Saturday, October 31, 2009

Nova knjiga Borislava Pekića

Nova knjiga Borislava Pekića
U izdanju Zavoda za udžbenike štampana je za Sajam knjiga prvi put knjiga koja sacinjava izbor iz dnevnika Borislava Pekića pod naslovom

ŽIVOT NA LEDU.

Knjiga Život na ledu Borislava Pekića predstavlja izuzetno zanimljive dnevničke zapise s kraja 1982. i iz 1983. godine.

Ti dnevnici polemičke intonacije pisani su u formi ogleda i eseja, intervjua i komentara.

Njihovu osnovu predstavlja podsticajna, otvorena i kritička autorova misao. 505delac

Ona je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka.

Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga sa idejama i piscima.

Neki od njih, kao Miroslav Krleža i Milovan Đilas, ostavili su vidljiv trag ne samo u književnosti, već, jednako, u književnoj ideologiji i društvenom životu pomenutog razdoblja.

Smisao Pekićevih rasprava jeste u poricanju autoritarnog i dogmatskog duha i zalaganju za vrednosni sistem u kojem će recidivi totalitarizma i demokrature biti zamenjeni istinskim slobodama i demokratskim preporodom društva.

Friday, October 30, 2009

O literaturi

Jeretičke ideje o literaturi
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 37-42). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Jonesko je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, međutim, mislim da može ..."
(DNEVNIK, 1959)

Dirljivo za ne?

Pretpostavilo bi se da je to tako arogantno, tako optimističko MEĐUTIM napisao gimnazijalac koji prezire sebe što je prinuđen da piše pismeni sastav na temu "Konj zelenko rosnu travu pase" umesto da odmah pređe na "Rat i mir".

Kad sam, međutim, to veliko i glupo MEĐUTIM napisao imao sam dvadeset i devet godina i bio na dobrom putu da postanem otac. Nisam, doduše, više pisao sastave na temu "Konj zelenko rosnu travu pase", ali ni moj "Rat i mir" nije bio na vidiku. (Istini za volju, još uvek sam bio bliže "zelencima". Oni koji su radili za filmsku industriju, znaće šta se pod tim podrazumeva.)

Sad imam blizu pedeset i mogao bih polako da na to svoje MEĐUTIM stavljam navodnice. bb7961-001Evo ih, zasad, nekoliko:

Pisac treba da se čuva publikovanja svojih urođenih perverznih ideja o međuljudskoj korespondenciji. Iako više nisu u javnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nisu zaboravljene. One se, naime, nikad ne zaboravljaju. Njena mitska Zlatna prošlost postala je Utopija o kojoj se sanja. Platonova kletva je u većoj ili manjoj meri konstitutivna svakoj normalnoj zajednici.

Sumnje u motive umetnosti su načelno neotklonjive. Optimizam je potajna ljubav svake države. Potajna i prirodna. Potajna, jer živimo u vremenu u kome je misliti kao pesimist jedan od uslova civilizovanosti. (Drugi je živeti kao optimist.)

Prirodna, jer nema države koja će biti srećna ako joj saopštite da je devedeset devet odsto njenog zdravog, radnog, poštenog stanovništva nevredno opisivanja u bilo kakvoj književnoj formi, a da se preostali procenat koji to zaslužuje sastoji od tradicionalnih favorita dobre literature – njenih zločinaca, ludaka, duševno-moralnih pervertita i ostalih natprosečno snažnih ličnosti, dok slabići u obzir dolaze jedino ako im beznačajnost i neodređenost dostiže epske razmere.

Čak i najsavršeniji svetac ima po neku slabost, manu između bezbroj vrlina, ali će se pisac, budite ubeđeni, zalepiti baš za nju, a vrline prepustiti brzi crkve. Nema države pa ni one najgore, koja ne uradi ponešto pametno (Hitler je, na primer, gradio dobre puteve i držao u redu javne klozete), ali će pisac, s nepogrešivim instinktom balegara, čak i kod idealne pasti isključivo na njene promašaje.

Država je u suštini jedan optimistički poduhvata. Optimizam ima kozmetičko dejstvo na njene ustanove. Književnost je, međutim, proizišla iz znatno mrzovoljnijih izvora i njen je duh prevashodno pesimistički. (Čak i kad tokom dela opisuje lepa osećanja, klasika na kraju ubija njihove nosioce.) Stoga na svaku kozmetičku masku deluje kao vrijuća voda.

Između gradilačkog, apolinijskog načela države i razaračkog, dionizijskog načela njenog umetnika, umetnuto je biblijsko neprijateljstvo. Književnost će uvek, pokraj sveg slobodnog drveća, hteti plodove s onog jednog jedinog – zabranjenog. I društvo će je, poput Boga, uvek ponovo izgoniti iz raja zavetnim rečima: "U mukama ćeš rađati ... Sa znojem lica svoga ješćeš hleb svoj ..."

Pa i pored toga, sasvim u biblijskom duhu, Društvo će s Umetnošću neprestano sklapati nekakve konvente, koji će biti kršeni pa ponovo restaurirani. Umetnost će prinositi Društvu žrtve paljenice, ali i huliti na njega. Odozgo će sevati gromovi i uništavati umetnike. Ali ako se dublje pronikne u taj antagonistički odnos, videće se da je on i prirodan i neizbežan, i da upravo njegove mračne strane vezu između društva i umetnika čine neraskidivom ...

Čitao sam intervju uglednog pisca. Jedno od prvih pera zemlje izjavljuje da predano veruje u smisao svog rada. Stidljivo čak i u opšti značaj umetnosti. ("Bez umetnosti se ne može živeti!" Glupost! Naravno da može. još nisam čuo da je neko stradao zbog pomanjkanja estetičkih uživanja.)

On, zatim, veruje, ovog puta s žarom, u mogućnost da umetnost srećno koegzistira s društvom, te da mu u njegovom razvoju pomaže. On ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike (više ili manje u zavisnosti od tiraža svojih knjiga, naravno), i zdušno podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije. Pre nekoliko godina dočekivali smo zoru zajedno. (Ostale pojedinosti situacije, koje bi mogle štetiti ugledu, izostavljam, ali se one nalaze na računu Kluba književnika.) Pisac je tada na spomenute opšte teme izjavio, ukoliko sam ga dobro razumeo:

a) da veruje jedino u pare,
b) da su priče o nekakvom opštem značaju umetnosti jedno veliko sranje,
c) da mu za društvo puca prsluk,
d) da su čitaoci – marva.

Ne žurimo u zgražanju. Većina od slavnih pokojnika umetnosti mislila je bar o jednoj od četiri teme bar jednom u životu na ovaj način ...

Ponekad mi se čini da sam najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo gledajući "Tarzana". Izjave "Me Tarzan!" i "You Jane!" otišle su usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Sve preko toga je puko naklapanje ...

Uspešan pisac mora biti pomalo manufakturan. Čitalac voli da ga prepozna. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovini izmišljanja, za koju sam nije sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivrečnim i zamršenim osećanjima – koja obeležavaju većinu prirodnih ljudskih stanja – gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje. Ali da njega ne bi izgubio, lakše mu je uskratiti poštovanje piscu koji ga vređa tajnama.

Snažno i jednostavno primarno osećanje (straha, ljubavi, mržnje) u snažnoj, jednostavnoj, tako rekuć neandertalskoj ličnosti, kojoj preti opasnost ili čijim se sjajnim planovima postavljaju izvesne snažne i jednostavne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona ili neće savladati, ŠTA ĆE, NAIME DALJE BITI, dovoljno je za svaki roman. U izvesne komplikacije može se ući tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac najzad ima nekog prokletog ponosa, i dušu blaziranih intelektualaca koji, ne bez osnova uostalom, drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni u zoološkom vrtu ...

Kad disciplinovano marširajući s leva na desno, slova odnesu više reči u neizmernu grobnicu već ispisanog, osećate se kao grobar. Izvesni se pisci, međutim, osećaju kao očevi koji svoju decu šalju u rat za boje porodice. Pesnik t5ekstilnih minijatura, kravljih očiju Here i dugog crvenog šala oko osetljivog vrata upotrebio je te reči da njima objasni još jednu od svojih popularnih svinjarija:

"Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi." Kazao je uz crni nektar. "Ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima." (Neka od jačih imali smo čast lično iskusiti.) ...

Ako se junak romana odmah na početku da u neke duboke i zamršene opšte misli, koje stranu za stranom ispunjavaju crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem natprosečne književnosti, čitalac koji, u odsustvu iole svarljivije laži na omotu pre kupovine konsultuje upravo te prve stranice, nikad do kase ne stiže. U svakom slučaju ne s tom knjigom.

Čak je i Hermann Broch u "Der Tod des Vergil", s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu jednostavnu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brindizijuma ...", a Vergilijeve kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čitaoca zalude tek na kraju ...

Junacima američkih bestsellera funkcionišu isključivo izvesna vitalna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Junacima naših, izgleda samo – mozak. Nit romore, nit govore, većinom ništa i ne preduzimaju, ali se neprestano nešto povodom nečeg u sebi kidaju ...

Ma kako izveden, monolog je bezuslovno artificijelan. Izveštačenost je u prirodi monologa. Osim, naravno, ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi uistinu prirodni ...

Ima jedno smrtonosno pitanje s kojim se pisac najčešće suočava. Ono glasi: ŠTA STE (ZABOGA) TIME HTELI DA KAŽETE? Po svoj prirodi ono je uvredljivo. Pretpostavlja sasvim nedvosmisleno da sama knjiga o tome "šta je pisac hteo njome da kaže" malo ili nimalo ne govori, i da su potrebna znatna dodatna objašnjenja da bi se ona razumela. U stvari, i trebaju. Ali ne samo čitaocu. Trebaju i piscu. Na pitanje kakva je osnovna ideja njegove simfonije, jedan slavni kompozitor je s gorčinom odgovorio: "Kad sam je komponovao, znali smo to samo ja i Bog. Sad zna samo Bog." ...

U korekturi jedne, srećom neobjavljene, napisao sam: "Amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova divanane." – i odmah se zapitao kakva je to, za ime boga, "amonijačno žuta svetlost"? Koliko sam se sećao, amonijak je bezbojan. U svakom slučaju – žut nije. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali njeno žutilo ne potiče od njega.

Zazvonio je telefon. Javio mi se jedan esejist humanističkog smera. Zapitao sam ga kakve je boje amonijak. Nije znao. Ostao je, čini mi se, malo uvređen. Bavio se, naime, molekularnom lingvistikom, a ne klozetima. Zvučao je kao da za amonijak nikad nije ni čuo. Verovao sam mu. Bio je upravo takav čovek koji je spokojno mogao živeti i bez svesti da u njemu, pored mudrih ideja, ima i amonijaka.

Pogledao sam Enciklopediju. "AMONIJAM, NH3, bezbojan plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ..." (Šta je sad, dovraga, ukapljiv? Bilo je potrebno konsultovati nove rečnike. Počeo sam se gubiti u zagonetkama. Umesto da rešim staru, dobio sam povrh nje i novu.) "Vodena otopina reagira alkalično ... U tehnici ... Pod povišenim tlakom ... Eksplozivi. Umjetna gnojiva ..." Ni pomena o nečem žutom. Povadio sam iz rafova i neke druge knjige.

Izgubio sam jedno posle podne, naučivši usput mnogo koječega trenutno sasvim izlišnog, - nikad se, međutim, ne zna – ali umesto da konačno rešim smem li žmirkavu svetlost uljare uporediti s amonijačnom bojom, izgubio sam sigurnost da mi je jasno značenje bar dvadeset drugih pojmova. Vratio sam razna Sveznanja u biblioteku i naredni sat proveo u paljenju kandila, pretpostavljajući da svetlo stare uljare liči na ono što ga baca oveće kandilo.

A zatim sam precrtao problematičnu rečenicu i iznad nje napisao: "Polutamne ćoškove divanane senila je mutnožuta svetlost uljare." – i otišao na spavanje, svestan da sam to mogao uraditi još pre osam sati. Smrtonosnost klišea je u tome što su uvek pri ruci i što zaista znače ono što izražavaju. Oni pisca uspavljuju ubeđenjem da se izrazio na jedini mogući način. I jeste, uostalom.

Ali, upravo zbog toga kliše nema umetničku vrednost. Jer on opisuje činjenicu, ali ne i njeno s t v a r n o značenje. Ispod svakog klišea leži po jedan leš stvarnosti. Sa jezičkog stanovišta, književnost se pokazuje kao jedno golemo groblje stvarnosti sahranjene u dobro skovanim kovčezima lingvističkih klišea ...

Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara sa iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje. Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim.

Misao i jeste monotona. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izaziva. Ona se bavi isključivo mogućim varijetetima neke akcije. U principu, ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave besmislenim radnjama ...

"Savremena književnost, htela ne htela, mora biti 'socijalna', ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostavnim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu ..." (DNEVNIK, 1957)

(KNJIŽEVNOST, BR. 4-5, 1979)

Thursday, October 29, 2009

Istorijski roman IV deo

Istorijski roman i istorijska realnost (IV deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine. (III deo Ovde)

IV deo

Lično mišljenje Dobrice Ćosića o suštini i funkciji "Vremena smrti", i istorijskog romana uopšte, na prvi se pogled od moga razlikuje. Ali razlika je prividna.

U jednom pismu Ćosić mi piše: "A zar taj istorijski roman može ikome i ičemu da služi, ako ne služi meni, mojim savremenicima, mojoj muci u traganju za identitetom ..." Nema istine veće od ove, i ona je u savršenom skladu s tezom iznesenom ovde. Samo, Ćosić govori o funkciji već napisanog istorijskog romana, a ja o funkciji pisca u njegovom pisanju.

Vraćamo se u jedno doba da bi ga magijski oživeli, da bi pred svoje savremenike izveli njegov spoljni i unutrašnji hologram. "U težnji za svevremenskim saznanjem, za svevremenskom čovekovom stvarnošću", kako je Ćosić napisao u knjizi "Stvarno i moguće", životom minulog želimo nešto reći životu koji teče. Ali, šta ćemo reći, ne možemo, u stvari ne smemo unapred znati, jer ćemo time uništiti epifanijsku snagu vlastite magije.

To nam može kazati jedino sama prošlost ako u nju siđemo dovoljno duboko da je osećamo kao vlastiti inkarnirani život. Vraćanje s namerom da se nešto već smišljeno i definisano kaže, odlazak u prošlost po pogodne primere, dokaze, ilustracije, ne donosi koristi ni umetnosti, ni našem saznanju. Ličiće to na postupak čoveka koji ide u trgovinu da nešto kupi, a sa sobom na prodaju nosi i svoju robu. Taj, bojim se, niti će šta prodati, niti šta kupiti.

Budimo verni prošlosti, i ona će se pred nama otvoriti, ona će nam sama dati svevremena saznanja za kojima žudimo, ona će tako i samo tako ispuniti i drugi zadatak što ga Dobrica Ćosić postavlja istorijskom romanu: da bude imanentna kritika vladajuće istorijske svesti, a ja bih dodao i savesti – oruđe naših duhovnih preobražaja.

Ostaje, najzad, i najneprijatnija obaveza da se nešto kaže i o vlastitom iskustvu na tom polju. Ono je skromno. Moje "Zlatno runo" nije istorijski romanu standardnom značenju reči, a ne pretenduje da to bude ni u smislu ovde iznetih premisa.Umesto hronološkog vremena, ono je u cikličnom; umesto u definisanom prostorima, ono je u istorijskim međuprostorima.

Brojni povesni momenti u njegovih sedam tomova, od plovidbe Jazonovog Arga u Kolhidu i Trojanskog rata, preko pada Konstantinopolisa 1453, evropskih pohoda Sulejmana Veličanstvenog i srpskih borbi za nezavisnost, sve do I i II svetskog rata, do godine 1941, samo su mostovi koji ga vode s onu stranu empirije, u mit, u meta-stvarnost, u suštinu i sudbinu ljudske priče. Podnaslov "fantazmagorija" tu je da podvuče nad-istoričnost knjige.

Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska funkcija. I zato ja to svoje "Zlatno runo" smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.

Moj prvi istorijski roman biće, po svoj prilici, "Srebrna ruka", priča o dvojici velikih vizantijskih slikara, Gregorijasu Skopasu i Androniku Komninu, i potrazi za autorstvom čudotvorne ikone "Bogorodice Trojeručice". Biće to prozni ep o vizantijskom VII veku, od Arabljanske opsade Carigrada 700-tih do krunisanja Karla velikog za cara Rimske imperije 800-tih, povest jedne od najznačajnijih duhovnih revolucija Evrope, koja je ikonoboračkim ratovima ispunila stotinu godina vizantijske istorije.

Četiri puta se vrhovni princip ove duhovne države menjao, a s njim i Pravila života, zbog jednog na oko slikarskog, a u stvari pitanja suštinskog za sudbinu naše civilizacije. Nema vremena u kome se rafinirano nasilje u toj meri pomešalo s najtananijim duhovnim i intelektualnim životom, krv i misao toliko amalgamisali da postanu suština svakodnevice svih Romeja, od Vasilevsa do poslednje kurve u bordelima Zlatnog roga.

Poznavaocu srednjevekovne istorije ovaj će vek neodoljivo ličiti na naš, stoleće ideološkog i fizičkog nasilja. Ali će moj zadatak biti da se oduprem iskušenju koje bi moj posao učinilo lakšim i – promašenim. Moj će posao biti da, magijski spoznavši unutrašnji život Vizantije, sličnost kuju sam pominjao učinim epizodom univerzalnih podudarnosti jedne zatvorene ljudske istorije, a sluškinjom neke globalne metafore, ili još gore – robom prostačke aluzije.

U prvom redu moram vaskrsnuti razlike, dakle i ekskluzivitet tog VIII veka, a ne samo sličnosti s našim, jer ću, u protivnom, izvesti pred vas ne samo istorijski leš, već naš sopstveni gledan u krivom ogledalu. A leševi su, osim u gotskim pričama, za groblje, nisu za umetnost.

Svoj rad na istorijskom romanu shvatam više spiritistički nego istoriografski. Oživljavanje istorije delo je Magije, nije Nauke. Fakta su šminka. Šminka lice čini vidljivim, ali ga ne stvara. Ako pisac ne poseduje lozinku vaskrsenja, ono "Talita kumi – Ustani i hodi!" proizvešće animirani, a ne pravi život, lešinu koja se kreće, no ne živi. Ličiće to na prošlost, ali prošlosti neće biti.

Mnogo je onih što iz grobova znaju iskopati leševe prošlosti, ali ih malo ume prizvati njihove duhove. Voleo bih da budem među njima. Zato valja biti medium, ne tvorac. Hipnotički se predati signalima "one strane", proricati unatrag, očistiti se od naslaga predrasuda i iskustva što su nas od prošlosti razdvojile, opet biti – nevin.

Koliko ću u tome uspeti, pokazaće vreme.

Hvala vam!

(I deo Ovde)

Wednesday, October 28, 2009

Istorijski roman III deo

Istorijski roman i istorijska realnost (III deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.
(II deo Ovde)

III deo

Pokušaću sada, dame i gospodo, da ove teze ilustrujem primerima. Za dokaze se – kao i uvek uostalom – nema vremena, pa ću sa žaljenjem, ostati na tvrđenjima.

Počeću od rđavog uzorka istorijskog romane što ga je napisao dobar pisac. Očevidno bez nekog jačeg umetničkog, duševnog i filosofskog nagona, pogotovu afiniteta, Robert Graves je "sastavio" roman o Velizariusu, vojskovođi Justinijanove ere, tek nešto bolje nego što slične pseudoromane o engleskoj istoriji pišu ovdašnje domaćice kad se, iznevši decu na put, intenzivno počnu dosađivati, a nesreća hoće da su im kompletne biblioteke blizu samoposluge iz koje se hrane. 05devilOsećajući, ako baš ne čuvenu gibonovsku mrzovolju prema hrišćanstvu, a ono dublje nepoznavanje Istočnog Mediterana i komplikovane klime veka, u kome se Vera pripremala za buduće vizantijske ortodoksije, hereze i šizme, izabrao je jasnije vreme, u kome je latinska tradicija, (u smislu rimske ideje), na Bosforu još živa, u nadi da će ga ono držati u intimnom kontaktu s pričom i temom, kao što ga je držalo kad je pisao sjajnu povest Zapadnog Mediteran i Klaudiusa, Cara i Boga.

Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom "Zlatnom runu", književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdravorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane antike.

U "Vojvodi Velizaru", međutim, nema ni poetične bajke "Runa", ni fine ironije "Klaudiusa". Fakta su gimnazijske kakvoće, a uz to pogrešno shvaćena i aljkavo konstruisana. Dobili smo komercijalnu priču skromnog misaonog i književnog nivoa, koja je, onako kako je ispričana, apsolutno nemoguća u Vizantiji, ni tog, ni bilo kojeg drugog doba.

Obratimo se zato, s olakšanjem, pravim uzorima.

Prvi od njih je, do sada nenadmašno remek-delo metaistorije romana: "Josif i njegova braća". Biblijsko-povesna epizoda, tačka ukrštanja dva drevna naroda, gospodarsko-egipatskog i sužanjsko-jevrejskog, dobila je, upravo magijskom vernošću duši i duhu minulog doba, transcedentnim tumačenjem fakata, univerzalno značenje, važeće za sva vremena i sve nivoe humaniteta.

Karakteri koji se kroz Mann-ovu priču kreću, kod kuće su u svom dobu, ali ih prepoznajemo i oko sebe, jer nose čovekove neizmenljive, fundamentalne, sudbinske osobine, tek privremeno i provizorno okovane u forme određenih istorijskih godina. Mnogostruka značenja ove epske polifonije aktuelna su i danas kao što su bila pod faraonima, ali ne zato što je Mann naš svet vratio u prošlost, odnosno sadržinu našeg uneo u formu prošlog – mada su inicijalna iskušenja, očigledno, bila jaka – već što je besprimernom intuitivnom snagom, uz potporu moćnog obrazovanja i filosofskog duha, pronašao nadvremeno-bezvremenu tačku, u kojoj se seku oba, u kojoj se, uostalom, ukrštaju ose svih svetova i svih vremena.

Neverovatno bogatstvo ideja i misli, duše i duha, inteligencije i mašte, stila i jezika, čini od ovog dela Keopsovu piramidu književnosti, čiji se graditelj ne može zamisliti drukčije nego kao drevni Mag u trenutnoj inkarnaciji savremenog pisca.

Drugi će primer, nema sumnje, izazvati vaše čuđenje. To je "1984" George Orwell-a, kroz čiju godinu mislimo da prolazimo. Kažem mislimo, jer smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, već odavno prošli, a futuristička, negativno-utopijska forma dela, koja je obmanula i kritičare i čitaoce, umetnička je obrazina za jedan od najsavršenijih metaistorijskih romana svih vremena.

Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwell-ove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-mislene izlike.

Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu polusvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti. Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja.

Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno vladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružile su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudo-humanističke doktrine. Naša je Nauka Dvomisao, pomoću koje uobražavamo da prodiremo kroz Tajnu, ne znajući, u međuvremenu, ni kuda, ni zašto.

Naša Filosofija je Dvomisao, kojom svim oblicima otvorenog ili skrivenog antropocentrizma odlažemo svest da se našoj gospodarskoj usamljenosti u kosmosu protivi upravo ona formalna logika, na kojoj smo tu filosofiju, sa Aristotelom, izgradili. Naša vera, naš moral, dvo-misleni su i dvo-smisleni. Naša duhovna kultura je elaboriran sistem Dvomisli, putem koje skrivamo od sebe vlastite grehove, jer, sumnje nema, ostanemo li u konfesiji Zapada, svako od nas, iako hrišćanin, svakog dana krši bar po jednu zapovest od deset, kojima se, u međuvremenu, zakljinjemo, i koje smatramo osnovicom naše moralne kulture.

Ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je; on je prepoznaje. On prošlost u budućnost projecira. On nije prorok, već povesničar pada. Tvrdim, stoga, da je "1984" jedan od najzrelijih istorijskih romana ikad napisan.

Treći je uzorak tetralogija mog zemljaka Dobrice Ćosića – "Vreme smrti", priča o velikom trenutku malog naroda sa Balkana, što ga je diplomatska svest Zapada poznavala jedino kao "prokleto Istočno pitanje", a njegova geografska svest kao "slepo crevo Evrope", ali za koga većina ljudi nije ni čula, naroda s Poluostrva čuda, što je, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, tom istom svetu darovalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture – HELENSKU, VIZANTIJSKU I OSMANSKU – dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu.

Ovaj roman – ne bojim se jakih reči – uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja. Ep o Srpskom ratu 1914, uprkos obimnoj i serioznoj dokumentaciji, u prvom je redu magijsko vaskrsenje jednog doba njim samim. Ne našim predrasudama i protiv-predrasudama, pristrasnim ličnim i opštim potrebama, nego njegovim sopstvenim duhom, njegovim vlastitim istinama i zabludama.

Umetničkim meta-mostom Ćosić je, dramskom snagom kojoj u našoj literaturi nema poređenja, otkrio urođenu univerzalnost na izgled ograničenog istorijskog događaja i datume naše nacionalne istorije kroz Propileje uveo u istoriju sveta, tamo gde im je mesto. Srpski rat postao je, tu na tlu male Srbije, Svetski rat, a njegova tragedija, tragedija humaniteta. A onda se vratio mitu iz čijeg je prototipa rođen. Nacionalna priča postala je antropološka. A dalje, dalje od toga, dublje od mita, i ne može se ići. Tamo, dalje i dublje – tmina je Velike Tajne.

Prećutkivanje "Vremena smrti" u mojoj zemlji, s jedne strane retka i oprezna vrednovanja, s druge neopravdana sumnjičenja ideološke naravi, paradoksalno potvrđuju umetničku istinitost ove knjige, a iznad svega njenu ljudsku vrednost. Ali za istine imamo vremena tek kad je za laž kasno.
(IV deo Ovde)

Tuesday, October 27, 2009

Istorijski roman II deo

Istorijski roman i istorijska realnost (II deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.
(I deo Ovde)

II deo

Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. A tu leži ona prava istorija koja tako često izmiče umetnosti. Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Ripper_1600

Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije. (U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo,k istorijski važnije od onoga što jeste).

Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.

Dozvolite mi da ovaj model odnosa prema istorijskoj stvarnosti ilustrujem mojom proznom obradom jedne poruke Aleksandra Solženjicina, ispisane u predgovoru za "Arhipelag Gulag":

"Decenije će proći, ožiljci i rane prošlosti zaceliti se zauvek. Neka ostrva Arhipelaga raspašće se i prekriće ih polarno more ništavila. Ali jednog dana, u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće od naših potomaka otkrivene kao neki neverovatni salamandri ..."

Ali kada dekade prođu, kad se led istopi oko istorije Gulaga, i arheolozi budućnosti otkriju kosti Zeka, te misteriozne podvrste humaniteta, mutanta naše čudovišne logike u ukrštanju s žudnjom za boljim životom, ništa ne garantuje da će ta istorija biti ispravno shvaćena i da će nada Solženjicina dobiti svoje pravedno zadovoljenje.

Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulag mogao bi dovesti do groteskne zablude, opisane u jednoj od mojih priča, posvećenih Orvelu, koje pod naslovom "1999" treba da se publikuje krajem ove godine.

Ispričaću vam ukratko taj moj "Novi Jerusalim". Junak teme, arheolog daleke budućnosti, od koga Solženjicin toliko očekuje, živi u ultraindividualističkoj civilizaciji, u kojoj apsolutno samodovoljni ljudi, svaki za sebe, već vekovima ž8ive odvojeno jedan od drugog, lišeni fizičkih i duhovnih dodira, toliko definitivno da se, čak i ako bi kontakti bili mogući, ne bi više mogli sporazumevati, jer je svaki čovek razvio samostalan jezik samo za svoje misli, koje su, opet, drukčije od misli svih ostalih ljudi na svetu.

To je, dakle, civilizacija dekadanse koju lagano ubija obožavanje samoće, slobode, privatnosti, nedodirljivosti, samomoći, obilja, nerada i zdravlja, jedna gotovo tiranoidna sreća. To je, očigledno, civilizacija što je jedino neka revolucionarna ideja može vratiti s ivice biološkog ambisa. I u ledu Severa, u Novom Jerusalimu, tamo gde je Solženjicin mislio da je ostavio samo muku, bedu, patnju i smrt, arheolog budućnosti pronalazi tu ideju.

Spasonosna ideja sadržana je u "civilizaciji Gulaga", koju on na strogo naučan – podvlačim, naučan način – objašnjavajući logički iskopine, pretvara u nov koncept života: obožavanja reda, rada, zajedništva, asketizma, samopožrtvovanja, ljubavi prema bližnjem i radikalno odbacivanje svega što je materijalno. Što je Zeka ubijalo, treba sada taj novi umirući svet da oživi. Svako je tumačenje pogrešno, iako na faktima počiva. Svaki je zaključak naopak, iako na logici zasnovan. Gulag se iz leda pojavljuje kao novi Eden, Izgubljeni Raj vrste, ovaploćene evanđeoske istine.

Eto, dame i gospodo, šta mi od našeg slavnog Razuma, u susretu s tamom i ledom istorije, smemo očekivati!

Ovim smo iz četiri pravca došli na isto mesto.

Prvi smer, umetnički, kaže nam da svako doba ima svoju, ekskluzivnu stvarnost – kanalizacija, u međuvremenu, može ostati ista – i da se baš u tom ekskluzivitetu nalazi ona njegova tajna suština koja je jedina predmet dobre književnosti. Ona se nijednom drugom ne može ni zameniti, ni objasniti. Pokušaj tumačenja jabuke kruškom, i obrnuto, dovodi do zablude u pogledu obe.

Ovaj nam smer, takođe, kaže da je književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti.

Prošlost uči samo ako je verna sebi. ona spada u one mračne, ravnodušne bogove koji ne udeljuju milost kad se za nju mole, već kad se zbog nje podnose žrtve. Jedina koja nam otvara njeno srce je – odricanje. Odricanje od vlastitog bića. U slučaju pisca na poslu istorijskog romana to uvek znači odricanje od spoznajnih merila (predrasuda) svog doba, a ponekad i od Razuma, (naše opšte i trajne predrasude).

Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili metvom već, (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschach-ova mrlja, koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna.

Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschach-ove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.

Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni. Posao, ukratko, u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće osećati.

Zato će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture stvarne ljudske istine, potezati za alibijima. Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da demaskira Staljina.

Proizvodiće pseudoistoriju, po kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti. U tim žalosnim tvorevinama Razuma demonstriraće se osećanja koja u datoj formi nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.

Junaci tih "objektivnih rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali, misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo, tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon, zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke kojima je more bilo homerski rumeno).

Time smo kazali šta istorijski roman nije i šta ne sme da bude.
Ali, šta on jeste?
Šta je on ako je, po svemu sudeći, bezmalo nemoguć?
Jer, ako se prošlost ne može razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati, - ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar istorijski roman priča?

O jednoj personalnoj viziji prošlosti?
O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?
O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?
O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?

Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.

Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.
Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma , koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.

Prostornih granica nema, odnosno ima, ako za međaše takve granice uzmemo ljudsku stopu. Nema, praktično, ni vremenskih, ako ih gledamo unatrag, i ako zaboravimo da se, u vraćanju, opet moramo popeti uz drvo. Zabranjena mu je jedino budućnost, osim ako se i ona ne shvati kao prošlost koja se ponavlja. Može se obraćati temama iz legendarne protoistorije, doticati najtamnijih mesta rađanja evropske civilizacije, kad se kultno i ljudoždersko, božansko i zversko, tek razlučivalo i spremalo za obnavljanje činova koji će kao Napredak biti zabeleženi u memoriji Vrste – kao kod mene u "Zlatno runu".

Može se baviti temama koje su jedva prošle, ako su uopšte prošle, kako je to činio Solženjicin. može konstituante naše stvarne prošlosti projektovati u lažnu budućnost, kako je to, u "1984", uradio Orwell. Poetskometafizički može, u Mann-ovom "Josif i njegova braća", vaskrsnuti daleku prošlost, ili s Marguerite Yourcenar, kao parazit, spirituelno živeti u Imperatoru Hadrijanu. Može, najzad, s Dobricom Ćosićem, dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito evocirati jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja istorije svog naroda.

Njegova priroda mora da bude suština stvarnosti koja se opisuje, nipošto njena prazna forma. Ali sada se, u samom srcu problema, rizik više ne može odlagati, mora se Razum uvrediti i izreći reč koje se on užasava: mora se reći – Magija. Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.

Sve je ostalo posao istoriografije, biografskih, socioloških, geopolitičkih, antropoloških i kulturoloških specijalističkih studija. A svi rezultati tih studija tek su građa, mrtva glina, kojoj Magija, nepoznatog porekla, prirode i svrhe, kroz književno delo, udahnjuje život, kao što je to sa začaranom lepoticom učinio princ iz bajke.

(Nevolja je u tome što je prošlost najlepša dok spava. Kako se budi, tako ružni. Poljubili ste lepoticu, a probudili – čudovište. Ako je davna prošlost nešto što se već ohladilo, a nedavna što se još hladi, to je razlog što nedavna uvek od davnije izgleda ružnija. Davna je stekla lepotu smrtne nepomičnosti i nedodiljivosti, nedavna – komatozni bolesnik koji još vegetira vezan za životodavnu mašineriju naše memorije – ovu faraonsku lepotu mumije tek stiče.)

Što se tiče forme istorijskog romana, ona – ne postoji. Kad roman ne valja, ni forma mu nije dobra. Kad je uspeo, ma kakva da je, i forma mu je dobra.

Najzad, šta će nam ta nesrećna prošlost? Čemu uopšte istorijski roman? (Pitanje bi se moglo produžiti nedoumicom u pogledu potrebe za istoriografijom, pa i za samom istorijom.)

Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovek je, s jedne strane biće kontinuiteta (premda ga se neprestano odriče), s druge, sistem urođenosti (koje, takođe, stalno nastoji da porekne ili izbegne).

Njegova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim. (Uvodila nas je uglavnom u onaj na Severu.)

Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.

I upravo stoga su misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani uvek bili – antimaterijalistički.
*****
(III deo Ovde)

Monday, October 26, 2009

Istorijski roman I deo

Istorijski roman i istorijska realnost (I deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 52-69). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality"ov predavanje je, 14. marta 1984, održano na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta, a štampano u njihovom izdanju 1984. godine.

I deo

Dame i gospodo,
Nalazim se u neudobnom položaju zanatlije pozvanog da govori o teoriji svog zanata, koja prevazilazi i moje sposobnosti i moje praktične potrebe. Kad odelo krojite, malo vam koristi da znate kako su makaze izmišljene. Što se broji je da ih umete upotrebljavati.

Ali, pošto sam već ovde, moram se snalaziti kako znam. Ovim priznajem završavam sa izvinjenjima i prelazim na posao. boules2Polazeći iz raznih pravaca, koji će vam se učiniti zaobilazni, prolazeći kroz divergentne i konvergentne krugove saznanja, koji će vam izgledati udaljeni od naslova, doći ću do izvesnih zaključaka o prirodi odnosa imaginacije i empirije, ili umetničke realnosti u istorijskom romanu i istorijske realnosti u prošlosti koja mu je zadata tema.

Zaključci će obrazovati tezu, koju ću, usled ograničenog vremena, krajnje uprošćeno pokušati da ilustrujem na dvema vrstama istorijskog romana: jednoj koju smatram uspelom i drugoj koju nalazim neuspelom.

Prvu zastupaju: "Josif i njegova braća", mog duhovnog učitelja Thomas Mann-a, "Hadrijanovi memoari" Marguerite Yourcenar, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i, nemojte se začuditi, "1984" George Orwell-a. Odsustvo "Rata i mira" je namerno. Primer je, naime, isuviše poznat.

Drugu vrstu zastupa samo jedna knjiga, koja, međutim, izvrsno ilustruje pozitivističku tradiciju istorijskog romana, tako dragu piscima anglosaksonskog jezičkog područja. Držim da je mani dovoljan jedan dokaz, tamo gde ih vrline zahtevaju mnogo. Najzad, čovek se prijatnije oseća dok hvali nego kad kudi. Pogotovu ako je reč o piscu koga voli, pod uslovom da svoje teme nipošto ne traži u Istočnom Sredozemlju, da u Egejsko more ne ulazi. Reč je, naravno, o Robert Graves-u. Za primer sam mogao uzeti i njegovo "Zlatno runo" (njegovo, kažem, jer ima i nekakvo moje), ali ono je, kako god misaono promašeno, ipak uzbudljiva bajka, što ju je, pero odmarajući, napisao obrazovan, duhovit i uman čovek. Uzeo sam, stoga, "Vojvodu Velizara".

Postoji, najposle, i nešto, o čemu ne mogu suditi, ali mogu govoriti. To su istorijski segmenti moje fantasmagorije "Zlatno runo" i tek projektovana "Srebrna ruka".
*****
Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:

Prvi je – artistički.
Drugi – psihološko-psihijatrijski.
Treći – biološko-paleontološki.
Četvrti – arheološko-antropološki, (u užem smislu – istorijografski).

Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.

Model je "Danton" Andrzej Wajde. Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija.

Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba,ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja. Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom.

U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata.

Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa-Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske.

Lech Walesa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierre-a, premda, kad kažemo "Francuska revolucija" mislimo na Robespierre-a, ne na Dantona. Walesa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse.

Danton želi Revoluciju bez Terora. Walesa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walesa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walesi je tek valja dokazati. Druga je prividna.

Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walesom. Izvori i razlozi Walesine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walesa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierre-a i Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.

Oprostite mi što sam se na filmu "Danton" toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.

Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću Tehnike Rorschach-ovih Mrlja. Cilj ej bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo.

Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva. U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschach-ovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".

I sada, pošto nismo kadri pomiriti naša iskustva ni nad onim što svi zajedno doživljavamo, čemu smo svedoci i saučesnici, i pošto se svakome od nas tzv. "zajednička stvarnost", "objektivna realnost" čini savršeno drukčijom, kao da ne pripadaju istom svetu, ograničenom istim dimenzijama, kako, za ime Boga, da nekakvu objektivnu, racionalnu, unisonu koncepciju imamo o nečemu što više ne postoji, što je davno iščezlo iz memorije, a često i dokumenata, ljudske vrste, i što je tek ovde-onde, poput praistorijskih čudovišta, za sobom ostavilo neku izjedenu, patiniranu kost?

Tako stižemo do biološko-palenteološkog poređenja. Pođite u Prirodnjački muzej i pogledajte džinovski skeleton dinosaurusa. Sve su mu kosti tu, sve očuvane u ledu Severa. I mi danas znamo kako je dinosaurus izgledao. Pretpostavimo, međutim, da nismo našli sve kosti. Samo jednu, bilo koju. Još uvek nismo bespomoćni, veli Nauka. Raspolažemo, srećom, egzaktnim metodama, putem kojih iz jedne koščice možemo zaključiti izgled životinje.

Metodi su, razume se, više logički, analoški – da se baš ne kaže spiritistički – nego egzaktni u matematičkom smislu. Vidi se to dijametralno suprotnom izgledima što su ih, na osnovu raspoložive kosti, naučnici predložili kad je u pitanju bila druga izumrla vrsta. Molim da se ovo drži na umu. S modelom ovakvih pseudonaučnih rekonstrukcija istorije susrešćemo se ponovo kad budemo polemisali s pozitivističkim teorijama istorijskog romana.

Za sada, međutim, budimo velikodušni. Dozvolimo naučnicima da taj slučaj zaborave, pa da zaborave i to zaboravljanje, te da, ažurirajući povest svoje discipline, kažu da se tako nešto nije dogodilo. (Možda i nije, ali prokleto zvuči kao da jeste!) Recimo da su svi naučnici, nezavisno jedan od drugog, iz zaostale kosti čudesno lako rekonstruisali kostur životinje, a s njim i njegov verovatni izgled. Ali, nećemo im više dopustiti da se služe izlizanim logičkim trikovima. Moraće nam reći i nešto o čemu kostur ćuti: da li je, naime, životinja bila biljožder ili mesožder. Jer, sličnu skeletnu formaciju imali su i jedni i drugi.

Za život date vrste, i njene okoline, drugih, dakle, vrsta, za bioistoriju, to je bitan podatak, podatak koji određuje tip života u nekoj biofizičkoj sredini. Ono što navodno znamo, izgled životinje, sporednost je koja nam o istini ondašnjeg života ništa presudno ne saopštava. A naučnici nam to neće moći reći. Ni o prošlosti, bojim se, pisci za koje su tzv. verifikovana istorijska fakta jedini izvor spoznaje o minulim vremenima.

Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici. Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba. (II deo Ovde)

Sunday, October 25, 2009

Greh

Greh koji se iskupljuje grehom
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 418) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?

42-16101616

Tek što je spaseno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh.

Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna ...

Saturday, October 24, 2009

Cenzor

Cenzor
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 99-102). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

(Skica za novelu)

Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reich-a, započeto je s procesom "Gleichschaltung"-a, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacional-socijalističkom modelu. (Izraz "Gleichschaltung" znači, zapravo, "izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje".

Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna ARETE – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.) vis900211
Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja "idealnog građanina", kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se "Gleichschaltung" što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva.

Budući NADČOVEK, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se oformi, pa tek onda izloži iskušenjima, kritike.

(U međuvremenu će ga vojna industrija snabdeti izvesnom količinom teškog naoružanja, u svakom slučaju dovoljnom da se suprotstavi i onoj najtežoj.) Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski građanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa, pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru –

ISPITIVANJE RAĐANJA I RAZVOJA TOTALITARNE SVESTI KROZ INTELEKTUALNI OTPOR NJENIM ISPOLJAVANJIMA

– nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane građanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija, možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.
(DNEVNIK, 1971)

Profesor Rutkowski ostao je policajac. Prva verzija "Smrt i preobražaj" (kasnije "Kako upokojiti vampira") štampana 1972. u "Stvaranju", pisana je u eksplozivnom tempu, ne uzimajući od 1971. godine više od tri meseca. Prvi put mi se dogodilo da na nešto ne mogu čekati. Trebalo je, naime, ustanoviti šta Rutkowskom treba da bi bio dobar Cenzor, odnosno šta meni treba da bih od njega napravio dobrog Cenzora. (Napraviti ga slabim nije imalo svrhe.)

U prvom redu bilo je nužno zadovoljavajuće poznavanje nemačkog života između 1933. i 1939. godine. Činjenica, kao god i duha ondašnje nemačke stvarnosti. Činjenica sam se još i mogao domoći. Svaka me je bolja biblioteka o njima obaveštavala. Nemci iznad šesdeset godina mogli su mi o tom vremenu govoriti, ukoliko ih, naravno, ne bi ometala savest.

Javno, zvanično lice Hiljadugodišnjeg Reich-a bilo je u novinama, knjigama, plakatima, naročito enciklopedijama, nezamenljivoj slici vladajućeg duha jedne epohe. Ono nezvanično, u dokumentima objavljenim posle rata. Ali sve su to još uvek bile – činjenice. Kosturi s nešto interpretativnog mesa.

(Pisac istorijskih romana u hroničnoj je opasnosti da ga "interpretativno ruho" obmane, jer, kao što, uprkos poslovici, i odelo ponekad čini čoveka, interpretacija činjenice – skoro uvek čini činjenicu. Podesan primer je odnos Gibbon-a prema činjenicama iz rane vizantijske istorije.)

Došao sam do ubeđenja da nikad neću shvatiti Nemačku između dva rata toliko da je verodostojno oživim i učinim ubedljivim prostorom za svoja ispitivanja razvoja totalitarne svesti. Za nesiguran uspeh ukazivao se jedino posredan put subsumacije iskustva. Profesor Rutkowski je ostao u Gestapou, gde ga je, na njegovo očajanje, koje će neprestano isticati, pa povodom njega nešto i preduzimati, zaposlila prvobitna romaneskna shema.

Policija je područje, u kome se, s promenljivim uspehom, doduše, prilično dobro snalazim. Poznavanjem njene istorije i metodologije, kao i onoga što bi mogli uslovno nazvati "policijskom filosofijom", uviđa se da tu važe izvesne konstante, koje nije nemoguće uočiti, a zatim izdvojiti, kao što se iz ugljeničnih jedinjenja separira ugljenik.

S druge strane, rat sam preživeo. Ako ne u ulozi učesnika, u doslovnom značenju, dakle, u položaju svedoka njegove vitalne sposobnosti da katalizuje osnovne ljudske odlike. Ako Rutkowski bude Nemac iz Banata, naše sredine, a radnja se odvija na Jadranu, u našoj sredini, ako bude policajac u ratu, a rukopisu pođe za rukom da u značenju prevaziđe fabulu, trud bi se isplatio.

Roman "Kako upokojiti vampira" je napisan. Rutkowski je u njemu uspešan intelektualac (u granicama evropske tradicije), podnošljiv čovek (u granicama okolnosti) i mizeran policajac (u bezgraničnom smislu). Ali izvesno žaljenje za odbačenim Cenzorom je ostalo.

Ovom pričom dajem predujam njegovom vraćanju iz mrtvih.

Zamislimo da u aparatu nemačke cenzure, u bilo koje vreme između 1933. i 1949, radi savestan Cenzor – neće nam biti teško, oni su, odnekud, uvek tako prokleto savesni – koji je, avaj, ljubitelj i poznavalac književnosti. Zamislimo, u nastavku, da mu službeni položaj, društveni status, pa i sama egzistencija zavise od poverenja što se u njega ima, poverenja koje on nikada nije izneverio. (Kao što se događalo izvesnim bivšim cenzorima.)

Zamislimo, najzad, da se jednog dana na njegovom kancelarijskom stolu našla sveže odštampana novela, mladog, nepoznatog pisca. (Dopustimo u interesu teme ovo malo šminkanje totalitarne stvarnosti, koja, da se i ovde pita, kao što se pitala u Nemačkoj između 1933. i 1939, po svoj prilici ne bi ni dopustila štampanje novele, pa bi Cenzorova savest ostala bez posla, a mi bez priče.)

Novela mu se sviđa. Neslužbeni deo duha ponet je njenom jednostavnošću i osećajnošću. Ali uvek budan sluh službenog dela cenzorove dihotomične prirode, i sam Kentaur, u policijskom psu čuvar opštih ideala i ličnih interesa, ne može a da u knjizi ne raspozna sumnjive tonove građanske neposlušnosti, dvosmislenih formulacija, senke zabranjenih tema i mišljenja.

(Sama priča može biti poslovično bezazlena. Ukoliko je bezazlenija, opasnost od opakih aluzija je veća, jer je poznato da se otrov najlakše u vinu guta.) Nepoćudnosti priče ne ispoljavaju se – odjednom, poput neke rendgenski prosvetljene mane. Isplivavaju one na površinu neupadljivog teksta, kao trule olupine krijumčarskog broda – jedna po jedna. Tek u cenzorovoj svesti dobija razbijena neprijateljska ratna galija ponovo svoj ubojni oblik.

Opisati besanu noć cenzorovu. Rasklopiti zamršeni mehanizam njegove kentaurske svesti. U pojedinostima opisati konfuzan, pa ipak, na izvestan način logičan intelektualni i duševni proces, koji će ga odvesti do negativnog suda o noveli. Osećamo da će preporuka, koju upravo počinje da piše, sugerisati zabranu knjige. Ali smo u međuvremenu spoznali da priča koju je pročitao nije priča mladog pisca. Cenzorova je to priča.

To je priča njegovih sumnji, njegovog razočarenja, njegovog straha i njegove nikad neaktuelizirane pobune.

Utoliko više odbijanje mora biti drastično. A nijedan Post scriptum za Gestapo ne bi bilo na odmet sastaviti. Nikad se ne zna!

Ovu istoriju, međutim, ništa ne obavezuje da se događa posle 1933. i u Nemačkoj.
(KNJIŽEVNOST, BR. 2, 1979)

Friday, October 23, 2009

Kritika i polemika

Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 424-425) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi, nije kritika nego polemika ...

Pod rečju 'polemika' ne podrazumevam prepirku, već sve što se na naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu.

Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem . Cilj polemike je odbrana zdravog razuma ..." (Bjelinski "O kritici i književnim mišljenjima", Moskovski posmatrač, 1836.) VictoryKoliko vidim, bar za sad, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović. Ostali me se ne tiču ...

Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NIN-u (januar, 1955) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj "Prokletoj avliji". I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.

"Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu." Zatim: "Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina".

A onda: "I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju (Sultana Džema, primedba B. P.), kada odgovori svoje ludo, stravično i divno JA SAM TO – toga trenutka je u našoj literaturi napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove ..."

B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim ...

Thursday, October 22, 2009

Bendžamin Dizraeli

Bendžamin Dizraeli
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 428-429). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Sav je bio u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Čerčil?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Dizraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi.

On poznaje i veštinu i plodove strpljenja. "Doći će da kada ćete me slušati!" dovikuje O'Konelovoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrze, samo neka me se boje!) ... 128

Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome. Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći.

Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja "Vivijena Greja" ...
Dizraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleon je velik, jer je nestrpljiv.) ...

U kockarskoj ambiciji i atmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali, teško je ne shvatiti da je kipar kockarski slučaj. Da je Bizmark s manje sumnjičavosti gledao na Istok, triumfovao bi Gledston, neprijatni propovednik i dosadni protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) ...

Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Dizraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On događaje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe ...

Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Dizraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gledstonove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Dizraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu.

U imperiji koja se kotrlja po inerciji industrijsko-kolonijalističke konjukture, u viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta ...

Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Bordžija, Robespijer, Džeržinski. Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice ...

Wednesday, October 21, 2009

Avetinjski vozovi

Avetinjski vozovi građanske neposlušnosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 202-205). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Najzad sam našao svog ludog Srbina. I to među uspomenjama iz okupacije …
(DNEVNIK, 1979)

U suterenu ulice K., u kući mojih rođaka, živeo je sredovečan gospodin, bivši šef provincijske železničke stanice, od šestoaprilskog bombardovanja, u kome je izgubio porodicu i imovinu, u stanju melanholičnog šoka. Bez obzira na sezonu i okupacijska ograničenja, u crnoj, crvenim šavovima opšivenoj uniformi JDŽ-a, s ukočenim, bezizražajnim licem bankrota, kretao se on ulicama Beograda ujednačenim hodom neumitne sudbine, i s onom tajanstvenom samouverenošću koju smrtnom čoveku mogu da podare jedino najodgovornije dužnosti vezane za Vozni red. 42-15464691U određenim intervalima, očigledno zavisnim od samohodnog toka što ga je vreme za njega od šestog aprila uzelo – jer se nikad nisu ponavljali, ni s našim merama podudarali – zaustavljao bi se, vadio iz džepa starinski železnički sat na lancu, za koji su upućeni tvrdili da nema kazaljki, prokontrolisao bi svoj instinkt, zatim sat na mesto vratio, a iz kaputa izvukao službenu pištaljku, jedinu imovinu sačuvanu od požara, i, dunuvši u nju tri puta, zaurlao:

"Brzi voz br. 123-24 Beograd-Skoplje polazi za jedan minut i trideset sekundi! Dame i gospodo, izvolite u kola!"

U redovnim prilikama, šef stanice koji bi komandovao fantomskim vozovima, smatrao bi se u Engleskoj ili Danskoj ekscentrikom, na Balkanu – ludakom. I pod ratnim okolnostima ostajao je on u Engleskoj i Danskoj ekscentrik. Kod nas se volšebno preobraćao u simbol.

Plesnivo građanstvo, kojim se bavimo jer niko drugi neće, gledalo se na njega s izvesnom ljubomornom simpatijom kao na drevni duh naroda, koji, upravo iz eposa izišavši, duva u pištaljku iznad okrutne i ponižavajuće stvarnosti opšteg sloma.

Preduzimao je korake kojima većina očigledno nije dorasla. Ne samo da je ignorisao okupatora, već mu nije smetalo ni faktičko nepostojanje voza kojim je upravljao. U staležu, u kome se i od odsustva najbeznačajnijeg uslova pravio izgovor za kompromis s okupacijom, ovakva mišljenja i ponašanja morala je ljudima izgledati dubljom od običnog ludila.

Čak je i fanatik poziva, kakav je bio moj general Đorđije Njegovan iz "Generala ili srodstvo po oružju" i "Zlatnog runa" – da njegov živi uzor ostavimo za sada u mraku – čak je i on smatrao da je za pobedu nužna stvarna vojska, i da bez nje ni najelitniji strateg, odnosno on lično, nema šanse da izađe na kraj s čuvenim Hellensleben-ovim "vojnim problemima postavljenim celokupnim ratom".

Za Teodora Njegovana, takođe iz "Runa", i njegove žive dvojnike, samim aktom kapitulacije automatski su prestale važiti i građanske i ministarske obaveze, proizišle iz njihovih svečanih zakletvi Kralju i Otadžbini. Stari vozni red je ukinut. Valjalo se prilagoditi važećem. Nikakvog smisla nije imalo iz pukog patriotizma ići na stanicu u vreme u koje su se na njoj zaustavljali vozovi pre rata.

U uvodniku prvog broja "Novog vremena" građanska trezvenost je poručivala da je naša nesreća u prvom redu delo ljudi koji nisu bili na visini svog zadatka. "Ali ako hoćemo da izvučemo korisne zaključke iz svoje nesreće", meditirala je Trezvenost u nastavku, "onda se ne postavlja samo pitanje smenjivanja nesavesnih i nesposobnih.

Treba menjati i gledište na svoje zadatke i svet, treba izmeniti mehanizam države koji se za dvadeset godina nije dovoljno prilagodio ni spoljnim prilikama ni narodnim potrebama. S organizacijom našeg javnog života i pojmovima koji su vladali, narodna snaga je otkazala. U kritičnom trenutku državna mašinerija se rastočila.

Moramo izgrađivati novu državu reda, rada i pravice, koja će biti na visini novih zadataka: u duhu tradicije našeg naroda, ali i u skladu s tendencijama novog vremena i u harmoniji s životnim zakonima naših suseda ..." Većina građana se nije slagala s preporukama Trezvenosti, ali je živela po njima. I "u skladu s tendencijama novog vremena i harmonije sa životnim zakonima naših suseda".

Gospodin Šef stanice iz ulice K. nije. Šta on o stanju zemaljskih poslova uistini misli, nije se, naravno, moglo znati, jer je davao obaveštenja isključivo o prometu vozova, a u pogledu svih ostalih sporednijih aspekata života bio apsolutno zakopčan, ali se po njegovom slobodnom, mirnodopskom ponašanju moglo zaključiti da se on nikakvim aktom kapitulacije ne smatra vezan.

Ukoliko se njega ticalo, vozovi su saobraćali kao i pre Šestog aprila, kada su ih, za sve ostale, prve bombe iz koloseka izbacile. Za njega se, naime, državna mašinerija nije rastočila, te nije imao razloga da menja svoja gledišta na svet i svoj zadatak u njemu, koji je i nadalje ostao propisan Pravilnikom službe Jugoslovenskih državnih železnica i Voznim redom Ministarstva saobraćaja Kraljevine Jugoslavije. Zato nam je njegova pištaljka vraćala samopouzdanje, oštećeno u "harmoničnom življenju s životnim zakonima naših suseda".

Priča se da je Njegovo veličanstvo Kristijan svakodnevnim biciklističkim promenadama Kopenhagenom podizao danski narodni duh. U redu. Možda i jeste. Moram, međutim, priznati da mi toliko hvaljena danska "biciklistička neposlušnost" ide pomalo na živce. Nalazim da se do radikalne građanske rezistencije našeg Šefa stanice nikada nijedan prokleti danski biciklist nije uspeo.

Tako bi stvar s g. Šefom mogla izgledati u jednoj verziji "Crnoberzijanaca".

U drugoj bi se pojavile kod našeg nepoverljivog sveta sumnje u pogledu pravih razloga njegovog demonstrativnog prezira okupacijske stvarnosti. Sve više bi hvatala korena načelna mogućnost da njegovu mobilnost ne inspiriše rodoljublje, pa čak ni visoko osećanje dužnosti i potrebe da reguliše naš saobraćaj s Jugom. (U neku natprirodnu potrebu da se neka dužnost obavi ionako nas je vrlo teško ubediti, osim ako nam se ne pruže i neki pametniji razlozi.)

Svakog dana zbivali su se na raznim tačkama Beograda događaji o kojima Nemačka komanda nije želela da bude obaveštena jedino preko bolničkih izveštaja. Osim ludila, Šefu stanice načelno ništa nije stajalo na putu da je o tome izveštava. A ludilo se, opet načelno, uvek može simulirati. U daljem razvoju ovakve verzije, g. Šef bi, zacelo, bio premlaćen i dilema najjeftinijim načinom s dnevnog reda skinuta.

Ali ako bi se premlaćivanje sa bilo kakvih razloga odložilo, mogli bi možda prisustvovati i ovakvoj sceni:

Kraj šefa stanice ne rutinskoj šetnji peronom zaustavlja se crni Ope-kapiten. Iz njega izlaze dva SS vojnika, predvođena oficirom. Nemci prilaze našem čoveku u trenutku kad on rezolutno maše zastavicom, dopuštajući vozu Br 123-24 da produži za Skoplje. Naš čovek vraća sat u mali džep, a iz velikog vadi pištolj i njime ubija dva Nemca, pre nego što i sam biva oboren mecima trećeg.

Dok ove redove ispisujem, čini mi se da čujem razgovor dvojice Njegovana:

"Jesi li čuo šta se desilo s onim ludakom iz K.?"
"Jesam."
"I šta iz toga zaključuješ?"
"Da nije radio za Švabe."
"Posle onakve kasapnice to je prilično očigledno."
"Da je verovatno radio za šumce. A šta ti misliš?"
"Da živimo u posranom vremenu u kome se čovek više ni na ludake ne može osloniti."

Tuesday, October 20, 2009

Autocenzura

Autocenzura – rak književnosti
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 24-26). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virtuelno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Budući da je taj odnos JEDNOSTRAN, NERAVNOPRAVAN, jer se ne zasniva NA RAZMENI iskustava, istina, priznanja, obaveštavanja, osećanja i ideja s čitaocem – ako je posredi književnost – premda, opet, stvarna razmena i bez čitaočevog znanja postoji, jer bez nje, bez supremacije opšteg iskustva, ne bi bilo ni književnosti, u tom se ortakluku jedino pisac "razotkriva i svlači", jedino njegovo iskustvo, njegovo osećanje i njegove ideje postaju deo opšteg znanja i interesa.

Stid i strah, agens movensi autocenzure, javljaju se tada kao samoodbrana, koja piščevo "javno svlačenje i razgolićavanje" svodi na pristojne, dopuštene, BEZOPASNE mere, bez obzira ad li ih je propisalo društvo ili naše moralno osećanje ...
boule_paysage

Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život ...
(DNEVNIK, 1974.)

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta li će reći moja majka kad ovo pročita? Šta će kazati moja žena? Ili moja ćerka? Moji prijatelji? Šta će, uostalom, reći svet?

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta će o ovom što sam napisao reći ovaj ili onaj? Šta će misliti ovi ili oni krugovi?

I koliko puta nije napisao to što je hteo, i koliko puta, uprkos svemu, ipak napisao, a potom, uprkos tome, izbrisao?

U samotnim i mutnim časovima noćnog obračuna, odgovor je uvek: i ono što je ostalo, dovoljno me izražava.

Ostavljajući po strani vrednost odgovore, nikad nije važnije koliko se od nečega izražava od toga kako se to čini – vratimo se infaustnom toku što ga infekcija samocenzurisanja uzima pošto se ispolji, na nesreću, s početka gotovo uvek kao benigna.

Ustupak kojeg smo učinili, iz stida pred nekim, ili iz straha od nečega, pokazuje se najčešće kao pametan i profitabilan. U svetlosti neprijatnog iskustva onih što su ga odbili, postaje on još privlačniji. Pogotovu što za prirodu i obim ustupka znamo samo mi.

I sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj – savest nas neće uznemiravati. Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše književne koze na broju, što najčešće nije.

Kad taj "drugi put" dođe, i ponovo nam se ukaže prilika da ispišemo sve što smo u prvom pokušaju iz obzira, straha ili stida propustili, s čuđenjem, ali ne i bez izvesnog olakšanja, primećujemo da je naša potreba za "sopstvenom istinom" još uvek u veliko disproporciji s izgledima da se ona dobro shvati. Sa žaljenjem odustajemo, nadajući se da ćemo idućeg navrata biti srećnije ruke.

Idućeg navrata, međutim, s još većim olakšanjem, opažamo da, premda su se ometajuće spoljne okolnosti promenile u korist naše potrebe za istinom, promenila se takođe i naša potreba u korist spoljnih okolnosti. Nejasnost ove situacije propušta mimo pera i ovu priliku, čekajući bolju, koja nas neće ostavljati nesigurnom u pogledu toga šta zapravo mislimo.

Takva prilika, na žalost, nikad ne dolazi. U stvari, dođe, samo je mi više ne prepoznajemo. Ne osećamo savršenu nikakvu potrebu da saopštavamo svetu nešto što će nas dovoditi u nepriliku. Izgovori nisu od značaja. Budite uvereni da su oni uvek dobri. A svet je tako pun tema, da se zbilja samo magarac mora uhvatiti baš one najgore.

U toj pretposlednjoj fazi metastaze, mi još imamo mišljenja koja bi nas mogla dovesti u nepriliku, pa se ponekad događa da se osećamo kao – prevaranti. Moram vam reći da je to prilično neugodno osećanje. Za njegovo lečenje nema recepta. A ni nužan nije. Lek se obrazuje u nama. Sam po sebi. Poput belih duševnih krvnih zrnaca. Nepodobne misli se opkoljavaju, tiho žderu, i najposle nestaju. Kad iduća prilika za odgovornost naiđe, mi više i nemamo misli kojih bismo se bojali.

Metastaza književne, i ne samo književne, autocenzure je potpuna. Povukla se u tamu podsvesti, odakle komanduje svim našim budućim povlačenjima i uzmicanjima, ostavljajući inteligenciji da se za razloge postara i da među njima nađe najčistije i najnesebičnije.

Javnost će, što se nas tiče, od sada uvek biti sita, ali nam, bojim se, neće ostati nijedna književna koza.

Samo prljavi ulari.
(KNJIŽEVNOST, BR. 3, 1979.)

Monday, October 19, 2009

Zapisnik XI deo

Zapisnik XI deo
(X deo Ovde)

FIGHTER: I ne možeš znati, jer šta bi bilo kad bi znao da su to tajni agenti? Oni, drugovi, više ne bi bili tajni, zar ne?
FRÖLICH: Pravilno.
FIGHTER: Kao agent provokator ti si se uvukao u revolucionarnu organizaciju g. Konrada, veleindustrijalca, pa čak i u krevetu vlastite žene...

FRÖLICH: Ja sam mislio da je meni tamo i mesto... Najzad, muž sam...
FIGHTER: Da je tako zar bi tamo vodio političke razgovore? Jer, šta radi muž u ženinom krevetu, drugovi? On ne vodi političke razgovore, drugovi. On obavlja svoje bračne dužnosti, drugovi! Priznaješ li?
FRÖLICH: Priznajem.

802goya

/Kucanje mašine opet se lagano pretapa u paljbu./

FIGHTER: Koliko ste ga plaćali?
FROST: Ne znam, gospodine. Ja nemam veze sa administracijom.
FRÖLICH: Ni pare nisam dobio!
FIGHTER: Iz ubeđenja, dakle, bio si izdajnik iz idealizma, dakle? Pa ti si veći zlikovac nego što sam zamišljao. Ti si monstrum! Za tebe nije metak! Tebe bi trebalo bombardovati!

FROST: Bojim se da ćete za tako nešto spektakularno jedva imati vremena... Ne bih želeo da vas obespokojavam, ali mi se čini da su se stvari napolju opet preokrenule. Bar mi tako, s prozora, izgleda... Po svemu sudeći, Fighter, vaša je revolucija likvidirana!...
FRÖLICH: (Pakosno) Nećete me, Fighter, streljati, nećete!

FROST: Ispravno. Po svemu sudeći streljaćemo vas mi!
FIGHTER: Stvarno, Frost, izgleda da ste u pravu. Kontrarevolucija je pobedila... Ali samo privremeno, Frölich, istorija je na našoj strani, narod je nepobediv, revolucije se uvek vraćaju, ja ću se vratiti... pa ćeš onda pred narodnim sudom morati da objasniš zašto si izdao Lilly Schwarzkopf!

FRÖLICH: Ja je nisam izdao! Ja sam je samo sanjao!
FIGHTER: A otkud bi onda Frost za nju znao. Zna li ko za nečije snove? Ne zna, drugovi, za sve se osim za snove zna. A Frost za nju zna. Iz Zapisnika objektivno proizilazi da je ona bila naš najilegalniji konspirator, možda i duša naše revolucije. Za tu heroj-ženu, mučenicu, ako nizašta drugo, ima glavom da platiš, ti prokleto izdajničko đubre. (Odlazi)

FROST: Kuda Frölich? Možda da se boriš? Da braniš revoluciju!? Đubre komunističko!
FRÖLICH: (Viče) Ja idem da provociram, da dostavljam, da špijuniram! Meni je to dužnost! Ja sam agent provokator! Sad je pravo vreme, sad su te komunističke svinje iz rupe izmilele. Možda ću i na Schwarzkopfovu natrapati! Lično ću je privesti ovamo! Ovog puta mi neće izmaći!

FROST: (Grubo) Sedi uspravno! Glavu podigni! U oči me gledaj! I ne pretvaraj se, buntovniče!
FRÖLICH: I vas ću prijaviti! Vi ne smete da se tako ponašate prema jednom državnom provokatoru, samo zato što je bez uniforme i odgovarajućih dekoracija!

FROST: Kakav provokator? Vi ste pobunjenik, Frölich, naoružani pobunjenik, naoružani pobunjenik uhvaćen in flagranti! Naoružani pobunjenik uhvaćen na delu u osvajanju policijske uprave! To je logično! Zato ste vi onako demonstrativno ispod Zastave i pljunuli, po zadatku ste pljunuli, da biste se dočepali policije putem hapšenja! To je logično! Inače ne biste po svaku cenu hteli ovde da ostanete, Frölich, svi pametni ljudi odavde beže, Frölich, a vi ste izmišljali sve nove i nove krivice i lupali budalaštine samo da bih vas zadržao.

Znali ste da ću vas pustiti ako stvar ostane samo na onoj pljuvački! Otuda priče o zaveri sa Konradom! O neprijateljskoj propagandi u krevetu! O deci na putu po konspirativnom zadatku. Vaš cilj je bio da u trenutku ustanka budete ovde i preuzmete policiju. To je logično. A kad je došlo do pobune, vi ste preuzeli vlast! možda se pitate zašto vas je Fighter isleđivao kad ste vi bili na vlasti, pa bi logično bilo da vi druge isleđujete. Ali to je samo prividno logično, Frölich.

Pobeda, naime još nije bila sigurna – pametni ste vi, predviđali ste mogućnost preokreta, do kraja ste hteli da ostanete zakonspirisani, da biste, ako stvar krene naopako, ponovo mogli da igrate nevinu ulogu običnog nezadovoljnika kakvih ima na hiljade. Demaskirali biste se samo u slučaju konačne pobede. To je logično. Jedino se to uklapa. Sve je, dakle, to bila prokleta opsena da se ja zavaram, ali Frost se nikada ne da zavarati, prozreo sam vas, prozreo sam, Frölich, i to da ste vi neka značajna ličnost u pokretu, jer vas inače ne bi toliko čuvali i štitili, vrlo važna, možda čak i presudna ličnost. To je logično. To se takođe uklapa. Vi ste, Frölich, revolucionarni Vođ, inspirator i organizator. Priznajte!

FRÖLICH: (Od sada sasvim mahnito) Jeste, ja sam Vođa!
FROST: I ne osluškujte. Frölich, čak i da se oni vrate, za vas nema spasa! Streljali bi vas! Izdali ste ih, Frölich, priznali ste, potpisali, a to se vođama ne oprašta! Ako vas mi streljamo, ostaćete vođa, možda će vam jednom i spomenik podići, ali ako vas se oni dokopaju, bićete za uvek osramoćeni! Trebalo bi da nam budete zahvalni što mislimo na vašu budućnost. Priznajte. Otkrijte sve veze, javke, bunkere, ugovorene sate, šifre, azile i magacine!

FRÖLICH: Jeste, ja sam vođa! Ja sam sve zamislio i organizovao, sve naređivao! Šeširima sam se služio kao šifrom! Svaki je model nešto drugo značio. Lilly je te poruke samo raznosila ilegalnim grupama. Znak za ustanak je, na primer, bio cilindar. Lični cilindar g. Konrada, veleindustrijalca koji se eksploatacijom borio protivu bede... Ja sam umeo i da stvaram revolucionare, kad bi mi ponestali, ja bih ih izmislio. Oni su čak bili i borbeniji od stvarnih!

Ja sam stvarao konspiratore pomoću čistog sanjanja. Zato sam toliko i pio, pio kao svinja. Oni koje bih u košmaru delirijuma isanjao uvek su bili verniji i fanatičniji od onih iz mojih običnih noći! Videli ste Fightera! Njega sam sanjao u delirijumu, posle četiri boce. Da je stvaran zar bi takav mogao da bude? Sve sam bio kadar! Umeo bih i avion da budem da sam za to imao potrebe! Sad, međutim, imam! Dosta mi je ove sedeljke! Odleteću kući da se bar jednom čestito odmorim!

/Lom i tresak./

FROST: Prokleti arogantni grandoman!
DAKTILO: Šta da napišem?
FROST: Pišite: "Smatrajući sebe avionom, okrivljeni Frölich je u 19,30 časova, samovoljno prekinuo sastavljanje Zapisnika i preduzeo da odleti kući... Pokazalo se, međutim, da je to u znatnoj meri premašivalo njegove snage"...

DAKTILO: "Snage"... Da zaključim Zapisnik?
FROST: Ja ne bih, gospođice. Znate, nikad se ne zna. Možda je taj prevejanac imao kakav dinamo ispod kaputa. Ko zna?

/Čuje se samo mašina./
K r a j

Sunday, October 18, 2009

Zapisnik X deo

Zapisnik X deo
(IX deo Ovde)

FIGHTER: Uostalom, kakve zemičke, kakvo pivo?! Može li u eksploatatorskom društvu za radne mase biti piva i zemičke? Ne može, drugovi. U takvom društvu nužno vlada beda.
FRÖLICH: Pa, pivo i po koja zemička mogli su se naći...
FIGHTER: Vršiš li ti to propagandu za nenarodni režim, bando jedna! Dok su radničke udovice prosile sa umirućom decom na presahlim grudima, ti si se kupao u pivu i tovio kiflama i zemičkama! Pse hranio kiflama!

FRÖLICH: (Viče) Ja nisam rekao da sam do piva i zemički dolazio! Ja sam samo o njima sanjao! Ali njih nije bilo! Ničega nije bilo! Ni piva! Čak ni vode!
FIGHTER: Ne preteruj, vode je bilo!
FRÖLICH: Ali ne u izobilju kao što će biti od sada, da čovek od vode pukne, vodenu bolest da dobije!

901etch

FIGHTER: (Frostu) Jel' ovaj dripac i sa vama bio ovakav?
FROST: Još gori, dragi Fightere, ako je to moguće. Nikad ga ni za glavu ni za rep niste mogli uhvatiti. Svaki je čas menjao iskaz, bez osećanja časti, bez smisla za logiku...

FRÖLICH: A što mu ne kažete da sam branio, pa verovatno i skrivao Židove, da sam kritikovao privredu i tvrdio kako u zemlji vlada diktatura, da sam sa svojim direktorom veleindustrijalcem g. Konradom komunističku zaveru kovao! Recite mu, Frost! Recite mu ko sam ja!
FROST: Vi ste, Frölich, komunistička svinja!

FIGHTER: Svinja jeste, ali kapitalistička! Ukratko vaša, Frost!
FROST: Ostajem pri tome da je on vaša svinja!
FRÖLICH: Tako je. Ja sam, druže, vaša svinja! Jer ako sam Frostov neprijatelj, a i vi ste mu neprijatelji, logički proizilazi da sam vaš čovek! I ja sam nešto o toj logici ovde naučio! Ne može se više sa mnom tako!

FIGHTER: Buržoaska logika. Kome služi buržoaska logika? Buržoaziji, drugovi, da u pokornosti drže narodne mase!
FRÖLICH: Pa čime onda da se branim!
FIGHTER: Priznanjem, Frölich, priznanjem! Priznaj!
FROST: (Spontano) Priznaj!
FRÖLICH: Šta se vi, kojeg boga, derete!

FIGHTER: Stvarno, Frost!
FROST: Oprostite, zaboravio sam se...
FRÖLICH: Obećali ste mi da ćete me pustiti ako priznam da sam pozdravio Zastavu, pa ništa – još sam ovde!
FIGHTER: Nisi ti, Frölich, ovde zbog pozdravljanja zastave! Ti si ovde zbog toga što si kako iz Zapisnika proizilazi tvrdio da u zemlji teče med i mleko i time odvraćao mase od klasne borbe. Ti si, Frölich, okoreli kapitalist!

FROST: Načelno ga ni to ne bi spaslo, jer mi i njih u logore šaljemo...
FRÖLICH: Kakav kapitalist koji po kućama šešire prodaje? Ja sam bio torbar, najamni radnik kod g. Konrada. Što Konrada ne pritisnite? On je kapitalist! A za mene je g. Frost kazao da imam razorni komunistički duh!

FIGHTER: Da ga imaš ne bi na 94. strani Zapisnika kazao da si trgovac, kapitalist, buržuj i da komuniste mrziš. A kako mrzeći komuniste neko može imati komunistički duh? Onaj ko mrzi komuniste, ne može imati, drugovi, komunistički duh, on nužno mora imati gnjili buržoaski duh...

FRÖLICH: (Oprezno) Dijalektički možda može...
FIGHTER: Šta ti znaš o dijalektici, izrode?
FRÖLICH: Samo koliko sam od vas na brzinu naučio...
FIGHTER: I prestani da klevetaš naše ljude industrijalce, rodoljube, koji su se kao g. Konrad, borili protivu eksploatacije.
FRÖLICH:Dijalektički to nije moguće, nemoguće je da se eksploatator protivu eksploatacije bori!

FIGHTER:Naprotiv. Samo dijalektički to je moguće. Dijalektički se eksploatator protivu eksploatacije bori već samim eksploatisanjem. Ukoliko bezdušnije eksploatiše, drugovi, on izaziva sve veći otpor i objektivno pomaže revoluciju. A šta je onaj koji revoluciju pomaže? Revolucionar, drugovi! Ako bi se, međutim, odrekao eksploatacije, on bi time otupio oštricu klasne borbe i objektivno postao kontrarevolucionar. Dijalektički neizbežno... G. Konrad je, kako iz Zapisnika vidim, još i ilegalno protivu režima radio...

FRÖLICH: Pa i ja sam, upravo sa g. Konradom... Ja sam priznao da sam sklopio zaveru sa g. Konradom i sa još jednim pa možda i više ljudi! Onda sam, nužno, i ja revolucionar!
FIGHTER: Objektivno, međutim, nisi, jer si to priznao pod batinama nenarodne policije!

FRÖLICH: Mene ovde niko nije takao, mene su ovde tretirali kao uglednog građanina!
FROST: To je sušta istina.
FIGHTER: Hoćeš da kažeš da je u njihovom zatvoru dobro, da ne biju da bi priznanje iznudili?

FRÖLICH: Ni u čijem zatvoru nije baš sasvim dobro...
FIGHTER: Ni u našem, narodnom? Hoćeš da kažeš da mi batinama iznuđujemo priznanje?
FRÖLICH: Nikako.

FIGHTER: (Šum udarca, jauk) Kako se usuđuješ da nas klevetaš? (Šum udarca, jauk) Uspravi se, gade! Glavu podigni!...
FRÖLICH: (Cvili) Ja bih da potpišem, molim...
FIGHTER: A šta bi to da potpišeš?

FRÖLICH: Da sam kapitalistička svinja i da sam fanatično bio odan nenarodnoj vladavini ovih svinja!
FIGHTER: U tom slučaju ti si nužno bio i policijski denuncijant!
FRÖLICH: Pobogu ljudi, kakav denuncijant! Frost, čoveče, recite mu!
FIGHTER: Šta to ima da kaže Frost?

FROST: Žao mi je, Frölich, ali vi ste stvarno prijavili ženu i direktora, da su sa vama vodili antidržavne razgovore, žena čak i u krevetu!
FIGHTER: A šta je onaj ko ljude policiji prijavljuje?
FRÖLICH: (Tiho) Denuncijant.
FIGHTER: Prema tome, šta si ti?

FRÖLICH: Denuncijant.
FIGHTER: Sad možeš da potpišeš... Međutim, to nije tačno. Nije istina da si ti denuncijant!
FRÖLICH: Pa to stalno tvrdim, hvala Bogu da ste najzad shvatili da sam ja celog života na ovaj trenutak čekao, da sam svuda, pa čak i u krevetu, za narodnu revoluciju i narodnu vlast radio...

FIGHTER: Ti ne možeš biti denuncijant, ti možeš biti samo agent provokator!... Smiri se, Frölich, ne lupaj glavom o sto. To je sad narodna imovina. Bolje da rasmotrimo stvar polako i bez strasti – objektivno. Šta je, recimo, Frost?
FRÖLICH: Prokleta svinja!

FROST: Ti si svinja, a ja sam policajac.
FIGHTER: Pravilno. Jer šta karakteriše policajca?
FRÖLICH: Da čini svinjarije.
FIGHTER: Da nosi uniformu, Frölich, policijska uniforma.
FRÖLICH: Ali ja ne nosim policijsku uniformu!

FIGHTER: Pravilno. Zato si samo agent provokator, tajni policajac!
FRÖLICH: Ali, toliki ljudi koji ne nose uniforme, pa ipak nisu agenti!
FIGHTER: A otkud ti znaš da nisu? Zar ne, Frost?
FROST: To se nikada ne može znati.
FRÖLICH: Ja i ne znam, ja se samo nadam.
(XI deo Ovde)

Saturday, October 17, 2009

Zapisnik IX deo

Zapisnik IX deo
(VIII deo Ovde)

FRÖLICH: Što se tiče mene, neka je đavo nosi. Ona me je i dovela dovde!
FIGHTER: Treba misliti dijalektički, drugovi!
FRÖLICH: A hoće li me to odvesti kući?
FIGHTER: Zavisi od toga jesi li ili nisi pljunuo.
FRÖLICH: Jesam pljunuo, do sto đavola!
FROST: Svinjo!

FRÖLICH: Prošlo je vaše vreme, Frost. Ovo je sada narodna država, jel' tako druže Fighter?!
FIGHTER:Pravilno! Ovo je narodna vlast, drugovi, a narodnu vlast ne treba lagati. Jer ko narodnu vlast laže? Samo neprijatelji naroda, jel' tako?
FRÖLICH:Tako je.

Ripper_1600

FIGHTER: Objektivno samo izrodi!
FRÖLICH: Propalice, đubrad, govna!
FIGHTER: Pravilno! A ti si me, uprkos tome, lagao. Zašto si me lagao, zašto si izjavio da nisi pljunuo na Zastavu?
FRÖLICH: Ja ne znam, jamačno sam se zbunio, promena je bila tako nagla... celo vreme sam morao da lažem, pa mi je sad teško da se orijentišem... Ukratko, ja sam stvarno pljunuo...

FIGHTER: Imaš li kakve dokaze za to?
FRÖLICH: Jel' na pljuvačku mislite? Pa, ona je ostala tamo, ako je ovi nisu pokupili i uz moj dosije...
FIGHTER: Ne izmotavaj se sa narodnom vlašću, gade! I uspravi se! Glavu podigni! U oči narodnu vlast gledaj!

FRÖLICH: Molim vas, neka Frost kaže, sve je u Zapisnik ušlo. Ne samo da sam pljunuo nego da sam ih u materinu poslao!
FIGHTER: Kakva je bila policija nenarodnih režima, drugovi? Ona je rodoljube nečovečnim mukama podvrgavala da bi im priznanje iznudila, ona je naše drugove danima bez sna i odmora ispitivala!...

FRÖLICH: Pa to su i sa mnom radili, skotovi!
FIGHTER: Pa kako se onda tako iznuđeno priznanja mogu uzeti kao objektivno istinita! Takva se priznanja, drugovi, ne mogu uvažiti. Mogu li?
FRÖLICH: Ne mogu.
FIGHTER: Pravilno. Ne mogu. Ispada, dakle, da si ti njih lagao...

FRÖLICH: Jesam... obećali su da će me...
FIGHTER: I da nisi pljunuo?
FRÖLICH: Ne, druže, nisam. Nisam pljunuo Zastavu...
FIGHTER: Jer si je objektivno uvažavao!

FRÖLICH: Ne, nego zato što nisam imao...
FIGHTER: Nego kako si se prema njoj odnosio?
FRÖLICH: Objektivno sam je mrzeo.
FIGHTER: A da li si je po propisima pozdravljao?
FRÖLICH: To su svi radili...

FIGHTER: A pozdravljanje – šta znači? To, drugovi, znači uvažavanje. Znači li to uvažavanje?
FROST: Znači, logički znači...
FRÖLICH: Stvarno znači...
FIGHTER: Znači ti si Zastavu uvažavao?

FRÖLICH: Izgleda tako mada sam je mrzeo...
FIGHTER: Ti si je subjektivno mrzeo a objektivno uvažavao. Dijalektički, drugovi, to se ne isključuje. Dijalektički se to u stvari dopunjuje, je li tako, Frost?
FROST: Ja ne znam. Ja sam stručnjak za logiku. A logički se to dvoje isključuje. Logički ova svinja je naše zastave mrzela!

FRÖLICH: Evo šta kaže čovek! Pošteno govori!
FIGHTER: Pozdravlja li čovek ono što mrzi? Ne pozdravlja, drugovi! On na to pljuje! Da li je Frölich zastave pozdravljao? Jeste, drugovi, pozdravljao ih je! Zašto ih je pozdravljao? Zato, drugovi, što ih je uvažavao, i treba li sada, drugovi, da poverujemo da je on sve zastave pozdravljao, a samo ispod ove pljunuo? Ne možemo u to poverovati, drugovi. On je nužno i ovu Zastavu morao da pozdravi!

FRÖLICH: Šta?
FIGHTER: Slušaj, Frölich – Frölich ti je ime, zar ne – ja ovde imam važnija posla nego da gubim vreme sa čovekom koji je pozdravljao nenarodne zastave koje su uostalom svi pozdravljali, pa ako ćemo pravo, drugovi, koju sam i sam pozdravljao da ne bih bio sumnjiv! Potpiši Zapisnik pa se gubi!

FRÖLICH: Kući!?
FIGHTER: Da ne bi ostao možda ovde da spavaš? Hajde potpiši...
FRÖLICH: Ovaj Zapisnik koji sam do sada potpisivao?
FIGHTER: Nego koji? Da ne bi možda Zapisnik od pergamenta, ti buržujski razmaženko!
FRÖLICH: Ali, to je NJIHOV Zapisnik, Zapisnik nenarodne policije!

FIGHTER: Zapisnik je zapisnik, Frölich! Šta je zapisnik? Parče špartane hartije, drugovi! Šta mu daje značenje? Onaj ko ga vodi, drugovi. Dok ga je vodio Frost, bio je to, nužno, nenarodni zapisnik. Čim sam ja počeo da ga vodim on se dijalektički preobratio u narodni, on je nužno i objektivno postao narodni! Jasno?

FRÖLICH: Jasno. Mogu li sad da se pokupim?
FIGHTER: Ne vidim prepreke, a vi Frost?
FROST: Ja vidim, ali ja se više ne pitam.
FRÖLICH: Milo mi je!
FIGHTER: Interesuje me samo, više kao čoveka, šta si ti u tom krvavom režimu dobrog video?

FRÖLICH: Ja? Ništa, druže, sve je to sam jad i beda božja!
FIGHTER: Pa što si ga onda hvalio?
FRÖLICH: Ko ga je hvalio, jeste li vi pametni?
FIGHTER: Ti, Frölich, ti. Čitaj Zapisnik. Sve sami hvalospevi! Da se čoveku smuči!
FROST: Rekao bih ja tebi, Frölich, kakav utisak ostavljaš!

FIGHTER:Objektivno nitkovski, drugovi, eto kakav. Dok si to pred Frostom činio, hajde da kažemo da si se vadio, ali ti i preda mnom tvrdiš da zastavu nisi pljunuo, da si je, šta više, poštovao kao svetinju. Šta to znači? To znači da je to zaista tvoje mišljenje. Jer, koja bi budala to radila? Nema te budale! Nijedna budala ne bi pred narodnim vlastima hvalila bivši nenarodni poredak! Ja lično ne verujem da će tako nešto čak i Frost pokušati!

FROST: Ja sam prema poretku uvek gajio ozbiljne rezerve...
FIGHTER: Eto vidiš, Frölich, koliko si ti okoreo...
FRÖLICH: Čujte, ja stvarno ne znam kako je do toga došlo...
FIGHTER: Objektivno to nije važno. Važno je jedino da ti nisi bio neprijatelj njihovog režima, zar ne?

FRÖLICH: Nisam.
FIGHTER: A šta je onaj ko nije protivu nečega? To je onaj koji je za nešto. Je li tako Frost?
FROST: Tako je. To je logično!
FRÖLICH: Nije tako! Ja nisam nizašta!

FIGHTER: A može li porodica misliti drukčije nego njen pripadnik? Nužno ne može, drugovi! Tvoja je porodica, Frölich, neizbežno morala deliti tvoj izdajnički stav, kolaborirati sa ugnjetačkim režimom, pa verovatno i maltretirati poštene rodoljube...

FRÖLICH: (Očajno) Oni su nevini, druže, to sam radio samo ja!
FIGHTER: Potpiši. Tako. Pa nam reci na šta si mislio?
FRÖLICH: Obično na tople zemičke i pivo... hladno pivo...
FIGHTER: Time su te, gade, nagrađivali gadovi, a?
FRÖLICH: Ma ne, kažem samo šta mi je uvek bilo u pameti!
(X deo Ovde)