Monday, November 18, 2019

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE), Tamo gde loze plaču,


UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE), Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE)

Pre podne. Trežnjenje.

Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima. Iznenada, kroz odvratan, lepljiv mulj griže — ideja. Poput divovske komete, prodire ona u gravitacione radijuse Moskopoljskih argonauta, moćnom antigravitacionom silom razbija Red u planetarnom sistemu Njegovan Turjaških i baca ga u Haos. 

Osećajući se kao demijurg u tom fiktivnom svetu, usredsređeno radim nekoliko sati. Porodično sunčano kolo ponovo se uspostavlja. Na prvi pogled isto je kao prvobitno: uporedni, ali sve širi koncentrični prsteni planetarnih putanja pokrenuti su oko centralne mase. Samo su se promenile osobine planeta. 

U središtu Sistema sada je najdublja prošlost genosa — da privremeno upotrebim izraz koji u njihovom postojanju nema značenje što ga ima u našem, značenje nečeg proteklog, iznepostojanog, iscrpenog: vreme oko pada Konstantinopolisa 1453, pa možda, unutar njega, u vidu usijanog i nepristupačnog jezgra, i ono praistorijsko, stvarno vanvremeno vreme mita. 

Oko njega, po kružnim putanjama, kreću se prividno uzastopne, pseudohronološke bliže prošlosti (Moskopolje, Beograd, Dol pri Ljubljani, 1760, 1790—1918, 1918—1941, uključujući sada i »Eroicu« od 1941 do 1944), sve do granice Sistema sa sadašnjicom Njegovana, koja će obuhvatati period od 1945 do danas. 

Sudbina arhitekte Isidora Njegovana, ma kakva bila svakako okončana samoubistvom, neće više biti Satelit neke druge, već će u knjizi-planeti Sistema ceo ciklus završavati. Vreme će ličiti na kružni Mannov bunar kroz, koji se čovek mora spuštati, da bi tek na dnu našao njegove uzroke, a možda i njegov smisao. 

Hronologija, ona pseudomorfna, razume se, jer druge i nema, uspostavlja se kao obrnut proces od naše »progresivne«. Ide se unatrag dok se dno vremena ne dotakne. Ali je ta hronologija dvostruko lažna. 

Odvija se, sasvim vidljivo, u jednoj ravni, istovremeno, poput vremenske paralelnosti čoveka koji se pita hoće li Engleska stupiti u rat zbog Poljske i onog koji zna da je Engleska već u taj rat stupila i da ga je već dobila; spuštanje u dubinu prošlosti je optička varka, igra lažnih perspektiva, jer se ni pripovedač ni njegov čitalac stvarno ne spuštaju do Carigrada i mita, već do njega dolaze u sve užim koncentričnim kretanjima u istoj vremenskoj ravni, nalik kruženju po prstenovima vrtloga koji nema dubinu, nego se vrti samo po širini.

 Sistem ponavlja sudbinu Kosmosa. Galaktike, koje se silovitom brzinom od nas udaljuju, naše su budućnosti koje se od nas odmiču i najzad nestaju, da ih nikad ne dostignemo. Naše prošlosti odlaze u Crne rupe, gde vlada faraonska nepomičnost, vrsta nestanka dubljeg od ma čega što smo do sada kao smrt upoznali. 

Sistem, takođe, po zakonima Entropije, u svojoj prošlosti ima najveću gustinu, (najveću ostvarenost), tamo, pak, na vremenskim granicama prema beskonačnosti (budućnosti) ona se smanjuje, dostižući oblike bez izmerljive mase, finalnu granicu između postojanja i nepostojanja...

Veče. Dolaze Danilo, Mirko, David i Miro. Uvek sa nestrpljenjem čekam utorak. Danas me ne raduju. Hteo bih da pišem. Ubrzo, međutim, ulazimo u razgovore koji leče moje neraspoloženje. Treba li ( ) primiti u našu grupu?... S tim šta smo mi, zapravo, uvek imamo muke. Ja se grozim svakog imena, svakog definitivnog stanja, svake međusobne obaveze koja bi prevazilazila prijateljsku lojalnost. 

Pogotovu se užasavam literarnih, kao i ma kojih drugih manifesta. Znam koliko raspoloženja koja su ih inspirisala kratko traju, i koliko su solidarnosti njihovih supotpisnika krhke. A možda je to i iskustvo pretvoreno u fobiju. Na drugom polu je M. G. On bi stalno, i uvek ponovo »Medialu«. Od onoga što mislimo ima, razume se, dosta od medialističkog, ali ne zbog »Mediale« — ona je, na 

primer, meni lično prilično nepoznat fenomen — već zbog toga što su njena načela duboko u anti-vremenu, kome sva petorica pripadamo, (ja još i, premda manje intenzivno, titirišem). No, ono što stvarno razdvaja M. G. i mene je moja naklonost prema labavim, nepostojanim strukturama, otpor prema svakom obaveznom principu, pa i sopstvenom, netrpeljivost prema — čoporu, s jedne strane a sa druge strast, ne znam kako to drukčije da nazovem, 

M. G. prema čvrstim formama, kauzalitetnim podređenostima, međuzavisnostima, hijerarhijskom principu, a iznad svega monolitnosti stanovišta. (Ne znam potiče li to od slikarstva, crtanja, koje zahteva unutrašnju disciplinu, visok stepen uviđanja celine i ne podnosi ni parcijalnosti, ni slobodu, ili od jedne organizovane vere, koja individualnost dopušta jedino u kontaktu sa Bogom, ali je odriče u kontaktu sa svetom.) 

M. G. je poštovalac rituala, drevnih inicijacija i simbola, petoricu ljudi koji se stalno viđaju i dele izvestan deo svojih misli, pa i uverenja, on ne može zamisliti kao petoricu slučajnih prijatelja, srodnih duša na nesklonom otoku, već uvek kao pet misionara u jurnjavi za urođenicima, koje bi preobratili, na kojima bi predano radili čak i iz lonca, u kome se, u međuvremenu, kuvaju. 

Višestruki talenat daje mu pravo na ekscentričnosti, i on ih, ma kakve da su, ma koliko pojedine bile protivurečne, čudesno spaja u funkcionalan sistem. Ja mu se divim, ali ga pratiti ne bih mogao. Ukoliko bi se, međutim, složio s njegovim opštim idealima, on bi spremno pratio mene, jer u njemu nema trivijalne taštine. Samo one uzvišene — taštine ideja. 

Između M. G. sredotežne i moje sredobežne tendencije, D. K. i M. K. bliži su meni, prvi duhovno, drugi po temperamentu, ali bi se isto tako dobro moglo reći — prvi po naravi, drugi po ljubavi prema istraživačkim, slobodnim kolebanjima — dok je, čini mi se, F. D. neodlučan. Kada bi se jednog utornika kod mene ipak osnovala neka literarna grupa, neka književna »Mediala«, osnovao bi je, bez sumnje, 

M. G. Prvi bi joj pristupio F. D., (da ne uvredi M. G.), zatim M. K., (iz zajebavanja), potom D. K., pod silnim pritiskom, uz muku i burne proteste (ali bazično zato što voli literaturu i sve što je u vezi s njom), najzad bi se ušunjao i ja (iz solidarnosti, koja je odgovorna za većinu mojih neprilika, ali i kao nepopravivi skeptik: možda će ipak iz svega toga još i nešto ispasti.) 

Kad bi se grupa rasturala, pretpostavIjam vrlo brzo, možda već idućeg utornika, prvi bi ie napustio D. K. (Došao bi u principijelan sukob, sa M. G. verovatno.) Onda bi M. G. izbacio mene, jer bih ja uzeo u zaštitu, ne toliko D. K., koliko njegovo pravo na izdvojena uverenja i na sukobe sa M. G. Zatim bi istupio M. K. (Opet iz zajebavanja, a i stoga što u Grupi nikad stvarno nije bio.) 

Najzad bi M. G. pokupio svoja načela i otišao, ne bacajući, nadam se, ni na koga anatemu. Ostao bi samo F. D., iz poštovanja prema jednoj lepoj uspomeni. (a i stoga što je jedini uistini dobar čovek među nama). Jedina promena koja se u ovom redosledu sme učiniti, čak je verovatna, odnosi se na M. K. Možda on ne bi izašao odmah posle mene. Sačekao bi da vidi kako će stvar krepavati da bi o tome pričao anegdote . . .

Treba li, dakle, ( ) primiti u svoje utorke? Ja sam odlučno protiv. On već pripada jednoj organizaciji. Mi ne pripadamo nijednoj. (M. G. svakako misli da je u tome i naša suštinska slabost. D. K. intimno drži da je M. G. tu slabost apsolvirao, i da je već — u nekoj.)F. D.je zato da se ( ) prihvati. F. D. je plemenit i ne može podneti pomisao da neko ostane izvan nečeg. 

D. K. se koleba, zatim staje na moju stranu. M. K. se zajebava, priča anegdote. To se uzima kao da se i on slaže sa mnom. Tada se on još više zajebava i kaže da je za, da je zato da ( ) dolazi utornikom. Dva smo prema dva, dvojica za, dvojica protiv. Očekujemo šta će reći M. G. Neočekivano, masohistički, jer ne trpi ( ), M. G. kaže — da. Odlučujemo da ga ne primimo. Ja, naime, nisam demokrat...

Oko dvanaest, D. K. oseća neodoljivu potrebu za Klubom. M. K. se spava. F. D. ima tajanstvenih, očito humanističkih obaveza, a M. G. se nešto naljutio — nikad ne znamo ni kada, ni zašto. Prvi put ih ne zadržavam. Odlaze.

Sedam za sto.

Noć. Radim.

Sreda. Pre podne. Radim do 11 časova...


Friday, November 15, 2019

MOSKOPOLJSKI ARGONAUTI, Tamo gde loze plaču


MOSKOPOLJSKI ARGONAUTI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

MOSKOPOLJSKI ARGONAUTI

Zamišljam Sagu o Njegovan Turjaškima kao neki planetarni sistem. U središtu sunce, jedna centralna knjiga. (Za sada mi se čini da to može biti »Symphonia eroica« — 1941/1944 — ali nisam siguran; premda je priča o propadanju u svakom porodičnom romanu ono što je u njemu bitno, jer sreća i uspeh uvek su slični, samo se nesreće i neuspesi uistini razlikuju, ipak je nepravedno ne videti te ljude i u njihovim boljim vremenima.) 

Oko tog sunca, te središne knjige, kreću se, u kružnim putanjama, planete — važnije knjige ciklisa, koje obrađuju izvesne vremenske sinteze iz dugog života porodice. (Moskopoljski period oko 1760, beogradski period od 1790 do 1867, drugi beogradski period od 1867 do 1918, treći beogradski period od 1918 do 1941, život savremenih Njegovana, ako ih bude bilo. 

Ovde bi ušli i periodi koji sežu sve do pada Konstantinopolisa 1453.) Oko izvesnih planeta, tih važnijih knjiga ciklusa, poput zavisnih meseca, tu i tamo, okretale bi se manje knjige-portreti ili biografije onih Njegovana, o kojima se, u drugim knjigama, doduše, govori, ali »u prolazu«, a zaslužuju dublju analizu. 

(Za sada imam u vidu đenerala Đorđija Njegovana i njegovog brata kućevlasnika Arsenija Njegovana. Takođe, zapravo pre svega, arhitektu Isidora Njegovana, za koga sam nekako siguran da će izvršiti samoubistvo jednog 20 oktobra između 1960 i 1970, ali ne znam još ni gde, ni kako, ni zašto.) ...

Ako je istina da vidovnjaci sa lica ljudi mogu pročitati čas njihove smrti, i ako je istina da ta smrt, kao i sve druge elementarne nepogode, uostalom, poplave, zemljotresi, pošasti, bacaju preko stvari senku davno pre nego što će ih pogoditi, geografski uzeta, argonautika Njegovana 
po balkanskim prostorima, od istoka zapadu, tačnije od jugoistoka prema severozapadu, od Carigrada do Dola pri Ljubljani, sve do 1941 nije takvim sposobnostima pružala nikakve znake iscrpljene inspiracije, a nekmoli bliske propasti, 
Agronauti su još jedrili punim jedrima. Podno Alpa su došli. Preko njih je bio zapad kome su stremili. Zlatno runo, po koga su u svoju Kolhidu pošli, ako je to što su tražili, još nije ugrabljeno. Simeoni su sledili Simeone, i samo je izuzetna, natprirodna vidovitost mogla u pojavi prvog Stefana na kormilu Arga, u prekidu lanca Simeona, videti za genos rđav omen ...


Thursday, November 14, 2019

ČINJENICE Tamo gde loze plaču,


ČINJENICE Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

STVARALAČKO »UNAKAZIVANJE« ČINJENICA
Da li se tzv. realizam postiže prostim prepisivanjem fakata? (Ovde nije reč o »socijalističkom realizmu« koji nije fakta prepisivao, nego izmišljao. U strogom smislu reči, u praksi, takav realizam nikad nije ni postojao. Najpribližniji bi mu bio termin »socijalističkog romantizma«.) Ja ne verujem. 

Naivno je misliti da je dovoljno činjenicu u roman prepisati, pa da ona bude realna u prividnom kao što je to u pravom svetu. U pravom, njena realnost ne potiče isključivo od nje same, već od svih činjenica sa kojima korespondira, od celog sistema činjenica u kome deluje. 

Ako želimo da i u našem bude realna, moramo s njom preuzeti i ceo sistem u kome živi, koji joj jedini daje realnost. A to je, očevidno, nemoguće . ..

Za činjenice je taj sistem isto što i hranljiva limfa za ćelije tkiva, sredina bez koje ona ne živi. Razlika između stanja činjenice u prirodnoj sredini (realnosti) i veštačkoj (umetnosti), razlika je između ponašanja otopine u limfi i sintetičkom rastvoru u goveđoj bešici. 

Kada bi se tzv. »objektivni sistem činjenica« mogao jednostavno fotografisati i u neki roman preneti, stvorila bi se apsolutna kopija stvarnosti, bez ičeg umetničkog u sebi, svet u hladnom ogledalu. I da je tako nešto uopšte moguće, nema svrhe. Srećom, sistem je toliko komplikovan da je kopiranje čak i njegovog segmenta neizvodljivo. 

Verujem da se sa ovim problemom suočavaju svi pisci istorijskih romana, koji imaju savesti, oni, hoću da kažem, čija je poštena namera da restauriraju duh »minulog« vremena, a ne da mu u ime našeg sude ...

Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.

Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. »izneveravanjem stvarnosti«, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz »sveta van svesti«, tačnije iz »sveta jednog tipa svesti« — onog kroz koji svet samo doznajemo — činjenice se moraju adaptirati na »svet svesti«, tačnije »svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo« ...


Wednesday, November 13, 2019

UMIRE LI EVROPA?, Tamo gde loze plaču,


UMIRE LI EVROPA?, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UMIRE LI EVROPA?
Šta je za nas Evropa, za koju vele da umire? To je liberalizam XIX veka, u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljadu milja od Peterburga do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš, prosperitet industrijske revolucije, u kojoj je podloga novcu bilo zlato, a ne nekakav ljudski rad — ljudski rad je, naime, bio suviše uzvišen da bi mogao biti upoređivan s prljavim novcem — 

hrišćanstvo koje je bilo tolerantno toliko da je obuhvatalo i masonske lože, i masonerija koja je nedeljom odlazila na misu; nekoliko lepih slika namalanih po njenim ateljeima, nekoliko dobrih knjiga ispisanih po njenim mansardama, nekoliko opasnih pronalazaka napravljenih po njenim laboratoriumima, izvesni skandali upriličeni u njenim višim krugovima, izvesni nemiri upriličeni od onih nižih, i, razume se, njeni slavni ratovi...

Evropa je uvek bila nešto drugo. Za aristokrate nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni podigao šator pred kapijama Habsburškog Beča, nego kad je opat Sijes predložio da se Treći stalež u loptačnici konstituiše u Ustavotvornu skupštinu. 

Za Rimljane Evropa nije umirala u pustinjama Istoka i šumama Severa, nego u proširenju građanskih prava koje je na senatske klupe dovelo bliske potomke varvara i sa tog Severa i sa tog Istoka. Za buržoaziju Evropa ne umire kada pada u siromaštvo, nego kada to siromaštvo prestaje da bude privatan problem njenih građana ...

Evropa je ropstvo, govorili su patriciji. Ne, ona je feudalna hijerarhija obaveza, odgovarali su plemići. Evropa je, pre svega, njena hrišćanska Crkva, njena vera, vikali su sveštenici. Evropa je prosvećenost i duh analize, tvrdili su mislioci. Koješta, rugali su se buržuji, Evropa je njena industrija i njeno pravo neograničenog vlasništva. Šta je za proleterijat Evropa ne znam, ali svakako nije nijedno od pobrojanog ...

Neizvesnosti dana koji dolaze uvek potiču od neizvesnosti dana koji su prošli.

A ništa što postoji nije nedostojno smrti.



Tuesday, November 12, 2019

O SKEPSI, Tamo gde loze plaču,


O SKEPSI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

O SKEPSI

Fanatizam je posledica nepoznavanja ili nepriznavanja činjenica. Nepriznavanje ne mora biti patološko, ali se najčešće patološki ponaša. Nepoznavanje je univerzalno, pa kako nam sve činjenice ni o čemu nikad nisu dostupne, svaki sud mora biti tek uslovan. Dakle i skeptičan.

Skepticizam se ne mora odricati od suda. On ga samo ne uzima ozbiljno, niti se obavezuje da po njemu postupa.

Skeptik je onaj koji ima mišljenje kao što drugi imaju odelo. On zna da je mišljenje konvencija i zato ga ne poštuje čak i ako mu se čini da je ispravno. Stvarno poštuje on samo sumnju.

Sumnja možda i nije manje stvaralačka od vere, ali je svakako manje rušilačka.

I skeptik dela, ali ne veruje u zasnovanost svog delanja na istini, nego na okolnostima istine koje su trenutno poznate. On zna da su šanse da je u pravu bar tolike kolike su i da nije. Zato će skeptik uvek spremno priznati da je njegovo delovanje posledica nejasne mešavine uzroka, od kojih je njegovo mišljenje samo jedan od sporednijih.

Skeptik se ne prepoznaje toliko po uzdržanosti od delovanja, koliko po uzdržanosti u mišljenju. (Po prvom se prepoznaje slabić.) On može biti i efiikasniji od vernika (fanatika, dogmatika), ali ga to neče ubediti da je u pravu. Vernika (fanatika, dogmatika) ni neuspeh njegove istine ne razuverava.

I skeptik ima izvesne strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe, ni za druge. On ne živi za njih, nego pomoću njih.


Monday, November 11, 2019

7. MART 1963., Tamo gde loze plaču,


7. MART 1963., Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
7. MART 1963.

Nije važno da imam unisonu i jasnu predstavu o tome ko sam, nego da se definitivno i neopozivo otresem onoga što više nisam, da bih slobodno (ili »slobodno«), između sasvim novih opstanaka mogao da izaberem šta ću biti (ili da se sa tim pomirim kad spoznam šta moram da budem).
Dolazio ( ). Film koji radim je stupidan. Ceo problem se sastoji u tome da bude manje stupidan nego što bi po svojoj prirodi zasluživao. Film je, uz to, i savremen, (hvala Bogu, ne na ezopovski način, kroz parodiju društvenog života Kamenog doba), glup ali savremen, što je ipak bolje nego da je samo glup. Ili nije? 

Ili je ipak bilo bolje da je nesavremeno glup, jer bi onda naša kritika još jednom mogla da se pokaže: da hvaleći njegovu glupost, kudi njegovu nesavremenost. 

Ta se kritika, dok sedi po Umetničkim savetima, svojski trudi da iz naših filmova izbaci sve što pokazuje iole zdrave ljudske pameti i kritičnosti, a potom, kad za pisaći sto sedne, takođe nas svojski grdi što nam filmovi nemaju ni pameti, ni kritičnosti. Ova šizofrenija već dugo cveta, filmovi, u međuvremenu, venu na ružičastim marginama realnosti. ..

Slušao snimke koje sam napravio s radio koncerta. IV Betovenova ...

Konačna paginacija Vremena čuda. Udaranje poslednjih zaboravljenih zapeta. Rukopis je gotov. Šta, dođavola sada?...

Pakujem »Komentare Zaveštanja«. Preko 1000 strana gusto kucanog teksta. Četiri puta više od aktuelnog rukopisa Povesti. Zašto sam je uopšte pisao, kad sam u »Komentarima« sve već rekao, u mnogobrojnim varijantama, uz teze i kontrateze, daleko zanimljivije generalizacije i digresije, od kojih me je svaka više provlačila od izabranog toka knjige? Olakšanje postoji. 

Ono je, razume se, privremeno. »Zaveštanje«, ni iz daleka, nije gotovo. Može se reći da sam u potpunosti završio II, a delimično III deo. Da li otuda ukus gorčine? Med u ustima koji je postao pelen kad je do stomaka stigao?

Sa Lj. odlazim u kafanu, praveći se da imam šta da proslavim. Osećam da će ovo biti jedna od »onih« večeri.


Friday, November 08, 2019

BERNARD BUFFET, Tamo gde loze plaču,


BERNARD BUFFET, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BERNARD BUFFET I MOJ TEMPORALNI MONIZAM

Nekih desetak godina pošto sam formirao svoj priručni sistem shvatanja vremena i, primenivši ga na literaturu, oprobao ga u par tekstova, pronalazim snimke dve slike B. Buffeta, koje ovu primenu frapantno precizno, premda, s obzirom na prirodu slikarstva, mehanički ilustruju. 

Prva je »Razapinjanje na krst«, rađena 1951, druga je »Skidanje s krsta«, od 1948. (Buffet, naime, ima viziju, ali slika o toj viziji govori samo ono što može saopštiti o njenoj formi, o njenim vidljivim pojedinostima, nimalo ili sasvim malo o njenom revolucionarnom značenju)...

Na slici »Razapinjanje«, (sećam se I. Vasiljeva i njegovog »Raspeća« iz 1952 i 1953, sećam se, takođe, i svih drugih raspinjanja koja sam video), poslednji Mesijini prijatelji, rođaci i učenici — muškarci u kratkim pantalonama i majicama, žena u haljini s rukavima tek nešto ispod lakata — očekuju Njegovu smrt, pri čemu su u scenu uključena i dva razapeta razbojnika u kupaćim gaćicama, a jedina žena, po svoj prilici jedna od Marija, sedi na zemlji, do nogu Hrista, takođe u gaćicama za kupanje. 

Na slici »Skidanje« interpolacija, međusobno prožimanje vremena, ekstremnija je i uočljivija. Vidimo grobare u crnim uniformama kako odnose Hristovo telo. 

(On je sad u belim gaćicama, kao i preostali razbojnik na krstu);

 visoke dvokrake merdevine zaboravljene kraj drugog; u podnožju, nesrazmerno velike čavle, koji bi mogli biti i drveni klinovi, kao oni što su se zabijali ispod sastava butina da održavaju srozano telo, i gvozdena klješta, sve to levo; a desno, lavor i bokal, između nepoznatog čoveka u dugačkom kaputu s kavezom u ruci i deteta što se za taj kaput uhvatilo, i Josifa iz Arimatije ili apostola Jovana u odelu sa kravatom i tešenju jedne od Marija ...

Gumeni labudovi u basenu banje siloamske i gramofon na ledini koji svira »You are my destiny«, imaju isto značenje kao Buffetovi uniformisani grobari i savremeno odeveni Josif iz Arimatije u događaju koji se zbio dvadesetak vekova ranije ...

Priča više nije transverzala koja preseca uzastopne faze vremena, već se sve vreme smotalo u istu ravan priče . ..

Naravno da je ovaj Buffetov temporalni monizam, mehanički na njegovoj slici, još uvek mehanički i u mojoj povesti. 

Pojedinosti našeg života vraćene — zatečene, zapravo, jer u kruženju vremena ne postoji ni »pre« u koje bi se vratile, ni »posle« gde bi otišle — zatečene, dakle, u nečemu što se zbilo 30 godine prvog veka (ne kažem pre dvadeset vekova), još ne znače da se privid proticanja vremena uništio. Kako sad ove pojedinosti u mojim pričama stoje, mogu se tumačiti kao ćud pisca iza koje ne stoji ništa do potrebe da začudi. . .

Nisam zadovoljan pričom »Čudo u Kani«. Ona je plitka. Priča o oduzetima — anegdodska. Takođe doraditi »Čudo u Magdali« (identifikacija sa Noemi?)

Izvesnim epizodama nužna je realistička pozadina. Mit će se osušiti bez živog života u kome se događao. Porodični život i svadbeni običaji Jevreja (Kana i Nazaret), zakoni i život gubavaca, (Jabnel), o bogaljima i prošnji (Jerusalim, Siloam), javne kuće (Jerihon, Jerusalim), šta se zbivalo po tamnicama, u čemu se stvarno sastojao dan jednog sadukeja, Ane ili Kajafe, recimo . . .

Ova se povest ne bavi umiranjem nego rađanjem mita, jednog Novog zaveta, ali ona ne može izbeći umiranje drugog — starozavetnog . . .