Friday, December 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 5. avgust 1983. godine.
 „Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

U ovoj suštinski ispravnoj i dobroj analizi uzroka Titovog autokratizma, koji se lagano penju od praktične nužnosti, koja je razumljiva, pa do ispoljavanja, koja već nisu u skladu sa potrebama prakse, nedostaje u stvari samo osnovni uzrok, a on leži u prirodi komunizma i o tome Đilas ne govori. On doduše kaže da je sve to bilo ponajviše, pored drugih razloga, ponajviše zahvaljujući revolucionarnom procesu, ali to nije dovoljno.

 Poznate su revolucije u kojima je taj proces, taj isti proces, što možemo pratiti na primeru kod Robespijera ili Dantona, itd., krenuvši tim pravcem nikad nije uspeo da se do te mere realizuje kao autokratija, kako to uspeva u svim komunističkim režimima, a da pomenem samo slučaj ne Staljina, nego slučaj Čaušeskog u Rumuniji.

Taj proces i jeste jedna nužna i prirodna imitacija procesa koja je napravila jednog Staljina, ali koreni su još u Lenjinu. I samo smrt je verovatno sprečila da u Lenjinu imamo pravi začetak, definisan, jasan začetak, onoga što je Staljin doveo do savršenstva.

 Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku.

Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan, kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. Da se zapravo to njemu može.
 Sećam se jednom mi je Đilas pričao da su išli na nekakav zbor u unutrašnjosti, gde je Đilas bio kao uvek skromno odeven, a Tito u maršalskoj uniformi i da mu je Đilas skrenuo pažnju da možda u ovoj prilici ne bi bilo zgodno da se u toj uniformi pojavi, a on je međutim hladno odgovorio – imam, mogu i hoću!

 Na istoj strani zaključuje Đilas:

Thursday, December 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXV

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

5. avgust 1983. godine. #
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

Pa i sam Đilas nešto malo kasnije na strani 14. priznaje:

 „(...) svi su oni,“ kaže, „svi smo mi od istog korena, dakako s ličnim svojstvima složni i jedinstveni u obavljanju revolucionarnog zadatka ... (...)“

 To zapravo samo znači da bi, dakako, sličnim svojstvima i podrazumevajući izvesne razlike u temperamentu Milovana Đilasa, bio isto onako strog kao i Aleksandar Ranković, a po mom mišljenju još i brutalniji.

 Jer Aleksandar Ranković je bio hladan i racionalan, Milovan Đilas je dinarski iracionalan i ponesen idealom, koji bi ga ko zna kuda odveo kada bi mu se dala prilika, u ono bar vreme, da taj svoj ideal arbitrarno i poput Tita, bez ikakvih ograničenja sprovodi.

 Uostalom, pri jednom malo dubljem razmišljanju o Dedijerovoj izjavi, bez obzira koliko ja malo Dedijera cenio, a naročito malo poštovao njegove promene stava u odnosu na Đilasa, i njegov karakter koji je sumnjiv, u njegovoj izjavi da je nailazio (Moša Pijade) na strogu ruku Milovana Đilasa, a uzimajući u obzir ponašanje Đilasovo tada,

njegove govore, njegove akcije, njegovu oštrinu, njegovu beskompromisivnost i tada i u vreme revolucije, naročito u Crnoj Gori, i za vreme ilegalnog rada, teško je poverovati da je on u tom Politbirou delovao kao jedna ublažujuća i umirujuća snaga. 

Na istoj strani Đilas kaže:

 „(...) A u tvrdnji hrvatskih, pa i albanskih nacionalista, da je Ranković u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, sprovodio poseban, svoj režim, ne radi se samo o izvrtanju činjenica, nego i o političkom, propagandnom iskorišćavanju činjenice da je Ranković Srbijanac. Nikakvog ’Rankovićevog režima’ nije bilo, bar ne dok sam ja bio u vlasti. Sve je to bio Titov režim, režim Tita i grupe koja se već pre rata učvrstila oko njega. (...)“ wearealljewsnowpartii

Ovo navodim iz dva razloga. Prvo, kao još jedan neposredan dokaz da je za sve represije koje su se zbile, ako Ranković sam nije kriv, kriv je i Đilas, upravo kao član najuže grupe koja se još pre rata učvrstila oko Tita. A zatim, da ukažem na jedan momenat koji se već stalno, a jedva sam 14 stranica pročitao, ponavlja, a to je izvesna simpatija koju Đilas gotovo neskriveno pokazuje prema Aleksandru Rankoviću.

 Na strani 15. jedan značajan citat. Značajan ne toliko zbog definicije Titove autokratije, koliko zbog Đilasove nesposobnosti da i sada posle toliko godina javno definiše, uoči, ili bar ako je već uočio, onda da prizna prave uzroke te autokratičnosti, gde leže njeni suštinski koreni. Đilas kaže:

Wednesday, December 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

5. avgust 1983. godine.
„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) 

 Na stranici 13 Đilas priznaje da je Agitprop, kojim je rukovodio, bio jedan od radikalnijih i oštrijih ustanova nove revolucionarne vlasti. A zatim – citiram:

 „(...) Time je Agitprop doprinosio ne samo oduševljenju, nego i progonima i osvetništvu. (...)“

 Ovo je priznanje ne samo prirodno, već je i nezaobilazno. Agitprop je praktično kontrolisao, mada ne u doslovnom smislu – štampu, on je kroz štampu izražavao onaj suštinski stav revolucije. Iz istorije je poznato da je štampa umela direktno izazivati krvoprolića i uticati na raspoloženje masa.

U ovom slučaju ta raspoloženja su dovela do nesrećnih posledica, do pojačanja progona, do bezakonja, do svega onoga što se u ono vreme smatralo prirodnim ispoljavanjem jedne revolucije, koja je iznad zakona.

 Na strani 14. Đilas kaže:

 „(...) Spomenuću šta u vezi s tim piše Dedijer, ne navodeći nikakve dokumente sem svoje sećanje:“ 

sad sledi citat iz Dedijera:

 „’Intimno sam poznavao Mošu, po prirodi je bio dobar, ali veoma nagao čovek. Posle rata, kad je bio potpredsednik ... pokušavao je da izvlači ljude iz zatvora, ali je tu nailazio na strogu ruku Aleksandra Rankovića, kao i Milovana Đilasa.’“

 Đilas zatim, očevidno povređen ovim Dedijerovim tvrdnjama, kaže:

 „Dedijerov napad je, što se tiče mene, netačan, nedobronameran. Nikakvih veza ja nisam imao s hapšenjima, jer to i nije bio moj posao, pa niko nije mogao nailaziti na moju ni strogu ni blagu ruku.

Držim da Dedijerova opaska nije tačna ni u pogledu Rankovića: on je obavljao svoju nezahvalnu dužnost po svom najboljem saznanju i u skladu sa stavovima Politbiroa, odnosno Tita, s kojim se čak i u sitnijim pitanjima savetovao. Rankovićeva ruka je bila produžena ruka Titova – prema proceni i potrebama, nekad stroga, nekad blaga. (...)“ grapesofwrathrevisited
 Moj komentar. Dedijer možda i nema doslovno pravo. Pravno i u smislu organizacije vlasti Milovan Đilas zaista nije imao nikakvih veza sa hapšenjima. Ali je i on u svoju odbranu, pominjući da je Ranković radio u skladu sa stavovima Politbiroa, priznao svoje posredno učešće u svemu tome, jer je on bio član Politbiroa.

Druga činjenica da je u krajnjoj analizi osnovna motorna snaga represije bio Tito i njegov boljševički stav prema klasnim neprijateljima, ne umanjuje ličnu odgovornost Đilasa koji je bio njegov najbliži saradnik i pomagač.

Tuesday, December 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Đilasova duhovna kuhinja. (Povodom „Vlasti“, nastavak prvog dela komentara.) 

 Đilasov duhovni status je očevidno izmenjen, ali ne i njegov stil. Čak iz perspektive tog novog statusa govori on često jezikom i manirom onog starog. To je isto kao kada bi glumac poznat po ulogama u Šekspiru neki Pirandelov komad igrao tonom, manirom i stilom kojim se igra Henrih V. Zadržavši dijalektički način mišljenja, ali ga stavljajući u službu demokratskih ideja, gde ovaj ne funkcioniše uvek baš najbolje, Back Stabbing

 Đilas je stvorio jednu naročitu intelektualnu mešavinu, jedan bućkuriš, u kome demokratski sastojci recepta, blagodareći dijalektičkom spravljanju jela, ne daju uvek i demokratski ukus, mada samo jelo demokratski izgleda.

Monday, December 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jedna beleška o privremenosti. 

 Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji. Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

 Hotel Grand Avenue.

 U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu. church_silhouetted_1

 Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.
Ima li borba protiv komunizma smisla? 

 Jedan gospodin mi kaže: „Svaka organizovana borba protivu komunizma bila bi sada besmislena. Mi naime ne možemo ništa učiniti što bi ih ruiniralo temeljnije i brže od onoga što oni sami sebi čine.“ Voleo bih da sam tako nešto znao 1945. godine.

Friday, December 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
 Jesu li Englezi ljudi?(nastavak) 

Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu. Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja.

Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

 Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna.

Uostalom, siguran sam takođe, da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti.

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće. convertordieexcuseme_1

 Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino je zapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski, da spase komunizma.

A kad smo već kod praktičnosti, do đavola, ako se moj argument protivi mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom, time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan. Zamislite, recimo, da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

Thursday, December 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jesu li Englezi ljudi? 

Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja.

Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo.
Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja.

Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje, je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

 Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi su uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkog spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

 Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge. Trojan Horse
 Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj.

Wednesday, December 06, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIX

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
The Mad Death 

 Danas sam gledao poslednji deo serije u tri dela o pojavi besnila u Britaniji. Da je Bernard (Johnson) uradio svoj posao na vreme, da nije odugovlačio, da još uvek ne odugovlači, mogla je to možda biti moja serija. Ona ne bi bila bolja, ona bi bila samo drukčija. Ovu nalazim sjajnom. Bez mašte je, ali programska. Sva su glavna fakta tu, užas takođe.

Umetničke mašte ima samo mestimice, kao u sceni kada besni vučjak juri kroz evakuisanu robnu kuću, kad vojni kordon ubija odbegli čopor pasa, kad ti psi opkoljavaju jednu devojčicu i u scenama, furioznih, s halucinacijama. Man in Chains

 Pitam se da li bi mi pomoglo nešto da sam ovakvu seriju gledao pre pisanja svog Besnila. Ne verujem. Moj cilj je bio drukčiji, a tada i sredstva moraju biti druga.

Tuesday, December 05, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak) 

Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“.

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik.

To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja.

Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.

Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali neosporni i dugoročni. (...)“ themythofpalestinepart_1
 Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima.

Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.

Monday, December 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, II nastavak) 

 Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.

Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI. Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.

Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.

Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“. Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika.

Naravno tome se ne može ništa prigovoriti. Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.

Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“. Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju.

Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe.

Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.

Pada mi na pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost, tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.

Naime, sasvim je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.

Poneki put sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija opšteg karaktera.

Ja lično mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga, da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu budem čitao. Disingenuous-Or-Simply-Igno

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

Saturday, December 02, 2017

POSETA NA BLOGU PREKO 1,000.000

POSETA NA PEKIĆEVOM BLOGU PREKO 1,000.000 

1.decembra ove godine poseta na blogu od početka objavljivanja Pekićevih tekstova prešao je cifru od MILION oposetilaca. To je veliki uspeh kako za Pekića tako i za posetioce koji su svojim vernim praćenjem ovog bloga doprineli daljem širenju njegovih misli, ideja i mudrosti. Mislim da je ovo nezapamćen uspeh, beskrajno se radujem i najiskrenije zahvaljujem svima. Nastavićemo svi zajedno da održimo tu vatru i napajamo se Pekićem.

Srdačan pozdrav Ljiljana Pekić
                                                           Fotografija Goranka Matić

Friday, December 01, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXVI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 30 juli 1983.
„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak)

A sada nekoliko posebnih komentara na neke posebne tačke ovoga što je citirano. Pretpostavljam, mada nisam siguran, da bi na tom sastanku o kome Đilas govori mogao učestvovati i Pavle Pekić koji je u ono vreme bio u visokim ešalonima OZNE, pa bih ga prilikom svoje posete Splitu ovoga leta o tome oprezno upitao, ukoliko on bude spreman uopšte da govori, jer do sada nikada nismo pokretali te stvari.

 Drugi momenat je interesantniji. Đilas kaže:

„Kao takvi smo pozvani Pijade i ja, mada zatvor i hapšenja nisu bili naša zaduženja.“

To je opšte poznato, ali ako to treba istovremeno da bude početak Đilasovih izvinjenja i odustajanje od personalnih odgovornosti u pojedinim odlukama, to neće biti dobro za knjigu, a ni za njegovu ličnost, za ocenu morala njegove ličnosti. Takvih momenata bilo je i u njegovoj prethodnoj knjizi iz rata i ja ću usput da pokušam da obratim pažnju na takve trenutke, ukoliko ih bude, ali da se takav jedan nagoveštaj oseća već u trećoj rečenici to je poprilično sumnjivo.

Poenta čitave stvari je u stvari glavna tema sastanka. A glavna tema sastanka je bila iznaći „zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor“, dakle to je izraz jedne hipokrizije, jedne izražene hipokrizije, takođe nasleđena iz ideoloških izvora, a i praktičnih izvora sovjetskog socijalizma, ali koji „neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju“, a ja bih dodao i uopšte u životu.

Tim povodom pronašao sam u „Našoj reči“ broj 347 za avgust i septembar 1983. godine jedan mali prilog koji glasi: „Kakav je bio predratni monarho-fašistički režim?“ Takst je sledeći:

 „Već je nedavno preminuli Rodoljub Čolaković u spomen na Mošu Pijade objavio u ’Borbi’ od 1. maja 1964. godine članak pod naslovom – ’Kako je prevođen Kapital u tamnici’. ’Kad smo pravili planove’“ ovde se citira Čolaković, „’kako da najracionalnije iskoristimo vrijeme, Moša je predložio da mu pomažem u prevođenju Marksovih dijela. Pod krajnje nepovoljnim uslovima prevodio je manje-više kriomice.’

Ali je ipak preveo celi Kapital. Dakle, mogao se prevoditi Kapital od Karla Marksa u monarho-fašističkim tamnicama. Sad nam ’Politika’ od 5. maja u rubrici ’Da li znate?’ saopštava i više od prevođenja Kapitala na robiji. ’Politika’ kaže: ’Politički osuđenici na robiji pre rata izdavali su mnoge listove. Glavni organizator bio je Moša Pijade.

Već 1931. godine u Mitrovici počeo je da izlazi „Komunist“ koji je posle 10 brojeva ukinut, pa se onda pojavio „Proleter“ na mađarskom jeziku. Kasnije se u Lepoglavi pokreće list „Okovani boljševik“ i nastavlja sa izlaženjem sve do prebacivanja grupe osuđenika u sremsko-mitrovačku kaznionu. Među novim listovima bili su „ZB“ – „Za boljševizaciju“ teoretsko informativni glasnik pisan rukom na srpsko-hrvatskom i slovenačkom jeziku.

Potom „Udarnik“ dnevnik sa aktuelnim informacijama iz partijskog života robijaša i događajima van kaznione. Poštom „NFS“ – „Narodni front slobode“ poluilegalni organ svih zatvorenika, ali pod kontrolom komunista. „IP“ – „Inostrani pregled“ sa napisima iz strane štampe. „Naučni almanah“ sa člancima o naučnim dostignućima. „Literarni almanah“ je bio kniževna tribina zatvorenika.

Moša je podizao duh zatvorenika i pomoću humora, pa su izdavana čak i tri humoristička lista: „Crvene makaze“, „Procjep“ i „Tank“. Svaka grupa zatvorenika imala je po sobama svoje „Zidne novine“’.
Perpetual-War
 Monarho-fašistička diktatura od 1931. i jeste bila diktatura, ali kako je bila monarho-fašistička kad je u njoj izlazio čak i list za boljševizaciju i postojao poluilegalni organ svih zatvorenika na robiji? Od živih koje ’Politika’ pominje da su sarađivali u ovim listovima, ostao je samo dr Radivoje Davidović.

Da li bi on mogao da napiše za ’Politiku’ u rubrici ’Da li znate?’ odgovore na sledeća pitanja: Koji su listovi izdavani posle ovog rata na robiji? Kakva je razlika između štampe na robiji u monarho-fašističkoj diktaturi od 1929. do 1934. godine i štampe na robiji iz vremena poratne narodne demokratije i samoupravnog demokratskog socijalizma od 1945. do 1983.?“

Thursday, November 30, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 30 juli 1983.
 „Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo) 

 Prekjuče mi je doneo gospodin Tošić tek izašlu knjigu Milovana Đilasa Vlast, verovatno kraj njegovih memoara. Knjigu je izdala „Naša reč“ u Londonu 1983. godine. Ona predstavlja za mene jedan vrlo važan izvor za rad na „Crvenim i Belim“ i Graditeljima od kojih se još uvek nisam sasvim odrekao, naročito od Graditelja, pa ću celu knjigu da pročitam sa komentarima. Najpre će slediti jedan citat s kojim u stvari knjiga počinje.

 „Bilo je to“, kaže Đilas, „ako me sećanje ne vara – u proleće 1946. godine. Na inicijativu Rankovića i njegovih pomoćnika iz bezbednosti, sazvan je sastanak posvećen podizanju novog zatvora u Beogradu. Nasleđeni zatvori su bili nepodobni u svakom pogledu. (...)

 Neophodnost novog zatvora se sama od sebe nametala i niko je nije osporavao. Isticani su i higijenski i humanitarni razlozi. Ali glavna tema sastanka je bila – zatvor koji spolja neće ni u čemu ličiti na zatvor, ali koji neće imati ni svih onih nedostataka, odnosno pogodnosti koje su komunisti mogli da koriste i koristili u ilegalnom zatvorskom komuniciranju. (...)“ smoke_skull_gun
 Komentar. Ovakav izvanredan početak koji ide in medias res u sam centar suštine pitanja koja će se postaviti kroz celu knjigu, dokazuje da je u piscu Milovanu Đilasu možda izgubljen veći talenat za literaturu, nego što je dobijen njegovim učešćem u politici, kako u vremenu njegovih komunističkih tako i danas u vremenu njegovih demokratskih opredeljenja.

Ovakav početak ima ne samo indikativan značaj za celu knjigu, on je svakako vezan i sa piščevim uspomenama iz posleratne robije i predstavlja u stvari jedan kondenzovani odgovor na sva pitanja porazbacana u različitim oblastima i različitim vidovima politike koju tretira.

Wednesday, November 29, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. juli 1983. godine.
Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (III deo nastavak) 

Kad čovek čita kako su se komunisti držali pred svojim klasnim drugovima, pred svojom ideološkom sabraćom, pred ljudima svojih ideja i svojih osećanja, kada su sa njima dolazili u sukob i zbog toga bili proganjani, onda je sreća što ne postoji ideja kojoj zaista pripadam i koja bi mogla tom pripadnošću da me uceni. Can-We-Get-Over-It
 Iznad krovova na istoku uzdiže se šiljasti beli vrh jedne crkve sa krstom na vrhu. Na krovovima mnoštvo televizijskih antena, dimnjaka, a ispod toga jedan niz prozora, zamračenih okana iza kojih se ništa ne vidi. I tu iznad tih krovova lete golubovi i ti golubovi su jedino što je ovde prirodno, sve ostalo je veštačko.

Jedan redak leptir proleće baštom. Ovde u Londonu se leptiri inače veoma teško i retko viđaju. I on me podseća na insekte koji su mi pravili društvo po raznim ćelijama zatvora. Ja sam ih izgleda zaboravio i evo sada, posle toliko vremena, opet se sećam da i oni postoje. Dok su mi trebali mislio sam na njih, kad su prestali više me se ne tiču.

Tuesday, November 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. juli 1983. godine.
Obdelavaj svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (nastavak) 

Ne znam zašto sam se upravo sada setio toga da sam ja pušten iz zatvora na personalnu intervenciju ministra unutrašnjih poslova Rankovića? I zašto sam iz toga izveo sledeću definiciju: pretpostavljam da me zakoni štite od ljudi, a ne ljudi od zakona.

Sa smislom za umešno, neskladno, protivrečno, sa razvijenim osećanjem za razliku između onoga što nam se čini i onoga što jeste, teško je napraviti autentičan portret nekog čoveka, teško je ponekad kazati, ne samo istinu o njemu, najzad šta je istina, nego i pronaći u njemu ono što je bitno, a da to bitno bude istodobno i lepo.

Pogotovo je to teško onda, ako već za takvu osobu nismo vezani ličnim simpatijama ili što je još gore, ako nam je ta osoba učinila nešto nažao. Uzdići se iznad personalnih osećanja, iznad pamćenja zapravo u tim trenucima, je jedan domet koji bi morao da bude dostupan umetniku, ne kada on piše svoje fikcije, nego kada saopštava svoje uspomene.

Kad dajemo portret nekog čoveka koji nam je učinio nešto nažao i koga zbog toga ne trpimo ili koji nam ništa nije učinio nažao nama lično, ali našim prijateljima, i koga zbog toga opet ne trpimo, i koji nikome ništa nije nažao učinio od onih ljudi koje poznajemo, ali je to uradio u načelu, jednoj zajednici ili jednoj ideji koju poštujemo i zbog toga ga opet ne trpimo, mi ne raspolažemo s dovoljno materijala za sud.

 Jer mi nismo kadri da vidimo i one druge njegove osobine, koje u počinjenom zlu nisu došle do izražaja ili bile na izvestan način potisnute u određenom trenutku.

Dakle mi ne možemo biti nepristrasni, ne zato što to nećemo, nego zato što jednostavno ne raspolažemo građom za takvu nepristrasnost, čak i ako lične osobine za nju imamo. Onda se moramo osloniti na sud drugih, a ne isključivo na vlastiti sud.

Tako kad čitam uspomene izvesnih ljudi, ne samo političara, o ljudima iz svoje okoline sa kojima su oni bili u sukobu, često i opasnom sukobu, a nalazim procene, odnosno sudove koji ih pokazuju tu i tamo u lepoj boji, onda mi se čini da je to udovoljavanje opštijem jednom sudu, a ne nekom od svojih vlastitih sudova koji su se opreli netrpeljivosti. First-Public-Acco

Neka programska težnja za nepristrasnošću neminovno okiva i stil. Ja ne verujem da bi Krleža mogao biti tako prodorno snažan da je u sebi imao imalo pravog analitičkog duha i prave skepse, ne nekog bazičnog pesimizma, nego jednog konkretnog, na svakom primeru pokazane sposobnosti, da stvari posmatra sa svih strana. Nema zapravo ništa zavodljivije od nepravednosti.

Saturday, November 25, 2017

ПЕКИЋЕВА ДИСТОПИЈА/АНТИУТОПИЈА

ПЕКИЋЕВА ДИСТОПИЈА/АНТИУТОПИЈА 

 Понедељак, 27. новембар у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 
 Годишњице: Борислав Пекић (1930–1992) 

Пекићева дистопија/антиутопија 
 Учествују: Зорица Ђерговић Јоксимовић Бојан Јовић 
 Уређује и води Дејан Симоновић 

Улaз слободaн

 „У антрополошки епос увело ме је занимање за природу човека, за његову суштину, а изнад свега осећање да живим у туђем, наопаком, погрешном свету, цивилизацији која не саобраћа с аутентичним духом хуманитета, у историји која изгледа као људска али људска није, не само због својих промашаја него, па и више, због својих „успеха“.

Уловила ме је зебња, а тамо задржала хипотеза да је напредак – како је у нашој екстремно материјалистичкој, механичкој и аутоматизованој атлантској цивилизацији замишљен у просвећеним, позитивистичким умовима, планиран од свих доктрина реалне политике и оба, привидно противречна, а стварно онтолошки подударна генерална социоекономског смера, и реализован од њихових егзекутива – пут у неизбежну дегенерацију основних претпоставки правог људског живота. Monk at the sea
Најпре сам се плашио нуклеарног, микробиолошког, еколошког и одговарајућих апокалиптичних финала и томе страху посветио Беснило. Онда сам престао да се плашим краја цивилизације; ужаснуо сам се од њеног трајања, њеног тријумфа. Њен ми се спори живот чинио горим од брзе смрти.

(Све ово узети ваља с нешто соли – као литерарну радикализацију погледа који на духовном плану нису ни јасни, ни одлучни, ни дефинисани и које до конзистентног краја доводе једино строге нормативе изабраног књижевног жанра.)

Верујем да је 1999 мој последњи роман на ту тему. И стога је дихотоман: оптимистичан јер време схвата као вечно понављање архетипских садржаја; песимистичан јер су ти садржаји махом исти и неизвесни у погледу вредности. За већи оптимизам тренутно нисам способан. Зато три антрополошке књиге, мада настале другим редом, ваља читати као једну: од Беснила, преко Атлантиде до 1999.“

„Неспоразуми око Атлантиде без сумње ће се наставити све док траје наша потреба за једним бољим светом. Атлантида ће и постојати и неће постојати. Сви желимо да неког раја негде има, макар особно никад до њега не доспели. Поузданост да можемо доспети ако се потрудимо, довољна је да тај рај у својим сновима одржимо.“

Борислав Пекић

Friday, November 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Utorak, 19. juli 1983. godine.
 Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (I deo.) 

Poslednjeg meseca radim skoro stalno u bašti u pripremi kuće za prodaju, a onda mi se rađaju neke ideje, neke šeme, neke mogućnosti, definicije, koje možda vredi zabeležiti zato da bi se jednom iskoristile. I sada se s vremena na vreme evo čuju psi, a njima su se i pridružili zvuci aviona koji s vremena na vreme nadleću Mazvel Hil.

Atmosfera je slična onoj na Hitrou u vreme akute, kada su se i javili prvi ljudi psi sa svojim lavežom, sa svojim urlicima, i svojim besnilom, a još uvek su poslednji avioni odletali sa aerodroma.

Antirinum je lepa biljka koja je po poreklu višegodišnja, ali se gaji kao jednogodišnja, otprilike kao i čovek. Po poreklu namenjena za sve sezone, ali jedva da odgovara jednoj. Da bi antirinum dobio svoj razbokoreni, pravi oblik potrebno je mladoj biljci kad je tri do četiri inča visoka, otkinuti glavu. Pitam se kad treba otkinuti glavu detetu, da bi od njega postao pravi čovek? Hoću da kažem šta se detetu mora dogoditi da bi se zaista uljudilo.

 Ono što Dobrica Ćosić zastupa je neka varijanta nacionalnog socijalizma, nacionalnog komunizma, razvodnjenog u tradiciji građanske demokratije, idealističke filosofije, jednog humanitarnog kulturološkog koncepta i jednog poluhrišćanstva, koje se ne priznaje, ali se u stvari propoveda.

Da bismo mi dospeli do ove varijante socijalizma potrebno bi bilo da se obavi još jedna 1948. godina, tačnije rečeno da se ona stara 1948. godina, konačno dovrši, jer ona nije dovršena, naš položaj u odnosu na Sovjetski Savez nije tamo gde bi morao biti, da je ona zaista dovršena, ali bi morala biti obavljena jedna nova, ovoga puta okrenuta prema boljševizmu, ukorenjenom u jugoslovenskim komunističkim kadrovima.

Ona prva još bi i mogla biti izvedena, ova druga jedva, a zapravo se pitam da li bi i ona prva mogla da bude obavljena, upravo zbog toga što zavisi od ove druge. Kada bi ova druga uspela, samim tim uspela bi i prva. Ona prva bez druge nikada neće. Not-In-The-Mood-For-Sanity2
 Svemirski ratovi najzad su se spustili u naše glavne ulice. Kažu da kompjuterske firme koje se bave izradom specijalnih kompjutera za dečije igre nailaze na sve veće teškoće u prodaji svojih proizvoda zbog toga što su potrošači pronašli da im je jeftinije da kupuju gotove programe tih igara, a zatim ih gledaju preko svojih domaćih televizora, nego da kupuju specijalne sisteme za to.

Thursday, November 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXXI

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Nedelja, 17. juli 1983. godine.
San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža) nastavak

Ja sam se probudio, svestan u stvari odmah nakon toga da sam doživeo nuklearni udar i da se moje osećanje ne bi mnogo razlikovalo ni da je atomska bomba zaista pala. Pretpostavljam da je uzrok snu bio što sam juče Milu Gligorijeviću iz „NIN“-a davao intervju povodom mog romana Besnilo, u kome je reč o kremiranju Hitroa.

To kremiranje je pomenuto u izvesnim delovima i govori se o tom termonuklearnom napadu na Hitrou, i to je eto sad izazvalo jednu ovako užasavajuću sliku. Ovoga puta sa potpuno personalnim osećanjem nesreće. Magician

 Tek pri preslušavanju trake da bih nadovezao još jednu ideju koja mi je pala na pamet, vidim da je njen dobar deo pokriven u background-u lavežom pasa, pasa koji kao da su došli iz mog romana Besnilo. To su zapravo policijski psi u susedstvu koji u poslednje vreme nesnosno laju.

Wednesday, November 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 17. juli 1983. godine.
San o nuklearnom kremiranju (u pratnji laveža) 

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena i ja takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema. Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana.

U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje. San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine.

Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima Severne Amerike i Atlantika. Povod tome je bio, što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

 Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio. Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i na koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih Država u Atlantiku. A onda je komentator izgubio nerve i uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku.

Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, kometator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“ Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini. Da Vinci Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište. Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Tuesday, November 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 16. juli 1983. godine.
Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata. 

Jutros sam razgovarao sa Milom Gligorijevićem, urednikom „NIN“-a povodom mog Besnila. Ugovoreni intervju dao sam diktiranjem jednom stenografu preko telefona. Ja sam prilično zadovoljan, jer imam utisak da on neće napraviti velike pogreške. I to bi bilo otprilike sve što sada sedeći, 11 je sati naveče, sve što mi se čini da je vredno bilo zabeležiti danas, ako odstranim sadržaj intervjua koji ću zabeležiti u dnevnik onda kada ili ako bude iduće subote izašao.

No istovremeno se pitam šta je zapravo dnevnik, šta je suštinski dnevnik i koji je dnevnik od svih varijanata najpotrebniji piscu, ne mislim na čitaoca. Da li je ikakav uopšte potreban i šta je opet s druge strane za onoga koji taj dnevnik bude čitao, ako ga iko bude čitao, važnije, ono što ja sad osećam ili ono što se meni sada dogodilo.

 Jer ovaj intervju, izvesan fakat davanja intervjua, čak i bez njegove sadržine, ne znači ništa i to bi onda bio metod s kojim se ispunjavaju dnevnici fakata.

Ali ako bih sada morao da opišem svoja osećanja u onom trenutku dok sam taj intervju davao, čak i ako odstranimo ono što sam između njegovog izgovaranja i njegove egzekucije osećao i mislio, ako dakle to pokušam da opišem, sve ono što sam osećao bilo je, u stvari, i čemu sam bio prisutan, bila je u stvari koncentracija da spoznam do koje je mere stenograf uhvatio moje reči i nije li možda negde pogrešio, i da u poslednjem trenutku u diktiranju ispravim izvesne greške koje su se mogle pojaviti. I sad, tek večeras, na primer, uočavam jednu u jednoj rečenici.

Ja sam analizirajući savremeni roman na Zapadu, specijalno u Engleskoj, govorio o njemu kao o romanu intelektualnih tema smeštenom uglavnom u homoseksualnim sredinama univerzitetskih centara Engleske, dodajući tome da je drugi deo tih romana opsednut viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i perverzije.

U onom trenutku nisam, čak ni Ljiljana koja je čitala taj moj intervju, odnosno nacrt za taj intervju, nije shvatila, da to može recimo da povredi neke moje intimne prijatelje koji su homoseksualci. Znači, ja sutra moram ponovno da nazovem, zapravo sutra ne mogu - sutra je nedelja, u ponedeljak ponovno da nazovem „NIN“ i da ovu malu rečenicu izbacim.

Ali to se ne može podvrći, u strogom smislu reči, pod moja dnevna osećanja. Pod ono što sam ja danas stvarno, unutar sebe, doživeo. I to u stvari jeste jedno osećanje izazvano jednim faktom, jednom pogreškom, u mom intervjuu. E sada, u onom momentu u kome taj fakat izlazi iz života i postaje moja generalizacija, za mene postaje zanimljiv za analizu.

Tada taj dnevnik postaje dnevnik refleksija, kad ulazi u njegovu treću varijantu, koja je meni najbliža. Fakat koji dovodi do refleksije, po neki put naravno i osećanje koje dovodi do refleksije, ali ne ona samorazarajuća samoispovest, introspekcija, koja zamenjuje u stvari život analizom života, odnosno zamenjuje stvarno osećanje analizom tog osećanja.

 Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku? Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno, nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske priorde, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa. Monk at the sea

 U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti. Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi.

Monday, November 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 11. juli 1983. godine.
Sloboda ili benzin. 

Jugoslovenska kriza uslova privređivanja ili duha. Retko kada je od početka te tzv. krize ili kako komunisti vole da kažu – složene situacije, retko kada je dolazio neko iz Beograda, a da ovu situaciju nije nazvao, između ostalog, uz sve lamentiranje još i ponižavajućom.

Kad god sam pokušavao i dok sam bio u Beogradu da toj krizi, bar u pogledu njenog uticaja na način života tamo, dam neke proporcije i ukažem na to da uprkos svemu sada se živi, bar najveći broj ludi u krugu u kome se ja krećem, bolje, nego što se živelo ranije i da sve te neprilike tehničke prirode sa kojima se ljudi suočavaju u Beogradu, tu i tamo nedostatak svetla,

ovde nedostatak benzina, tamo nedostatak šećera ili ulja, u poređenju sa onim kroz šta smo mi prošli 1945. do kasnih 1950-tih godina, nije zapravo ništa i da je trivijalno, da su te sve nestašice u stvari i sve te tegobe – trivijalne, čak i uzimajući u obzir to da čovek ima pravo da posle toliko godina posle rata takvu krizu i takvo stanje ne očekuje.

Dakle, uzimajući u obzir i takvu jednu primedbu, uvek su mi kazali: TN-GhostlyAttendance32
„Tebi je lako. Ti ne živiš ovde. Ti ne znaš.“

Međutim ja sam znao. Ja ako sad ne živim ovde, ja sam živeo onda kada je znatno bilo teže živeti. Ali onda, tada, kada sam ja ovde živeo, a mislim na period od 1945. godine, pa do početka ili sredine 1950-tih, onda nama nije nedostajao šećer, nije nedostajao benzin, nije nedostajalo ništa od ovih potreba koje danas ljudima nedostaju (mada ni te stvari nismo imali).

Mi nismo imali slobode i ona nam je jedina trebala. Bojim se da danas ljudi čak i kada bi slobodu dobili, tražili bi pored nje i povrh nje još i nešto više benzina. Ili još jedna teža pretpostavka. Ako bi ih pitali šta bi rađe – slobodu ili benzin, bojim se da bi se dobar deo opredelio za benzin.

Friday, November 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom (nastavak) 

Ja ne znam kako je došlo do, ja sam pogledao sve te šeme, one su besprekorne i ne znam kako je došlo do te greške. No u svakom slučaju sećam se sada toga da sam vrlo malo knjiga svojih pregledao i dao im imprimatur. Naime Vreme čuda, kad sam ja ležao u bolnici, pregledao je sa lektorom Danilo Kiš. Jedina knjiga na kojoj sam ja radio sa lektorom Komnenićem, bila je Hodočašće.

Nakon toga sve moje knjige objavljene su dok sam bio u Londonu i jednostavno išle su bez mog pregleda i bez mojih mogućnosti da izvršim ikakve konačnije ispravke. Ja sam i sada za Sabrana dela bio rekao Postoloviću da mi je s obzirom na sve okolnosti nemoguće da sve to pregledam, međutim, sada ne mislim da ću tako uraditi.

Ako dođe do štampanja tih Sabranih dela koja su nešto zastarela, ja nemam vesti kakvi su za to razlozi, insistiraću da sve knjige pogledam i neću dati imprimatur za štampanje i jedne, ukoliko šifovi ne prođu kroz moje ruke, a to će važiti za sve buduće knjige koje budem napisao, bez obzira gde se nalazim, da li u Beogradu ili na Severnom polu.

No naravno čovek bi mogao kazati da je to malo cepidlačenje. Ne nalazim da jeste, zato što smeta čitanju kod onih koji hoće da se upoznaju. Betrayal_Of_Jesus

U svakom slučaju pročitavši knjigu evo sada, koliko je sati? Sad je jutro, sad je 6 i 20. Pročitavši knjigu, nalazim da nije rđavo napisana.

Thursday, November 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom. 

Danas predveče smo otišli kod Danka Ivina i Adrijane da se vidimo sa Slavkom Goldstejnom, koji mi je doneo dve prve kopije moga Besnila. Razgovor je bio vrlo zanimljiv poslovno. Vidim da je Slavko Goldstejn još uvek zainteresovan da učestvuje u izdavanju knjige na engleskom jeziku i onda smo obavili izvesne dogovore povodom toga.

 Ali ja moram priznati da to dugo veče jedva sam čekao da se završi, inače uvek prijatno i sada prijatno, samo zato što sam hteo što pre da ostanem sam sa svojom knjigom.

Knjigu imam u rukama, sad je dva sata po ponoći, i posmatram najpre omot, koji mi se ne sviđa. Slova su na njemu ispisana jednom ružičasto-ljubičastom bojom, neodređenom, zapravo određeno neprijatnom, bar za mene. Ja uvek imam nesreću sa tim nekakvim bojama koje ne volim, da ih sretnem na svojim knjigama.

Ali na stranu to, čini mi se da fotografija, fotografija psa, glava psa koja se vidi sa jednim geometrijskim oblikom uperenim u njegovo čelo, geometrijskim oblikom koji je u stvari leća mikroskopa, a može biti i streljačka meta, odnosno može biti fiazma na nekoj pušci, to nije rđava sama po sebi ideja, ali sama slika je dosta nejasna, dosta mala, ta glava psa nije potpuna.

Ja ipak pretpostavljam da je to glava besnog psa zbog tih vrlo tužnih očiju, karakterističnih u stvari za oči psa koji se nalazi u paralitičnoj fazi. Međutim ukupno dejstvo nije onakvo kao što sam ja očekivao i nedostaje mu izvesna dramatičnost. Pozadi tekst nije rđav; tu između ostalog piše:

„(...) Svakoga dana nad nama lete tisuće aviona sledeći svoje putanje između velikih aerodroma svijeta. To su mjesta na kojima ubrzano kuca puls civilizacije, ali nisu li to predvorja kaosa i smrti. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i znanstvene fantastike Borislav Pekić napisao je zapravo roman o užasu bez iskupljenja, drevnoj čovekovoj krivnji, za koju on mora platiti punu cijenu.“

A zatim ide nešto što mi je malo neprijatno, ali što je opet deo pravila igre ovoga žanra, pa piše:

„Mestimice bolji od Forsyth-a, uzbudljiviji od Stephena King-a, dinamičniji od Arthur Hailay-a, ovaj se najnoviji Pekićev roman čita bez predaha.“

No, kako kažem, to su pravila igre i tu se ne može ništa. Ovaj omot, kaže mi Goldstein, koji se ni njemu ne dopada, ipak će biti nešto bolji s obzirom da je ovo neka vrsta makete omota, sve će stvari u njemu biti jasnije, jer je i ovaj jedan od ovih natpisa lila nekom bojom, takođe prilično nejasan za čitanje.No ako omot i ne bude nešto bolji tu se ništa ne može uraditi.

Sama knjiga dosta dobro izgleda. Imam primedbe da je naslov sa mojim imenom zguran u vrh, ostavivši dobar deo omota knjige praznim. 200276366-001

 Sama knjiga je na dobrom papiru, korektno otkucana sa veoma malim brojem slovnih grešaka, ali zato ima jedna ozbiljna greška u crtežima, odnosno kako svaki deo započinje sa crtežima koji pokazuju dato stanje u karantinu, naime onoliko koliko se karantin širi, a u njemu stroga izolacija, taj crtež generalno jasan, ima nekoliko grešaka koje su vrlo ozbiljne.

Wednesday, November 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 

Borislav Pekić Petak, 8. juli 1983. godine.
„Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak) 

Ja sada neću ući i ulaziti u dramsku radnju, ja samo hoću da kažem da se u tom gradu zaista iznenada počinju zbivati stvari koje redakcija ni u snu nije mogla da sanja, stvari koje pune njene stranice, i sve više i više dižu tiraž. Kao da se taj svet, taj okrug, taj grad probudio. Događaju se nekakva ubistva, događaju se neke paljevine, događaju se neke veoma čudne stvari koje imaju realnu podlogu naravno, ali taj grad počinje da živi jednim vrlo intenzivnim, patološkim životom.

Tokom dramske radnje, dok napetost permanentno raste, a zadovoljstvo glavnog urednika, uprkos žaljenju što se sve to zbiva u njihovom gradu, postaje intenzivnije, jer njegov list postaje gotovo nacionalna veličina, usled toga što on prvi stiže na izvore, prvi je u stanju da donese te vesti, prvi zna prave razloge događajima, ili bar pretpostavke koje su razumne, odnosno logične.

Situacija je sad potpuno izmenjena. U redakciji se radi, ti ljudi postaju dinamični, ti ljudi postaju puni života, puni očekivanja, zapravo oni permanentno rastu u svesti o sebi i o svojoj ulozi, dok očevidno grad, dakle simbolično svet oko njih propada.

 Krajnja, dakle finalna epizoda tog rasta jeste jedan ogroman požar, neronski požar u kome je nestao čitav grad. Novine dostižu vrhunac tiraža, a onda nakon toga otvoriće se i suđenje vršiocu dužnosti, odnosno aktuelnom glavnom i odgovornom uredniku lista, zbog toga što je sve to što se u gradu događalo radio on sam.

Najpre on sam, a zatim u društvu redakcije koju je pridobio svojim logičkim i pametnim objašnjenjima za takvu jednu sumanutu akciju, ali pazimo kad kažemo sumanutu, ona je možda sumanuta u ovakvim lokalnim okvirima, a u istorijskim okvirima ona se permanentno događa i nju nazivamo borbom za idealno društvo, za humanizaciju, za sve ono što zamišljamo da je progres.

Zašto je sada i kako došlo do otkrivanja glavnog urednika? Došlo je tačno po liniji te njegove sulude ideje, jer kad je požar sve progutao, nakon toga više ništa od toga više nije moglo biti što bi uzbudilo čitaoca, to bi bila fizički konačna faza.

Jedino što mu je preostalo jeste da otkrije istinu i da na taj način tiraž lista još dalje popne, bez obzira što će evidentno njegova sudbina time biti zapečaćena, što će on biti nakon toga obešen, ukoliko ne bude proglašen ludim, i mi sada prisustvujemo poslednjim trenucima suda i možda i presudi, mada to nije potrebno. 08carryx

Ja ću dodati samo jedan detalj koji ima metaforično značenje, ali može imati i dramsku funkciju. Već na početku suđenja učinilo se sudiji, i on je zahtevao potpuni mir u sali, odnosno u gledalištu, jer je gledalište u tom trenutku kao gledalište suda, odnosno publika u sudu, on je čuo neko kuckanje.

Tuesday, November 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 
 Petak, 8. juli 1983. godine.
 „Vršilac dužnosti“ – skica za dramu (nastavak) 

Uredništvo, odnosno glavni urednik, ne postoji. Glavni urednik je iz očajanja dao ostavku i nestao i sada se jedan od mlađih novinara primio se da bude vršilac dužnosti šefa lista, jedini čovek koji je na to pristao, stariji to nisu hteli, ali on ništa očevidno ne može da uradi i pada u čamotinju.

Tada se događa nešto, nešto vrlo trivijalno, nešto vrlo malo u tom mestu, nešto što uzbzđuje redakciju, jer u datim situacijama i malo je korisno i od malog se nešto može napraviti, ne mnogo, ali bar da list pokaže svoje postojanje. Oko toga se vrše tehničke radnje, još ne znam šta to može da bude, neki incident u svakom slučaju, recimo neka tuča, neki skandal, neki kriminal, mali, jednog sitnog tipa, nije mi jasno šta, u svakom slučaju mora biti nešto trivijalno.

Javlja se međutim ideja od strane jednog, jedna ideja koja nije za egzekuciju, ali koja bi bila lepa, ako bi se ostvarila, kada bi se u okviru tog incidenta dogodilo nešto što bi taj incident malo produžio. Dramska radnja se otvara, prava dramska radnja, time što to, što je teoretski doprinelo listu, zaista i događa. Incident taj se produžuje i list o njemu može dublje, bolje i duže da piše, te počinje i bolje da se prodaje. 0307grec

 Trebalo bi sada kazati da se drama ne odvija hronološki, odnosno ona se odvija hronološki u okviru jednog datog okvira prethodnog. Naime mi prisustvujemo najpre jednom suđenju, mi ulazimo u centar tog suđenja i mi vidimo da se sudi vršiocu dužnosti, taj koji će se u retrospektivi samog suđenja, odnosno iskaza svedoka u prvom redu njegovih, pojaviti kao glavna ličnost.

Monday, November 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 8. juli 1983. godine.
Vršilac dužnosti“ – skica za dramu. 

Rad na bašti, odnosno betoniranje i dizajn kojim se Ljiljana i ja bavimo, koji za nju traje od povratka iz kancelarije dokle traje svetlost, sada prilično dugo, a za mene od jutra do mraka, sprečava me da išta mislim, da i o čemu stvarno mislim, mada bi na prvi pogled izgledalo kao da ovaj rad ne zahteva nikakvu koncentraciju.

 Zato su se i beleške u mom dnevniku proredile, malo imam vremena za stvarni rad. A stvarni rad, dnevnik to nije, ostavio sam još onda kada smo odlučili da prodamo kuću, kad je čovek sad mora urediti za tu prodaju.

Dakle Zlatno runo koje sam ostavio na sredini i u punom naponu, veoma zadovoljan onim što radim, i idejama koje mi padaju na pamet, mora sačekati bar još mesec dana. No ovo kažem zbog toga što se danas dogodilo nešto drugo, što mi je jedna ideja pala na pamet, upravo u ono vreme kada sam bio zaokupljen vrlo teškim fizičkim radom za koji inače baš nisam naročito fizički pripremljen.

Naime pre izvesnog vremena pročitao sam u novinama da je objavljen konkurs za originalnu dramu Udruženja dramskih pisaca Srbije i „Ilustrovane politike“. U tom konkursu piše, navode se sledeće propozicije:

„Drama mora biti neobjavljena i neizvedena, tekst pisan na srpsko-hrvatskom, mora imati najmanje 60 kucanih strana, tekstovi se potpisuju šifrom, a autorstvo se dokazuje kopijom teksta. Nagrade će biti: jedna nagrada ’Branislav Nušić’ od 150 000 dinara, (to je 15 miliona) i plaketa ’Ben Akibe’, rad Miluna Vidića. Tekstovi se šalju u tri primerka najkasnije do 31. oktobra 1983. godine“.

Ja, kad sam dobio to, nisam imao nameru da uopšte učestvujem u tom konkursu. Na tim konkursima nikad nemam naročite sreće, sem na jednom poslednjem u Zagrebu, ali on nije bio anoniman, on je bio pozivni, otprilike onakav kakav sad Beogradska televizija mi šalje. Međutim razmišljajući tako o nekim temama, pala mi je na pamet jedna moja stara tema.

Veoma davna, više se i ne sećam, to je sigurno 25 godina prošlo od tada, na bazi koje sam napisao jedan sinopsis, imajući u vidu pre film, a sad shvatajući da ne samo tematika i zapravo ne uopšte tematika, već način mog prilaska toj temi i nije za film, i da je to jedna pozorišna predstava, poljskog tipa, poljskog teatra, kome sam ja jako sklon. Jedna naša verzija „Policajaca“ recimo.

Ta drama bi se zvala „Vršilac dužnosti“ i ja ću sada pokušati da je dosta nespretno ispričam. Ne koliko se sećam starog teksta, jer njega još moram da nađem, teksta sinopsisa, već kako sam ja tu dramu sada komponovao i načina na koji sam sada o njoj razmišljao. 0816grec
 To bi naravno bila komedija, komedija s mračne strane komičnog shvatanja života, i ona bi započela u redakciji jednog provincijskog lista koga se sećam da sam ga nazvao „Trubač“. Verovatno podsvesno sećajući se naslova listova koje je Mark Tven u svojim čuvenim humoreskama s Juga davao.

Friday, November 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 7. juli 1983. godine.
Fundamentalno razočarenje i talenat. 

Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac. Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske prirode i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.

Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.

Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija, ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem, jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao

sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije, izbegavao da svoj život povežem sa životom, direktnim životom izvesnih junaka, iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije, između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije,

dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti u stvari ne zapravo strah nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno, što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok. saul_dav
 Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.

Thursday, November 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka.

 Jedan doprinos psihogenezi socijalističkog čoveka, ili kako bi se to nekad ružno kazalo – k pitanjima socijalističke psihogeneze. Kad sam poslednjeg puta bio u Beogradu sreo sam jednog svog starog poznanika, moglo bi se čak i reći povremeno prijatelja, čije ime trenutno nije važno, jer on predstavlja ne samo sebe i svoju vlastitu nevolju, nego čitav jedan krug ljudi na kojima se može ilustrovati psihogeneza socijalističkog čoveka u miru.

Kad sam se s njim sreo bila je primetna hladnoća sa kojom je sa mnom razgovarao. Ta hladnoća po sebi s obzirom na njegov temperament, na njegovu narav, na njegov opšti psihološki habitus i ne bi bila interesantna i ja je ne bih možda ni zapazio da nije bilo trenutaka, u nekim ranijim susretima, tokom godina, kad je on ispoljavao izvesnu toplinu, opet začuđujuću za tu vrstu ljudi i izvesnu naklonost prema meni.

Promene njegovog stava prema meni ja sam tokom vremena zapažao i mada sam načelno razmišljao već na tu temu, njega nikada nisam uzimao kao primer takvog ponašanja i ove psihogeneze o kojoj sada govorim. Prisećajući se naših susreta i okolnosti pod kojima su se odvijali, ja sam u razmišljanju o njemu uvek na njega stavljao akcenat i on me je interesovao nezavisno od svih ostalih okolnosti našeg života uzetog zajedno i posebno.

Međutim kada sam stavio sve te naše susrete u kontekst moje vlastite pozicije, onda sam video da postoji između njegovog ponašanja prema meni i moje pozicije u jugoslovenskom društvu jedna vrlo značajna korespondencija.

Kad god sam se ja nalazio u nestabilnim odnosima sa vlastima, ili sa delom vlasti ili kada se moje ime u kuloarima izgovaralo, odnosno o meni govorilo kao o čoveku koji se nalazi u sukobu sa nečim ili u nekoj neprilici, recimo nemam pasoš ili izjavio sam nešto što se mnogim ljudima nije svidelo, ili na putu sam da uradim nešto što se neće svideti, što će mene i moju okolinu dovesti u neugodan položaj, njegovo ponašanje prema meni je lagano se sleđivalo.

On je, ne kažem, izbegavao da se sa mnom susretne, takvih ljudi je naravno bilo, nego jednostavno našem tom susretu nije davao nikakvu prijateljsku boju i ničim nije okuražavao naše buduće susrete.

Kada se moj položaj popravljao, kad se o meni povoljno u novinama pisalo, kada bih ja dobijao neku nagradu, dakle pod svim okolnostima, da ne nabrajam, to bi se čitava jedna studija i trebala napisati ne samo mogla napisati, jer je ona značajna za razvoj takozvanog socijalističkog morala, taj čovek je menjao stav prema meni, tražio vezu sa mnom, korespondirao sa mnom i pokazivao jedan normalan odnos, nikada naročito topao, jer to je čovek koji to nije kadar, koji ima jednu vrstu samodiscipline, a ne ulazim niti imam nameru da ulazim u razloge njegovog opšteg ponašanja i tako se to menjalo.

 Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio.

Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.

Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg, danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje.

Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos. 7sgeorge

Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, ja sam skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale,

Wednesday, November 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 4. juli 1983. godine.
 Čari neizvesnosti u komunističkom feudalizmu. 

U posleratnoj eri cetralističkog komunističkog feudalizma, koga sa uspehom u svojim knjigama opisuje Milovan Đilas, jedan od bivših komunističkih feudalaca, nesreće su bile bar ujednačene. One su u jednom opštem jugoslovenskom geografskom i istorijskom prostoru emitirane uvek iz jednog središta sa dubokim smislom za kontrolu nad svim i svačim svuda bile manje više iste.

 Kada je nastupila decentralizacija tog feudalizma, ona je u prvom redu pored svojih sporednih produkata, od kojih su mnogi bili i dobri i povoljni za nas obične ljude, donela i osamostaljenje lokalnih feuda na sreskom, opštinskom, okružnom, i naravno republičkom nivou.

I sada te nesreće nisu više ujednačene i vama se može dogoditi da s jednom istom idejom, s jednom istom akcijom, s jednim istim činom, prođete dobro u jednom lokalnom feudu u drugom ostanete potpuno nezapaženi, a u trećem nastradate. TN-GhostlyAttendance32
 Sada se ovde kod nas pojavljuje jedna situacija koja u jednoj blažoj formi i na jednom razumljivijem nivou razlikuje razne države u okviru Severnoameričke unije. U jednoj državi možete zbog nečega biti kažnjeni, dok u drugoj državi te iste unije preko toga se prelazi bez zakonskih posledica.

Kod nas se to sada razvija na jednom drugom opasnijem nivou, jer i nesreće o kojima govorim uvek su kod nas dublje, nego što su tamo bar kad je reč o politici, ideologiji i toj vrsti ljudske delatnosti. Pita se sada čovek šta je bolje za preživljavanje, da li da možete računati u stvari unapred kako ćete proći ili da to ni u jednom slučaju nikad unapred ne znate.

Tuesday, November 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe (nastavak) 

I posle toga sam pušten, te došao u Beograd. Ali i ovde je postojalo jedno sukcesivno prebacivanje na jedno mesto koje nisam spomenuo, a koje bi moglo da se naravno uz malo natezanja uporedi sa mojim odlascima na letovanje u Mojstranu, odnosno Dolu pri Ljubljani ili na naše primorje.

Svaki put kad sam prebacivan, gotovo svaki put kad sam prebacivan, iz jednog zatvora u drugi, ja sam morao proći kroz takozvanu Desetku, u Centralnom zatvoru. To je jedno mesto, tranzitno mesto, gde su se skupljali ljudi koji su dolazili sa raznih suđenja i odlazili na razna mesta za izdržavanje kazne.

Prilično neugodno mesto u prvom redu, naročito onda kada ste u njemu leti, odnosno kada je vrućina, a i zbog nesnošljive teskobe i nemogućih uslova za život. Srećom naravno sve je to uvek bilo vrlo kratko, s obzirom da je mesto bilo tranzitno. Dakle ta Desetka je bila neka vrsta mojih Kaštela u zatvoru, mojih slovenačkih letovanja.

Od tada prvi put duže živim u jednom gradu, u Beogradu od 1946. godine, odnosno od 1953. godine do sedamdesetih godina. Ali i tada ne u jednom stanu, živim najpre u jednom stanu u Malajničkoj 7, zatim se prebacujem u ujakov stan u Prote Mateje 20, zatim se ponovo pred odlazak za London vraćam u Malajničku ulicu, a potom i za London odlazim.

Ovde u Londonu moje seobe nisu bile tako intenzivne mada sam ipak postigao da se za deset, jedanaest godina preselim nekoliko puta. Najpre iz Boarding house u Vest Hempstedu, u svoju kuću St. Endrus Avenu u Vembliju, ispod Harou on the Hil, a potom odatle na Mazvel Hil, 4 Grand Avenju.

No i sada, sada kad je doneta odluka o povratku u Jugoslaviju, i sada me čeka, i sve je to vezano sa jednim nizom seoba, ovoga puta veoma neprijatno koncentrisanih.

Najpre treba prodati ovu kuću, zatim kupiti jedan stan u dobrom delu Čelzija, u centru Londona, gde bi živela naša ćerka, a mi imali svoje sobe, s obzirom da imamo nameru da izvesno vreme svake godine u Londonu provodimo, a onda se vratiti u Jugoslaviju opet u Malajničku 7,

ali ne zato da bi se tamo ostalo nego da bi se odatle pokušalo pronaći nešto na moru, na potezu između Cavtata i Dubrovnika, jednom potezu gde bih voleo da živim i konačno se, konačno se nadam se umiriti negde u 56. godini po prilici. returnma
 Nije nemoguće pretpostaviti, a oni književni istoričari koji polažu na uslove života, doživljaje, kao neke presedane u literaturi pojedinih pisaca, možda će i naći neke veze i korespondencije, nije nemoguće zapravo, da su te mnogobrojne seobe, to osećanje da nigde niste zauvek ni oduvek, da nemate šansu u stvari da nigde pustite korene i da ste prema tome bez ikakvog korena,

Saturday, November 04, 2017

ПЕКИЋ КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ

ПЕКИЋ КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ 

 Понедељак, 6. новембар у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 
Годишњице: Борислав Пекић (1930–1992) 
Пекић као драмски писац 
 Учествују: Весна Црепуљевић, Јелена Ковачевић, Дуња Бојчић, Марија Благојевић, Лазар Бојичић 
 Уређује и води Дејан Симоновић 

 Осветљавамо драмско стваралаштво Борислава Пекића. 

Пекић је плодан, значајан и награђиван драмски писац. Његов драмски опус укључује драме (неке од њих су извођене али не и објављене у штампаном издању): Цинцари или Корешподенција, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Обешењак, Тезеју, јеси ли убио Минотаура, У Едену, на истоку,

На лудом белом камену или Буђење вампира, Разарање говора, Чаробни кофер госпође Х или X + Y = 0, Чај у пет или Излет у златан град, Чисти и нечисти или Чудо у Јабнелу (из Времена чуда), Чудо у Гадари (из Времена чуда), Чудо у Јерусиламу (из Времена чуда), Лазар из Витаније (из Времена чуда), Жене са Сиона (из Времена чуда),

Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју, Рђав дан на Stock Excahngeu, Oбешењак, Rајнске задушнице, Ко је убио Lilly Schwarzkopf? , Ремек дело или Судбина уметника (део из Златног руна, том III), Нека се збуде писмо (по Времену чуда). Monk at the sea
 „Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је с ње допирао задах загореле масти, или су се на њој са ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника је у гледиште удувавала ледену промају вентилатора да нам дочара зиму.

Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичких режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота. Оно што ме је узбуђивало није био живот. Била је Имитација.

Friday, November 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 1. juli 1983. godine.
Moje seobe. 

Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,

Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme. Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo.

Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali. Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.

 Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja. Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.

Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore. No to je irelevantno sada.

Proveo sam znači tih četiri godine rata u Bavaništu i to je bilo jedno vreme u kojem se nisam selio i to samo zahvaljujući ratu, nismo se nigde selili. A pretpostavljam da nije bilo rata moj otac bi bio premešten za Beograd, otprilike u isto vreme u kome sam se obreo u Beogradu. Ali to nije bilo tako direktno.

Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već sam u Beogradu. Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.

 Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru. 033nevi
 Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Cinganliju ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu.

Thursday, November 02, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 29. juni 1983.godine. Četvrtak, 30. juni 1983. godine.
Besmislenost opšteg smisla. 

Sve su apstrakcije protivprirodne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti. Podvesti dakle nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.

Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročito povoljne okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.

Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje.

Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života. Razum je dakle prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskom mozgu. 2draught
 Traženje Boga je drugim rečima izraženo tražanje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.

U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakvog smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.

Wednesday, November 01, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 29. juni 1983.godine.
Grčko pozorište kao drama značenja. 

Grčke duhovnosti. U knjizi Grci Kito na 223. stranici kaže:

„(...) Za gotsku katedralu rečeno je da nikad nije dovršena, a Šekspira su s druge strane često skraćivali. Ali ko bi mogao dodati bilo šta grčkom hramu, a da to ne bude očigledno spoljni dodata, ili izbaciti neku scenu iz neke grčke drame, a da ona ne postane nerazumljiva.

Uzrok tim razlikama ne leži u tome što su Grci imali bolje osećanje za oblik ili manje mašte, ili uživanja u životu, već u tome što su drukčije mislili. To se možda može objasniti pomoću sledećeg primera.

Neki čitalac imajući na unu Šekspirove istorijske drame, ispita jedinu sačuvanu grčku dramu sa istorijskom temom - Eshilove ’Persijance’, dramu napisanu nepunih deset godina posle događaja koji se obrađuju i prikazanu pred Atinjanima koji su igrali tako značajnu ulogu u toj borbi.“ (Uzgred rečeno pod samim Akropoljem koji su Persijanci razrušili i obesvetili.)

 „Svaki elizabetanski dramatičar dao bi nam pregled celog rata, trenutke očajanja, nade i trijumfa. Na pozornici bismo videli vođe koji su sačinili plan za pobedu, a i neke od vojnika koji su je izvojevali.

U ’Persijancima’ ne vidimo ništa slično tome. Pozornica je persijska prestonica, radnja se vidi samo kroz oči Persijanaca, tok rata je toliko uprošćen da se pomorska bitka kod Artemisije ne pominje, pa čak ni herojska odbrana Termopila. Nijedan Grk se ne pominje po imenu. 08carryx
 Teško bi se mogao zamisliti potpuniji kontrast. Ako bismo rekli da atinska pozornica i grčki dramski oblik nisu dopuštali realističan prikaz rata, to bi bilo tačno, ali ne i dovoljno tačno. U suštini i pozornica i dramski oblik jesu ono što jesu, zato što dramski pisci nisu imali želje da budu realistični.

Dramski pisci su ti koji stvaraju pozorište i dramski oblik. Ali mi uviđamo da je svaka pojedinost u drami ne samo prirodna već i nužna, kad shvatimo da Eshil nije imao nameru da napiše istorijsku dramu, već dramu o ideji da nebo neizbežno kažnjava Ibris, u ovom slučaju Kserksovo prkošenje volji božjijoj.

Tuesday, October 31, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 29. juni 1983.godine.
U materici slučaja. 

Opet nepovoljne vesti iz Jugoslavije. Situacija je nejasna. Nekada mi je smetalo što je isuviše jasna. Sad mi smeta što je nejasna. Međutim prednost je ipak u jasnim situacijama. One odlučuju umesto mene. Sad se moram snalaziti sam. U krajnjoj konzekvenci to je svejedno, greška se svakako mora počiniti. Ali šta je greška?

Greška je čin kojim se izbegava neka druga. Ostaje jedino nada da bi ona druga bila još veća. Nada, ne i sigurnost. I tako sam opet na početku u materici svemoćnog slučaja. Monk at the sea 
 Veverica na točku 

Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i upozna da on to juri samoga sebe. Ista je nesreća koja muči vevericu u kavezu. Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak, okreće ga veverica.

Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.

Monday, October 30, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 28. juni 1983. godine.
O vidu i prividu. 

 Posmatranje nas upoznaje sa očiglednostima. Posmatranjem uočavamo i prihvatamo očiglednosti. Očiglednosti su međutim instrument privida, način kojim se manifestuje neistina u svetu. Vid se tako zajedno sa ostalim čulima iskazuje kao sredstvo kojim se ta neistina predstavlja našem umu.

Um dovršava posao falsifikovanja stvarnosti uspostavljanjem korelacija između tih privida i stvaranjem jednog zatvorenog sistema zabluda. Pojedinačno zablude u takvom sistemu mogu se međusobno dokazivati kao istine, mogu čak i funkcionisati kao istine, a da ipak ceo sistem bude pogrešan. Fakt da se jednim putem može ići ne dokazuje još i da je taj put dobar. 403delac
 Očiglednost da drugih puteva nema ništa ne govori o tome ima li njih stvarno ili nema, već samo o prirodi naših očiju. Nije reč o tome da materija ne postoji, da ne postoji empirija, nego samo o tome da je mi ne vidimo na pravi način, a pošto je na pravi način ne vidimo, ona i nije takva kako je zamišljamo. Iz toga proističu sve pogreške našeg rukovanja empirijom.

Svaka, dakle, naša istina više govori o nama nego o svom predmetu. Kad ja kažem da pred sobom vidim svoj pisaći sto, a zatim ga opisujem, ja ne govorim o stolu, ja o tom stolu ništa ne kažem, ja samo svojim opisom i svojom tvrdnjom izražavam prirodu svojih čula, samo njihove granice. Opisujući empiriju mi u stvari samo opisujemo empiriju vlastitog uma.