Thursday, January 23, 2020

CRNOBERZIJANCI XII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


CRNOBERZIJANCI XII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XII deo

Pomislio sam da bih to voleo da vidim. Deda je bio brži: — Bože me sačuvaj! Ni na pamet mi ne pada da lišim čoveka jedinog zadovoljstva koje ima što živi pod upravom rđavih ministara.
Teodor je ustao. Ono što je imao da kaže zahtevalo je prostora: — I dok je gospodin general pričinjavao sebi to zadovoljstvo, gomila se zabavljala. Našlo se i nekoliko budala da mu sekundiraju. Zabeležene su antinemačke izjave. Vođena je i subverziivna propaganda. 
U međuvremenu je, naravno, govor koji je smišljen da ih pošteno upozna sa stanjem stvari, potonuo kao kamen kroz vodu. A mi te ljude nismo ovamo doveli da sebi pričinjavaju zadovoljstvo time što će nama otežavati posao.
     Doveli ste ih zato da bi.ti mogao održati još jednu besedu o plemenitom gestu Velikog Nemačkog Reicha kao svetlom kontrastu angloameričkih šikana i podvala!
    Doveli smo ih da ne istrunu u zarobljeništvu!
    Slušaj tata, ja ne vidim ničeg rđavog u tome da se što više naših ljudi izvuče iz zarobljeništva.

     Ni ja, — rekao je deda — pod uslovom da posle toga ne odu u koncentracioni logor.
     Poput patuljaste kičme, u Teodorovoj ruci prsnula je šibica, kojom je, da bi smirio majku, po ukrajinskoj stepi zelenkastosmeđeg trpezarijskog stolnjaka, ilustrovao duboko uverenje da su, pored toga što boljševičke armije nadiru na Istočnom frontu, to poslednja naprezanja i trzaji nemani, sračunata više na efekat nego na stvarnost. “Što se mene tiče, postigli su ga.” Rekla je majka. 

“Sad bi mogli i da stanu, zar ne?” Tim povodorti gospodin ministar je dao ubedljive garantije da se Rusi “na našem srpskom prostoru nikad neče sastati sa balkanskim bandama. Nije srpski narod slobodu dobio na poklon, nego je iskovao svojim hrabrim mišicama i zalio krvlju svoje najbolje dece kroz pokolenja.” Gledao je u mene zavodničkim očima Vlade u govnima: 

“Takve kao tvoj sin. Naše ponosne i budne omladine. Nisam li u pravu, Aleksandre?” “Bez greške.” Rekao sam zevajući. “Ona danas vredno uči, ali sutra, ako bude potrebno, evo nje...” Deda je zajedljivo nastavio: “Da pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju...” “S tim u vezi, šta najviše ceniš u životu, mladiću?” Pitao me ministar. “Dobru sovu. Naročito posle klope.” Rekao sam.

Tada je prsla prva šibica. Sad je do đavola otišla i druga. Imao sam odvratan osećaj da to pucaju nečiji vratovi: — Ručak je bio izvrstan. — Rekao je gospodin ministar odlazeći. — Mada mi se čini da sam ga sasvim lepo mogao pojesti i kod kuće.
Na vratima je položio ocu ruku na rame: — Slušaj, Mihajlo. Ako Nemci saznaju kakvo držanje imaju oficiri, koje na našu intervenciju puštaju iz zarobljeništva, i kakav uticaj na stanovništvo obećavaju, nećemo više ni jednog videti u Beogradu. Nije nemoguće da nam se posle rata vrati tek svaki peti. 
Ovim se transportima taj odnos može popraviti da dobijemo natrag bar svakog trećeg. I u toj svetlosti, meni se lične zabave gospodina generala Đorđija ne čine tako amizantnim kao tvom ocu. Pokušaj da mu to uskoro objasniš. Stefaniji isporuči rukoljub. Bilo je stvarno izvrsno, mada pomalo gangrenozno.
Prekosutra za ručkom, otac je glasno čitao Reč ministra Teodora Njegovana održanu u prepunoj dvorani Kolarčevog univerziteta. U predavanju od tri časa, s jednom cigaret-pauzom, predavač je govorio o temi: “IMA U IGDE IŠTA DOBRO DA ZA SRBINA PIŠE?” Neobičan naslov besede objasnio je naš ugledni nacionalni borac doživljajem iz rata. 
Povlačeći se sa Kraljevskom vladom na jug, zanoćio je u selu Prudelji. U praskozorje ga je prenuo glas koji je vikao: “Eeeej! Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?” Bio je to glas srpskog ovčara, koji je odozgo s vrha planine, kao drevni plemenski mag, sagledao naše muke što ih mi u močvarnim nizijama građanskog komoditeta nismo videli. 
Predavač je pune tri godine o tom pitanju razmišljao i odlučio da mudrom ovčaru večeras da svoj definitivan odgovor: “Ima li, dakle, igde išta dobro da za Srbina piše? — upitao se gospodin Njegovan pa odmah i odgovorio: “Ima, dame i gospodo, ima, ali loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su delovali na domaće mediokritete
DEO GRAĐANSKOG STALEŽA NAPALA JE PLESAN ...”
— Ručak je u svakom slučaju bio bogovski — rekao je deda. — Ništa ne žalim.


Wednesday, January 22, 2020

CRNOBERZIJANCI XI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


CRNOBERZIJANCI XI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XI deo

    Čini mi se da sam to već negde čuo. — Rekao je deda. — Sasvim revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle da su i zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva.

Otac je ustao: — Ako je Teodor završio sa korekturama svog idućeg govora, mogli bisimo preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao.
    Duže od kafe čak ni učtivi Turci misu odugovlačili sa poslovima. — Dodao je deda, dižući se.
Digao se i gospodin ministar: — Ja ni do sada nisam odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi.
     Možda, ako je tema naše transportovanje u koncentracioni logor.
     Nije, ali bi mogla biti ako te buđave ideje skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak nije obavezan da ih mirno guta.
     Stefanija, — kazao je otac — kafa ti je stvarno izvrsna.
    Sve je uopšte krvavo. — Rekao sam.

Sestri, međutim, ni je bilo jasno, zašto se misli da je “čika Teodor” govorio o koncentracionim logorima: — Meni je njegov govor više ličio na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa poslanicom maršala Antoneskua, gospođa Kantakuzino je iznela mišljenje da se Rumuni moraju boriti do poslednjeg čoveka.”
Deda je to smatrao prirodnim: — Dabome da je kazala. Gospođa Kantakuzino je Rumunka.
     Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu kadre za takve podvige?
     Ne. Samo da ona nije Rumun koji treba da održi njenu reč.
Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: — Božja, a često i zemaljska nagrada, bezuslovno dolazi kad se ispune zadaci koji su čoveku postavljeni u dužnost.*
Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski rekviziti nisu patriodskoj mašti davali krila. Najpre treba počistiti ovaj sto. Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere.
 Iščupaće iz nje mračni cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom. Krv i Volja biće zlatna moneta njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovam bili su tek plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:
    Nedavno smo imali prilike da vidimo potvrdu ovog načela u priznanju koje je Reich odao srpskom narodu. Grupa od 619 zarobljenika, koja je ovih dana stigla iz raznih logora Nemačke, kao i druga od 881 što se krajem meseca očekuje, belodano nam potvrđuje upozorenje generala Nedića da se naša sudbina nalazi jedino u našim rukama. 

Premda plemeniti gest Velikog Nemačkog Reicha prema srpskim ratnicima u ovim apokaliptičnim danima predstavlja svetao kontrast angloameričkim šikanama i podvalama, kao i značajno priznanje srpskom narodu na njegovom korektnom držanju, izvesna gospoda, i to baš ona koja su tim priznanjem najviše beneficirana, bezočno pokazuju da ih ono ni na šta ne obavezuje. Ni na pristojnosi, a nekmoli blagodarnost.

    Ukratko, — prekinuo ga je otaereč je o našem Đorđiju.
     Što je demonstrativno odbio moj auto, to bih još i mogao razumeti. Naši odnosi nikad nisu bili naročiti, mada meni nisu smetali da za njega intervenišem. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Gospodin general je izvoleo imati javne i vrlo ozbiljne primedbe na pozdravni govor mog kolege gospodina Kujundžića.

     Ukoliko mišljenje da je on magarac smatraš primedbom od nekog stvarnog formata, — rekao je deda. — Ja joj ne bih pridavao značaj. Pored toliko magaraca u nacionalnom saobraćaju, gospodin Kujundžić nema šanse da ga jedna usputna primedba na železničkoj stanici proslavi.
    Ovo je ozbiljno, Danilo!

    Dabome da jeste. Kujundžić je ozbiljan magarac. Jedan od najozbiljnijih u zemlji.
    Jedino blagodareći tome što je klipan moj rođak, nesreća, uostalom, koja me prati već dve decenije, Kujundžić je odustao da njegovo ponašanje učini temom na sednici vlade.
    Šteta. To bi stvari ove zemlje najzad dovele
u red.
— U isvakom slučaju, Đorđijeve lične stvari, takve priimedbe, ako se s njima bude naveliko služio, svakako neće držati u osobitom redu.
    Ni tvoje, naravno. — Primetio je deda.
   Ni moje, naravno.
   Zato što si mu rođak? — pitala je majka.

     Što sam mu rođak, to me zasad košta samo izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu i garant, može me koštati glave. Za besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja.
     Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno. — Rekao je deda. — U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne treba jemčiti.

Bio je sklon generalizacijama. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno izmešan sa kadom trbušastih kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri godiine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.
Gospodin ministar nije držao da je stvar isključivo pedagoške prirode: — Lako je biti srčan na tuđ račun.
Sestra ga je pitala hoće li ga Švabe streljati ako general bude imao još primedbi?
     Imam neprijatan utisak — kazao je otac — da će se Teodor na vreme postarati da ih nema. I da bi neko od nas, ti, tata, po svoj prilici, sa tom mogućnošću trebalo da upoznaš Đorđija.
      Prilično tačno opisano. — Priznao je suvo Teodor. Ručak je u svakom pogledu bio skup. Ali, ako moji urazume Đorđija, isplatio se.

    Fino. — Konstatovao je deda. — Tako smo opet na groblju, odakle smo krenuli. U međuvremenu i kafa je ispijena. Konjak takođe. Nema se više na šta preći da bi čovek izbegao laž. Mora se, izgleda, ostati na groblju.
     Pomoći ću Agati oko sudova. — Rekla je majka. — Ionako vas ništa ne razumem. A pogreba mi je dosta.

Kad je majka izašla, deda je rekao:
   Pretpostavljam da znaš šta o tebi mislim?
    Varaš se ako se nadaš da me to uznemirava. Za građansku plesan, o kojoj je reč, ti si samo simptom.
   Opšte mesto u nekom od tvojih čuvenih govora?
     Uveravam te da prema tebi imam sasvim nepristrasan hirurški pristup.
    Blagodarim. Hirurgija mi je poznata. Za samo tri godine uspela je ona da operiše ovu zemlju od svega što je u njoj bilo vredno i trezveno.

    Nije bilo mnogo posla, ako misliš da nas žališ. I ako su za tebe ljudi kao Đorđije trezveni!
— Ja ne mislim da jesu. — Rekao je otac pomirljivo.
     Tvoj otac misli. General koji izigrava klovna njega zabavlja.
    Više od klovnova koji izigravaju generale, moram priznati.
    U redu Teodore. — Rekao je otac. — Nalazim da si u pravu. Posavetovaćemo Đorđija.


Tuesday, January 21, 2020

CRNOBERZIJANCI X deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


CRNOBERZIJANCI X deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZ#NAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , X deo

Ručak je počeo ispadati skup za rođaka Teodora. Svoju hranu mogao je jesti i kod kuće. Tamo mu bar niko subvenzivnim primedbama ne bi prevrtao stomak. Ali Teodor je bio političar. Nacionalni interesi stajali su iznad građanskog komoditeta. Bio je to jedini razlog s kojeg je odbacio udoban spokoj anonimnosti i već dve deceniije nesebično nastojao da ih uzme u svoje ruke. 
Navikao je na nerazumevanje i nepravičnost onih kojima je žrtvovao svoje brojne talente. Mogao je biti prvi pravnik, prvi isceljitelj, prvi naučnik, prvi finansijcr, pa možda čak i prvi umetnik Balkana. Izabrao je da bude prvi Srbin posle Kosova. I nosio je krst uspravno.
    Odbijam da se prepirem oko pojedmosti.
     Zavisi šta se pod njima podrazumeva — rekao je otac ljubazno. — Za multimilionera je dinar pojedinost koja može biti sve u džepu prosjeka. Gubitak stotinak hiljada ljudi je za veliku naciju možda tek pojedinost njene pogrešne politike. Za malu je ta pojedinost katastrofalna.

    Možemo li se bar složiti u tome da se od Nemaca ne može očekivati večna borba za nas i naše interese?
    A što da ne? – Pitao je deda. — Ljudi, očigledno vole da se biju.
    Neke vraške obaveze valjda i mi imamo. Ako ni prema čemu, onda prema potomstvu.
Deda je odmahnuo salvetom: — Naša jedina obaveza, čije bi ispunjenje bezuslovno koristilo potomstvu, jeste da se svi zajedno pod ruku uhvatimo i iz ovih stopa odmarširamo na groblje.
   Gospodo, — zamolio je otac — možete li za trenutak ostaviti groblje i preći na tortu?

Uz slatko je g. ministar izjavio da, srećom, dedin defetizam nije zarazio dičnu srpsku omladinu. U ogromnoj većini ostala je ona izrazito srpska, naslednica divnih osobina valjanog srpskog naroda. (Deda: “Osobito bi me zadužio kad bi me upoznao bar sa jednom.”) Evo nje gde i danas, pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu. 

Na radu, u borbi, ona je prethodnica Nove Srbije. (Deda: “Pametnije bi bilo razmišljati o dobroj zaštitnici.”) Nju ne uzbuđuju boljševičke armije na Dnjestru. (Majka: “Šta su, zaboga, oni? Moroni?”) Njeno rasno srpsko srce ne dosižu izdajničke reči Dušana Simovića i Radio-Londona. (Deda: “Dabome. Zato je potrebno imati radio-aparate koje ste pokupili.”) 

Omladina srpska, poput mitskog Leonide[1] (Deda: “Nije bio mitski. Bio je stvaran. Omladina o kojoj govoriš je mitska.”), čeka svoj sudeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani i zalažući svoje mlade živote spase Srbiju i srpski narod.
    Srbiju uopšte. — Ispravio ga je deda. — U pojedinostima izvesne od nas.
   Naravno, prethodno je potrebno istrebiti današnje društvo od intelektualnih parazita i trovača koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe.* Čas osvete je kucnuo.*

Smatrao sam se obaveznim da patriodsku atmosferu potpomognem i ličnim prilogom: — Na tu osvetu goni nas smrad sagorelih leševa naše najbolje dece, koju oni razbojnici peku po srpskim šumama,*42 kako gospodin B. Đ. N. veli u članku “Puške na gotovs!”: Ostavljajte, braćo Srbi, žene za plugom i nejač za stadima, svi vi koji ste u stanju pušku da nosite jer vam je Majka Srbija opet u opasnosti!*
 Tako je, mladiću! — Teodorov pogled dobio je oštrinu i sjaj puščanog metka. — Odbacimo plugove i zgrabimo puške!
    Majka je od njega zahtevala više jasnoće: — Dobro, Teodore, ali šta ćemo mi koji ne oremo?

Deda je imao primedbu ekoinoimske naravi: —Gospodin Jozef Lerman u “Belgrader Volkswirtschaftliche Rundschau” tvrdi da je hlagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, za tri ratne godine, srpska privreda postiglo nečuvene uspehe. Naša industrija je već danas, polovinom XX veka, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni 
 I sada kad smo te nesrećne plugove, koje čekamo još od gvozdenog doba, najzad dobili, tražiš da ih ostavimo. Gde je tu logika?
Gospodin ministar ga je gledao preko zalogaja. Ruga li mu se ovaj masonski dripac? Pogled mu je postao suv kao dnevni izveštaj OKW: — Loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete. Rekao je mirno. Ponašao se kao lekar koji tumači pacijentu zašto ima rak i zašto neizbežno i logično mora umreti. Kad je prognoza infaustna, čemu se uzbuđivati? — Deo građanskog staleža napala je plesan.
     Pišu da je plesan lekovita. — Svet je za moju sestru imao pretežno kozmetičko značenje. Od ukupnog zbira naših uspeha, nju je zanimalo samo ono što može da popravi njen ten.
Deda se na dijagnozu nije obazirao. Mediokritetski je žvakao svoje parče torte. Torta je bila izvrsna. Takvu nije jeo još od kapitulacije. Isplaćivala je svako mediokritetstvo.
Teodor je bio primoran da izoštri objektiv svog političkog mikroskopa. Plesan je valjalo višestruko uvećati. Jasno se rnora uočiti gde je i kako napadnuto još uvek zdravo nacionalno telo. Bolesno se tkivo mora nemilosrdno eksponirati da bi se reč dala nožu. Uvećanjem se ispostavlja da je srpska plesan sačinjena od parazitskih gljivica visoke buržoazije, spremne da se u interesu svog poseda ili svoje kože proda ne samo jevrejskim eksploatatorima Zapada već i jevrejskim dželatima Istoka.
-Poznavaoci tvrde da su i oni ljudi. — Izjavio je deda posle drugog parčeta torte. Slatko ga je činilo velikodušnim. I prema Teodoru i prema boljševicima.

Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka: — Na te “poznavaoce” i mislim! Na one koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju.
 Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili (Deda: “Kako ko, bogami.”), ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb. To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani. (Deda: Naravno, kad ih niko ništa i ne pita.”) 
Tako govore bogataši, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih. (Deda: “Za druge ni Atlantik nije granica.”) To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom. 
Što ceo svet zna, oni ne znaju. Ne znaju da su boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim životinjskim instinktima za gajenje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto.



[1] Leonida (umro je 480 pre n. e.) herojski kralj Sparte i jedan od sinova kralja Aleksandra II Sparte. U mitologiji se smatra da je potomak Herakla koji je posedovao njegovu snagu i hrabrost. Čuven je po vođstvu u borbi kod Termopila. (Prim. prir.)