Dnevnik Borislava Pekića o Simfoniji eroici 1964-III deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Dnevnik o Simfoniji eroici 1964-III deo 

#13) Odnos Beethovenovog finala i finala u triptihonu 

Ispunjenjem zahteva pod #12 prividna beznadežnost mog Finala dovešće se u sklad sa naglašenim optimizmom i harmonijom Beethovenovog. Razlika će biti samo u tome što Beethoven postiže optimistički efekat time što slavi jedno harmonično pojedinačno biće, koje je uprkos svojih poraza večito i neuništivo, a ja tu osobinu dajem samoj koloni izgnanika, dakle životu što ga ona personificira.

Ovde će optimizam biti vidno dat u beskonačnosti i praktičnoj neuništivosti kolone, koja stalno gredući u smrt ostvaruje sama sobom jedan večit i harmoničan život. Lišena pojedinačnih heroja kolona je izbegla kao jedna opšta kategorija i one definitivno uništavajuće nesreće, koje pogađaju samo bića uzeta za sebe, i koje završavaju svaku ličnu dramu u jednom bezizglednom tonu i osećanju.

Ovde nikakva nesreća ne može biti konačna, pa time ni nesreća u ljudskom smislu; sudbina kao da gubi vlast koju ima nad životom, pa se tek sad ostvaruje cilj borbe koju je prometejski duh Ismaila tokom Allegra con bria tako neuspešno vodio sa sudbinom. Triumf života je apsolutan.

#14) Kraj Ismaila (Allegro con brio)

Kolona je za odmazdu linčovala Ismaila, koga su haldejski progonitelji uz pomoć jevrejskog vojvode Joanana smrtno ranili. Kad je pao, kolona je produžila da po njemu gazi, ovog puta više ne u osvetničkom besu - jer nadolazeći redovi izgnanika i nisu znali o kome se i o čemu radi - već zbog žurbe na koju behu nagnati masom koja ih je od pozadi pritiskivala. Navuzardanovi vojnici su morali da ispod njihovih nogu izvuku Ismailovo izmrcvareno telo, čiju je glavu valjalo poslati caru Nabuhodonosoru.

#15) Još nešto o finalu 

Ako neki unutrašnji stav Beethovenovog finala dopušta, naime ako finale ponavlja motive prva tri stava što je verovatno, to treba primeniti i u knjizi ali na osoben način. Tako u mom Finalu treba - to paradoksalno zvuči - napraviti jednu pobunu u koloni, koja bi odgovarala Ismailovoj borbi u Allegro con brio.

Kolona naime odbija da ide dalje pa se ređaju konsekvence. No ta se pobuna odvija u kondicionalu ili u imaginaciji – opštem snu same kolone i njoj u realnosti ništa ne odgovara. Iskoristiti i druga slična „izopačavanja“ realnih motiva iz prva tri stava.


#16) Zločin kao prividna tema

Sva tri stava imaju zločin (ubistvo) kao prividnu temu. Zločin - prema drugom ili prema sebi, izvršen ili neuspeo - samo je čin oslobođenja, kao čin vraćanja sebi i zaustavljanja kolone.

U prvom stavu Ismailo ubija Godoliju.
U drugom stavu Pravoverni ubija sebe.
U trećem stavu doktor ne uspeva da ubije Jürgena.

 #17) Šematski odnos heroja prema koloni 

U prvom stavu Ismailo ne samo što odbija da se pridruži koloni, već nastoji da je zaustavi, razbije, pobuni.
U drugom stavu Pravoverni samo beži od kolone, dok se to bekstvo ne završi samoubistvom.
U trećem stavu doktor dobrovoljno i bez prisile ulazi u kolonu.

 #18) Neki muzički elementi Eroice  

Prvi stav: brzo i čilo (dakle i borbeno, haotično i sa strašću).
Drugi stav: posmrtni marš, vrlo lagano i ozbiljno (dakle i mračno, beznadežno, porazno, sa strahom). Treći stav: šaljivo (u stvari snoviđeno, nervozno, košmarski, ludački).
Finale: vrlo brzo - lagano - žurno (dakle i promenljivo, varirajuće sve do svečanih harmoničnih tonova završnog akorda).

 #19) Neki uzusi kojih se treba držati 

Svaki stav počinje najpre temom kolone. Onda se pažnja pisca okreće uvek jednom heroju koji tu kolonu posmatra.

Samo se kod Finala drukčije postupa: kolona, mi dakle posmatramo sve ono što je izvan nas.

Primer:

I stav: Kolona izgnanika prolazi kroz Jerusalim 570. godine pre Hrista; iz ruševina kolonu posmatra vojvoda Ismailo (još uvek sa poslednjom osmoricom privrženika koji će ga tek po dolasku Jeremije [jedni] i gonilaca [drugi] izdati i napustiti).

II stav: Kolona izgnanika prolazi kroz jedan južnošpanski grad 1492. godine; Pravoverni je posmatra iz svog skrovišta u kući Marana.

III stav: Kolona izgnanika prolazi beogradskim ulicama 1941. godine; sa prozora jedne višespratnice posmatra je doktor.

#20) Asocijacija na Svijet i život u legendama

Dok kolona u prvom stavu ima još nekih opštih iluzija, pa sa sobom u progonstvo nosi i plamen Solomonove vatre iz istoimenog hrama, kolona iz drugog stava nosi sa sobom uglavnom samo preostatke imovine dozvoljene kraljevskim ukazom o izgonu, a kolona u trećem stavu brine se još samo o životima. Kolona iz Finala lišena je svih tih briga, jer je ona sebi kao kolona samodovoljna.