Thursday, September 17, 2020

Život na ledu L78 deo

 

Život na ledu L78 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 15. 4. 1983. godine

Apsurd kao alibi (Nekoliko ideja o apsurdu)

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjivali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. 

Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma. Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. 

Dakle u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao. 

Apsurd smisla ne može imati. To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, to je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konzekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi druga filosofija. 

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. 

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

 

Wednesday, September 16, 2020

Život na ledu L77 deo

 

Život na ledu L77 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 15. 4. 1983. godine.

O legitimitetu Odbora za zaštitu umetničkih sloboda.

 (Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“.)

Odbor za zaštitu umetničkih sloboda je nužna i prirodna posledica i stanja u kome takva sloboda postoji i onoga stanja u kome ona ne postoji. U prvom slučaju je njegovo postojanje omogućeno slobodom koja postoji, a da slučajno tu i tamo ipak ne bi prestala postojati. U drugom ona je, taj Odbor je, zaustavljen nepostojanjem takve slobode. 

Svaka debata na temu opravdanosti Odbora besmislena je. Ona se jednostavno ne sme prihvatiti. Prihvatiti je znači posumnjati u njegovu opravdanost, upravo ono čemu teže izvesne političke provokacije. 

Ako zakon za sebe drži da je dovoljan u toj zaštiti umetničke slobode, dok u međuvremenu sudi jednog pesnika na robiju, onda zakonu treba otvoreno reći da kao što slobode nikada nije dovoljno, ni njenih obezbeđenja nije dovoljno. Njena obezbeđenja nikada neće biti suvišna. 

Ako partija drži da brani slobodu, zašto bi joj smetao jedan Odbor, jedna institucija, koja je tu da joj u toj proklamovanoj odbrani pomogne, ili se kao i uvek razlikujemo u definiciji tog pojma slobode. Ako je Odbor, kako neki kažu suvišan, šta to mari, to ne znači da je i štetan.

 

Tuesday, September 15, 2020

Život na ledu L76 deo

 

Život na ledu L76 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 12. april 1983. godine.

Viktorijansko ponašanje savremenih vlada.

Postojalo je pravilo za ponašanje viktorijanske dece. Viktorijanska deca morala su se tako ponašati da se vide, ali ne i da se čuju. Savremene vlade morale bi se videti, ali ne i osećati. Nažalost mnoge od njih ne vide se, ali se utoliko više osećaju, a većina se i oseća i vidi.

Monday, September 14, 2020

Život na ledu L75 deo

 

Život na ledu L75 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 12. april 1983. godine.

Šamsudovsko shvatanje srpsko-vizantijskih odnosa iz 1298. g.

Osnovni problem sa kojim se suočavam u drugom delu treće parnice VI knjige Zlatnog runa odnosno u 1298. godini ženidbi Milutina sa Simonidom, je izbegavanje da srpsko-grčke odnose dajem onako kako ih je slikao kroz svoju kentauromahiju Šamsudinov ciganski cirkus, pod Sigetom 1566. godine. 

Naime da mrzeći Turke Srbi hvale i da im se dive. Otprilike onako kao što se kod nas 1948. godine, a i u poznatim boljševičkim čistkama, pravljeni zapisnici sa saslušanja. 

Vi ste na primer mogli isledniku kod nas 1948. godine, odnosno morali ste isledniku, bez obzira kakve odgovore davali, potpisivati zapisnike u kojima vaši razlozi za otpor komunizmu nisu proisticali iz toga što je komunizam jedan promašeni, nepravedan, nefunkcionalni poredak, 

već zbog toga što ste smatrali da je upravo funkcionalan, da je on pravedan, da je on jedini moguć, i to što je on funkcionalan, jedini moguć i pravedan, i tako dalje, to je vas kao neprijatelja primoravalo na otpor. 

Dakle vi ste implicitno u svojoj optužbi hvalili komuniste. Ja sam to morao izbeći u ovom pismu, jer bi bilo krajnje očevidno da je cela funkcija pisma Simeonovog, glumca Simeona, Velikom logotetu konstantinopoljskom da se napravi jedna pohvala, jedna oda Srbima. 

Naprotiv iz pokude, mržnje, ironije, sarkazma, podsmeha, treba da proistekne utisak straha, a tek odavde, posredno, izvesna istorijska veličina Srbije u tom istorijskom trenutku. 

Sasvim je drugo pitanje, ja iskreno sumnjam u to, proučavanje istorije nije me do tog uverenja dovelo, dakle iskreno sumnjam, odnosno pitam se, kolike su zapravo stvarne šanse bile srpske u borbi za vizantijsko nasleđe, čak i da nije bilo turske invazije.

 

Friday, September 11, 2020

Život na ledu L74 deo

 

Život na ledu L74 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 5)

Za mene je sad nažalost već kasno, ja sam duboko u Zlatnom runu, da koristim i ova naučna otkrića Milića od Mačve kao što sam koristio za svoje fantazije neke ideje pokojnog profesora Budimira. Ali bih lako mogao da nešto od toga koristim za svoj budući roman Atlantis

Nevolja je samo u tome što bih ja želeo da od Atlantisa napravim jednu ozbiljnu metaforu na našu civilizaciju, a uvođenjem Srba u Atlantis bojim se da bih napravio parodiju i da ona čak i ne bi toliko uspela koliko ova naučna analiza Miliča od Mačve. 

No ma šta uradio, ma dokle dospeo u korišćenju ovog materijala ostaje da je čuvena vedska rečenica „Rgnem ti ga majci“ duša i osnova ove filosofije.

Međutim moram priznati da osećam izvestan ponos čitajući separat i pitam se zaista ma gde i ma u čemu ustupali drugim narodima ima li ijednog koji ima toliko talentovanih manijaka koliko imamo mi. 

A osećam i zavist. On može sasvim lepo u mom modelu da stvara ovakve separate i da piše vrlo zanimljive tvorevine i naučne i literarne. A ja kada bih se poduhvatio da to isto postignem u njegovom slikarstvu nikuda ne bih dospeo. Uspeo bih verovatno jedino da „Rgnem majci“ celokupno slikarstvo.

 

 

Thursday, September 10, 2020

Život na ledu L73 deo

 

Život na ledu L73 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 4)

Međutim to je stvar o kojoj nauka još uvek raspravlja, gde mogućnosti zaista postoje, ali da vidimo kako Milić od Mačve dalje sprovodi svoje pra, pra svetsko poreklo Srba. Da on očekuje izvesne proteste vidi se po tome što Milić od Mačve kaže:

„(...) Znam da će ova moja tvrdnja i srpskim naučnicima izgledati čudesna, ali i ja takođe znam da bez novog Galileja nema napredka u svetskoj istorijskoj i lingvističkoj nauci... Danas će istoričari,“ kaže Milić od Mačve, „morati ostati po strani dok lingvisti ne završe jedan važan deo posla,“ naravno uključujući i Milića od Mačve. 

„Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad i to na daleko širi prostor: na istok do Indije i „Veda“, a na zapad do Pirineja i Baska. 

To je prostor jednog SAMONIKLOG jezičkog i etničkog jezgra, koji je dao pramajku jezik Indoevropljanina i dao veličanstvene spise ’Rg Vede’... 

Da se podsetimo ’Rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto na jedno mesto, (rgnem ti ga majci - to je seljački izraz), a „Vede“ znače mudrost, proviđenje, videnije - sve videti umom, vedenije. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: ’Odoh časak da vednem,’ (vidim,  osmotrim). (...)“

Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenta, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičnih, rasnih. Ima zatim uporednih rečnika koji pokazuju apsolutno da su svi jezici, bitni jezici u stvari potekli od srpskog jezika. 

Ovde doduše vidim srpski, ruski, poljski, albanski, komparativnu listu, verovatno nije se stiglo do modernih, a zatim vidim srpski-ertrurski, srpski-persijski, srpski-pruski na primer, i tako dalje. 

Znači sve je to obuhvaćeno srpskim jezikom praktično, i sve ostalo je zamor. Međutim najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim „Rgnem ti ga majci“ kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.

 

Wednesday, September 09, 2020

Život na ledu L72 deo

 

Život na ledu L72 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 3)

I u pogeldu Atlantide odnosno njenom mestu Milić od Mačve daje doprinos nauci. Naime ja sam uvek do sada mislio da se Atlantska lokacija Atlantide zahvaljuje Platonu, međutim – ne. Milić od Mačve optužuje Platona za jednu drugu teoriju i kaže:

„(...) Platon je, dakle, sasvim pogrešno zaključio u svojim čuvenim kazivanjima, da bi Atlantidu trebalo tražiti u Sredozemnom Moru, na mestu današnjeg ostrva Tere (Santorina) ili u oblasti Balearsa (Majorka).“ 

A sada dolazi poslastica. „Napominjem da su Atlantiđani razvili supra-civilizaciju, uspostavivši svoje moćne kolonije u Srednjoj Americi i okolo cele Afrike, posebno u Egiptu, Mesopotamiji i u Indiji. 

Oni su se, kao uspravni Kromanjonci, visoki i do pet metra, crvene i guste kose, a puti bronzane i pegaste, ukrstili sa evro-azijsko-afričkim povijenim neandertalcem, visokim svega 1,5 metra, stvorivši novi tip čoveka – SO-RABA - dakle Srbina – „raba božjeg“ u odnosu na superiornog Atlantiđanina i njegovu kulturu. 

Stepenaste i kupaste piramide na Bliskom Istoku i srednjoj Americi kao i umetnički izraz svojstven svim tim kulturama, govori da je jezgro te kulture moglo biti jedino u sred Atlantika. (...)“

Tuesday, September 08, 2020

Život na ledu L71 deo

 

Život na ledu L71 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak 2)

Oh, Isuse! Sad Milić pošto ponovo naknadno još jedanput rešava pitanje Arbanasa, prelazeći na Kosovo i Metohiju, i tu usput rešava i pitanje pripadnosti Ilijade i Odiseje, jer kaže da su lažni istoričari pošto su napravili totalan dar mar od istorije slično ovome umnom naporu, kaže:

„(...) Kolektivne svesti zbilo se samo još sa nesrećnim trojanskim narodom i njihovim epovima Ilijadom i Odisejom. (...)“

Što do sada nisam znao. U stvari ja sam mislio da su to grčki epovi, a on tvrdi da su to trojanski epovi. To je jedno usputno novo otkriće Milića od Mačve. Međutim sad dolazi takođe do jednog od pravih otkrića. On kaže:

„(...) Što se tiče Ertruraca (Srednja Italija) i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena (današnja Ravena). (...)“

Iz ovoga znači jasno proizilazi da su i Ertrurci u stvari Srbi. On kaže:

„(...) I danas se u vatikanskoj biblioteci čuvaju pisma poznatog rimskog pesnika Ovidija, u vreme osionog Avgustusa, koji ih je slao prijateljima u Rim iz Dakije (Rašije) u kojima je navodio svoje stihove spevane na dotičnom SARMATSKOM, SARBATSKOM, dakle u stvari sarmatsko-srpskom jeziku. (...)“

Sledi zatim jedna opšta jezička teorija koja će biti naučnicima očevidno od velike koristi. Milić od Mačve kaže:

„(...) Svi ovi jezici“, dakle zapravo svi jezici „vode ka onom opštem indo-evropskom jeziku i svi lingvisti sveta danas (i juče) tragaju za onim „izgubljenim“ narodom, tj. sorabskim, koji je „RG-VEDSKIM“ jezikom govorio, tj. traga za PRA-MAJKOM, jezikom svih „Indo-Evropljana“, kako bi se tajni spisi zvani „VEDE“ mogli prevesti. 

Ja tvrdim da je to moguće preko srpskog (ili danas srpsko-hrvatskog), pošto se preko grčkih korenova nije daleko otišlo u prevođenju „VEDA“, Jer i on je „skorašnji“ jezik u odnosu na arhajski srpski, koji vuče korena još od pre propasti Atlantide! (...)“

 

 

Monday, September 07, 2020

Život na ledu L70 deo

 

Život na ledu L70 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. (nastavak)

Pošto je u nekoliko rečenica svršio sa naukom i istorijskim izvorima, među kojima najgore prolazi Konstantin Porfirogenet, i germanska nauka, koja je cilju Drang nach Osten-a falsifikovala istorijske izvore, i odbacila jezik kao bilo kakav dokaz postojanja Slovena pre njihovog silaska na Balkan, Milić od Mačve kaže:

„(...) Međutim istorija sasvim drukčije izgleda kada se u to uplete jezički postupak ispitivanja korenova reči, tj. nauka zvana etimologija. Po toj šemi izlazi da cela Pruska i sav Pribaltik potiču od Soraba, čemu su dokaz i danas prisutni Lužički Srbi u Nemačkoj, kojih ima još uvek oko 300 000 i pored gnusnih prisila fizičkih i kulturnih asimilacija. 

Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč – Srbija! (...)“

Pošto je zatim etimološki rešio pitanje Albanaca kao lažnih i tzv. starosedelaca Balkana, premda bi on to pitanje rešio sa savremenim  očevidno Albancima nešto drastičnije, mada ni ovo nije baš pitomo, on dalje prelazi na Srbe i kaže:

„(...) Još iz vremena rimskih osvajanja današnji albanski krajevi nosili su slovenska, srpska imena - Bela Gora i Crna Gora. ’Bela’ se odnosila na visoki beli kamenjar i snežne vrhove Komova i Prokletija, a ’Crna’ na šumski pojas i ravnicu izrazito crne zemlje i danas poznatu oblast - Crmnicu. 

Takav pravi nastup objašnjenju toponima samo potvrđuju onu staru ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli od kako postoji sveta! To su oni tajanstveni Tračani (bez naknadno ubačenog ’t’ u stvari Račani, tj. Rasjani, Rasijani ljudi, potonji Rašani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom), Iliri i Pelazgi. 

Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, tj. Beli ljudi, Sloveni i Srbi došli sa severa, a pokojni Mirko Rački (hrvatski slikar, umro skoro u 103. godini života, a bavio se etimologijom preko 50 godina, sa kojim sam imao prilike da izmenjam misli), utvrdio je jezičkom metodom, i to nepobitno da su Pelazgi – Sloveni, kao i sami Etrurci u Italiji. 

Jedna od prvih verzija grčkog jezika ’dorski’ je srpski (!), pa zato moderni Srbi i Hrvati mogu danas prve pisane Homerove prepeve Ilijade i Odiseje da čitaju bez prevođenja. 

I Platon je tvrdio da se još u njegovo vreme po grčkim kućama govorilo ’pelazgiski’ i ’držalo se starih običaja’, što se iz etimološke šeme ’dorskog’ i današnjeg srpskog jasno vidi koji je to ’pelazgiski’ jezik bio. Grci su redovno pretakali u dodiru sa drugim jezicima ’B’ u ’P’,’F’ ili ’V’. 

Na primer Oro Beo u Orfeo, naše BABA (otac) u PAPA, Babilon u Vavilon (koren BABA, OTAC, OČEVINA, BABOVINA), dok je prvi naziv Vavilona bio je SENAR (tamo gde su se sena čuvala za trgovce). Srpski izraz za takmičenja u radu BARABAR (par u par, uporedo), u ’varvar’, RAŠANE u TRAČANE, jer Grci nemaju čist glas ’r’ već ’gro’, itd. (...)“

 

Friday, September 04, 2020

Život na ledu L69 deo

 

 

Život na ledu L69 deo, Službeni glasnikCopyright © Borislav Pekić

Utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve.

Ljiljana mi donosi iz Beograda separat pod naslovom Sorabi od Milića od Mačve, izdat decembra 1982. godine, odnosno 11 490. godine od propasti Atlantide. Ovaj separat izdao je Milić od Mačve povodom svoje scenografije za dramu Đure Jakšića „Seoba Srbalja“ u Narodnom pozorištu. 

Pročitavši ovaj separat dolazim do ubeđenja da je stari, pokojni profesor Mirona Flašara, Milan Budimir, sa svojim paleobalkanskim teorijama, naročito u njegovom Istočnjaku, čudo racionalnosti u poređenju sa našim slikarem Milićem od Mačve. 

Svoja razmišljanja na temu Srba i sprskog porekla on započinje jednom konstatacijom da su Srbi sa svojim jezikom autohton narod na Balkanu i u podunavskom bazenu, u širem smislu, što će reći, da su oduvek tu bili nastanjeni od kad postoji ljudski govor, a to znači od pamtiveka. 

Zatim prelazi na teoriju o propasti Atlantisa, jer će kao što se vidi, Srbe izvesti direktno iz te propasti kao jedine preživele potomke mešavine Atlantiđana sa Kromanjoncima. On kaže:

„(...) Pre propasti Atlantide, krajem diluvijuma, pre oko 11 500 godina, kada se granica ledenog pojasa povlačila linijom južno od Normandije, Alpima, srednjom Panonijom, Karpatima i Uralom, postojala je sasvim druga klima na prostoru Pirineji – Dinara – Himalaji i Karpati – Sahara, što je uslovilo stvaranje posebnog tipa čoveka kasnije nazvanog ’Indoevropljaninom’. 

Do tog povlačenja leda na sever i lovca putem irvasa u istom pravcu na svom ovom prostoru opstajalo je, uz obilnu vlagu sa severa i bliskog toplog juga, jedinstveno Sorabsko etničko i jezičko jezgro, 

koje se kasnije raspalo raseljavanjem na sever kao i mnogobrojnim pomeranjima sopstvenih plemena a i upadom drugih naroda, stvarajući posebne oaze izolovanih plemena, a samim tim i mogućnost za nove dijalekte u istom jeziku koji će potom narasti u specifične narodne osobenosti i posebne jezike. (SO-RAB, 

skraćeno kasnije u SRB, etimološki se objašnjava sa: sabrat, najbliži rođak, rob božiji na zemlji, sapatnik. 

I danas Srbin Srbinu, sasvim nepoznatom, kaže brate Srbine ili: ’e, moj rođače!). (...)“

 

Thursday, September 03, 2020

Život na ledu L68 deo

 

Život na ledu L68 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 2. april 1983. godine

Nastavak beležaka za eventualni esej „Umetnost i stvarnost“

Imam utisak da sam pozvan da igram u jednom kolu u kome se lično do mile volje mogu naskakati, dok se stvarno kolo odvija negde drugde. Ovo kolo u kome ja intelektualno igram, avetinjsko je kolo, ono ne postoji, ono se igra samo za mene i za meni slične. 

Takvo kolo ne vrti ništa izvan mene, ono vrti samo mene. Takvo kolo ne služi ničemu izvan mene, ono služi za moja intelektualna i duhovna zavaravanja. Jedino mesto na kome moje ideje o odnosu umetnosti i stvarnosti imaju nekakve šanse da se suprotstave, čak i savladaju one antagonističke, jesu prostor, literarni prostor mojih knjiga. 

Sve ostalo je intelektualno avetinjsko kolo o kome sam govorio.

 

Wednesday, September 02, 2020

Život na ledu L67 deo

 

Život na ledu L67 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 1. 4. 1983. godina.

„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak za esej.) dalji nastavak 2

Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige tzv. demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte danas do toga da tvrde, kao na primer njujorkški esejista Štajner, 

da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak, da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada osim Epikteta, roba, koji je lepo živeo, za to nema nikakvih dokaza. 

A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Prust nije rodio iz sobe zatvorene plutom. 

Ali ako je tačno to, ako je Štajner u pravu onda sam najebao. Nikada se nijedna ideologija kao marksizam nije suočila sa takvom praksom da bi ta ideologija istovremeno morala i sebe da opravdava i tu praksu da odbacuje. 

Vere su to činile, ali su vere po definiciji iracionalne. Otkuda sada da najracionalnija doktrina koju je svet smislio i koja ga svodi na mehanički kauzalitet, deluje u istoriji očajno tradicionalno, odnosno neracionalno?

 

 

Tuesday, September 01, 2020

Život na ledu L66 deo

 

Život na ledu L66 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 1. 4. 1983. godina.

„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak za esej.) dalji nastavak

Postoji izvesna olakšica za nas koji o ovoj temi govorimo danas 1983. godine u Jugoslaviji, nad onima koji o toj temi ne govore na Istoku zato što ne smeju, i nad onima koji o ovoj temi ne govore na Zapadu zato što za tim nemaju potrebe. Prva je olakšica da smo tradicijom ovog društva, od njegovog ustanovljenja 1944. godine, pa na ovamo, a pri čemu se ovom prilikom ne govori o tom društvu kao ovakvom ili onakvom uslovu, nego o uslovu kao takvom, dakle tehničkom uslovu, uvedeni u jedan odnos prema stvarnosti koji nije neposredan i koji nikada ne može računati da bude neposredan, mada je on to za umetnika u onom najdubljem smislu takav, međutim on ne može računati da ostane takav. Jer će se u njega uvek, unapred, zavisno od toga da li se radi o marksisti ili ne, ili naknadno takođe umešati jedan određen i organizovan svet koga u našem slučaju zovemo Komunističkom partijom.

Sada mi nešto pada na pamet vrlo neobično. Nedavno je ta Partija postala Savezom, ali u razgovorima, u praksi Savez se jedva pominje i ostaje to ipak Partija. Ima li to neki dublji značaj? Dakle kada god govorimo o odnosu pisca i stvarnosti, mi na neki način govorimo još i o odnosu Partije prema toj stvarnosti, odnosu Partije prema piscu te stvarnosti, i odnosu pisca prema Partiji sa takvim odnosom prema stvarnosti. Podrazumeva se naravno da govorimo i o odnosu Partije prema piščevoj stvarnosti.

Druga srećna okolnost je u tome što za razliku od Zapada, gde postoji više partija koje su uvek ili sad na vlasti ili će na vlasti biti, i gde bi vaš pokušaj da usaglasite vaše viđenje stvarnosti sa njihovom, bedno propao, najpre, jer bi vam to tehnički bilo nemoguće, a zatim što se to nikoga ne bi ticalo, naime vaš pogled na svet je vaša lična stvar, čak i kad ga imate u milionskim kopijama, i što bi ubrzo uvideli da se vas politika tiče, ali da se vi savršeno politike ne tičete. Dakle umesto takvih nesrećnih okolnosti, mi imamo okolnost da imamo jednu partiju sa kojom možemo računati, moramo računati, i sa kojom možemo, pa po neki put i želimo da usaglasimo svoje poglede na stvarnost. Tu zablude ne može biti, a osim toga ta partija se svakako brine za vas, mnogo više nego što to čini ijedna partija u demokratskom Zapadu. Naročitu, vrlo često nepoželjnu brigu prema umetnosti pokazuju samo oni poreci, da ne kažemo režimi, koji ne upravljajući društvom da bi ono preživelo, nego da bi ga menjali, od te umetnosti očekuju da im koristi.