Thursday, April 30, 2015

Dnevnik Borislava Pekića juni 1968-IV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

G o d i n a 1 9 6 8 juni mesec-IV deo 

Juni 3. 1968. 

Sedam dana koji su potresli Beograd-IV deo 

Arhitektonski fakultet. Lj. i ja na galeriji. Unaokolo pobedničko raspoloženje. Pokret je trijumfovao. Tvrdo jezgro igra kolo. Vodi ga dekan, gospodin Anagnosti (mogao bi lako biti jedan od greciziranih, pa slaveniziranih Njegovana.) Igra sjajno, gotovo koreografski. Građanstvo je, očevidno, naučilo nauk.

A šta je sa onima koji su tako strasno odbijali da budu građani, onima koji su bili na putu da proklamuju kako je biti građanin isto što i biti mrtav? Oni još nisu mrtvi? Oni igraju skoro isto tako uspešno kao i gospodin Anagnosti. Ne verujem da ću ijednog imati čast videti – pod lipom ...

Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne. Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima.

Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse. Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom.

Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...

Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju.

Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ... Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Hesseove refleksije daleko nadmašio Marcuseovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?

(„Nijedan mit, nijedan dogmatizam neće moći da opstane suočen sa rezultatima moderne nauke.“ Proklamovao je James Monroe . To je tačno, ali je i verovatno da nijedan naučni rezultat ne može izbeći da se jednom pretvori u mit, i izazove našu neodoljivu žudnju da pogledamo i u one istine što stoje iza njega. A do njih ne vodi – inteligencija. U svakom slučaju, ne samo ona.

Potreban je daleko dublji preporod našeh života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bi se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedna promašene istorije vodi u smrt vrste.) ... dog_cat_horse_trenches
Šta će uopšte ostati od Juna 1968? Za izvesne učesnike jedna lepa uspomena, o kojoj će se jednom pričati s mešavinom nostalgije i humora, ali i sa izvesnim prezirom koji zaslužuje svaka „ludost mladosti“ (druga prilika za „kritiku svega postojećeg“ steći će se, jamačno, tek sa penzijom, ili ako se pre vremena sedne za neki sto – pod lipom);

za druge učesnike, uspomena će možda ostati lepa, ali se o njoj nikad neće govoriti, dok se javno služi na drugim oltarima, ostaće ona za povremene lične i tajne ceremonije; za treću vrstu učesnika uspomena će postati vremenom toliko ružna da će se sasvim izbaciti u zaborav i pripisati nekom – drugom.

Wednesday, April 29, 2015

Dnevnik Borislava Pekića juni 1968-III deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

G o d i n a 1 9 6 8 juni mesec-III deo 

Juni 3. 1968. 

Sedam dana koji su potresli Beograd-III deo 

Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ... Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom.

Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ... Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo?

Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću?

Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ... dog_muzzle_growl

Sedim sa ( ) kod „Trandafilovića“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku. Svi koji su ikada ma zbog čega pali skupljaju se pod nekom lipom.

Ova kod „Tranda“ je – moja. Ovde nikad nisam sam. Ponekad svrati neko ko još nije pao, koji će tek pasti, kome se pad na licu vidi kao što se patniku od raka vidi smrt ... ( ) je jako mlad, jako radikalan i jako velikodušan. Ništa mu nije dovoljno slobodno, dovoljno jednako, dovoljno bratski. Svojom savršenošću, jednim sterilizovanim idealizmom igra mi po jetri. Te, mi ćemo ovo, mi ćemo ono.

Tuesday, April 28, 2015

Dnevnik Borislava Pekića juni 1968-II deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

G o d i n a 1 9 6 8 juni mesec-II deo 

Juni 3. 1968. 

Sedam dana koji su potresli Beograd-II deo 

U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka. (Hoće li i to priznati svom ispovedniku?)

Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ... S. Ž . recituje Büchnerovog Robespierrea.

Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...

Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma.

Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...

Sa Lj. na terasi hotela “Slavija”. Jedan od retkih trenutaka kad smo zajedno. Nastojim da stišam njeno oduševljenje. “Letiš, pašćeš.” Kažem. “Više volim da padnem, nego nikad da ne poletim.” Odgovara mi, postiđujući me. Ne pokazujem joj koliko je u pravu, i koliko meni treba napora da joj se u letenju ne pridružim. Objašnjavam joj da je stvar izgubljena, i zašto. Zašto mora biti izgubljena. “Što je onda podržavaš?” Pita ljutito.

Pokušavam da budem duhovit. “Baš zato.” Kažem. “Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom elementu.” Ćutimo. Za trenutak se osećamo udaljeni jedno od drugog. Između letača i onih što po zemlji puze nikad nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput srvunara, kad letači padnu, skupljaju oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke ...

( ) je na Univerzitetu, ali ne učestvuje u onome što se sada već zove Pokretom. “Meni ovo liči na revoluciju.“ Kaže. „A ti znaš kako mi u revolucijama prolazimo.“ Padaju mi na pamet Arsenijevi „krzneni okovratnici“ u Solovkinu, krvava tela u jamama, jedna ideja počinje da se formira ...

Prolazim sam još jednom ceo Arsenijev put od Kosančićevog venca 17 do reke, ali ga sada produžujem prema slavnom Podvožnjaku. Ono što će dokrajčiti Arsenijevo srce, coup de grace istorije nanet njegovom već podrobno načetom duhu, nalazi se ovde već kao uspomena. Crvena zastava, crvene krilatice, crvena krv. I samo Arsenijev zgužvani crni šešir na zemlji ...

Lj. na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta „Karl Marks“. Ne kažem ništa, ali mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost drugo. Pita me zašto i ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam, nije crvena, nego bledoružičasta. „Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal, za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim, ja sve nužnosti nabijam na ...

( ) donosi vesti. On je uvek pun novosti. J. B. su izviždali na Pravnom fakultetu. Pokret se radikalnije „zanosi u levo“. Istovremeno i prirodno proklamuje se higijensko odstojanje od svih oblika „stare opozicije“. Radijus ( ) je neverovatan. Liči na mačka u čizmama od sedam milja ... dont_choke
 Sestra mog druga D. Z. ima sina. Treba sa majkom da dođe kod nas. Dečak pita: „Jel’ kod one buržujke?“ Zatim moja čerka pita mene: „Tata, buržuji, jesu li to ljudi bez ičega?“

Sala heroja na Filološkom. Govori pesnikinja M. A. Njena ćerka je u Pokretu. M. A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću ... I uopšte, svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koje žive svoj drugi život. Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka, „noći velikog čišćenja duha“, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već nazire ...Na ulici, ispred Filološkog, sa M. R. „Smuvaće ih.“ Kaže ...

Monday, April 27, 2015

Dnevnik Borislava Pekića juni 1968

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

G o d i n a 1 9 6 8 juni mesec 

Juni 3. 1968. 

Sedam dana koji su potresli Beograd 

Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi Ž. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam.

(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ. ), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...

Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ...

S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M . Besedi dobro i kratko ... equal_justice
 Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta, redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa mnom je i R. S. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi D. P. Atmosfera je napeta, puna iščekivanja.

Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže ... U dvorištu Filozofskog fakulteta razgovaram sa profesorom M. Ž. o mom rođaku, takođe profesoru univerziteta, Z. D. „On je izgubljen slučaj.“

Saturday, April 25, 2015

POD LEDOM (govor Vladimira Kecmanovića)

POD LEDOM (Copyright © Vladimir Kecmanović) 

(Povodom izlaska iz štampe dnevničkog petoknjižja 
“Život na ledu” Borislava Pekića u izdanju Službenog glasnika) 

Nije slučajno, barem u simboličkom smislu, što se promocija “Života na ledu” odigrava u trenutku pokušaja odleđivanja Službenog glasnika koji je, vođen upravo idejom Borislava Pekića o neraskidivom jedinstvu demokratskog i nacionalnog, stvorio Slobodan Gavrilović, a koji su poklonici ideje klečanja – svog pred jačima i slabijih pred njima – uništavali kratko, ali ubitačno.

Na slučaju Glasnika se, tako, po ko zna koji put, potvrdila istinitost misli da deklarativni nacionalizam koji ne haje za demokratske postulate pre ili kasnije sam sebe demaskira kao laž iza koje se ne krije ništa do puka volja za moć. I da, kao takav, jeste brat blizanac deklarativnoj demokratiji koja, prezirući nacionalno i narod – kao da je demokratsko od demosa moguće odvojiti – seče granu na kojoj glumi da sedi i nužno završava kao ogoljeni totalitarizam orvelovskog tipa, gotovo jednako surov i bezočan prema građanima, u koje se kune, kao i prema narodu i narodima koje otvoreno tlači, o čemu svedoče zastrašujući primeri iz najrazvijenijih delova savremenog sveta.

Niti je, međutim, izvesno da će Glasnik, kakav je do pre dve godine postojao, uz najbolju volju biti moguće vaskrsnuti, niti je moguće pretpostaviti da li će i koliko će ta dobra volja trajati.

Ali, čak i kada bi neizveno bilo izvesno, to ne bi davalo mnogo osnova za optimizam.

Kao što, u doba Slobodana Gavrilovića, demokratska i nacionalna institucija kao Glasnik nije predstavljala pravilo nego izuzetak koji pravilo potvrđuje, tako ni obnovljeni i nadajmo se preporođeni Glasnik mnogo više od izuzetka, nažalost, neće moći da bude.

Svet demokratije i poštovanja nacionalnog dostojanstva o kome je maštao i za koji se borio Borislav Pekić – a njegovi dnevnički zapisi predstavljaju svedočanstvo te borbe i tog sna – istini za volju, i nije postojao nikada i nigde osim u mašti plemenitih vizionara.

Istorija je plemenitim vizijama uvek bila maćeha.

Ali, i pored tog saznanja, način na koji je povest kraja prošlog veka sve političke snove Borislava Pekića za samo nekoliko godina obesmisila i devastirala – čitaoce njegovih nefikcionalnih zapisa ne može a da ne ostavi zaprepašćenim.

Srpski narod, za čije se demokratsko pravo Pekić borio i za koje je robijao – otkako mu je to pravo barem na papiru vraćeno – gotovo da nije propustio priliku da ga iskoristi na najpogrešniji način.

Zapadna demokratija, koju je, ne bez osnova, doživljavao kao najmanje loš od svih mogućih svetova, nakon što je pobedila boljševički i titoistički komunizam protiv kojih se i sam Pekić s pravom bunio, ne samo da se, zanesena pobedničkom osionošću, prema narodima bivših komunističkih zemalja ponela kao dušmanin i okupator, nego je, lišena potrebe da sopstvenu superiornost dobrim dokazuje – demokratija prestala da bude.

Strašnije od globalnog totalitarizma koji je zavladao, međutim, jeste odsustvo zdrave nove ideje u koju bi potlačene mase mogle da poveruju. A odsustvo vere vodi do beznađa u kom današnji misleći ljudi, nesposobni da se zadovolje rijaliti programima i virtuelnim životom koji im se nudi kao jedina alternativa stvarnosti u kojoj nemaju šta da traže, tavore kao u duhovnim katakombama.

Jedina suštinska ideja koja vlada današnjim svetom jeste ideja afirmacije sopstvenog i uspostavljanja dominacije nad tuđim egom, što je najpreciznije, najtačnije i najbezočnije, u svojoj knjizi “Velika šahovska ploča” definisao jedan od glavnih stratega i promotora zakona posmoderne džungle, makijavelista Zbignjev Bžežinski.

Poražena i kompromitovana levica, kompromitovana liberalna desnica koja je na pragu propasti u koji bi, zajedno sa sobom, lako mogla da odvuče i kompletno čovečanstvo, sa davno kompromitovanom i poraženom ekstremnom desnicom i radikalnim islamom kojim gospodari savremenog sveta manipulišu kao babarogom namenjenom uterivanju straha u kosti male i velike dece, predstavljaju jednu stranu zarđale ideološke medalje.

Na drugoj strani su invalidne instant ideologije namenjene pretvaranju belog u crno a crnog u belo koje nastaju u retortama pomenutog Bžežinskog i srodnih bžežinskih.

Te šarene laže umišljenim i plitkoumnim gospodarima savremenog sveta služe na dva načina.

S jedne strane – kao propagandno pokriće za otimanje tuđih teritorija i pretvaranje stanovništva tih teritorija u roblje. S druge, stvaranjem idejne i misaone konfuzije, one onemogućavaju smislen otpor i svaku buntovnički misao munjevitom brzinom pretvaraju u oružje u rukama manipulatora.

Ako je život Borislava Pekića, kao što kazuje naslov njegovih dnevnika, bio život na ledu, život koji živimo u trenutku u kom oni izlaze na svetlo dana jeste život pod ledom.

U takvim uslovima nam ne preostaje ništa do da svedočanstvo o jednom dostojanstvenom životu na ledu čitamo, ne bismo li u njemu pronašli snagu za nadu da ćemo – uz pomoć truda i čuda – kako je govorila Marina Cvetajeva, a ponavljao Pekićev prijatelj Danilo Kiš, uspeti da duhom probijemo tu ledenu skramu iznad svojih glava i ponovo ugledamo nebo.

Friday, April 24, 2015

Dnevnik Borislava Pekića komentari Crveno i belo 1967

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Crveno i belo 1967 

Muzička shema Eroice

1. Ludvig van Beethoven:Treća Simfonija S-dur, opus 55, zvana Eroica 

Prvi stav: Allegro con brio
Drugi stav: Marchia Funebre (Adagio assai)
Treći stav: (Allegro vivace)
Četvrti stav: Finale (Allegro molto)

Značenje: 1 - Brzo i bodro; 2 - Žalosni marš (vrlo lagano); 3 - Šaljiva igra (brzo, živo); 4 - Kraj (vrlo brzo).

O uvodu i tri horizontalna plana

2. Romanu - tetralogiji Crveno i belo (privremen naslov) prethodiće, kao uostalom i drugim romanima Eroice, jedan uvod u kome ću čitaoca upoznati sa trospratnom arhitekturom dela, pružajući mu sve moguće kombinacije u kojima ga može čitati. Roman se, dakle, odvija u tri horizontalna plana: subjektivno-objektivni, subjektivni, objektivni.

a) Subjektivno-objektivni: klasičan roman - freska, pisan u trećem licu sa korišćenjem odgovarajućih tehnika.

 b) Subjektivni: dnevnik - podsetnik, moje autentične pribeleške vođene u periodu od kraja rata do danas, sa dnevnikom - komentarom rada na „Eroici“ posebno Crveno i belo; lični dokumenti i materijali uključujući pisma i autentična imena sa isečcima iz novina koji se odnose na mene i osobe od interesa za mene.

c) Objektivni: autentični citati iz štampe od 1944 do danas, samo iz jednog lista, recimo Politike, ili iz više naših i stranih listova toga perioda.

Kombinacije koje će u uvodu biti predložene od minimalnih do maksimalnih: a; b; c; a - b; a - c; b - c; a - b - c. evil_puppeter
Tema prve glave romana

3. Početak romana, zapravo njegovog prvog sprata, poklapa se sa početkom „mirne“ revolucije, sa prvim danom posle rata, kako sam ga ja kao petnaestogodišnjak doživeo: panonsko selo, streljanje kolaboracionista i Folkstdojčera; ulazak Deliblatskog odreda; Rusi; Veliki miting; silovanje; entuzijazam, itd.

Wednesday, April 22, 2015

Promocija Dnevnika Borislava Pekića

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

PROMOCIJA DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

U okviru Međunarodnog dana knjige u četvrtak 23. APRILA U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE (kod Hrama) U 19 ČASOVA Službeni glasnik održava promociju Dnevnika Borislava Pekića pod nazivom Život na ledu. 1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop

Od 26 tomova neknjiževne građe Borislava Pekića do sada je štampano 18 knjiga u izdanju ove izdavačke kuće i to: Godine koje su pojeli skakavci u tri toma (uspomene iz zatvora), Sabrana pisma iz tuđine (zbirka od 150 pisama iz Londona), Političke i filosofske sveske, Zlatno doba dijaloga (kompletni Pekićevi intervjui), Sentimentalna povest Britanskog carstva, Stope u pesku (Pekićevi članci i govori), Tamo gde loze plaču (eseji), Vreme i novo vreme (intervju Pekićev sa D. Stojadinovićem o periodu pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata), Korespondencija kao život I i II (Pekićeva prepiska sa književnicima I tom, a II sa suprugom i ćerkom), Život na ledu u 5 tomova (Pekićevi dnevnici koji obuhvataju period od 1948 do 1985 godine), i Marginalije i moralije (sakupljene Pekićeve misli).

Na promociji će između ostalih govoriti: Srđan Vučinić, književnik i dobitnik nagrade iz Fonda Borislav Pekić, Vladimir Kecmanović, književnik, takođe dobitnik nagrade iz Fonda Borislav Pekić i ja, Ljiljana Pekić.

Ulaz je slobodan, a biće i poseban popust za zainteresovane kupce. Biće mi veliko zadovoljstvo ako budete svojim prisustvom uvećali ovaj značajan i svečan događaj.

Tuesday, April 21, 2015

Dnevnik Borislava Pekića komentari o Simfoniji eroici 1967-I deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari o Simfoniji eroici 1967-I deo 

O muzičkoj shemi Eroice  
1. Prema ranijim beleškama celina bi se zvala Simfonija eroica a potceline bi imale svoje muzičke podnaslove: Allegro con brio, Marchia funebre (Adagio assai), Scherzo (Allegro vivace), Finale (Allegro molto).

O planu za rad na Eroici 

2. U pripremnom periodu obaviti niz predradnji:
a) Prikupiti, prepisati i srediti dnevnike i podsetnike;
b) Prikupiti faktografsku građu;
c) Postaviti shemu za celo delo sa razradom tema;
d) Definisati arhitekturu dela;
e) Utvrditi sve privremene naslove;
f) Ustanoviti lične kartone za lica (bele - glavna lica; plave - sporedna lica; zelene - epizodne);
g) Izvršiti pregled štampe i uzeti isečke od prvog broja 1944. do vremena u kome se poslednja knjiga završava;

h) Razraditi genealogiju sa karakterologijom porodica Njegovan, Turjak, Golovan;
i) Ustanoviti tačnu genealogiju moje porodice sa očeve i majčine strane kao i porodice Ljiljanine;
j) Utvrditi muzičku infrastrukturu;
k) Definisati sve unutrašnje slojeve romana i razraditi ideje o njegovim infrastrukturama;
l) Popisati sva autentična imena koja će ući u poslednji deo dela;
m) Prikupiti sve ranije pribeleške na ovu temu;
n) Utvrditi stil pripovedanja;
o) Pobeležiti ideje, teme, povode, događaje iz stvarnosti i mašte koji bi poslužili kao građa za roman. firefighters_the_wtc_site
O kompozicionoj shemi „Eroice“
3. Dve najpogodnije sheme po knjigama bile bi izražene formulama:
1 - 2 - 3 - 4 = 10
4 - 4 - 4 - 4 = 16
Naslovi koji će slediti u razradi ove sheme još uvek će biti samo uslovni.

Monday, April 20, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-VI deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-VI deo 

#27) Glagolski oblik 

Jedna moguća varijanta.

 Sva tri stava koriste kao dominantan glagolski oblik prezent. Samo u Finalu imamo prošlo vreme u jednom od njegovih mogućih oblika. Time bi se vremenski udaljeni događaji učinili savremenim, a u Finalu bi se putem prošlog vremena izvršilo konačno apstrahovanje i ujedinjenje sve tri kolone iz prethodnih stavova. Na samom kraju finala u poslednjem stavu upotrebiti futur. To zapravo mora biti čitava jedna himna. failureisnotanoption

#28) Duh stava

Kakav duh vlada stavovima: emotivni, racionalni (intelektualistički) ili nagonski? Čini se da bi u prvom stavu trebalo da preovladava racionalan duh, u drugom emotivan, a u trećem nagonski. To se doduše ne bi slagalo sa drugom varijantom dužina rečenica, jer bi u drugom stavu monotonost sintaktička bila u izvesnom protivurečju sa emotivnim duhom koji taj stav treba da inspiriše.

Friday, April 17, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-V deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-V deo 

#24) Kratka fabula II stava: Marchia funebre

Aviva 9. 1492. godine beskonačna kolona jevrejskih izgnanika, po dekretu kralja Ferdinanda i kraljice Izabele (Torquemada: velika inkvizitor) prolaze ulicama kastiljskog Toleda na putu u izgnanstvo. Sve su to oni koji su odbili da prime hrišćanstvo, za razliku od neke svoje braće koji su priznanjem nove vere postali tzv. Marani.

 Isak ben Jehudi - jedan od pravovernih, jedan od onih koji su odbili da se pokrste - pomaže svojoj porodici u spremanju za izgon. Ali on lično nema nameru da ode. Želi da umre u zemlji u kojoj se rodio.

Ne upoznajući ukućane sa svojim namerama, on čini pokušaje da izbegne uvršćenje u kolonu koja već satima, danima, prolazi ulicama Toleda.
Najpre pokušava da podmiti činovnike koji nadziravaju izgon. Ne uspeva.
Njegov strah od kolone raste.
Čini gadost (koju još treba definisati). Bez uspeha.
 Strah srazmerno raste.

Nastoji da se sakrije i u tome delimično uspeva. No njegova porodica neupoznata sa njegovim namerama reklamira njegov nestanak, pa on mora bežati pred španskim vojnicima koji ga progone.

Sada su strah i bežanje komponente koje stalno rastu uzajamno se dopunjujući i izazivajući. Strah izaziva bekstvo, a bekstvo još veći strah.

Najzad Isak potraži utočište kod svog nekadašnjeg prijatelja, Marana, Arama Madrijagare, sa kojim je bio prekinuo veze kad je ovaj primio hrišćanstvo i počeo da živi tzv. dvojnim životom, pred javnošću ispovedajući hrišćanstvo i vršeći hrišćanske obrede, a stvarno ispovedajući Mojsijevu veru i vršeći izrailjske verske obrede. Utočište bez rezerve dobija.

Kolona i dalje prolazi i sada je Isak može posmatrati iz relativne bezbednosti. No njegov strah raste, jer raste i strah Arama. Aram zna da je kao „hrišćanin“ pod jurisdikcijom inkvizicije i da će, ako se u njegovoj kući otkrije Isakovo prisustvo, biti zajedno sa celom porodicim spaljen na lomači. Aramov strah povećava strah Isaka, a Isakov sa svoje strane uvećava strah Arama, dok sve to ne dovede (centralni deo romana su njihovi dijalozi i preživljavanje) do logičkih konsekvenci za obojicu. fork_by_bowl_of_nails_closeup
Aram dolazi do ubeđenja da je za njega jedini izlaz da ubije pomahnitalog Isaka (da ga izda ne dolazi u obzir, jer bi onda i on odgovarao pred inkvizicijom) i da uništi njegov leš. I

sak dolazi do ubeđenja da mu je jedini izlaz samoubistvo i da je to jedini mogući način kojim može pobeći od kolone.

Thursday, April 16, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-IV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-IV deo 

#21) Ličnost iz Allegro con brio

 Ismailo, sin Netanijin sina Elisamina: mlad vojvoda, pobratim kralja Godolije i učenik proroka Jeremije.
 Jeremija, sin Helkijin, veliki jevrejski prorok i ideolog.
Godolija, sin Ahikamov, judejski kralj pod haldejskim protektoratom, pobratim Ismailov i učenik proroka Jeremije.
Navuzardan, Nabuhodonosorov vojskovođa, komandant haldejske kaznene ekspedicije protiv države Juda.

Joanan, sin Kirijin, plemić, jedan od Ismailovih ubica.
 Jonatan, sin Kirijin, brat Joananov i jedan od Ismailovih ubica.
Seraja, sin Tanumetov, plemić i jedan od Ismailovih ubica.
Jazanije, sin Mahaćanina Osaje, plemić i jedan od Ismailovih ubica.
Ličnost iz Ismailove pratnje, Haldejci, Izrailjci iz kolone. (Možda i Samarjani koje je prema Jeremijinom, očigledno malicioznom zapisu, Ismailo pobio.)

#22) Kratka fabula prvog stava: Allegro con brio

Godine 570. pre Hrista vrše Haldejci izgon Izrailjaca iz njihove zemlje u Vaviloniju.
Nad najsiromašnijim slojem koji ostaje, ostavljaju da vlada kralj Godolija.

Njegov pobratim i prijatelj Ismailo se protivi pasivnosti sa kojom Jevreji podnose nasilje, i zbog toga dolazi u sukob sa svojim učiteljem i prorokom Jeremijom koji nalaže pokornost.

Pošto mu ne uspeva da pobuni kolonu, on ubija svog pobratima Godoliju u nadi da će to izazvati haldejske represalije, a ove opet primorati Izrailjce na otpor.
No to se ne događa.
Ismailo umire sam, napušten od svih a progonjen i od Haldejaca i od Jevreja. friendship
#23) Kratka fabula trećeg stava: Scherzo

Beskonačne povorke Jevreja prolaze beogradskim ulicama (Terazije, Slavija) prema Sajmištu, odakle će biti transportovane u nemačke koncentracione logore u okviru plana za konačno rešenje „jevrejskog pitanja“ 1941. godine.

Sve to sa prozora svog udobnog stana posmatra profesor univerziteta, doktor botaničkih (ili zooloških - smer - insekti) nauka. Kraj njega je njegov sin poluidiot u kolicima za paralitičare, čija je majka umrla na porođaju.

Wednesday, April 15, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-III deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-III deo 

#13) Odnos Beethovenovog finala i finala u triptihonu 

Ispunjenjem zahteva pod #12 prividna beznadežnost mog Finala dovešće se u sklad sa naglašenim optimizmom i harmonijom Beethovenovog. Razlika će biti samo u tome što Beethoven postiže optimistički efekat time što slavi jedno harmonično pojedinačno biće, koje je uprkos svojih poraza večito i neuništivo, a ja tu osobinu dajem samoj koloni izgnanika, dakle životu što ga ona personificira.

Ovde će optimizam biti vidno dat u beskonačnosti i praktičnoj neuništivosti kolone, koja stalno gredući u smrt ostvaruje sama sobom jedan večit i harmoničan život. Lišena pojedinačnih heroja kolona je izbegla kao jedna opšta kategorija i one definitivno uništavajuće nesreće, koje pogađaju samo bića uzeta za sebe, i koje završavaju svaku ličnu dramu u jednom bezizglednom tonu i osećanju.

Ovde nikakva nesreća ne može biti konačna, pa time ni nesreća u ljudskom smislu; sudbina kao da gubi vlast koju ima nad životom, pa se tek sad ostvaruje cilj borbe koju je prometejski duh Ismaila tokom Allegra con bria tako neuspešno vodio sa sudbinom. Triumf života je apsolutan.

#14) Kraj Ismaila (Allegro con brio)

Kolona je za odmazdu linčovala Ismaila, koga su haldejski progonitelji uz pomoć jevrejskog vojvode Joanana smrtno ranili. Kad je pao, kolona je produžila da po njemu gazi, ovog puta više ne u osvetničkom besu - jer nadolazeći redovi izgnanika i nisu znali o kome se i o čemu radi - već zbog žurbe na koju behu nagnati masom koja ih je od pozadi pritiskivala. Navuzardanovi vojnici su morali da ispod njihovih nogu izvuku Ismailovo izmrcvareno telo, čiju je glavu valjalo poslati caru Nabuhodonosoru. geraghtyitesvstapscottian

#15) Još nešto o finalu 

Ako neki unutrašnji stav Beethovenovog finala dopušta, naime ako finale ponavlja motive prva tri stava što je verovatno, to treba primeniti i u knjizi ali na osoben način. Tako u mom Finalu treba - to paradoksalno zvuči - napraviti jednu pobunu u koloni, koja bi odgovarala Ismailovoj borbi u Allegro con brio.

Kolona naime odbija da ide dalje pa se ređaju konsekvence. No ta se pobuna odvija u kondicionalu ili u imaginaciji – opštem snu same kolone i njoj u realnosti ništa ne odgovara. Iskoristiti i druga slična „izopačavanja“ realnih motiva iz prva tri stava.

Tuesday, April 14, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-II deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-II deo

#7) Sistem simbola
Svaki stav uključujući i Finale ima svoju ako ne apsolutnu ono bar dominantnu: boju, bazalno osećanje, svoje vreme, geometrijski oblik kao simbol, i svoj osnovni elemenat. Provizorno ovaj sistem simbola mogao bi ovako da izgleda:

I crveno     gnjev            podne     vatra       prava linija
II crno       strah              suton      zemlja     trougao
III sivo      gađenje         noć        voda         kvadrat
IV belo    ravnodušnost  zora       vazduh      krug

#8) Biblijska građa za prvi stav
Druga knjiga o carevima, gl.24,25.
Druga knjiga dnevnika, gl.36.
Knjiga proroka Jeremije, cela, osobito 40 i 41.
Plač Jeremijin, ceo .

#9) Imena glavnih junaka
Bila mi je namera da junaci u sva tri stava (pošto ih Finale nema) imaju ista imena. To je trebalo da bude ime junaka prvog stava - Ismaila.

Međutim, postoji bojazan da ovo ponavljanje istog imena koje je trebalo da simbolizuje nastavljanje jedne iste istorije, ne bude shvaćeno kao korišćenje reinkarnacionog motiva, pa da se tako među junacima izgubi ona viša srodnost konstruisana na razvitku jednog opšteg tipa čoveka i jednog opšteg tipa dilema pred koje ga stavlja život, odnosno sudbina.

U stvari, tri su heroja samo tri odgovora na pritisak sudbine, bolje reći transformacija tog odgovora kroz stoleća.

U svakom slučaju ove ličnosti imaće jedno ime samo ako budem uspeo da odstranim svaku pomisao na bukvalno shvaćenu reinkarnaciju.

 #10) Priča drugog stava
 U Marchia funebre radi se o Maranu kod koga se sakrio jedan pravoverni Jevrejin da bi izbegao izgnanstvo.

Jevrejin begunac sve čini da bi izgnanstvo izbegao, da bi izbegao ulazak u kolonu (moljakanjima, prerušavanjem, gadošću, najzad bekstvom i skrivanjem). Strah u njemu raste uporedo sa saznanjem da jedino samoubistvom može kolonu izbeći. I on ga čini. Ljudi inkvizicije nalaze samo njegov leš. No on kolonu ipak nije izbegao: njegov se leš tovari na jedna kola u povorci i odlazi u izgnanstvo.

Psihološke i moralne dileme jednog Jevrejina Marana i jednog pravovernog, predstavljaju okosnicu ove priče.

(Važno je znati da su Jevreji postajući Marani, dakle primajući hrišćanstvo izbegavali izgon, ali su potpadali pod još gore nasilje, jer su tek tada dolazili pod jurisdikciju svete inkvizicije, koje su pravoverni bili već po definiciji uloge oficijuma pošteđeni.)

 #11) Teza i antiteza u ličnostima

Primećuje se da u sva tri prva stava postoje u stvari po dve glavne ličnosti koje se javljaju kao teza i antiteza.

Allegro con brio: mladi plemić Ismailo i prorok Jeremija.
Marchia funebre: Jevrejin Maran i pravoverni Jevrejin.
Scherzo: doktor D. i njegov sin poluidiot.

U tim parovima vode se i dijalozi ali će oni od prvog stava opadati do trećeg gde će se zapravo pretvoriti u monolog doktora D. (U Finalu iščezava svaka individualizacija.) J. Pollock-Chaos
#12) Transformacija posmatračkog subjekta
U prva tri stava troknjižja posmatrački pa prema tome i romaneskno herojski i pokretački subjekt postavljen je izvan kolone izgnanika, pa njegovo određivanje prema koloni predstavlja temu svakog od tri mala romana. (Jedno od bitnih pitanja ovde je egzistencijalno pa samim tim i moralno.)

U Finalu, međutim, posmatrački subjekt, subjekt koji doživljava, postaje sama kolona u svom totalitetu i u svojoj ukupnoj istoriji. Ona se (sebe) izražava zamenicom mi u kojoj se definitivno ukida svaka pojedinačnost i svaka se lična sudbina preobraća u opštu, apstrahovanu od svih istorijskih i odgovarajućih kategorija.

Monday, April 13, 2015

Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-I deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964/I deo 

Dramaturška šema Allegra con bria 
1. Kolona
2. Ismailo - Jeremija
3. Kolona (represalije)
4. Ismailo - Jeremija (sukob posle priznanja)
5. Kolona (represalije, ništa se ne događa)
6. Dolazak Haldejaca i Joanana; Jeremija izdaje Ismaila; Ismailo smrtno ranjen
7. Kolona (Ismailo zaustavlja kolonu i biva linčovan)

 R a z r a d a 
1. Kolona. Sve je u znaku vatre. Piktoreska. Detaljni opisi povorke sa dekorom. Ali sve to dati kao neku vrstu pokladnih procesija. Kao da se radi o maškarama. O ogromnoj šali. Kao da su to religiozni hodočasnici koji se podvrgavaju određenim religioznim obredima (recimo ako neko pada pod udarcem haldejske sekire, treba to da liči na dogovoren obred - recimo na proslavu Izlaska iz Misira).

2. Ismailo - Jeremija. Tek sada uviđamo svu groznu zbilju kolone. Kroz dijalog između Jeremije (koji počinje njegovom lamentaciom iz „Plača“) i Ismaila dati u kratkim retrospekcijama prethodne događaje.

 #1) Tema romana 
Tri kratka romana sa epilogom - tri povesti o jevrejskom stradanju od vavilonskog sužanjstva do „rešenja jevrejskog pitanja“ u Drugom svetskom ratu.

 #2) Naslov

Naslov će biti Simfonija eroica sa podnaslovom Jevrejski triptihon. Ceo roman biće rađen na bazi Beethovenove Treće simfonije. Naslov svakog dela romana odgovaraće naslovu svakog stava Simfonije. Moto moguć ali irelevantan.

Moto za svaki pojedini stav izlišan. Pogovor i predgovor, takođe. Razmiliti o posveti.

#3) Treća simfonija i roman
Svaki stav Beethovenove Simfonije odgovara jednom stavu triptihona, a njeno Finale epilogu romana. Poklapaju se i naslovi.
 I stav: Allegro con brio
II stav: Marchia funebre: adagio assai
III stav: Scherzo
IV stav: Finale getty_images_ground_zero_overview_with_f

#4) Vreme događanja

  Prvi stav triptihona (Allegro con brio) odigrava se 570 godine u Jerusalimu a za vreme izgona Izrailjaca u vavilonsko ropstvo.

Friday, April 10, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XXII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XXII deo 

 #214) Diskusija mita o Isusu Hristu - Mesiji

U biblijskim tekstovima Isus se naziva: čas sin čovečiji, čas sin Davidov, čas sin Božji. Od svega toga, pored Josifa naravno, koji mu i nije otac, sin čovečiji i sin Adamov imaju isti smisao u odnosu na Isusovo poreklo . Adam je jedno od neophodnih oruđa za Isusovo postojanje i zbog svog greha koji u poslednjem nalazi razrešenje i zbog svoje uloge krabe, u čiji se život asimilira morska vrećica, tako da ma koliko stvarno postojanje pripada Adamu, njegov smisao i njegovo biće sve je Isusovo.

Naime, Isusu ne izgleda ni najmanje neophodan u odsustvu Adamovog greha. Što se tiče izraza: Davidov sin, on pretpostavlja ne samo porodično plemensku vezu između judijskog cara Davida i Isusovog oca Josifa, nego i jednu unutarnju sponu između dva mita:

Davidovog, koga ovaj prema mojoj transkripciji aktuelizacije u svojoj unutrašnjoj stvarnosti, i Isusovog posle vaskrsenja (po fabuli, ako ne po značenju fabule, identičnim sa izvornim mitom o Davidu) koga ovaj aktuelizira u svojoj spoljnoj, dakle proizvodnoj stvarnosti. Izraz: sin Božji znači ono sudbinsko u Isusu, ono što se, opirući se prometejskom duhu van sebe, identifikuje sa prometejskim duhom u sebi.

Rođenje Isusa Hrista - o okolnosti tog rođenja. Jedno je nesumnjivo, rođenje je Mesijino bilo obavijeno atmosferom jednog porodičnog skandala. O životu njegove majke Marije jedva da se nešto zna, osim da je bila u srodstvu sa Jelisavetom, majkom Jovana krstitelja, podatak koji ima više važnosti nego što na prvi pogled izgleda. (O tome u narednim pasusima.)

Potrebno je ispitati moralan stav Izraeljaca prema ženi koja ulazi trudna u brak sa drugim čovekom. Postoji mogućnost da je Isusova majka bila nešto slično prostitutki, mada to ostaje u sferi nagađanja. Sa gledišta mita ovo bi bilo prilično prihvatljivo rešenje: prostitutka je viša nego svaka druga žena izraz sudbinskog (osim što dočarava socijalno poreklo savremenih tirana).

Josifov stav, pošto je otkrio trudnoću žene koju nije ni dotakao, verovatno je inspirisan željom da ne bude smešan. I njegovo kasnije bekstvo iz grada i odlazak u Misir, manje je izraz straha od Irodovih progona (koji uostalom nisu bili upravljeni na neku određenu osobu, nego na čitav niz osoba u kojima bi se mogao kriti budući Mesija) a više potreba da se ukloni iz grada u kome su živeli njegovi prijatelji i osetljiva rodbina.

(Tim pre što je Josif bio potomak jednog od prvih izrailjskih careva, i što se legenda o tome morala održati bilo u kom obliku u njegovoj porodici i plemenu. Uostalom ova legenda doprinela je psihičkom pripremanju Isusovom za gospodara. Činjenica da je Josif bio drvodelja, nije morala da umanji njegovu oholost na poreklo koje je bilo tako slavno.)

Porodični život Josifa i Marije morao je biti neobično mučan, jer Josif nije mogao zaboravi-ti sramotu koju mu je ona nanela: on nikad nije mario za Isusa i zapravo ga i nije smatrao svojim detetom, niti je Isusu bilo stalo do svog oca. Nisam našao nijedno mesto u tekstovima jevanđelista, u kome bi Isusu palo na pamet da govori o ocu koga je prezirao. Isus je sebe nazivao sinom Božjim, čovečijim, ali nikad Josifovim.

U svakom slučaju Josif je želeo posle venčanja da otpusti Mariju (da se od nje razvede) - pri čemu je verovatno osim činjenica da je bila trudna od drugog čoveka - izvesnu ulogu igralo otkriće njenog sumnjivog predživota. Zašto on to ipak nije učinio? Razlozi ili bar neki od njih dati su napred. Nisam siguran jesu li to svi razlozi koji su primorali Josifa da sakrije sramotu svoje kuće.

 Irodovi progoni. Biblijski razlog Irodovih progona je u carevom strahu od suparništva (čime bi se negativno aktuelizirala legenda o suparništvu Davida i prvog izrailjskog cara Saula). Irod dočuje za rođenje čoveka koga su jevrejski proroci - Isaije, Jeremija, Danilo, nagoveštavali u svojim proročkim ekstazama, čoveka čija bi pojava predstavljala renesansu izrailjske nezavisnosti (od Rimljana kojima je Irod služio) i pretnju za njegov presto.

Davidov sin besumnje bi bio legitimniji judejski car od Iroda. Biblijsko tumačenje insistira na suparništvu, na Irodovom strahu od Isusa kao pretendenta. Mogućno je, međutim, da je Irod u prisnom doticaju sa rimskom, u izvesnom smislu slobodnom, civilizacijom (civilizacijom koja je uprkos svog državotvorstva udarila temelje individualnim slobodama i shvatanju građanskih prava) doživeo promene u onom duhu kojim bi se kao Judejac morao da nadahnjuje; mogućno je da se on, oslobodivši se istočnjačkog religiozno-filosofskog misticizma, našao, pri pojavi Isusa, u jednoj državničkoj dilemi koja nije bila inspirisana isključivo ličnim razlozima.

Naime, religija koju su obećavali proroci da će biti konstituisana Hristovim dolaskom, bila je tiranska, sva u zabranama, pokoravanju, lišavanju zarad jedne himerične buduće, nebeske stvarnosti. Irod je bio obrazovan čovek i nisu mu bili strani veliki klasici jelinsko grčke kulture, niti rimski pisci: on je morao u Isusu naslućivati seme one strahovite duhovne diktature, koja je obuzdala svet narednih vekova, svojim mističnim dogmama.

Možda je Irod bio dalekovidiji nego što mu biblijski komentatori pripisuju, i plemenitiji nego što bi se pretpostavilo iz popularnih razloga, koji su izneseni da bi se protumačio pokolj vitlejemske dece? (Ako bih u svojoj transkripciji mita prihvatio ovakvo tumačenje Steinbrecher = Irod, dobio bih jedno više, interesantnije opravdanje, nego što je sadizam ili dužnost šefa islednika Gestapoa = judejskog cara.) U skladu sa novom interpretacijom Irodovih progona, morala bi biti njoj adaptirana biblijska verzija o mudracima sa Istoka. godsloveknowsnobounds
#215) Mudraci sa istoka. (Nastavak diskusije iz #214) Prepravci mita kako je ona sugerisana u Irodovim progonima - #214 odgovarala bi prepravka epizode sa mudracima u dva pravca, zavisno od hronološkog mesta epizode u Isusovom životopisu.

I Alternativa: Irodovi progoni i epizoda sa mudracima pomaknuti unapred i preneti u doba Isusovog hapšenja.

Thursday, April 09, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XXI deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XXI deo 

#210) Uopšte uzev ova shema je tek neka vrsta nacrta koja ima da obeleži približne granice između mitova; stvarno ove granice ne postoje. Davidov mit se stvarno ponavlja u Isusovom životu posle vaskrsenja. Isusov život posle vaskrsenja odgovara mitu koga je David izvršio tek u jednoj unutrašnjoj realizaciji.

Mit Adamov je unutrašnja strana mita o Mesiji i obrnuto, kao što je adaptacija samo unutrašnja strana pojma identifikacije. Što se tiče mita o Judi već iz njegove funkcije proizilazi da je on neodstranjivi deo - epizoda Mesijinog mita. Manje ili više mit o Mesiji obuhvata sve spomenute mitove i iz njih biva proizveden.

 #211) Čini mi se da postoji neko osobeno srodstvo između Jude i Adama, neko srodstvo čiju pravu prirodu jedva da nazirem. Još manje imam predstavu o tome kako je, iza spoljneg lika mita, izraziti. Možda bi Adam trebalo da bude otac Judin (biblijski Simon). Tada bi Judina izdaja bila dublje mitski motivisana.

 #212) Dvoizvesnost mitova. Fabula mita može ostati ista, pa da se njihov smisao promeni promenom tumačenja. Nalazim da je mit o Davidu zbog svoje dvostruke realizacije (u Davidu kroz unutrašnju i u Isusu kroz spoljnu realnost) pogodan da se dokaže ova teza. David izvršuje svoj mit u njegovom religiozno-humanom tumačenju, koje sugerira tekst Starog zaveta.

Isus = Mesija (čije je poreklo u Davidu i koji Davidov polusan transkribuje u realnost posle vaskrsenja) izvršuje taj isti mit samo prelomljen kroz jednu „nehumanu“ membranu (moja korektura u tumačenju mita o Davidu). Ista fabula se u romanu ponavlja dva puta: jednom nagoveštena, košmarna kod Davida, drugi put kao Isusovo dešavanje posle vaskrsenja.

 #213) Glavne i epizodne ličnosti mitova o Davidu, Judi, Hristu i Adamu.

I. Mit o Davidu: 
Jesej = Davidov otac.
Elijav = Davidov brat koji ga besno grdi što je iz puste radoznalosti ostavio stado oca svog i došao da gleda bitku sa Filistejcima.

Saul = prvi izrailjski car.
Samuilo = izrailjski prvosveštenik, naslednik Mojsijeve funkcije svetovnog i verskog poglavara. Golijat iz Gata = protivnik Davidov u bici sa Filistejcima.
Mihala = prva žena Davidova, kći cara Saula. hirsiali
 Jonatan = sin Saulov, pobratim Davidov (poginuo u odsudnoj bici sa Filistejcima prema tekstu Knjige Samuilove; ubijen od plaćenog Amalika, koga je poslao David prema mojoj verziji).

Nov = sveštenik koji je dao hranu (posvećene hlebove) Davudu pri njegovom bekstvu od Saula i koji je zato od cara bio kažnjen smrću.
Ahinoama = druga žena Davidova.
Faltije Laisov = drugi muž Mihale kome je dade Saul posle Davidovog bekstva.

Wednesday, April 08, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XX deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XX deo 

 #202) Hronologija mita o Hristu: 
1) Genealogija.
2) Rođenje.
3) Irodov progon i emigracija Josifa.
4) Krštenje u Jordanu (Jovan).
5) Kušanje u pustinji u tri navrata.
 6) Osnivanje sekte.
7) Učenje i putovanje (čudotvorstva).
8) Tajna večera.
9) Dvoumljenje: „Transcend a me ....“
10) Hapšenje.
11) Od Iroda do Pilata i natrag.
12) Smrt i vaskrsenje.

#203) Opšte osnove kompozicione sheme. S obzirom na četiri stava Beethovenove Simfonije eroice kojima odgovaraju četiri navedena mita, kao razvojni stepeni prometejsko-fatalnog konflikta sadržanog u mitu o Prometeju, odlučih da roman podelim u četiri knjige tako da svakoj odgovara stav Simfonije i njemu odgovarajući mit.

Time nisam želeo da načinim nikakvu odsečnu granicu između heroja svake pojedine knjige, nego samo da svakog od njih postavim u žižu jedne, iako se njihovo stvarno dešavanje odvija kroz čitav roman. Naslovi koje sam odabrao za te stavove trebalo je da odgovaraju vrsti i nivou ishoda prometejsko-fatalnog konflikta u herojskim egzistencijama: Adama, Jude, Davida i Emanuela.

#204) Shema
I deo: Neverovatna pustolovina - Allegro con brio (Mit o Davidu i Golijatu).
II deo: S one strane zida - Marchia funebre: adagio assai (Mit o Judi iz Kariota).
III deo: Kraba i morska vrećica - Scherzo (Mit o Adamu).
 IV deo: Bledi konj - Finale: allegro molto (Mit o Mesiji: Isusu Hristu).

#205) Primedbe na shemu: Mada sam postavio prethodni princip, koga sam hteo da se pridržavam prilikom biranja naslova za stavove „Simfonije eroice“, ipak mi se čini da nisam pokazao čistu doslednost, bar što se tiče četvrtog. Ovde je nešto drugo moralo poremetiti princip: naslov = nivo prometejsko-fatalnog konflikta. Mislim da je to nadiranje one muzičke pozadine (Pete Beethovenove) koju sam kao sudbinski motiv stavio ispod teksta Treće – Eroice.

Vidljiva samo kroz pojedine egzistencije i njihov herojsko-sudbinski konflikt u I, II, III stavu romana, sudbina u IV dobija svoje herojsko = prometejsko ovlapoćenje u Emanuelu i neodoljivo elementarno, poput „Bledog konja Apokalipse“, natura svoju temu. U IV stavu sudbina je identifikovana sa prometejskim duhom heroja, heroj se identifikovao sa sudbinom koja je bila u prethodnim stavovima izgrađena, i na taj je način postignuto najviše moguće rešenje ovog egzistencijalnog konflikta. No o tome posebno u #209. howdideuropebecomehome

 #206) Neverovatna pustolovina - Allegro con brio (Mit o Davidu i Golijatu). Nivo konflikta u I stavu je samoobmana, ishod neosporno i objektivno na strani sudbine, iako prometejski duh zadobija svoje pobede u oblasti jedne nove stvarnosti: sna. U tome i jeste Davidova samoobmana i razlog radi kojeg on, pošto za to i nije preodređen, nije mogao ubiti Golijata u jednoj objektivnoj realnosti.

Smatrao sam da je to neraspoloženje pustolovno, jer ostvaruje jednu ličnu stvarnost u kojoj prometejski duh suvereno nadvladava. Međutim je pustolovina sa gledišta spoljne realnosti neverovatna i ne donosi nikakvog efekta: David ipak ne ubija Golijata.

Tuesday, April 07, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-XIX deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XIX deo 

Priča o Irodu. (Ispitati njeno značenje po mitu o Irodu: prema Bibliji on je zatvorio Jovana samo zato što mu je ovaj branio da uzme za ženu Irodijadu svoga brata Filipa. Da bi uklonila Jovana, Irodijada pošlje Salomu svoju kćer da igra pred carem koji, oduševljen njenom igrom, obeća joj sve što želi. Prema nagovoru majke ona zatraži Jovanovu glavu i dobi je.)

„I reče im: zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao đeca, ne ćete ući u carstvo nebesko.“

„Jer vam kažem zaista: štogod svežete na zemlji biće svezano na nebu, i štogod razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu.“

„A ovo je sve bilo da se zbude što je kazao prorok govoreći: Kažite kćeri Sionovoj: evo car tvoj ide tebi krotak, i jaše na magarcu, i magaretu sinu magaričinu.“

„A kad se sabraše fariseji, upita ih Isus govoreći: šta mislite za Hrista, čiji je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: kako dakle David njega duhom naziva Gospodom govoreći: Reće Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima? Kad dakle David naziva njega Gospodom, kako mu je sin?“

„I vi dopunite mjeru otaca svojijeh.“

„Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koje će vrijeme doći lupež, čuvao bi i ne bi dao potkopati kuće svoje. Zato i vi budite gotovi; jer u koji čas ne mislite, doći će sin čovječij.“

„Znate da će do dva dana biti pasha, i sina čovječijega predaće da se razapne. (...) Tada jedan od dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, (...)“ (o tome dalje u mitu o Judi, kao i o Tajnoj večeri.) „I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva zabrinu se i poće tužiti. Tada reče im Isus: žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovđe, i stražite sa mnom. I otišavši malo pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj! Ako je moguće da me mioiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.“ (Ovo Isus ponovi tri puta.)

O hapšenju Isusa videti u mitu o Judi: „I gle, jedan od onijeh što bijahu sa Isusom mašivši se rukom izvadi nož svoj te udari slugu poglavara svešteničkoga, i odsječe mu uho. (...) A ovo sve bi da se zbudu pisma proročka. Tada učenici svi ostaviše ga i pobjegoše.“

„A glavari sveštenički i starješine i sav sabor tražahu lažna svjedočanstva na Isusa da bi ga ubili; (...) Najposlije dođoše dva lažna svjedoka, i rekoše: on je kazao: Ja mogu razvaliti crkvu Božju i za tri dana i načiniti je. I ustavši poglavar sveštenički reče mu: zar ništa ne odgovaraš što ovi na tebe svjedoče? A Isus mučaše. (...) Šta mislite? A oni odgovarajući rekoše: zaslužio je smrt. Tada pljunuše mu u lice, i udariše ga po licu, (...)“ hurricane_katrina_aftermath_st_ritas_nur
„I svezavši ga odvedoše, i predaše ga Pontiju Pilatu sudiji. (...) Tada reče mu Pilat: čuješ li šta na tebe svjedoče? I ne odgovori mu ni na jednu riječ tako da se sudija divljaše vrlo. (...) A kad sjeđaše u sudu, poruči mu žena njegova govoreći: nemoj se ti ništa miješati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala njega radi. (...)

A kad viđe Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: Ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete viđjeti. (...) Tada raspeše s njim dva hajduka, jednog s desne a jednog s lijeve strane. (...) A oko devetoga sahata povika Isus (...) Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?

Monday, April 06, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XVIII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XVIII deo 

#201) Mit o Isusu Hristu prema jevanđelistima. 

 „Pleme Isusa Hrista, sina Davida Avramova sina. (...) A Jesej rodi Davida cara. (...) A Jakov rodi Josifa, muža Marije, koja rodi Isusa prozvanog Hristos. (...) A rođenje Isusa Hrista bilo je ovako: kad je Marija, mati njegova, bila isprošena za Josifa, a još dok se nijesu bili sastali, nađe se da je ona trudna od Duha svetoga. A Josif muž njezin, budući pobožan, i ne hoteći je javno sramotiti, namisli je tajno pustiti.

Zatim sledi anđelovo obaveštenje: „Pa će roditi sina, i nađeni mu ime Isus; jer će on izbaviti svoj narod od grijeha njihovijeh.“

A ovo je sve bilo da se izvrši što je Gospod kazao preko proroka koji govori: „Eto, djevojka će zatrudnjeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo, koje će reći: s nama Bog.“

Josif nije oterao Mariju ali: „I ne ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, (...).“

 „A kad se rodi Isus u Vitlejemu Judejskome, za vreme cara Iroda, a to dođu mudraci od istoka u Jerusalim i kažu: Gdje je car Judejski što se rodio? Jer smo vidjeli njegovu zvijezdu na istoku i došli smo da mu se poklonimo. Kad to čuje car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim s njim.“

Irod čini napore da dozna gde će se roditi Isus. Mudraci sa istoka posećuju Hrista u štali u kojoj se rodio. Josif prima zapovest od Boga da beži u Misir pred Irodovim gnjevom.

„Tada Irod kad viđe da su ga mudraci prevarili, razgnjevi se vrlo i posla te pobiše svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže, (...).“

Irod umire. Josif se sa porodicom vraća u Judeju i nastanjuje u Nazaretu.

 „U ono pak doba dođe Jovan krstitelj, i učaše u pustinji Judejskoj. I govoraše: pokajte se, jer se približi carstvo nebesko. (...) pripravite put Gospodu, i poravnajte staze njegove. A Jovan imaše haljinu od dlake kamilje i pojas kožan oko sebe; a hrana njegova bijaše skakavci i med divlji.“ (Oteravši sadukeje i fariseje kao nedostojne Jovan krstitelj proriče):

„Ja dakle kršćavam vas vodom za pokajanje; a onaj što ide za mnom, jači je od mene: (...) on će vas krstiti Duhom svjetijem i ognjem. (...) Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da se krsti. (...) I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa i vidje duha božjega gdje silazi kao golub i dođe na njega. I gle, glas s neba koji govori: Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.introducingtheangleofde
„Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, na pošljetku ogladnje. I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si sin Božij, reci da kamenje ovo hljebovi postanu. A on odgovori i reče: pisano je: ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božjih.

Tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga navrh crkve; Pa mu reče: ako si sin Božij, skoči dolje; jer u pismu stoji da će anđelima svojijem zapovjediti za tebe, i uzeće te na ruke, da gdje ne zapneš za kamen nogom svojom. (...) Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu; I reče mu: sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se.“

Friday, April 03, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XVII deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XVII deo 

#193) Juda kao sudbinski određen po proročkim tekstovima.

 „I rekoh im: ako vam je drago, dajte mi moju platu; ako li nije, nemojte; i izmjeriše mi platu, trideset srebrnika. I reče mi Gospod: baci lončaru tu časnu cijenu kojom me procjeniše. I uzev trideset srebrnika bacih ih u dom Gospodnji lončaru. Po tom slomih drugi štap svoj, svezu, da ukinem bratstvo između Jude i Izrailja.“

„I čovjek mira mojega, u kojega se uzdah, koji jeđaše hljeb moj, podiže na me petu.“

"Ljudi braćo! trebalo je da se izvrši ono pismo što proreče Duh sveti ustima Davidovijem za Judu koji bješe pred onima što uhvatiše Isusa; (...). On dakle steče njivu od plate nepravedne, i objesivši se puče po srijedi, i izasu se sva utroba mjegova (...) jer se piše u knjizi psaltiru: da bude dvor njegov pust, i da ne bude nikoga ko bi živjeo u njemu, i: vladičanstvo njegovo da primi drugi.“ 

 #194) Diskusija o mitu o Judi. Problem prometejsko-fatalnog u mitu o Judi. Prepravka mita o Judi. (Teme koje se moraju obraditi pre nego što se pređe na Finale allegro molto ili mit o Mesiji.)

#195) O Judinom poreklu Biblija ne kaže ništa, osim što ga zove Simonovim sinom. Može biti da je i on bio ribar (pod uslovom da je grad iz koga je kraj vode, no ovo treba tek utvrditi). Takođe se ne zna na koji je način došao u dodir sa Isusom i njegovim učenjem. Činjenica da je, kako kaže Jovan, nosio kesu (što znači bio neka vrsta blagajnika apostolske družine) možda ukazuje na to da se više nego ostali razumevao u račun, pa je moguće da je bio ranije trgovac, u svakom slučaju osoba koja je imala neke veze sa brojevima.

Nešto je nesumnjivo: odabrat od Sudbine (dakle eo ipso od samog Isusa) on je kao što kažu proroci Isaije i Zaharije bio taj kome je palo u delo da izvrši ono što je moralo biti.

Prema Bibliji motivi Jude bili su izrazito materijalistički, pa bi on spadao u one konfidente koji izdaju čine za novac. (Ovde je prva tačka u kojoj treba izvršiti prepravku mita.)

Prema Jovanu, đavo uđe u Judu kroz zalogaj što mu ga Isus pruži na Tajnoj večeri, izričito govoreći da će onaj ko sa njim jede i izdati ga. Ovo potvrđuje sudbinski karakter Judine izdaje. Međutim Juda je pre Tajne večere doneo odluku da svog vođu izda, te je u tom smislu vodio pregovore sa jevrejskim poglavarima. Zalogaj što ga je od Isusa primio samo je, kao neka vrsta podsticaja, ubrzao njegovu odluku.

Interesantno: Juda je znao gde se veoma često Isus sastaje sa svojim učenicima. Getsimanetski vrt je bilo mesto tajnih sastanaka nove sekte.

Ni na jednu stvar iz ove epizode svog života Isus ne podvlači toliko, koliko sudbinski njen karakter, kao i neminovni udeo Judin i njoj. U više navrata govori Mesija o tome kako je sve to: da se zbude pismo. Mada kaže da će sin čovečiji biti izdat i da mora biti izdat, opet vidi za tog neminovnog izdajnika strašne muke.

Pokajanje Judino. (Druga tačka u kojoj valja prepraviti mit.)

Raskid između Jude i Izrailja. Valja ovo razumeti kao opšti prezir prema čoveku koji je izdao Hrista, mada se samo tim izdajstvom moglo postići spasenje čovečanstva od praroditeljskog greha.

„(...) da bude dvor njegov pust, (...).“ Misli se verovatno na to da je posle samoubistva Judinog njegov dom usahnuo.

 #196) Prometejsko-fatalni konflikt u mitu o Judi. On je vrlo jasan i nedvosmislen, te neće predstavljati nikakvu teškoću u transkripciji na moje shvatanje ovog egzistencijalnog problema ljudskog opstanka. Pošto je sudbina Judina u tome da izda Hrista, prometejsko u njemu trebalo bi da se tome opire.

Izvesnu pobedu nad svojim mitom postigao je Juda tek na kraju njegovom kada se, umesto da sam sebe ubije i time prizna greh za koga nije odgovoran, predaje tuđoj smrti. (Tu i jeste jedna od bitnih korektura mita o Judi.)  

Pošto je mit o Judi samo jedan stepen razvoja prometejskog mita, u odnosu na prometejsko-fatalni konflikt koji je unjemu sadržan, on predstavlja stepen korekcije, dakle jedne minimalne pobede nad apsolutnom nužnošću sudbine. 

#197) Dve bitne korekcije biblijskog mita o Judi.
a - S obzirom na nivo konflikta i njegovog ishoda, umesto da se sam ubije, Juda dopušta da bude ubijen. Naravno izraz dopušta ne treba doslovno shvatiti: Juda se brani i biva premlaćen maljevima od samog Isusa.
b - S obzirom na Judinu neminovnost, pitanje izdaje za novac ne dolazi u prvi plan. Juda izdaje iz izvesnih nemotivisanih razloga.

 #198) Najviši nivo prometejskog mita je mit o Mesiji, u kome se prometejsko identifikuje sa sudbinskim, te se za svet javlja kao spoljašnja sudbina. Ovaj i četvrti mit odgovaraće četvrtom stavu Eroice: Finale allegro molto. Istovremeno heroj ovog mita, Mesija, znači rezultat mitološkog razvoja Davida, Adama i Jude, kao onih opstanaka u kojima se kroz Isusa razvila njihova sopstvena sudbina.

Hteo sam da pokažem kako se samostvara sudbina i kako, pošto prođe kroz opstanke, vraća se ovima da ih učini sudbinskim. (Isus ubija Judu, iščezava = asimilira Davida i posredno uništava Adama.) Adam, Juda i David su komponente bez kojih se Isus ne bi mogao ni zamisliti (što ću dokazati) ali se isto tako bez Isusa kao rezultata ovog egzistencijalnog trojstva, ne bi mogao izvršiti do kraja njihov prometejsko-fatalni konflikt. independentthought

#199) Mit o diktaturi. Njegov je lik Isus; njegovo naličje Adam. Isus je parazitska tvorevina egzistencijalnog trojstva (Adam, Juda, David) ali njegovo sudbinsko izvršenje ogleda se baš na onoj osobi koja se najviše, dakle do adaptacije, približila svom sudbinskom opredeljenju. Izraz: čovečiji sin, koji se upotrebljava za Hrista, kao da ukazuje na onu materiju koja mu je poslužila kao gradivo postojanja.

Thursday, April 02, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XVI deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XVI deo 

#184) Podatak u prilog teze da je sudbina autogenetička: čovečica uzeta od čoveka ima se prema njemu, u Adamovom slučaju, kao posredstvo sudbine. 

#185) Zar zmija ne kaže: „(...) da će vam se u onaj dan kad okusite s njega“ drveta „otvoriti oči, pa čete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo!“ (Adam je svojim nestajanjem u Mesiji, ili drugim rečima svojom asimilacijom sudbine kao Mesije, zaista postigao božanski stepen apsolutne slobode.)

#186) Objašnjenje svesti o golotinji. „Tada im se otvoriše oči, i viđeše da su goli; (...)“. Pojam nagosti ima ovde značenje besmislenosti. Iz tog osećanja rađa se potpuna predaja Adama svojoj mitskoj sudbini (njegov opstanak biva predat Mesiji).

 #187) Kazna izrečena zmiji kao onome što je u Adamu sudbinsko (u smislu autogeneze), što je dakle unutrašnji lek = podsticaj sudbine. Između njenog roda i roda prometejskog (onoga što je sinhrono sa sudbinom u ljudima herojsko) stavljeno je večito neprijateljsko: rod će ljudski stajati sudbini na glavu, i sudbina će ga za pete ujedati.

 #189) Notni tekstovi „Treće“ i „Pete“; gramofonski snimci ovih simfonija. (V. smatra da bih se morao obratiti Akademiji); literatura o životu Isusa Hrista.

 #190) Treći mit koga sam našao, bio je mit o Judi iz Kariota, jedan od najpotresnijih i najapsurdnijih mitova humane istorije. (Trebalo bi da odgovara: drugom stavu „Eroice“: Marchia funebre: adagio assai.) Čitajući još 1949. godine Epikurov vrt pade mi u oči jedna, onda mi se činilo samo vrlo lucidna replika opata Egera o Judi Iskariotskom i zabeležih je u dnevniku, ne smerajući da je upotrebim osim kao duhovitu interpretaciju jednog ustaljenog verovanja.

Vratih joj se kasnije u jednoj maloj pripoveci, u kojoj sam pokušao da ocrtam unutrašnju logiku jedne vrste konfidenata. Zatim me obuze želja da napišem roman: Dnevnik jednog konfidenta. Temu sam imao u mitu o Judi i njegovom odnosu prema mitskom Isusu i Božjoj zapovesti. Kad sam počeo da razmišljam o Simfoniji eroici prirodno mi je kao jedan od prvih mitova, pogodan za obradu, pao na pamet taj, čiju sam ideju toliko dugo proživljavao u sebi.

Žao mi je što sam, protivno svojoj navici, izgubio izvesne pribeleške koje sam pravio na marginama te male pripovetke, takođe pravljene po uzoru na dnevnik. Što se tiče tumačenja ovog mita, naravno, moradoh početi od početka, jer u mojoj nameri o Dnevniku jednog konfidenta nije bilo ove opšte note, koju sam kao prometejsko-fatalni konflikt uneo u Simfoniju eroicu. The World Prepares For War
#191) Prometejsko-fatalni konflikt i rodio se razmišljanjem o apsurdnoj Judinoj sudbini, koji je morao da počini greh da bi čovečanstvo bilo spašeno od onog praroditeljskog. Uprkos tome što je propisan, što je nerazlučivi deo misterije spasenja, bez koje ona ne bi mogla biti dovršena: Juda je kažnjen.

#192) Mit o Judi. On nije tako iscrpan kao drugi ovde spomenuti mitovi, jer je u Bibliji dat onako kako mu po sudbini i sledi: kao prosta ali nužna epizoda mita o Isusu. Ja ću izneti one tekstove koji se na njega direktno ili indirektno odnose. (Pre svega u tekstovima Novog zaveta, a kasnije i u proročanstvima starozavetnih proroka.)

Wednesday, April 01, 2015

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XV deo 
 
#180) Jedan zanimljiv moto:„Kad sveštenik vidi da je guba pokrila svu kožu na njemu, proglasiće da je čovek čist, jer je sve pobijeljelo, pa je čist.“

 #181) Ponavljam i ponavljaću uvek: Moj mit je imoralan, on je ravnodušan spram dobra i spram zla, jer nije stvoren ni za jedno ni za drugo, postojao je de fakto pre svetskog kriterija dobra i zla, kao što su dramatični likovi Lucifera i Savaota morali postojati pre neke ideje o moralnom raskolu. U „Simfoniji eroici“ ja neću da rešavam nikakav moralni problem, jer on stvarno ne postoji: on postaje tamo gde se mi svetu na ovaj „njegov“ način činimo.

A ako moji heroji budu podvrgavani moralnim kriterijumima, neće to biti zato što su iz sebe izveli tu obavezu da budu izmereni na vagi ljudske impregnirane pravde, nego zato što smo mi iz svog postojanja u ljudskom svetu jednostavno navikli sebe na moralan stav prema činjenicama. Jedini problem koji je vredan pažnje je egzistencijalan. 
 
#182) Moralna interpretacija prometejsko-fatalnog konflikta u svetskoj mitologiji nije uvek jasna: naime ona je jasna kao moralna, ali sasvim neispravna kao egzistencijalna. Nesumnjivo je da se konflikt Prometej - Zevs, Isus - Juda, David - Golijat, Adam - Savaot, Faust - Đavo, može opisati kao moralan konflikt u tamnosvetloj slici dobrozlog sveta. Ali da li je „dobro i zlo“ bitan sadržaj tih mitova ili je moralna njihova slika samo naličje egzistencijalne?

U stavu 176 (diskusija o Davidovom mitu) izvršena je zajedno sa negativnim tumačenjem legende i jedno njeno nemoralno prepravljanje; ali ono nije bitno. Mit je moralno mogao i ostati hrišćansko - religiozan, jer nije od značaja da li Davidovi opstanci leže nekom moralnom modelu, nego da li njegovi opstanci leže Davidu (dakle kakva je proporcija između njega kao Prometeja i njega kao Sudbine).

#183) Neka razmišljanja o mitu o Adamu i Evi u odnosu na prometejsko-fatalni konflikt. Čim se fabula shvati u njenom prenosnom značenju, odmah postaje jasno da je predmet mita: borba dobra i zla. (Šta to drvo saznanja dobra i zla zapravo egzistencijalno znači, valja tek objasniti.)

Subjekti mita su: Adam i Eva. prometejski duhovi impregnirani u sudbinu, formulisanu u obliku Božje zapovesti nediranja. Izgledalo bi da se Adamova sudbina nalazi u njegovom poštovanju Božje zapovesti, u tome da jedući od svih drveća u vrtu ne dotakne drvo saznanja. Pa da je to što je on ipak okusio od njega ima jedno protivsudbinsko značenje: značenje pobede prometejskog nad fatalnim.

Ali ja još ne znam šta je to zapravo drvo dobra i zla, pa ne mogu ni znati kakva je pozicija prometejskog i fatalnog prema njemu. Secret Society
Drvo dobra i zla. Dobro i zlo ovde ima značenje apsolutne slobode (neodgovornosti), koja i jeste najviše moguće saznanje. Sloboda se, izražena u plodu tog drveta, ima prema Adamovim nužnostima u odnosu koji je po Adamov život obrnuto proporcionalan odnosu između svog fataliteta i Adamove prometejske prirode.