Thursday, May 25, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. (nastavak) 

Bio je jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. i dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila Ledi Pedžet, a drugi mislim spisateljka Dama Rebeka Vest. On to nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje i dalje grdio, već iz interesa, jer je verovao da će mu kao Englezu biti otvorena vrata britanskog PEN Kluba i svih britanskih univerziteta.

Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanski državljanin, ali da nikad ne može postati Englez. Za svoju ženu međutim nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa zemljom, već opet iz računa. Ona je sve dok je bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije.

To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su tada teško vezivali kraj s krajem.

Kako je tokom rata primao prvo 105, a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Dobio je dobro mesto knjigovođe u jednom od najskupljih londonskih obućarnica u Bond stritu.

Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitarnim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadrežna vlast povela je istragu, utvrdila je da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. 08carryx

Pomoću ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Zvala se ’Hačards’. Provodeći kraći odmor na moru o trošku Ledi Pedžet, hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka, i istegao tetivu na nozi.

Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste Ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje kotidž na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako po podne njega je i njegovu ženu zvala na čaj.

Wednesday, May 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. (nastavak)

Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ali čak i svoj maternji srpski, s nekim tvrdim, neprijatnim, svađalačkim, mađarskim naglaskom.

Postavljen je za profesora IV muške gimnazije u Beogradu. I objavljuje 1929. godine svoje Seobe. Njima je u svojoj 35-toj dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je od zaista velikog pesnika postao novinar. Pretvorio se u glas svog gospodara.

Imao je rekli bismo samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce prvo u ’Politici’, docnije u ’Vremenu’, najzad kao dopisnik Centralnog pres biroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao Londonski dopisnik časopisa ’El Ekonomista’ koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Airesu.

Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jeftiću, ni Milanu Stojadinoviću, ni Dragiši Cvetkoviću, u tome se sastojala njegova diplomatska karijera, koja mu je pomalo zavrtela glavu i navela da napiše Embahade kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu. Monk at the sea
 Drugi svetski rat doveo ga je u London, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero već bilo jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više ni umeo da piše.

Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama. Izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje, da se upućuje na rad u Britanski muzej. A taj se rad sastojao u obilaženju u podne najboljih londonskih restorana u društvu kako je govorio ’vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.

Tuesday, May 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. 

Ovo su izvodi iz jednog separata Koste St. Pavlovića posvećenog Crnjanskom nakon njegove smrti.

„Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongroda, kako navodi P. Jovanovič i J. Ređep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosi u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se pod Arsenijem Čarnojevićem u te krajeve doselili.

Kada je treće četvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu proširujući je istočnom Posavinom i preci Crnjanskog postali su graničari. Zanimali su se kao i svi Ilančani ili Čongrađani zemljoradnjom, stočarstvom ili graničarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilančana ili Čongrađana ispoljavao je i Crnjanski.

Kao svaki zemljoradnik bio je konzervativac, kao svaki stočar voleo je životinje, a prezirao ljude, kao svaki graničar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti. Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na istočnom frontu u Galiciji, zatim po položenom ispitu za oficire na italijanskom frontu u Udinama. 403delac
 Ratne godine koje je po rečima Marka Ristića proveo u pozadini izvlačeći se, ostavili su na njega dubok trag. Kao dobar podoficir i potporučnik smatrao je da mu je dužnost da bude uvek u stavu mirno pred svakim starijim, ali da mora da se nemilosrdno izdire na svakog mlađeg od sebe.

Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vijinović čamio u šibeničkoj tamnici, a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miletić i Veljko Petrović, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je frajlifigovao i kad se carevina raspala, nastanio se u Beogradu.

Monday, May 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
Ferment i cement. 

Beleška povodom Markuzea. 

Markuze kaže da su oni koji su nekada bili ferment socijalne promene postali ferment socijalne kohezije. Možda bi bolje bilo reći da su oni koji su nekad bili ferment socijalne promene postali cement socijalne kohezije. pompei

Friday, May 19, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
Dobri za koleru. Pismo Tehničke pomoći iz 1970. 

Beleška pod naslovom „Dobri za koleru“. Slučajno prebirajući neka dokumenta nailazim na jedno zvanično pismo koje je Ljlijani uputio Republički zavod za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije. Dokument je pod brojem 06-17/68 datiran 21. avgusta 1970. godine. On glasi:

„Predmet saradnje sa Libijom.“ Tekst: „Preko naše ambasade u Tripoliju primili smo zahtev libijskog Ministarstva unutrašnjih poslova za angažovanje 40 jugoslovenskih inženjera, hidrogeologa, hidrauličara, hidrologa, geologa i urbanista. Ovi stručnjaci traže se za rad u Tripoliju, Bengaziju i Sebi.

U zavisnosti od radnog iskustva nakon diplomiranja, plate se kreću od 2 640 do 3 360 libijskih funti godišnje. S obzirom da ste vi svojevremeno bili zainteresovani za odlazak u Libiju, molimo da se javite Zavodu lično ili na gornji telefon radi prikupljanja potrebnih dokumenata i eventualnog kandidovanja za neko od navedenih slobodnih mesta najkasnije do 5. septembra tekuće godine.“ Potpisano od pomoćnika direktora Mladenka Markovića.

Svojevremeno kad smo bili odlučili da za izvesno vreme napustimo Jugoslaviju i tražeći gde bi mogla Ljiljana da se zaposli, smatrajući da u razvijenim indistrijskim zemljama Zapada, finansiski ne bi mogli opstati, bili smo rešili da pokušamo sa Afrikom i Azijom, preko Republičkog zavoda za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije.

Ljiljana je prikupila odgovarajuća dokumenta, napisala molbu, uputila je i odonda smo čekali. Čekanje se jako produžilo, slušali smo o ljudima koji su slati u Maroko, Alžir. Drugi su odlazili, Ljiljana nije pozivana. Mi smo moram priznati imali u vidu u prvom redu Maroko, jednu civilizovanu afričku zemlju, gde bismo se ipak lakše snašli. Ali poziv nije dolazio. 9delaroc
 U međuvremenu Ljiljana je našla posao u Londonu, otputovala u maju, a ja nisam mogao, jer mi je bio u međuvremenu oduzet pasoš. Sada Republički zavod za tehničku saradnju SR Srbije poziva Ljiljanu za rad u Libiju. Sećam se da sam se osećao prilično srećnim, jer neke moje sumnje bile su razvejane.

Thursday, May 18, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVIII

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Ponedeljak, 20. juni 1983. godine.
 S Mitom o Sizifu Kamija (Komentari, nastvaka.)

Bez poznavanja konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale, nema prave sreće. Celokupna racionalistička filosofija poduprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite i nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi uključujući samoubistvo stavljene su posredno ili neposredno u službu kolektivnog napora da se stigne do dna.

Da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao. Čak i tada kada taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kada je poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven takozvanim razumnijim, dostižnijim, pa i praktičnijim ciljevima.

Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje suštinske tajne, sva druga izvedena i funkcionalna saznanja nemaju smisla. Svi odgovori na pitanje – kako i zašto – besmisleni su bez odgovora na pitanje – čemu? guayasamin_llanto
 Kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti, da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi.

Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći, konačna istina zauvek nam je određena, a sa njom i konačna sreća.

Wednesday, May 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Nedelja, 19. juni 1983. godine.
Iziđi napolje da se obračunamo. 

Farbam drvenariju eksterijera kuće. Između dva farbanja odmaram se. Iznad mene lete avioni i nekom čudnom igrom asocijacija sećam se ranih šesdesetih godina kad sam kao član radničkog saveta „Lovćen filma“ leteo avionom za Budvu. U avionu su bili beogradski članovi tog radničkog saveta, među njima Milo Đukanović, s kojim je bila i njegova supruga.

 Avion je bio DC, veoma neudoban i mali. Poznato je bilo da Đukanović ne mari da se vozi avionom, ali ono što se dogodilo nije posledica samo te nelagodnosti s kojom je on leteo. Iza njih sedela su dva mlada, pijana, Crnogorca. Tokom čitavog puta ponašali su se nepristojno, dobacivali Đukanovićevoj supruzi. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador

 U jednom trenutku ne mogavši više da izdrži, a pošto ih je nekoliko puta bezuspešno i on i drugi opominjali, Milo Đukanović skače, sav razjaren, ne znajući šta govori, kaže mladićima: „Izađite napolje da se obračunamo!“ Srećom mladići su bili toliko pijani da poziv nisu prihvatili i mi srećno ostajemo u vazduhu.

Tuesday, May 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 17. juni 1983. godine.
O nedovoljnosti fotodeskripcije novog francuskog romana. 

Kako opisati jedan predmet, a da taj opis jezgrovito pruži sliku kako na empirijskom tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove brojne korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez koga bi on ostao mrtva priroda - fotodeskripcija modernog francuskog romana.

Premda pretenduje na objektivnost ova fotodeskripcija daje lažnu predstavu o predmetu, jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži, a to je ljudsko oko i duša iza njega. Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi. Istine nikada nisu na površini stvari. Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba sići u utrobu piramide. 815

 Opis mora ići tim labirintom, a ne kliziti po površini predmeta gde može pronaći samo zablude o njemu. Odgovoriće mi se verovatno da istina i nije svrha takvog opisa i da je svrha takvog opisa sam opis. Ali ja se pitam čemu opisivati nešto ako se iz tog opisa ne može ništa saznati o njegovom predmetu.

Monday, May 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 16. juni 1983. godine.
Zločin žrtava 

 (Povodom Gatkinovog obećanja Rubaševu da će, posle konačne pobede komunizma, njegova žrtva za partiju biti obelodanjena.)

Partija je Kestlerovom Rubašovu u Pomračenju u podne kroz usta islednika Glatkina obećala da će posle konačne pobede, njegova žrtva biti obelodanjena, njegova usluga Partiji i Revoluciji shvaćena. Ovo beležim povodom trake 23/45 3-4 (disketa: Dnevnik II – 1983-013, prim. priređivača.).

Partija ni ovo obećanje nije ispunila. Ljudi velike čistke nisu rehabilitovani kao heroji, nego kao žrtve. Ne zato što su svojim lažnim priznanjima da su izdajnici i špijuni, u datoj istorijskoj situaciji zatomimvši i ljudsku taštinu i tzv. malograđansko osećanje časti spasili tu Partiju i tu Revoluciju, već prosto stoga što su bili nevini. 033nevi
 Kada bi komunizam nekim čudom uspeo da proizvede jedno bar normalno, ako već ne idealno društvo, ubeđen sam da bi njegova Partija još jednom te ljude izvela pred sud, bar moralni. I ma koliko je to surovo, ona ne bi pogrešila. Za ludilo koje se dogodilo u Rusiji u dane tih pogroma tela i duha, krive su i žrtve bar koliko i mučitelji.

Tačno je da žrtava ne bi bilo da nije bilo mučitelja, ali isto tako ni mučitelji ne bi uspeli da nisu naišli na podesne žrtve. Za to ludilo odgovara komunistička logika, a ona je upravljala postupcima i jednih i drugih. Teror je pogled na svet ideje u ime koje su jedni ubijali, a drugi dopuštali da budu ubijani. Krivica je dakle solidarna.


Friday, May 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 15. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu Alberta Kamija 

Na 28. strani u okviru poglavlja „Apsurdni zidovi“ Kami kaže: „(...) Vi mi ga opisujete,“ misli na svet, „i vi me učite da ga razvrstavam. Vi nabrajate njegove zakone, i ja se, gladan saznanja, slažem da su oni istiniti. Vi rastavljate njegov mehanizam, i moja nada se uvećava. Napokon, vi me učite da se ovaj čarobni i šaroliki svet svodi na atom, a da se sam atom svodi na elektron.

Sve je to dobro, i ja čekam da vi nastavite. Međutim, vi mi govorite o jednom nevidljivom planetarnom sistemu, gde elektroni kruže oko jednog jezgra. Vi mi objašnjavate ovaj svet slikom. Tad ja priznajem da ste vi, time, stigli do poezije: i da je ja nikada neću saznati. Imam li ja vremena da se zbog toga ozlojedim? Vi ste već promenili teoriju.

Na taj način, ona nauka koja je trebalo da mi sve objasni završila se hipotezom, ona tmurna lucidnost – metaforom, ona neizvesnost rešava se umetničkim delom. (...)“

Ona metafora s kojom se po Kamiju u poglavlju „Apsurdni zidovi“ njegovog Mita o Sizifu završava tmurna lucidnost traganja nauke za konačnim istinama, ona slika na samome dnu gde mi očekujemo naučno objašnjenje, bar onoliko samouvereno, pompezno i aksiomatično, koliko i objašnjenje bazičnih uslova za kojima je nauka u traganju krenula, najzad ona pretpostavka koja je na kraju svih stvari zamenila žuđenu istinu, to je metafora Boga, to je slika Boga, to je pretpostavka Boga. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
 Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički stići do hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropologika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.

Thursday, May 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 14. juni 1983. godine.
San kao život. 

Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam. Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna.

Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim. returnma

 No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam.

Wednesday, May 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 12. juni 1983. godine.
Meteorska oštećenost naših istina 

Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju s prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja. Biva to u čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo mrtvog i živog.

Gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba. Usporavanje sveta je naravno obmana. Oni koji se usporavaju, mi smo. Tek tada vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza kraj koga predeli promiču nejasno dok na ulasku u stanicu voz ne počne usporavati.

Oštrina našeg spoznanja upozorava često da je neka stanica, od kojih je poslednja - smrt, blizu. 033nevi
 Otkrovenje je nešto drugo. Čak i ako se ne uzme u obzir njegova religiozna definicija i njegovi mistični primeri. Putovanje je obavljeno, iako mi u njemu nismo učestvovali. Prebačeni smo sa stanice u stanicu, a da nismo sedeći kraj prozora voza bili svesni predela kraj kojih smo voženi.

Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne znamo kako smo došli. Svako racionalno stizanje do takozvanih istina pretpostavlja put traženja, lutanja, sumnji, biranja, odbacivanja. Istine koje nam tim putem stižu liče na meteorite izjedene prolaskom kroz svemir. Njihove površine trajno su oštećene isto onako kako su to naše istine sumnjama kroz koje su se probijale.

Tuesday, May 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 12. juni 1983. godine.
Kinofob.

Opet šetam Čika po Hajgejt Vudu i događa mi se nešto što sam predvideo u svojoj drami, nenapisanoj drami, „U traganju za Čikom“. Zaustavlja me jedan zadihani gospodin, očevidno ljut, ali i zabrinut i pita me nisam li video njegovog psa. Kakav je pas? Pas je seter, crvene dlake, ja kažem da nisam, mada se sećam gospodina, sećam se i njegovog psa, viđao sam ih povremeno, kad sam šetao Čika.

Pas je bio miran, ljubazan, velikih tužnih očiju, kaskao je poslušno za bračnim parom, obično su ga šetali oboje. Sad ga je očevidno šetao on, i pas se izgubio. Posle izvesnog vremena, možda desetak minuta, sedim na klupi, čovek zadihan, gnjevan, besan, vuče iza sebe svog crvenog setera.

Seter međutim izgleda sasvim drukčije, njegove oči nisu više tužne, nisu poslušne, one su divlje, pomalo i zlobne, on reži, otima se i uopšte se ponaša onako kao što ga nikada nisam video. wearealljewsnowpartii
 Čovek spontano seda pored mene i započinje sledeći dijalog: „Jeste li videli ovu džukelu?“ „Koju?“ pitam. „Vaš pas mi je uvek izgledao primeran.“ „Ne poznajete vi tog kopilana. On se samo pretvara. Nikad ne beži kad je sa mojom ženom, samo meni pravi neprilike.“ Pitam ga: „Vaša žena to svakako razume.“ „Ne poznajete vi ni moju ženu.“ „Zašto bi pas to činio?“ „Zato što je životinja,“ kaže ljutito.

„Ja lično ne mislim kao drugi Englezi, da su životinje bolje od ljudi. Ne bar sve. Definitivno ne ova.“ Ćutimo malo. „Volite li pse?“ „Bože sačuvaj!“ kaže. „Voli ih moja žena.“ Hteo sam da ga pitam voli li svoju ženu, ali mi se pitanje odjednom činilo nekako izlišnim. „Ja ih mrzim. Pas to oseća. Neće dugo,“ kaže čovek. „Jednog dana,“ zatim ustaje, poteže kaiš, pas zareži, „jednog dana ...“

Otišao je nezavršivši misao. Znao sam na šta misli, samo ne i na koga, na psa ili na ženu.

Monday, May 08, 2017

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ 

Понедељак 8. мај у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 

Годишњице: Борислав Пекић – четврт века касније 
Учествују: 

Јасмина Ахметагић 
Добривоје Станојевић 
Срђан Вучинић 
Уређује и води Дејан Симоновић 
УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН 

Sunday, May 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 11. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu, Alberta Kamija. (Nastavak.) 

U poglavlju „Apsurdni zidovi“ Mita o Sizifu Kami očajava što ćemo zauvek ostati strani samima sebi. I to je u istini jedina nesreća koja premaša i onu u kojoj smo jednako strani drugim ljudima. A možda naša nesposobnost da u istini razumemo i upoznamo druge tek je vidljiva funkcija naše nemoći da spoznamo sami sebe, nemoć koja je za većinu ljudi nevidljiva i nepoznata, rekao bih srećno nevidljiva i nepoznata.

Takva sposobnost, takva moć, ako bismo njome svi bili najednom i nekim čudom obdareni, revolucionarno bi izmenila svet. Mogla bi se početi iz početka s više nade da se tim početkom odmah i samim njim ne predodređuje i kraj. thenewyorktimesblowback

Psihološki uzev naša spoznaja sebe, onoliko malo koliko je to ponekad ipak moguće, posredna je. Potiče od pogrešne predstave što je imamo o drugima. Analogije u vlastitu korist postaju tako osnova za sve zablude naših samosaznanja i sve promašenosti naših postupaka.

Friday, May 05, 2017

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ 

Понедељак 8. мај у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 

Годишњице: Борислав Пекић – четврт века касније 
Учествују: 

Јасмина Ахметагић 
Добривоје Станојевић 
Срђан Вучинић 
Уређује и води Дејан Симоновић 
УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН 

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 10. juni 1983. godine.
U traganju za Mitrinovićem nalazimo Marksa. 

Šetnja po Hajgejt groblju sa P. Palavestrom i D. Puvačićem. Ljiljana, ja, Palavestra i Puvačić odlazimo na hajgetsko groblje da potražimo grob Dimitrija Mitrinovića. Ne nalazimo ga. Nalazimo naravno Marksa.

Njegova crna, krupna glava na jednostavnom mermernom postamentu, inkrustiranom zlatnim apelom: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ vidi se još izdaleka, čim čovek uđe na hajgetsko groblje, kroz kapiju koja vodi od hajgetskog naselja. Na grobu malko sasušeni venci, takođe malko sasušenih daleko-istočnih komunističkih partija, i jedan čovek. wearealljewsnowpartii
 Kad god sam prolazio ovuda nikad nisam zatekao Marksa samog. Ovoga puta je jedan Azijat. Bespomoćno luta unaokolo, a zatim prilazi Puvačiću. Moli da ga ovaj slika sa Marksom. Puvačić profesionalno obavlja posao.

Obožavatelj, Južno-Koreanac je presrećan. To će biti njegova najlepša uspomena s puta po Evropi. Nedaleko s leve strane među poljskim grobovima radnici kose travu, ali grobara nema, Marks je sam, ili bi trebalo reći - Marks je jedini.

Thursday, May 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 9. juni 1983. godine.
Ekscentrična demokratija. Noć engleskih izbora. 

Engleski parlamentarni izbori. Kod nas dolazi Puvačić i Palavestra na gledanje televizije, nerviranje i spavanje. No Palavestra ubrzo odlazi u krevet sledeći staro svoje uverenje da je za njega meritorna jedino sudbina Toda Kurtovića.

Ja, Ljiljana i Puvačić ostajemo do jutra uz viski i besni na engleski izborni sistem koji našem konju – savezu liberala i socijal-demokrata – daje šačicu poslanika, a laburistima sa svega nekoliko stotina hiljada glasova više u nacionalnim razmerama blizu dve stotine.

Moralna pobeda je na strani saveza, ali ovaj za sada sa njom može obrisati tur. Margaret Tačer dobija tzv. landslide, poraz laburista je katastrofalan. Ekstremnost programa, konfuznost kampanje i fizički izgled Futa, združili su se da održe laburistima lekciju. Problem je jedino u tome hoće li oni da je shvate.

Lično ne bih voleo, jer samo uporno i neshvatanje laburista raspoloženja glasača i katastrofalnog razarujećeg stanja u vlastitoj stranci, daje izgleda savezu liberala i socijal-demokrata da na idućim izborima probiju barijeru postavljenu ovim sumanutim engleskim parlamentarnim sistemom, procentualnu barijeru koja bi im omogućila da u parlamentu dobiju više poslanika nego do sada, odnosno da na neki način broj njihovih poslanika odgovara broju glasova u nacionalnim razmerama.

Da je engleski parlamentarni sistem k svetu, da je demokratski uistinu, situacija bi danas bila sasvim drukčija. Ta barijera bi bila probijena i Engleska bi morala imati ili nove izbore ili koalicionu vladu, jer bi konzervativci dobili naravno najveći broj poslanika, ali ne toliko veliki da imaju većinu i protiv združenih liberala, socijal-demokrata i laburista.

Socijal-demokrati i liberali dobili bi nekoliko poslanika manje nego laburisti, i tada bi bili kadri da obrazuju zajedno sa njima vladu ukoliko bi laburisti na to pristali. Takođe bi mogli obrazovati vladu i sa konzervativcima i tako bi postali socijal-demokrati – ono što je Engleskoj neophodno, jedna moderirajuća stranka između levice i desnice.

Dakle prava stranka centra koja bi mogla u stvari da se večno zadržava na vlasti i da, zadržavajući se na vlasti, urazumljuje ekstremne tendencije desnice i levice. theyknownotwhattheysay
 Ujutru se rastajemo neraspoloženi, odlazimo u krevet s namerom da sutra svi zajedno odemo na Marksov grob, koji se nalazi na jedno četrdesetak minuta šetnje od naše kuće. Ali da taj odlazak izgleda prirodno, mi ne idemo na Marksov grob, nego da potražimo grob našeg Dimitrija Mitrinovića koji je sahranjen na hajgetskom groblju.

Wednesday, May 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 6. juni 1983. godine
O moralnoj nezavisnosti. 

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt.

Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu.

Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo. To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju.

Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja.

Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati.

Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene. tomdelay
 Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Žid i Niče su, bar ovde, bili u pravu.

Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.

Friday, April 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 2. juni 1983. godine.
Kamenje iz Morkamba. 

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine. More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodiča.

Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije. Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish & chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive. Svaki zrak sunca vredi ovde funtu.

Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

 Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ih, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim. Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Pritoda se ne gleda, nego krade. Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje.

U Londonu kod kuće kamenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti. To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom. united93
Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

Thursday, April 27, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 1. juni 1983. godine.
Izlet u Lankaster. 

Sa Palavestrom na petodnevnom izletu kod Puvačića u Morkombu. Polazimo sa Justona u 10,20, posle jedan smo u Morkambu. U vozu razgovaramo opet o svemu i svačemu i opet Palavestra ima inicijativu. Prepuštam mu je, jer govori dobro, jer se opet mahom podudaramo da stvarnost još uvek ništa ne znači, ima ona svoja podudaranja.

Ukoliko ga više poznajem, Palavestra mi se sve više dopada. Dopada mi se njegov samopouzdani mir, on je možda stečen, stvar samokontrole, a ne temperamenta, ali ja o njemu isuviše malo znam da bih sudio. yeah_right

 Puvačič nas čeka na lankasterskoj stanici. Zatim opet razgovori do duboko u noć. Palavestra me nagovara na povratak, ali svojim pričama o situaciji ništa ne čini da me za to i stvarno pridobije. Međutim, to nije potrebno. Odluka je doneta. O Jugoslaviji slušam kao bivši robijaš o novoj robiji koja ga čeka. Manje-više ravnodušno. Sve što oni doživljavaju izdržaću ja i na kibli.

Wednesday, April 26, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije(nastavak)

 Doslovno u jednom dramskom smislu, u jednoj dramskoj situaciji to bi značilo da ja sa vama razgovaram i dok sa vama razgovaram ja u glavi držim i predmet razgovora i sve ono što ste mi vi pre toga kazali, pri čemu naravno kada je u pitanju drama tu ne bi trebalo da bude reč o idejama nego o jednoj dramskoj situaciji u kojoj bi izvesna fakta igrala važnu ulogu.

Onoga momenta međutim kada sad uđe jedno treće lice, tog momenta mi kompletno gubimo pamćenje, ali isto tako gubi ga i ono treće lice iz neke prethodne situacije i u vezi sa bilo čime o čemu je razgovarao sa nama dvojicom. Javlja se potpuno nova situacija za koju ja još ne vidim načina da se ona dramski izvede. Hope

Koliko mi se čini evidentno je da drama mora biti suludo komična, ali naravno da iz te komične situacije, komičnih odnosa proizađe ona suštinska otuđenost naša, koja je između ostaloga i bazirana na neadekvatnom radu naše memorije, odnosno na nesposobnosti takođe naše inteligencije, da iz naše memorije izvlači konzekventne zaključke.

Glavna prepreka u pisanju ove drame i zamišljanju uopšte ovakve situacije je to što pod datom pretpostavkom ja ne vidim kako bi se ikakav dijalog mogao odvijati, kako bi se uopšte bilo kakav odnos mogao uspostaviti, jer u sukcesiji tih gubitaka memorije mi bismo u svakoj novoj situaciji bili zapravo tabula raza. Drama se prema tome izgleda uopšte ne može napisati. Što ne znači da pokušaj ne bi vredeo truda.

Tuesday, April 25, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije.

Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – „Zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije“. Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije. Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene.

Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati. To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja.

Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina. Odnosno moguće su dve varijante, koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na takvoj jednoj drami, možda radio-drami u prvom redu. Prvi uslov bio bi da živimo u jednom svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje. indangerofcomplicity

 Sada mi pada na um jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame. Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste, da naše memorisanje, zapravo njegova sposobnost, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista.

Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.

Monday, April 24, 2017

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2017.

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2017. GODINE KOJA SE 
DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

Poštovane dame i gospodo, poštovani dobitnici Pekićeve nagrade,

 Imao sam prijatnu dužnost da pročitam ukupno 29 eseja prispelih na konkurs, ali i odgovornost da među tim radovima izdvojim i za nagradu predložim one najbolje. Nije to bio nimalo lak zadatak, jer bar trećina radova pokazuje zrelost misli njihovih autora i sposobnost da na relativno nevelikom obimu teksta kažu nešto novo, izvorno i bitno o temi kojom se bave.

 Otuda i poruka mladim esejistima koji nisu među nagrađenima: ne treba odustajati, treba saznavati, produbljivati misao i usavršavati izraz.

 Tematika radova u žanru eseja i ove je godine bila uglavnom posvećena piscima i njihovim delima, ređe filozofskim pitanjima ili opštijim, kako se nekada kaže slobodnim temama. Razume se, katkad su teme i područja ukršteni povezivanjem u analizi književne i filozofske problematike, mada i u spoju sa drugim graničnim disciplinama kao što su psihologija, antropologija i ostale humanističke nauke.

Kako bilo, u celini su radovi autora sa konkursa, dakle učenika, dosegli vrednosti koje preporučuju mlade pisce i profesore posvećene njihovom intelektualnom i književnom sazrevanju. I njima mala molba: bilo bi dobro da pre slanja tekstova na konkurs pažljivo pregledaju radove kako bi se izbegle retke, a ipak vidne pravopisne i druge jezičke manjkavosti koje ponekad pokvare utisak i kod veoma dobrih radova.

 Kratko o tri nagrađena eseja:

 Prvonagrađeni je rad "Utvarologija u evropskoj književnosti" Milanke Orlić, učenice Trinaeste beogradske gimnazije. Uzimajući za temu dela četvorice velikih evropskih pisaca, odnosno problem utvarnog sveta, kojem je bio blizak i stvaralački nerv Borislava Pekića, autorka na zanimljiv i interpretativno produktivan način pokazuje kako se utvarologija ostvaruje u bliskom susretu prošlog i sadašnjeg, realnog i fantastičnog. Po tim vrednostima ovog eseja Mladenka Orlić zaslužuje prvu nagradu.

 Drugu nagradu dobio je rad sa naslovom "Dužina ljudskog života samo je tačka u vremenu" autorke Nevenke Nogo, učenice Filološke gimnazije. Na jednoj misli Marka Aurelija sadržanoj u naslovu eseja autorka gradi mali misaoni sistem.

U njemu pokušava da nađe mesta za čoveka koji je samo jedna tačka u vremenu i prostoru. U svakom slučaju, zanimljiv, misaono provokativan i hvale vredan ogled o graničnoj situaciji ljudskog postojanja. justanothermonday

Treći u redu nagrađenih je rad "Motiv očiju u književnosti" autora Jovana Mihojevića, učenika Gimnazije "Sveti Sava". Ovaj rad je uspešan pokušaj sinteze na primeru jednog motiva koji je posebno čest u poeziji. Autor tome pokušaju daje širi smisao pošto ga utemeljuje filozofskim nasleđem u čemu posebnu ulogu imaju Platon i Niče.

Analitičku građu u radu čine srpski pesnici Dučić, Dis, Pandurović i Popa. Rad zaslužuje nagradu koliko sposobnošću sinteze toliko i analitičkim darom njegovog autora.

 Iskrene čestitke nagrađenima i njihovim profesorima.

 Prof. dr Petar Pijanović

Saturday, April 22, 2017

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija 

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2017. G. 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Ove godine na Konkurs za Nagradu Borislav Pekić stigle su 82 pesme što znači da poezija ostaje izazov mladosti, izazov pred kojim pesnička imaginacija mladosti ne posustaje! Šta bi na to rekao naš veliki pisac Borislav Pekić? To mogu samo da pretpostavim, ali verujem da bi rekao: Argonautika duha stvaranja začinje se u mladosti, jer je radoznalost mladosti najveća, a osećajnost najdublja.

  Prvu nagradu dobila je pesma „Atlantida“ koju je napisala Ana Vukazić iz odeljenja II/4 IV beogradske gimnazije. Pesnikinja Ana se odlučila za najveću zagonetku antičkog sveta – Atlantidu, i to je nadahnuto prizvala, pa kaže: „kao da sam sve sanjala“ čime otvara onu drevnu, pa i dilemu Laze Kostića: šta je u životu san, a šta java?

Pitanje koje su sebi postavljali najveći pusci, od Šekspira i Španca Pedra Kalderona de la Barke, do našeg već rekoh Kostića, Adrića i samog Pekića. Mlada pesnikinja Ana uspeva pesmom „Atlantida“ da nam ukaže na istinu da su najveća životna stremljenja izložena propasti poput idealnog ostrva Atlantide, ali otkriva još nešto, možda važnije: da „Za sreću je potrebna samo mrvica“! 

Ovo otkriće, tako veliko u njenim mladim godinama, donelo je sada Ani Vukazić Prvu nagradu „Borislav Pekić“.

 Drugu nagradu za pesmu „Odustajanje“ dobila je Martina Lukić iz razreda II/6 takođe IV beogradske gimnazije. Nagrađena pesma „Odustajanje“ zrači tonom skepse, promišljanja i takta koji nisu svojstveni mladosti nego zrelosti. Ali šta bi to moglo da znači? Iskušenje strpljenju ili životno skrivenu nagradu pravovremenom odustajanju? Ova dilema dalekosežno iskrsava u svakom ljudskom životu jer Martina u prvoj strofi nadahnuto kaže:

Nekad treba odustati 
Koliko god bilo teško 
Jer, zašto terati nekoga 
Da sudbinu svoju preokrene 
Zbog bezazlene odluke? 

 Pesnikinja Martina progovara glasom koji svojom ranom zrelošću puno obećava. A to znači da život ne treba da je odvoji od poezije koja je vrhunac stvaralačke moći duha i jezika! nosighofreliefanytimes
 Treću nagradu za pesmu „Posustajem ovde“ dobila je Anđelka Stanimirović iz odeljenja II/4 opet IV beogradske gimnazije. I ova pesma iznenađuje tako ranim iskustvom koje zaprepašćuje – jer nas, ni manje, ni više, direktno upućuje na poslednje stihove iz Šekspirove drame „Bura“! To je visoki kompliment. Jer dok Šekspirov Prospero kaže –

Izgubih sve što mađija mi dala; 
Ostala mi samo moja snaga mala, 

 Anđelini prvi stihovi teku ovako:

Posustajem ovde 
Na kraju svog sna 
Nemam više snage, 
 Tama me povlači 
A pravim se da sam hrabra 
 I ne dam srcu da me izda. 

 Zaista izvrsno! U poetičkoj složenosti suočavanja sa velikim izazovima životnog iskustva između ove pesme Anđelka Stanimirović i drugonagrađene pesme Martine Lukić sa prvonagrađenom pesmom „Atlantida“ Ane Vukazić, moram priznati, razlika nije veća od tananog lista biblijske hartije! Skoro da su sve tri mogle dobiti prvu nagradu!

 Neobično je da su sve tri nagrade istovremeno otišle u IV beogradsku gimnaziju, a da su prva i treća nagrada za poeziju dodeljene baš gimnazijalkama-pesnikinjama iz istog razreda II/4. I na kraju, prijatno zbunjuje i lepa slučajnost da su sve tri nagrađene pesnikinje, zapravo, jednakih godina – dakle vršnjakinje!

 Čestitam trima beogradskim gimnazijalkama, zasluženo nagrađenim pesnikinjama koje – bez obzira za čime sada čeznu i bez obzira šta će im život doneti – treba da istraju prema uzvišenim dozivima poezije i – za lepotu poezije!!

Mirko Magarašević

Friday, April 21, 2017

KONKURS ZA PROZU 2017 BEOGRADSKIH GIMNAZIJA

KONKURS ZA PROZU 2017 BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 
NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA PROZU 2017. GODINE 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Pre nego što pročitam imena nagrađenih učenika, želela bih da odam poštu našem vernom prijatelju književniku Radoslavu Bratiću (1948-2016), koji je bio ne samo glavni inicijator „Nagrade Borislav Pekić“ nego i član ovog žirija od samog početka ustanovljenja, a koji nas je nažalost napustio prošle godine. Njegov nesebičan i neumoran rad i požrtvovanje kojim se založio da nagrada dođe ne samo u prave ruke učenika, nego i da se održi najviši standard koji nagrada zaslužuje.

I pored svih svojih obaveza i velike produkcije značajnih romana, priča, radio i TV drama uvek je nalazio vremena za nove ideje koje će da podignu značaj ove svečanosti. Zahvaljujući Bratićevoj ideji i inicijativi nastala je knjiga Pekićeva klupa izdata 1999, u koju su skupljeni kako nagrađeni radovi učenika, tako i reminiscencije Pekićevih prijatelja. Radoslav Bratić je bio svestan koliko je važno ostaviti štampani trag bez koga se sve zaboravlja.

 „Nagrada Borislav Pekić“ se dodeljuje svake godine od 1995 godine, s napomenom da su te 1995. učestvovali samo učenici Treće beogradske gimnazije, a posle toga se konkurs proširio na sve beogradske gimnazije. Utvrdila sam da je do sada nagrađeno preko 200 đaka, što je već jedan pozamašan broj laureata ovog priznanja. Tradicionalno se dodeljuje u ovoj gimnaziji i na ovom mestu već 22 godine. 815

Od početka je odlučeno da budu tri kategorije u kojima će se učenici takmičiti a to su: poezija, proza i esej. Uvek su u materijalu koji je pristizao pesme bile najbrojnije, a na početku je esej bio najslabije zastupljen. Verovatno su se učenici uplašili od samog naziva, smatrajući da treba da proizvedu neki specijalno značajan rad. Sada se taj broj ipak ujednačio, mada i dalje poezija prednjači.

U svakoj kategoriji daju se tri nagrade, što nije uvek lako odabrati, ali takve su propozicije i one se ne mogu menjati. Svi radovi se šalju pod šifrom, tako da je nepristrasnost apsolutno zajamčena.

 Ove godine je pristigao impozantan broj radova. Od toga 54 priče razne dužine i kvaliteta. Taj broj se za prozu u užem odbiru sveo na 12 da bi na kraju bila odabrana 3 rada koja najviše zaslužuju nagradu. Uvek je problem kada dođe do najužeg izbora. Radovi se čitaju i iščitavaju po nekoliko puta. Oni su svi dobri ali ipak na kraju prevagnu tri priče koje u svakom pogledu najviše zadovoljavaju.

 Prva nagrada za prozu dodeljuje se radu pod naslovom NEMIR, poslat pod šifrom BARKA, učenici Milici Janković, IV2, Zemunske gimnazije.

 Druga nagrada za prozu pripala je radu sa naslovom UMETNIK, pod šifrom KNEZ PASKAČ učenici Milici Vitomirac, II1, Treće beogradske gimnazije.

 Treća nagrada za prozu se daje za rad TI, pod šifrom JANUAR učenici Fani Spalević, III5, Treće beogradske gimnazije.

Rad pod naslovom Nemir je jedan zreo i studiozan tekst. To je priča koja bi mogla da uđe u svaku zbirku kratke priče. Ona je puna uzdržanih emocija. Sentimentalnost je naznačene na jedan veoma suptilan i posredan način. To je klasična priča u najboljem smislu. Poseduje i lirsko i dramsko u odličnoj proporciji.

 Radi se o istoriji jedne ljubavi koja se odigrava na našem tlu sa svim implikacijama koje se iskazuju na bazi istorijske realnosti u vremenu turske okupacije Crne Gore. Pitkim stilom, a uzbudljivog zapleta, ova priča se izdvaja od ostalih, jer nas ne ostavlja ravnodušnima do samog kraja. Sa malo reči data je vrlo sugestivna fabula koja se čita bez predaha. To je naša priča Romea i Julije, ali sa puno strasti, osvete i brutalnog stradanja.

Briljantna novela odlično vođena, i predstavlja jednu zaokrugljenu celinu. Na malom prostoru je prikazana ljudskost, moral, prijateljstvo, vernost i značaj tradicionalnih vrednosti.

 Priča pod naslovom Umetnik je lirska priča, crtica odnosno odlomak, nekoliko sati u životu jednog slikara. To je opis sa izvanrednim detaljima koji dočaravaju mozaik uhvaćenog trenutka koji doživljava jedan mladić, a u koji nas priča uvlači, i uvodi u jedan događaj koji se pred nama razvija.

Samo u naznakama a ipak dovoljno jasno ukazuje nam se pejzaž u kome se odigrava scena nekog sveta koji možemo da zamislimo od opisanih predmeta koji su nam dati. To je više stvar mašte i naše imaginacije, atmosfere, a ipak je sve tako sugestivno da ostajemo sa tim scenama i kada prestanemo da čitamo tekst koje je pred nama.

 Priča pod naslovom Ti je jedna mladalačka priča koju bi sigurno volela da pročita svaka mlada osoba i koja bi u njoj svakako našla sebe. Ovo је savremena, urbana priča, slika iz života mladih ljudi. U mnogim detaljima oslikava se mladost, smeh, radost, nade, želje. Ona je puna optimizma, životnih lutanja, detalja. Rastrzanost mladosti koja ide od jedne do druge krajnosti i raspoloženja, ali to je sve njihov život, igra koja nas obuzima.

 Čestitam svima koji su na konkursu učestvovali i želim im više sreće sledećeg puta, a dobitnicima nagrade želim da nastave sa pisanjem, jer samo upornim radom mogu da razviju i obogate svoj talenat.

 Sutra ću objaviti imena dobitnika za poeziju a posle toga i imena dobitnika za esej.

Thursday, April 20, 2017

Objava o nagradi i ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXII

Na današnji dan već 22 godine se dodeljuje nagrada „Borislav Pekić“. Na konkursu učestvuju đaci svih beogradskih gimnazija. Nagrade će biti uručene dobitnicima u III beogradskoj gimnaziji u 18,30 časova. Ulaz je slobodan. 

 ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 19. maj 1983. godine
Socijalizam i istorijska dekadansa. 

Nekada je svaki grad želeo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi imati svoj skandal, svoju aferu. Ako je ona umetnička, onda je to često jedini doprinos grada našoj kulturi. Ali ima osim brzine u tome i nečeg prirodnog. Socijalizam očigledno ulazi u fazu istorijske dekadanse.

No Grčkoj su trebali vekovi da izađe iz sveta protoistorije i sveta heroja i polubogova u svet sitnih političkih i društvenih skandala. Za rimski republikanski svet, skandal Klodije je bio nešto iznenađujuće i novo.

Za par stotina godina cezarizma, od skandala je napravljen osnovni istorijski sadržaj rimskog života. Tada je već počeo kraj, kraj Rima, koga su ljudi zamenjivali za napade severnjačkih hiperborejskih naroda ili za davanje cenzusa građanima nekada osvojenih teritorija. Moralni raspad prethodio je spremnosti Rima da svima da građanstvo, a i njegovoj spremnosti da se nagađa sa neprijateljima. notwithoutmydaughter
 U čemu se ogleda budućnost ovih naših skandala, još treba videti. Ako ona ima, ako ta budućnost nosi u sebi političke posledice moralnog rasula, onda bi čovek teoretski mogao očekivati i neku obnovu, kroz obnovu političke svesti i obnovu morala. Međutim na Balkanu ništa nije izvesno.

Wednesday, April 19, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda 18. maj 1983. godine.
Zaboravljena godišnjica braka – kraj civilizacije. 

Pre izvesnog vremena odlučili smo bili Ljiljana i ja da proslavimo 25-tu godišnjicu braka. Ona je bila 11. maja, a mi smo na nju potpuno zaboravili. Toliko smo bili zaokupljeni drugim poslovima, da se jednostavno nismo setili tog datuma. Koliko takvih stvari prolazi u životu, dok čovek misli da živi, živi sada, dok zaboravlja ne znajući u stvari da tim zaboravljanjem ubija sebe. I sebe i drugoga u sebi.
Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne.

Ako to pamćenje ne bi zamenio jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju. walmartcanstopanuclear
 Odsustvo pamćenja, slabljenje pamćenja, znak je kraja naše civilizacije. Isto onako kao što je znak kraja jednog individualnog života. U tom izumiranju prošlosti ima neke kobne sličnosti sa izumiranjem energije koja nadahnjuje materiju pokretom, sa crnim rupama u kojima nestaje svet.

Izgleda mi da sem tog pamćenja, koji hrani našu inteligenciju analogijama, ili protivrečnostima, koje je razvijaju, sem tog pamćenja nema ništa što bi nas stvarno u svet uvlačilo, što bi nas duboko vezivalo za svet, i da bez tog pamćenja mi ne bismo bili ono što jesmo danas.

Tuesday, April 18, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 11. maj 1983. godine.
Strukturalizam i debili 

Ugledni profesor, jednog uglednog srednjevekovnog engleskog univerziteta poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna, tvrdi da je književnost mrtva i da je stvarno živa jedino nauka o književnosti.

Profesor je po shvatanju, a i pomalo po naravi - strukturalist. To je isto kao kada bi vam lekar rekao da vas ne može izlečiti, jer je medicina kojom se on tek titularno bavi – mrtva; da je živa samo obdukciona tehnika, da morate umreti da bi se saznalo šta vam fali. Mogao bi naravno dodati da pravi problem nauke i nije u tome da vas izleči nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.

Ubeđeni integralni strukturalist liči na čoveka koji, pošto je slučajno dospeo do noža, drži da ga u svakoj prilici mora upotrebiti. Dosledni strukturalist takođe liči na lekara koji se jedino snalazi u obdukciji leševa.

Knjiga se u strukturalističkoj kritici tretira u najboljem slučaju kao srećan proizvod piščevih nesposobnosti i kritičarskog genija. Knjiga se tu najpre mora ubiti da bi se objasnila. Ali se ne objašnjava njen smisao, već forma u koju je jedan nepoznati smisao stavljen. Najviše što kao pisac možete očekivati od jednog strukturalističkog kritičara jeste da vas blagonaklono tretira kao debila koji nije kriv za svoje ograničenosti. wedonotrecognizeisrael

Za strukturalističku kritiku smisao jedne knjige nije sasvim beznačajan, on je irelevantan. U najboljem slučaju on je zanemarljiv, u onom najgorem predstavlja izvesne teškoće koje se međutim srećno izbegavaju raznim semantičkim trikovima.

Oduvek je problem kako bio glavni problem literature. I u tom smislu strukturalizam je umereno primenjivan i spojen sa drugim metodama mogao pomoći u tumačenju književnosti. Međutim radikalni strukturalizam zaboravlja da pitanje kako u književnosti može značiti nešto i važiti jedino ako je vezano sa pitanjem šta. Dakle pravo pitanje je kako šta napisati. Ne samo kako napisati bilo šta.

Thursday, April 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 6. maj 1983. godine.
Temporalnost u Zlatnom runu, izvod iz pisma prof. Anđelković

Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorki iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima. U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena, koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama. Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.

„(...) Vreme je,“ kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana, da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio, da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti.

Nažalost tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja. Suština rešenja problema vremena postavljenu kroz V knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u VI, koju pišem, nalazi se tek u VII, na kojoj takođe upravo radim. Bez VII knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.

Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči, a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.

Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nuzprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“

Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:

„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme VI i VII knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju VI knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno. (...)“

(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)

„VII knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz praistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških Kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge. wearealljewsnowpartii
 Ako ste čitali ’Homerovsku himnu Demetri’ znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustanovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju. Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Grejvsove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti.

Wednesday, April 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 4. maj 1983. godine.
Beleška za esej „Umetnost i stvarnost“ (Nastavak 4.) 

Tamo gde nema političke slobode, pravog, a ne prividnog političkog pluralizma, ne može biti ni umetničke slobode. Ako je ima ona je uslovno dodeljena, arbitrarna, a ne prirodna posledica jedne prirodne slobode.

Politička javnost je osetljiva na disonantna, alternativna shvatanja, ono što se pogrešno, simplifikovano, zove opozicionarnim u jednom umetničkom delu i kada ona nisu izraz piščevih shvatanja nego nužna, konzekventna posledica umetničke stvarnosti u delu, dakle nerazlučivi deo lika literarnog junaka. grapesofwrathrevisited

 Nema političke slobode ako je politička javnost preosetljiva i na takva shvatanja u građanskom životu. U jednoj demokratskoj zemlji, buržoaskih standarda, nemoguće je zamisliti nekog uglednog političara koji će polemisati sa ličnostima i shvatanjima nekog literarnog junaka. Kod nas je to nemoguće. Kod nas se to zapravo gotovo uvek i dešava.

Tuesday, April 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 29. april 1983. godine.
Kruševačka afera.(nastavak) 

Trpko mi šalje „Politiku“ od subote 23. aprila 1983. godine. U rubrici kulturni život pod naslovom „Kako objasniti ’Obešenjaka’“, piše se o premijeri moje drame u Kruševcu. Podnaslov: „Premijera koja je uzbudila Kruševac“, „Drama Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića“, „Savremena i antidogmatska predstava“. Članak glasi, potpisan sa S. Žikić:

„Posle dve kontrolne probe i odlaganja premijere i najzad posle očigledno bespredmetne rasprave između jednog broja kulturno-političkih i kulturnih radnika u Kruševačkom pozorištu, konačno je izveden Pekićev ’Obešenjak’ u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Tekst, da odmah kažemo, nikad nikada bio sporan, a vršilac dužnosni upravnika Kruševačkog pozorišta Ljiljana Đoković-Simonović tvrdi da ni sada nije sporan. Izvestan broj društveno-političkih radnika odgovornih za kretanja u kulturi i umetnosti smatrao je da predstava ne nudi filozofiju nade, pa su u tom pravcu išla i rediteljska i glumačka ’pojašnjavanja’ teksta.

’Tačno je, bilo je sučeljavanja mišljenja političara i kulturnih radnika, ali izvođenje predstave ni jednog trenutka nije došlo u pitanje’, kaže Ljiljana Đoković-Simonović. Predstavu nisu odložili političari. Uostalom ona javno nije ni bila najavljena, nego je bila interno u pozorištu planirana premijera za 5. april. Pošto je reditelj prihvatio neke primedbe izrečene na kontrolnim probama, normalno je bilo da se premijera odloži.

Posle premijere osnovan je utisak da stvarno ničeg neuobičajenog i spornog nema, sem rediteljevih ustupaka jednom broju drugova odgovornih za kulturno-umetnička zbivanja koji su u ’Obešenjaku’ dobro zapazili odsustvo svake nade, ali su to pogrešno povezali sa našim društvenim kontekstom.

Jer i rediteljski postupci i vanvremenski i vanprostorno intonirane scenografije i kostimografije istina nude ironičan pristup prema svakom ’obešenjaku’ i ’obešenjaštvu’, dakle šeretluku, prema svakom dogmatizovanom i samodopadljivom cilju i nameri. Back Stabbing
Nismo želeli da napravimo predstavu kao kritiku bilo kojeg društva, pa ni ovog našeg’, rekao nam je reditelj Nebojša Bradić. ’Reč je o zajednici koja ni jednog trenutka nije identifikovana. Vešanje u tom imaginarnom društvu ne predstavlja smrt, nego traganje za smislom akcije koja se preduzima. U suštini reč je o problemu čovečnosti, o razračunavanju sa raznim vrstama dogmi’.“

Monday, April 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 29. april 1983. godine.
S Mitom o Sizifu – Albert Kamija. (Nastavak.) 

Na 26. strani kaže Kami: „(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je sveden na misaone izraze. Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“ church_silhouetted_1
 Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskoga duha. To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfijska.

Friday, April 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 26. april 1983. godine.
Nekoliko neveselih ideja. 

Kami je u Mitu o Sizifu rekao da:

„(...) Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. (...)“ convertordieexcuseme_1
 Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava. Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove. Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje sa grobljem u kome su kao i na svakom groblju izvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnim uvek nalazimo sveže cveće.

Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.

Thursday, April 06, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. april 1983. godine
Omča za Obešenjaka. Večernje novosti o kruševačkoj aferi.

Danas sam od Nenada Petrovića dobio kopiju članka iz Večernjih novosi, gde, međutim, datuma nema, koji glasi:

„Varničava rasprava oko premijere drame Borislava Pekića u Kruševcu. Obešenjak je izbegao omču. Pekićev tekst najpre je podelio kulturne i političke radnike Kruševca da bi zatim u argumentovanom i demokratskom dijalogu ipak bilo odlučeno da se premijera Obešenjaka održi. Razgovor je pomogao reditelju i glumcima da neka mesta u predstavi pojasne.

Zamalo da se Kruševac podeli oko Obešenjaka Borislava Pekića, dela koje je Kruševačko pozorište pripremalo u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića. Rascep između kulturnih radnika i jednog broja političkih poslenika ipak se nije dogodio, zahvaljujući naporu jedne i druge strane da se uspostavi dijalog, posle koga su preksinoć na kraju druge kontrolne probe u pozorištu argumenti nadvisili strah od rizika.

Tako je sa Obešenjaka skinuta silom vezana omča i Kruševljani će videti premijeru ovog dela.

Do pre neki dan sve je bilo u redu sa pripremanjem ove predstave koju je Programski savet pozorišta uvrstio u repertoar. Premijera je bila planirana za 5. april, a nekoliko dana ranije igrana je kontrolna proba za jedan broj kulturnih i političkih radnika. U diskusiji je više oko Pekićevog teksta, nego oko predstave došlo do konfrontacije.

Kulturni radnici isticali su da se Pekićev slojeviti i višeznačajan tekst zasniva na ironičnom i apsurdnom delu koji je vanvremenski i vanprostorno situiran, te je poruka drame saglasna sa borbom protiv opšteg zla.

Nekoliko političkih radnika, međutim, ukazivalo je da Obešenjak nudi beznađe, vešala kao izlaz, i teške aluzije na domaće vrednosti i okolnosti, upozoravajući da bi predstava mogla da izazove teške političke posledice. Ulje na vatru dolio je reditelj Jovan Putnik, koji je u svojstvu umetničkog rukovodioca pozorišta vodio ovu tribinu, napomenuvši da se otvara problem koji može da izazove asocijaciju na Golubnjaču. convertordieexcuseme_1

Kruševljani su ipak pokazali da ne žele nikakav referendum o jednoj predstavi, pa je verovatno i to navelo jedan broj ljudi da se bojažljivo opredele prema bliskoj premijeri.

Dijalog je pomogao reditelju i glumcima da pojasne neka mesta u predstavi, tako da je druga kontrolna proba potvrdila, po mišljenju više desetina učesnika u diskusiji, da je predstava u međuvremenu dobila u kvalitetu i da je napravila pravi zaokret ka angažovanom pozorištu.

Wednesday, April 05, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. april 1983. godine
Saznanje kao polip ili kao jaje. 

Obim moći naše inteligencije, uvek se može definisati kao granica naših nemoći. Granica između kopna i vode pripada i zemlji i moru podjednako. Granica između spoznaje i tajne zajednička je. Ono do čega smo dospeli određuje i sve do čega nismo stigli.

Ako obimu našega saznanja o svetu, ako tome obimu damo opipljiv oblik jajeta, ma koliko se ono širilo, povećavajući jaje naše spoznaje, ova kora kojom se odvaja od naših neznanja biće uvek i kora tajne. Ali tajne čiji se obim nikad ne smanjuje. Tu je paradoks racionalistički shvaćenog saznanja kao postupnog procesa kojim prodiremo u tajne sveta. Trojan Horse
 Ali ako bi saznanje jedne druge vrste predstavili ameboidnim polipom, mogli bismo zamisliti kako neki od njegovih produženih krakova, nezavisno od obima tela, prodire u tajnu tako duboko da ostale spoznaje, ostale pipke čini nepotrebnim. Ako su istine povezane, očevidno je da se negde u nečemu nalazi i ona koja ih povezuje, jedno načelo koje je i cilj našeg saznanja.

Tuesday, April 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić Petak, 

22. april 1983. godine
S Mitom o Sizifu – Albert Kamija. (Nastavak.) 

“(…) Mi živimo od budućnosti, (…)” veli Kami.

Ja bih rekao da mi živimo za budućnost, ali od prošlosti. Kamijeva definicija stajala bi jedino onda kada bi pojam budućnosti bio izjednačen sa pojmom nade. Kada bi se vrednost nedogođene budućnosti iscrpljivala u nadi kojom nas ova brani od osećanja apsurda.

Kad te nade ne bi bilo, vrlo bi teško bilo naći neki umesan razlog za život, pa ipak je ta nada zasnovana na izvesnim iskustvima prošlosti. Bez nje bila bi ona neodređena, nefiksirana, nedelatna. Bilo bi to slepo hodanje po nepoznatom zemljištu u kome znamo da ćemo negde stići, ali ne ni kada ni gde. Onda bi to bilo lutanje, a ne svrsishodno kretanje.

Tu svrsishodnost našem životu daje prošlost, premda nam se uvek čini da se sama svrha nalazi u budućnosti. Vrednost stvarima može se odrediti tek kad one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti, koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a u kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi, daje lažnu predstavu.

Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti. 

“(…) Svi ljudi ne žive,” kako veli Kami, “kao da ne znaju za smrt, nego kao da nje nema. (…)” Man in Chains
 Inače bi vrlo teško bilo živeti. To njeno nepostojanje u životu, iako se svuda oko nas umire, iako i mi živeći umiremo, ne razrešava apsurd, ali čini da se on većine ljudi ne tiče. Da ih ne dotiče uzaludnost njihovih napora i besmislenost njihovih života. Sutra je velika obmana.

Monday, April 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 22. april 1983. godine
Kultura feudalizma. Povodom afere sa „Obešenjakom“. 

Nened Petrović mi telefonom javlja za članak u „Novostima“ pod naslovom „Obešenjak izbegao omču“ . U članku se govori o aferi koja je povodom kontrolnih probi u Kruševačkom pozorištu izbila povodom priprema za moj komad „Obešenjak“. Izvesni političari su našli da se tema može odnositi i na našu stvarnost.

Naravno da se odnosi, ta o tome sam i čitav esej napisao pod naslovom „Pozorište kao ispovedaonica“. Kroz Kruševac je puštena vest da je predstava zabranjena. Izgleda, međutim, da su čuvari naše stvarnosti zadovoljili se izvesnim skraćenjem komada, čim je reditelj prema novinama „pojasnio“ taj komad.

 Javlja mi se povodom reprize „Vampira“ Filip David. Kaže da je o kruševačkoj aferi bilo nekoliko članaka, ali da se ipak sve završilo dobro, i da je premijera imala velikog uspeha. Sve premijere uvek imaju uspeh, sudbinu komada, međutim, određuju ostale predstave.

Jedan od njih dvojice, ne sećam se više ko, citirao mi je jedan članak u kome se kaže da je problem nastao oko toga što Kruševljani nisu navikli na ovakvo postavljanje tema i na ovakve dijaloge koji su imali prilike da čuju u „Obešenjaku“.

 Ja se ne osećam krivim što su se sa takvim dijalozima suočili. Ja im nisam ponudio „Obešenjaka“, niti me je iko pitao za dozvolu. Naša pozorišta u unutrašnjosti nemaju običaj da od pisca traže odobrenje za postavljanje njihovih komada. Za njih živi pisac uvek je već 50 godina mrtav, a njegovo delo – javno dobro, odnosno javno zlo, kako kad.

U vreme skidanja sa repertoara „Golubnjače“, „Obešenjak“ u Novom Sadu prolazi bez primedbe. Kruševac ispravlja ovaj propust Novog Sada, neki drugi grad otićiće i dalje, kuda, videćemo. Jugoslavija postepeno postaje zemlja kulturnog feudalizma, gde malim baronatima, agilucima, vladaju suvereno lokalni baroni i određuju pravila igre za svoju teritoriju.

Možda se uskoro neće više pisati za umetnost, pisaće se za Kruševac, Kraljevo, Tuzlu, Novi Sad, Celje, Vranje ili Skoplje. themythofpalestinepart_1

 Slučajno se dogodilo da ja za ovu aferu saznam još u njenom toku, tačnije rečeno neposredno pošto se ona završila, a izgleda nije naročito dugo ni trajala. Obično saznam za stvari koje me se tiču ili posredno ili neposredno, nekoliko meseci nakon što su se one završile i predstavlja veliko zadovoljstvo čitati nakon nekoliko meseci u isečcima izveštaje o tim aferama, pošto su one već davno mrtve.

Friday, March 31, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CX

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 21. april 1983. godine.
Refleksija = slika = refleksija. (Za Zlatno runo VII) 

 Jedna beleška o Runu. Runo VII je refleksija, odnosno misao pretvorena u vizije, odnosno slike sa nadom da će ih čitalac čitati kao misli. Primer: Noemisov susret sa Sizifom u Trakiji. Disingenuous-Or-Simply-Igno
 Slika Sizifa u Trakiji potekla je iz razmišljanja o apsurdu, a mora kod čitaoca, obrazovanog bar, pa čak i ovog drugog, samo ovaj to neće moći artikulisati, da izazove ponovno refleksije, bar izvesna osećanja apsurda. Sama slika neće u sebi imati refleksija.

Thursday, March 30, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 21. april 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ (Beleška za esej.) Nastavak

S umetnikom se događa nešto slično. Nešto na sredini između imaginarnog poimanja i patološkog shvatanja realnosti. To je onaj presudan kreativni momenat u kome subjektivno oko iza i u objektivnoj realnosti nazire i neke njene druge mogućnosti, druge realnosti koje normalno sazdano oko ne vidi.

Većina ljudi koji danas tako strasno, ja verujem čak i iskreno, osuđuju izvesne interpretacije realnosti u književnosti, odavno su prihvatili i priznali takvu slobodu slikarima, koji čine isto što i mi. Gledaju stvarnost svojim očima. Pikasovljeve geometrijske žene ne moraju im se sviđati, ali ih oni više ne smatraju kontrarevolucionarnim.

Dete, ludak, i umetnik kao neka vrsta metaforične simbioze deteta i ludaka nisu izabrali slobodu, oni su na slobodu prinuđeni, jer je sloboda osnovni uslov njihovog postojanja, i postojanja dečije imaginacije i postojanja ludačkih patoloških svetova i postojanja slobodnih umetničkih interpretacija stvarnosti. Perpetual-War

 Dakle oni su prinuđeni na slobodu koje se normalan čovek odrekao shvatajući da je život moguć samo dok mu pristupamo istom ili približnom logikom, inače nastaje haos u kome je živeti nemoguće.

Dakle, ono što u životu umetnosti život daje, u stvarnom životu – ubija. Ili ono što nam u stvarnom životu omogućuje da kako tako živimo, u umetnosti je smrtonosno. A to znači ista logika.

Wednesday, March 29, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 21. april 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ (Beleška za esej.) Nastavak

Zamislimo da je magičnim putem jedan od konzervativnih duhova, iznenada postao obdaren talentom književnog izražavanja. Da li bi on stvarnost i dalje gledao na stari način? Ja ne verujem. Čim bi stao da je umetnički interpretira, ona bi se deformisala u meri u kojoj je on talentovan, ali umetnički, stvaralački deformisala.

Pri tom takav čovek bi zaboravio ili upravo tek tada osetio da je ranije, dok dara nije imao, takođe deformisao stvarnost, samo bez stvarnog uspeha. Ovde leže koreni dihotomije kod pisaca koji se bave aktivnom politikom. Pre ili kasnije, zavisi od dara, moraju se oni opredeliti, inače će i na strani politike i u zoni umetnosti proizvoditi mrtvorođenčad.

Posmatrajte dete koje se igra nekim predmetom naše stvarnosti, stvarnosti odraslih, jer to su zapravo dve stvarnosti, u stvari dva lika jedne iste stvarnosti. Ono se ni najmanje ne oseća obaveznim našoj logici premda za nju zna, pa joj se i vraća čim igra prestane. Dete ne menja stvarnost kao što to ni umetnost ne čini, ono je samo drukčije vidi i tumači.

Putem imaginacije koja je u srodstvu sa stvaralačkom, a i sa ludačkom, dete će u komadu svijenog drveta videti revolver u igri i ponašaće se kao da ga zaista ima u ruci. Kad igra prestane dete će odbaciti revolver i on će tog momenta opet postati obično drvo.

Na početku igre lopova i žandara, detinja će se imaginacija izvesno vreme morati boriti sa nasleđenom logikom odraslih i sa vlastitim iskustvom, da bi od drveta u ruci uistinu napravio revolver. Niža objektivna stvarnost mora biti savladana da bi ustupila mesto jednoj višoj – subjektivnoj. Dodajem da je ova subjektivna stvarnost višeg reda isključivo u umetnosti. smoke_skull_gun
 U nauci, u politici, ako se ona kao nauka shvati, ona je nižeg reda. Ono na čemu se bazira umetnost, od toga trpi i nauka i politika. Subjektivno je oblast umetnosti objektivno oblast drugih oblika našeg saznanja i naših aktivnosti.

U vatri igre, da nastavim metaforu, kasnije, doživeli smo svi to u svom dečijem iskustvu, za dete će to drvo izvesno vreme zaista biti revolver, jer bez tog momenta apsolutnog uživljavanja igra nije moguća.

Tuesday, March 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 21. april 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ (Beleška za esej.) Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“.

 Pod pretpostavkom da znamo šta je umetnost a videćemo da ne znamo sve dok ne definišemo stvarnost kojom se ona u načelu bavi, dakle da bismo uopšte načeli tu temu moramo definisati stvarnost. Moramo videti šta ona ne obuhvata, a šta obuhvata, i da li ima nečega što ona uopšte ne obuhvata. Moramo, dakle, definisati njen opseg, njeno značenje, njene forme, i njene slojeve, odnosno nivoe.

Moramo videti postoji li stvarnost višega reda, kojima umetnost treba da se bavi i one nižega, koje mora ili može zanemariti? Postoje li zatim stvarnosti koje znače više od sebe, obuhvataju, dakle, nešto od univerzalne strukture što kao zamršena arborizacija ispod empirije povezuje pojave a ponekad ih i snabdeva svrhom? Can-We-Get-Over-It
 Sve u svemu moramo znati šta je stvarnost kojom želi naša reč, misao, da se bavi. Tek potom možemo pristati uopšte da razgovaramo o onome o čemu mnogi neprofesionalni posmatrači i sudije umetnosti žele najpre da govore – o načinu bavljenja stvarnošću. Niko od njih očigledno nema ništa protivu izvesne, pa i tabuisane stvarnosti kao sadržaja umetničkog dela.

Oni se protive načinu, čak i kada je on ispravan, čak i kad je on jedini. Takvi ljudi ne zahtevaju od umetnosti zapravo nikakvu stvarnost, oni žele naprosto da ona u nju projicira njihove ideje o njoj. Kad to čini - umetnost je OK, kad ne čini - ne valja. I opet, dabome, nije reč o stvarnosti već o načinu, o njenoj interpretaciji.

Monday, March 27, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
O mom shvatanju Arkadije u Runu. 

Kao i eden, Arkadija je u prvom redu priroda, ali ne kao sredina, kao veštački vrt kojim se fingira neki lirski panteizam, već kao deo nas, nas koji smo nerazlučivi deo njen. To nije romantičarski povratak prirodi, tirolska koliba kraljice Marije Antoanete, već samosaznanje enozisa, Arkadija je dakle jedan piktografski simbol.

Arkadija je potom i apstrakni prostor konačne forme jednog bića, kraj njenog očajničkog kruženja kroz oluke života u potrazi za zlatnim runom. Istočnjačka nirvana, zapravo, bezobličnost i nematerijalnost koja je u literarnoj simbolici predstavljena Crnim Konjem bez belege, jednom savršenom konačnom formom, dakle samim zlatnim runom. First-Public-Acco
 Najsavršenija forma je uostalom ona koja ne postoji. Ovo se stanje nepostojanja simboliše u samoj knjizi razlikom između prvobitne Arkadije na Peloponezu, kod mene na početku vremenskog ciklusa, a u Argu kompoziciono, dakle u VII knjizi, koja je vidljiva, opipljiva, geografski locirana, zemaljska i stvarna, i konačne Arkadije u epilogu, koji se ne vidi, uostalom kao ni Crni Konj koji njoj stremi, jer je ona u drugoj dimenziji, van postojanja.

Pošto je spajanje sa prirodom moguće samo kroz telesnu smrt, a postizavanje savršene konačne forme moguće jedino u nepostojanju, Arkadija u kojoj nestaje Simeon Njegovan, alias Noemis, alias Crni Konj bez belege, je smrt koja ne postoji.

Friday, March 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
S mitom o Sizifu - Alberta Kamija. (Nastavak.) 

Kami, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja. Na strani 23. Kami kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje i izaziva nastavak. Nastavak - to je nesvestan povratak lancu, ili - to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se, s vremenom, posledica: samoubistvo ili obnova. Po sebi, zlovolja ima nešto odvratno.

Ovde, međutim, ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog. Ali su one očevidne: to je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda. Jednostavna ’briga’ je u početku svega. (...)“

Sećam se sa koliko sam istrajnosti i sa koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodišne tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim.

Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume otkloniti posledice ove traume po nečiji život. Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo. Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti.

Moramo prepoznati njegove razloge. Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili.

Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče.

Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niz skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnih trenutaka kojim se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bismo morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija. Not-In-The-Mood-For-Sanity2

Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života. Zamišljamo u stvari da je sve to što smo okrivili za naš umor nešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bi dosadašnji pseudo-život zamenili za onaj pravi.