Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje
Profesionalni kriminalci
Mala, probrana grupa elitnih stručnjaka u svom poslu, obijačkom, lopovskom, prevarantskom – građanski hohštapleri ovde nisu spadali – u većini povratnička, iskusna, žilava, dobro organizovana i svesna prirodne pripadnosti zatvorskoj civilizaciji, svesna ugleda što ga u njoj uživa i koristi koju joj pruža, činila je, istovremeno, i njenu klasnu elitu, neku vrstu svešteničkog reda delinkvencije.
Po pravilu im je držanje bilo besprekorno.
*
Savremene robijašnice ne pružaju više ovakvu sliku. Tokom vremena promenila se socijalna struktura i priroda delinkvencije u našim zatvorima. S propadanjem revolucionarnog zanosa i liberalizacijom režima posle prinudnog otvaranja prema Zapadu, Lascisove norme u uočavanju i kažnjavanju neprijatelja naroda nisu više poštovane.
U dejstvo su se vratile neke od građanskih. One su značajno smanjile broj političkih krivaca, a u tamnice uvele njihove tradicionalne mušterije. Izmena u proporciji između političkih i drugih kriminalaca vratila je, nažalost, no sasvim prirodno, i pored izvesnih materijalnih poboljšanja, unutrašnju vlast po kaznionicama u ruke poslednjih, a prve, tome shodno, dovela u još goru situaciju nego što je bila posle rata.
Politički zatvorenici danas imaju protiv sebe dve vlasti, koje se međusobno utrkuju u njihovom kažnjavanju, što u moje vreme, kako ćemo videti, nije bio slučaj. Pošto socijalističko pravosuđe, evo već petu deceniju, odbija da – uvaživši tekući nivo civilizacije i međunarodne pravne standarde – političkim delinkventima, od kojih većina i nisu delinkventi, već prosto neistomišljenici, prizna poseban status i od kriminalaca ih i po tituli i po tretmanu izdvoji, čuju se i prvi glasovi organizovanog protesta.
Tako je prema članku „Politički zatvorenici u Jugoslaviji“, prvom u seriji, u Borbi od 21. 5. 1987, Odbor za odbranu misli i izražavanja iz Beograda uputio peticiju Skupštini SFRJ u kojoj upozorava na „teške uslove u jugoslovenskim zatvorima i kaznenopopravnim domovima.”
(„Pomešani i izjednačeni sa kriminalcima, čije grupe vladaju robijašnicama, politički kažnjenici – suđeni po odredbama člana 133 Krivičnog zakonika SFRJ o neprijateljskoj propagandi, verbalnom deliktu i prestupu mišljenja – podvrgnuti su na robiji još težem režimu i dodatnim kaznama...”)
Moja je nada da će ova knjiga, premda govori o proteklom dobu, barem malo doprineti razumevanju problema s kojim se, u ovom ili onom vidu, suočava i danas svaka savesna nacija. Dovoljno je pratiti razvoj ovog pitanja u Velikoj Britaniji pa shvatiti njegovu težinu i ozbiljnost. Ali, s druge strane, evropske zemlje demokratske tradicije vlasti imaju da savladaju jedino neke budžetske ograničenosti i obsolescentne pravedničke predrasude, nasleđene iz vremena „oka za oko i zuba za zub”.
Komunisti se moraju otarasiti i doktrinarnih, a pre svega Lascisovih normativa u definisanju građanske krivice, proisteklih iz zilotskog ubeđenja da je svako uverenje drukčije od njihovog već po sebi krivica.
Britanac Howard je u XVIII veku dvadesetak godina obilazio evropske robijašnice da sakupi građu za knjigu koja će besprekornim Evropljanima otvoriti oči, um i srce za tužnu sudbinu njihovih manje besprekornih sugrađana.
Ja sam pola decenije proveo samo u dve. Ali ja sam u njima boravio. G. Howard je kroz tamnice prolazio. On je robijaše tek posmatrao. Ja sam među njima živeo.
No, da li je to neka prednost, od mene zavisi.
No comments:
Post a Comment