Saturday, June 30, 2012

Crnoberzijanci XXII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXII deo)

Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije i tragom mišjih zuba vremena po ivicama. Voleo sam da prelistavam porodične arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im ona određivala sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno izgubile pravo i moć da upravljaju.

Godišnjake iščezlih godina, almanahe nestalih ustanova i društava, kataloge firmi kojih više nema na tržištu i recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito tzv. Šematizme, zvanične državne bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu činilo.
Trojan_Horse_1999_14_x_11_large
(U »Šematizmu Kneževine Srbije” od godine 1852. kaže se da »sve jevropejske države ima da nam zavidu na krasnome zamaljskom stanju”. Savremenici, osobito prijatelji Kuće Obrenović, imaju nešto drukčije mišljenje.)

Prezao sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim naslovima i zaštitom popularnosti.

Friday, June 29, 2012

Crnoberzijanci XXI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXI deo)

Da li je deo građanske klase zaista napala plesan?

1943, iz Štaba nemačke okupacione komande u Kopenhagenu, obnarodovana je zapovest da svi danski Jevreji moraju nositi oko ruke traku sa Davidovom zvezdom. Iz Amalienborga, rezidencije Njegovog veličanstva kralja Christiana, stigao je odgovor da su svi Danci jednaki.

Njegovo veličanstvo će od sutra i samo nositi Davidovu zvezdu na ruci. Njegovo veličanstvo očekuje od svih lojalnih Danaca da ga u tome slede. Sutradan je ceo Kopenhagen izašao na ulice obeležen žutim trakama. Idućeg dana, Nemci su povukli naredbu.
figurewithmeat
U “Listu uredaba Vojnog zapovednika Srbije” br. 7 i 8, od 31. maja godine 1941, objavljen je niz naredbi od kojih se jedna odnosi na Jevreje i Cigane. Prema njoj:

Jevreji se imaju prijaviti u roku od dve nedelje srpskim policijskim vlastima u čijem području stanuju; Jevreji su duzni oheležavati sebe žutom trakom oko ruke s natpisom “Jevrejin”.

Thursday, June 28, 2012

Crnoberzijanci XX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XX deo)

— Slušaj tata, ja ne vidim ničeg rđavog u tome da se što više naših ljudi izvuče iz zarobljeništva.
— Ni ja, — rekao je deda — pod uslovom da posle toga ne odu u koncentracioni logor.

— Poput patuljaste kičme, u Teodorovoj ruci prsnula je šibica, kojom je, da bi smirio majku, po ukrajinskoj stepi zelenkastosmeđeg trpezarijskog stolnjaka, ilustrovao duboko uverenje da su, pored toga što boljševičke armije nadiru na Istočnom frontu, to poslednja naprezanja i trzaji nemani, sračunata više na efekat nego na stvarnost.

— “Što se mene tiče, postigli su ga.” Rekla je majka. “Sad bi mogli i da stanu, zar ne?” Tim povodorti gospodin ministar je dao ubedljive garantije da se Rusi “na našem srpskom prostoru nikad neče sastati sa balkanskim bandama. Nije srpski narod slobodu dobio na poklon, nego je iskovao svojim hrabrim mišicama i zalio krvlju svoje najbolje dece kroz pokolenja.”
munch-scream
— Gledao je u mene zavodničkim očima Vlade u govnima: “Takve kao tvoj sin. Naše ponosne i budne omladine. Nisam li u pravu, Aleksandre?” “Bez greške.” Rekao sam zevajući. “Ona danas vredno uči, ali sutra, ako bude potrebno, evo nje...” Deda je zajedljivo nastavio: “Da pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju...” “S tim u vezi, šta najviše ceniš u životu, mladiću?” Pitao me ministar. “Dobru sovu. Naročito posle klope.” Rekao sam.

Tada je prsla prva šibica. Sad je do đavola otišla i druga. Imao sam odvratan osećaj da to pucaju nečiji vratovi: — Ručak je bio izvrstan. — Rekao je gospodin ministar odlazeći. — Mada mi se čini da sam ga sasvim lepo mogao pojesti i kod kuće.

Wednesday, June 27, 2012

REZULTATI KONKURSA ZA 2012. GODINU

REZULTATI KONKURSA ZA 2012. GODINU
Žiri Fonda Borislav Pekić, u sastavu Ljiljana Pekić, Predrag Palavestra, Mileta Prodanović, Vladislava Gordić Petković i Gojko Božović odlučio je da dve književne stipendije za nacrt proznog dela dodeli
1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop
Slobodanu Bubnjeviću iz Pančeva (za nacrt romana Sedmi narod)
i
Berislavu Blagojeviću iz Banjaluke (za nacrt romana Tiši od vode).

Između trideset i osam prijava pristiglih na konkurs, radovi nagrađenih izdvojili su se kako zrelošću i celovitošću umetničke vizije, tako i sistematičnošću u njenom izlaganju.

Tuesday, June 26, 2012

Crnoberzijanci XIX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XIX deo)

— Zato što si mu rođak? — pitala je majka.
— Što sam mu rođak, to me zasad košta samo izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu i garant, može me koštati glave. Za besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja.

— Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno. — Rekao je deda. — U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne treba jemčiti.
triptych79c
Bio je sklon generalizacijama. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno izmešan sa kadom trbušastih kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri godiine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.

Monday, June 25, 2012

Crnoberzijanci XVIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XVIII deo)

Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: — Božja, a često i zemaljska nagrada, bezuslovno dolazi kad se ispune zadaci koji su čoveku postavljeni u dužnost.

Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski rekviziti nisu patriodskoj mašti davali krila.
corinth_trojan_horse
Najpre treba počistiti ovaj sto. Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere. Iščupaće iz nje mračni cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom.

Krv i Volja biće zlatna moneta njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovam bili su tek plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:

Sunday, June 24, 2012

Crnoberzijanci XVII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XVII deo)

Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka: — Na te “poznavaoce” i mislim!

Na one koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju. Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili (Deda: “Kako ko, bogami.”), ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb. To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani. (Deda: Naravno, kad ih niko ništa i ne pita.”)
Specter
Tako govore bogataši, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih. (Deda: “Za druge ni Atlantik nije granica.”) To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom.

Saturday, June 23, 2012

Crnoberzijanci XVI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XVI deo)

— Srbiju uopšte. — Ispravio ga je deda. — U pojedinostima izvesne od nas.
— Naravno, prethodno je potrebno istrebiti današnje društvo od intelektualnih parazita i trovača koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe.. Čas osvete je kucnuo.

Smatrao sam se obaveznim da patriodsku atmosferu potpomognem i ličnim prilogom: — Na tu osvetu goni nas smrad sagorelih leševa naše najbolje dece, koju oni razbojnici peku po srpskim šumama. kako gospodin B. Đ. N. veli u članku “Puške na gotovs!”: Ostavljajte, braćo Srbi, žene za plugom i nejač za stadima, svi vi koji ste u stanju pušku da nosite jer vam je Majka Srbija opet u opasnosti!
t73_a
Tako je, mladiću! — Teodorov pogled dobio je oštrinu i sjaj puščanog metka. — Odbacimo plugove i zgrabimo puške!

— Majka je od njega zahtevala više jasnoće: — Dobro, Teodore, ali šta ćemo mi koji ne oremo?

Friday, June 22, 2012

Crnoberzijanci XV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XV deo)

— Biftek ti je stvarno osobit, Stefanija. — Saglasio se otac. — To je takođe jedna od onih stvari koje se mogu posmatrati sa raznih strana. Istorijski uzev, još uvek je nejasno kome Beograd stvarno pripada. A s tim u vezi nemoguća je i konačna definicija okupatora.

Budući da se na Balkanu nikad nije znalo ko je okupator a ko okupirani, zdrav se razum oslonio na pragmatičnu definiciju. Po njoj je okupator onaj kome je dobro, a okupirani onaj kome je rđavo.
last_supper_big
— Ja bih se toga i držao. — Zaključio je deda. — Bar dok tikva ne pukne.
— Biftek ti je sjajan, mama. — Rekla je sestra.

— Bez obzira na opskurne akademske teškoće, moja je namera bila da istaknem kako se mi, nacionalni Srbi, s najdubljim pijetetom moramo klanjati herojima koji su tokom pune četiri godine uziđivali svoje kosti u Evropu da bi je očuvali od boljševičke najezde i demokratsko-plutokratskog iskoriščavanja.

Thursday, June 21, 2012

Crnoberzijanci XIV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XIV deo)

Hans, narednik, posilni pukovndka Blauringa, moj crnoberzijanski partner i srećni GVH (Garnisonverwendungsfähig — sposoban samo za garnizonsku službu) kresao je ruže stilizovane u obliku mesnatih, okruglih hondrokefaličnih glava i pevao:

“Es geht alles vorüber
Es geht alles vorbei.
Nach jedem Dezember
Kommt wieder ein Mei!
“Es geht alles vorüber
Es geht alles vorbei.
Zuerst fällt der Führer
Und dann die Partei!”

Obradovao se kad je čuo da stiže general.
t73_c
— Čemu žurba? — rekao sam. — Najpre ga upoznaj. On prosto obožava Nemce. Mogao bi ga dočekati sa kiticom ljubičica.

Uprkos Hansovom zauzimanju, doček nije ispao baš najsvečanije. General je pored ukrućenog narednika, s buketom 1jubičica u ruci, prošištao kao metak koji je promašio metu i prašteći se zario u polutminu vestibila.

Wednesday, June 20, 2012

Crnoberzijanci XIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XIII deo)

— Čika Arsenije misli da je veća nesreća nemati uopšte kuću.
— Ti da ćutiš! Pod uslovom da dobro plaća i poštuje kućni red, moj brat bi i satani izdao stan. Ja, međutim, ni u logoru nisam sa Nemcima živeo. Živeo sam pored njih, to je istina, ali nikad sa njima! Mene je od toga štitila Haška konvencija, koja izričito zabranjuje da se ugrožava čast i integritet zarobljenih oficira neprijateljske vojske.

— To je, pretpostavljan, odlično za zarobljenike.
— Rekla je tetka Katarina. — Mi, na žalost, nismo zarobljenici. Nas ništa ne štiti.
— Ništa osim skloništa i Oca Srbije. — Dodao sam oprezno.
— Ti ćuti! — Rekao je general. Očigledno je smatrao da uloga posilnog zadovoljava sve moje sposobnosti.
Witches in the air Goya
— Pukhovnik Reiner Maria von Blauring je pomheranski plemić, gosipodhine. — Kazala je Mademoiselle Foucault.
— Besprekornog ponašanja.
— I s obzirom na način vršenja nužde delikatne naravi.

— Ti ćuti! — Rekao je general.
— Oshim toga, govohri francuzki bez aksana.
— Jeste li možda pitali gde ga je tako dobro naučio? — Generalov glas dobija zajedljivost egzercirišta. - Niste? šteta. Možda biste doznali da ga je počeo učiti dana u kome sam vas, gospođo, prvi put video da plačete. Pretpostavljam da ću drugu priliku imati tek kad se Pariz oslobodi.

— Ja sam plakhala i kad su Nemchi ušli u Beoghrad. — Rekla je Mademoiselle Foucault uvređeno. — Seulement vous n'avez pas vu ça! Samo vi to niste vidheli!

To je bilo vrlo verovatno. General nije primećivao ništa manje od divizije. Tetka Katarini je bilo dosta: - Slušaj Đorđije, — rekla je razdraženo — ne teraj nam ovde nikakav predratni luksuz! Vidi najpre našeg Nemca, pa se tak onda na svog žali!

— Našeg na primer ni na Crnoj berzi bez gubitka ne bi prodali. — Dodao sam ogorčeno. — On takođe ima principe.
— Zar i vaš? — Začudila se tetka Katarina. — Jer naš sem njih, izgleda, i nema ništa drugo.
— Za ostale ne znarn. Ali naš ima samo dva. Prvi je da, dok traje rat za Veliku Nemačku, živi kao pas. Drugi — da prvi učini opštim.

General je izvesno vreme okretao glavu levo-desno kao bombu koja se otkočila ali se još ne zna gde će pasti. Zatim je došlo do eksplozije: — Šta se ovde događa? O čemu svi vi govorite? I kakvi su to “vaši” i “naši” Nemci? Kakav je to “moj” Nemac? Ljudi za koje su Nemci bili “njihovi” dobijali su u logoru ćebe po glavi!

— Eto! — Uzviknula je pobedonosno tetka Katanina. — I sam priznaješ da svi nisu isti. Kad neki od njih na uvrede odgovaraju tako skupim poklonima kao što su ćebad, znači da i među njima ima ljudi!

Osetivši da se ovde počinju razumevati kao moji za porodičnim stolom, ostavio sam generala da objasni principijelnu razliku između “ćebeta na glavu” i “ćebeta po glavi” i njeno krvavo značenje prilagodi osetljivosti dama — u čemu je bio čuven — a ja produžih Dubljanskom prema Neimaru. Ulica se spuštala i nošenje generalovih ratnih utenzilija postalo je snošljivije. (Princip je, razume se, ostao odvratan.)

Tuesday, June 19, 2012

Crnoberzijanci XII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XII deo)

Zavisilo je samo gde i s kim. Kad god bi se sreli — slučajno jer se Njegovani nisu namerno sretali — deda bi ga zajedljivo pitao: “Je li bogati, Đorđije, s kim si u ratu ovog meseca?” Gotovo nikad nije uspeo da ostane uvređen. Pod pritiskom nagomilanih vojnih problema, žrtvovao bi ponos i, upuštajući se u objašnjenja tekućih frontova, sejao užas među civiliima, usled kojeg je kroz život maršiirao kao kroz brisani prostor.

Ovog puta, načelnoj ljutini pridružilo se i nešto lično. Civilno osećanje netrpeljivosti nepoznato njegovim duševmm poligonima. Do sada je ogorčenje što mu se nije dalo da komanduje u polju savlađivao nadom da će i do toga jednom doći. I sam je na tome ponešto radio.
antonchristian_010_021 - Sigmund Freud trifft Raimund Chandler 1988 (150x300)
Da ga je iko hteo pročitati, sjajni elaborat “Kako sačuvati Jugoslaviju — generalštabna studija sa 70 skica u boji” bio bi krupan korak u tom pravcu. Zarobljeništvo ga nije omelo.

Po njemu je zarobljenik još uvek ratnik. U nešto striktnijem okruženju, uz smanjenu sposobnost manevrisanja i značajan nedostatak borbenih srcdstava — ali ipak ratnik. Sve dok se ne potpiše mir, bez obzira na to je li stajaći ili mobilisan, zakleti mozak je obavezan da funkcioniše na principima bojeve logike.

Monday, June 18, 2012

Crnoberzijanci XI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XI deo)

— Kad. se vratite svojim porodicama, pozdravite ih i kažite im da samo red, rad i sloga svih Srba može da nas spase i izvuče iz ove iznenadne bede u koju smo zapali ne svojom nego tuđom krivicom.
— Uglavnom vašom, gospodine! — zaključio je general. — Nađite neki prokleti fijaker! Odstupamo!
— Slušaj, Đorđije — usprotivila se tetka Katarina —to ti nije najpametmje.

— Et c'est ne pas tres poli, mon General.
— Učtivo? Ne, nije učtivo. Rat je, uopšte uzev, prilično neučtiva stvar.
— Ali mi nismo u ratu nego pod okupacijom, čoveče! Rat smo izgubili. Nadam se da si o tome obavešten.
aristotle-homer
General je otklonlo kapitulaciju kao da skida prah s uniforme: — O tome ne znam ništa. Ja ga nisam izgubio.

Dužan s,am da obnarodujem jednu ispravku. U Novom vremenu od 21. marta 1944, pod naslovom “Nov transport stigao iz zarobljeništva” piše: “Posle toga je ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao, raspitujući se o njegovom zdravlju i prilikama.” Mime savesti svedočim da među tim rukama nije bilo generalove.

Sunday, June 17, 2012

Crnoberzijanci X deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (X deo)

— Još s vrata. Čujem, kaže, da se tvoja Stefanija još uvek ne pogađa na pijaci. Ima, međutim, i lepih vesti. Katarina mi reče da sutra stiže transport bolesnih zarobljenika iz Nemačke i da je u njemu i naš Đorđije. Posle toga mi je bilo jasno zašto je Arsenije ljut.

— Ma šta mislio o bratu, ne može valjda želeti da istrune u logoru!
— Ne znam. Ako se i obradovao, vrlo se čuvao da to pokaže. “Svašta” rekao je “tek štogod i od tih Nemaca! Kad su ga već tolike godine hranili, mogli su baš i ovo nekoliko meseci. Sad će nam na račun nekoliko stotina izlapelih soldata svakojako smanjiti sledovanja. Nemačka, najzad, tim ljudima nekog đavola i duguje.
antonchristian_020_010
Kad neko ko se za rat spremao dvadeset godina, kapitulira posle četrnaest dana, ili kao moj gospodin brat posle tri, zaslužuje, ako ničije drugo, bar zahvalnost neprijatelja.” A kad sam pitao hoće li na stanicu da ga dočeka, rekao je: “Taman posla! Neka ga dočekuje onaj ko ga je tako spremnog u rat ispraćao!” Katarina će, naravno, ići. Katarina i Mademoiselle Foucault.

— Bio bi red da ga dočeka i neko od nas.
— To bi bilo dobro. — Rekao je otac. — Mogao bi ti, tata.
— Vrlo rado ali me opet steže moj kuk.
— A ja za pakost imam sednicu Veća. Kako bi bilo da ode Stefanija?

— Šta ću mu ja? Čoveku treba neko za kofere.
— Kakvi koferi! — Rekao sam predosećajući opasnost. — Ne dolazi sa letovanja, nego iz zarobljeništva. Osim toga, na stanici će biti cela familija.

— Onda je ne poznaješ. — Rekao je deda. — Njegovani idu jedni drugima samo na pogrebe. Kad je stari Stefan umirao, sin je otišao da se oproste. Nije ni oči otvorio. Samo je rekao: “Malko si poranio, ali si na dobrom tragu.” Ne brini, uostalom, i bez familije biće zabavno. Kažu da će govoriti Otac Srbije.

Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom sanduku, zastrtom pirodskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:

-— Zahvaljujući predusretljivosti Nemačkog Reicha i nastojanjima generala Milana Nedića, vi ste se, junaci, povratili danas svojim domovima, ali nemojte očekivati da ćete zateći ono što ste ovde ostavili.

Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo. Brinulo ih je očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti.

U svemu ostalom zakopčana, ona ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.

— Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove.*31 — Izjavila je Domovina pošto se useknula u batistanu maramicu. — Ali upamtite, junaci, jedno: mi nismo izgubili veru i nadu da će, ako Bog da, sve biti bolje.

— Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce! — Rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.

— To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor:

“Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski.” Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (“U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju.”) Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane.

Vršio je stilske korekture svog predratnog dela Kako sačuvati Jugoslaviju. Činjenica da je Jugoslavija u međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika. Obišao me je kao konja na vašaru i izjavio: “Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao.

Za pešadiju si naravno nespretan, za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru bi bio pasent.” Najzad se obratio tetka Katarini: “Šta ćeš ti ovde? Još nisam umro.” Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz kuće. “Moj brat je principijelni idiot.” Rekao je general, bacajući podmukle poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:

Saturday, June 16, 2012

Crnoberzijanci IX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (IX deo)

Ni tada, kao ni u ostalim prilikama, sramno pitanje mog obrazovanja nije moglo biti izvedeno na čistinu. Niti je povodom toga mogao biti donet porodični zaključak. Još manje propisane mere da se izvučem iz odvratne materijalističke mreže Holštajnovih berzanskih špekulaeija i uvučem u Panurgijev veličanstveni nakurnjak Duha.

Zdrave se odluke u našoj kući nisu mogle upriličiti ni povodom drugih dilema. Do njih se jednostavno nije stizalo. Redovno smo, na primer, debatovali o odlasku iz Beograda, a da se od njega, ni posle bombardovanja, stopu jednu nismo mrdnuli.
sacred2

Kad god smo zamišljali da putujemo na zapad — tradieionalnim pravcem porodične argonautike — uvek bi se, poput Saveznika kod Monte Kasina, zaglavili među neke idiodski optimističke naslove po novinama:

“Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu prava i časti.” (Stanovište je, naime, u očiglednom pomanjkanju tenkova, trebalo da zaustavi ruske divizije.) “Britanske trupe u Burmi u punom povlačenju.”

Friday, June 15, 2012

Crnoberzijanci VIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (VIII deo)

— Slušaj, Stefanija — usprotivio se deda — ja ovde ne vidim nikakav ručak. U evropskom smislu, mislim. Ja, naravno, ne znam šta vi jedete, ali meni je očigledno dopao papir na kome Direkcija za ishranu štampa svoja saopštenja.

Majka je ponovo urgirala da se povodom mene ide kod čika Arsenija. — Nekima za ovim stolom — rekao sam — stvarno ne bi naodmet bilo da sa njim razgovaraju. Možda bi od njega doznali da se od 1941. u Beogradu ponešto izmenilo .. .
timeless_lowres
— Otkud taj zna šta se izmenilo kad ne izlazi iz kuće?
— Za mene se ništa naročito nije izmenilo. — Kazao je deda.
— Dabome da nije — primetio je otac. — U ledeno doba Beograd nije ni postojao.
— Čika Arsenije kaže da će onaj ko na vreme ne uoči šta se izmenilo završiti kao bankrot.

Thursday, June 14, 2012

Crnoberzijanci VII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (VII deo)

Plemički multimilioneri. Jeftina zemlja. Krupov monopol. Holštajnovi berzanski poslovi. Sistem Duisberg. Uticaj oglašivača. Organizacija Hugenbergovog koncerna. Stivensov novinski koncern. Borba novca protiv većine. Privreda i diktatura. Mađarski falsifikatori franaka. Deterding se pojavljuje na pozornici. Poreske utaje.

Znaćete na šta mislim. U protivnom, produžite da se upoznajete s načinom na koji je Pantagruel malim prdežima proizvodio čovečuljke a puvanjcima ženetuljke, a pametne ljude ostavite da uče kako se prave pare.
Betrayal_Of_Jesus
Ali sa mađarskim falsifikatorima franaka i sistemom Duisberg nije se moglo za porodični sto a da to ne izazove fras Svetskog duha kod oca, žilav otpor načela dobrog odgoja kod majke i dedinu cincarsku zajedljivost.

— Šta ima novo? — Pitao bi otac kao i obično.
— Duplikati tekstilnih bonova ueće se izdavati.
— Piše u novinama?
—Ja to nisam pročitao — rekao bi deda.
— Nisi ni mogao. Ti čitaš samo izveštaje Glavnog stana Vođe Reicha. A ovo je saopštenje Centrale za tekstil.

Wednesday, June 13, 2012

Crnoberzijanci VI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić


“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (VI deo)


Ta moja lektira je bila jedna od najomiljenijih tema porodičnih razgovora za stolom. Hoću da kažem — za druge. Ja sam je nalazio monotonom. Na opskurna pitanja “Šta ovih dana čitaš?” — a svi, hvala bogu, znamo šta ona za nežne živce ljubitelja stripova znače — otresitiji sinovi su se branili Srpskim piscima u sto knjiga ili srednjovekovnim bedemom istorijskih romana, u kojima su jedine kako-tako žive ličnosti bili jevrejski menjači Waltera Scotta .


Ako ambicioznim roditeljima ni to ne bi bilo dovoljno, uvek se moglo posegnuti za kakvom prirodoznanstvenom studijom, kao što su Lovčevi zapisi, gde se na malo stranica moglo naučiti sve što čovek treba da zna o izlascima i zalascima sunca i šta je pri tome nužno osećati. Jadnici su takođe bili zgodni.
200276366-001
Mala verovatnoća da ih je iko čitao dopuštala je slobodno lupetanje na temu bede. Obrazovanom potomstvu je posle toga bilo dopušteno da se vrati Flash Gordonu, Mandraku, Zigomara, u najpovoljnijem pedagoškom slučaju Dubrovačkom gusaru, najpopularnijem delu naše renesansne literature.


U tom pogledu ja sam bio u nešto nepovoljnijem položaju od većine vršnjaka. Nisam mogao da lažem. Moji su, izgleda, bili pročitali sve što je ikada ijedna budala na ovom svetu napisala. Ispadalo je da na pitanje: 

“O čemu se zapravo radii u toj Vodenici na Flosi ?”, nije vredelo odgovoriti: “O životu jednog mlinara na reci Flosi.” Niti su se Zli dusi baš olako mogli proturiti kao spiritistički priručnik koji je sastavio jedan ruski hiromant. 

(S Ratom i mirom i Idiotom bilo je lakše. Dok se ne zađe u pojedinosti, moglo se kazati da je tu reč o ratu, miru i idiotima uopšte.)

Ja sam stvarno ponekad morao i da čitam. Nevolja je bila u tome što većina pisaca mojoj benevolenciji nije davala nikakav podstrek. Nešto od života nalazio sam u Balzacovoj Banci Nisenžan i Zolinom Novcu, gde se čovek mogao obavestiti o svemu što se ticalo Bantuove afere. 

U Propalim iluzijama je takođe bio vrlo zanimljiv Šarden & Ribampreov posao sa štamparijom. Uistini korisne poduke mogle su se dobiti jedino iz trgovačkih almanaha, privrednih rubrika po novinama i knjiga o Bernar Lou, Stavinskom, Fordu, ajkulama velilkog businessa.

Pogledajte ove naslove:

“Četrdeset šesta glava o strahovitom klepetušanskom i mačkovskom strahu koji je Don Kihot zadobio u toku zaljubljenosti zaljubljene Altisidore”, “Kako je Pantagruel podigao toržestvo-trofej u spomen njihovih podviga, a Panurgije drugi trofej u spomen zečeva; kako je Pantagruel malim prdežima izrodio čovečuljke a puvanjcima ženetuljke” i “Kako se Panurgije uznemirio pa se odrekao nošenja svog veličanstvenog nakurnjaka”.

Uporedite ih sad sa ozbiljnim znanjima i duhovnim uzbuđenjima što vas čekaju pod naslovima:

Tuesday, June 12, 2012

Crnoberzijanci V deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (V deo)

Ako ste bili odsutni iz grada, za bombardovanje niste morali doznati samo iz krupnog naslova: “BEOGRAD OPET U CRNO ZAVIJEN.”

Dovoljno je bilo da zapazite kako je kućevlasnik gospodin Uzunović, koji je tri nedelje uzalud nudio na prodaju svoju palatu, bez ikakvog logičkog povoda, a pod istom adresom počeo da reklamira: “prazan plac, dobro očuvane cigle, ostali građevinski materijal i upotrebljiva hrastova vrata raznih dimenzija.”
200244641-001
Na drugoj strani Novog vremena, na dan proletnje ravnodnevice godine 1944, u rubrici “Poslednje vesti”, a podnaslovom “Nemački pokreti odvajanja na jugu Istočnog fronta”, možete pročitati sledeće mišljenje vojnog komentatora DNB-a, gospodina Martina Hellenslebena: “Prilikom pokreta koje su Nemci već nedeljama vršili na južnom odseku, a ranije na severnom odseku Istočnog fronta, a koje bez sumnje nameravaju da nastave, ne radi se više samo o čistom ispravljanju fronta.

Monday, June 11, 2012

Crnoberzijanci IV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (IV deo)

Kakve je luksuzne prohteve mogao da ima grad čije su novine sa ponosom objavljivale da su “Beograđani na vreme počeli sa setvom”?

Čime je za obiljnu trgovinu raspolagao grad koji je prema Novom vremenu od 28. marta 1944. za krađu imao posteljne čaršave i haljine nekadašnje šaptačice Narodnog pozorišta u Sarajevu, gospođe Drage Mišić iz Stevana Sremca 10?
*
socrates
O tome čime je ovaj grad raspolagao godine 1944. najnepristrasnije će nas obavestiti takozvani „Mali oglasi“. Njihovoj strani u Novom vremenu posvećivao sam dobar deo svojih trgovačkih studija. Ali i bez obzira na poslovni interes, oglasi su bili zanimljivo štivo.

U svakom slučaju nadahnutije od Starih srpskih Biografija i Hagiografija. Moram priznati, duhovnoj reputaciji na štetu, da me je i najskromnija rubrika „Kupo-prodaje“ uzbuđivala dublje nego što je to ikad pošlo za rukom Pajsiju ili Konstantinu Filosofu.

Sunday, June 10, 2012

Crnoberzijanci III deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (III deo)

Što se tiče Srba, naš je rasni status bio nekako labavo, neodredeno regulisan. Kao da je i eugenika vodila računa da se bavi Balkanom, evropskim slepim crevom, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguče i gde su se milenijumima smenjivale mitske nelogičnosti, orijentalne konfuzije i slovenske nepredvidljivosti.

Dokumenta dokazuju da smo kao brahikefalni neardertalci, zanemarujuće razvijeniji od orangutana, boljševičkih komesara i Jevreja, bili određeni za eksterminaciju. Onda se zbilo slavno balkansko čudo jednom i u našu korist.

S peškirom i sapunom od kamena zaustavljeni smo na samim vratima istorijskog krematorijuma, od strane Reichsführerovih merača lobanja izmereni kao Dinarci i proklamovani Indoevropljanima pre Mongola, koji su čast da se zovu “titularnim Nordijcima” stekli tek 1945, kad ona više i nije bog zna šta vredela.
0307grec
Mog rođaka, ministra Teodora, rasni je preobražaj učinio vrlo ponosnim, premda je on i kao brahikefalni orangutan mislio o sebi najlepše. Većina Srba, međutim, promenu krvne kakvoće nije ni opazila. Nastavila je da živi na balkanski, usudio bih se reći drevni muftaški način, ne proizvodeći za Novu Evropu ništa do neprilika.

Nemaština je svakodnevno formirala lakrdijaške spojeve između potrebe i stvarnosti. Ako bi se posle epskih muka čovek domogao četkice, kalodont nigde nije mogao naći. Ako je sa žiletima bio bolje sreće, nedostajao mu je sapun za brijanje. Retko se raspolagalo i duvanom i šibicama. Kafa i šećer se u šolji nisu sretali. Jedno je uvek bilo odsutno. S koncem koji se jedva nabavio, nije se imalo šta šiti.

Saturday, June 09, 2012

Crnoberzijanci II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (II deo)

— Trebalo je da se rodiš u zlatno doba stoprocentne kamate — rekao mi je deda. — Zelenaštvo deluje danas reptilski.
Bio je ozlovoljen što sam podigao cenu rezanom duvanu za lulu, koji sam za njega nabavljao.
— Na kraju krajeva ja sam ti neki prokleti deda!
— Zato na tebi tako rnalo i zarađujem — objasnio sam ljubazno.
— Zar ne bi mogao, bar na meni, ni to malo da zarađuješ?
— Isključeno. To bi mi ubilo svako samopošto-
vanje.
Novel_Page16_Suicide
Rastao sam u magičnom okupacijskom trouglu. Glad me je odvodila u mahagonu trpezariju, gde se na hroničnoj nuli jelo u rukavicama i pod šeširima i gde je u lušatijsko gluvo doba noći iz velikonemačkog Blaupunkta, sa anglovampirskim optimizmom nečeg neuništivog, odjekivao grlen malosrpski glas g. Harrisona sa BBC-a;

Tuesday, June 05, 2012

Crnoberzijanci I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (I deo)

24. maja 1941. godine Kreiskommandatura Beograda je izdala svoj prvi “An die Bevölkerung Belgrads”:
“Od strane nemačke oružane sile sve češće su žalbe da civilno stanovništvo u odnosu sa nemačkim oficirima i vojnicima ne pokazuje njima dužnu pažnju i poštovanje.

Naročito se sve više primećuje da jedan veliki deo stanovništva u pešačkom saobraćaju ne pokazuje nimalo sklonosti da se ukloni, nega često na drzak način preprečava put. Kreiskommandatura upozorava stanovništvo da će ubuduće protivu istupa ove vrste postupati sa svom strogošću.”*

Otac je pokupio svoje vizantološke knjige i, pokazujući dužnu pažnju prema nemačkoj oružanoj sili, povukao se iz pešačkog saobraćaja Srba u VII vek da dočekuje Slovene.
0816grec
Deda je uzeo svoje i iščezao u glacijalnim mećavama pleistocena, mučen sumnjama da li se, posle svega, isplatilo napuštati prijatno društvo mamuta i paštiti se oko civilizacije u kojoj će biti manje bezbedan nego usred prašume.

Monday, June 04, 2012

Građanska neposlušnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

AVETINJSKI VOZOVI GRAĐANSKE NEPOSLUŠNOSTI

Najzad sam našao svog ludog Srbina. I to među uspomenama iz okupacije …
(Dnevnik, 1979)

U suterenu ulice K., u kući mojih rođaka, živeo je sredovečan gospodin, bivši šef provincijske železničke stanice, od šestoaprilskog bombardovanja, u kome je izgubio porodicu i imovinu, u stanju melanholičnog šoka.

Bez obzira na sezonu i okupacijska ograničenja, u crnoj, crvenim šavovima opšivenoj uniformi JDŽ-a, s ukočenim, bezizražajnim licem bankrota, kretao se on ulicama Beograda ujednačenim hodom neumitne sudbine, i s onom tajanstvenom samouverenošću koju smrtnom čoveku mogu da podare jedino najodgovornije dužnosti vezane za Vozni red.

U određenim intervalima, očigledno zavisnim od samohodnog toka što ga je vreme za njega od šestog aprila uzelo – jer se nikad nisu ponavljali, ni s našim merama podudarali – zaustavljao bi se, vadio iz džepa starinski železnički sat na lancu, za koji su upućeni tvrdili da nema kazaljki, prokontrolisao bi svoj instinkt, zatim sat na mesto vratio, a iz kaputa izvukao službenu pištaljku, jedinu imovinu sačuvanu od požara, i, dunuvši u nju tri puta, zaurlao:
SCREAM
"Brzi voz br. 123-24 Beograd-Skoplje polazi za jedan minut i trideset sekundi! Dame i gospodo, izvolite u kola!"

U redovnim prilikama, šef stanice koji bi komandovao fantomskim vozovima, smatrao bi se u Engleskoj ili Danskoj ekscentrikom, na Balkanu – ludakom. I pod ratnim okolnostima ostajao je on u Engleskoj i Danskoj ekscentrik.

Sunday, June 03, 2012

Jedan dobar Švaba

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

NAJZAD I JEDAN DOBAR ŠVABA!

Prelistavam Dnevnik. Za „Crnoberzijance" mi je nužan jedan dobar Nemac. A potom i jedan ludi Srbin. Prvi bi dokazivao da svi Nemci nisu rđavi. Drugi da svi Srbi nisu pametni. Oba su mi nužna zbog uverljivosti radnje. (A dobar Nemac takođe i zbog prevoda na nemački). Nadam se „dobrog Nemca" naći među pozadinskim grenadirima, s kojima sam, na majčinom imanju u Bavaništu, između četrdeset prve i četrdeset četvrte, igrao ping-pong,

sve dok nisam shvatio da bi se to jednog dana moglo protumačiti kao kolaboracija s neprijateljem i baciti senku na moje izglede da u budućnosti postanem „neko i nešto", uloga na koju se građanin, uz požrtvovani trud porodice i znatne novčane izdatke, još od malih nogu sprema, pa ako, uprkos tome, „niko i ništa" ostane, može svoj poraz pripisati samo sebi, ako je baš tako malerozan da nema istorije koja će mu pružiti opravdanje. Što se tiče ludog Srbina, njega nisam morao da tražim u ratu. Za njega mi je stajao na raspolaganju ceo Dnevnik ..."
(Dnevnik, 1977)
NG001135
„Kao što sam se nadao, našao sam za „Crnoberzijance" svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu ..."
(Dnevnik, 1978)

Zatekao sam ga u vrtu. Kresao je ruže. Kod kuće, u Pfalzu, imao je vlastiti ružičnjak. Nije bio prostran kao što će biti generala Đorđija Njegovana u "Crnoberzijancima", ali je bio jednako dobro uređen i negovan. To će mu pomoći da se u Beogradu, kao posilni pukovnika von Blauringa, inspektora vojnih menaža, sa rekviriranim kvartirom u generalovoj vili – gde sam ga imao nameru dovesti – ne oseća baš sasvim uljezom.

Stilizovane u obliku mesnatih hondrokefaličnih glava, crnih čvornovatih žila, generalove ruže će marširati kao SS kompanije na paradi. Kad procvetaju, strojiće se u damasknobelim, grimiznim i zlatnim mirisnim vodovima. Ružičastih, narandžastih, pegavih, kolebljivih poluboja, u koje, balkanski neuredna, zarastaju susedna imanja, ovde uopšte neće biti. General načelno ne podnosi neodlučnosti. („Šta, dovraga, znači – naradžasto? Nešto je ili crveno ili žuto?")

Hans bi voleo da može logično misliti. S jednostavnom hromatikom, na žalost, jedan narednik u ratu nigde ne dospeva. Osim na Istočni front, eventualno. Prosta hromatika važi isključivo za oficirski kor. Od pukovnika na gore sve je ili crveno ili žuto. Na dole, prema podoficirima, postaje ružičasto. Sasvim dole, među redovima i vodnicima, sve je prljavo sivo.

Takođe bi voleo da se već jednom okanu nejasne "ružičaste" misli, što im, poput bastardima, ne može odrediti poreklo, ali oseća da ga je s njima, kao nekom tajanstvenom istočnjačkom zarazom, inficirao još davno u Pfalzu, prijatelj i mušterija Aron. („Nema crvenog i žutog", govorio je. „Sve je manje ili više naradžasto. Samo mi to ne opažamo. Kad je malo manje naradžasto – vidimo žuto, kad je malo više – crveno".)

Aron je bio zagubljena semitska kap na nekoliko desetina kilometara čiste arijevske krvi. To je otežavalo život mesnom SA Führeru, jer je, kad god bi se osetio naročito velikim rodoljubom, svoje momke morao kamionima transportovati u Majnc, gde u Jevrejima nije vladala oskudica kao ni u svim ostalim potrebama. U doba postversajske krize, pritisnut golom borbom za opstanak, koji se, u odsustvu Mein Kampfa, još uvek vodila bez nužnog filosofskog opravdanja, nije Hans u sebi video ništa naročito.

Niti je znao da je ona poslata od Proviđenja da ga načini Nadčovekom. Držao je, kao i većina nižeg srednjeg staleža, da je i nju skrivila nesposobnost socijaldemokrata. Zato je glasao za katoličke konzervativce g. Hindenberga, kao i Aron, uostalom, s tim što je Aron za svoj izbor imao nešto gluplje razloge.

Kod kuće, u Pfalzu, koji je imao i svoje demone i svoje pesnike – pre nego što su poslednji otišli u koncentracione logore – Hans je bio duvandžija, sve dok od mesnog SA Führera, u pivnici, posle pete krigle, nije doznao da je takva ništarija jedino blagodareći sramnom Versajskom miru, da je zapravo Tevton iz drevnih nordijskih Saga, potencijalni Markgrof neke još nedefinisane Marke na Istoku, o čemu je opet, SA Führer obavešten od izvesnog g. Juliusa Streichera iz lista Stürmer.

Tom prilikom, ali posle osme krigle, saznao je takođe i za podmuklu ulogu koju je u stvari njegove Markgrofovije odigrao prijatelj Aron. Taj je dripac, naime, u Versaju sedeo s obe strane pregovaračkog stola. Kao pobednik je diktirao nemoguće uslove, kao pobeđeni ih spremno prihvatao. „Je l' si shvatio prljavu čifutsku igru?" – štucao je SA Führer, takođe potencijalni Markgrof, koga je međunarodna jevrejska zavera prinudila da prodaje kobasice.

Mada je svoje socijalno kasapsko stanje smatrao privremenim – na duhovno nije imao primedbe – posle desete krigle bio je toliko deprimiran da samo što nije zaplakao. Uzdržao se na vreme. Pripadnost NDSRP-u statutarno mu je zabranjivala svaki ljudski sentiment sve dok je u toku bitka za Veliku Nemačku.
Hans nije baš uviđao očiglednost veze između kolonijala Arona i volstritskih finansijskih magnata, između Jevreja, Versaja, inflacije i svojih dugova, ali mu je prijalo osećanje da je u nečemu nepravedno oštećen.

U najmanju ruku, imao je na čemu da se iskali kad bi mesečni bilans trafike podbacio. Filistarski predostrožan, međutim, nije smatrao potrebnim da i Arona obavesti o njegovoj odgovornosti za šugavo stanje zemaljske privrede. Činilo mu se preuranjenim da zbog neke maglovite grofovije na Istoku izgubi najstrasnijeg pušača među mušterijama na Zapadu. (Aron je, očigledno, sve više pušio ukoliko je nadljudska stranka dobijala sve više glasova na izborima. Imao je za taj uspeh jednostavno objašnjenje. "Koja budala", govorio bi rezignirano, "ne bi htela da bude – natčovek?")

Mada je nibelunškom preduzeću išlo dobro, Hans mu se nije priključio sve dok, na drugoj pijanci s SA Führerom, nije razumeo da bi, u slučaju pristupanja, članovi Stranke bili obavezni da duvan kupuju od njega. Morao bi se, dabome, odreći zadovoljstva da ga prodaje i Aronu. „Razumeš valjda da Arijevac ne može pušiti duvan koji puši jedna jevrejska svinja?" Hans se u ovakvu dijalektiku nije razumevao, ali se u ciframa dobro snalazio.

Upisao se i izvestio Arona da mu više ne može prodavati cigarete. „Ti shvataš da u tome nema ničeg ličnog", rekao je. „Stvar je u potpunosti trgovačke naravi". Kao trgovac, Aron nije imao primedbe. Kao čovek, otišao je kod drugog trafikanta, a zatim kod petog uspeo cigarete da kupi.
 
U međuvremenu, Hans je stupio u SA. U mestu, naime, nije bilo bioskopa, a alkohol mu je škodio. SA Führer ga je uporno pozivao: "Ne znaš šta propuštaš. Silno se zabavljamo". Ispalo je da je, doduše, uniforma sasvim zgodna stvar – čovek nije morao habati civilna odela – ali je sama stvar bila u priličnoj meri monotona. Regularno prebijanje mesnog komuniste, psovanje mesnog sveštenika i razbijanje izloga jednom jedinom mesnom Jevrejinu, kako god se uzme, nije se moglo smatrati nekom izuzetnom zabavom.

Monotonija je ubijala svako zadovoljstvo skriveno u nanošenju zla bližnjem. U poređenju s gradovima, odakle su stizale uzbudljive vesti, o masovnim relijima i odgovarajućem broju povređenih, ono što su oni kod kuće postizali bilo je uistini diletantski. SA Führer je očajavao: „Šta ti iz Okruga zamišljaju kad nam stalno prebacuju da nismo dovoljno agilni?

Kako možeš biti s nekim dovoljno agilan ako ga i za drugi put moraš čuvati? U Berlinu ne moraju meriti puls čoveku dok ga mlate. Na raspolaganju uvek imaju drugog. Ja moram. Jer ja drugog – nemam. Sreća je jedino što je naš tvrdoglav kao mazga. U lepim bi se govnima našli kad bi tome palo na pamet da promeni mišljenje i postane nacist". „Zar to nije cilj?" Pitao je oprezno Hans. „Bio bi", odgovorio je SA Führer, „kad se drugi komunistički dripac ne bi nalazio na sto kilometara odavde".

Redovne lokalne „Nedeljne srče", kako se nazivalo demoliranje Aronove radnje, privlačile su sve manje sveta i izazivale sve manje zverskog entuzijazma. Hans ga je, uostalom, izveštavao o datumu i tehničkim pojedinostima napada i sve je teklo nekako intimno, drugarski, gotovo po sporazumu, što je u priličnoj meri reduciralo uživanje. Čovek se nije mogao osećati prirodan, instinktivan i time ispunjavati jedan od fundamentalnih uslova nove filosofije, života, ako se životinju morao pretvarati uvek samo u određeno vreme i uvek juriti jednu te istu kozu.

Povrh svega, Aron im je, sa nekih preverznih razloga, poznatih jedino njegovoj nihilističkoj rasi, priredio pakost. Jedne nedelje, iako pravodobno izvešten o predstojećoj poseti obnovitelja Nemačke, nije zastaklio razbijen izlog, niti u red doveo od ranije ruiniranu radnju. Stajao je u kršu iza tezge i užurbano pušio. „Zamisli svinju!" besneo je SA Führer. "Jednostavno nije našao za potrebno da sopstvene stvari u red dovede! A ovamo, smatra sebe nekim poslovnim lumenom!" "Šta ćemo da uradimo?" pitao je Hans.

Promena je najednom čitav posao oživela. "Ruiniraćemo njega", kazao je SA Führer. "Šta nam preostaje?" Hans se u duši složio. Nekim ljudima se zaista nije isplatilo pomagati. "Znaš kako je s tim", komentarisao je sedeći iste večeri na Aronovoj postelji. „Svi ponešto moramo doprineti Stvari. A to i tebe obuhvata. I ti si, najzad, Nemac!" „Vidim", rekao je Aron. „Sve me boli". „Mogao bi u tom slučaju pokazati malo više razumevanja za našu zaguljenu situaciju. Ne možeš očekivati da se ljudi oblače u uniforme i marširaju toliki put – zabadava?"

Kad su idućeg puta naišli, izlog je bio ceo i radnja spremna za obred. Ali nije bilo Arona. Od njega je ostalo samo mršavo truplo obešeno o kuku za luster i prazno paklo cigareta na tezgi. Razbijanje izloga izgubilo je smisao. Nešto ga se našlo još jedino u njenom raznošenju.

Ali za redovne partijske aktivnosti ostali su sad samo komunisti i sveštenik. Kad je, ubrzo potom, usled palpalne neosetljivosti novog i neiskusnog člana SA, komunist umro, a pastor odveden u logor, stanje je postalo nepodnošljivo. „Sad možemo da osnujemo pevačku družinu", kazao je rezignirano SA Führer.
Moglo se, doduše, ići na strelište.

Meta je bio debeli Jevrejin izrezan u krutom kartonu i trobojan. Crveno za područje smrtonosnog, zeleno ozleđujućeg pogotka. Bela boja nogu i ruku obeležavala je zone koje skupom municijom nije vredelo gađati. Hansu surogati nisu prijali. A kome prijaju? Mesnu sekciju SA zahvatila je teška duševna ustajalost. Srećom, došlo je do rata. Stvar s njegovom Markom na Istoku dugo se zavlačila i vukla diplomatskim kanalima. Poljaci nisu bili raspoloženi da priznaju golu prirodu i prava na njoj zasnovana. Pozvali su se na nekakve staromodne građanske sporazume, dogovore i kompromise.

Međunarodna jevrejska zavera prinudila je Reich da za Hansovu Marku ratuje. Hans je osetio da stvar postaje ozbiljna. Premda mu nije bilo baš sasvim jasno šta tako intimno povezuje međunarodni finansijski kapital s boljševizmom – uprkos naporima ministra g. Göbelsa da mu vezu rasvetli – niti zašto se toliki puter pretvara u topove kad je u svakom pogledu ukusniji od čelika i željeza, ipak je razumeo da će svetom poteći dosta krvi pre nego što bude kadar svoju Marku na Istoku preuzeti, i da je pametnije ako, u međuvremenu, dok čeka, zaradi što više stvarnih maraka.
 
Kad su mu se trgovački bilansi potpuno osušili na vatri ratne privrede, bilo mu je jasno da ga je vođa Reicha za nos povukao. Na žalost, već je bilo kasno da sa svojom renoviranom trezvenošću počne nešto pametno u građanstvu. U međuvremenu je mobilisan. S njim je unovačen i njegov SA Führer. Bio je u naponu krstaškog elana. "Stvar je najzad krenula!" izjavio je dok su se vraćali iz regrutnog centra. "Svaki će od nas za par godina imati svoj Gau". "Sve nešto mislim ..." počeo je Hans, ali ga je starešina prekinuo: "Nema tu šta više da se misli. Te civilne prnje možemo obesiti u orman". Bio je srećan što ga je rat oslobodio obaveza da gubi vreme tražeći neprijatelje. "Misao smeta dobrim refleksima". To je bio njegov konačan zaključak u pogledu svega što je ta Misao postigla za poslednjih nekoliko hiljada godina.

Hans je rešio da ga ovog puta ne posluša. Počeo je misliti u času kad se SA Führer tog luksuza definitivno odrekao. Misao je možda i mogla smetati u ratu njegovog starešine. Rat, što će ga on, Hans, voditi, nije bio SA Führerov, i u njemu je razmišljanje, račun, odmeravanje, igralo presudnu ulogu. Hansov rat je imao da bude trgovački.

Primenjujući formulu, uz nešto sreće, našao se u Intendaturi. S njom je krstario Evropom onako kao što su rani Njegovani, putujući romejski torbari, išli za otomanskim ordijama. Gurbetovao je u Češkoj, Poljskoj, Holandiji, Francuskoj, dok se nije obreo na Balkanu, najpre u Grčkoj pa u Srbiji, i tu zaglavio.

Kad smo se bolje upoznali, izneo mi je svoj sud o poslovnim sposobnostima nacija s kojima je trgovao. Nismo rđavo prošli. U pogledu Crne berze, Beograd se, naravno, nije mogao porediti s Atinom, ali smo s Francuzima držali korak, ostavljajući daleko iza sebe severnjačke narode, čija je ideja o Crnoj berzi u ratnim okolnostima bila zbilja ekstravagantna. "Ti su idioti zahtevali od mene da im isporučim minobacače". "I šta si uradio?" pitao sam ga. "Šta sam mogao kad ih nisam imao. Prodavao sam im obične mitraljeze".
Pitao sam ga, takođe, šta je bilo s njegovim SA Führer. "Taj je već dobio Gau, svoju Marku na Istoku. "Gde?" "Na Crnom moru, kod Odese." "Lep kraj. Je li prostrana?" pitao sam. "Ne baš". odgovorio je. "Marka od dva sa jedan ne može se uzeti kao naročito velika, ali je dovoljna da se čovek ispruži".

Eto, tog Hansa Pipldorfa premestiće 1944. u Beograd. Tamo će postati posilni pukovnika von Blauringa, Inspektora vojnih menaža Grupe Jugo-Istok. U kući đenerala Njegovana doći će u dodir s njegovim mladim rođakom Aleksandrom iz "Crnoberzijanaca" i s njim će uspešno unapređivati naše šanse da u Crnoj berzi prevaziđemo čak i Francuze.

Nisam ga, međutim, predstavio ovde samo zbog njegovog doprinosa okupacionom privrednom životu, mada je bio znatan, niti što je, uprkos trgovačkim sebičnostima, prirođenim pozivu, bio bolji od većine Nemaca koje sam upoznao. U prvom redu sam imao na umu izvanrednu prilagodljivost životnim prilikama. Bilo je kod Hansa nešto više od puke snalažljivosti kojom svi manje ili više raspolažemo. Snalažljivost je, na kraju krajeva, plod rđavog iskustva.

Kod njega kao da je bila preiskustvena, vitalna sposobnost, izvežbana, ali ne i uvedena iskustvom. To je njegovim svinjarijama davalo nevinu, prirodnu čar neizbeživog. Mi smo se svinjarija, pomoću kojih se preživljava, morali učiti. On ih je, kad god su mu bile korisne – ali samo onda – činio spontano kao što drugi dišu. Vi ste ga mogli osuđivati, mada bi zavidljivost bila iskrenije osećanje, ali ga niste uspevali mrzeti, kao što ne možete mrzeti vodu koju kiše izlivaju iz korita, premda vam prete potapanjem.

Među ljudožderima bi većina Kantovih učenika svoju snalažljivost iscrpla u pokušajima bekstva. Hans bi tretirao i tu mogućnost. Ali, ako bi mu se učinila neproduktivnom ili neizvesnom, on bi se pridružio gozbi. Ma kako bismo se mi lično u takvim situacijama poneli, ne možemo poreći istinu da je među ljudožderima kanibalizam jedina snalažljivost koja se broji.

(Književnost, br. 4, 1979)

Saturday, June 02, 2012

Jedna mladost IV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA
(Jedna mladost IV deo)

Onaj ko od balkanske mladosti u "Crnoberzijancima" očekuje romantičarsku čistotu i zanesenost, neka je potraži na nekom drugom mestu.

Ovde je neće naći. Građanski stalež dočekao je kraj rata s izvesnim političkim iluzijama, ali bez najmanje duševne.

Njegov podmladak nije patio ni od jednih, ni od drugih.

Njegov mladalački idealizam već odavno je bio pretopljen u cinične formule, putem kojih se preživljava, pa i prosperira, čak i u društvu čiji mu proklamovani temeljni principi nisu ni najmanje naklonjeni.
saul_dav
Krupna dela i krupne reči bili su sada vlasništvo jedne druge vrste ljudi. Aleksandru je za život ostalo veliko iskustvo jedne trgovačke rase i malo otrovnog humora ...

(Književnost, br. 5, 1979)

Friday, June 01, 2012

Jedna mladost III deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA
(Jedna mladost III deo)

Nekada se, na primer, bogatstvo ni u kom slučaju nije moglo smatrati neprilikom, čak i da je znatno, osim ako je kradeno, i to jedino kad se za to sazna. Sada se ozbiljno nagoveštavalo vreme u kome će se ono, dok bude trajalo, mada mu niko dug život nije predviđao, osećati kao neprilika, neka vrsta sramnog žiga kojim sudbina s likom istorije pojedine primerke fele obeležava za klanje.

Ukoliko je neko bio bogatiji, neprilika je bila veća. Ali je u krajnjoj liniji zavisila od toga KO će pobediti. Jer u jednoj od varijanata ratnog ishoda, bogatstvo bi opet postalo popularno, a neprilikom bi se smatralo, kao što je građanski red – siromaštvo.
crouch
Poreklo je nekada garantovalo izvesne ugodne povlastice. Sada se očekivalo vreme u kome će garantovati samo jednu: da se bude na listi onih kojima će biti oduzete sve ostale. Ime koje je davalo život, moći će ga oduzeti. Drevno magijsko pravilo po kome "što život daje, to ga i ubija", dokazaće se još jednom.