Život na ledu L67 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Petak, 1. 4. 1983. godina.
„Umetnost i stvarnost“ (Nastavak
za esej.) dalji nastavak 2
Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige tzv. demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte danas do toga da tvrde, kao na primer njujorkški esejista Štajner,
da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak, da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada osim Epikteta, roba, koji je lepo živeo, za to nema nikakvih dokaza.
A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Prust nije rodio iz sobe zatvorene plutom.
Ali ako je tačno to, ako je Štajner u pravu onda sam najebao. Nikada se nijedna ideologija kao marksizam nije suočila sa takvom praksom da bi ta ideologija istovremeno morala i sebe da opravdava i tu praksu da odbacuje.
Vere su to činile, ali su vere po definiciji iracionalne.
Otkuda sada da najracionalnija doktrina koju je svet smislio i koja ga svodi na
mehanički kauzalitet, deluje u istoriji očajno tradicionalno, odnosno
neracionalno?
No comments:
Post a Comment