IKAROV PAD

 

IKAROV PAD

Imam grip. Ne izlazim dva dana. Osećam se kraljevski u krevetu. Trenutno mi nije jasno kako se u pokretu može uopšte uživati. Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Među njima je i Islorija Svesavezne komunističke partije — boljševika (Kratak kurs.), u izdanju Kulture od 1945. Prvi put čitao sam je u oktobru 1948. Otac mi je, ne znam kako, nabavio. Unutrašnji beli list je iscepan vrlo pažljivo, žiletom. Verovatno je nosio ime, koje, nakon Rezolucije, nije više htelo da se zna kako je bilo u posedu ovakve knjige, sada već i rariteta. Pitam se, nije li njen vlasnik bio na Golom otoku, uprkos zavidnoj opreznosti? Dolazim do uverenja da nije. Listovi knjige su očuvani. Nisu baš previše od čitanja trpeli.

Knjige obožavatelja pune su rasipničkih znakova obožavanja: strasnog, intenzivnog podvlačenja, debelih uskličnika oduševljenja, i uvek, dabome, bez ijednog znaka pitanja. (Obožavatelju je, naime, uvek sve dobro i jasno.) Iste knjige u rukama protivnika, ili barem skeptika, otkrivaju jednako duboke i česte tragove gnušanja, praćene kohortama uskličnika, koji sada znače apsolutnu zaprepašćenost, i, razume se, obilje znakova pitanja. (Protivnilcu, naime, nikad nije ništa ni dobro, ni jasno, a ono što mu je nekako i jasno, izaziva revolt.) Čovek, kome je knjiga pre 1948 pripadala, očevidno je prema njoj bio ravnodušan.

Ali me zaprepašćuje da na njoj nema ni mojih reakcija. Nijedne. A onda se sećam i smejem. Znao sam da bi izpodvlačena i išarana mojim raspoloženjima bila potpuna rendgenska slika i mojih mišljenja. Međutim, iz perspektive svega što se o njenom predmetu i uslovima pod kojima je obrađivan danas zna, štivo je neuporedivo kao »negativan dokumenat«, zlatna posmrtna maska ispod čije je čvrste legure pokopana jedna nepostojana istina.

Dolazio S. Kašljanje me je koštalo grla, ali sam ga najzad oterao ...

Predveče ustao. Do tri po ponoći završio novelu Ikarov pad. Do maja bih obavio izvesna doterivanja, a onda je dao nekom časopisu. Nisam želeo da njen smisao bude defetistički, ali je tako ispalo. Klizačeva prometejska upornost u koritu od gipsa ne podupire nadu, tek prokletu taštinu. A za umetnost ostaje zakon — ne pružati se preko gubera. Ne služiti ničemu izvan sebe.

*

 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA)

 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA)

TAMO GDE LOZE PLAČU, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

( ) mi prebacuje da sam se u pismu ogrešio o njega. Tražim da mi kaže šta sam napisao. Citira. Ma koliko citat zvučao ubedljivo, više po sigurnosti s kojom ga je navodio, nego što bi ličio na moj rukopis, sumnjam da sam tako nešto mogao reći. Odlazim u susedniu sobu. Donosim kopiju tog pisma. ( ) mora da prizna da ga je pogrešno citirao. Razlika je bila mala, ali dovoljna da mome mišljenju da pežorativan karakter. ( ) je zapanjen: »Ti čuvaš kopije svojih pisama?«. »Razume se.« Kažem. »Od kada?« »Od 1953.« ( ) me gleda sa nevericom: »Ali zašto?«. »Iz istih onih razloga,« kažem »iz kojih revolveraš uvek sedi sa leđima okrenutim zidu.« ...

Strast prema dokumentaciji je davnašnjeg datuma. Vođenje Dnevnika je samo jedan njen izraz. Prikupljanje starih dokumenata drugi. Novine su treći izvor. Isečci iz dnevne i periodične štarnpe. Hrpe isečaka, poput mumificiranih leševa dogadaja, bačenih u zajedničke jame (raznobojne fascikle) po godinama. Kad imam vremena sređujem ih i po datumima. Uz njih su, kao neka vrsta detaširanog Dnevnika, i komentari, trenutno pravljeni. Ponekad i komentari činjeni znatno kasnije. A ne retko i jedni i drugi za isti događaj . . .

Sređivanje ide sporo. Tek sam u 1965 godini. Tri godine u zaostatku. Upravo sam u avgustu 1965, mesecu izlaska Vremena čuda iz štampe. 11. 8. 1965 Politika Ekspres, iz pera D. G. donosi kratak razgovor samnom. Sećam se okolnosti. Bio sam u redakciji. Unaokolo je nesnosno kloparalo, bio sam savršeno dekoncetrisan, uprkos izvesnom ličnom žurnalističkom iskustvu (s jeseni 1948. radio sam kao reporter u Glasu), i jedina mi je želja bila da se što pre nađem opet na vazduhu. D. G. je delovao profesionalno, što će — iz ove naknadne perspektive — reći u zavidnoj meri konfuzno. Obavljao je izvestan broj procesa simultano, od kojih je ćaskanje samnom bio na trinaestom koloseku njegovog duha. Intimna saradnja dve konfuznosti nije, dabome, mogla imati za posledicu neku naročitu jasnoću i sređenost. Sutra dan je izašao njegov dopis. 

U njemu se žalim kako svaku stranicu pišem teško i mučno, bezbroj puta. Savršeno mi je nejasno kako sarn takvu glupost mogao reći. Niti pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam. Nepoznato mi je da sam ikada promenio redosled pasusa. Sve što činim je — doterivanje stilističke naravi. Ovde onde -reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka. Pitam se, sada, posle toliko vremena, jesam li ja to stvarno kazao, ili je G. bona fide naseo opštem uverenju da je pisanje »đavolski zanat«, muka koju valja već i zbog muke poštovati. Rekao sam, zatim, da još ne umem pisati, što je moguće, jer to, čini se, ni sad ne umem. Ali G. ovakvu skromnost, očevidno, nije smatrao dovoljnom. Nalazio je da zaslužuje naročiti publicitet. Iznad moje prilično velike slike pustio je enormno krupan i intenzivno crn naslov:

 »JOŠ NE UME DA PIŠE!«. Zar je onda čudno što u Beogradskoj nedelji, već 15. 8. 1965, pod naslovom »Samokritika«, izlazi sledeći nepotpisani komentar: »Pre dva tri dana pročitah u večernjoj štampi vest u kojoj izvesni Berislav Nikpalj zahteva da se zabrani prodaja njegove knjige. A odmah do njega, na istoj strani, jada se drugi književnlk, neki Borislav Pekić, da ne ume da piše. Zbilja šta je sa tim analfabetskim tečajevima?«

Šta, međutim, taj G. članak o meni, u svetlosti očevidne neistine — za koju sam, pretpostavljam, sam kumovao — znači kao dokument? Sta, zapravo, on dokumentuje? Istinu, ako moj Dnevnik propadne. U protivnom, besmislicu. Jer niti »mučno« pišem i »beskonačno« prepravljam, niti baš toliko ne umem da pišem da bih preko novina tražio najbliži analfabetski kurs ...

Kada bi neki naš neobavešteni potomak, poslednji mizerni preostatak progresivnog humaniteta, posle progresivne atomske kataklizme, zakopan bio sto metara pod zemljom sa kompletom Borbe iz poratnog perioda (1945—1948), i, da mu prođe vreme, uzeo ga čitati, morao bi poverovati da je njegovu mizeriju skrivao sudar zemlje s nekom poremećenom kometom, a ne vlastoručna atomska kataklizma, jer, po našim vestima i karikaturama, bedne američke »Džilde« nisu bile kadre izaći na kraj ni s kozama otoka Bikini. Nama, što još nismo otišli pod zemlju da tamo tek spoznamo kako smo i koliko varani, može biti jasno nešto drugo: da je strah od atomsike bombe bio isuviše veliki da bi se smela uzimati ozbiljno. U tome smislu i ta je laž dokument vremena, pod uslovom, razume se, da se za istinu — zna. Da se zna kako je atomska bomba opasna i za kozu, a nekmoli za čoveka ...

Bez obzira na moje rezerve prema dokumentu, naročito ako je novinskog porekla, i naročito tamo gde se komentar fakta ne luči od samog fakta, nego fakat naziremo ispod zaštitnog omota komentara, primećujem da se on, kao pomoćno sredstvo mog uviđanja realnosti, sve više uvlači u Dnevnike. U svakom slučaju, sadrže oni sada više citata nego ikada ranije. Znači li to da me realnost ponovo fascinira, da ulazim u fazu nekog neorealizma, da se moj rukopis pomera od »unutrašnje stvarnosti« prema »spoljnoj«, tražeći negde na sredini između njih — i svoje teme i njihov književni modalitet? ...

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE NA TREĆI NAČIN

 

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE
NA TREĆI NAČIN

Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je. Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno. Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti.

Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava. Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče. Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . .

Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...

Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti. Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo. I ono je tek jedna od realizacija sudbine. Tačka na disku u koju mi je rečeno da stignem.

Ponekad mi se čini da tek, više manje neuspešno, reprodukujem propisani, model. I nadam se da u tim odstupanjima za mene leži šansa. Da su u njima moje jedine slobode. Biti neuspela kopija modela. Obmanuti sudbinu nesavršenostima reprodukcije . . .

Promene su, za kojima intenzivno tragam (mala bekstva od sudbine), prema neizmenljivoj istini o mojoj neprekidnosti, jedva pomeranje akcenata; promena reda reči u iskovanoj rečenici mog obelodanjenja. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene sutra.. .

Meni se, na primer, čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu, čak ni u zadatoj sferi života. Za mene je on indiferentan, mogao je i ne biti. Nesrećan sam i okrećem pogled idućem. Počinju me zadovoljavati i te lažne metamorfoze moje ličnosti, promene izvan volje, zadate promene. Prestajem biti sasvim nesrećan. Kad zaboravim da sam to bio, i zašto sam bio, kad moja patnja ne bude više stajala kao jedina moja sloboda između onoga što moram da budem i svega onoga što bih želeo da budem (pod pretpostavkom da i ta želja, ta unutrašnja provalija između »prinudnog« i »slobodnog«, i patnja zbog nje nije takođe zadata), potpuno identifikovan sa modelom, osetiću najzad ovaj opstanak kao svoj, svaka će pobuna prestati i moći će se najzad živeti . . .

Evo mog užasa: »Razvaline boga vatre biše uništene vatrom. U zori bez ptica vrač vide kako požar sa svih strana plavi zidove. Za trenutak pomisli da traži pribežište u vodama, ali ubrzo razumede da to smrt dolazi... Poče da hodi po vatrenim jezicima. Oni mu nisu ujedali telo, oni su milovali .. . Sa olakšanjem, sa smernošću, sa užasom, shvati da je i on senka koju u ovom trenutku neko drugi sanja.« (Jorge Luis Borges) . . .

Otpor prema neizmenljivosti, stalnosti, »rutiniziranom opstanku« — u savršenoj oprečnosti s mojim socijalnim, građanskim bićem koje naginje miru, redu, stalnosti, sigurnosti — prisiljava me da u oblasti književnog izražavanja za moje umišljeno konzekutivno Ja pronalazim nove gramatičke oblike. Zapravo, da stare koristim u novom smislu, prilagođenom uvek promenljivom i nestalnom biću mojih junaka. »Kontinuelnom Ja (kakav moram biti ako sam predodređen) odgovara zamenica prvog lica. Ona pokriva sve njegove načine (tropose) i sva njegova vremena.

Pretpostavljeni kontinuum dopušta da se kaže Ja sam bio, Ja sam učinio, Ja sam rekao. Ja, kad opisuje prošlost, zamišlja ovu kao svoju, te se u nju stavlja kao što jeste u svojoj sadašnjosti, iz koje je opisuje. Termin produžuje egzistenciju unatrag na onu koja mu u stvari ne pripada. (Kad se kaže Ja ću učiniti, čini se to isto s budućom egzistencijom.) Tako nasilno uspostavljam idealnu celinu, premda ovoj u realnosti ne odgovara ništa, do potrebe svesti da sva svoja stanja okuplja oko jedne fiksirane tačke. Kad kažem Ja sam bio u Zagrebu, čini mi se da sam sebe uspostavio kao jedinstvenu ličnost, poistovećujući onu što je bila u Zagrebu i ovu što se tog boravka kao svojeg seća . . .

Pamćenje se ovde pojavljuje kao uzurpator nečega što ne pripada osobi koja pamti, što pripada drugoj osobi s njenim pamćenjem. Pamćenje se, takođe, ovde javlja kao malter koji oblepljuje labavu zgradu mog Ja, da bi spolja izgledala — cela i jedinstvena. Moje aktuelno Ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom stanju identičnosti s mojim aktueliziranim, minulim Ja. Tek u izvesnom srodstvu. Možda najpribližnijem genetičkoj vezi između sinova kojima je isti samo otac, a majke dve različite žene. Ono, aktuelno Ja, je autonomno. Ne odgovara ni za svoju prošlost, jer nije njena, ni za svoju budućnost, jer njena neće biti. Kad bih za sebe kazao: On je bio u Zagrebu, a ne Ja sam hio u Zagrebu, rekao bih istinu. Ja mogu samo da sam u Zagrebu. Ili da nisam u Zagrebu. Sve što jeste — jeste sad. Egzistencija nema ni prošlost, ni budućnost, isključivo — sadašnjost. Konzekutivno Ja je jedino moguće Ja. ..« (Dnevnik, 6. oktobar 1956.)

Žudnja za promenom, nepredvidljivim postupkom, nespojivim i sa mojim građanskim odgojem i sa mojim nazorima, postaje ponekad nepodnošljiva. Ne mokrim na ulici, tako daleko ne idem, činim to u izvesnom figurativnom smislu i kad mi je naročito teško, ali se uvek pitam da li se uzdržavam blagodareći svom odgoju i nazorima, ili me od nekih jačih činova čuva ponižavajuće osećanje da ni oni neće biti slobodni, da će, časom činjenja, i oni postati nužni, te tako još više establirati moje ropstvo . . .

Vrata su tesna, rekao je jevanđelist Luka. Ali je i rekao: »Navalite da uđete na tijesna vrata.« (Luka, 13—24) Kazao je, doduše, u nastavku istog paragrafa »Mnogi će tražiti da uđu, i neće moći.« ali ničim nije nagovestio da onih koji će ući neće biti. Nešto ranije, u 3—5, kaže: » ... i hrapavi putevi neka budu glatki.« Za sada niti su putevi glatki, niti vrata široka. Vrata su tesna a putevi hrapavi. U prvima derem kožu, na drugima mi krvare noge. Ali, iako hrapavi, putevi još postoje, i, premda tesna, vrata su još otvorena ...

 

POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN

 

POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN ...

Čitam stare Dnevnike. To mi pomaže da dvostruko živim, Danas i juče. (To je, razume se, iluzija. Tako ne živim stvarno ni danas ni juče. U vakuumu sam svoje refleksije.)

Pod datumom 15. oktobar 1956. nalazim zabelešku: »Postojao.« Pod drugim, 22. oktobra 1956.: »Postojao, takođe, ali na drugi način.« Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati.

Poteškoča je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to „ja“ pokriva toliko mojih stvarnih“jesnosti“. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo je on antologija; svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora. Ovaj je dnevnik, takođe, demonstracija jednog necelishodnog cilja, besmislene žudnje za celovitošču. Pokušavam njime da održim neki kontinuum svojih opstanaka, da minule i sadašnje prinudim na kolaboraciju, da bih sebe uspostavio kao jednu, uvek istu ličnost. Ali ja to nisam.

Dnevnik deformiše istinu o meni. On je možda istinit samo ukoliko opisuje ove uzaludne napore za unutrašnjim jedinstvom tako neuspešno da se njihovim posredstvom vidi koliko nikad nisam — isti. Ukoliko postiže obrnutu svrhu od smerane, ako me demistifikuje .. .

Sartre dobro uviđa da treba početi sa svojim malim, beznačajnim, nakaradnim odstupanjima od sebe (od onoga što zamišljamo da smo mi), treba se poistovetiti, izjednačiti, poklopiti sa tim promenama, da bi se izbegla visceralna konfuzija, haos izmešanih života, koji, taruči se jedan o drugi, nanose bol.«

 

KIJEVSKO LETO

 

KIJEVSKO LETO

(Avgust—Septembar 1966.)

U Rusiji nisam vodio Dnevnik. Tek sporadične telegrafske beleške. Ako ih odmah ne dešifrujem desiće im se ono što se događa sa mojim »klozetskim uspomenama« iz 1948/9. ..

Film koji će »Lovćen« raditi u koprodukciji sa ukrajinskim studiom »Dovženko« iz Kijeva, zove se »Vinica«. Ukrajinski pisac Zagrebeljni napisao je manuskript u stilu kolhozne »Travijate«. Reditelj B. B. i ja odlazimo u Kijev da stvar, koliko je moguće, učinimo snošljivom ...

U hotelu sam »Ukrajina«. Soba je prostrana, svetla i akustična .. . U dubokim nišama, na ukrštanju hodnika, sede »domaćice sprata« u belim bolničkim mantilima i sa uvek spremnim ljubaznim izvinjenjima. Eto njevazmožno . . . Na strategijskim mestima, mali bifei sa divovskim teglama punim kiselih krastavaca, kavkaskim konjakom i votkom. Sve je vrlo veliko, ali nešto manje jednostavno ...

Rusi su pažljivi domaćini. Ne dopuštaju da se dosađujemo. Uvek su sa nama ...

Vrlo često idem u Operu. Imam svoju ložu. Poslednji put imao sam je 1941 na Cetinju ...

Crkva Sv. Vladimira. U pustoj lađi, mlad čovek na golom kamenu u proskinezi...

Voze me Hreščatikom, potpunom restauracijom predratne avenije. Osećam se kao da sam u avionu koji rula aerodromskom pistom. Automobil je Volga, cma, udobna. Napred je samo šofer. Hteo sam da sednem pored njega. Nije mi dopušteno. Eto njevazmožno. Niko ne sme da sedi pored šofera. Pačemu? Patomu. Zato? Zato. Harašo. U redu. Seo sam pozadi, između B. B. i druga C., generalnog direktora Studija »Dovženko«, heroja Sovjetskog saveza, ratnog invalida (ide sa štapom), i ako se ne varam, penzionisanog generala. Pred crvenim svetlom raskrsnice samo dva automobila, naš i jedna druga kola, čiju marku ne razaznajem. Iz njih izlazi oficir u uniformi NKVD.

Ne izgleda impresivno, ni dekorativno. Ne može biti ništa više od kapetana. Naš šofer brzo spušta staklo, napet je. NKVD se na njega dere. Shvatam da je po sredi sitna saobraćajna greška, nesporazum za koji je, najpre, krivica solidarna. Naš šofer stidljivo daje objašnjenja. NKVD produžuje da besni. Uzima od šofera ime i ibroj. Glasno protestvujem. B. B. mi zariva lakat u slabinu. Pitam direktora zašto ne uzima u zaštitu svog šofera? On gleda kroz prozor. »Baš lepa jesen,« kaže, »odavno nismo ovakvu imali.« NKVD najzad, i ne pogledavši nas odlazi. U međuvremenu je prošlo zeleno svetlo i mi smo opet pred crvenim. »Je li ovo bio saobraćajac?« Pitam direktora. B. B. ljubazno prevodi: »Boris kaže da mu se Hreščatik jako dopada.«...

Dnjeparski kejovi. Piroške. Zlatni zalazak. Nekoliko glumica koje računaju na uloge. Velikodušno iih dodeljujemo. Uveče — kavkaski konjak u tuluminama . . .

Najzad nešto i radimo. U hotelskoj sobi B. B. i ja smišljamo finalnu ljubavnu scenu. Ja je opisujem. Reditelj je igra, on je u tome nenadmašan. Cak i u odsustvu rekvizita, crkvenih zvonika koji su glavna originalnost prizora. Junaci našeg filma, mladić i devojka, dramatično rastavljeni, traže se kijevskim ulicama, koje su prazne i kada su pune sveta. Vinica, devojka — žene su uvek u takvim stvarima snalažljivije od muškaraca — dobija ideju. Penje se na zvonik jedne crkve, veša se o konope i zvoni. Na drugom kraju, mladić smesta razume ovaj divlji krik strasti. Utrčava u prvu crkvu, koja je svakako na pet milja odatle, ustrčava na zvonik, baca se na konope i zvonima odgovara na nežni poziv. Kadrovi se smenjuju, čas zvoni mladić, čas odzvanja devojka, tonovi postaju sve dublji, broj pokrenutih zvona sve veći, penjući se prema kreščendu i finalu priče.

Pošto je Vinica Jugoslovenka, a mladić Rus, zvona sa dve crkve, preko volšebno pokrenutih svih kijevskih zvona, pretapaju se u himnu Ijubavi, mira i bratstva, Heilige Dankensang slovenske bratske saradnje. Rusima se scena silno sviđa. Naravno, negde se mora ubaciti i kijevski metro. Kijevski metro, koji liči na crkvu, apsolutno je obavezan. B. B. i ja ponovo odlazimo u hotelsku sobu. Usput nabavljam novu količinu konjaka. Bez njega se takve stvari jednostavno ne mogu smisliti. Najzad, posle desetak čaša, nalazimo rešenje. Tražeći se, Vinica i mladić, penju se i spuštaju eskalatorima, uvek u suprotnom smeru. (To povećava dramatiku, a dopušta da se vide svi kijevski eskalatori). Rusima se i ovo silno sviđa. S trećom idejom propadam. Predlažem, naime, da se središna ljubavna scena, na samoj granici coitusa, jer se ona ne sme preći (ne mora baš sve da se vidi!), odvije u jednoj od kamenih ćelija-grobova basnoslovne kijevske Lavre. Rusi to s gnušanjem odbijaju. Predlog nalaze krajnje dekadentnim. Više im se dopada metro. Povlačim se...

Pijem kavkaski konjak.

Kod film-direktora Ž. i njegove simpatične supruge Maljvine. Pijemo kavkaski konjak. Opijamo se. U međuvremenu, raspravljamo čiji je Hamlet bolji, ruski ili engleski. Ž. je, razume se, za ruski, ja, razume se takođe, za engleski. B. B. se neko vreme predomišlja, pa se odlučuje za ruski. Z. će mu biti direktor filma. Vrlo je kasno. Taksi ne možemo da dobijemo. Ž. nekud telefonira. Odvoze nas u hotel ambulantnim kolima ...

Raskošno veče kod roditelja jedne mlade glumice. Gozba je lukulovska. Pijem kavkaski konjak. Verenik sestre naše domaćice radi u ministarstvu čije se ime izgovara tiho. Ostaje kratko, jer sutra ima službeni put. Cini se kao da je time protokolarni deo večeri završen. Počinje orgija. Srca se otvaraju. Pevaju se tužne pesme. Zora stiže zajedno sa ispovestima. Opraštamo se sa iskrenim žaljenjem ...

U »Dinamo« restoranu ne nalazimo sto. Gruzijski par, muškarac i žena, oboje upadljivo crnjomanjasti i oštra lika, pozivaju nas za svoj. Pijem kavkaski konjak. Posle jednog sata ustajem, igram sa damom. Prilaze nam četiri vrlo plava, vrlo pripita Ukrajinca. Nešto mi vatreno govore. Ne shvatam o čemu je reč, mada vidim da prijateljska nije. (Moj je ruski rudimentaran, još jedna idiodska posledica odbijanja da se prihvati svaka, čak i korisna, posleratna uslovnost. Nismo hteli da učimo ruski, kao da je na njemu pisao samo Staljin.) Reditelj dotrčava, i on izrazito crnomanjast, crne kovrčave kose. Objašnjava ko smo. Ljubimo se. Mislili su da smo »prokleti Đurđijanci«. Opet se ljubimo. Moramo za njihov sto. Tamo pijemo kavkaski konjak. Ljubimo se . . .

Pregledam poslednju verziju scenarija. Pijem kavkasiki konjak ...

Jedne noći vraćam se u hotelsku sobu. Uspešno nalazim kvaku tamo gde sam je jutros ostavio, a ne tamo gde sam je deset minuta tražio, i otvaram vrata. Soba je jarko osvetljena. Po njoj sablasno lepeće jato slepih miševa. Brzo zatvaram vrata. Naslanjem se na njih. Upirem čelo u hladno drvo. Osećam ga kao oblog. Potpuno sam trezan. Sećam se naslova kojeg sam dao opisu mog hapšenja. »Kad god se vrata otvore, počinje nov život«. Kakav je to život koji je počeo kad sam otvorio ova vrata? Pribiram se, ponovo ih otvaram. Ovog puta tek malo, vrlo oprezno, kao da podižem poklopac sa mrtvačkog sanduka koji je dugo ležao u zemlji. Ne vidim ništa. Tesnac praznog sjaja i, u dnu, preko uzglavlja kreveta, taman, zdepast obris noćnog stočića sa lampom koja liči na žutu zmiju propetu za napad.

Osmeljujem se, širom ih otvaram. Jedan se slepi miš besomučno ustremljuje na mene. Crvene oči sjakte vampirskim sjajem. Majušna pseća glavica sa sabljastim očnjacima lebdi mi pred očima. Saginjem glavu. Zapliće mi se u kosu. Urlajući, sresam ga. Nešto teško pada mi na leđa, mili prema vratu. Trčim prema telefonu. Svuda oko sebe osećam vetar podignut njihovim krilima, sličnim koščatim konstrukcijama krila prvih aeroplana. Ne znam kako okrećem ispravan broj. »Boško,« kažem, »moja je soba puna slepih miševa.« On ćuti, teško diše, zatim kaže: »Nemoj piti. Dolazim odmah.« Spuštam slušalicu. To je to, mislim. Delirium tremens. Prokleti kavkaski konjak! Prokleti bili zečevi i slepi miševi! Bube i patuljaste nakaze s vodenim glavama po ćoškovima! Ali zečeva, buba i nakaza nema. Samo slepih miševa. Čudim se kako su jezivo stvarni, kao da postoje, kako je odvratna halucinacija na mojim leđima, tirenutno nepokretna, teška kao da je od mesa, kostiju i krvi, a ne od upamćenih slika pravih slepih miševa pokrenutih iz ležišta memorije delirijumom. Utrčava B.B. Iza njega, bolničarka u kojoj prepoznajem »spratnu domaćicu« u belome mantilu i sa metlom u ruci. Urličući ona se baca na utvare. B. B. krajnjim naporima sresa onu s mojih leđa. Postepeno se pribiram, sa olakšanjem, koje još nije pravo, nije kakvo će biti kroz pola sata, shvatam da su slepi miševi pravi, da nisu aveti alkoholičarske halucinoze. »Ne ostavljajte drugi put prozor otvoren a svetlost u sobi upaljenu.« Kaže žena, odlazeći. (Slepi miševi žive u potkrovlju hotela, kasnije doznajem.) Probija me hladan znoj, sedam na krevet. Najednom mi je smešno kako su sve moje studije psihopatologije, zajedno sa desetkom koju sam dobio na ispitu kod profesora dr. Dušana Jeftića, bile uzaludne, kako sam sasvim lepo spojio nespojiva stanja akutne delirantne halucinoze sa jasnom svešću da sam u delirium tremensu. Smejem se. Smeje se i B. B. Na stolu je trbušasti kristalni bokal sa kavkaskim .konjakom i čaša. Pružam prema njoj ruku, ali je povlačim ...

9 septembra 1966, u vozu, na prelazu granice kod Kelebiije, pijem mineralnu vodu: nalazim da silno osvežava...

Bilo mi je u Rusiji lepo. Nikad nisam mogao pomisliti da će mi biti tako lepo. Toliko lepo da sam osećao stid ...

 

HOTEL EVROPA I ZAMAK ESTERHAZI

 

HOTEL EVROPA I ZAMAK ESTERHAZI

Dobijam iz Sarajeva pismo od M. K. na hartiji sa grbom Hotela Evropa: »... Rekao sam da ću se javiti, mada nastojim da što manje ispunim svoja obećanja ... Što više zapadam u govna, prijatnije se osećam... Čini mi se da sam te poslednji put video u Klubu književnika sa g. Šagom. Najverovatnije si spavao pošto su u to vreme na sceni bili krupni događaji. Spavao si možda zbog toga, ako dođe stani-pani, da svi posvedočimo da si spavao . .. Sećam se da g. Šag ima neku čudnu veliku šaku, i da je sve vreme govorio o našim putevima i o svom Folksvagenu. Zaista je lepo govorio, zanimljivo, čak je i vikao, mada ga ja nisam razumeo, možda zbog toga što vrlo rđavo vladam srpskim . . .

Onaj tekst o deci palih boraca priveli smo kraju. To je sad sasvim nešto drugo. Najmanje ja znam o čemu se radi. Čengić je odbio tvoju saradnju ... Doveo mi je Žiku Pavlovića ... Prete da će dovesti još nekog. Ja nisam ni protiv koga. Sve ću uraditi da mi dadu novac. Potkazivaću Čengiću koga god hoće, primiću muslimansku veru, vratiću se svojoj ženi, samo da dobijem tih par stotina dinara ... Pa ipak, već u ponedeljak, prvog, izneću glavu odavde ...«

Dopisnica od D. K.: »Dragi Boro, ovo je deo zamka Esterhazi. Tu sam već treća nedelja. Da odmah dodam: u ovom su zamku držali, negda, izlapele, bolesne, bludne i alkoholičarske izdanke slavne kuće ...«

 

DVA SVETA

 

DVA SVETA

Na spratu hotela »Slavija«, dok mi neuporedivi kelner Đ. diskretno menja čaše sa klekovačom, tako da mi se čini da uvek pijem jednu, što me čini ponosnim na svoju volju i sposobnost uzdržavanja, dajem intervju M. B. Po sredi je somnambuli napad na M. izvesnog P. preko Radio Beograda. Napad »brani« mene i mog prijatelja Đ. L. i naše namere da pišemo drame o istrebljenju Jevreja po logorima od navodnog M. ismejavanja. Totalna konfuzija stanovišta i namera ...

Za intervju je M. sasvim dovoljan. Ja bih samo smetao. Mogu se posvetiti klekovači i uspomenama. Mnoge su se stvari događale na ovom spratu »Slavije«. Za petim stolom ukoso i ulevo sedeo je M. K. sa B. Ž. Bili su u živahnom objašnjenju, sasvim nepogodnom stanju za pravljenje novih poznanstava. Ja sam sedeo za obližnjim stolom s tragovima Gubilišta, još svežim u svesti. Ustao sam, prišao njihovom stolu i upoznao se sa M. K., smatrajući da nema situacije koja je nepogodna za sticanje prijatelja ...

U međuvremenu, M. sastavlja moje odgovore. Posmatra me ispod oka. Ako se smejem, odgovor ostavlja, ako ostajem ozbiljan, briše ga i traži drugi. Najzad mi čita ceo intervju. Uviđam da sam duhovitiji nego što sam zamišljao ...

U zamenu, piše mi pesmu »Dva sveta«:

»I uskoro ćemo, taj dan doći mora, Uputiti molbe Upravi zatvora,

Da nas liše straha, slobode i zime,

I na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,

Neka svet izgubi sramnu ravnotežu,

I od dva sveta što ovaj svet čine,

Nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas iz straha il' srama, Jedne noći mole da budu sa nama!

Ispod pesme, M. dopisuje datum, 14. 2. 1966 i posvetu: »Borislavu Pekiću za prijateljstvo i poeziju,

M. B.«

 

KORESPODENCIJA

 

KORESPODENCIJA

Prvo pismo od M. K.: »... Izražavam svoje potpuno negodovanje prema Gradskoj kafani... Odmah smo pobegli, ja i Glavurtić, jer ne znam ko su onoliki ljudi koji su se obreli za našim stalom. Kad si ti otišao, bio ih je čitav red . . . Razvijanje prijateljstva gotovo je retkost kod nas . . . Mi se moramo radovati knjigama, zato ih i pišemo .. . Ukrotite Kiša ... Molio bih te da nazoveš Glavurtića na pet petica da dođe da mi krsti keer . .. Ne zaboravi pisati (svoje knjige i meni) . ..«

Drugo pismo od M. K.: »Paraćin, noć (meni je uvek noć) ... Ja ne verujem u bekstva! Bekstvo od trivijalnog ostaje samo bekstvo ili nov oblik trivijalnosti ... Ja tu vidim film, ne znam šta će reditelj videti ... Ne znam da li sam ti pisao o svemu, uvek mi se učini da ništa nisam rekao ili da sam mnogo šta izostavio. To mi se čini i pišući knjige, to je ono što me tera da ih neprestano pišem .. .«

Treće pismo od M. K.: »... Ja sam u jednoj čudnoj krizi. Ne bih se usudio napisati jednu reč iz proze. Sve drugo pišem, samo ne to. Može li ova kriza potrajati, može li se desiti da više nikada ne budem umeo napisati nijedan red ... Zato sam sve ostavio do potpunog ozdravljenja... Ćerkica ima dva meseca. Mnogo se smeje, igra i to je pravo uživanje, jedna sjajna velika iluzija...«

Prvo pismo od F. D.: »... Ja se trenutno kolebam da li da nastavim rad na prozi ili da se jedno vreme posvetim drami. Možda se u neko normalnije vreme ovakva dilema ne bi postavljala... Ali, već sada otprilike znam kako će se sve to završiti, napisaću dramu, pa ću osetiti da je moja prava, prva i jedina ljubav proza, takav je slučaj, zar ne, i sa tobom, Mirkom, pa i Kišom? Bilo šta započeli, uvek se njoj vraćamo ... Od Kiša još uvek ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde, zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega. Ipak, nadajmo se, vratiće se ...«

 

 

PRVA KNJIGA

 

PRVA KNJIGA

Posle sedam meseci izlazim iz bolnice ...

Istovremeno, izlazi iz štampe Vreme čuda. (Budući da idem u Sloveniju na oporavak od bolnice i kartanja, uz velike muke i obećanje da ga ni rođenoj majci neću pokazati, dobijam primerak pre Javnog tužioca. Uzgred mi se čini da sve što se tiče mene mora uvek da se tiče i Javnog tužioca.) ...

Moj je utisak da sam iz bolnice izašao u boljem stanju nego moja knjiga iz štamparije. Bledo ljubičaste korice, obrazi smrti koja se stidi sebe i svoje prirodne kadaverski intenzivno lila farbe, skrivaju se pod dvobojnim omotom, čiji je gornji pravougaonik marinski plav, u gruboj svađi s bojom korica, a donji od »prdimiš« nijanse za koju još nije izmišljeno ime.

Na unutrašnjoj strani omota zovem se Branislav, napred i pozadi, Borislav. Priznajem da, posle mojih pseudonima Adam Petrović i Borislav Petrović, oni još bolje ilustruju moju urođenu potrebu da ostanem u senci, ali me onda čudi zašto i druge mogućnosti, kao što su Berislav, Borivoje, Bora, Borko i Boris, nisu iskorišćene. (Varijantu 'Borisav' novine izdašno rabe.) Adresa izdavača »Prosvete«, međutim, tačna je.

U samom tekstu nema mnogo grešaka, osim mojih. (Rđavo shvaćena hebrejska mera za težinu iznela je na sto Tajne večere nekoliko tona zelja.)

Pa ipak, srećan sam. Idiodski srećan, premda znam da se klopka zamnom konačno zatvorila.

 

ISTORIJA I DRAMA

 

 

 

 

ISTORIJA I DRAMA

Predstava Francuske revolucije kao krvnika u crvenom trikou nije, naravno, baš odgovarajuća, ali je dramatska. Puritansko crno odelo pariskih trgovaca, zanatlija i advokata, koga ispod trikoa otkrivamo, razočarava. Ali ako ispod naborane građanske košulje pronađemo dronjavi vršak sankilotske, opet smo na svome i očarani: jer, u istoriji je sve osim osrednjosti dopušteno ...

Od revolucije koja pognute glave stoji pred svojim kraljem, u Loptačnici gde se ovaj zabavlja, od revolucije koja pre liči na poklonstvenu deputaciju nego na osvajački juriš, ko je mogao očekivati da će za tri meseca srušiti Bastilju, a u narednih pet podići umesto nje giIjotinu? To je drama, ali ona, uzgred, dokazuje da je uvek lakše pronaći novu spravu za ubijanje nego zakone koji bi je opravdali.

Revolucija pobeđuje. Revolucija prelazi granice. Revolucija se širi. Evropa je u duhovnom haosu. To je drama. Njen Konvent, njeni »bratski međuobračuni«, njene iluzije, masakri, porazi i velike reči, jednako velike s tribine i sa ešafota. (Sta je upropastilo retoriku boljševičke revolucije? Dogma, bićc ...)

Saint-Just je hteo da bude dobar Rimljanin, ali je ostao osrednji glumac. Petrovgradski radnici su pevali Marseljezu, koja se, pre nego što je otpevana, pretvorila u Internacionalu. Oni koji su dvadesetak godina kasnije, produžujući istoriju, započeli je sa Internacionalom, završili su je sa »Hej, Sloveni«. Transfer sadržaja iz veka u vek ponavlja se kao naravoučenija skaski koje nismo shvatili. Istorija je drarna koja se ponavlja ...

Ali, istorija je i drama, koja od premijere do poslednjeg izvođenja trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo — kraj. Najčešće krvav.

Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena. U njoj i Aleksandrova dizinterija može biti veličanstvena. U istoriji, ona je samo otežavajuća okolnost jednog besmislenog osvajanja .. .

 

EGZISTENCIJALNA MUNTA I ODGOVARAJUCA ŠLAGA

 

EGZISTENCIJALNA MUNTA I

ODGOVARAJUCA ŠLAGA

Vojna bolnica. Bezmalo tri meseca nisam vodio Dnevnik. Potpuno sam se bio predao Čarobnom Bregu i njegovoj rutini. Kad sam čitao, bio je to Dimas, nije Sartre. Kad sam, vrlo retko, nešto pisao, nije to bio Dnevnik, nego porudžbina da mi se iz prodavnice preko puta krišom dostavi boca pića. (Moj osnovni problem je bio kako predvideti regularne jutarnje, ali za određeni datum nevezane, preglede urine i krvi, kako izbeći da se večernje konsumiranje pića ne podesi sa tim pregledom ujutru; nije, dakle, bio »apsurd ljudske egzistencije kao takav«, već vrlo praktičan apsurd jedne bolničke situacije.)

Kad sam razgovarao — ali bilo je to već mnogo kasinije, kad se moje stanje zadivljujuće brzo popravilo — nije to bilo da ubedim nekog reditelja da je govor (dijalog) takođe ljudski, da to nije jedino živo muvanje duhovnih bogalja po kadru, ili ako sve u kadru miruje, onda besomučno muvanje kamere, nego da uverim neke od mojih sobnih drugova kako neće umreti odmah pošto im se izvadi nekoliko kubnih santimetara krvi. (Dolazi li taj strah za krv kod seljaka od neznanja ili od »istorijskog gubitka krvi« nikad nisam uspeo da ustanovim). ..

U mojoj sobi je nekoliko mladih vojnika. Uglavnom laki infiltrati, koji su, međutim, neverovatno uporni. Svoju predsmrtnu tuberkulozu uspeo sam zalečiti znatno brže nego što se i jedan od njih oslobodio svojih naivnih senki... Bio je i jedan operativan slučaj Echynococusa ...

Počinjem pomalo da pišem. Primećujem da je iskustvo prokleto zarazno. Zajedno sa mnom razboljeva se i jedan Njegovan. Još mu ne znam ime. Ali znam da jedan od njih mora biti hronično bolestan i zbog toga više meseci provesti u bolnici. Čemu inače moja bolnica? ...

Posle podne, nakon poslednjeg obilaska glavne sestre, razdeobe noćnih lekova, i opšteg povlačenja osoblja iz naših domena dižemo se iz postelja i soba se pretvara u Monte Karlo. Igra se na tri kreveta. Dominiraju Ajnc, Šlaga, Munta. Igram tokom seanse u sve tri igre. Najradije, razume se, Ajnc. Dobijam, uglavnom.

Pokušavam kod sebe da probudim bolje instinkte, razumevanje ograničenosti sredstava izvesnih od mojih partnera, ali mi to uspeva samo dok u rukama ne vidim jake karte. Onda ne vidim ništa osim njih. Probudim se human tek s parama u džepu. Kad mrak padne, ćebad se, kao u vreme bombardovanja veša na prozore i kockanje nastavlja do zore. Soba onda liči na krijumčarske točionice u doba američke prohibicije. Ujutru se bolničarke čude kako imamo baš svi tako čvrst san ...

Ovo je drugi put u mom životu što sam u sasvim bliskom dodiru sa tzv. narodom. Dopada mi se.