Thursday, December 31, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
3. Meditativno-konformistički tip 

Ovo je varijanta tipa pod br. 2, regrutovana najčešće među intelektualcima jakog i arogantnog ega. Ako su u rukama policije, meditativni proces koji ih do saradnje, a potom do denuncijacije dovodi počinje već u istrazi. Njegova je osnova delimično spekulativna, delimično psihološka, ali uvek zasnovana na uverenju da su nad islednim organom nadmoćniji. Takav tip kaže sebi:

„Pošto se ne mogu odupreti, a pod mukama mogu reći i više nego ovako kontrolisan, pri čistoj svesti, pristaću na izvesna ograničena priznanja. Trudiću se da im pružim što manje, tek toliko da sebe obezbedim, a druge što manje u nepriliku dovedem.”

Posle izvesnog vremena, stavljen pred novo iskušenje, reći će: „Ako se od mene izrikom ište da između nekoliko ljudi, po svom izboru, odam jednog, izdaću najmanje vrednog, ali ću spasti sve ostale.” Akcenat je uvek na spasenima, nikad na upropašćenom.

A pitanje može li on proceniti ko je vredniji između dva čoveka, da li su zaista svi ostali vredniji od izabranog, ko će i zašto živeti a ko „mreti” – uopšte se ne postavlja. Naravno da on to može. Inače se ne bi nadmoćnim osećao. Inače bi za „lonac” neko drugi birao – njega kao slabića.

Zatim će, idućim povodom, kazati: „Bolje da im ja dam nekoliko ljudi, nego da unište ceo grad, kad će ionako tih nekoliko stradati.” Struktura alibija uvek je ista, samo se broj žrtava povećava, pad je kvantitativno dublji. First-Public-Acco

Na robiju i ta vrsta ljudi dolazi već zavrbovana. Na slobodi je, međutim, proces spor, evolutivan, uzastopan kao pod istragom. Da se neko izda dovoljan je minut, ako dugo ne treba opisivati gde da se nađe; da se za izdaju konstruiše ubedljiv alibi nužno je vreme. Za intelektualca i viši razlog. Zato je pad postepen.

S jednog se dna, za koje se drži da je poslednje, survava na drugo, još kamenitije, koje se otvara tek kada ga čovek prethodno dodirne i na njemu se smrska.

Wednesday, December 30, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnikai doušnika na slobodi 
2. Konformistički tip 

Ovaj, inače, na slobodi i robiji vrlo raširen tip denuncijanta, prividan je majstor prilagođavanja okolnostima (jer pravi da je, za dostavama ne bi morao potezati, snašao bi se pomoću manjih kompromisa) i na saradnju s vlastima naveden je spontanim konsekvencijama svog konformizma.

On nikad, kao ideološki tip, neće biti njen samostalni inicijator, ali će ponuđenu kolaboraciju bez većeg opiranja prihvatiti, bila zaobilazna ili neposredna. U njoj neće biti ni preduzimljiv, ni vredan, ni ažuran, osim ako se plaši da će njegova poslovna neaktivnost izazvati još jači policijski pritisak.

Biće relativno umeren i odmeren, pa će, možda, nastojati da prođe sa što manje usluga, uz što veću nadoknadu, jedino ako mu se one same pružaju i za njih se ne mora dodatno crnčiti. Ukratko, on popušta da bi bio ostavljen na miru, a ne da iz toga izvlači permanentne koristi. Not-In-The-Mood-For-Sanity2
Na slobodi se ovaj tip radije služi vezom sa parapolicijskim institucijama nego sa zvaničnom policijom (ljudima Kosa, zavrbovanim u vojsci, recimo, koji produžuju dejstvo i na slobodi) i veoma mu je stalo do anonimnosti.

Na robiji spada tip u najpitomiju, najpasivniju, najrazumniju felu cinkaroša. Koncilijantni su i na dostavama ne insistiraju, osim iz razloga što za njih i na slobodi važe. Povremeno su i na pregovore spremni, za sporazume otvoreni.

Tuesday, December 29, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnikai doušnika na slobodi 
1. Partijsko-ideološki tip 

Na robiji je tip podjednako ažuran kao i na slobodi. Ali dok se na slobodi, ma kako budan, konfidentstvom bavi od slučaja do slučaja, od jednog do drugog „neprijatelja naroda” ili „kontrarevolucionarnog akta”, na robiji se odmah stavlja na raspolaganje upravi.

Ako je njegova partijnost iskrena, a vera u komunizam nepokolebana, sebičan motiv takve aktivnosti neće imati presudnu ulogu, iako će, razume se, njegove plodove – eventualno pomilovanje i druge povlastice – s koncilijantnim zadovoljstvom koristiti. Unmasking
On ima duhovne prethodnike u političkom tipu konfidenta iz vremena okupacije. U datom miljeu (okupacije) on zlo ne vidi u slučajnom okupatoru, koji će jednom svakako otići, već u onima što, protiv njega se boreći i besmisleno crpeći biološku snagu naroda, podrivajući buduće (i bivše) osnove društva, a koji, jednom kada zasednu, nikad bez grdne muke neće otići.

 Redovno je konzervativac, kao što je njegov prirodni naslednik redovno i fanatično progresivan. Stanje okupacije, po sebi neugodno, ipak predstavlja neku branu protiv takvih razoritelja društva, veli on. Premda je, takođe po sebi se razume, uz okupatora nemoralno biti, ovde iznimno nemoralno je uz njega ne biti.

Monday, December 28, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Tipologija zatvorskih doušnikai doušnika na slobodi 
1. Partijsko-ideološki tip 

On je dostavljač po moralnoj dužnosti i informisanje vlasti smatra svojom klasnom, ideološkom i građanskom obavezom. Zemlja u kojoj živi je njegova u dubljem smislu nego što pripada ostalim građanima, vama ili meni, recimo – osim, razume se, partijskim drugovima – pogotovu ako je učestvovao u revoluciji i njenom utemeljavanju.

Ako biste mu kazali da je žbir, ne bi odmah trčao da vas otkuca. Najpre bi se vrlo začudio, zatim uvredio i naljutio, pa tek onda vas, verovatno, prijavio, i dalje tvrdeći da žbir nije. Da je samo savestan građanin jedne socijalističke zemlje. (Ali da vi, čim tako nešto mislite, jeste narodni neprijatelj.) Jer, u najstrožem smislu reči, on, ako je iskren, to zaista nije. On je tek „vojnik Partije”.

A pošto njegova partija to „vojništvo” smatra integralnim, ne ostavljajući izvan službe nijedno polje njegovog spoljnog ni unutrašnjeg života – savest uključujući – i budući da je za nju „vojevanje” večito, jer je to „revolucija koja traje”, niti je rat ikad do kraja dobijen, drži on, s pravom, da je časno sve što ta partija naredi i časno sve što se, na osnovu naređenja i po vlastitoj inicijativi, za tu partiju radi, pa makar to obuhvatalo nepovoljan referat (dostavu) o vlastitoj majci. western_dhimmis
Njegov je posao duševno lak, a ni profesionalno nije naročito tegoban. Pa ako je čovek senzibilan, ili, po socijalnom poreklu i domaćem odgoju, opterećen zaostalim buržoaskim predrasudama ili intelektualnim smetnjama, ni tehnički prljav ne mora biti.

Mnogi pripadnici ovog tipa nisu 1945. ili 1949. morali ići u Udbu i tamo ostavljati pismene tragove svoje građanske savesti, da bi verno odslužili jedan dan svog partijskog vojnog roka. I nisu, jamačno.

Friday, December 25, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 

Odmah nam mora biti jasno da se:

a) ova tipologija razlikuje u zatvoru i na slobodi;
b) da robijaška ima znatno manje tipova od slobodne;
c) da su oni manje komplikovani;
d) da za ono što rade imaju, ako se tako sme reći, više egzistencijalnog opravdanja.

Time neće da se za njih to opravdanje traži. Ne zauzimam se za oproštaj. Samo za – razumevanje. Pozivate se, prosto, na otvorenost pameti i lično poštenje. Pozivate se da se, pre presude, stavite u njihov položaj. Ne svih, razume se, ne hulja što su sapatnike prodavali za bolju slamaricu, zračniju sobu, neko prazno obećanje na robiji, a na slobodi za koračić u karijeri.

I ne onih, takođe, koje na denunciranje – osim opšte atmosfere socijalističke zlovolje, očajničke nade ili životinjskog nagona održanja – ništa nije teralo. Imam u vidu nesrećnike koji su ozleđeni prošli kroz policijsku mašineriju za mlevenje mesa i karaktera. Shvatite, ako možete, da je među njima bilo ucenjenih ljudi, jadnika koji su pod istragom morali da biraju između vas i svoje dece.

Ne zgražajte se licemerno što su za izdaju izabrali vas, a ne decu. Pitajte se šta biste na njihovom mestu učinili, hiljadu puta odgovor u savesti obrnite, pa ako ih i tada bez priziva osudite, tek onda ću vam poverovati da iskreno mislite kako biste, na njihovom mestu, sačuvali mene, a svoju decu prodali, ali još i da biste, kada do iskušenja dođe, to i učinili.

Orwell je u 1984. pokazao da svi imamo svoja meka mesta, Ahilove pete, svoje pacove. Pitanje je samo kada će ih oni otkriti. Kada će saznati za vašeg pacova i njegov vam kavez uz lice priljubiti. Magician
Pronađite sami ta mesta. Pripremite se. Razvrstajmo, u međuvremenu dok svoje meko mesto tražite, paralelno i građanske i robijaške tipove denuncijanata:

Thursday, December 24, 2015

IZ DS BI I PEKIĆ LETEO

IZ DS BI I PEKIĆ LETEO 

Dr Srđan Cvetković, Institut za savremenu istoriju 

„Istoričar Bojan Dimitrijević iz stranke isključen komesarskim metodom“ Isključenje iz Demokratske stranke istoričara dr Bojana Dimitrijevića zbog drugačijeg, ili bolje rečeno, složenijeg razumevanja politike koju je vodio Milan Nedić predsednik vlade pod nemačkom okupacijom zaista je iznenadilo sve slobodnomisleće ljude u pomenutoj stranci i van nje.

U čemu je tu problem?

Pravo je i poželjno da vrh DS ima stav i politiku po svim važnim istorijskim pitanjima i sopstveni ugao interpretacije. Ipak dr Bojan Dimitrijević je kao istoričar upravo stručnjak za taj period, (nekoliko monografija, niz naučnih članaka) a ne kao funkcioner i član DS nastupao u emisiji RTS u jednoj slobodnoj diskusiji sa koleginicom koja je imala oprečni stav. Da Vinci
Diskusija je više manje bila pristojna (osim što se novinarka tradicionalno bez pardona i otvoreno stavljala na jednu stranu) ali on nijednom rečju nije veličao fašističke ideje niti se zalagao za njih. Nalazio je razumevanje za poziciju u kojoj se našao Nedić (istorijski kontekst, žrtve, nemačke ucene ...) razlikovao ga od Pavelića i Kvislinga i sporio njegovu odgovornost za Holokaust u čemu je u nauci inače dosta pisano, a ta okolnost opovrgavana i od samih Jevreja (Jaša Almuli,) itd.

Uglavnom, iznosio je nešto što je u istoriografiji dugo predmet preispitivanja i diskusija, ništa senzacionalno, i hrabro dokumentovao taj svoj stav.

Nauka, za razliku od politike i ideologije po pravilu posmatra stvari složeno i nijansirano, a ne manihejski i propagandistički. Čak i jedan od osnivača DS Borislav Pekić, kako čitamo u njegovim delima, i sam je imao vrlo iznijansiran, a ne crno-beli stav po pitanju Nedićeve kolaboracije. U svakom slučaju nezamisliva je situacija iz koje se iz Pekićeve DS neko isključuje jer drugačije privatno misli kao istoričar o istorijskim pitanjima. Šta bi onda danas mogao očekivati Pekić u DS ako bi iznosio javno ovakve stavove.

Iako se i sam sa Dimitrijevićem ne slažem u svemu (i protivim se Nedićevoj rehabilitaciji zbiog kolaboracije, ali i još nekih razloga o kojima sam već pisao) smatram da je ovakav komesarski pristup složenim naučnim pitanjima štetan i po stranke i po naše društvo.

Dr Bojan Dimitrijević je nastupao kao profesionalac, govorio je slobodno o svojim zaključcima na osnovu višegodišnjih istraživanja. U demokratskom društvu od njegovih antičkih korena do danas sloboda diskusije i iznošenja činjenica predstavlja važnu alatku u dolaženju do istine i približavanju stavova. Dogma i arbitraža partije i komesara u društvenim naukama je nešto što je nanelo nenaknadivu štetu svim duhovnim disciplinama.

Može stav stranke po pitanju rehabilitacije Nedića da bude negativan, to naravno niko ne osporava, (i sam se sa tim stavom slažem) ali isključivati članove koji kao stručnjaci-istoričari imaju privatno drugačije gledanje koje obrazlažu to je već boljševička tekovina. Socijalistička partija Srbije čak po tom pitanju ispade tolerantnija od DS, jer se ne oglašava ukoliko podpredsednik stranke dr Predrag Marković kao istoričar ima nešto drugačije gledanje od Dačića, recimo na represiju u komunističkom režimu, pokretu JvuO i Dragoljubu Mihailoviću, o čemu je javno na više mesta govorio.

Danas je to pitanje odnosa partije, prema svojim članovima sutra kada te partije uzmu vlast, može da bude odnos vlasti prema slobodi naučnog istraživanja ili uopšte slobodi razmišljanja i diskutovanja svih građana.

Samo pre godinu dana imali smo komičnu situaciju da je čak Helsinški odbor za ljudska prava podneo krivičnu prijavu protiv istoričara dr Koste Nikolića i dr Bojana Dimitrijevića zbog „lažnog svedočenja“ u slučaju rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića gde su bili angažovani kao veštaci.

Zbog svega toga smatram da sve kolege istoričari bez obzira na različit stav o Nediću ili po bilo kojem drugom složenom istorijskom pitanju, treba da ustanu protiv uplitanja dnevne politike i političkih komesara ako želimo da naučne diskusije u Srbiji zaista ostanu slobodne. A bez slobodne diskusije i različitih stavova nema ni demokratije ni naučnog ni bilo kakvog društvenog napretka.

Wednesday, December 23, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Policijski majstori i njihovi robijaški šegrti 

– Jeste – rekao je moj guru – ali će, posle toga, naći drugog i goreg.
– Zašto goreg? – upitali smo ga.
– Zato što za njega nećemo znati.
– Pa šta predlažeš?
– Da ovog zadržimo.

Tako je i urađeno. Prošlo je dosta vremena pre nego što je shvatio da je otkriven i sam zatražio premeštaj.

U međuvremenu je naš radio emitovao narodne pesme izabranim ljubiteljima ove muzike na uvo, a ja razumeo da ima istina dostupnih i komunističkom Radio Beogradu.

Neprirodna fizička bliskost među robijašima, ustanovljena takođe neprirodnim (irskim) načinom života, odsustvo privatnosti, gustina ljudske nesreće i patnje po kvadratnom metru tamničkog prostora, učinila je ovde pad konfidenata još strašnijim nego na slobodi, gde su građani kako-tako među sobom udaljeni i razdvojeni drugim građanima i barijerom mnoštva drugih neutralnih amortizera.

Posledice dostave ne mora na slobodi dostavljač uvek da vidi. U zatvoru mora. Dostavljeni često leži pored njega. Na istom betonu. Na slamaricama im iste stenice piju krv. Posle podruma, vratiće se na isto parče poda da noću dostavljača dodiruje laktovima. Dostavljač će još dugo spavati pored vidljive posledice svog čina. Šta će vam veća kazna? angel
Pošto je mog prijatelja B. B. sa susedne slamarice poslao u podrum na četrnaest dana, čovek koji ga je izdao danima ga je negovao sve dok ga nije povratio, a onda ga je prodao i po drugi put, poslavši ga u samicu na mesec dana.

Tuesday, December 22, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Policijski majstori i njihovi robijaški šegrti 

Prošlo je nekoliko mirnih meseci, kada su dostave opet počele. Očevidno je bilo da je uprava umesto provaljenog cinkera uspela zavrbovati novog. U međuvremenu, ja sam sa nekolicinom drugih zatvorenika, među njima i guruom, u tu sobu prebačen. Upoznati sa stanjem, svi smo opet na rad prionuli.

Priznajem da sam u tom lovu osećao morbidno zadovoljstvo. Imati u sobi konfidenta, a ne znati ko je svakako je neugodno i preti mnogim neprilikama, ali ima i dobre strane, ako umete da ih zapazite. U prvom redu, to uvećava vašu opreznost i čuva vas od pogrešaka, kojima je čovek u monotoniji nedešavanja sklon, a potom, ako ste lovačke naravi, ispunjava vam vreme traganjem. Uzdižete ga do detektivske igre, potom i do intelektualne zabave. jim_warren04
 Ponavljanje starog trika nije dalo rezultate. U međuvremenu je soba došla u jedinstvenu priliku da nabavi – radio-aparat. Nemojte misliti da se radi o ozbiljnoj mašini. U pitanju je bio „okupacijski radio” (kakav smo imali 1943. na selu, u Bavaništu): slušalice, nekoliko žica i kristal, pomoću kojeg ste mogli hvatati samo Beograd.

Monday, December 21, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Policijski majstori i njihovi robijaški šegrti 

Zatvorenici što su vas tome izlagali zvali su se – onda – a i sada se zovu – konfidenti (ne u smislu poverenika, pouzdanika, već u smislu izdajnika), potkazivači, denuncijanti, doušnici, špijuni, informatori, žbiri, u zatvorskom žargonu – otkucači, cinkaroši ili cinkeri. Broj sinonima za pojam ukazuje na raširenost radnje. Dodajmo spisku i njih, pa ćemo dobiti ljude koji otkucavaju, prijavljuju, dojavljuju, obaveštavaju, izveštavaju, informišu itd.

Oni, verovatno, predstavljaju ustanovu jednako drevnu kao što su to zatvorenici ili oni koji su ih zatvorili. Dok ste u zatvoru sami, dostavljača nema. Čim vas je dvojica, on se pojavljuje. U svakom slučaju, moguć je. I to ne samo jedan. Dva. Vi i taj drugi s kojim ćeliju delite. jim_warren01
*
U sobi od dvadesetak ljudi ugnezdio se bio cinkaroš. Niti se znalo ko je, niti kako operiše. Ali ništa što se u sobi događalo nije za upravu ostajalo tajna. Bila je preko pouzdanih slobodnjaka uspostavljena korespondencija sa Beogradom, no ubrzo provaljena. Nabavljene su karte za igranje, strogo zabranjene inače, ali i one su otkrivene.

Po skupu cenu pribavljena je minijaturna pećnica za kafu (pržun), majstorski izrađena u mesnoj gvožđarskoj radionici, a već sutradan, jedva u pogon stavljena, na pretresu je pronađena i soba kolektivno kažnjena uskraćivanjem paketa, pisama i poseta u trajanju od mesec dana.

Friday, December 18, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tamničko nebo nada mnom i moralni zakon u meni ili 
Gde je na robiji đavo, a gde Gospod Bog 

„Što se razmišljanje češće i postojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.” 
 (Immanuel Kant, Kritika praktičnog uma)


Policijski majstori i njihovi robijaški šegrti

Prošlo je izvesno vreme pre nego što sam doznao da proces našeg otkrivanja u jednoj robijaškoj zaveri, domaćoj „Aferi belih mantila”, o kojoj će kasnije biti reči, nije tekao onako slučajno kako smo spočetka obavešteni. Započelo ga je, istina, otkriće izvesne količine zabranjenih lekova u samicama Bele kuće niške kaznionice, ali pretres, rutinski inače, ovaj put to nije bio. Bili smo izdani, u tamničkom žargonu otkucani ili otcinkareni.

A to nas vraća na temu robijaškog morala i njegovog socijalističkog pandana na slobodi, načetog pod naslovom „Koordinatni sistem društvene laži”, te dovodi do priče o konfidentima. S njima sam već u istrazi imao neprijatna iskustva. (Ubedljiva primedba na Staljina, dostavljena od ubeđenog staljiniste ubeđenim antistaljinistima, oterala me je u ubedljiv mrak tamnjače, sasvim odgovarajući mraku staljinističkog režima, pri čemu su me u mrak oterali ubeđeni antistaljinisti, dok me je ubeđeni staljinista samo otkucao.) rc_Messenger

Termin „realsocijalizam” novijeg je datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje. Potrebno je stoga bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.

Thursday, December 17, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

16. Oprosti tamničarima svojim, jer oni to nisu izabrali. Oprosti i onima koji s tobom leže, jer ni oni to nisu izabrali. Pamti, ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja – teret. dv338027

Ovaj poslednji, možda najvažniji savet, znam, uzaludan je. Ali to ne umanjuje njegovu vrednost. Onaj koji zatvor sa sobom nosi nikad iz njega i nije izašao. Pušten iz jednog, ušao je u zatvor svojih uspomena. Iz prvog se može izaći, iz drugog nikad.

On je lavirint u kome se zauvek gubi naša sloboda.

Wednesday, December 16, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

15. Ne uobražavaj da stičeš iskustva koja će ti pomoći da napolju prođeš bolje. Iskustva iz zatvora vrede samo za drugi zatvor. 

Nikad nisam shvatao ljude koji su tvrdili da su im zatvorska iskustva pomogla u životu. Političkom krivcu, razume se, preležani zatvor u tuđem režimu može pomoći da u svom uveća ugled. Sa stečenim iskustvom, međutim, ovakva korist ni najmanje ne korespondira.

Ono što u zatvoru naučite ne može se napolju primeniti, jer je reč o dva nezavisna kruga života čiji se konceptualni uslovi ne podudaraju. Posredi su dve civilizacije, ili barem dve varijante jedne civilizacije, čije razlike ne dopuštaju koristan prenos iskustava. Bilo bi to jednako kao kada biste se na vodi pokušali održati – hodajući. IsawasScrolls
U poslednje vreme, međutim, kako se ova knjiga formira, a svet tamnice, svet Sremske Mitrovice, kao izgubljeni Atlantis, izranja iz dubokog okeana zaborava, nisam više u taj zaključak siguran. Ako mi se socijalističko društvo sve više čini kao jedno zatvoreno društvo, zajednica utamničena veštačkim zidovima doktrine, prianja mu sve više zatvorskih oblika života.

Iskustva tada mogu biti korisno transponovana, i važiti za slobodu, kaogod i za robiju. I sve dotle dok je i dokle je ta sloboda jedna vrsta skrivene robije.

Tuesday, December 15, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći

 14. Od svega, osim od nevolje, učini događaj. Ko u zatvoru pobedi vreme, pobedio je zatvor. Ako ničeg do nevolja nema, i u njima uživaj. I one su protiv zatvora, jer su protiv vremena. w2p741
Na slobodi je definicija nevolje jasna. U zatvoru, pri novoj ulozi vremena u životu, ona to prestaje biti. Tamo gde je vreme najopasniji neprijatelj, koristi vam sve što ga razbija. Pa vam tako, paradoksalno, i nevolja ponekad postaje saveznik. U carigradskom zatvoru mog gurua sačuvao je strah od homoseksualaca kojima je bio okružen.

Trikovi kojima im je izbegavao uzimali su mu sve vreme, pa ga nije ni osetio. Kada su me bacili u niški podrum, družio sam se neko vreme s jednim ljupkim pacovom, koji mi je prekraćivao dan (ili noć, jer koje je doba nikad nisam znao). Izaberite ovu perspektivu da iz nje dočekujete zatvorsku sudbinu. Recite sebi:

„To što mi se događa zlo je, i tu se malo šta može izmeniti. Ostaje mi da na to ja izmenim svoje gledanje, u tom zlu nađem neko dobro za sebe.” Uvek uspeti neće. Ali ponekad i hoće.

Monday, December 14, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

13. Uživaj u suncu i kada peče, što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezireš.

Nebrojeno puta sam bio svedok doslovnog značenja ove istine. U jednoj ćeliji, ophrvanoj dosadom i rezignacijom, običan zrak sunca, umakao rešetkama, čini čudo. Nekoliko buba može vas u poslu držati cele noći (pogotovu stenice), a u izolaciji vam sačuvati razum.

Drug vam može biti i pacov, što će meni biti u niškom podrumu, ljupki pacov kome ću kasnije podići spomenik u priči Novi Jerusalim. Sitan, na slobodi neprimetan događaj, na robiji neće promaći pažnji i od njega se može danima živeti.

sm_OrchidHead Ko u samici nije bio nema pravu predstavu o punoći sveta. On živi samo od krupnih promena oko sebe i opaža jedino one koje ga se neposredno tiču, bilo da ga ugrožavaju, bilo da mu koriste. Njegov je prag osetljivosti bedno nizak, a njen mehanizam okrutno pragmatičan.

Njegova perceptivna moć marginalna. Kao što je nesposoban da prima ultrazvukove, a osiromašen za sve što mu na dlanu ne daruje svetlost određene jačine, nespreman je da od okoline preuzima i sva druga obaveštenja ako podešena nisu ograničenosti njegovih čula i egotičnosti njegovih interesa.

Zasužnjeni čovek sav je u tim čulima. On u samici sve vidi, čuje, oseća. Za njega je sve od interesa. Od svega je kadar da načini upotrebu. Sposobnost spoznaje sveta raste proporcionalno njegovom sužavanju, da do savršenstva dođe ako je sveden na veličinu tek malo veću od mrtvačkog kovčega. U tome počiva deo epifanijskih tajni, totalnost pustinjačkih saznanja, bezgranična punoća askeze.

Pre samice nisam bio svestan raznovrsnosti u kojoj živim. Mislio sam u opštim kategorijama i svet posmatrao kao kombinaciju nekoliko bitnih, generalnih, skeletnih sadržaja. Sve mi je drugo izmicalo. I beskonačna varijabilnost empirije i segmentarnost njenog dešavanja. Uzmite samo onaj moj zid u tamnjači Obilićevog venca, opisan u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci.

Da je to građanska soba, ja ga uopšte ne bih primećivao. Možda bih video neku sliku na njemu obešenu. Ili mrlju vlage, ako iz njegove unutrašnjosti izbija. Sam zid bi mi ostao nepoznat. U osvetljenoj samici imao je on već drugo značenje.

Postao je razuđen i raznovrstan reljef, sa neravninama, uzvisinama, usekotinama, pukotinama i senčenjima, koja su uvek pružala drugi prizor ili sugerisala drugu imaginativnu projekciju, postao je geografska karta iznenađenja sa čitavim bogatstvom razlika, nedostupnim slobodnom oku, oku večno zauzetom životnim prioritetima.

Ali je stvarno taj zid oživeo tek u mraku. Neuporediva je poezija samoće! I u tom su smislu zatvorski prostori uistinu onirički!

Friday, December 11, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

12. Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. 

Dobra – u smislu uspešne – robija drži se na higijeni, humoru, čovečnosti i lojalnosti. Izgubi li se ijedno od ovih uporišta, zatvorenik je u opasnosti da izgubi i sva ostala, te se nađe na dnu s kojeg nema povratka. 46 - Crying Out Loud

Gubitak samosvesti, uvek praćen spoljnom zapuštenošću i duševnom čamotinjom, redovno dovodi do gubitka smisla za humor, ovaj najpre do nečovečnosti, potom do nelojalnosti, ili obrnuto.

Moj guru je imao lekovit običaj, kojeg je zvao „sanitarnim humorom”, da svakom, i najmračnijem zatvorskom događaju pronađe smešnu stranu. To mu je u razgovoru o njemu bila prva duhovna obaveza.

Thursday, December 10, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

10. Kada su prema tebi ljubazni, znaj da nešto žele. Ne misli da je dobro ako imaš ono što žele. U zatvoru je najbolje ništa nemati. 

Ljubaznost nije osobina tamničkih vlasti ni u najljubaznijim režimima. „Diktatura proletarijata je preplavljena ljubaznošću”, govorio je jedan zapadni sovjetski saputnik, poputčik, posle posete Moskvi u jeku velikih čistki. On na svojoj humanističkoj cirkuskoj turneji po prvoj zemlji socijalizma nije sreo dete rođeno u logoru, kome je Jevgenija Ginzburg nacrtala seosku tarabu i dobila odgovor da su to „žice”, a i da ga je sreo ne bi poverovao da ima dece rođene u logorima koja nikad tarabu, drugu do logorske, nisu videla.

Kada bi naši zatvori primenjivali psiho-sociometrijske metode u distribuciji osuđenika, atmosfera u zajedničkim sobama naših kazamata svakako bi bila bolja. Psiho-sociometrijska se metoda, inače, regularno koristi u obrazovanju timova. Ona ispituje međusobne simpatije i antipatije kandidata. Uočeno je, naime, da ukoliko su u jednoj grupi ljudski odnosi bolji, bolji su i rezultati tima.

Cilj uprava, međutim, upravo to nije. Cilj zatvorskih vlasti je stvaranje animoziteta među ljudima jedne sobe, kako bi se oni koristili za vrbovanje doušnika. dali_0003
Godine 1949, kod nas, ta je ljubazna vlast, kao deo represivnog mehanizma novog poretka, delila njegovo mišljenje o nama kao bandi narodnih neprijatelja. Stvarna, dakle, ljubaznost, kada je demonstrirana, uvek je imala podmukao cilj da vas kupi. Činjenica da raspolažete robom vrednom razmene dovodila vas je u iskušenje da na trgovinu pristanete.

Nadali ste se jednokratnoj trampi. Izvesnom poboljšanju svog položaja u zamenu za neku sitnu uslugu upravi. Ona je, u početku, uistinu, uvek sitna. I nikad nemoralna. Dobili ste što ste želeli. Možda premeštaj u bolju sobu, na lakši rad, a možda i pravo na izvanrednu posetu. Zaboravili ste povod. I sad vam se nudi nova trampa. I sada je probitak očevidan, ali je usluga malo ozbiljnija.

Wednesday, December 09, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

7. Ako možeš samicu biraj. Za sve nevolje u njoj bićeš sam kriv. Ako ne možeš, najebao si, iako ćeš za sve nevolje naći drugog krivca. Ali pošto i ti drugi krivci biraju, i uvek druge, kriv ćeš opet biti ti. 

Priznajem da ovaj savet ne proizlazi toliko iz opšteg iskustva koliko iz moje mizantropije. Nekoliko prednosti samica svakako ima. U njoj ste zaštićeni od dostavljača i znatno manje u iskušenju da prekršite kućni red, da vas na to drugi navedu, ili da, iako krivi niste, delite kolektivnu odgovornost ako ga drugi prekrše. U njoj imate više prostora za ležanje, više vremena koje vam drugi neće pokvariti.

U samici ne morate deliti tuđa neraspoloženja ili od njih trpeti. Ne morate slušati tuđe priče i u njima saučestvovati. Osećati tuđe mirise i od njih se sklanjati. Većinu nedostataka izneo sam ili tokom pripovedanja opisao. Za mene lično, oni su manji od prednosti, ali to ne znači mnogo. Uostalom, gde ćete biti ionako ne birate.

Nedostaci skupne sobe prednosti su samice. Jedina prednost zajedničkog života, obilno korišćena, uostalom, jeste mogućnost da za svoje nevolje nađete krivce, i razloge uvek u drugima. A za većinu ljudi ovaj je razlog i dobar i dovoljan. Ponekad vam je, naravno, potrebna pomoć ili uteha. Ne računajte mnogo na nju, ali se ponekad dobija. hmf2235_1
8. Ako negde zovu, polazi poslednji. U zatvoru retko zovu da te usreće. 

Ovom savetu, držim, ne treba nikoji komentar. Premda se u bizarnoj praksi zatvorskog života može dogoditi da vam tamo kuda idete bude bolje, suprotni primeri znatno su češći.

9. Ne budi čuvar brata svojega, ni sudija mu, ni protiv njega svedok, ne budi još jedan koji ga je zatvorio. 

Tuesday, December 08, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

5. Ako nešto radiš, radi sporo, ali ne i rđavo. Najviše snage troši se ne na radu, nego po podrumima, iz kojih se opet na rad vraćaš. Savet je očevidan. Zamislite sebe u zatvorskoj radionici. Radili ste sporo, kao što nalaže nepisan robijaški red, na koji su čak i vaši nadzornici navikli. Vikali su na vas, požurivali vas, ali se vi niste obazirali. Niste se, dabome, ni bunili, jer ni to nije uputno.

Prosto ste se držali svog ustaljenog mrtvačkog tempa. Ali ste najzad zadati posao obavili. Niko vam ništa ne može. Konzervirali ste ostatak snage koji biste bržim radom svakako izgubili. Postigli ste cilj. No, kada biste zadati posao rđavo obavili, okrivili bi vas za sabotažu i kaznili. Golem gubitak energije u podnošenju kazne ne bi stajao ni u kojoj realnoj srazmeri s malom štetom, ako je namerna, koju ste im naneli. antonchristian_020_112 - Zeit der Isolation 2005 (107x79)

6. Zaboravi prošlost. Ona je ovde tvoj najveći neprijatelj, između ostalog, jer te je ona ovamo i dovela. Zaboravi i budućnost, jer ona je drugi. Dolazi uvek kasnije nego što joj se nadaš i nego što te je obavestila radio-kibla. Bavi se sadašnjicom, svakim trenom svog vremena, jer ga ovoliko nikad nećeš imati. 

Kada sam ovo preporučio i za istragu i za robiju, znao sam da se, u pravom smislu reči, savet samo na robiju odnosi. U istrazi se, istina, bavite pre svega sadašnjicom, ako se pod njom podrazumevaju svakonoćni susreti i razgovori s islednikom, ali predmet vaših iscrpljujućih debata ekskluzivno je prošlost. I gore, u ćeliji, pripremajući se za islednika, njome se bavite. Sadašnjost je prividna, ona je tek denominiran prostor u kome ponovo preživljavate svoju prošlost.

Monday, December 07, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

4. Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je ne verovati nikome a ponašati se kao da se veruje svakome.

Po naopakoj logici što razdvaja zatvor od slobode, u njemu kršitelji zakona uživaju neuporedivo veći ugled od ljudi koji ga se drže. Na slobodi se bojkotuju ljudi koje asocijalna priroda i moralna neprilagodljivost dovodi u sukob sa zakonom; na robiji se bojkotuju poštovaoci zakona.

(Misli se, razume se, u slučaju slobode, na prave zakone, u primeru zatvora na pravila kućnog reda što ove zakone imitiraju.) Ukoliko ste na slobodi više puta kažnjavani, srazmerno tome će vam opadati ugled; ukoliko ste na robiji više puta kažnjavani, ugled će vam rasti. antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)
 Ovo zna i uprava. U gladi za novim doušnicima, bez čijih dostava nije kadra da rekognoscira stvarno stanje u robijašnici, omete dejstvo rđavih uticaja narodnih neprijatelja, spreči eventualna bekstva, prodre u planove unutrašnje uprave – za čiju konkurenciju takođe zna – i zatvori tajne veze doma sa spoljnim svetom – koje takođe naslućuje – uprava kaznione pribegava trikovima.

(Na ključare i nadzornike se u pogledu obaveštenja ne može osloniti. Ovi nisu „posvećeni”, ne pripadaju robijaškoj fratriji, unutrašnjem krugu zatvorske civilizacije, a pored toga su najčešće glupi ili nezainteresovani.) Veštačkim putem gradi ona zatvoreničku reputaciju izvesnom broju najpouzdanijih poverenika među robijašima, zavrbovanim već u toku istrage.

Friday, December 04, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

2. Budi neosetan i nečujan. Budi nevidljiv. Da te što manje zapažaju, u tome je tvoja jedina šansa. Jer razumeti te nikad neće. A ako te razumeju, tek onda si najebô. 

Ova se nevidljivost ne postiže isključivo striktnim poštovanjem kućnog reda, izbegavanjem, dakle, raporta kod upravnika i slepim izvršenjem svake naredbe koju dobijete, čak i ako nije u potpunoj saglasnosti s ovlašćenjima tamničkog osoblja. Time se postiže samo prvi stepen nevidljivosti. Premda efekat može biti i obrnut.

Ako vas registruju kao primernog zatvorenika, s obzirom na njihovo tumačenje pojma, možete se naći u neprijatnoj situaciji da se na vas računa i u drugom pogledu. Da se, recimo, od vas zahteva cinkarenje. Nastojte zato da svojoj poslušnosti date jasno regularan, na kućnom redu zasnovan i ograničen karakter. Branite se od proizvoljnih tumačenja vaše disciplinovanosti.

Ne dopustite da podrazumeva ništa drugo do ono što jeste – poštovanje zvaničnih „Zakona zemlje”. Ovo je, razume se, teško postići, ali vredi pokušati. Ako ste uporni, ostaviće vas na miru.

Drugi stepen nevidljivosti je komplikovaniji, jer obuhvata sposobnost da nezapaženi ostanete i od robijaša. Teorijski, ona se najbolje postiže životom u samici, no pošto samica pretpostavlja da ste vidljivi, pa i upadljivi upravi – inače vas u samicu ne bi strpali – zahteva se da takvi budete u skupnom zatvorskom životu.

Stoga se ni izgledom, ni ponašanjem, ni delom, ni rečju ne smete isticati. Budite tek senka među senkama. Ovakva metoda teško pada taštim ljudima, naročito intelektualcima. Pošto im je prostor za socijalnu akciju sužen, sveden, zapravo, na obim majmunskog kaveza, njima se čini da su im za očuvanje intelektualnog samopoštovanja ostale jedino ideje koje se „ne mogu zatvoriti”.

U pravu su. Ideje se zaista ne mogu zatvoriti, ali mogu njihovi nosioci, što je praktično isto. A kako svaki zatvor ima svoj „unutrašnji zatvor”, svoje samice, nosioci ideja zajedno s njihovim nedodirljivim idejama u njih se zatvaraju. NightSerpent
3. Ne opiri se Kućnom redu jer on je – ma kakav, čak najgluplji, najstroži – razuman. Opiri se Neredu u kome će se spontano obrazovati nerazuman Red, Red nerazuma. Ali ako možeš, ne opiri se ničemu. Čuvaj snagu za prave bitke. A one su uvek bitke koje tek predstoje. 

Kada vas je neki lud poriv u istrazi naterao da načinite disciplinski prekršaj, sama po sebi, ma kako teška, nije vas pogodila kazna. Pogodile su vas njene posledice. Pošto ste nekoliko dana proveli stojeći na nogama u ledenjači, stižete u islednikovu kancelariju iscrpen i nesposoban da uočavate klopke u njegovoj dijalektici.

Thursday, December 03, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

Kao i kod zakona na slobodi, naročito onih koji prekoračuju razumnu svrhu, služeći ciljevima suprotnim svojoj pravnoj i pravdonosnoj prirodi, i na robiji nije stvar u tome kako da ih se pridržavate, nego kako da ih izbegnete.

U I knjizi Godina koje su pojeli skakavci, pod naslovom „Kućni red i kako ga preživeti”, od 245. do 250. strane, izneo sam nekoliko saveta o tome kako izaći na kraj sa kućnim redom u istražnim zatvorima. Većina pravila važi i za robiju. Ali ne sva. O onima koja važe za robiju ovde ćemo diskutovati, jer tamo to nismo učinili. Izneli smo ih kao aksiome koje sada moramo obrazložiti:

1. Sve što radiš, radi sporo. Osim kad bežiš. Beži što možeš brže. Ali ako možeš – ne beži. Uhvatiće te.  A ako te ne uhvate, bićeš u zatvoru i napolju.

Odbijanje rada kažnjivo je – što sam i ja iskusio – ali njegov ritam nije striktno propisan. U kazamatskim radionicama, doduše, postoje norme i normirci (poenteri), robijaši zaduženi da njihovo ispunjenje registruju i kontrolišu, no to je forma, a nju je uvek, u sporazumu upravo s tim normircima i robijaškim poslovođama, lako izigrati.

Posebno u majstorskim radionicama, gde se zanatska priroda posla do izvesne mere graniči s umetnošću. Pravljenje stilskog nameštaja, po kome je stolarska radionica Sremske Mitrovice čuvena, pa je rezbarenim drvenim proizvodima snabdevala kabinete visokih partijskih i državnih funkcionera – stanovi su meblirani iz fonda konfiskovane imovine – nije se moglo normirati.

Tamo gde se to moglo, u ciglani ili na poljoekonomiji, na primer, i kod nas je primenjivana spasonosna sibirska tufta, po svemu sudeći, univerzalan oblik robijaške odbrane od ropskog rada. Sporost koja je vladala na radu, suprotno iskustvima oduševljenog sudije g. Soldatovića iz godine 1898, prenosila se i van njega, na život robijaša, a s njih na osoblje tamnice.

Sve se odvijalo kao u usporavajućem bestežinskom stanju, gde se svaki pokret mogao po segmentima razdvojiti, nijedan nije bio izlišan, ali je, opet, retko koji stvarnom radu doprinosio. Tako se konzervirala energija, istrošena brigama, čamotinjom, rđavom hranom, nehigijenskim uslovima i odsustvom zadovoljavajuće medicinske nege. antonchristian_010_021 - Sigmund Freud trifft Raimund Chandler 1988 (150x300)
Razume se, u međuvremenu, da bežati valja brzo. Ovde se, nažalost, postavlja pitanje najpre mogućnosti, zatim, ako ona postoji, oportunosti bekstva. Položaj Sremske Mitrovice, ozidane tvrđave usred prostranog, praznog vojvođanskog polja, kontrolisane visokim stražarskim tornjevima, za bežanje nije bio ni najmanje povoljan.

Wednesday, December 02, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

Treća se grupa pravila kućnog reda odnosila na tzv. osuđeničke povlastice – od kojih se najvažnija, da su vas uopšte u životu ostavili, nigde ne spominje – već opisane na prvoj strani formulara za prepisku sa porodicom. One su, s jedne strane, stalno sužavane, s druge, uvek bile izložene opasnosti da vam i zbog najnevinijeg disciplinskog prekršaja budu uskraćene.

Paradoks je očevidan. Povest tamnovanja prikazuje spor, nestalan napredak penološkog sistema. Ako se izuzme njegova ideološka logorska varijanta, praktikovana u Trećem rajhu, SSSR i kod nas u eri Golog otoka, uslovi robijaškog života popravljaju se saobrazno razvoju naših ideja o ljudskoj zajednici.

Humanizaciji zatvora suprotstavljala se konzervativna svest privržena klasičnom retributivnom sistemu, društvena hipokrizija „neporočnog građanstva” i nedostatak prioritetnih budžetskih sredstava, ali se napredak nije mogao zaustaviti. antonchristian_020_131 - Tal der Helden 2005 (170x100)

U socijalističkoj Jugoslaviji, međutim, periodu stvarnog poboljšanja tih uslova prethodio je period znatnog pogoršanja, za koje nema nikojeg razumnog opravdanja. Staljinova cinična opaska „Tjurma – tjurmoj” („Zatvor – zatvoru”) stigla je do nas tek kad smo s njim raskinuli.

Četvrta je grupa pravila određivala preostale aspekte vašeg života, ukoliko ih je, osim u imaginaciji pravosudnih institucija, bilo.

Tuesday, December 01, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

Prva se grupa zabrana u kućnom redu odnosi na fizički život. Cilj im je da ga svedu na pet fundamentalnih radnji, definisanih od profesora Malinowskog kao „disanje, jedenje, spavanje, uklanjanje neiskorišćene materije iz organizma”, kolokvijalno – pišanje i sranje, „i rađanje drugih ljudi”, s tim da je poslednja onemogućena i zamenjena prisilnim radom.

(Rađanje u ženskim zavodima retka je pojava i može se tretirati kao izuzetak, ali je i on regulisan pravilima.) U skladu s ovom abortizacijom života na elementarne biološke pretpostavke, sve vaše potrebe pažljivo su reducirane na minimum nužan da se one zagarantuju. Vazduh vam je obezbeđen, premda ne u dovoljnoj količini i zdrav, ali i tu je uspostavljena jakobinsko-boljševička jednakost, ravnoteža, izvestan reciprocitet.

Ako su vas leti gušili u prenatrpanim sobama, nalazeći uvek plauzibilan izgovor zbog kojeg vas nisu mogli na jednosatnu šetnju izvoditi, sigurni možete biti da će vas zimi, na deset ispod nule i snežnoj mećavi, pustiti da se luftirate i mnogo duže.

Hrana će uvek biti dovoljna da vas održava u životu, no samo do mere potrebne da redovno obavljate rad, onu petu fundamentalnu funkciju, koja vam zamenjuje rađanje a ne opterećuje lokalnu bolnicu. I to ne zato što vas tamo izmrcvarene ili obogaljene ne šalje, nego što vas, kada stignete ili vas donesu, ako robijate u Mitrovici, dr Lanji ne prima. Spavati, takođe, možete. antonchristian_020_121 - Gegenlicht 2005 (170x100)
 I to je, pored tuljenja podobnih pesama po diletantskim horovima, otprilike sve.

Druga grupa pravila određuje zatvoreničke komunikacije. Od vašeg statusa zavisi kakav će se model restrikcije primenjivati. Stručnjak, drug doktor Popović, i tu vidi prednost našeg penološkog sistema nad irskim, koji je do naše progresivne inovacije smatran najsavršenijim. Naš se „bazirao na principima zajedničkog izdržavanja kazne” i „principu klasifikacije uz primenu modernih metoda ispitivanja ličnosti osuđenika”. 

Monday, November 30, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

S prvim pismom kući suočavamo se sa pojmom kućnog reda ili „Zakona robijaške zemlje”, kako sam ga u naslovu glave nazvao, podvlačeći njegovu sličnost s pravnim normama koje regulišu život jedne države. Ono što je ustav s izvedenim subsidijarnim zakonima za socijalističku državu, to je kućni red za njene tamnice. Odmah treba reći da deluje i druga podudarnost što povezuje sve autoritarne poretke: i pored postojanja pisanih pravila, od kojih su neka saobražena najmodernijim standardima penologije, najviši zakon u zatvoru nije kućni red, nego slobodna volja njegovih izvršitelja.

U I knjizi Godina koje su pojeli skakavci ovako sam pisao o kućnom redu istražnog zatvora: NightSerpent
 „Kućni red u zatvoru sistem je spoljnih pravila čija je svrha protivrečna.

S jedne strane, uvođenjem u vaš poremećeni život nekog stalnog, definisanog, ozakonjenog poretka, kao da želi da vam zatvor učini snošljivijim (što dopuštanjem paketa, a na robiji i poseta, čini), a s druge strane, kao da mu je, takođe, otvoreni cilj da vam ga na svaki način oteža (jer se, recimo, buđenje u kaluđersku zoru, sušenje na zimskom vetru posle kupatila, glasnogovornici u sobi koje ne možete isključiti a od jutra do sutra hvale vam ono što najviše ne trpite, ne može smatrati nekim olakšanjem).

Friday, November 27, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Ako postanem morfinist, moći ću otrov ubrizgavati sam sebi. Bolnica je moje drugo veliko iskustvo... Za tri dana biće tri godine. Sklon sam da kažem da su one jedine koje sam stvarno preživeo... Molim vas da u moje ime izrazite zahvalnost tetka Duciki i porodici J. za sve što su učinili za mene u toku ove tri godine. Žao mi je što još nisam u mogućnosti da im se revanširam... Kad se čovek odluči da piše, pretpostavlja se da ima nešto i da kaže. Ali posle četiri godine kontinuiranog ponavljanja...”, 

zima, leto, zima, leto,

„malo šta ostane nekazano... Duhovitu kartu C. sa zadovoljstvom sam primio, s kojim sam čuo da je i M. pušten. Sa svakim od njih koji dođe kući meni je za jedan procenat lakše. Pročitao sam u nekim novinama o prodaji kuća iz opštedržavne imovine.” WhitchingHour
U kojoj su bile i bivše naše. One nam nisu konfiskovane kao „narodnim neprijateljima”, jer se za moje podzemne aktivnosti još nije saznalo, a i da jeste, ja im nisam bio vlasnik, nego tek njihov testamentarni naslednik. Nisu nam oduzete ni po osnovu Zakona o nacionalizaciji, donetog 28. aprila 1948. Jednostavno su nam uzete zato što su opštinske vlasti nadležne za majčino imanje bile mnogobrojnije, jače, pa time i ubedljivije od nas.

Ta naša imovina, prema rečima druga B. Kidriča, tvorca socijalističkog ekonomskog čuda, kako to tvrdi bivši drug M. Đilas, na str. 152 knjige Vlast (u izdanju londonske „Naše reči”, 1983), zajedno s drugom konfiskacijama pribavljenom građanskom imovinom, „predstavlja prvu pojavu socijalističkog sektora u ekonomiji”.

Thursday, November 26, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Pismo je kroz procep dasaka bačeno na Topčiderskoj stanici, a već za nekoliko dana stiglo mojim roditeljima.

„Na prvom mestu želeo bih da se ne plašite što sam u bolnici. Stvar nije ozbiljna.” 

Naravno da nije kad me je unutrašnja uprava niške kaznionice tamo smestila zdravog. Razboleo sam se, zapravo, tek u bolnici, a možda i od bolnice.

„Brine me samo cena vozne karte do Niša. Zato ne treba da dolazite oboje, nego po jedno. Kantina je ovde sjajna, samo ja nemam novaca, a znam da ih nemate ni vi, pa mi je teško kad moram da ga tražim.” 

I nije baš bilo tako nepodnošljivo.

„Šta je s očnim pregledom u Beogradu?... Sanjam da izvesno vreme budem sam.” 

Uskoro će mi se pružiti prilika. Primetio sam, uostalom, da, kad god mi je bilo dosta ljudi, kad god je mizantropija odvratnošću zasitila rastvor moje duše, ravnoteža je spontano uspostavljana samicom. 295 - Nodes Of Ranvier - The Years To Come inlay 2
„Paket s termosom sam uredno primio i preko celog dana imam vrelog čaja. Želeo bih na kraju da najlepše zamolim mamu da ne dolazi dok je vreme hladno a put tako očajan. Ne čini mi zadovoljstvo razgovor od deset minuta kad znam kakve se sve muke trpe po vozovima. Najbolje bi bilo da budete razumni – ono, dakle, što tražite od mene – pa da dođete u martu... O vašoj žalbi rečito ćutite. 

Anatol Frans je rekao da se čovek od životinje razlikuje lažju i književnošću, što je isto. Pogledajte, molim vas, da li možete naći naočare +3 dioptera za mog lekara. Potrebna mi je jedna iscrpna knjiga o mozgu s dobrim slikama i crtežima... Činilo mi se u prvi mah da je pisati na dve karte lakše nego na jednoj, ali već kod ’mili moji’ utvrdio sam da sam se prevario i da se moja muka samo udvostručila. Ima mesta s kojih čovek ne zna o čemu da piše.” 

Wednesday, November 25, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Po povratku s robije, među mojim stvarima, čekao me je uredno, po datumima složen, svežanj pisama slatih kući. Prvi deo je pripadao „zelenoj” fazi zatvorske korespondencije. Drugi „plavoj”, kada su zelene formulare zamenile plave dopisne karte, jedva četvrtine prethodnog prostora.

U opštoj povesti tamnovanja, ako se uzme hronološki, primetan je spor ali nesporan napredak u tretiranju zatvorenika, upriličen delom pritiskom prosvećenog javnog mnjenja, delom internim potrebama kaznenog sistema. Jedino se u socijalizmu takav napredak nije sve doskora primećivao. Umesto da se tokom vremena režim po zatvorima ublaži, on je pooštravan.

Prvobitnih 14 kg paketa mesečno spalo je na 7 kg, da se ustali na 10, pod izlikom da je zatvorska hrana poboljšana i da je kućna potpora postala izlišna, ali i da je ona, u osnovi, nedemokratska, jer reprodukuje nejednakost među robijašima, sviklim inače na jednakost. Takođe je broj pisama od dva sveden na jedno mesečno, a njihov prostor od 36 redaka na jedva 14.

Treća grupa pisama, na običnoj hartiji, bila su u raznim prilikama krijumčarena, ali je čudno da većina nije sadržala ništa naročito, ništa zbog čega bi morala da se krijumčare, ništa što bi izazvalo pozornost policije. Očigledno se prilika ukazala i ja sam je koristio, odnosno pisao sam ta pisma, ali ih nizašta važno nisam koristio.

Nije se to događalo jedino sa pismima. I druge zabranjene stvari ste želeli, da ih steknete vredno radili, a kad ste ih najzad, po cenu velikih muka i rizika, pribavili, najednom niste znali šta ćete s njima. Sve do sada pisma nisam otvarao. Kada sam ih nedavno pregledao, potvrdila su bojazan da će malo govoriti o meni, a više o mojim potrebama.

I ne samo zbog cenzure, koja je bila sumnjičava prema svim, i najnevinijim izlivima privatnog raspoloženja, a otvoreno neprijateljska prema svakoj filosofiji i filosofiranju. U njenim rukama, Havelova pisma supruzi ovoj bi stizala samo sa zaglavljem i potpisom, sve bi ostalo bilo cenzurisano.

Jedno vreme na cenzuru i mislite, te izbegavate sve istine o kojima biste s nekim razgovarali. Znate kako male šanse imaju da izbegnu iskusnom cenzorskom oku. Ukoliko prethodno niste uspostavili neki šifrantski kod, a niste, jer na hapšenje, uprkos njegovoj logici, niste pomišljali – uostalom, i da jeste, o njemu biste roditelje poslednje obavestili – ne možete računati da budete shvaćeni čak i kad se kroz cenzuru provučete.

Napolju se živi drugi život, reči više nemaju isto značenje. Vaša želja za važnim saopštenjima o sebi i životu u zatvoru postepeno čili. Pisma svodite na zahteve, u većini materijalne prirode. (Znate da ste voljeni i željeni, pa na pleonastična osećanja linije formulara ne arčite.) U njima više nema nikakve uzvišene poruke, ništa zagonetno, ništa od vrednosti. Samo ogledalca, kolonjske vode, turpije za nokte.

I hrana, naravno. Da, i knjige. U početku. Ali i njih je sve manje kako se robija duži. Izgleda da postajete dovoljni sami sebi. Vi sebi, zatvor vama. Da nije tako, barem bi moja pisma, ilegalno slata, bila drukčija. Nisu bila.

Zato redovna pisma neću u celini citirati. Poređaću hronološki izvestan broj rečenica iz svih, razdvojiti pisma tačkicama, i tako dobiti univerzalno „PISMO IZ ZATVORA S VESELIM I POUČNIM KOMENTARIMA IZ PERA BIVŠEG OSUĐENIKA BROJ 14054, BORISLAVA PEKIĆA”. 1006digic13
Dragi moji. Molim vas da moje knjige nikom ne dajete jer ih više neću dobiti natrag. Da li mogu umesto ’Hercegovine’ dobiti ’Drinu’?... Momentalno naši drugovi odlaze, posle uručenja izvršne presude Vrhovnog suda Srbije i naloga za izvršenje kazne, u KPD Požarevac... Ovde je sjajno. Zdrav sam.

Tuesday, November 24, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Jedna semantička rasprava s Udbom 

Jedno od prvih takvih iskustava bilo je dopisivanje s kućom. Zbog zadržavanja u izolaciji ono je zakasnilo za tri meseca, pa sam prvo pismo roditeljima uputio tek oktobra. Pisalo se na zelenkastom, dvostruko predvojenom formularu, klozetske kakvoće, na čijoj je prvoj strani, pod naslovom OBRAZAC 1, masnim slovima bio odštampan pravilnik za robijašku korespondenciju:

„Da bi se osuđenicima omogućilo uredno dopisivanje sa svojim porodicama, neophodno je da se kako osuđenici tako i njihove porodice pridržavaju sledećih uputstava:

1. Osuđenik može pisati isključivo svojoj porodici (bračni drug, deca, roditelji, braća, sestre), i to dva puta mesečno; pisati može samo na linijama ovog tabaka.
2. Takođe, osuđenik može primiti dva pisma mesečno, i to od navedenih članova porodice, koji mogu pisati samo na priloženom primerku.
3. Adresa pisma za osuđenika mora počinjati ovako: OSUĐENIKU... Pisma koja ne odgovaraju gornjim uputstvima neće se uzimati u obzir.

4. Osuđenik može primiti dva paketa mesečno u težini od po 7 kg, koji moraju biti upakovani u bezvrednom omotu.
5. Osuđenika mogu posetiti samo članovi njegove uže porodice jednom u mesecu.
6. Posetioci moraju pri sebi imati lične isprave. Obavljanje poseta i prijem paketa vrši se samo subotom po podne i nedeljom pre podne.”

Na istoj strani formulara, u gornjoj margini, potpisivao se tamnički cenzor i preko potpisa udarao pečat „CENZURISANO”. Na gornjoj margini poleđine pisalo je:
„KPD. Srem. Mitrovica... (mesto za datum)...“

Ispod toga je sledilo osamnaest linija, a na naspramnoj strani još toliko, širine 12 cm, na kojima je, linija se držeći, osuđenik smeo pisati. Poslednja strana bila je prekrižena ukrštenim crnim crtama oblika X. christ_galilee_tintoretto

Moje prvo pismo kući glasilo je:

Dragi moj! Danas sam dobio vaše prvo pismo i prvu priliku za odgovor. Ovakva prepiska, ako ništa drugo, uči čoveka klasičnoj jasnoći, po kojoj nisam čuven. A podseća me i na mamine linije s kojima je pokušala, bez velikog uspeha, doduše, da unapredi moj rukopis. Žao mi je što se brinete. Nemate razloga. Sasvim mi je dobro. Osim očiju, a one mi baš i ne trebaju. Život je ovde prilično ............

(Tačkice predstavljaju reći i rečenice koje je cenzor iz raznih razloga izbrisao. Ova se praksa ponavljala, pa je bilo pisama koja su roditeljima stigla s „Dragi moj!” i „Ljubi vas – Duško”. Sve je ostalo bilo cenzurisano. Postoji i pismo na kome nema, osim datuma iz mitrovačke 1949, crvenog, pravougaonikom uokvirenog, štambilja CENZ. i rupe od makaza, ništa drugo.

Monday, November 23, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moj guru sa klozetske rupe 

– Moj kurac dobrovoljne! – rekao sam zlovoljno. Moj se rečnik u zatvoru znatno lakonizovao, stekavši robijašku sposobnost da jednim terminom, najčešće psovkom, izrazi više stanja, raspoloženja i mišljenja, čak i kada su bila protivurečna.

Odgurnuti, proskribovani ljudi, podsećao me je on strpljivo, posle faze bunta, gde se troše u zaludnom otporu moćnim javnim predrasudama koje su ih oterale u progonstvo, i faze jalovog očajanja, rezignacije, suicidalnih stanja, ulaze u plodnu fazu revitalizacije životnog nagona, u kojoj ravnodušnost spram sudbine zamenjuje njena aktivna izgradnja, saradnja s njom.

A to pretpostavlja sistem u kome će se ona, zajedno sa sličnim sudbinama, kretati, ono isto u čemu se napolje živi, samo ovde prilagođeno otpadničkim uslovima života. Taj sistem je nov svet – svet otpadnika. Sa svojim zakonima i pravdom, svojom naročitom srećom i nesrećom, osobenim ciljevima, originalnim rezonima, svojom filosofijom i životnom logikom. CARAVAGGIO-The Inspiration of Saint Matthew
 – Kad te oluja izbaci na pusto ostrvo – govorio je – najpre trčiš unaokolo, izgledaš kakvu lađu, mašeš rukama čak i ptici. Tek onda počinješ da zidaš kolibu.

Tim putem, i jedino njim, gubavci po leproznim kolonijama, ili doživotni zatočenici po kažnjeničkim logorima, preživljavaju svoju kaznu.

Friday, November 20, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moj guru sa klozetske rupe 

Bio je, dakle, ekspert za zatvore i zatvorski život, ali je na pitanja o tamnicama kroz koje je prošao najčešće odgovarao da, mada su svi zatvori uglavnom isti, njihovo preživljavanje uvek zavisi od onog u čemu se razlikuju. U jednoj se stvari, međutim, ne razlikuju. Ne trpe ničiju uočljivost, ničije isticanje. Kažnjavaju sve što se diže iznad proseka, iznad sive zatvoreničke anonimnosti.

Zato je najkorisnija robijaška osobina – nevidljivost. A to je, istovremeno, i razlog što ga, iako sam s njim u sobi već mesec dana, sve do sada nisam zapazio. Razvio je, naime, najpre po instinktu, a kasnije i veštački odgajao, sve odlike koje će ga činiti neprimetnim. Njegova robijaška mimikrija bila je savršena.

Kao bespomoćna gusenica leptira što, pre nego metamorfozom dobije krila, uzima boju drveta na kome živi, tako je i on dobio prljavu boju zatvorskih zidova i sivu memljivog tamničkog vazduha. Nikad se nije trudio da, ma i pod bluzom, nosi neki civilni deo odeće, nešto što drugi nisu imali. Premda ih je mrzeo, brkove je pustio da lice uskladi sa vladajućom zatvorskom modom.

Nikad se nigde dobrovoljno nije javljao. Spavao je uvek na najgorem mestu u sobi, pored kible, znajući da je to mesto najprometnije, te zato, paradoksalno, i najneuočljivije. A naročito se nikad nizašta nije bunio, pogotovu se nije upravi doma molbama obraćao. bolest46se
 Iako je spočetka nerado o svojim zatvorima govorio, i uopšte na rečima bio šparan, kasnije sam od njega doznao za načelnu razliku između evropskih, azijskih i južnoameričkih robijašnica i apsana. Nasilje je vladalo svima, ali se samo u Evropi zvalo odgojem. Vanevropski eufemizmi nisu imali prosvetiteljski nego poetski karakter.

Naveo mi je nekoliko primera. Nažalost, nijednog se više ne sećam, ali po poetičnosti nisu uzmicali nijednom savremenom, pa ću kao uzorke ove navesti. Bisat-Al-Rih (na arapskom „Leteći ćilim”) tako je drveni kalup s ljudskim konturama u koji se polaže čovek a zatim po njemu udara batovima. Al-Abd Al Asward (ili „Crni rob”) na policijskom je jeziku električno svrdlo koje u zatvorenikovu zadnjicu uteruje metalni šiljak.

Thursday, November 19, 2015

Dr Srđan Cvetkovič Između srpa i čekića

Dr Srđan Cvetkovič Između srpa i čekića 

Dana 18. novembra 2015. bio je na Kolarčevom narodnom univerzitetu organizovan razgovor o knjizi dr Srđana Cvetkoviča Između srpa i čekića, represija u Srbiji 1944-1953. g.

Učestvovali su:

Olja Bećković, novinar, Ljiljana Pekić, dr Predrag J. Marković, istoričar, Borislav Čeliković, urednik Službenog glasnika u ime izdavača, Boško Vulović, najmlađi stradalnik na Golom otoku, i autor. Moderator je bila Zorica Marinković.

Prikazani su bili i inserti sa izložbe „U ime naroda“ koja je bila održana u Beogradu 2014. g. u periodu od tri meseca u Istorijskom muzeju, a čiji je autor bio dr Srđan Cvetković.

Promocija na Kolarčevom narodnom univerzitetu je bila odlično posećena, tako da je bilo preko 350 posetilaca.

Sledi izlaganje Ljiljane Pekić sa ovog skupa.

Moram pre svega da se zahvalim dr Srđanu Cvetkoviću i njegovim saradnicima koji su sa entuzijazmom, ogromnim naporom i nesebičnim radom tokom 15 godina, uspeli da zabeleže ono što bi inače ostalo u apsolutnoj tami. Zahvaljujem se u ime svih onih koji su stradali u ono revolucionarno doba i koji nažalost nisu dočekali da se osvedoče da njihovo stradanje neće ostati nepoznato.

Ova knjiga koja je pred nama daje nam kompletan uvid u stanje i razmere tog strašnog terora, političke i egzistencijalne represije, koja je vladala u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji od 1944. godine pa nadalje.

Pošlo je 70 godina od kada je moj otac, inženjer Dušan Glišić, tehnički direktor lista Novo vreme mučki i kukavički ubijen u Beogradu 1944. godine u grupi od 105. koji je bio objavljen u Politici i Borbi.

Ubijen je bez suda i presude, bez mogućnosti odbrane. Stradao u prvim danima krvave, zverske i osvetničke revolucije zajedno sa hiljadama ljudi koji su na pravdi boga ubijeni. Bačen je u neku od nebrojenih jama kojih u Beogradu ima na najrazličitijim mestima. Ljudi su bili brisani iz spiska živih i mrtvih kao da nikada nisu ni postojali. Nema obeležja tih stratišta na kojima su ljudi bili ubijani. Nema mesta na koje bismo mogli da položimo cvetić, da upalimo sveću, da se pomolimo Bogu.

 Mi smo bili izbačeni iz stana, bez ičega, na ulicu, na ciču zimu te 1944. godine, čak ni lične stvari nismo mogli da uzmemo. Mojoj majci je bilo dopušteno da uzme samo fotografije. Ostala je na ulici sa malom decom, ja sam tada imala 12 a moj brat Omilj Glišić 10 godina. Bez sredstava za život, a kao žena „narodnog neprijatelja“ nigde nije mogla da se zaposli čitavih 9 godina posle rata, iako je bila diplomirani pravnik.

Bez prva glasa bili smo građani drugog reda. To je valjda i bio cilj da nas satru isto kao i porodice ostalih žrtava komunističkog režima. Bili smo više gladni nego siti, i da nije bilo rođaka i prijatelja mogli smo da umremo od gladi, i da se smrznemo u nekom od beogradskih parkova.

Dragomir Stojadinović, moj ujak, novinar, koji je prvo bio osuđen na smrt pa na 15 godina robije, jedva je živ ostao posle 9 godina neviđene torture. Njegova glavna krivica i otežavajuća okolnost je bila što je bio brat dr Milana Stojadinovića, bivšeg predesenika jugoslovenske vlade od 1935-1938 godine. Pa pošto do njega nisu moglu da dođu, revolucionarna vlast je svoj bes iskalili na njegovom bratu.

Poznata je stvar da je položaj optuženih pred tadašnjim sudovima bio vrlo težak. Njegovo suđenje je bilo tajno, optužnica je čitana tek za vreme pretresa, pristup advokatima samo 10 minuta pred početak suđenja, – jednom rečju nije postojala mogućnost prave odbrane.

Sudija na tom suđenju je bio po zlu čuveni Milonja Stijović, koji je zapamćen po rečenici: „Volj’ ti strijeljanje, volj’ ti vješanje!“ Kod njega nije postojala druga vrsta kazne. Dragi Stojadinović je pokušao samoubistvo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, jer nije mogao da izdrži užasan teror kome je tri meseca bio podvrgnut, jer su zahtevali od njega da lažno svedoči protivu prijatelja advokata Slobodana Subotića, što on naravno nije ni mogao ni želeo. 1990-Vojislav-Bca-Budva-01_crop
Borislav Pekić, moj muž, koji je kao mladić od 18 godina 1948. godine, sa svojih 19 drugova proživeo golgotu u istražnom zatvoru, a kasnije i u kazamatima Sremske Mitrovice i Niša. Neki od njih su čak bili poslati na najteži rad u rudnik, samo zato što su želeli slobodu, demokratiju i pravo da javno izraze svoje mišljenje.

On je bio osuđen na 15 godina, izgubio je i zdravlje i oči, zaradio tuberkulozu i jedva preživeo vreme samica, kazni i gladovanja. Ti mladi ljudi su stradali kao neistomišljenici i to je bila uobičajena odmazda tadašnje vlasti.

Odmazda je pogodila ne samo ubijene ili osuđene nego i njihove porodice koje su sistematski uništavane, ostavljene bez sredstava za život, bez krova nad glavom, bez mogućnosti da nađu posao, jer su bili pod stigmom narodnih neprijatelja.

Cilj revolucionarne vlasti je bio sistematsko uništavanje građanske klase, uništavanje morala, trajno zatiranje svakog traga poštenja, uljudnosti, pristojnosti. Vlast je vladala pomoću straha, pretnji, nesigurnosti u kojoj smo se svi stalno nalazili. Pekić na jednom mestu kaže:

„Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je vid našeg načelnog otpora komunizmu posle rata.“ I dalje: „U komunističkoj terminologiji ’gospodin’ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – ’drug’. Na slobodi, 1948. godine gospode kod nas skoro da više nije ni bilo.“

Teško je objasniti ljudima koji u to vreme nisu živeli i kojima niko o tome nije pričao, jer to je bila tabu tema – takvo je vreme bilo.

 Radilo se o krupnim kao i o sitnim stvarima koje su nam onda život zagorčavale. U knjigama dr Srđana Cvetkovića kao i na izložbi U IME NARODA! čitali smo i čuli svedočenja ljudi iz raznih zemalja koji su iznosili svoja iskustva komunističkog terora, i videlo se da je stanje u komunističkim društvima svuda bilo isto. Međutim fanatistično doba revolucije ostavilo je neizbrisiv trag na naše društvo i biće potrebne decenije da se od toga izlečimo i da to prevaziđemo.

Kako nekome objasniti da se za politički vic kažnjavalo robijom, kako objasniti da se nikome nije moglo verovati, da ste bili okruženi doušnicima, kako objasniti da ste bili prebijani na ulici zato što ste prodavali list Demokratiju, kako objasniti da su vas mladi komunisti batinali na ulici zato što im se nisu dopadale pantalone koje ste imali ili frizura koju ste nosili.

Kako objasniti da su deca kao papagaji morali da uče lažne istorije, da su svi odrastali u lažima i prevarama, da su deca prisiljavana i ucenjivana da potkazuju roditelje, školske drugove i nastavnike.

Pekić ukazuje na to na jednom mestu:

„Domaća, vrlo raširena zabluda je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija. Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.“

To je bilo vreme kada se govorilo:

„Uhapšeni ste u ime naroda!“.

Pekić kaže: „Doznajem da me je narod lišio slobode i to me čudi, jer narod ne vidim.“

A narod se stvarno nije pitao, iako se sve radilo - u ime naroda. Robijalo se, divljalo se, mučilo i ubijalo – sve u ime naroda. I završavam sa još jednim citatom Borislava Pekića:

„Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini. Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gore od samog komunizma. To što su komunisti subjektivno verovali da čine dobro, ne iskupljuje ih za zlo koje su objektivno činili ili u njemu učestvovali ili ga čak i dopuštali.“

Iz knjige Između srpa i čekića se vidi da nije bilo važno šta ste za vreme rata radili, nego da li ste bili viđeni građanin, da li ste imali neku imovinu. Zloba i pakost su bili presudniji i dovoljno je bilo da se pokaze prstom na nekog pa da on bude na licu mesta ubijen.

Wednesday, November 18, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moj guru sa klozetske rupe 

 Istočnjački mudraci i mistici, poznati pod imenom guru, nekada se mogahu sresti samo po zabitim ćorsokacima sveta što ih je Evropa još od Helena brzopleto proglasila varvarskim. U poslednje vreme uviđamo grešku. Čovek žedan ezoteričnih znanja i u pomamnoj trci prema ništavilu zapostavljenih saznanja ne mora se izlagati takvom deranžmanu. Najznamenitiji od njih voze se evropskim ulicama u kabrioletu, a mudrost im je zabeležena na kasetama i video-trakama.

Ja sam svog ličnog gurua upoznao na jednoj klozetskoj rupi (čučavcu, znanom i kao „čučilu” kamerada Pelagića).

Bio sam već mesec dana u bolesničkoj sobi i već verovao da sve njene stanovnike poznajem kad sam jedne noći, nateran malo nesanicom, malo tuberanskim kašljem, stenjanjem reumatičara i bučnim snovima manijaka, na rupi klozeta zatekao čoveka koga do tada nisam video. Tako nešto mi se činilo nemogućim. U poslednjoj nedelji novih zatvorenika nije bilo, a i da jeste, upravo su oni privlačili najveću pažnju, pa se nije moglo dogoditi da ih ne zapazim.

Zapalio sam cigaretu, svukao pantalone i čučnuo nad rupu, podalje od njegove. Posmatrao sam ga krišom, sa strane. Mogao je imati negde između četrdeset i pedeset godina. I suvo, koštunjavo lice, ublaženo rastresitim mišjim brkovima što su pokrivali celu gornju usnu. Oči mu behu plave i jasne. Ponudio sam ga duvanom. Primio je cigaretu, klimnuvši glavom. 28mythol
– Novi? – upitah.
– Jeste – rekao je. – Ovih dana će mi biti četiri godine.

S obzirom na to da sam u to vreme punio jedva prvu, činila mi se ova računica pomalo pesimističnom.
– Koliko ste osuđeni?
 – Šest.
– Onda ćete uskoro napolje.
– Ti mora da si odskoro u zatvoru.
– Godinu dana. Kako znate?

Tuesday, November 17, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

Soba se mogla nazvati i rekonvalescentnom da je imala postelje, da je hrana bila za ljude, da ti ljudi nisu odvlačeni da u ponoć gledaju prosvetiteljske ruske filmove i da su, naravno, ovamo dovedeni iz bolnice barem delimično izlečeni, a ne sprečeni u nju da uđu ili iz nje nedolečeni izbačeni.

U njoj su boravili oni što ih je zatvorska bolnica, sa dr Lanjijem na čelu, domaćom verzijom dr Mengelea, pre vremena otpustila, neizlečene ili na neizvesnom putu izlečenja, kao i oni koji su na lečenje tek čekali, nastojeći da pre toga ne umru.

Tu su ležali i hronični bolesnici: luetičari u raznim stadijumima raspadanja, kožno-venerični bolesnici u zavojima, tuberani s otvorenim kavernama i obilnim krvoliptanjima, čiraši mongolska lica, artritičari s izgledom hodajućih panjeva, paralitičari, povremeno u grčevima, paraplegičari modrih usana, kilaši i bogalji raznih ortopedskih opredeljenja. Prisustvo infektivnih bolesnika dokazivalo je da u pravom socijalizmu sve što je lično mora postati društveno.

Pored Malog, bilo je još ludaka. Melanholika, shizofrenika, neurotika, psihotika i tihih, diskretnih manija. Oni bi vas samo ponekad hvatali za gušu, a najveći deo vremena ostavljali na miru. No, bilo je i preduzimljivih lunatika. Bili su u stalnom pokretu, pa se s njima čovek osećao kao da je u gerili, u kojoj ga iza svakog žbuna vreba neprijatelj. Najzad, u Jedinici I zgrade smešteni behu i Metuzalemi Sremske Mitrovice, starci koje vlasti nisu odmah mogle da spuste u grob. 031trini
Glavna odlika Bolesničke sobe bila je u tome što u njoj nikad nije bilo mira, što se uspešno spavanje graničilo sa podvigom. Tuberani i starci, u većini astmatičari, kašljali su sve dok ne zaspe, da se probude rano i trubačku tačku počnu znatno pre jutarnjeg triangla. Pripomoć u proizvodnji nesnosnih zvukova pružahu im artritičari i reumatičari, čije je stenjanje i ječanje, iza zvučne zavese kašlja, podizalo potmulu pastoralnu muzičku kulisu.

Čiraše je budila kiselina na vreme da tuberane i kostoboljne odmene. Ove su zamenjivali starci prostatičari koji su jurili u nužnik, nemilosrdno gazeći sve pred sobom. Njihovu je promenadu završavalo rikanje neiskašljanih tuberana – među njima i moje – i bolno preludiranje reumatičara koji su se rasanjivali.

Monday, November 16, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

A Mali je, uistinu, veći deo vremena bio bezopasan. Čak i pitom. Nikad nikom ništa nažao nije učinio, nikad ni glas povisio. Ali, isto tako, nikad niste znali kada će se pretvoriti u besomučnu životinju i smrtnu opasnost za svakog ko mu se pod rukom nađe. Niti šta ga u zver pretvara. Vidljivog, pogotovu prepoznatljivog povoda nije bilo. Ni uvek istog.

Napadi su ga spopadali periodično, ali bez ustaljenih intervala i jednake dužine. Nepoznato je kako se otkrilo da ga smiruje muzika. Verovatno se desilo slučajno. Kako je soba prostrana, a prepuna ljudi, te se u svakom datom trenutku u njoj odvijao niz paralelnih radnji, nezavisnih i nesvesnih međusobno, moguće je da je napad dobio u istom času u kome je na drugom kraju sobe neko počeo duvati u frulu. 0504grec
Mali se ukočio. Muzika je na njega hipnotički delovala. Ličio je na kobru što je kroti fakireva svirala. Ne znajući šta se ovde događa, zatvorenik je na drugom kraju sobe prestao svirati. Malom se vratio odložen bes. Nikako ga nisu mogli savladati. Doveden je svirač. Prestravljeni čovek jedva je shvatio šta se od njega traži. Najzad je dunuo u frulu, ali ovog puta muzika nije delovala.

Mali je i dalje besneo. Neko se setio da na njega sedativno ne utiče muzika nego određena pesma. Od svirača je zatraženo da je ponovi. Ovaj je zasvirao himnu Bože pravde i Mali se umirio. Svi behu srećni što je pronađeno sredstvo da se njegovim lunatičnim napadima doskoči. Svi, osim maleroznog svirača. Njega je načelnik premestio na ležaj pored Malog i zadužio da ga u stopu prati, noseći sa sobom frulu.

Friday, November 13, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

Kasnije ću saznati više o njemu. Za vreme okupacije bio je sreski načelnik. Nije bio pravnik, niti pripadao regularnoj civilnoj službi, pa ga predsednik Vlade nacionalnog spasa general Milan Nedić nije od Kraljevine mogao naslediti, no kako se na tom nezahvalnom poslu, koji je moj otac odbio, našao, nikad nisam saznao. Kao i većina tzv. kolaboracionista, bio je zatvoren u pogledu izvesnih aspekata svoje političke biografije.

Saradnju s okupatorom je, naravno, opravdavao rodoljubivom željom da u teškim časovima opšteg sloma pomogne narodu svog kraja. Partizani, takođe, naravno, ovakve želje ne bi poštovali, čak i da su bili sigurni u njihovu istinitost. Popuštanje tenzije između okupatora i okupiranih eliminisalo je ili barem značajno umanjivalo represiju koja im je, više od svih drugih povoda, regrutovala pristalice, pomagače i aktivne učesnike pokreta.

Pacifikacija okupatora bila je isto toliko nepoželjna koliko i pacifikacija okupiranih. Od prve je zavisila druga, i obrnuto. Tako je načelnik osuđen na smrt. Za neposredan povod uzeta je optužba da je početkom godine 1942. nekoliko mladih seljaka izručio Gestapou. Posle jedne sabotaže u Beogradu, gde je stradalo nekoliko kamiona na remontu, mladići su na Banjici streljani kao taoci.

Činjenica da su od petorice četvorica bila četničke orijentacije, i da bi ih partizani ubili s istim zadovoljstvom kao i Nemci, nije presudi naškodila. Takođe ni dokazi da su od te petorice dvojica puštena i živa, valjda stoga što su obojica sa četničkim jedinicama pobegla u Bosnu.

Ujutru, na dan smaknuća, ne zna se zašto, iz susednog grada doveden je vod Knoja da kaznu izvrši. Načelnik je s nekolicinom ljudi izveden na seoske utrine. U kamionu, pokrivenom ceradom, sedeo je zajedno sa ljudima koji će ga ubiti. Svi su bili mladi i imali oborene glave ili zatvorene oči. trinity4
Ovakvo je ponašanje uočeno kod većine egzekutora. Duševne smetnje nastale usled bliskog dodira između krvnika i žrtve, makar i u kratkom roku sprovoda do stratišta, nepovoljno su se odražavale na njihovu preciznost u gađanju. Gotovo se uvek morao primenjivati coupe de grâce. Stoga je postupak izmenjen. Kad god se moglo, jedni su ljudi osuđenike na smrt do mesta egzekucije dovodili, drugi ih streljali.

Uklanjanju osećanja krivice pomaže i naročit način šaržiranja oružja. Izvesne se puške pune ćorcima, izvesne bojevim mecima, ali izvršioci ne znaju šta u rukama drže, čime pucaju. Ne znaju, dakle, ko od njih ubija, ko tek statira. U Francuskoj je mehanizam giljotine bio vezan za nekoliko žica koje su u istom trenutku presecali nožem nekoliko dželata, ali je samo jedna s oštricom smrti bila spojena.

Thursday, November 12, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
U ludom, tamnom vilajetu jedinice 

Ima jedna Hogarthova litografija iz londonske serije u kojoj prikazuje bolnicu svog vremena (1747–1751). I druga, u kojoj se, bez sentimenta, bavi ludacima. Postoji i treća, proizvedena u podgrađu metropole, prosjačka: prizor bivših i budućih robijaša, koje će, sledeći majstorovo morbidno oko, Dickens zatvoriti u znamenite House of Correction, viktorijanske Kuće za popravku, i svojim sentimentalnim opisima okrutno izmučiti.

Hogarthove radove ne spaja jedino mračna, cinična ruka. Spaja ih i vaša nesposobnost da, bez oznake na slikama, raspoznate koja od njih prikazuje bolesnike, koja ludake, a koja je zločincima posvećena. Na istu poteškoću naići ćete posmatrajući Doréove žanr-crteže londonskog podzemlja.

Pred ovom se nedoumicom i ja nađoh kada su se vrata skupne sobe 1 – takozvane Jedinice – u I zgradi Sremske Mitrovice preda mnom otvorila i stražar me, bez vidljive nežnosti, unutra gurnuo. Nisam znao da li sam ušao u bolnicu, ili sam uveden u ludnicu, ili sam još u zatvoru. 09clemen
 U poređenju s mojom karantinskom samicom, u kojoj sam zbog odbijanja da radim proveo prvu robijašku jesen, soba je izgledala ogromna, a to bi i bila da u njoj nije, umesto predviđenih tridesetak, smešteno oko dvesta ljudi i da ti ljudi nisu izgledali kao poslednji otpaci čovečanstva podvrgnutog dugotrajnoj mučeničkoj agoniji.

Ili, možda, već rekombinacionom antropološkom dejstvu tajanstvenih zakona prilagođavanja, kadrih, prema Solženjicinu, da čoveka željnog života po svaku cenu pretvore, ako treba, i u jazavca. Nekoliko zidom šparno posejanih prozora, prekritih požutelim, zadimljenim, prljavim staklom i zarđalim rešetkama, bacalo je prostorijom hladnu, metalnosivu svetlost.

Wednesday, November 11, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Mitrovačke tamničke kaste 

Udba je, razume se, imala posebnu kastinsku klasifikaciju. Bila je krajnje jednostavna. Odlučujući, zapravo jedini je kriterijum bio naša pripravnost za saradnju, eufemistički nazvana stepenom političke preodgojenosti. Poznavala je samo dve fele zatvorenika: nepopravljive parije i konfidentsku elitu.

U stvarnosti, međutim, između ove dve ekstremne kategorije postojale su mnoge tanane međunijanse. Izvesni su se robijaši dobro, čvrsto držali, ali su, ipak, blagodareći nekoj uočenoj potencijalnoj slabosti, iskoristljivoj jednog dana, policiji pružali nadu. Postojalo je mnoštvo ljudi na kojima se isplatilo raditi, računajući na puki slučaj. Onako kako se diletant kocka.

Stvarna podela počinjala je gde se prva završavala, ali je umela s njom da se meša i kombinuje. CS007145
Na čelu tajne robijaške hijerarhije stajala je nevidljiva ali svemoćna unutrašnja uprava (ako je u organizovanom vidu uopšte postojala?), autentična „plava krv Sremske Mitrovice”, a odmah ispod nje njeni brojni pouzdanici. Sledila je robijaška siva masa, strogo podeljena na ljude koje treba štititi, irelevantne, koji se ne moraju u obzir uzimati, ali im se ne sme ni odmagati, i štetne, koje je valjalo onemogućavati.

Podela se, takođe, mogla izraziti zamenicama. Prvi su bili „naši”, drugi „ničiji”, treći „njihovi”. Ispod toga su ostajali nedodirljivi, cinkaroši, poverenici uprave, koji su dodirivani jedino kad su prebijani ili ubijani. U ono vreme, odmah po ratu, ova je kategorizacija trpela ponekad od ličnih ili porodičnih animoziteta, uspomena na ratna neprijateljstva, osobnih hirova, ali je, uglavnom, dobro funkcionisala.

Tuesday, November 10, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Mitrovačke tamničke kaste 

Upravi je pripadala i njena administracija, smeštena u prijemnoj zgradi, u koju je ugrađena jedina ulazna kapija. Sačinjena je bila od poverljivih, pouzdanih partijaca muškog i ženskog pola, karaktera u nekoliko osnovnih crtica, neupadljive inteligencije i snažnog ideološkog naboja. Robijašev psihogram, opet, liči na svemirsku nebulu u haosu.

Robijaše odlikuje zamršena „stereometrijska duša”, u Srba komplikovana slovenskom unutrašnjom dinamikom, i jak polni nagon. Ako bi takvu dušu – na stranu nagon – imali i njihovi službeni staratelji, neizostavno bi se u tom zajedničkom ljudskom loncu nešto neprijatno zakuvalo. Filosofski napereni činovnici uprave stvar bi, nema sumnje, definitivno đavolu dali.

„Robijaški lonac” bi od njihovog upornog mešanja ionako kipuće robijaške duše eksplodirao. S osuđenicima su morali raditi jednostavne „planimetrijske duše”, kakvih je u našim nadleštvima posle rata bilo u izobilju. Uostalom, ovo pravilo važi uvek i za sve zatvore. NG001135
Kada god se ovaj psihometrijski zakon zanemari ili prenebregne, nastaju neprilike. Ponekad i paradoksalne, kako mi se čini da se desilo s mladim kulturno-prosvetnim referentom u KP domu Niš. Prezivao se Đ. i bio, ako se ne varam, učitelj.

U njegovoj sam službi još mlađim i neobazrivo poverljivim zatvorenicima držao časove geografije, iz koje sam još pre nepune četiri godine na maturi pao, i tek na popravnom je jedva položio, a sada sam je morao bubati, jer sa svojim đacima nisam imao veza kao s profesorima. (Kada se za čas u zatvorskoj školi ne bih pripremio, nisam na karti nalazio Kopaonik, niti bez vučenja prstom po Dunavu umeo opisati njegov prokleti tok.)