja se razmenjuje kroz vreme, samo joj starenje sveta ne menja vrednost kao pravom novcu; niti je obezvređuje inflacijom, niti je uvećava pretvaranjem u numizmatički raritet.
  Stope u pesku

Friday, November 30, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT

Sloboda koja nam je ostavljena i u takvim, naizgled ograničenim rolama, beskonačna je i samo je neuviđanje prave perspektive čini nedovoljnom ili čak ništavnom, kako je definišu izvesne filosofije. Mit svakome od nas dopušta slobodu variranja osnovnog svog sadržaja u daleko većem obimu nego što smo kadri iskoristiti.

Nevolja nastaje kad smo u sukobu sa sadržajem, smislom svoje uloge. Ja zato ne vidim da je Sizif apsurdni junak kakvim ga proglašava Camus. Njegov je rad možda prividno besmislen, jer uvek je isti – mada se nada da će kamen jednom ipak biti prevaljen nipošto ne može isključiti, jer i kad je varljiva, bitan je deo kazne – ali muka nije besmislena.

Muka je suštinski deo kazne koja se morala predviđati kada je krivica, i to u više navrata, počinjena. Ništa tu nije nepredviđeno, osim što je jednom mitskom pelaškom heroju pošlo za rukom da nekoliko puta prevari bogove. Odavao im je tajne. Okovao je Hada. Uspelo mu je nemoguće – iz pakla da izađe. Uspelo mu je da vaskrsne, da proživi dug i srećan život, te umre prirodnom smrću.

I da tek tada dobije svoj kamen, koji mu je, po svemu, davno pripadao. Svega toga je on bio svestan, sve je bilo po njegovoj volji, sve mu je uspevalo. I, sad, gde je tu apsurd? Uostalom, zar to ne priznaje i sam Camus kad veli, oplakujući Sizifa (ali baš u onome što oplakuje nalazi – izvesnu tihu radosti): ’Njegova sudbina mu pripada. Njegov kamen je njegova stvar.’

Tamo gde se po mitu postupa, gde se mit kao svoj oseća – apsurda nema. Ako je u toj povesti iko apsurdan, to su bogovi. To je Had, koji se ne može služiti svojim božanskim moćima, dok se Sizif služi i onima koje kao čovek nema. Ko svoje moći prevazilazi, ne može biti apsurdan. Apsurd potiče iz nedosezanja svoje moći.

Vrativši se na odnos mita i slobode – premda je to paradoks, jer mit uključuje i borbu protiv sudbine, dakle, težnju najvišoj slobodi – moglo bi se reći da naš otpor mitskim situacijama kada se u njima nađemo, da naša žudnja za izvesnim slobodama, često liči na postupak čoveka koji, da bi udobnije stanovao, umesto da prostorije u kući preuredi, on ruši – kuću.
 *****
Kao što mit prethodi istoriji, saznanje sledi stvarnost i mita i istorije.
 *****
Kad Kreutzer vidi u osnovama mita najvišu mudrost, on mit svodi, makar i na najdublje, ipak samo na mišljenje života. Mit je, međutim, više od toga. Mit je samo – življenje... ***** Mit nije filosofija života nego njegova slika...
 *****
Mit kao ontološka konstrukcija u tri sloja [...] Najdublji je onaj nevidljivi, ontološki. Sledi mu vidljiv – istorijski (stvarnosni). Najgornji je poetsko-umetnički, za njega najirelevantniji, jer mu služi samo kao posredstvo saznanja (jezik, slika, tumačenje) [...]

Njegov značaj po nas ne leži toliko u prošlosti koliko u onome što nazivamo budućnošću, u ponavljanju prošlosti (mita) kroz koje se još nije prošlo [...] Mit je bleuprint, nacrt, model [...] Mit je i logički model stvarnosti.
 *****
 Istorija je na površini stvarnosti, mit u njenoj suštini. Istorija je izmenljiva, mit nepromenljiv. Istorija se može izbeći, mit je neizbežan.

Poremećaj ili greška u istorijskom sudu je ispravljiva; neprepoznavanje, nepriznavanje ili ogrešenje o mit i mitsku sudbinu – nepopravivo. Vrlo intenzivna briga, praćena intervencijom države, da se uspostavi jedna i jedina legalna, neprikosnovena, skoro sakrosantna istorija našeg građanskog rata i revolucije je prirodna težnja prema njenoj mitologizaciji, njenom prevođenju iz prolazne i diskutabilne istorije u večni i nesporivi mit, a iz mita u samu sudbinu naroda.

Samo u tom slučaju njena se slika neće moći menjati. Kao što se ne menja večna i zauvek fiksirana slika Heraklovih dela, čija mitska svetost čini bespredmetnim pitanje o tome koliko su njegove slavne pobede koštale obične, smrtne ljude.

Kao što se, takođe, bez obzira na eventualni napredak nauke, mitska slika Kosovske bitke – čiju sudbinsku, mitsku svetost kao da počinje da deli i naše drugo „nebesko“ opredeljenje od 27. marta 1941. godine – neće promeniti, te ćemo mi Srbi biti valjda jedini narod na svetu koji idolizuje, pa time u mitsku i večnu sudbinu pretvara ne jedno nebesko opredeljenje, kako bismo mi to možda hteli, nego jednu zemaljsku katastrofu.
 *****
Povratak mitu je povratak korenima. Vraćanje korenima je pronalaženje drevnih izvora vlastite sudbine. To je i ponovni dodir sa ciljem koji se izgubio ulaskom u istoriju, tu najveću i najopasniju od svih ljudskih tuđina, tu najbesmisleniju od svih humanih seoba. dv331010
 *****
 Mitski heroji (a bogme i većina istorijskih) nemaju nikakvog smisla za realnost. Mere kojima oni mere svet, njihove su, srazmerne njihovoj veličini, nipošto veličinama u svetu smrtnika.
*****
Mitsko shvatanje vremena može se možda najbolje predstaviti jednom sobom, sa svih strana, duž zidova, tavanica i poda, zatvorenom ogledalima. Sve što se u sobi događa reflektuje se istovremeno na svim ravnima kocke. Ako zamislimo da su zidovi sadašnjost, tavanica budućnost, a pod prošlost, događaji se ne ogledaju samo u sadašnjici nego se istovremeno zbivaju i u prošlosti i u budućnosti.

Ali ono što je bitno jeste uloga ovakvog poimanja vremena u grčkoj mitologiji. Bez njega ona bi bila nemoguća i grčka mitologija u ruinama racionalnog haosa.
 U traganju za Zlatnim runom III

Thursday, November 29, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MIT

Za mene je „večno juče“ mita, vreme u kome se mit jednom obavio; međutim, njegovo je i vrem
e „večno danas“, jer se on i danas obavlja, a ono je takođe i potencijalno „večno sutra“, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle, to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.

U protivnom, našli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo nečim što se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.
 *****
Osnovna ideja u Zlatnom runu jeste odbacivanje mitologije kao svojevoljne igre ljudske mašte, dakle obavezivanje mitologije na neka ograničenja ljudskog duha koja su svuda ista, ili na neke sposobnosti ljudskog duha koje su suštinski svuda iste, i na neke obaveze koje on ima svojom konstrukcijom u odnosu na konstrukciju sveta.

Ako to prevedem na plan sadržine, oslobodim se strukturalističke terminologije i ograničenja koja su vezana za, odnosno uslova koji su vezani isključivo za um koji posmatra svet, onda dobijam u stvari taj svet i mitove kao slike suštine toga sveta.

Dakle, odbacujući strukturalizam, ja i pomoću njega dolazim do svih onih ideja o mitu do kojih sam dolazio ili sopstvenim razmišljanjem ili čije sam potvrde nalazio kod Junga, Kasirera, Kerenjija ili starih romantičara mita.
 *****
Principijelno mislim da nepostojanje svedočanstva o mitu još nije dovoljan dokaz da on u nekoj formi nije postojao. Od trenutka kada se u dešifrovanim mikenskim tekstovima pominju božanstva, ta se božanstva ne mogu javljati kao samostalna imena bez priče o njima, dakle bez mitova koji prate njihovo postojanje, pa prema tome i bez one duhovne suštine koju oni sobom nose.
 *****
Ako se mit suštinski protumači na taj način da je Dionis ne samo neprijatelj Apolonu nego i njegova druga priroda, njegovo naličje, upravo ono što se događa u kentauromahiji ili u gigantomahiji, onda opisujemo zajedno sa mitom i večnu bitku između racionalnog i onog što je iracionalno u ljudskom biću i u ljudskoj istoriji.

Od te bitke racionalnog i iracionalnog ne može da se otme ni sam mit o Apolonu, a pošto su Apolon i Dionis bili dugo vremena u mitu razdruženi i suprotstavljeni, oni postaju zapravo jedno, i time se potpuno poklapaju sa suštinskom mitskom, a i vanmitskom stvarnošću.
 *****
Dok su Grci oblikovali mit od elemenata svoje stvarne istorije, Rimljani su od elemenata tuđinskih mitova izgradili sopstvenu istoriju.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Jedna mitska paralela Sartrea i Camusa. Ako Camuseva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartreova je transkripcija Mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali „Mita o Buridanovom magarcu“ kad se tiče Sartreove praktične politike. Život na ledu 1983/84 Osećam u mitovima neke konačne istine koje čovek samo reprodukuje.
 Zlatno doba dijaloga 802goya

 Ljudska stvarnost, iz koje se isključuje vanljudska empirija, osim ako se ne shvati kao unapred zamišljen, skrojen i postavljen dekor za dramu, ona koja se jedina tiče mita i koje se jedino mit tiče, gubi prirodnost (stičući izveštačenost i „umjetnost“), spontanost (ulazeći u zonu prinudnog) i slučajnost (postajući neizbežna),

osobine koje smo joj pripisivali stavljanjem slučaja u srž i poreklo događanja, pod pritiskom filosofskih i religioznih doktrina o slobodnoj volji ili urođene žudnje za slobodom (već i po sebi dokazom da smo u egzistencijalnom ropstvu, povrh svega i u paradoksu, jer težnja slobodi je takođe mitska, takođe zadata prvobitnim scenarijem), i postaje pozorište u kome je repertoar uvek isti:

igra se uvek mitska drama, čije su teme, zapleti i raspleti jednaki, u najmanju ruku slični, karakteri u osnovi nepromenljivi, a menjaju se neki elementi režije, kostimi i delovi dijaloga, nevažni za duh komada. Slučaj i sloboda volje, dve jedine brane od „sudbine kopije“,

iscrpljuju se, kao i u svakom teatru, u ponekad drugojačijoj režiji, ponekad u mogućnosti da se voljno ili omaškom ispadne iz uloge, ne menjajući time predviđeni tok predstave...
U traganju za Zlatnim runom III

Wednesday, November 28, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT 

Racionalističko tumačenje mita, odnosno njegova racionalizacija kako u nauci tako i u umetnosti, plodonosno je, jer u njemu otkriva protoistorijske ljudske sadržaje i izvesne važeće etičke norme. No radikalna racionalizacija isključuje iz mita metafizički momenat, čak i kada prepoznaje njegove religiozne, ritualne, sadržaje.

Tako mitovi dobijajući na istorijskoj ubedljivosti, gube u onome što je u njima duhovno. Uništava se njihova dvopolnost, divinstvo i antropoidnost u istoj ravni, za račun jedne niže stvarnosti.
 *****
Mit je bezvremen isključivo u odnosu na hronološko, linearno vreme koje predstavlja kostur naše ljudske istorije. U samom mitu, međutim, odvija se jedno vreme koje je kao i svako vreme linearno, on predstavlja plod spoja izvesnih uzroka kojima slede izvesne posledice, ali slede uvek iza uzroka.

Jer da nije tako, da to linearno vreme u tumačenju i događanju mita ne postoji, moglo bi se slobodno pretpostaviti da je Tantal najpre stavljen u položaj da ne može dohvatiti vodu i ugasiti žeđ, dohvatiti voće i utoliti glad, a da je tek potom uvredio i ponizio bogove, nudeći im za jelo svog sina Pelopa. *****
U Zlatnom runu se ponovo uspostavlja moć mita i nad istorijom i nad čovekovom sudbinom.
 *****
Protagora je ustanovio da je čovek mera svih stvari i suština univerzuma, i na taj način ustoličio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je koštala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti.

 Otkad je on ustanovio čoveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropološkoj problematici i redukovali na tumačenja koja su često bila isključivo psihološka u smislu mita i svega onoga što je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruža, prirodi koja nas snabdeva uslovima za život.

Pitam se, međutim, istovremeno i zbog čega se misli da je mitsko mišljenje ravnodušno prema problemu dobra i zla. Sokrat je u svom naporu da nađe metod kojim se ljudskoj duši može pokazati šta je dobro a šta zlo, čini se prvi naslutio da je mit paradigmatičan i da može imati važnu vaspitnu ulogu.
 *****
Tokom XVIII stoleća dominiraju dva pravca koja i do danas važe: jedan prosvetiteljski, koji teži demitologizaciji, i jedan romantičarski, koji je usmeren ka remitologizaciji društva i kulture. Nije nimalo čudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Voltaire i Diderot, a isto tako nije čudno da remitologizaciji društva teži jedan Herder i jedan Schelling.

Ono što ja činim (u Zlatnom runu) u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina.
 *****
Nalazim da ono što su činili Lafitte i Fontenel, upoređivanje grčkih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem pažnje na njihovu međusobnu sličnost i povezanost, dakle na istu suštinu, da je to zapravo nastavak onoga što je započeo Herodot. angel
 *****
Mit nije mišljenje o životu, mit je u stvari življenje u slikama izraženo.
 *****
Kreutzer kaže da je „u osnovi mita sadržana najviša mudrost“. Međutim, najviša mudrost nije isto što i suština života. Najviša mudrost je nešto što tu suštinu može do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitološki prikaže, ali to nije izraz te suštine, njen prvi i puni izraz, to nije sama suština življenja, to je razmišljanje o suštini življenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greške, odnosno može se pogrešno misliti, pogrešno shvatiti.
 *****
Mit koji dolazi iz prošlosti obaveštava nas o našoj sasvim određenoj i neizbežnoj budućnosti.
U traganju za Zlatnim runom

Tuesday, November 27, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MIT 

 Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit. Političke sveske 

 Mit je jedan od oblika otuđenja. Kroz mit se otuđujemo od svoje vlastite istorije, ili od sebe otuđujemo svoju istoriju. Predavanje dela volje – vođi, dela ljubavi – predmetima posedovanja i tako dalje, sve su to oblici otuđenja. S druge strane, alijenacija je jedan od najbitnijih oblika realizovanja ličnosti.

To je jedan od razloga koji me primorava da se bavim mitom u jednom svetu koji je mitološki. Bavljenje mitom je, osim toga, za mene i bavljenje istorijom. To zahteva izvestan istraživački napor u kojem uživam često više nego u pisanju. Uostalom, nikada se ne bih bavio literaturom ako bi se ona sastojala samo u prepričavanju onoga što sam lično doživeo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Pokazalo se da s mitovima uvek treba biti oprezan. Takozvana istorijska naprednost vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne daje baš svake sezone.
 Tamo gde loze plaču 

 U doba čarobne mitske prepotopije, na čije događaje istorija još nije namakla gvozdeni oglav datuma i logike, sve je bilo moguće.
 *****
U mitsko doba mrtvi su se mogli prepoznati po tome što nisu bacali senku i što su vazda bili žedni krvi. Danas kad smo krvožedni svi, ovako tanano razlikovanje postalo je beskorisno.
 *****
Ništa u tom Zlatnom svetu mita nije bilo konačno i nepopravivo, sve je bilo više delo pregovora, cenjkanja i pogodbe nego beskompromisne prirode kakvu mi poznajemo. Povoljnom vetru lađar nije morao samo da se nada. Mogao ga je hlebom, vinom i amajlijama nositi u putnoj vreći i po volji puštati, čime se poslužio Odisej na povratku iz trojanske vojne, a o čemu, još uvek uzaman, sanjaju ratne flote.
 *****
U vremenu čuda sve dotaknuto moglo se pretvoriti u zlato, što je, na svoju nevolju, iskusio pohlepni Midas, a o čemu izvesni Kir-Simeon treba da povede računa.
 *****
I uopšte, pojave su u mitologiji mahom imale razumna i jednostavna objašnjenja. Herakle se na Herinim grudima zagrcnuo i iskašljao mleko. Tako je nastao Mlečni Put, a ne ni iz čega, kako idioti nas uče.
 *****
Kalendar u mitsko vreme nisu propisivali crkveni sabori, niti je tumban kad god su pokondireni intelektualci bili kadri da objave obesvećenje neke nove vaseljenske tajne. Bio je večan, pouzdan, i određivale su ga kalendarske životinje na čelu s Himerom, zmijskog repa, kozjeg tela i lavlje njuške koja je rigala plamen.
 *****
U to veselo vreme čuda, krilati Pegaz je udarcem kopita otvarao bunare, za šta nama treba i novaca i vremena, a dok mi zaćutimo čim nas zlotvori popreko pogledaju, zlatousta je glava tračkog Orfeja, pošto je odsekoše Menade, još dugo plivala oko Lezbosa,

 tužbalicama opčinjavajući drveće i stenje. Friks i Hela, kuma Helespontu, leteli su na ovnu, noseći Zlatno runo u Kolhidu, iznad vodenog puta kojim će broditi Argonauti, a zajašite vi na krilatog ovna ako možete!
 *****
Da bi bolje razumeli utvare budućnosti, u mitsko vreme, narodnim mudracima su zmije žalcem prale uši. (Danas u istu svrhu služi eksploziv.) jim_warren04 *****
U vremenu čuda goroseča je morao paziti da ne povredi Drijadu koja je u drvetu živela i s njim umirala, napuštajući ga o ponoći da pod punim mesecom raskalašnim vrzikolom protegne telo nalik na mladu zelenu koru. (Kraj našeg maroderstva, ova obazrivost zvuči podsmevački.) Čoveku onog Balkana nije bilo dovoljno da se pravi humanistom pa da svoja nedela zaboravi.
 *****
U mitsko vreme čovek je morao žvakati lotos. Od rasrđenih duhova ljudi koje je pobio, nije se mogao, kao mi, štititi praznovernim ubeđenjem da zagrobnog života nema. Morao je da čini duge pokore, mađijske znake i lice šminka govnima. Jer ništa tada nije bilo izvesno, ništa nemoguće. Ni smrtnicima da ožive, ni besmrtnicima da umru, kao što se desilo Panu.
 Zlatno runo

Monday, November 26, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

MISAO 

Ako nismo kadri da shvatimo tuđe mišljenje, nismo ispravno shvatili ni svoje. Sposobnost ulaženja u tuđ život je početak sposobnosti shvatanja vlastitog.
 *****
Čuo sam da je arhitekta Bogdan Bogdanović savetovao Beograđanima da čitaju uz sveću, a u mraku da misle. Misliti je, međutim, trebalo dok je svetla još bilo, sad je kasno.
 Život na ledu 1983/84 

 Druženje pretpostavlja izmenu misli, a, pravo ako ćemo, kome tuđe misli trebaju? Svakome su svoje dovoljne.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 „Moralnopolitička podobnost“ je novogovorna sintagma koja i ne prikriva pokušaj da se mišljenje s gnoseološkog prevede u etičku ravan, pa tako, jednačini dosledno, nepoželjno uverenje automatski definiše kao nemoralno, a njemu dosledno ponašanje kao asocijalno. Ona je zajedno sa elefantijazisom vladajuće stranke i privilegovanim položajem njenih pripadnika, omogućila suverenu vladavinu mediokriteta.
 *****
Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti, kome se inteligencija ili iskustvo nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije ili iskustva nego drugih, takođe legitimnih ali vansvesnih stanja.

Pravo na uvek ponovni izbor ne samo da je neotuđivo pravo već je i sadržaj aktivne inteligencije.
 Godine koje su pojeli skakavci IsawasScrolls

 Ako poreknemo mogućnost promene mišljenja, odričemo se fundamentalnog načela demokratije – slobode opredeljenja, koja nasledno uključuje pravo na zabludu, uz dužnost povlačenja konsekvencija ako je za nešto odgovorna, i mogućnost da se ona ispravi.
 *****
Ne plašimo se da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapređuje naše poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zaslužio promenom mišljenja, i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao Pavle.
Stope u pesku

Friday, November 23, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MISAO 

Pametna misao ne sprečava besmisleno delo.
 Korespondencija kao život I 

 MIŠLJENJE 
 Treba se učauriti u metodičnost, ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih.
 Tamo gde loze plaču 

 Samo oni momenti mog maštanja kojima dominira praktični cilj, samo oni u kojima razmišljanje preteže nad pukim slikama, samo efikasno maštanje koje pretpostavlja da bude sredstvo umesto svoje vlastite svrhe – zaslužuje da mu se čovek, i tada obazrivo, prepusti. Svako drugo je trulo, trulost iz koje buja zarazno cveće letargije, jedna u svojoj rasprostrtosti nepojamna vegetacija ludila.
 Život na ledu 1955/59

 Ne treba pisati misli. Sve su misli lažne.
 Tamo gde loze plaču 

 Svoje se mišljenje danonoćno mora preispitivati, korigovati, unapređivati, negovati. Ideje ne umiru od nedostatka dokaza već odsustva protivdokaza. To zvuči paradoksalno, ali ova formula dobro karakteriše puteve kojima doktrine dolaze do svoje i teorijske i praktične smrti.

Svaki kontraargument koji se u izgrađivanju sopstvenog stanovišta ozbiljno u obzir ne uzima ili zanemari, uvek je klin u kovčeg sopstvene duhovne slobode. Neprijemčivi ljudi nisu slobodni, oni su samo slabi. Korespondencija kao život II 

 Vaga mišljenja je nečujna klackalica, koja se večno pomera čas levim čas desnim tasom, levim tasom vere, desnim sumnje, a da jezičak nikad ne pokaže meru i broj. Intelektualna savest to ne bi dopustila. Kad god bi zapretilo da će se pretezanjem vere zaustaviti na nekom delu, na suprotan tas bi se bacila nova sumnja, i kantar bi opet srećno proradio, klateći se u mračnoj neizvesnosti.

A kada bi nagomilana sumnja bila na samoj ivici smrti, navalilo bi se sa verom na naspramni tas i klaćenje duha počelo bi ispočetka. U samoj stvari, postoji strah od dela koliko i smrti kao njegovog potpunog odsustva. Zaključak, ako ne raspolaže protivzaključkom, zahteva čin i vodi delu. A delo je smrt mišljenja. Ko dela, nema vremena za kantare i vage.
 *****
Ostaje nam samo nada da nikad neće doći Millovo vreme, u kome odstupanje od opšteg mišljenja i nonkonformizam neće više imati nikakvu potporu, i da naši prapraunuci neće spaljivati one koji još veruju da je Zemlja ravna kao pogača.
 Kako upokojiti vampira 

 Uostalom, ako bih bez predrasuda, kao majstor umetnik o Tantalu mislio, ako bih poverovao da je svrha Tantalovog groznog zločina bila nadmoć nad bogovima, s a v r š e n s t v o drugim rečima, i ako bih zaboravio da se on pri tome sopstvenim sinom poslužio, ako bih, dakle, priznao veličinu cilju, a zanemario niskost sredstava, možda bih i njega razumeo.

Jer ona nedostižna voda bila je dublja od Tantalove žeđi, od njegovih muka.
 Zlatno runo 

 Studije, kojima se poslednjih godina bavim, pripomažu toj opreznosti u davanju konačnih sudova, mada moram priznati da mi, nakon njih, izvesne stvari izgledaju nejasnije nego kad o njima bezmalo ništa nisam znao.
 Zlatno doba dijaloga 

 Na koji način čovek da nađe nekoga koji bi njegov položaj razumeo? Ne njegovo mišljenje nego njegovo pravo da ga ima.
 *****
Vladajuće mišljenje u Americi drži, izgleda, da svi crni moraju biti za integraciju s belim – ko, normalan, ne bi hteo da bude privilegovan? – a ako se izuzetak i nađe, taj mora biti s one strane uma. w2p741
 *****
Mozak belca automatski jedan akt nespojiv sa idejom o njegovoj supremaciji definiše kao – sumanut. *****
Rašireno je uverenje da su savremeni građanski teroristi reaktivirani ludaci.
 „Siva boja razuma“ 

 Hipokrizija jezika odaje hipokriziju mišljenja. Najzad i hipokriziju dela. Jer sve je dijalektički povezano i nužno.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

Thursday, November 22, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CXVIII

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

MISAO

 Ako čovek nekoliko miliona puta ponovi istu misao, ostaje mu ili da poludi ili da je prihvati kao svoju.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

 I misli su roba. I misli se kupuju i prodaju. Jedino što nemaju pakovanje. Još nisam čuo da je ijedan mislio zabadava. Čak ni Sokrates. Zabadava misle jedino manijaci.
 Zlatno runo

 Misao kao i sve na svetu ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje…
 Rađanje Atlantide

 Takozvani poslovi koji me vezuju za takozvanu stvarnost podsećaju na uzurpaciju koju su komunisti izvršili još 1944. nad mojim mislima. Učinili su se važnim, neophodnim i neizbežnim kad god sam mislio o tzv. stvarnosti. Stvar je bila u tome što su oni za tu stvarnost i bili važni, samo ta stvarnost uopšte nije važna, pa sa njome ni oni.

Ako čoveka ne vešaju, omča mu ne znači ništa. Ako čovek ne živi u jednoj stvarnosti, šta ga se tiču njeni uslovi.
 *****
Ne treba dopustiti da vam oni koji su vam uzeli slobodu uzmu i pamet, bolje reći da vam je svu zauzmu do te mere da se vi praktično u svojim mislima ničim drugim ne bavite nego njima. Izgleda da je prirodno da rob više misli o onome ko ga je porobio, nego o slobodi koja mu je time oduzeta. *****
Misao koja misli da se spušta do dna sveta, spušta se jedino do vlastitog dna.
 *****
Posmatranjem uočavamo i prihvatamo očiglednosti. Očiglednosti su međutim instrument privida, način kojim se manifestuje neistina o svetu. Vid se tako sa ostalim čulima iskazuje kao sredstvo kojim se ta neistina predstavlja našem umu.

Um dovršava posao falsifikovanja stvarnosti, uspostavljanjem korelacija između tih privida i stvaranjem jednog zatvorenog sistema zabluda. Pojedinačne zablude u takvom sistemu mogu se međusobno dokazivati kao istine, mogu čak i funkcionisati kao istine, a da ipak ceo sistem bude pogrešan. Fakt da se jednim putem može ići ne dokazuje još i da je taj put dobar.

Očiglednost da drugih puteva nema, ništa ne govori o tome ima li njih stvarno ili nema, već samo o prirodi naših očiju. Nije reč o tome da materija ne postoji, da ne postoji empirija, nego samo o tome da je mi ne vidimo na pravi način, a pošto je na pravi način ne vidimo, ona i nije takva kako je zamišljamo. Iz toga proističu sve pogreške našeg rukovanja empirijom.

Svaka, dakle, naša istina više govori o nama nego o svom predmetu. Kad ja kažem da pred sobom vidim svoj pisaći sto, a zatim ga opisujem, ja ne govorim o stolu, ja o tom stolu ništa ne kažem, ja samo svojim opisom i svojom tvrdnjom izražavam prirodu svojih čula, samo njegove granice. Opisujući empiriju mi u stvari samo opisujemo empiriju vlastitog uma. sm_OrchidHead
 *****
Misao se uvek mora vratiti na svoj početak, inače ništa ne iskazuje.
 *****
Ako ste stalno prinuđeni da krijete svoje misli, iako su sa jednog civilizovanog stanovišta savršeno legitimne, jer bi bile shvaćene kao neprijateljske, pa vas možda i na sud odvele, bilo da ih iz istih razloga morate zavijati u bezbroj zaštitnih omota, maskirati, izopačavati, eufemizirati, parabolizirati, i ukratko – unakazivati, neizbežno ćete doći do tačke u kojoj ćete ih izgubiti.
 *****
Sva vaša razlikovanja su u nijansama, sve vaše sličnosti u boji. Avetinjski je napor koji ulažete da iste stvari ispovedate na različite načine. Vi u jeziku tražite svoje slobode kojih ste se odrekli u mislima. Vi ste samo talas istog mora koji se uzdigao iz vode u nadi da će se otkinuti od nje, a zatim pobeđen u nju survao. I dok je prema obali nošen sve je manji, tanji, slabiji, umesto da nas ubije, hladi nam noge.
 Život na ledu 1983/84