Wednesday, August 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 23. avgust 1983. godine.
Pravednost ili funkcionalnost. 

Suština demokratije je u pravdi nije u funkcionalnosti. Prema tome svaki argument protivu proporcionalnog predstavništva koje se zasniva na pragmatičnosti ili funkcionalnosti onog drugog neproporcionalnog, promašuje temu. Najpre treba zadovoljiti pravdu, a tek posle razmišljati o tome kako da ona najefikasnije funkcioniše. Ako se od funkcije pođe, otvaraju se vrata svakoj nepravdi.

Po istoj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati i napustiti načelo pravde i uzeti i ovde načelo funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice, sve krivce bi jednostavno trebalo pomlatiti, jer je to očigledno za jednu državu najefikasnije rešenje. Monk at the sea
 Slepa odbrana neproporcionalnog predstavništva, odnosno britanskog sistema, je nesvesna žudnja za jednopartijskim sistemom, večnom vladom jedne partije. Ona postaje svesna kad torijevci misle na svoju partiju, a laburisti na svoju, na prirodnu vladu Engleske, kako kažu laburisti i na istu prirodnu vladu Engleske kako kažu torijevci, naravno prvi na laburističku vladu, drugi na torijevsku vladu.

Tuesday, August 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CC

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CC 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 21. avgust 1983. godine.
Pseudogradilačko razaranje. 

Samoanaliza je zapravo samorazaranje koje počiva na podsvesnoj nadi da će se u tom procesu rasturena parčad ličnosti spontano udružiti u jedno novo, uspešnije jedinjenje. Nisam primetio da se to tako događa. Stvarne promene u nama su one koje se odvijaju bez našeg znanja i naše volje. Volja se uključuje tek kada smo gotovi, drukčiji i novi.

Ona tu našu ličnost prima kao svršen čin, ima o njoj obično visoko mišljenje, a zatim se troši u takozvanom dekorisanju te nove ličnosti, za ulazak u svet, za njeno predstavljanje u jednom novom svetlu. Usavršavamo je do nove promene, one promene koje su nam prosto naturene, koje su nam prosto date, sa kojima se suočavamo bez našeg učešća ili sa učešćem kojega nismo svesni.

Samoanaliza je onda utvrđivanje promena, obeležavanje, uočavanje promena, a nikako njihova provokacija ili jedan stvaralački čin.

 Iz samoanalize nikada ne proizilaze neke naše nove osobine koje već nisu date, dakle nešto što već nije u nama.

 Mi samo njih uočavamo. Uočavajući ih kasnije, one postaju deo našega znanja o sebi i deo našeg svesnog ponašanja najčešće. Kada bi samoanaliza bila jedna stvaralačka metodologija, to bi značilo da se mi možemo svojom voljom menjati, da možemo potpuno ukloniti prirodu i njeno dejstvo iz sebe i po nekoj šemi, koju smo zamislili, pretvarati sebe u ličnost koju god hoćemo. Mi to ponekad i činimo, ali ta ličnost je lažna i mi smo toga svesni. 403delac
 Druga je stvar što takva izmišljena ličnost za tekuću upotrebu, usled različitih okolnosti, može postati i realna, odnosno, što se mi igrajući jednu ličnost možemo u nju pretvoriti.

Tu je reč prema tome opet o jednom nesvesnom pretvaranju, koje samo u korenu ima svest, odnosno potrebu, odnosno nameru, ali kada igramo nešto, mi ne očekujemo da se u to pretvorimo, kao što glumac ne očekuje, koji igra Hamleta, da će postati Hamlet, a kada se to ipak dogodi onda je to kod glumaca ludilo, a kod nas ono što ja zovem i što sam nazvao u jednom eseju, odnosno odlomku iz Dnevnika ranije, likantropskom situacijom.

Monday, August 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 20. avgust 1983. godine.
Vlast“. (Komentar IV deo) nastavak

Četvrti deo komentara na memoare Milovana Đilasa pod naslovom „Vlast“.

 Đilas dalje govori:

„(...) Ništa ne znam o tome, a verujem i da nije tačno, da je Draža drogiran. Ali mu je dozvoljena rakija koja je inače zabranjena zatvorenicima. Nisam čuo da se i opijao. Malović je, besumnje u dogovoru s Rankovićem i njegovim pomoćnicima, sugerisao Mihailoviću da bi mu život mogao biti pošteđen ako bude uviđavan i prizna saradnju s okupatorom. (...)“

Moj komentar. Naravno da je Draža streljan i da komunisti nisu imali nameru da svoje obećanje, ako su ga uopšte dali, održe. To, međutim, da je moglo doći i do promene sudbine Draže Mihailovića, vidi se i iz jednog vrlo neobičnog pasusa, kome ja poklanjam veliku pažnju. Na 32. strani Đilas kaže:

„(...) Na sastanku kod Tita, Ranković je obavestio o suđenju i o dogovaranju Malovića s Dražom, to jest o dogovaranju o spomenutom priznanju koje bi Draži moglo spasti glavu. Tito je s vragolastim, dvosmislenim smeškom primetio: Pa to nije isključeno, to je političko suđenje.

– Ali su svi – ne sećam se ko je sve bio prisutan, ali ’vodeća trojka’ jeste – graknuli na Tita. To ne bi razumeli ne samo borci, nego bi to izazvalo i revolt rodbina bezbrojnih žrtava. Tito se ćutke priklonio argumentima ostalih, utoliko voljnije što ni sam nije intimno bio protiv.

 Mihailović je, kao što se zna, osuđen na smrt i ubrzo zatim pogubljen. Čuo sam da je jedan visoki funkcioner bezbednosti nadgledao njegovo pogubljenje, ali mi pojedinosti nisu poznate. (...)“ 9delaroc
 Ovaj izvanredno interesantan podatak koji do sada nije bio poznat, ukazuje na mogućnost da UDB-a održi obećanje dato Draži i da Draža Mihailović ne bude streljan, samo da su prisutni, među kojima je očevidno bio Đilas, mada on sebe ne ističe, ali se zna koja je bila „vodeća trojka“, da su podržali Tita u njegovoj ideji u kojoj je govorio o tom procesu kao o političkom suđenju,

jer taj proces je uistinu bio političko suđenje, u stvari, više jedan korak za zadobijanje vlasti i kompromitaciju predstavnika stare vlasti, nego što je to bilo suđenje nekome koji je kao komandant voljno sarađivao sa neprijateljem. Dakle to je bio jedan revolucionarni gest, to suđenje, jedan revolucionarni čin, a nikako jedan legalan čin.

Friday, August 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 20. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentar IV deo) 

Četvrti deo komentara na memoare Milovana Đilasa pod naslovom „Vlast“.

 Na stranicama od 29. do 34. opisuje Milovan Đilas suđenje Draži Mihailoviću i njegovu ulogu u svemu tome.

 I najzad na strani 30. Đilas kaže:

„(...) A i unutra, naročito u Srbiji, suđenje Mihailoviću je iz sličnih, ako ne i istih, razloga bilo važno: ne samo u podzemnoj propagandi nacionalista, nego i u svesti znatnog dela seljaštva, Mihailović je važio za pregaoca kojemu su samo razmah komunističkog ustanka zlokovarnost komunista onemogućili borbu protivu okupatora i ozdravljenje države i srpskog naroda. (...)“

Ovde je protivrečnost očevidna i ovo što sada govori Đilas u potpunoj je protivrečnosti sa onim što je govorio ranije u ovoj knjizi, kada je tvrdio, da četnički pokret u Srbiji nije imao tako jaku bazu kao što se zamišljalo, i da su komunisti i u Srbiji bili dočekani kao oslobodioci. Iz ovoga se, međutim, vidi da je znatan deo seljaštva još uvek bio za Dražu Mihailovića.

„(...) Objašnjavao sam Miniću da spolja, na Zapadu, Mihailovićeva borba protiv komunista ne samo što neće biti po njega loše shvaćena, nego će mu, štaviše, u datom trenutku ići u prilog. Miniću nije trebalo mnogo ni napora ni vremena da to i sam shvati. Složili smo se potpuno i u drugim, sporednim pitanjima, kojih se više i ne sećam. (...)“

Iz ovoga se jasno vidi da je glavni pravac suđenju, a prema tome i onaj momenat, koji je najviše kompromitovao Mihailovića, poticao od Milovana Đilasa, pa se prema tome može slobodno kazati da je on o sudbini Draže Mihailovića, o moralnoj sudbini, igrao najvažniju ulogu.

 Đilas dalje kaže:

„(...) Šefovi bezbednosti su se poduhvatili da navedu Mihailovića da prizna saradnju sa okupatorom. Time su hteli da potkopaju njegov prestiž, makar naduvan, i potvrde tezu komunista o njemu kao slugi okupatora, koji se bitno nije razlikovao od ostalih kolaboranata.“

Moj komentar. To je upravo ono što je Đilas Miniću savetovao. Đilas nastavlja: Devouring_Fears-L
 „Draža se pokazao, od početka istrage, mek i prijemčiv – izgleda utoliko više što se s njim korektno postupalo. Zadužen za staranje o njemu bio je Josif Malović. (Podvuka B. P. u knjizi, prim. prir.) (...)“

Moj komentar. Ja lično poznajem Josifa Malovića. To je bio prijatelj mog oca, i sudeći po očevim pričama, kad sam ja bio u zatvoru, bio je prema tati prijateljski naklonjen i činio čak i neke usluge što je u onim trenucima bilo svakako vrlo delikatno. Josifa Malovića sam nekoliko puta sretao. Bio je to mali čovek, crnpurast, sa velikim brkovima, mršav, žilav i kako sam kasnije saznao imao nesreću sa svojim sinom i njegov porodični život bila je neka vrsta tragične osvete neba, za ono što je on kao oficir UDB-e verovatno bio prinuđen da čini.

Thursday, August 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 19. avgust 1983. godine.
Prva kritika Besnila. („Vjesnik“) nastavak 

Epidemija bjesnoće njezin je osnovni sloj, narativni humus iz kog raste šuma raznolikih zbivanja koja iz trenutka u trenutak postaju sve napetija. Dok recimo na aerodromu bijesni bjesnoća, skupica alkoholiziranih i pomalo bijesnih terorista pokušava izrešetati rusku delegaciju, koju vodi ministar vanjskih poslova.

Istovremeno šef sigurnosti ruske delegacije, pukovnik KGB-a saopćava svojim engleskim kolegama da želi ostati u Engleskoj. A flustrirani nemački bankovni činovnik koji grize nokte, ubija svog direktora. Istovremeno aerodromom luta tajanstveni čovek sive kose. Istovremeno se odmata klupko smotano oko sudbine istraživačkog tima dr Liebermana.

Istovremeno se na aerodromu oseća nazučnost neke natprirodne i od ljudi jače zlokobne sile. I tako dalje do kraja romana, koji se inače tako majstorski odgađa da čitalac ima dojam da nikada do njega neće doći.

 Iz svega rečenog mislim da je vidljivo da je Borislav Pekić napisao roman kakvog u našim jugoslovenskim književnostima nismo imali. Takve smo romane do sada čitali samo na stranim jezicima ili u prevodu. Da se nije potpisao svojim imenom, Pekića nitko ne bi identificirao. Besnilo je nešto sasvim drugo i u odnosu na ono što se u nas piše i u odnosu na ono što je dosada pisao sam Pekić. Ono ne pripada domaćoj književnoj tradiciji i uopće se ni na koji način ne uklapa u domaća dominantna shvaćanja o smislu i funkciji književnog djelovanja.

Besnilo istina jeste u skladu sa nastojanjima nekih mlađih pisaca Kapor, Majdak, Pavličić, Tribuson, koji se trude da u našoj kulturi afirmiraju prezrene literarne žanrove, a zajedno sa njima i pisanje kao zanatsku vještinu, ali je ipak nešto sasvim posebno. Pekić je Besnilom pokazao da vešt, autentičan pisac, vrhunski zanatlija, može napisati sve što publika od njega traži.

Ako čitalac želi čitati žanrovski roman, on će mu ga dati bez grižnje savjesti da je to nož u leđa takozvanoj visokoj literaturi. Borislav Pekić je očito tip pisca koji do podele na tzv. ’visoku’ i tzv. ’nisku’ literaturu uopće ne drži. S legitimacijom autora brojnih tzv. ’ozbiljnih’ književnih djela, (...)“. guayasamin_llanto
 A zatim autor citira moje romane i moje drame. „On se s mnogo ozbiljnosti i strasti bacio na pisanje romana kojem je glavni cilj da bude zabavan. Svaka čast Pekiću. (...)“ Pisac završava sa nekoliko biografskih podataka, a njegovo ime je Josip Pavičić.

 Moram priznati da sam retko kada bio na neku kritiku tako ponosan kao na ovu prvu kritiku Besnila. Gotovo isto onoliko ponosan koliko i na Mihizovu kritiku Vreme čuda, prvu kritiku jednog mog literarnog dela.

Wednesday, August 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 19. avgust 1983. godine.
Prva kritika Besnila. („Vjesnik“) 

Danas sam od Goldsteina dobio obećani isečak iz „Vjesnika“ gde je izašla prva kritika na moje Besnilo. Citiram, naslov „Svaka čast Pekiću“. Tekst:

„Kad se prije šest godina po svijetu čitao roman Petera Benčlija Raj i gledao istoimeni film, ljudi su u kadu ulazili sa nelagodom. Kad se konzumirao Forsajtov Šakal, svuda su gorjela svjetla, jer su se mnogi bojali mraka. Kada je u drugom kolu ’Hita’ izašao Hailey-ev roman Aerodrom, na Zrinjevcu su u poslovnici JAT-a naglo skraćeni repovi.

Kad su ovih dana po hotelima, plažama i kampovima, po uredima, po susjedstvima, po parkovima i bolnicama, po klubovima umirovljenika, po tramvajima i vlakovima, po trajaktnim pristaništima i po portirnicima proširio roman Borislava Pekića Besnilo, naklada zagrebačkog ’Libera’, ljudi će morati dobro razmisliti prije nego što se odluče da pomiluju svog psa.

 Kao što ste vjerovatno čuli na televiziji, Besnilo je roman o strašnoj epidemiji bjesnoće na međunarodnom aerodromu Heathrow u Londonu. Prva žrtva je redovnica iz Nigerije koja je u avionu Rim-London-New York nesmotreno gurnula ruku u saputnikov ruksak.

Ogrebala ju je umiljata kujica Šaron koja je uspavana omamljujućim sredstvom i zaražena opasnim virusom bjesnoće, znanosti do tad nepoznatom, ilegalno putovala iz kibutca na Bliskom Istoku u Ameriku. Virus je još u avionu pokazao što može i dok su se ugroženi ljudi kako-tako snašli, on je već jezdio živcima mnogih ljudskih organizama. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador

Nije to bio običan virus, što su najbolje osjećali njegove žrtve. Od trenutka kada ih je pogađao metak, do trenutka njihove smrti prolazilo je samo nekoliko sati. Zaraženi čovjek oseća glavobolju, stezanje grla, paničan strah i odbojnost prema tekućini. Pada u stanje razdraženosti i komu i gotovo ispušta bijelu penu, a ubrzo i dušu.

Tuesday, August 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 6. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo) nastavak 

Na strani 27. povodom konsultacija koje su obavljene na nacrt novoga Ustava, seća se Đilas primedbe ambasadora Sovjetskog Saveza Sadčikova. On je rekao „da je prerano uvesti zdravstveno osiguranje seljaka, jer da ni Sovjetski Savez to nema“. To je za Sovjetski Savez potpuno razumljivo. Sovjetski Savez je pitanje seljaka rešio na jedan sasvim drugi način – još u godinama velikih pomora.

Strana 27. Prema Đilasu Tito se nije složio s formulacijom o pravu naroda Jugoslavije na samoopredeljenje do otcepljenja.

„(...) Bio je energično protiv, rekavši mi: Drukčije je to kod nas nego kod Rusa. Ne možemo mi to. Promeni se nešto u nekoj republici, recimo u Makedoniji, i zatraži otcepljenje: pa šta ćemo onda? – Posle dužeg mozganja i dovijanja s Đorđevićem, našli smo formulaciju da je FNR Jugoslavija ’zajednica ravnopravnih naroda koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj zajednici’. (...)“

Ova formulacija, a u to se Đilas ne upušta, mada bi trebalo, znači zapravo da su narodi Jugoslavije imajući to pravo na samoopredeljenje i otcepljenje na osnovu njega doneli odluku kojom su se odrekli ubuduće tih prava. A to znači da u ovom momentu prema intencijama zakonodavca ta prava jugosloveski narodi više nemaju. Oni više nemaju pravo da se samoopredeljuju, a pogotovo da se otcepljuju, jer su to pravo iskoristili, izgleda, jednom za svagda. 815
 U tome smislu treba gledati i aktuelnu borbu Albanaca na Kosovu za samoopredeljenje, borbu koju oni očigledno smatraju oslobodilačkom, polazeći od neshvatanja ove klauzule u Ustavu. Oni su se naime opredeljivanjem, odnosno samoopredeljivanjem 1945. godine već odrekli toga prava. Oni su prihvatanjem da žive u zajednici, jugoslovenskoj, zauvek izgubili pravo da se otcepe.

Realizacijom jednog prava ono je zauvek izgubljeno. Koliko je to tačno – videćemo. Istorija se naime ne obazire na ovakva sofistička ustavna naklapanja i izgubljena prava često se ponovo vraćaju. Nažalost najčešće u krvi. Često i u krvi onih koji su te zakone donosili.

Monday, August 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 6. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo) nastavak 

Povodom rezervi koje je Grol zajedno sa svojim saradnicima izrazio u privremenoj Narodnoj skupštini pri pretresu Zakona o izboru za Konstituantu, Đilas govori o napadima na njega, pa pominje i Dragoljuba Jovanovića. Kaže na strani 24.:

 „(...) Grola je napao i Dragoljub Jovanović, levi zemljoradnik, sa svojih i frontovskih pozicija, ali solidarišući se s komunistima. (...)“

Ja lično ne mogu verovati da več tada Dragoljub Jovanović nije pretpostavljao da će i on ubrzo doći u sukob s komunistima, i da taj sukob već nije bio začet u pretpostavkama našeg političkog života toliko duboko, da jedan takav iskusan političar kao što je bio Dragoljub Jovanović, morao je da ovaj sukob očekuje. Ipak on napada Grola, svog prirodnog saveznika i stavlja se na stranu komunista.

Vrlo interesantno da se kao neka šema u političkom životu kome tendiraju komunisti javlja formula po kojoj oni koji najžešće nekoga napadaju, ubrzo i sami bivaju napadnuti.

Na strani 26 Đilas govori o pretresu Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države u Narodnoj skupštini i kaže:

„(...) Povodom zakona o krivičnim delima protiv naroda i države istupao sam i ja. I napao Grola relativno (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) blago: ne shvata promene.“

Voleo bih da pročitam taj govor i da vidim šta Đilas podrazumeva pod „relativnom blagošću“.

Na 26. strani Đilas dalje kaže:

„Pripreme za izbore su tekli u napetosti i polemikama, ali bez ozbiljnih teškoća. Jedino je Jaša Prodanović, vođ republikanaca, predložio ’kutiju bez liste’, koju je narod prozvao ’ćorava kutija’. U nju su mogli spustiti kuglicu oni koji su protiv. Tako je i formalna demokratičnost bila zadovoljena. (...)“ 033nevi

 Ova rečenica je tako sročena, tako nespretno sročena, da ispada kao da je sadržinska, suštinska demokratičnost već bila obezbeđena, a tzv. „kutija bez liste“ tek je nju formalno dovršila, što očevidno nije tačno,

 jer suštinski demokratija nije bila zadovoljena, a slepa kutija je bio jedan prosto formalni trik kojim je ta demokratija trebala da, bar u očima sveta, izgleda nešto bolja nego što je zapravo bila. Da li je ovo lapsus ili Đilas još uvek nije svestan suštinskih principa demokratije?

Friday, August 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 6. avgust 1983. godine.
„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo) 

 Na strani 20. povodom zaduženja Andreje Hebranga stanjem u čitavoj jugoslovenskoj privredi, Đilas kaže da je:

 „(...) Hebrang doista bio sklon izučavanju ekonomije i veoma dobro poznavao marksističku ekonomsku teoriju. Ukupno uzev, više nego dovoljno za ideološke i praktične potrebe. (...)“

Ja bih rekao da ova rečenica treba da glasi – ukupno uzev više nego dovoljno za ideološke, ali ne i praktične potrebe. Da sam u pravu vidi se odmah nešto kasnije na istoj strani kada Đilas kaže:

 „(...) Problem našeg, pa i Hebrangovog nerealizma je – tako ja danas vidim – mnogo dublji: marksistička ekonomska teorija, makoliko istorijski i ideološki značajna, ne samo što je neupotrebljiva u stvarnom, ekonomskom životu, nego njeno primenjivanje može da izazove samo zbrku i nepredvidive teškoće. (...)“

 Na strani 21 Đilas kaže:

 „(...) Istina je da je u kraljevskoj Jugoslaviji 75% stanovništva živelo na selu, da se školovalo 44,6% dece i da je industrijska proizvodnja činila 26,8% nacionalnog dohotka. Ali je istina i to da severni delovi Jugoslavije (Slovenija, severna Hrvatska i Vojvodina) nisu bili mnogo ispod evropskog proseka i da su bili već prošli industrijsku revoluciju. (...)“

 Pitam se nije li naša situacija pre 1941. godine u pogledu perspektive industrijskog razvoja bila onakva kakva je bila ruska pre nego što je taj razvoj bio prekinut boljševičkom revolucijom.

 Na strani 22. Đilas kaže:

 „(...) Tako su se uporedo s prinudnim dobrovoljnim brigadama,“ moja napomena – koje su se regrutovale od seljaka, zarobljenika, zatvorenika, građana, koji su bili osuđeni na gubitak nacionalne časti, itd, „stvarale i doista dobrovoljne, oduševljene omladiske brigade za radove na ključnim saobraćajnim objektima. Najveća omladiska akcija je bila, već u 1945. godini, izgradnja pruge Brčko-Banovići, (...).“ imagen10-pinturaguayasamin-ecuador

 Ne znam da li Đilas misli na isključivo 1945, 1946. godinu, jer na 1948. godinu ne može misliti. Ja sam tada bio na pruzi Šamac-Sarajevo i mogu garantovati da sem nekoliko skojevaca u mom razredu, VIII dakle razredu, niko nije išao na prugu dobrovoljno, niko osim mene.

 To se može dokazati time što su skojevci iz vlastitih razloga hteli da uvaže moje navodno fizičke slabosti, međutim, ja sam svakako hteo da idem i da pokažem da moje neprijateljstvo prema vlastima, režimu i društvenom poretku ni najmanje me ne može sprečiti da učestvujem u tzv. izgradnji zemlje.

Thursday, August 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Citat sa strane 18:

 „(...) u Borbi sam – da li 1945. ili 1946. godine – napao sud zbog preblage osude nekog malverzanta s namirnicama. Istakao sam lenjinističku tezu, da je naš sud klasni i ideološki. Članak je objavljen, držim, uoči Prvog maja, i kad sam se sreo s Titom kod prvomajske tribine, on mi je čestitao na članku.

Taj članak je bio povod, ako ne i podsticaj, za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom. Nesrećnog malverzanta su potom osudili na smrt. Srećom, čuo sam, nije pogubljen. Možda sam, i jesam, ja bio u pravu sa stanovišta ideologije i revolucionarnog morala, ali posledice su za red, za zakonitost, bile katastrofalne. (...)“ returnma
Bez obzira na odgovornost i krajnju korektnost ovog priznanja, čudna je Đilasova logika. On se u okviru čitave teme brine isključivo za sudbinu onog malverzanta povodom koga je napisao članak. A priznaje istovremeno da je taj članak bio povod za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom, dakle i za osudu drugih ljudi na smrt.

Ako je na kraju krajeva njegov malverzant izmakao smrti, drugi nisu. Pa i onaj prvi, njegov malverzant, nije smrti izmakao zahvaljujući njemu, nego nekom drugom pametnijem čoveku.

Wednesday, August 02, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 5. avgust 1983. godine.
Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Kad smo već kod te štafete na strani 15. postoji jedan članak, uvodnik Moše Pijade, povodom prve Titove štafete. Iz tog članka se vidi koliko je ona bila skromna i u šta se ona zapravo sada pretvorila. Pijade kaže:

 „(...) ’Bez zvanične proslave koja bi vređala skromnost velikog narodnog čoveka ...’ (...)“

 A sada posle smrti došli smo do kolosalnih egipatskih spomenika, prema kojima čak i obožavatelji Tita počinju osećati odvratnost.

 Na strani 16. i 17. priča Đilas anegdotu kako je Tito, povodom „naseljavanja porodica gardijskih oficira“ oko Beograda, odnosno Zemuna, „bivšem Francštalu“, rekao da je na taj način postupljeno i u Rusiji. Da su „ruski carevi naseljavali Kozake na granicama“ i da su na taj način dobijali sigurno svoje stanovništvo tamo gde im ono treba. Đilas zatim nastavlja tvrdnjom da je:

 „(...) Tako rezonovanje je po nekome, pa i meni, (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) izgledalo čudno, ali niko mu se, pa ni ja, nije suprotstavio (...)“

 Ja mogu ovde verovati samo na reč Đilasovu, ali ako bi on mogao da iznese bilo kakav razgovor koji se vodio povodom toga, bilo kakvu sumnju koja bi makar i u najintimnijem krugu bila izražena nekom primedbom, onda bi čitava ova tvrdnja dobila i neku podlogu, onda bih ja poverovao da je Đilas u duši zaista se začudio, bar začudio, iako razumem što se nije suprotstavio tim Titovim rezonovanjima.

 Na strani 18. jedno vrlo dobro psihološko zapažanje kome mnogi primeri, pa i njegov vlastiti primer, služi kao dokument. Naime u opisivanju privilegija kojima su se koristili zatvoreni krugovi vrhunskih tzv. revolucionara, Đilas kaže da je bilo ljudi kojima to nije bilo potrebno, zapravo koji su se neugodno osećali u tim novim uslovima, ali se nisu smeli odvojiti, jer Đilas kaže: 033nevi
 „(...) jer je bilo nezgodno, demonstrativno, izdvojiti se iz svog kruga i svog nivoa. (...)“

 Ja to potpuno razumem, i to izdvajanje nikada ne bi moglo biti protumačeno, i nikada nije protumačeno u njihovim krugovima kao ljubav prema posebnom načinu života, kao rezultat lične naravi, čak i ekscentričnosti. Uvek je to bilo tumačeno kao politička demonstracija ili kao izdvajanje, ne iz kruga određenih ljudi, nego odvajanje od ideje.

Tuesday, August 01, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku. Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan,

kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. Da se zapravo to njemu može.

 Sećam se jednom mi je Đilas pričao da su išli na nekakav zbor u unutrašnjosti, gde je Đilas bio kao uvek skromno odeven, a Tito u maršalskoj uniformi i da mu je Đilas skrenuo pažnju da možda u ovoj prilici ne bi bilo zgodno da se u toj uniformi pojavi, a on je međutim hladno odgovorio – imam, mogu i hoću!

 Na istoj strani zaključuje Đilas:

 „(...) Tito nije samo tvorac, nego i predstavnik određenih težnji, određenih grupa, određenog sistema (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.). (...)“ wearealljewsnowpartii
 U stvari rečenica bi morala obrnuto da glasi. Da je Tito u stvari rezultat određenog sistema, a ne predstavnik, a ponajmanje tvorac. Ono čega je on tvorac to je varijanta tog sistema i to njena dekorativna strana. Zato je meni uvek bila sumnjiva, gotovo abnormalna, čudesna mržnja koju imaju neki moji prijatelji, bivši informbirovci prema Titu. (...).

Monday, July 31, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Pa i sam Đilas nešto malo kasnije na strani 14. priznaje:

 „(...) svi su oni,“ kaže, „svi smo mi od istog korena, dakako s ličnim svojstvima složni i jedinstveni u obavljanju revolucionarnog zadatka ... (...)“

 To zapravo samo znači da bi, dakako, sličnim svojstvima i podrazumevajući izvesne razlike u temperamentu Milovana Đilasa, bio isto onako strog kao i Aleksandar Ranković, a po mom mišljenju još i brutalniji. Jer Aleksandar Ranković je bio hladan i racionalan, Milovan Đilas je dinarski iracionalan i ponešen idealom, koji bi ga ko zna kuda odveo kada bi mu se dala prilika, u ono bar vreme, da taj svoj ideal arbitrarno i poput Tita, bez ikakvih ograničenja sprovodi.

 Uostalom, pri jednom malo dubljem razmišljanju o Dedijerovoj izjavi, bez obzira koliko ja malo Dedijera cenio, a naročito malo poštovao njegove promene stava u odnosu na Đilasa, i njegov karakter koji je sumnjiv, u njegovoj izjavi da je nailazio (Moša Pijade) na strogu ruku Milovana Đilasa, a uzimajući u obzir ponašanje Đilasovo tada, njegove govore, njegove akcije, njegovu oštrinu, njegovu beskompromisivnost i tada i u vreme revolucije, naročito u Crnoj Gori, i za vreme ilegalnog rada, teško je poverovati da je on u tom Politbirou delovao kao jedna ublažujuća i umirujuća snaga. 

Na istoj strani Đilas kaže:

 „(...) A u tvrdnji hrvatskih, pa i albanskih nacionalista, da je Ranković u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, sprovodio poseban, svoj režim, ne radi se samo o izvrtanju činjenica, nego i o političkom, propagandnom iskorišćavanju činjenice da je Ranković Srbijanac. Nikakvog ’Rankovićevog režima’ nije bilo, bar ne dok sam ja bio u vlasti. Sve je to bio Titov režim, režim Tita i grupe koja se već pre rata učvrstila oko njega. (...)“

 Ovo navodim iz dva razloga. Prvo, kao još jedan neposredan dokaz da je za sve represije koje su se zbile, ako Ranković sam nije kriv, kriv je i Đilas, upravo kao član najuže grupe koja se još pre rata učvrstila oko Tita. A zatim, da ukažem na jedan momenat koji se već stalno, a jedva sam 14 stranica pročitao, ponavlja, a to je izvesna simpatija koju Đilas gotovo neskriveno pokazuje prema Aleksandru Rankoviću.

 Na strani 15. jedan značajan citat. Značajan ne toliko zbog definicije Titove autokratije, koliko zbog Đilasove nesposobnosti da i sada posle toliko godina javno definiše, uoči, ili bar ako je već uočio, onda da prizna prave uzroke te autokratičnosti, gde leže njeni suštinski koreni. Đilas kaže:

 „(...) Učvršćivanje i jačanje nove vlasti i novih svojinskih odnosa, odnosno nastavljanje revolucionornog procesa u celini, izražavalo se više u isticanju Tita nego i same Komunističke partije. I to ne samo zbog toga što je Tito bio šef nove države, a partija još dejstvovala poluilegalno.

Ne, ’kult Tita’ počeo je već u ratu – iz potrebe za vođom uzbunjenih masa i ’boljševizirane’ partije. Te potrebe, te nužde, emotivne i praktične, postepeno su ugrađivane u vojnu i druge hijerarhije. Faktički je ’kult Tita’ ozvaničen, institucionalizovan na II zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943. godine.

Poverenik Kominterne iz 1937. godine, s pravom veta u CK, transformisao se – zahvaljujući boljševiziranoj partiji i svojoj snalažljivosti, a ponajviše revolucionarnom procesu (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) – u autokratskog vođu. On se otpočetka, od 1937. godine, ponašao autokratski. Posle Jajca se on vlastitom voljom i voljom vođa revolucije ustoličuje kao autokrata. thenewyorktimesblowback

 Taj preobražaj je jasno uočljiv uskoro posle Jajca – bleštave uniforme, uvežbavanje uloge monarha, pompe, neobuzdani auplauzi i urnebesna klicanja. A s dolaskom u oslobođeni Beograd, oktobra 1944. godine, Tito je prešao poslednju, konačnu stepenicu lične, autokratske vlasti. (...)“

Friday, July 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

 Na stranici 13 Đilas priznaje da je Agitprop, kojim je rukovodio, bio jedan od radikalnijih i oštrijih ustanova nove revolucionarne vlasti. A zatim – citiram:

 „(...) Time je Agitprop doprinosio ne samo oduševljenju, nego i progonima i osvetništvu. (...)“

 Ovo je priznanje ne samo prirodno, već je i nezaobilazno. Agitprop je praktično kontrolisao, mada ne u doslovnom smislu – štampu, on je kroz štampu izražavao onaj suštinski stav revolucije. Iz istorije je poznato da je štampa umela direktno izazivati krvoprolića i uticati na raspoloženje masa.

U ovom slučaju ta raspoloženja su dovela do nesrećnih posledica, do pojačanja progona, do bezakonja, do svega onoga što se u ono vreme smatralo prirodnim ispoljavanjem jedne revolucije, koja je iznad zakona.

 Na strani 14. Đilas kaže:

 „(...) Spomenuću šta u vezi s tim piše Dedijer, ne navodeći nikakve dokumente sem svoje sećanje:“ 

sad sledi citat iz Dedijera:

 „’Intimno sam poznavao Mošu, po prirodi je bio dobar, ali veoma nagao čovek. Posle rata, kad je bio potpredsednik ... pokušavao je da izvlači ljude iz zatvora, ali je tu nailazio na strogu ruku Aleksandra Rankovića, kao i Milovana Đilasa.’“

 Đilas zatim, očevidno povređen ovim Dedijerovim tvrdnjama, kaže:

 „Dedijerov napad je, što se tiče mene, netačan, nedobronameran. Nikakvih veza ja nisam imao s hapšenjima, jer to i nije bio moj posao, pa niko nije mogao nailaziti na moju ni strogu ni blagu ruku.

Držim da Dedijerova opaska nije tačna ni u pogledu Rankovića: on je obavljao svoju nezahvalnu dužnost po svom najboljem saznanju i u skladu sa stavovima Politbiroa, odnosno Tita, s kojim se čak i u sitnijim pitanjima savetovao. Rankovićeva ruka je bila produžena ruka Titova – prema proceni i potrebama, nekad stroga, nekad blaga. (...)“ wearealljewsnowpartii
 Moj komentar. Dedijer možda i nema doslovno pravo. Pravno i u smislu organizacije vlasti Milovan Đilas zaista nije imao nikakvih veza sa hapšenjima. Ali je i on u svoju odbranu, pominjući da je Ranković radio u skladu sa stavovima Politbiroa, priznao svoje posredno učešće u svemu tome, jer je on bio član Politbiroa.

Druga činjenica da je u krajnjoj analizi osnovna motorna snaga represije bio Tito i njegov boljševički stav prema klasnim neprijateljima, ne umanjuje ličnu odgovornost Đilasa koji je bio njegov najbliži saradnik i pomagač.

Thursday, July 27, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.
 Ima li borba protiv komunizma smisla? 

 Jedan gospodin mi kaže: „Svaka organizovana borba protivu komunizma bila bi sada besmislena. Mi naime ne možemo ništa učiniti što bi ih ruiniralo temeljnije i brže od onoga što oni sami sebi čine.“ Voleo bih da sam tako nešto znao 1945. godine.

 Đilasova duhovna kuhinja. (Povodom „Vlasti“, nastavak prvog dela komentara.)

  thepoliticalcorrectnesst
 Đilasov duhovni status je očevidno izmenjen, ali ne i njegov stil. Čak iz perspektive tog novog statusa govori on često jezikom i manirom onog starog. To je isto kao kada bi glumac poznat po ulogama u Šekspiru neki Pirandelov komad igrao tonom, manirom i stilom kojim se igra Henrih V.

Zadržavši dijalektički način mišljenja, ali ga stavljajući u službu demokratskih ideja, gde ovaj ne funkcioniše uvek baš najbolje, Đilas je stvorio jednu naročitu intelektualnu mešavinu, jedan bućkuriš, u kome demokratski sastojci recepta, blagodareći dijalektičkom spravljanju jela, ne daju uvek i demokratski ukus, mada samo jelo demokratski izgleda.

Wednesday, July 26, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jedna beleška o privremenosti. 

 Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji. Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav. theyknownotwhattheysay
 Hotel Grand Avenue. 

 U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu.

Tuesday, July 25, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXV

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jesu li Englezi ljudi?(nastavak)

Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu. Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja.

Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

 Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna.

Uostalom, siguran sam takođe, da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti. Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro.

Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće. tomdelay
 Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino je zapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski, da spase komunizma.

A kad smo već kod praktičnosti, do đavola, ako se moj argument protivi mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom, time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan. Zamislite, recimo, da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

Monday, July 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
 Jesu li Englezi ljudi?

 Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja.

Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo. Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja.

Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje, je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

 Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi su uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkog spoja, kao aparati dugo držani na vlazi. united93
 Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge.

Friday, July 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXIII

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
The Mad Death.

 Danas sam gledao poslednji deo serije u tri dela o pojavi besnila u Britaniji. Da je Bernard (Johnson) uradio svoj posao na vreme, da nije odugovlačio, da još uvek ne odugovlači, mogla je to možda biti moja serija. Ona ne bi bila bolja, ona bi bila samo drukčija. Ovu nalazim sjajnom. Bez mašte je, ali programska. Sva su glavna fakta tu, užas takođe.

Hope
 Umetničke mašte ima samo mestimice, kao u sceni kada besni vučjak juri kroz evakuisanu robnu kuću, kad vojni kordon ubija odbegli čopor pasa, kad ti psi opkoljavaju jednu devojčicu i u scenama, furioznih, s halucinacijama. Pitam se da li bi mi pomoglo nešto da sam ovakvu seriju gledao pre pisanja svog Besnila. Ne verujem. Moj cilj je bio drukčiji, a tada i sredstva moraju biti druga.

Thursday, July 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) nastavak 

Na strani 12. Đilas kaže:

„(...) Ni Savezna vlada se nije sastajala, zbog te iste apsolutističke komotnosti i Titovog autokratizma. Tito, iako predsednik vlade, nije održao nijednu sednicu – sem poneku svečanu. Sednice vlade je održavao Kardelj, pa i on retko. Ta praksa je nastavljena i posle 1948. godine. (...)“ indangerofcomplicity

Ovo me podseća na praksu koju je sprovodio Hitler, koji nakon preuzimanja totalne vlasti u Nemačkoj, nije održao ni jednu jedinu sednicu vlade, nego se dogovarao sa grupom svojih najviših partijskih i državnih vođa, čiji se sastav po neki put i menjao, s obzirom na temu dogovaranja ili izravno i personalno sa određenim ljudima zainteresovanih za određena državno-partijska pitanja.

Wednesday, July 19, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) nastavak 

Đilas na strani 11./12.:

„ (...) Jedini ’incident’ je izbio s predstavnikom jedne, ne baš značajne grupe intelektualaca. Izazvan nečim, on je nervozno uzviknuo: Mi nismo ravnopravni! Mi tražimo ravnopravnost! – To je pak izazvalo mene, pa sam dobacio: Pa i niste ravnopravni! Ne možete ni biti. Iza nas komunista stoji pedeset divizija i jedan strašan rat, a vi ste samo jedna grupa. Vi pogrešno shvatate ravnopravnost! Ne radi se o isterivanju ravnopravnosti, nego o sporazumevanju. – (...)“

Ovo je jedna izvanredna anegdota. I ja se nadam da će takvih anegdota biti još više, jer one na plastičan način pokazuju situaciju svakako bolje od bilo kakvih deskripcija i sporednih opisivanja u koje bi se pisac upustio.

Ono što bih ja zamerio ovde, a nadam se da toga neće biti toliko mnogo tokom cele knjige, jeste nedostatak izvesnih detalja koji daju faktografsku boju ovoj ulozi koju je tada Đilas imao u smislu zaduženja da s pristalicama Narodnog fronta, republikancima, agrarcima, i ostalim grupama izradi zajedničku platformu. justanothermonday

 Ovde se sem nekoliko imena, i imena Jaše Prodanovića i Dragoljuba Jovanovića ne vidi nijedno drugo ime, pa se čak ne zna koja je to bila grupa čiji se predstavnik pobunio.

Možda to izgleda preterano detaljisanje, ali ti detalji ne samo da su istorijski važni, nego imaju i literarno psihološku sadržinu, premda, naravno, inostranog čitaoca ne moraju zanimati, ali čovek te stvari, ako želi već da bude i u inostranstvu štampan, može pisati na dvostrukom koloseku za domaću i za inostranu javnost, pri čemu se kod inostranih verzija izbacuje sve ono što bi za inostranstvo bilo neinteresantno.

Tuesday, July 18, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) nastavak 

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno, to je moj komentar, da u to posumnjam ili bar da ovo mišljenje ograničim na izvesne regije, ali ja nikako ne mogu verovati, a i podaci se tome protive, da je „ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti“ recimo u Beogradu bila naročito visoka.

To prenebregavanje beogradske situacije, ili uzmimo jednu drugu, koja je još interesantnija – zagrebačke na primer situacije, zatim situacije u pojedinim mestima u Srbiji, u kojima se partizani godinama nisu pojavljivali, čini Đilasovu generalizaciju u najmanju ruku sumnjivom.

No ona se sudeći i po nekim intervjuima njegovim, koje sam čitao, sasvim lepo može objasniti njegovim još živim oduševljenjem za svoju revolucionarnu mladost, pa i za revoluciju kao jedan istorijski čin. Naročito u kojoj bi on učestvovao.

 Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“.

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik. To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja.

Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju. nosighofreliefanytimes

 Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali neosporni i dugoročni. (...)“

Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima.

Monday, July 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) nastavak 

Monarho-fašistička diktatura od 1931. i jeste bila diktatura, ali kako je bila monarho-fašistička kad je u njoj izlazio čak i list za boljševizaciju i postojao poluilegalni organ svih zatvorenika na robiji? Od živih koje ’Politika’ pominje da su sarađivali u ovim listovima, ostao je samo dr Radivoje Davidović. Da li bi on mogao da napiše za ’Politiku’ u rubrici ’Da li znate?’ odgovore na sledeća pitanja:

Koji su listovi izdavani posle ovog rata na robiji? Kakva je razlika između štampe na robiji u monarho-fašističkoj diktaturi od 1929. do 1934. godine i štampe na robiji iz vremena poratne narodne demokratije i samoupravnog demokratskog socijalizma od 1945. do 1983.?“

Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.

Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI. Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.

Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.

Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“. Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika.

Naravno tome se ne može ništa prigovoriti. Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana. notwithoutmydaughter
 Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“. Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.

Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe. Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.

Friday, July 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) 

 Prekjuče mi je doneo gospodin Tošić tek izašlu knjigu Milovana Đilasa Vlast, verovatno kraj njegovih memoara. Knjigu je izdala „Naša reč“ u Londonu 1983. godine. Ona predstavlja za mene jedan vrlo važan izvor za rad na „Crvenim i Belim“ i Graditeljima od kojih se još uvek nisam sasvim odrekao, naročito od Graditelja, pa ću celu knjigu da pročitam sa komentarima. Najpre će slediti jedan citat s kojim u stvari knjiga počinje.

 „Bilo je to“, kaže Đilas, „ako me sećanje ne vara – u proleće 1946. godine. Na inicijativu Rankovića i njegovih pomoćnika iz bezbednosti, sazvan je sastanak posvećen podizanju novog zatvora u Beogradu. Nasleđeni zatvori su bili nepodobni u svakom pogledu. (...)

 Neophodnost novog zatvora se sama od sebe nametala i niko je nije osporavao. Isticani su i higijenski i humanitarni razlozi. Ali glavna tema sastanka je bila – zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor, ali koji neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju. (...)“

 Komentar. Ovakav izvanredan početak koji ide in medias res u sam centar suštine pitanja koja će se postaviti kroz celu knjigu, dokazuje da je u piscu Milovanu Đilasu možda izgubljen veći talenat za literaturu, nego što je dobijen njegovim učešćem u politici, kako u vremenu njegovih komunističkih tako i danas u vremenu njegovih demokratskih opredeljenja.

Ovakav početak ima ne samo indikativan značaj za celu knjigu, on je svakako vezan i sa piščevim uspomenama iz posleratne robije i predstavlja u stvari jedan kondenzovani odgovor na sva pitanja porazbacana u različitim oblastima i različitim vidovima politike koju tretira.

 A sada nekoliko posebnih komentara na neke posebne tačke ovoga što je citirano. Pretpostavljam, mada nisam siguran, da bi na tom sastanku o kome Đilas govori mogao učestvovati i Pavle Pekić koji je u ono vreme bio u visokim ešalonima OZNE, pa bih ga prilikom svoje posete Splitu ovoga leta o tome oprezno upitao, ukoliko on bude spreman uopšte da govori, jer do sada nikada nismo pokretali te stvari.

 Drugi momenat je interesantniji. Đilas kaže: „Kao takvi smo pozvani Pijade i ja, mada zatvor i hapšenja nisu bili naša zaduženja.“ To je opšte poznato, ali ako to treba istovremeno da bude početak Đilasovih izvinjenja i odustajanje od personalnih odgovornosti u pojedinim odlukama, to neće biti dobro za knjigu, a ni za njegovu ličnost, za ocenu morala njegove ličnosti.

Takvih momenata bilo je i u njegovoj prethodnoj knjizi iz rata i ja ću usput da pokušam da obratim pažnju na takve trenutke, ukoliko ih bude, ali da se takav jedan nagoveštaj oseća već u trećoj rečenici to je poprilično sumnjivo.

Poenta čitave stvari je u stvari glavna tema sastanka. A glavna tema sastanka je bila iznaći „zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor“, dakle to je izraz jedne hipokrizije, jedne izražene hipokrizije, takođe nasleđena iz ideoloških izvora, a i praktičnih izvora sovjetskog socijalizma, ali koji „neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju“, a ja bih dodao i uopšte u životu.

Tim povodom pronašao sam u „Našoj reči“ broj 347 za avgust i septembar 1983. godine jedan mali prilog koji glasi: „Kakav je bio predratni monarho-fašistički režim?“ Takst je sledeći: walmartcanstopanuclear
 „Već je nedavno preminuli Rodoljub Čolaković u spomen na Mošu Pijade objavio u ’Borbi’ od 1. maja 1964. godine članak pod naslovom – ’Kako je prevođen Kapital u tamnici’. ’Kad smo pravili planove’“ ovde se citira Čolaković, „’kako da najracionalnije iskoristimo vrijeme, Moša je predložio da mu pomažem u prevođenju Marksovih dijela. Pod krajnje nepovoljnim uslovima prevodio je manje-više kriomice.’ Ali je ipak preveo celi Kapital.

Wednesday, July 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. juli 1983. godine.
Obdelavaj svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (II nastavak.) 

Ne znam zašto sam se upravo sada setio toga da sam ja pušten iz zatvora na personalnu intervenciju ministra unutrašnjih poslova Rankovića? I zašto sam iz toga izveo sledeću definiciju: pretpostavljam da me zakoni štite od ljudi, a ne ljudi od zakona.

Sa smislom za umešno, neskladno, protivrečno, sa razvijenim osećanjem za razliku između onoga što nam se čini i onoga što jeste, teško je napraviti autentičan portret nekog čoveka, teško je ponekad kazati, ne samo istinu o njemu, najzad šta je istina, nego i pronaći u njemu ono što je bitno, a da to bitno bude istodobno i lepo.

Pogotovo je to teško onda, ako već za takvu osobu nismo vezani ličnim simpatijama ili što je još gore, ako nam je ta osoba učinila nešto nažao. Uzdići se iznad personalnih osećanja, iznad pamćenja zapravo u tim trenucima, je jedan domet koji bi morao da bude dostupan umetniku, ne kada on piše svoje fikcije, nego kada saopštava svoje uspomene.

Kad dajemo portret nekog čoveka koji nam je učinio nešto nažao i koga zbog toga ne trpimo ili koji nam ništa nije učinio nažao nama lično, ali našim prijateljima, i koga zbog toga opet ne trpimo, i koji nikome ništa nije nažao učinio od onih ljudi koje poznajemo, ali je to uradio u načelu, jednoj zajednici ili jednoj ideji koju poštujemo i zbog toga ga opet ne trpimo, mi ne raspolažemo s dovoljno materijala za sud. Jer mi nismo kadri da vidimo i one druge njegove osobine, koje u počinjenom zlu nisu došle do izražaja ili bile na izvestan način potisnute u određenom trenutku. wedonotrecognizeisrael
 Dakle mi ne možemo biti nepristrasni, ne zato što to nećemo, nego zato što jednostavno ne raspolažemo građom za takvu nepristrasnost, čak i ako lične osobine za nju imamo. Onda se moramo osloniti na sud drugih, a ne isključivo na vlastiti sud.

Tako kad čitam uspomene izvesnih ljudi, ne samo političara, o ljudima iz svoje okoline sa kojima su oni bili u sukobu, često i opasnom sukobu, a nalazim procene, odnosno sudove koji ih pokazuju tu i tamo u lepoj boji, onda mi se čini da je to udovoljavanje opštijem jednom sudu, a ne nekom od svojih vlastitih sudova koji su se opreli netrpeljivosti.

Tuesday, July 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 19. juli 1983. godine.
Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (I deo.) 

Poslednjeg meseca radim skoro stalno u bašti u pripremi kuće za prodaju, a onda mi se rađaju neke ideje, neke šeme, neke mogućnosti, definicije, koje možda vredi zabeležiti zato da bi se jednom iskoristile. I sada se s vremena na vreme evo čuju psi, a njima su se i pridružili zvuci aviona koji s vremena na vreme nadleću Mazvel Hil.

Atmosfera je slična onoj na Hitrou u vreme akute, kada su se i javili prvi ljudi psi sa svojim lavežom, sa svojim urlicima, i svojim besnilom, a još uvek su poslednji avioni odletali sa aerodroma.

Antirinum je lepa biljka koja je po poreklu višegodišnja, ali se gaji kao jednogodišnja, otprilike kao i čovek. Po poreklu namenjena za sve sezone, ali jedva da odgovara jednoj. Da bi antirinum dobio svoj razbokoreni, pravi oblik potrebno je mladoj biljci kad je tri do četiri inča visoka, otkinuti glavu. Pitam se kad treba otkinuti glavu detetu, da bi od njega postao pravi čovek? Hoću da kažem šta se detetu mora dogoditi da bi se zaista uljudilo.

 Ono što Dobrica Ćosić zastupa je neka varijanta nacionalnog socijalizma, nacionalnog komunizma, razvodnjenog u tradiciji građanske demokratije, idealističke filosofije, jednog humanitarnog kulturološkog koncepta i jednog poluhrišćanstva, koje se ne priznaje, ali se u stvari propoveda.

Da bismo mi dospeli do ove varijante socijalizma potrebno bi bilo da se obavi još jedna 1948. godina, tačnije rečeno da se ona stara 1948. godina, konačno dovrši, jer ona nije dovršena, naš položaj u odnosu na Sovjetski Savez nije tamo gde bi morao biti, da je ona zaista dovršena, ali bi morala biti obavljena jedna nova, ovoga puta okrenuta prema boljševizmu, ukorenjenom u jugoslovenskim komunističkim kadrovima.

Ona prva još bi i mogla biti izvedena, ova druga jedva, a zapravo se pitam da li bi i ona prva mogla da bude obavljena, upravo zbog toga što zavisi od ove druge. Kada bi ova druga uspela, samim tim uspela bi i prva. Ona prva bez druge nikada neće.
 Svemirski ratovi najzad su se spustili u naše glavne ulice. Kažu da kompjuterske firme koje se bave izradom specijalnih kompjutera za dečije igre nailaze na sve veće teškoće u prodaji svojih proizvoda zbog toga što su potrošači pronašli da im je jeftinije da kupuju gotove programe tih igara, a zatim ih gledaju preko svojih domaćih televizora, nego da kupuju specijalne sisteme za to. U High street-u bitka je vrlo oštra.

Počinje konkurencija ogromna, permanentno se proizvode novi sistemi, izmišljaju novi programi, ali tako je uvek u ovoj našoj materijalističkoj civilizaciji, ma gde igra počela, ma gde počeo rat, ma gde ideje o ma čemu se javile, sve se završava u trgovinama glavnih ulica.

Monday, July 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 17. juli 1983. godine.
San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža). 

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena i ja takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema. Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana.

U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje. San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine. Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima Severne Amerike i Atlantika. Povod tome je bio, što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

 Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio. Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i na koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih Država u Atlantiku. A onda je komentator izgubio nerve i uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku.

Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, kometator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“ Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini. wearealljewsnowpartii

 Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište. Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Ja sam se probudio, svestan u stvari odmah nakon toga da sam doživeo nuklearni udar i da se moje osećanje ne bi mnogo razlikovalo ni da je atomska bomba zaista pala. Pretpostavljam da je uzrok snu bio što sam juče Milu Gligorijeviću iz „NIN“-a davao intervju povodom mog romana Besnilo, u kome je reč o kremiranju Hitroa.

Friday, July 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 16. juli 1983. godine.
Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata (nastavak) 

Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku? Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske priorde, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa. grapesofwrathrevisited

 U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti. Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi.

Wednesday, July 05, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 11. juli 1983. godine.
Sloboda ili benzin. 

Jugoslovenska kriza uslova privređivanja ili duha. Retko kada je od početka te tzv. krize ili kako komunisti vole da kažu – složene situacije, retko kada je dolazio neko iz Beograda, a da ovu situaciju nije nazvao, između ostalog, uz sve lamentiranje još i ponižavajućom.

Kad god sam pokušavao i dok sam bio u Beogradu da toj krizi, bar u pogledu njenog uticaja na način života tamo, dam neke proporcije i ukažem na to da uprkos svemu sada se živi, bar najveći broj ludi u krugu u kome se ja krećem, bolje, nego što se živelo ranije i da sve te neprilike tehničke prirode sa kojima se ljudi suočavaju u Beogradu,

tu i tamo nedostatak svetla, ovde nedostatak benzina, tamo nedostatak šećera ili ulja, u poređenju sa onim kroz šta smo mi prošli 1945. do kasnih 1950-tih godina, nije zapravo ništa i da je trivijalno, da su te sve nestašice u stvari i sve te tegobe – trivijalne, čak i uzimajući u obzir to da čovek ima pravo da posle toliko godina posle rata takvu krizu i takvo stanje ne očekuje.

Dakle, uzimajući u obzir i takvu jednu primedbu, uvek su mi kazali: „Tebi je lako. Ti ne živiš ovde. Ti ne znaš.“ Međutim ja sam znao. Ja ako sad ne živim ovde, ja sam živeo onda kada je znatno bilo teže živeti. Ali onda, tada, kada sam ja ovde živeo, a mislim na period od 1945. godine, pa do početka ili sredine 1950-tih, onda nama nije nedostajao šećer, nije nedostajao benzin, nije nedostajalo ništa od ovih potreba koje danas ljudima nedostaju. church_silhouetted_1
 Mi nismo imali slobode i ona nam je jedina trebala. Bojim se da danas ljudi čak i kada bi slobodu dobili, tražili bi pored nje i povrh nje još i nešto više benzina. Ili još jedna teža pretpostavka. Ako bi ih pitali šta bi rađe – slobodu ili benzin, bojim se da bi se dobar deo opredelio za benzin.

Tuesday, July 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom (nastavak) 

Sama knjiga je na dobrom papiru, korektno otkucana sa veoma malim brojem slovnih grešaka, ali zato ima jedna ozbiljna greška u crtežima, odnosno kako svaki deo započinje sa crtežima koji pokazuju dato stanje u karantinu, naime onoliko koliko se karantin širi, a u njemu stroga izolacija, taj crtež generalno jasan, ima nekoliko grešaka koje su vrlo ozbiljne.

Naime u legendi piše da se pod brojem 18 nalazi kapela St. Džordž, međutim broja 18 u samoj šemi nema. Nasuprot tome ima onog čega ne treba da bude. Iako postoji broj 11 na crtežu kontrolnog tornja pored toga u uličici između broja 11 i broja 9, dakle između kontrolnog tornja i autobuske stanice mesto da stoji ime te ulice, te aleje, avenije, stoji opet Control Tower, nepotrebno, i pri čemu je to i pogrešno napisano sa „d“ na kraju.

Takođe postoji jedna vrlo ozbiljna greška, a to je da uz broj 2 na crtežu Terminala 2, gde se glavna radnja odvija, tranzit nije dobro obeležen, stoji neko položeno horizontalno „x“ umesto da bude „t“, tako da taj tranzit u kome započinje glavna radnja i prvi put se javlja masovnije besnilo, ostaje za čitaoca u pogledu lokacije – nepoznat.

Ja ne znam kako je došlo do, ja sam pogledao sve te šeme, one su besprekorne i ne znam kako je došlo do te greške. No u svakom slučaju sećam se sada toga da sam vrlo malo knjiga svojih pregledao i dao im imprimatur. Naime Vreme čuda, kad sam ja ležao u bolnici, pregledao je sa lektorom Danilo Kiš. Jedina knjiga na kojoj sam ja radio sa lektorom Komnenićem, bila je Hodočašće.

Nakon toga sve moje knjige objavljene su dok sam bio u Londonu i jednostavno išle su bez mog pregleda i bez mojih mogućnosti da izvršim ikakve konačnije ispravke. Ja sam i sada za Sabrana dela bio rekao Postoloviću da mi je s obzirom na sve okolnosti nemoguće da sve to pregledam, međutim, sada ne mislim da ću tako uraditi.

Ako dođe do štampanja tih Sabranih dela koja su nešto zastarela, ja nemam vesti kakvi su za to razlozi, insistiraću da sve knjige pogledam i neću dati imprimatur za štampanje i jedne, ukoliko šifovi ne prođu kroz moje ruke, a to će važiti za sve buduće knjige koje budem napisao, bez obzira gde se nalazim, da li u Beogradu ili na Severnom polu.

No naravno čovek bi mogao kazati da je to malo cepidlačenje. Ne nalazim da jeste, zato što smeta čitanju kod onih koji hoće da se upoznaju. convertordieexcuseme_1

 U svakom slučaju pročitavši knjigu evo sada, koliko je sati? Sad je jutro, sad je 6 i 20. Pročitavši knjigu, nalazim da nije rđavo napisana. Žao mi je takođe što na unutrašnjim stranama vidim da je knjigu, pored Petraka, koji je na njoj radio, kao glavni urednik knjigu potpisao Milan Milić, čovek koji, ne osobno Besnilom,

Monday, July 03, 2017

DANAS KULTURNI DNEVNIK RTS 1 TV

KULTURNI DNEVNIK RTS 1 TV 
 Ponedeljak, 3. juli 2017. godine 

2. jula navršilo se 25 godina od smrti jednog od najznačajnijih srpskih književnika dvadesetog veka, BORISLAVA PEKIĆA.

Tim povodom u okviru Kulturnog dnevnika RTS 1 TV u 22,20 večeras 3. JULA 2017.
možete čuti intervju sa Ljiljanom Pekić
koji je snimila urednica: Vojka Pajkić Đorđević, a realizatorka je Marija Sredojević.

Friday, June 30, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom.

Nad prvom kopijom kao nad grobom. Danas predveče smo otišli kod Danka Ivina i Adrijane da se vidimo sa Slavkom Goldstejnom, koji mi je doneo dve prve kopije moga Besnila. Razgovor je bio vrlo zanimljiv poslovno. Vidim da je Slavko Goldstejn još uvek zainteresovan da učestvuje u izdavanju knjige na engleskom jeziku i onda smo obavili izvesne dogovore povodom toga.

Ali ja moram priznati da to dugo veče jedva sam čekao da se završi, inače uvek prijatno i sada prijatno, samo zato što sam hteo što pre da ostanem sam sa svojom knjigom.

Knjigu imam u rukama, sad je dva sata po ponoći, i posmatram najpre omot, koji mi se ne sviđa. Slova su na njemu ispisana jednom ružičasto-ljubičastom bojom, neodređenom, zapravo određeno neprijatnom, bar za mene. Ja uvek imam nesreću sa tim nekakvim bojama koje ne volim, da ih sretnem na svojim knjigama.

Ali na stranu to, čini mi se da fotografija, fotografija psa, glava psa koja se vidi sa jednim geometrijskim oblikom uperenim u njegovo čelo, geometrijskim oblikom koji je u stvari leća mikroskopa, a može biti i streljačka meta, odnosno može biti fiazma na nekoj pušci, to nije rđava sama po sebi ideja, ali sama slika je dosta nejasna, dosta mala, ta glava psa nije potpuna.

Ja ipak pretpostavljam da je to glava besnog psa zbog tih vrlo tužnih očiju, karakterističnih u stvari za oči psa koji se nalazi u paralitičnoj fazi. Međutim ukupno dejstvo nije onakvo kao što sam ja očekivao i nedostaje mu izvesna dramatičnost. Pozadi tekst nije rđav; tu između ostalog piše: convertordieexcuseme_1
 „(...) Svakoga dana nad nama lete tisuće aviona sledeći svoje putanje između velikih aerodroma svijeta. To su mjesta na kojima ubrzano kuca puls civilizacije, ali nisu li to predvorja kaosa i smrti. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i znanstvene fantastike Borislav Pekić napisao je zapravo roman o užasu bez iskupljenja, drevnoj čovekovoj krivnji, za koju on mora platiti punu cijenu.“

Thursday, June 29, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak)

 Međutim, nešto što nas može malo poremetiti u tom mišljenju je što se suđenje odvija u jednoj provizornoj baraci, koja je i sama nagorela, i mi u daljini, kroz prozore, vidimo skelete jednog spaljenog grada, mi vidimo u stvari da se nešto u tom mestu dogodilo, ali ne možemo naravno da povežemo to, tu sliku, taj dekor, sa onim što se na samom suđenju zbiva.

Dakle, kako suđenje teče, još uvek nama nejasno, ali duhovito ukoliko je to moguće, mi se vraćamo tim rezovima na našu priču i evo sad se ja ponovo vraćam na mesto gde sam je ostavio.

Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.

Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične.

Situacija je sad potpuno izmenjena. U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.

 Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam.

Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres. Trojan Horse
 Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza.

Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno.

Wednesday, June 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak) 

To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.

U trenutku otvaranja radnje ta redakcija gotovo da je sva zarasla u paučinu, jer već dugo vremena u tom kraju, u tom mestu, među tim svetom, savršeno se ništa ne događa. Poznato je da kada se ništa ne događa onda novine umiru, jer zapravo nemaju o čemu da pišu. Bez događaja nema ni novina. Nekoliko ljudi u toj redakciji ’vataju zjala u očekivanju da se nešto dogodi, ali izgubljenih nada da će se išta dogoditi.

 Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju.

Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.

 Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje. Man in Chains

 Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost.

Mi ne znamo zašto se sudi vršiocu dužnosti, mi možemo samo pretpostaviti da je to neka krivica vezana za njegov novinarski posao, jer on je glavni i odgovorni urednik, pa prema tome možemo pretpostaviti šta bi to bilo, i ne mislimo da je to nešto značajno.

Tuesday, June 27, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu. 

Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.

Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.

Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana. No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.

Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije: „Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta.

Nagrade će biti: jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“. themythofpalestinepart_1
 Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje. Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.

Monday, June 26, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 7. juli 1983. godine.
Fundamentalno razočarenje i talenat.

 Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac. Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.

Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.

Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem, jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom,

direktnim životom izvesnih junaka, iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije, dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti

u stvari ne zapravo strah nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok. Disingenuous-Or-Simply-Igno
 Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.

Jer možda je priroda mog talenta u tome i možda se ja u onoj sferi direktnijeg odnosa sa životom ne bih ni snašao. Prilično je sumnjiva, ništa se naime ne događa, a da na neki način nije predodređeno, prema tome nije slučajno, kako bi rekli marksisti, da sam ja uopšte sklon recionalizacijama, dakle sklon u stvari odvajanju od i životnih uzroka i životnih izvora moje literature.

Friday, June 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CLXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka (nastavak) 

Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio.

Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.

Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg, danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje.

Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos. Perpetual-War
 Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, ja sam skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale, ali prikupio sam dovoljno građe da bi mi to omogućilo jedan načelan esej o našem ponašanju i našem moralu i o razlozima zbog čega smo mi sebe doveli dotle,

da svoje odnose prema drugim ljudima ne podešavamo u jednom recipročnom sistemu, naime ne podešavamo prema onome kako se oni prema nama ponašaju, nego ih uzimamo nezavisno od sebe i od naših ličnih naklonosti ili antipatija prema njima, nego te odnose postavljamo odnosno stavljamo u zavisnost od onoga kakav je položaj tih ljudi u odnosu na vlast, na mišljenje političke čaršije o njima, na njihov položaj, itd, itd.