Monday, November 30, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

S prvim pismom kući suočavamo se sa pojmom kućnog reda ili „Zakona robijaške zemlje”, kako sam ga u naslovu glave nazvao, podvlačeći njegovu sličnost s pravnim normama koje regulišu život jedne države. Ono što je ustav s izvedenim subsidijarnim zakonima za socijalističku državu, to je kućni red za njene tamnice. Odmah treba reći da deluje i druga podudarnost što povezuje sve autoritarne poretke: i pored postojanja pisanih pravila, od kojih su neka saobražena najmodernijim standardima penologije, najviši zakon u zatvoru nije kućni red, nego slobodna volja njegovih izvršitelja.

U I knjizi Godina koje su pojeli skakavci ovako sam pisao o kućnom redu istražnog zatvora: NightSerpent
 „Kućni red u zatvoru sistem je spoljnih pravila čija je svrha protivrečna.

S jedne strane, uvođenjem u vaš poremećeni život nekog stalnog, definisanog, ozakonjenog poretka, kao da želi da vam zatvor učini snošljivijim (što dopuštanjem paketa, a na robiji i poseta, čini), a s druge strane, kao da mu je, takođe, otvoreni cilj da vam ga na svaki način oteža (jer se, recimo, buđenje u kaluđersku zoru, sušenje na zimskom vetru posle kupatila, glasnogovornici u sobi koje ne možete isključiti a od jutra do sutra hvale vam ono što najviše ne trpite, ne može smatrati nekim olakšanjem).

Friday, November 27, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Ako postanem morfinist, moći ću otrov ubrizgavati sam sebi. Bolnica je moje drugo veliko iskustvo... Za tri dana biće tri godine. Sklon sam da kažem da su one jedine koje sam stvarno preživeo... Molim vas da u moje ime izrazite zahvalnost tetka Duciki i porodici J. za sve što su učinili za mene u toku ove tri godine. Žao mi je što još nisam u mogućnosti da im se revanširam... Kad se čovek odluči da piše, pretpostavlja se da ima nešto i da kaže. Ali posle četiri godine kontinuiranog ponavljanja...”, 

zima, leto, zima, leto,

„malo šta ostane nekazano... Duhovitu kartu C. sa zadovoljstvom sam primio, s kojim sam čuo da je i M. pušten. Sa svakim od njih koji dođe kući meni je za jedan procenat lakše. Pročitao sam u nekim novinama o prodaji kuća iz opštedržavne imovine.” WhitchingHour
U kojoj su bile i bivše naše. One nam nisu konfiskovane kao „narodnim neprijateljima”, jer se za moje podzemne aktivnosti još nije saznalo, a i da jeste, ja im nisam bio vlasnik, nego tek njihov testamentarni naslednik. Nisu nam oduzete ni po osnovu Zakona o nacionalizaciji, donetog 28. aprila 1948. Jednostavno su nam uzete zato što su opštinske vlasti nadležne za majčino imanje bile mnogobrojnije, jače, pa time i ubedljivije od nas.

Ta naša imovina, prema rečima druga B. Kidriča, tvorca socijalističkog ekonomskog čuda, kako to tvrdi bivši drug M. Đilas, na str. 152 knjige Vlast (u izdanju londonske „Naše reči”, 1983), zajedno s drugom konfiskacijama pribavljenom građanskom imovinom, „predstavlja prvu pojavu socijalističkog sektora u ekonomiji”.

Thursday, November 26, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Pismo je kroz procep dasaka bačeno na Topčiderskoj stanici, a već za nekoliko dana stiglo mojim roditeljima.

„Na prvom mestu želeo bih da se ne plašite što sam u bolnici. Stvar nije ozbiljna.” 

Naravno da nije kad me je unutrašnja uprava niške kaznionice tamo smestila zdravog. Razboleo sam se, zapravo, tek u bolnici, a možda i od bolnice.

„Brine me samo cena vozne karte do Niša. Zato ne treba da dolazite oboje, nego po jedno. Kantina je ovde sjajna, samo ja nemam novaca, a znam da ih nemate ni vi, pa mi je teško kad moram da ga tražim.” 

I nije baš bilo tako nepodnošljivo.

„Šta je s očnim pregledom u Beogradu?... Sanjam da izvesno vreme budem sam.” 

Uskoro će mi se pružiti prilika. Primetio sam, uostalom, da, kad god mi je bilo dosta ljudi, kad god je mizantropija odvratnošću zasitila rastvor moje duše, ravnoteža je spontano uspostavljana samicom. 295 - Nodes Of Ranvier - The Years To Come inlay 2
„Paket s termosom sam uredno primio i preko celog dana imam vrelog čaja. Želeo bih na kraju da najlepše zamolim mamu da ne dolazi dok je vreme hladno a put tako očajan. Ne čini mi zadovoljstvo razgovor od deset minuta kad znam kakve se sve muke trpe po vozovima. Najbolje bi bilo da budete razumni – ono, dakle, što tražite od mene – pa da dođete u martu... O vašoj žalbi rečito ćutite. 

Anatol Frans je rekao da se čovek od životinje razlikuje lažju i književnošću, što je isto. Pogledajte, molim vas, da li možete naći naočare +3 dioptera za mog lekara. Potrebna mi je jedna iscrpna knjiga o mozgu s dobrim slikama i crtežima... Činilo mi se u prvi mah da je pisati na dve karte lakše nego na jednoj, ali već kod ’mili moji’ utvrdio sam da sam se prevario i da se moja muka samo udvostručila. Ima mesta s kojih čovek ne zna o čemu da piše.” 

Wednesday, November 25, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Po povratku s robije, među mojim stvarima, čekao me je uredno, po datumima složen, svežanj pisama slatih kući. Prvi deo je pripadao „zelenoj” fazi zatvorske korespondencije. Drugi „plavoj”, kada su zelene formulare zamenile plave dopisne karte, jedva četvrtine prethodnog prostora.

U opštoj povesti tamnovanja, ako se uzme hronološki, primetan je spor ali nesporan napredak u tretiranju zatvorenika, upriličen delom pritiskom prosvećenog javnog mnjenja, delom internim potrebama kaznenog sistema. Jedino se u socijalizmu takav napredak nije sve doskora primećivao. Umesto da se tokom vremena režim po zatvorima ublaži, on je pooštravan.

Prvobitnih 14 kg paketa mesečno spalo je na 7 kg, da se ustali na 10, pod izlikom da je zatvorska hrana poboljšana i da je kućna potpora postala izlišna, ali i da je ona, u osnovi, nedemokratska, jer reprodukuje nejednakost među robijašima, sviklim inače na jednakost. Takođe je broj pisama od dva sveden na jedno mesečno, a njihov prostor od 36 redaka na jedva 14.

Treća grupa pisama, na običnoj hartiji, bila su u raznim prilikama krijumčarena, ali je čudno da većina nije sadržala ništa naročito, ništa zbog čega bi morala da se krijumčare, ništa što bi izazvalo pozornost policije. Očigledno se prilika ukazala i ja sam je koristio, odnosno pisao sam ta pisma, ali ih nizašta važno nisam koristio.

Nije se to događalo jedino sa pismima. I druge zabranjene stvari ste želeli, da ih steknete vredno radili, a kad ste ih najzad, po cenu velikih muka i rizika, pribavili, najednom niste znali šta ćete s njima. Sve do sada pisma nisam otvarao. Kada sam ih nedavno pregledao, potvrdila su bojazan da će malo govoriti o meni, a više o mojim potrebama.

I ne samo zbog cenzure, koja je bila sumnjičava prema svim, i najnevinijim izlivima privatnog raspoloženja, a otvoreno neprijateljska prema svakoj filosofiji i filosofiranju. U njenim rukama, Havelova pisma supruzi ovoj bi stizala samo sa zaglavljem i potpisom, sve bi ostalo bilo cenzurisano.

Jedno vreme na cenzuru i mislite, te izbegavate sve istine o kojima biste s nekim razgovarali. Znate kako male šanse imaju da izbegnu iskusnom cenzorskom oku. Ukoliko prethodno niste uspostavili neki šifrantski kod, a niste, jer na hapšenje, uprkos njegovoj logici, niste pomišljali – uostalom, i da jeste, o njemu biste roditelje poslednje obavestili – ne možete računati da budete shvaćeni čak i kad se kroz cenzuru provučete.

Napolju se živi drugi život, reči više nemaju isto značenje. Vaša želja za važnim saopštenjima o sebi i životu u zatvoru postepeno čili. Pisma svodite na zahteve, u većini materijalne prirode. (Znate da ste voljeni i željeni, pa na pleonastična osećanja linije formulara ne arčite.) U njima više nema nikakve uzvišene poruke, ništa zagonetno, ništa od vrednosti. Samo ogledalca, kolonjske vode, turpije za nokte.

I hrana, naravno. Da, i knjige. U početku. Ali i njih je sve manje kako se robija duži. Izgleda da postajete dovoljni sami sebi. Vi sebi, zatvor vama. Da nije tako, barem bi moja pisma, ilegalno slata, bila drukčija. Nisu bila.

Zato redovna pisma neću u celini citirati. Poređaću hronološki izvestan broj rečenica iz svih, razdvojiti pisma tačkicama, i tako dobiti univerzalno „PISMO IZ ZATVORA S VESELIM I POUČNIM KOMENTARIMA IZ PERA BIVŠEG OSUĐENIKA BROJ 14054, BORISLAVA PEKIĆA”. 1006digic13
Dragi moji. Molim vas da moje knjige nikom ne dajete jer ih više neću dobiti natrag. Da li mogu umesto ’Hercegovine’ dobiti ’Drinu’?... Momentalno naši drugovi odlaze, posle uručenja izvršne presude Vrhovnog suda Srbije i naloga za izvršenje kazne, u KPD Požarevac... Ovde je sjajno. Zdrav sam.

Tuesday, November 24, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Jedna semantička rasprava s Udbom 

Jedno od prvih takvih iskustava bilo je dopisivanje s kućom. Zbog zadržavanja u izolaciji ono je zakasnilo za tri meseca, pa sam prvo pismo roditeljima uputio tek oktobra. Pisalo se na zelenkastom, dvostruko predvojenom formularu, klozetske kakvoće, na čijoj je prvoj strani, pod naslovom OBRAZAC 1, masnim slovima bio odštampan pravilnik za robijašku korespondenciju:

„Da bi se osuđenicima omogućilo uredno dopisivanje sa svojim porodicama, neophodno je da se kako osuđenici tako i njihove porodice pridržavaju sledećih uputstava:

1. Osuđenik može pisati isključivo svojoj porodici (bračni drug, deca, roditelji, braća, sestre), i to dva puta mesečno; pisati može samo na linijama ovog tabaka.
2. Takođe, osuđenik može primiti dva pisma mesečno, i to od navedenih članova porodice, koji mogu pisati samo na priloženom primerku.
3. Adresa pisma za osuđenika mora počinjati ovako: OSUĐENIKU... Pisma koja ne odgovaraju gornjim uputstvima neće se uzimati u obzir.

4. Osuđenik može primiti dva paketa mesečno u težini od po 7 kg, koji moraju biti upakovani u bezvrednom omotu.
5. Osuđenika mogu posetiti samo članovi njegove uže porodice jednom u mesecu.
6. Posetioci moraju pri sebi imati lične isprave. Obavljanje poseta i prijem paketa vrši se samo subotom po podne i nedeljom pre podne.”

Na istoj strani formulara, u gornjoj margini, potpisivao se tamnički cenzor i preko potpisa udarao pečat „CENZURISANO”. Na gornjoj margini poleđine pisalo je:
„KPD. Srem. Mitrovica... (mesto za datum)...“

Ispod toga je sledilo osamnaest linija, a na naspramnoj strani još toliko, širine 12 cm, na kojima je, linija se držeći, osuđenik smeo pisati. Poslednja strana bila je prekrižena ukrštenim crnim crtama oblika X. christ_galilee_tintoretto

Moje prvo pismo kući glasilo je:

Dragi moj! Danas sam dobio vaše prvo pismo i prvu priliku za odgovor. Ovakva prepiska, ako ništa drugo, uči čoveka klasičnoj jasnoći, po kojoj nisam čuven. A podseća me i na mamine linije s kojima je pokušala, bez velikog uspeha, doduše, da unapredi moj rukopis. Žao mi je što se brinete. Nemate razloga. Sasvim mi je dobro. Osim očiju, a one mi baš i ne trebaju. Život je ovde prilično ............

(Tačkice predstavljaju reći i rečenice koje je cenzor iz raznih razloga izbrisao. Ova se praksa ponavljala, pa je bilo pisama koja su roditeljima stigla s „Dragi moj!” i „Ljubi vas – Duško”. Sve je ostalo bilo cenzurisano. Postoji i pismo na kome nema, osim datuma iz mitrovačke 1949, crvenog, pravougaonikom uokvirenog, štambilja CENZ. i rupe od makaza, ništa drugo.

Monday, November 23, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moj guru sa klozetske rupe 

– Moj kurac dobrovoljne! – rekao sam zlovoljno. Moj se rečnik u zatvoru znatno lakonizovao, stekavši robijašku sposobnost da jednim terminom, najčešće psovkom, izrazi više stanja, raspoloženja i mišljenja, čak i kada su bila protivurečna.

Odgurnuti, proskribovani ljudi, podsećao me je on strpljivo, posle faze bunta, gde se troše u zaludnom otporu moćnim javnim predrasudama koje su ih oterale u progonstvo, i faze jalovog očajanja, rezignacije, suicidalnih stanja, ulaze u plodnu fazu revitalizacije životnog nagona, u kojoj ravnodušnost spram sudbine zamenjuje njena aktivna izgradnja, saradnja s njom.

A to pretpostavlja sistem u kome će se ona, zajedno sa sličnim sudbinama, kretati, ono isto u čemu se napolje živi, samo ovde prilagođeno otpadničkim uslovima života. Taj sistem je nov svet – svet otpadnika. Sa svojim zakonima i pravdom, svojom naročitom srećom i nesrećom, osobenim ciljevima, originalnim rezonima, svojom filosofijom i životnom logikom. CARAVAGGIO-The Inspiration of Saint Matthew
 – Kad te oluja izbaci na pusto ostrvo – govorio je – najpre trčiš unaokolo, izgledaš kakvu lađu, mašeš rukama čak i ptici. Tek onda počinješ da zidaš kolibu.

Tim putem, i jedino njim, gubavci po leproznim kolonijama, ili doživotni zatočenici po kažnjeničkim logorima, preživljavaju svoju kaznu.

Friday, November 20, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moj guru sa klozetske rupe 

Bio je, dakle, ekspert za zatvore i zatvorski život, ali je na pitanja o tamnicama kroz koje je prošao najčešće odgovarao da, mada su svi zatvori uglavnom isti, njihovo preživljavanje uvek zavisi od onog u čemu se razlikuju. U jednoj se stvari, međutim, ne razlikuju. Ne trpe ničiju uočljivost, ničije isticanje. Kažnjavaju sve što se diže iznad proseka, iznad sive zatvoreničke anonimnosti.

Zato je najkorisnija robijaška osobina – nevidljivost. A to je, istovremeno, i razlog što ga, iako sam s njim u sobi već mesec dana, sve do sada nisam zapazio. Razvio je, naime, najpre po instinktu, a kasnije i veštački odgajao, sve odlike koje će ga činiti neprimetnim. Njegova robijaška mimikrija bila je savršena.

Kao bespomoćna gusenica leptira što, pre nego metamorfozom dobije krila, uzima boju drveta na kome živi, tako je i on dobio prljavu boju zatvorskih zidova i sivu memljivog tamničkog vazduha. Nikad se nije trudio da, ma i pod bluzom, nosi neki civilni deo odeće, nešto što drugi nisu imali. Premda ih je mrzeo, brkove je pustio da lice uskladi sa vladajućom zatvorskom modom.

Nikad se nigde dobrovoljno nije javljao. Spavao je uvek na najgorem mestu u sobi, pored kible, znajući da je to mesto najprometnije, te zato, paradoksalno, i najneuočljivije. A naročito se nikad nizašta nije bunio, pogotovu se nije upravi doma molbama obraćao. bolest46se
 Iako je spočetka nerado o svojim zatvorima govorio, i uopšte na rečima bio šparan, kasnije sam od njega doznao za načelnu razliku između evropskih, azijskih i južnoameričkih robijašnica i apsana. Nasilje je vladalo svima, ali se samo u Evropi zvalo odgojem. Vanevropski eufemizmi nisu imali prosvetiteljski nego poetski karakter.

Naveo mi je nekoliko primera. Nažalost, nijednog se više ne sećam, ali po poetičnosti nisu uzmicali nijednom savremenom, pa ću kao uzorke ove navesti. Bisat-Al-Rih (na arapskom „Leteći ćilim”) tako je drveni kalup s ljudskim konturama u koji se polaže čovek a zatim po njemu udara batovima. Al-Abd Al Asward (ili „Crni rob”) na policijskom je jeziku električno svrdlo koje u zatvorenikovu zadnjicu uteruje metalni šiljak.

Thursday, November 19, 2015

Dr Srđan Cvetkovič Između srpa i čekića

Dr Srđan Cvetkovič Između srpa i čekića 

Dana 18. novembra 2015. bio je na Kolarčevom narodnom univerzitetu organizovan razgovor o knjizi dr Srđana Cvetkoviča Između srpa i čekića, represija u Srbiji 1944-1953. g.

Učestvovali su:

Olja Bećković, novinar, Ljiljana Pekić, dr Predrag J. Marković, istoričar, Borislav Čeliković, urednik Službenog glasnika u ime izdavača, Boško Vulović, najmlađi stradalnik na Golom otoku, i autor. Moderator je bila Zorica Marinković.

Prikazani su bili i inserti sa izložbe „U ime naroda“ koja je bila održana u Beogradu 2014. g. u periodu od tri meseca u Istorijskom muzeju, a čiji je autor bio dr Srđan Cvetković.

Promocija na Kolarčevom narodnom univerzitetu je bila odlično posećena, tako da je bilo preko 350 posetilaca.

Sledi izlaganje Ljiljane Pekić sa ovog skupa.

Moram pre svega da se zahvalim dr Srđanu Cvetkoviću i njegovim saradnicima koji su sa entuzijazmom, ogromnim naporom i nesebičnim radom tokom 15 godina, uspeli da zabeleže ono što bi inače ostalo u apsolutnoj tami. Zahvaljujem se u ime svih onih koji su stradali u ono revolucionarno doba i koji nažalost nisu dočekali da se osvedoče da njihovo stradanje neće ostati nepoznato.

Ova knjiga koja je pred nama daje nam kompletan uvid u stanje i razmere tog strašnog terora, političke i egzistencijalne represije, koja je vladala u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji od 1944. godine pa nadalje.

Pošlo je 70 godina od kada je moj otac, inženjer Dušan Glišić, tehnički direktor lista Novo vreme mučki i kukavički ubijen u Beogradu 1944. godine u grupi od 105. koji je bio objavljen u Politici i Borbi.

Ubijen je bez suda i presude, bez mogućnosti odbrane. Stradao u prvim danima krvave, zverske i osvetničke revolucije zajedno sa hiljadama ljudi koji su na pravdi boga ubijeni. Bačen je u neku od nebrojenih jama kojih u Beogradu ima na najrazličitijim mestima. Ljudi su bili brisani iz spiska živih i mrtvih kao da nikada nisu ni postojali. Nema obeležja tih stratišta na kojima su ljudi bili ubijani. Nema mesta na koje bismo mogli da položimo cvetić, da upalimo sveću, da se pomolimo Bogu.

 Mi smo bili izbačeni iz stana, bez ičega, na ulicu, na ciču zimu te 1944. godine, čak ni lične stvari nismo mogli da uzmemo. Mojoj majci je bilo dopušteno da uzme samo fotografije. Ostala je na ulici sa malom decom, ja sam tada imala 12 a moj brat Omilj Glišić 10 godina. Bez sredstava za život, a kao žena „narodnog neprijatelja“ nigde nije mogla da se zaposli čitavih 9 godina posle rata, iako je bila diplomirani pravnik.

Bez prva glasa bili smo građani drugog reda. To je valjda i bio cilj da nas satru isto kao i porodice ostalih žrtava komunističkog režima. Bili smo više gladni nego siti, i da nije bilo rođaka i prijatelja mogli smo da umremo od gladi, i da se smrznemo u nekom od beogradskih parkova.

Dragomir Stojadinović, moj ujak, novinar, koji je prvo bio osuđen na smrt pa na 15 godina robije, jedva je živ ostao posle 9 godina neviđene torture. Njegova glavna krivica i otežavajuća okolnost je bila što je bio brat dr Milana Stojadinovića, bivšeg predesenika jugoslovenske vlade od 1935-1938 godine. Pa pošto do njega nisu moglu da dođu, revolucionarna vlast je svoj bes iskalili na njegovom bratu.

Poznata je stvar da je položaj optuženih pred tadašnjim sudovima bio vrlo težak. Njegovo suđenje je bilo tajno, optužnica je čitana tek za vreme pretresa, pristup advokatima samo 10 minuta pred početak suđenja, – jednom rečju nije postojala mogućnost prave odbrane.

Sudija na tom suđenju je bio po zlu čuveni Milonja Stijović, koji je zapamćen po rečenici: „Volj’ ti strijeljanje, volj’ ti vješanje!“ Kod njega nije postojala druga vrsta kazne. Dragi Stojadinović je pokušao samoubistvo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, jer nije mogao da izdrži užasan teror kome je tri meseca bio podvrgnut, jer su zahtevali od njega da lažno svedoči protivu prijatelja advokata Slobodana Subotića, što on naravno nije ni mogao ni želeo. 1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop
Borislav Pekić, moj muž, koji je kao mladić od 18 godina 1948. godine, sa svojih 19 drugova proživeo golgotu u istražnom zatvoru, a kasnije i u kazamatima Sremske Mitrovice i Niša. Neki od njih su čak bili poslati na najteži rad u rudnik, samo zato što su želeli slobodu, demokratiju i pravo da javno izraze svoje mišljenje.

On je bio osuđen na 15 godina, izgubio je i zdravlje i oči, zaradio tuberkulozu i jedva preživeo vreme samica, kazni i gladovanja. Ti mladi ljudi su stradali kao neistomišljenici i to je bila uobičajena odmazda tadašnje vlasti.

Odmazda je pogodila ne samo ubijene ili osuđene nego i njihove porodice koje su sistematski uništavane, ostavljene bez sredstava za život, bez krova nad glavom, bez mogućnosti da nađu posao, jer su bili pod stigmom narodnih neprijatelja.

Cilj revolucionarne vlasti je bio sistematsko uništavanje građanske klase, uništavanje morala, trajno zatiranje svakog traga poštenja, uljudnosti, pristojnosti. Vlast je vladala pomoću straha, pretnji, nesigurnosti u kojoj smo se svi stalno nalazili. Pekić na jednom mestu kaže:

„Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je vid našeg načelnog otpora komunizmu posle rata.“ I dalje: „U komunističkoj terminologiji ’gospodin’ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – ’drug’. Na slobodi, 1948. godine gospode kod nas skoro da više nije ni bilo.“

Teško je objasniti ljudima koji u to vreme nisu živeli i kojima niko o tome nije pričao, jer to je bila tabu tema – takvo je vreme bilo.

 Radilo se o krupnim kao i o sitnim stvarima koje su nam onda život zagorčavale. U knjigama dr Srđana Cvetkovića kao i na izložbi U IME NARODA! čitali smo i čuli svedočenja ljudi iz raznih zemalja koji su iznosili svoja iskustva komunističkog terora, i videlo se da je stanje u komunističkim društvima svuda bilo isto. Međutim fanatistično doba revolucije ostavilo je neizbrisiv trag na naše društvo i biće potrebne decenije da se od toga izlečimo i da to prevaziđemo.

Kako nekome objasniti da se za politički vic kažnjavalo robijom, kako objasniti da se nikome nije moglo verovati, da ste bili okruženi doušnicima, kako objasniti da ste bili prebijani na ulici zato što ste prodavali list Demokratiju, kako objasniti da su vas mladi komunisti batinali na ulici zato što im se nisu dopadale pantalone koje ste imali ili frizura koju ste nosili.

Kako objasniti da su deca kao papagaji morali da uče lažne istorije, da su svi odrastali u lažima i prevarama, da su deca prisiljavana i ucenjivana da potkazuju roditelje, školske drugove i nastavnike.

Pekić ukazuje na to na jednom mestu:

„Domaća, vrlo raširena zabluda je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija. Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.“

To je bilo vreme kada se govorilo:

„Uhapšeni ste u ime naroda!“.

Pekić kaže: „Doznajem da me je narod lišio slobode i to me čudi, jer narod ne vidim.“

A narod se stvarno nije pitao, iako se sve radilo - u ime naroda. Robijalo se, divljalo se, mučilo i ubijalo – sve u ime naroda. I završavam sa još jednim citatom Borislava Pekića:

„Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini. Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gore od samog komunizma. To što su komunisti subjektivno verovali da čine dobro, ne iskupljuje ih za zlo koje su objektivno činili ili u njemu učestvovali ili ga čak i dopuštali.“

Iz knjige Između srpa i čekića se vidi da nije bilo važno šta ste za vreme rata radili, nego da li ste bili viđeni građanin, da li ste imali neku imovinu. Zloba i pakost su bili presudniji i dovoljno je bilo da se pokaze prstom na nekog pa da on bude na licu mesta ubijen.

Wednesday, November 18, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moj guru sa klozetske rupe 

 Istočnjački mudraci i mistici, poznati pod imenom guru, nekada se mogahu sresti samo po zabitim ćorsokacima sveta što ih je Evropa još od Helena brzopleto proglasila varvarskim. U poslednje vreme uviđamo grešku. Čovek žedan ezoteričnih znanja i u pomamnoj trci prema ništavilu zapostavljenih saznanja ne mora se izlagati takvom deranžmanu. Najznamenitiji od njih voze se evropskim ulicama u kabrioletu, a mudrost im je zabeležena na kasetama i video-trakama.

Ja sam svog ličnog gurua upoznao na jednoj klozetskoj rupi (čučavcu, znanom i kao „čučilu” kamerada Pelagića).

Bio sam već mesec dana u bolesničkoj sobi i već verovao da sve njene stanovnike poznajem kad sam jedne noći, nateran malo nesanicom, malo tuberanskim kašljem, stenjanjem reumatičara i bučnim snovima manijaka, na rupi klozeta zatekao čoveka koga do tada nisam video. Tako nešto mi se činilo nemogućim. U poslednjoj nedelji novih zatvorenika nije bilo, a i da jeste, upravo su oni privlačili najveću pažnju, pa se nije moglo dogoditi da ih ne zapazim.

Zapalio sam cigaretu, svukao pantalone i čučnuo nad rupu, podalje od njegove. Posmatrao sam ga krišom, sa strane. Mogao je imati negde između četrdeset i pedeset godina. I suvo, koštunjavo lice, ublaženo rastresitim mišjim brkovima što su pokrivali celu gornju usnu. Oči mu behu plave i jasne. Ponudio sam ga duvanom. Primio je cigaretu, klimnuvši glavom. 28mythol
– Novi? – upitah.
– Jeste – rekao je. – Ovih dana će mi biti četiri godine.

S obzirom na to da sam u to vreme punio jedva prvu, činila mi se ova računica pomalo pesimističnom.
– Koliko ste osuđeni?
 – Šest.
– Onda ćete uskoro napolje.
– Ti mora da si odskoro u zatvoru.
– Godinu dana. Kako znate?

Tuesday, November 17, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

Soba se mogla nazvati i rekonvalescentnom da je imala postelje, da je hrana bila za ljude, da ti ljudi nisu odvlačeni da u ponoć gledaju prosvetiteljske ruske filmove i da su, naravno, ovamo dovedeni iz bolnice barem delimično izlečeni, a ne sprečeni u nju da uđu ili iz nje nedolečeni izbačeni.

U njoj su boravili oni što ih je zatvorska bolnica, sa dr Lanjijem na čelu, domaćom verzijom dr Mengelea, pre vremena otpustila, neizlečene ili na neizvesnom putu izlečenja, kao i oni koji su na lečenje tek čekali, nastojeći da pre toga ne umru.

Tu su ležali i hronični bolesnici: luetičari u raznim stadijumima raspadanja, kožno-venerični bolesnici u zavojima, tuberani s otvorenim kavernama i obilnim krvoliptanjima, čiraši mongolska lica, artritičari s izgledom hodajućih panjeva, paralitičari, povremeno u grčevima, paraplegičari modrih usana, kilaši i bogalji raznih ortopedskih opredeljenja. Prisustvo infektivnih bolesnika dokazivalo je da u pravom socijalizmu sve što je lično mora postati društveno.

Pored Malog, bilo je još ludaka. Melanholika, shizofrenika, neurotika, psihotika i tihih, diskretnih manija. Oni bi vas samo ponekad hvatali za gušu, a najveći deo vremena ostavljali na miru. No, bilo je i preduzimljivih lunatika. Bili su u stalnom pokretu, pa se s njima čovek osećao kao da je u gerili, u kojoj ga iza svakog žbuna vreba neprijatelj. Najzad, u Jedinici I zgrade smešteni behu i Metuzalemi Sremske Mitrovice, starci koje vlasti nisu odmah mogle da spuste u grob. 031trini
Glavna odlika Bolesničke sobe bila je u tome što u njoj nikad nije bilo mira, što se uspešno spavanje graničilo sa podvigom. Tuberani i starci, u većini astmatičari, kašljali su sve dok ne zaspe, da se probude rano i trubačku tačku počnu znatno pre jutarnjeg triangla. Pripomoć u proizvodnji nesnosnih zvukova pružahu im artritičari i reumatičari, čije je stenjanje i ječanje, iza zvučne zavese kašlja, podizalo potmulu pastoralnu muzičku kulisu.

Čiraše je budila kiselina na vreme da tuberane i kostoboljne odmene. Ove su zamenjivali starci prostatičari koji su jurili u nužnik, nemilosrdno gazeći sve pred sobom. Njihovu je promenadu završavalo rikanje neiskašljanih tuberana – među njima i moje – i bolno preludiranje reumatičara koji su se rasanjivali.

Monday, November 16, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

A Mali je, uistinu, veći deo vremena bio bezopasan. Čak i pitom. Nikad nikom ništa nažao nije učinio, nikad ni glas povisio. Ali, isto tako, nikad niste znali kada će se pretvoriti u besomučnu životinju i smrtnu opasnost za svakog ko mu se pod rukom nađe. Niti šta ga u zver pretvara. Vidljivog, pogotovu prepoznatljivog povoda nije bilo. Ni uvek istog.

Napadi su ga spopadali periodično, ali bez ustaljenih intervala i jednake dužine. Nepoznato je kako se otkrilo da ga smiruje muzika. Verovatno se desilo slučajno. Kako je soba prostrana, a prepuna ljudi, te se u svakom datom trenutku u njoj odvijao niz paralelnih radnji, nezavisnih i nesvesnih međusobno, moguće je da je napad dobio u istom času u kome je na drugom kraju sobe neko počeo duvati u frulu. 0504grec
Mali se ukočio. Muzika je na njega hipnotički delovala. Ličio je na kobru što je kroti fakireva svirala. Ne znajući šta se ovde događa, zatvorenik je na drugom kraju sobe prestao svirati. Malom se vratio odložen bes. Nikako ga nisu mogli savladati. Doveden je svirač. Prestravljeni čovek jedva je shvatio šta se od njega traži. Najzad je dunuo u frulu, ali ovog puta muzika nije delovala.

Mali je i dalje besneo. Neko se setio da na njega sedativno ne utiče muzika nego određena pesma. Od svirača je zatraženo da je ponovi. Ovaj je zasvirao himnu Bože pravde i Mali se umirio. Svi behu srećni što je pronađeno sredstvo da se njegovim lunatičnim napadima doskoči. Svi, osim maleroznog svirača. Njega je načelnik premestio na ležaj pored Malog i zadužio da ga u stopu prati, noseći sa sobom frulu.

Friday, November 13, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

Kasnije ću saznati više o njemu. Za vreme okupacije bio je sreski načelnik. Nije bio pravnik, niti pripadao regularnoj civilnoj službi, pa ga predsednik Vlade nacionalnog spasa general Milan Nedić nije od Kraljevine mogao naslediti, no kako se na tom nezahvalnom poslu, koji je moj otac odbio, našao, nikad nisam saznao. Kao i većina tzv. kolaboracionista, bio je zatvoren u pogledu izvesnih aspekata svoje političke biografije.

Saradnju s okupatorom je, naravno, opravdavao rodoljubivom željom da u teškim časovima opšteg sloma pomogne narodu svog kraja. Partizani, takođe, naravno, ovakve želje ne bi poštovali, čak i da su bili sigurni u njihovu istinitost. Popuštanje tenzije između okupatora i okupiranih eliminisalo je ili barem značajno umanjivalo represiju koja im je, više od svih drugih povoda, regrutovala pristalice, pomagače i aktivne učesnike pokreta.

Pacifikacija okupatora bila je isto toliko nepoželjna koliko i pacifikacija okupiranih. Od prve je zavisila druga, i obrnuto. Tako je načelnik osuđen na smrt. Za neposredan povod uzeta je optužba da je početkom godine 1942. nekoliko mladih seljaka izručio Gestapou. Posle jedne sabotaže u Beogradu, gde je stradalo nekoliko kamiona na remontu, mladići su na Banjici streljani kao taoci.

Činjenica da su od petorice četvorica bila četničke orijentacije, i da bi ih partizani ubili s istim zadovoljstvom kao i Nemci, nije presudi naškodila. Takođe ni dokazi da su od te petorice dvojica puštena i živa, valjda stoga što su obojica sa četničkim jedinicama pobegla u Bosnu.

Ujutru, na dan smaknuća, ne zna se zašto, iz susednog grada doveden je vod Knoja da kaznu izvrši. Načelnik je s nekolicinom ljudi izveden na seoske utrine. U kamionu, pokrivenom ceradom, sedeo je zajedno sa ljudima koji će ga ubiti. Svi su bili mladi i imali oborene glave ili zatvorene oči. trinity4
Ovakvo je ponašanje uočeno kod većine egzekutora. Duševne smetnje nastale usled bliskog dodira između krvnika i žrtve, makar i u kratkom roku sprovoda do stratišta, nepovoljno su se odražavale na njihovu preciznost u gađanju. Gotovo se uvek morao primenjivati coupe de grâce. Stoga je postupak izmenjen. Kad god se moglo, jedni su ljudi osuđenike na smrt do mesta egzekucije dovodili, drugi ih streljali.

Uklanjanju osećanja krivice pomaže i naročit način šaržiranja oružja. Izvesne se puške pune ćorcima, izvesne bojevim mecima, ali izvršioci ne znaju šta u rukama drže, čime pucaju. Ne znaju, dakle, ko od njih ubija, ko tek statira. U Francuskoj je mehanizam giljotine bio vezan za nekoliko žica koje su u istom trenutku presecali nožem nekoliko dželata, ali je samo jedna s oštricom smrti bila spojena.

Thursday, November 12, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

Ima jedna Hogarthova litografija iz londonske serije u kojoj prikazuje bolnicu svog vremena (1747–1751). I druga, u kojoj se, bez sentimenta, bavi ludacima. Postoji i treća, proizvedena u podgrađu metropole, prosjačka: prizor bivših i budućih robijaša, koje će, sledeći majstorovo morbidno oko, Dickens zatvoriti u znamenite House of Correction, viktorijanske Kuće za popravku, i svojim sentimentalnim opisima okrutno izmučiti.

Hogarthove radove ne spaja jedino mračna, cinična ruka. Spaja ih i vaša nesposobnost da, bez oznake na slikama, raspoznate koja od njih prikazuje bolesnike, koja ludake, a koja je zločincima posvećena. Na istu poteškoću naići ćete posmatrajući Doréove žanr-crteže londonskog podzemlja.

Pred ovom se nedoumicom i ja nađoh kada su se vrata skupne sobe 1 – takozvane Jedinice – u I zgradi Sremske Mitrovice preda mnom otvorila i stražar me, bez vidljive nežnosti, unutra gurnuo. Nisam znao da li sam ušao u bolnicu, ili sam uveden u ludnicu, ili sam još u zatvoru. 09clemen
 U poređenju s mojom karantinskom samicom, u kojoj sam zbog odbijanja da radim proveo prvu robijašku jesen, soba je izgledala ogromna, a to bi i bila da u njoj nije, umesto predviđenih tridesetak, smešteno oko dvesta ljudi i da ti ljudi nisu izgledali kao poslednji otpaci čovečanstva podvrgnutog dugotrajnoj mučeničkoj agoniji.

Ili, možda, već rekombinacionom antropološkom dejstvu tajanstvenih zakona prilagođavanja, kadrih, prema Solženjicinu, da čoveka željnog života po svaku cenu pretvore, ako treba, i u jazavca. Nekoliko zidom šparno posejanih prozora, prekritih požutelim, zadimljenim, prljavim staklom i zarđalim rešetkama, bacalo je prostorijom hladnu, metalnosivu svetlost.

Wednesday, November 11, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Mitrovačke tamničke kaste 

Udba je, razume se, imala posebnu kastinsku klasifikaciju. Bila je krajnje jednostavna. Odlučujući, zapravo jedini je kriterijum bio naša pripravnost za saradnju, eufemistički nazvana stepenom političke preodgojenosti. Poznavala je samo dve fele zatvorenika: nepopravljive parije i konfidentsku elitu.

U stvarnosti, međutim, između ove dve ekstremne kategorije postojale su mnoge tanane međunijanse. Izvesni su se robijaši dobro, čvrsto držali, ali su, ipak, blagodareći nekoj uočenoj potencijalnoj slabosti, iskoristljivoj jednog dana, policiji pružali nadu. Postojalo je mnoštvo ljudi na kojima se isplatilo raditi, računajući na puki slučaj. Onako kako se diletant kocka.

Stvarna podela počinjala je gde se prva završavala, ali je umela s njom da se meša i kombinuje. CS007145
Na čelu tajne robijaške hijerarhije stajala je nevidljiva ali svemoćna unutrašnja uprava (ako je u organizovanom vidu uopšte postojala?), autentična „plava krv Sremske Mitrovice”, a odmah ispod nje njeni brojni pouzdanici. Sledila je robijaška siva masa, strogo podeljena na ljude koje treba štititi, irelevantne, koji se ne moraju u obzir uzimati, ali im se ne sme ni odmagati, i štetne, koje je valjalo onemogućavati.

Podela se, takođe, mogla izraziti zamenicama. Prvi su bili „naši”, drugi „ničiji”, treći „njihovi”. Ispod toga su ostajali nedodirljivi, cinkaroši, poverenici uprave, koji su dodirivani jedino kad su prebijani ili ubijani. U ono vreme, odmah po ratu, ova je kategorizacija trpela ponekad od ličnih ili porodičnih animoziteta, uspomena na ratna neprijateljstva, osobnih hirova, ali je, uglavnom, dobro funkcionisala.

Tuesday, November 10, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Mitrovačke tamničke kaste 

Upravi je pripadala i njena administracija, smeštena u prijemnoj zgradi, u koju je ugrađena jedina ulazna kapija. Sačinjena je bila od poverljivih, pouzdanih partijaca muškog i ženskog pola, karaktera u nekoliko osnovnih crtica, neupadljive inteligencije i snažnog ideološkog naboja. Robijašev psihogram, opet, liči na svemirsku nebulu u haosu.

Robijaše odlikuje zamršena „stereometrijska duša”, u Srba komplikovana slovenskom unutrašnjom dinamikom, i jak polni nagon. Ako bi takvu dušu – na stranu nagon – imali i njihovi službeni staratelji, neizostavno bi se u tom zajedničkom ljudskom loncu nešto neprijatno zakuvalo. Filosofski napereni činovnici uprave stvar bi, nema sumnje, definitivno đavolu dali.

„Robijaški lonac” bi od njihovog upornog mešanja ionako kipuće robijaške duše eksplodirao. S osuđenicima su morali raditi jednostavne „planimetrijske duše”, kakvih je u našim nadleštvima posle rata bilo u izobilju. Uostalom, ovo pravilo važi uvek i za sve zatvore. NG001135
Kada god se ovaj psihometrijski zakon zanemari ili prenebregne, nastaju neprilike. Ponekad i paradoksalne, kako mi se čini da se desilo s mladim kulturno-prosvetnim referentom u KP domu Niš. Prezivao se Đ. i bio, ako se ne varam, učitelj.

U njegovoj sam službi još mlađim i neobazrivo poverljivim zatvorenicima držao časove geografije, iz koje sam još pre nepune četiri godine na maturi pao, i tek na popravnom je jedva položio, a sada sam je morao bubati, jer sa svojim đacima nisam imao veza kao s profesorima. (Kada se za čas u zatvorskoj školi ne bih pripremio, nisam na karti nalazio Kopaonik, niti bez vučenja prstom po Dunavu umeo opisati njegov prokleti tok.)

Monday, November 09, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Mitrovačke tamničke kaste 

Kriminalne klase, opisane prema zahtevima jugoslovenskog socijalističkog Krivičnog zakonika, nisu i robijaške kaste u tamničkoj hijerarhiji. Robijaška klasna struktura drukčija je od građanske na slobodi, premda ništa manje komplikovana i ekskluzivna. Bez obzira na to s kojom ste kriminalnom kategorijom, kojim zavrtnjem u Sremsku Mitrovicu ušli, tamo ćete biti razvrstani po njenim sopstvenim načelima.

Celokupna populacija jedne robijašnice, ma koju za uzorak uzeli, trpi nekoliko horizontalnih podela. Prva od nje je, razume se, temeljna, ona na administrativno osoblje doma i robijaše. corinth_trojan_horse
Administrativno osoblje je službeni deo personala Ministarstva unutrašnjih poslova republike na čijoj se teritoriji dom nalazi. Najveći broj korespondira s Odeljenjem za izvršenje kazni pri tom ministarstvu, manji s republičkom Udbom.

Na čelu prve grupe službenika i nad celim zavodom kao ustanovom stoji upravnik; drugom rukovodi njegov pomoćnik, ali ga, u upravnikovoj odsutnosti ili kada je ovaj sprečen, zamenjuje i u ostalim poslovima upravljanja kazamatom.

Friday, November 06, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje 
Profesionalni kriminalci 

Mala, probrana grupa elitnih stručnjaka u svom poslu, obijačkom, lopovskom, prevarantskom – građanski hohštapleri ovde nisu spadali – u većini povratnička, iskusna, žilava, dobro organizovana i svesna prirodne pripadnosti zatvorskoj civilizaciji, svesna ugleda što ga u njoj uživa i koristi koju joj pruža, činila je, istovremeno, i njenu klasnu elitu, neku vrstu svešteničkog reda delinkvencije.

Po pravilu im je držanje bilo besprekorno. selfport
*
Savremene robijašnice ne pružaju više ovakvu sliku. Tokom vremena promenila se socijalna struktura i priroda delinkvencije u našim zatvorima. S propadanjem revolucionarnog zanosa i liberalizacijom režima posle prinudnog otvaranja prema Zapadu, Lascisove norme u uočavanju i kažnjavanju neprijatelja naroda nisu više poštovane.

Thursday, November 05, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje 
Tradicionalne građanske krivice 

Bila je to najkoloritnija skupina. I sociološki i psihološki i karakterološki. Uz dodatak profesionalnih kriminalaca, činila je ona predratni tamnički prosek i, u neku ruku, predstavljala povesni kontinuitet zatvora. Ona je, pored toga, i tome zahvaljujući, obrazovala jedinu stabilnu antropološku bazu za zatvorsku civilizaciju koju nastojimo da definišemo.

Ne verujem da je inkorporiranje pravih političkih krivaca, sa svojim posebnim „opštim” interesima, tome naročito pripomoglo, tim pre što su se ti interesi ticali uređenja slobodnog života, a ne preuređenja zatvorskog. Oni su se već formiranoj civilizaciji prilagođavali, zato što su morali, ne stoga što su hteli – i uvek teško, uvek prisilno, uvek s gnušanjem – ali je nisu unapređivali. Trojan_Horse_1999_14_x_11_large
U tom odbijanju da se do kraja poistovete sa tamničkim svetom u kome će živeti, a neki i umreti, da ga kao svoj osete, spoznaju, prime, politički su krivci, arogantni, aristokratoidni, pseudohumani – često, usled suviška ideje, u osnovi bezosećajni – ovde, na robiji tek, otkrivali onu opasnu, dvostruku prirodu inteligencije koja desnim duhovnim okom realnost gladno konzumira, a levim sito prezire i primećuje samo ako može prema svom projektu da je menja.

Wednesday, November 04, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje 
Saboteri, defraudanti, špekulanti (privredni kriminal) 

Ova se grupa može podeliti u dve struje.

Prvu su sačinjavali stvarni privredni lopovi – proneveritelji i korupcionaši.

Drugu – jarci greha naše nemoguće privredne politike.

Neorganizovanost ekonomskog života, iz kojeg su eliminisani njegovi verzirani buržujski nosioci, neumešnost, brzopletost i prepotencija jedva priučenih naslednika, koji su držali da je Marksova politička ekonomija isto što i ekonomija privrede, divlji tempo naših divljih Tempa, nerealnost proizvodnih planova i udarnička histerija u njihovom ispunjavanju razvila je neograničeno polje dejstva korupciji, prevari i krađi. 013503
Disproporcija između statistički i realno postignute proizvodnje otvorila je rupu iz koje je država crpela prestiž, a njeni pametniji podanici novac. Kada su se afere počele umnožavati, uprkos tome što su se otkrivale – a ponekad i zatajivale – ređe od svih drugih delinkvencija, stale su se kvalifikovati, na ruski način, kao političke sabotaže.

Lakše je, naime, priznati da vas potkradaju neprijatelji nego prijatelji, logičnije je, zar ne, bilo pretpostaviti da su sve te silne pronevere i krađe delo neprijatelja naroda nego plod naopake privredne politike njegovih najboljih prijatelja. Obe grupe imale su, uglavnom, bedno držanje.

Naročito ako je osuđenik pripadao Partiji, pa u nju polagao nade u oslobođenje.

Tuesday, November 03, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje 

Kukuruzari 

Bili su to pomalo neobični, sezonski robijaši. Vojvođanski paori, osuđeni zbog navodne (i nenavodne) sabotaže prinudnog otkupa, dolazili su posle poljoprivrednih radova u masama, ćineći nam život nesnosnim, a nestajali kad ovi, s proleća, ponovo otpočnu. Svi su bili jednako odeveni, jednako se ponašali, jednako govorili. munch-scream

Pružali su sliku narodnih zbegova što ih je pokrenula neka strašna pošast. Sudbinu su primali mirno, bez roptanja, kao sušu ili poplavu. Ne verujem da se potajno nisu odupirali i radili isto što i pod Nemcima – krili hranu ako su mogli – nikad, međutim, ne dospevši do nihilističkog očaja ruskog kulaka i iskušenja da je uništavaju.

Ako je propis po kome su kažnjavani pravedan bio, pravedno su, mada mnogo, i osuđeni; ako nije, u šta verujem, bili su nevini. Budući privremeno među zidovima, nikad se s robijaškim životom nisu srodili, te ih nećemo računati u autentične pripadnike zatvorske civilizacije.

S obzirom na privremen robijaški status, njihovo je držanje bilo irelevantno.

Monday, November 02, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje 
Antikomunističke organizacije 

U ovu grupu spadali su pravi politički krivci. Njihov je broj rastao i opadao srazmerno spoljnim političkim okolnostima i stabilnosti režima. Kad god je komunistima išlo dobro, nama nije. I obrnuto, naravno. Sve do 1946, dok je neka, ma kako ortopedska nada u intervenciju Zapada postojala, on je rastao. Potom je sve do 1948. opadao. 802goya

Počeo je ponovo rasti posle manifestantnih teškoća u kojima su se jugoslovenski komunisti našli u sukobu sa Sovjetskim Savezom.

Nakon očigledne i očigledno koristoljubive demonstracije Zapada u njihovu korist – koja nam je podizala temperaturu više od presnog krompira, nekad najboljeg astečkog sredstva protiv španskih konkistadora, u Mitrovici nezamenljivog sredstva protiv radnih zanosa uprave – počehu nanovo izumirati, da negde polovinom pedesetih sasvim presahnu, i, kao masovniji otpor, ali u drugoj formi i drugih, oprečnih ideja, ponovo se rode u beogradskim studentskim demonstracijama „Crvenog univerziteta Karl Marks”, tek 1968.