Monday, July 15, 2024

METAMORFOZE I UMOR

 

METAMORFOZE I UMOR

Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada koje nije iskoristilo svoje juče. Jer ja svoje promene ne uviđam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda.

Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost. Unapred glođem svoje moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića, jer nije kadra da ga gubi. Ona nije u vremenu. Kad svoje vreme sasvim unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen. Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću postojati.

U međuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem da jesam; prekidam se i uspostavljam kao žižak. Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost, ponekad para koju zavarava njena providnost.

Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret iscrpljuje da bi zagrejao …

Užašavam se gotovosti. Ponekad znam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio. To me ne umiruje, ne teši kao što umiruje, teši istočnjaka. To je anestezira. Dovršava krug uzaludnosti, po kome teturam, vođen belim štapom neminovnosti. Mrzim da kažem: na naličju sam nepostojanja, i smrt je iza mene, kaogod što je ispred mene; ja se samo svojoj smrti vraćam.

Kao da sam u providnom mehuru, čije bliske zidove, ma koliko napredovao, ne mogu dodirnuti. Zaprečeno mi je razmotavanje ma u kom pravcu. Pravci, koje opisujem, ne leže s mojim promenama u istoj ravni. Pravci su okomiti na ravni moje metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao mornarske ostve …

Čemu promene ako sam gotov? …

Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenje, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.

Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčeta – odjednom …

Zato sam umoran. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih ali predodređenih promena. U njima mene nema. Nema moje volje, moje svesti, mog izbora. Ja se izvršavam. Ja, dakle, i ne postojim. Nikad nisam ni postojao.

Život je prokleta rutina smrti …

 

 

Friday, July 12, 2024

POST-POZNANJSKA POLJSKA

 

POST-POZNANJSKA POLJSKA

Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sređujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju.

Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm[1]. Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda. U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju. Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status quoa. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije.

No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovođenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti. Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U poljskom sistemu takva je ograda nemoguća. Paradoksalno je međutim, da poljska partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora objašnjavati svoje neuspehe.

Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima … Drugi, takođe od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Mađarski oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem. To i jeste bila kontrarevolucija …

 

 



[1] Sejm je poljska Narodna skupština. (Prim. prir.)

Thursday, July 11, 2024

ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA

 

ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA

Avala. Autobus miriše na benzin, znoj, jeftine parfeme. Iskrcavamo se u prirodu. Volim je. Volim njenu samotnu uzvišenost. Ali ova nije uzvišena. Samo je relativno visoko postavljena. A samotno je kao na željezničkoj stanici subotom uveče …

Grad se leđima naslonio na svoju prošlost. To je položaj u kome se ona najlakše podnosi (i previše). Treba je od Primera pretvoriti u Atrakciju, i ona postaje bezopasna. Treba je fotografisati, ukoričena ležaće u albumu, između uspomena sa mora i izleta u inostranstvo (za onog ko ima pasoš) …

Guramo uzbrdo. Sinovi dolaze da se uvere u beskorisnost žrtava svojih očeva. Ali, očevidno, žrtva je beskorisna samo zato što su se beskorisnim pokazali sinovi za koje je podneta. S boljim sinovima možda bi se bolje i isplatila …

Sinovi vuku sa sobom majke njihove dece. Ta deca nisu “nervozan i bled” Mussetov[1] naraštaj. To su kršni košarkaši i veslači osmeraca, učesnici prvomajskih sletova. Jesu li oni jači od sinova Carstva i sinova Revolucije, koji su, tražeći očajnički, našli Duh Stoleća, kako na vreći od vapna, punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime? (Naš Duh Stoleća sedi kraj radijatora, sluša radio i rešava ukrštene reči.)

Kasnije ležimo na beloj balustradi koja opkoljava nacionalni Mit. U gustim mlazevima teče svetlost preko prsatih seljanki od kamena, povodom kojih je jedan ruski major pitao: “Ima li kod vas još ovakvih žena?” Masivna Nemica dovodi svog spaniela da mu pokaže srpski militaristički zanos satrapski shvaćen. Pas nije impresioniran. On nije Riket, pas gospodina Beržerea[2], koji nalazi zadovoljstvo u analogijama. A u njemu, uz to, teče krv štenare vojvode od Albe di Medonija Sidonije[3]. Nemica je potištena. Pacifizam je ovladao i među životinjama.

Nepoznati čovek prolazi sa malim vencem od poljskog cveća. T. kaže: “Ja sam svoj zaboravio u autobusu.” Avaj, ko će nas opomenuti da nas ono što mislimo o svojoj prošlosti, čeka u budućnosti? Ako je tako, naši su izgledi jadni …

 



[1] Alfred de Musset (1810 – 1857) bio je francuski dramski pisac, pesnik i romansijer. Poznato je njegovo autobiografsko delo kod nas prevedeno kao Ispovest jednog deteta ovog veka. (Prim. prir.)

[2] Ličnost iz romana Anatolea Francea Savremena istorija. (Prim. prir.)

[3] Fernando Álvarez de Toledo, grof od Albae (1508-1582) španski general koji je učestvovao u mnogim značajnim bitkama in a taj način je uživao veliko poštovanje kralja. (Prim.- prir.)

Wednesday, July 10, 2024

KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO VISOKIH PRINOSA

 

KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO

VISOKIH PRINOSA

Socijalna revolucija zimskim je snom prespavala umetničku. Produžila je knjige da piše kao ove da nije ni bilo. (Rusko modernističko buđenje Dvadesetih ugušeno je još pre Staljinovog bonapartističkog udara.) Zlatno doba književnosti za sovjetske marksiste još uvek je XIX vek: realizam evropskog društvenog romana. Naklonost proletarijata prema herojima, strast je građanskih jakobinaca prema Rimljanima u eri aristokratske dekadanse. To je strast puberteskog doba jedne klase …

Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svođenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima (ili u vrhovima vlasti). Demokratije, međutim, ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja. Grčka je prognala Alkibijada[1] i ubila Sokrata[2]. A grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke …

Sitan posed rađa sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi …

Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Čapekova[3] Majka je upućena svim majkama, (kad David slika “Sabinjanke”, on misli na Francuskinje). Međutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma građanskog pogleda na svet. Kako se od nečega što je po duhu oponentno može napraviti pedagogija? Kako se od pobune može napraviti kolaboracija? …

Tako od socijalističkog romantizma stižemo do socijalističkog realizma, čeda neprirodnog braka između jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancien regimea. (Lukács[4], doduše, radi na proširenju kulturnog interesa Revolucije, ali Manna nikako ne može da preskoči, i nakon njega sve mu se čini neupotrebljivim. Čuje se da je proteran iz Rumunije. Naše Udruženje književnika je uložilo protest. Ne vidim zašto? Nije proteran na Zapad kojeg ne podnosi. Još uvek je na svom Istoku …

Klim Samgin Gorkog nije heroj. On je intelligent, neka vrsta intelektualnog i moralnog mutanta nastalog degeneracijom društvenog osećanja kod “poštene inteligencije”. Zato je od Revolucije dobio nogu u tur. Drugu je dobio od marksističke kritike …

Na scenu stupa Gerasimov[5] koji maže “Ikarusa” i “Kolhozkinje” u rusiziranom maniru dvorskih slikara Trećeg Rajha. Slika te žene očajno, ali su one kolhoskinje i to je dobro. Dovoljno dobro da kako ih slika prestaje biti važno.

Herojski lik sovjetske literature i prototip socijalističkog romantizma je Zoja Komsodemjanskaja[6]. Socijalistički realizam zastupa mladi partijski entuzijast, koji u jednoj sovjetskoj drami, u svom reonu, povećava prinos kukuruza, uprkos sabotažama mračnih antagonističkih likova i odvratne klime. Način produkcije dobara došao je na svoje pravo mesto, vlada svim ostalim faktorima života, ikljućujući i maštu pisaca drama. Drama je grozna, ali je kukuruz hranljiv. A ne živi se od drama, nego od kukuruza …

 



[1] Alkibijad (450-404 pre n. e.) atinski državnik i vojskovođa, koji je kroz oportunizam i željom za vlašću doprineo do atinskog poraza u peloponeskom ratu, koji je trajao od 431.- 404. Nakon jednog poraza vojske proteran je i povlači se na svoje imanje u Trakiju, kasnije beži od Spartanaca za Persiju, a 404. po nalogu Sparte je ubijen. (Prim. prir.)

[2] Sokrat (469–399 pre n. e,) je bio znameniti atinski filozof. Nije ništa pisao tako da o njemu sve saznajemo preko Platonovih ranih spisa. Smatra se osnivačem zapadne filozofije. Pod optužbom da kvari omladinu atinski sud sastavljen od 501 građanina osuđuje ga na smrt. Kazna je izvršena ispijanjem pehara kukutinog otrova. (Prim. prir.)

[3] Karel Čapek (1890 –1938) jedan od najuticajnijih čeških pisaca XX veka. was one of the most influential Czech writers of the 20th century. Prvi je upotrebio reč“robot“ u svom delu R. U. R.Pored pomenutog romana napisao je i: Belu nemoć, Krakatit, i dr. (Prim. prir.)

[4] György Lukács (1885 –1971) je bio mađarski filozof i književni kritičar. Velina naučnika smatra da je on osnivač tradicije zapadnjačkih marksista. Kratko vreme je bio minister culture posle Mađarske revolucije 1959. godine. (Prim. prir.)

[5] Aleksandar Gerasimov jedan od najpoznatijih zvaničnih sovjetskih umetnika, socrealista, član Akademije nauka SSSR. On je autor velikog broja herojskih slika Staljina i drugih članova Politbiroa. (Prim. prir.)

[6] Partizanka, heroj SSSR-a. (Prim. prir.)

Tuesday, July 09, 2024

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV

 

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV

Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se između njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa. U međuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta. Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije.

Pa ipak,, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu. I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.

“Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence) Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.

Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darwin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …

            Poznata je žalosna sudbina trutova. Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.

Sunday, July 07, 2024

INVENTAR 1948. – 1949.

 

INVENTAR 1948. – 1949.

Sredio Dnevnike, (osim “klozetskih”), od Novembra 1948. do Septembra 1949. Komponovao “Uspomene” koje neće biti napisane. (Hajking, pisma koja ga nisu dostigla.) Nisam se trudio oko naslova, za to uvek ima vremena. Stalo mi je jedino do ispravne hronologije. Osećao sam se kao magacioner prilikom inventarisanja netražene, nekurentne robe. Uprkos tome, on robu savesno popisuje …

1.                       Hapšenje ili Kad god se vrata otvore počinje nov život. 2. Neregularno otvaranje u igri koja nije šahovska i Kraljičin gambit u šahovskoj. 3. Moja prva ćelija. (Patrijaršiski zaverenik i B. O. metalni Informbirovac sa brkovima Filipa Višnjića.) 4. Tehnologija prijema u “drugi svet” 5. Prvo saslušanje. 6. I prvo priznanje. 7. Priznanja, polupriznanja i ne priznanja. 8. Slučaj Marka ( ). 9. Januar i Hladnjača. 10. Stvarno visoka poseta (S. P.) 11. Moje mišljenje o Staljinu i njegove posledice. 12. Poznanstvo s Načelnikom Uprave koje će trajati. 13. Sati, dani u Tamnjači. 14. Moja treća ćelija. 15. Sa uhapšenim šefom UDBE III Rejona izvesne razlike u mišljenju, posle tuče savez po nuždi. 16. Narodni poslanik Trajan Flora, još jedan koji ne zna zašto je ovde. 17. Muki u kariranom kaputu. 18. Zatvorski telegraf i mesna pošta u klozetu. 19. Pronalazak novina i prozor u svet koji ništa ne obećava. 20. Potpisujem zapisnike i pravim primedbe. 21. Odbijanje potpisa. 22. Produženje istrage na još tri meseca. 23. Moja prva olovka. 24. Islednikova drvena noga. 25. Najzad smo gotovi sa mnom. 26. Dani čamotinje. 27. Izlazak. 28. Centralna milicija, Desetka. 29. Susret sa drugovima. 30. Na Adi Ciganliji u očekivanju suđenja. 31. Ponoćni transport u neizvesnost. 32. Marica i D. G. (Samoubistvo Jugoslavije). 33. Sremska Mitrovica – noću. 34. II zgrada, I sprat, I ćelija desno. (M. V., S. J., i ja.) 35. Mene prebacuju na levu platformu. 36. Agent provokator. 37. U holu KPD primamo optužnice. 38. Gradski zatvor u Zemunu. 39. Prvi dan suđenja. 40. Ja i Tužilac iz “druge dimenzije”. 41. Drugi dan suđenja. 42. Treći dan suđenja. 43. Đ. M. beži u – bioskop. 44. Specijalno isleđenje zbog Đ. M. 45. Presuda. 46. Susret sa roditeljima. 47. Povratak Đ. M. 48. Ponovo u Desetci. (Susret sa Grupom M.) 49. Transport na Istok. 50. Bela Crkva. 51. Njihovi najlepši dani. 52. SS omladina. 53. Povišenje kazne na 15 godina i 5 gubitka građanskih prava. 54. Povratak u Beograd i opet Desetka C. M. 55. Oproštaj na željezničkoj stanici. 56. KPD Sremska Mitrovica. 57. Izbijanje pogleda iz očiju. 58. Protokol. 59. Izolacija.

Nasumice uzimam odlomak Dnevnika koji je pisan kao podsetnik. “4. 2. 1949. Rođendan. Hladno. Bez sećanja. Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti. Šimenc. Maraton. Razgovor sa ključarem. Izlet u klozet bez rezultata. Nedeljno guljenje kože. Dovodim u glavi bajku do kraja. Posle podne – praznina. Pred veče – zebnja. Uveče – strepnja. Noć – očekivanje. Posle pola noći – smirenje. Najzad spavam. A onda – kako se zoveš? Silazim na isleđenje.”

Još uvek se osećam kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrđuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. U omotu “Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti” nalazim u memoriji samo jedno. Drugo je iščezlo. Sa islednikom P., naime, čitavu nedelju imam muke oko nekih odgovora, s kojima nije zadovoljan. (Islednici, zapravo, nikada ni sa čim nisu potpuno zadovoljni.) Poboljšavam ih s velikom opreznošću, nadajući se kompromisu. 4. 2. 1949. imam inspiraciju. Nalazim odgovore, s kojima će i njegova radoznalost biti sita i moje tajne na broju. Danas, uprkos Dnevniku, sećam se samo jednog. Ako želim da rekonstruišem “Podsetnike”, da ih u stvarni Dnevnik pretvorim, ili da ih razvijem u “Uspomene iz mog Mrtvog doma”, moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan ...

Friday, July 05, 2024

“DAMA S KRZNOM”

 

“DAMA S KRZNOM”

Ko ima uho neka čuje …

Kao Gregor S. mi s čežnjom i stidom pamtimo ljudsku prošlost. Prošlost je “Dama s krznom”[1], na koju, dok zidom puzimo, polažemo svoj klizav i mekan trbuh. Ona je naša čežnja i naš stid. Ona u sebi objedinjuje sve što smo bili i što smo mogli biti pre nego što smo se jednog dana probudili kao bubašvabe.

Senke u radnim keceljama iznose pokućstvo iz naše sobe (kao što događaji u krvavim keceljama iznose iz naše istorije smisao). Nestaje stolica, s koje je majka slikala svoja impresionistička platna; fotelja bake Desanke, divovski Bidermajer s krvavocrvenom presvlakom; drveni skelet za uniformu ulanerskog časnika, a s njim za uvek i njegova figura, hladna i uska kao vodeni stub …

Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, (ukoliko su vlastite, naše, ukoliko su naše ikad bile). Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže nikakav smisao. Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pred mrtvima. I ako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju …

Građanin nije Gregor S. koji se sve do kraja bori za svoje sećanje na “Damu s krznom” Za ono što sada sublimira njegovu čovečnost u rožnatoj ljusci kukca. Građanin je danas Hamlet u šlafroku. On izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom, pa i čitavim Elsinorom[2] (Danskom), o konačnim stvarima razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti i okultno ćaska s mrtvim ocem. On ubija zato što od ljudi misli da su pacovi. A zatim deklamuje …

Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi smo tek odgovor na ko zna kakvo pitanje … Kliziti zidom prema slici “Dame s krznom” …. U butini imati jabuku koja truli. Zaboraviti najpre kako se govori, a potom gubiti misao. Od podvorkinje, najzad, lopatom biti pokupljen i iznet na đubre iza kuće …

 

 



[1] Odnosi se na sliku iz romana Preobražaj od Kafke. (Prim. prir.)

[2] Kronborg (Danska) se nalazi blizu grada Helsingor (koji je ovekovečen kao Elsinor u Shakespeareovom Hamletu.) (Prim. prir.)

Thursday, July 04, 2024

KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA

 

KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA

Nekada je junak evroameričke književne imaginacije stajao izvan sveta-jajeta i sva se priča sastojala u tome da se u njega uspešno ili bezuspešno prodre. Rastinjaka[1] je stvorilo građanstvo da bi s njim ušlo u jaje, koje je još uvek pripadalo aristokratiji krvi.

            Posle Marne, Kaporeta, Tanenberga, književni junak je i dalje dreždao tamo gde ga je ostavio XIX vek, ali je njegova žudnja za integrisanjem bila u očevidnom opadanju. Svestan svoje, često dobrovoljne, demonstrativne, buntovničke izopačenosti, on je ovu prigrlio s mešavinom ogorčenja i ponosa, osećanjem dovoljnim dag a održava izvan jajeta, ali sasvim nedovoljnim za stvaranje nekog novog – jednog antijajeta.

            Posle El Alamejna, Normandije, Hirošime, posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije ponovo žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ovog puta ne da se u njemu nastani,



[1] Ličnost iz romana Balzaca Čiča Gorio. (Prim. prir.)

Wednesday, July 03, 2024

MARGINALIJE I MORALIJE

 

MARGINALIJE I MORALIJE

Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit: rđav onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog …

Ropstvo je prirodan oblik javne slobode.

Teško narodu o kome se vlada preterano brine.

Dužnost je najviše pravo mudrih.

Sloboda je kao tkanina; što se više rasteže, sve je tanja. Sloboda je kao vazduh koji se ne oseća kad ga ima; samo ona sloboda je prava koja se ne oseća.

Sloboda je kao plod; zreo pada sam, nezreo se trese i pritom gnječi. Sloboda je kao nova cipela; mora se nositi da bi se zaboravila …

Tuesday, July 02, 2024

NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST

 

NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST

Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze … Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”. (To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.) 

Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske. Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest. Bila bi sposobnost, vrlina, moć … Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije? Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati? I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …

Monday, July 01, 2024

RED U KOME SE KUPUJE ZAŠEĆERENA SIGURNOST

 

RED U KOME SE KUPUJE

ZAŠEĆERENA SIGURNOST

Kuma B. zatičem u redu za šećer. Pedeseti je, optimistički. Nema nikakve šanse. Međutim, stoji. Prolaze prolaznici nezainteresovana lica, sve dok se u tom bezazlenom mimohodu, divljom okretnošću u redu ne nađu. Tada, ako ih ne izbace, ostaju i lice im opet dobija krvnički izraz. Objavljujem da ću nekoliko minuta praviti društvo prijatelju, a zatim nestati. Ljudi iza B.-a – onih ispred ne tičem se – daju do znanja da imaju satove …

Razgovaramo tiho. “Rimljani su zabavljali i hranili plebs jer su znali da se s punim stomakom teže kreće, a krvožednost se može podmiriti očima jednako kao i rukama.” Kažem. B. se ne slaže: “Zato i nije bilo većih lenština od rimskog puka. Time vlada ne sprečava pad. Samo ga odlaze.” “Pa zar to nije glavni posao demokratske vlade?” “Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti.” Poučava me B. “Ali padaju kao da ništa ne rade.” Primećujem, misleći na francuski parlament.

Francuski parlamentarni život je instruktivan. Razlozi koji obaraju jednog premijera i daju investituru drugom mahom su isti. (Bez obzira na predsednički sistem.) To je glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski.

Suverenost naroda nigde se tako dobro ne ispoljava kao u destrukciji. Narod je stvarno suveren samo dok ruši. (Čim sruši, posao mu se uzima iz ruke.) U obaranju vlada za sve iskrene demokrate ima čar koju ništa ne može nadmašiti. Najbolje su najkraće vlade. Svaka stalnost je pogubna za demokratiju. Dugovečna vlada najzad počinje umišljati da je, čim je tako duga, i – dobra.

“Kratke vlade”, kažem “bolje su od dugih već i stoga, što nemajući mnogo vremena, trude se da što pre pokažu svoje vrline, pa i ne stižu da demonstriraju svoje mane.” B. misli da je to optička varka. Mane se samo sporije vide od vrlina. “Uostalom”, kažem, “zar to nije svejedno. Ionako im niko ništa ne priznaje.” …

Gledamo mali, prljavi rat za šećer i menjamo temu. Ljudi koji do juče nisu imali hleba, kupuju danas na kilograme šećer. Kupuju ga daleko više nego što im je potrebno. Kupuju ga da budu sigurni. To su metafizički, a ne egoistički razlozi. Danas će se sigurnost blindirati šećerom, sutra zejtinom, prekosutra će doći na red mast. “Oni su samoživi.” Kaže B. “Ne”, kažem “oni su filosofi. Koliko kupuješ?” “Koliko daju.” Odgovara B. filosofski. “Ništa ne daju.” Kažem, gledajući iznad glava. Ljudi koji su stajali u redu iza nas i pretili mi svojim satovima, natovareni šećerom grabe uz Makenzijevu. Na radnji visi karton: “Šećera nema, a za drugo ste dobrodošli.”

“Ja mislim,” kaže B. “da demokratija …”

 

*