Tuesday, January 19, 2021

Život na ledu L163 deo

 

Život na ledu L163 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) I nastavak

Pa i sam Đilas nešto malo kasnije na strani 14. priznaje:

          „(...) svi su oni,“ kaže, „svi smo mi od istog korena, dakako s ličnim svojstvima složni i jedinstveni u obavljanju revolucionarnog zadatka ... (...)“

          To zapravo samo znači da bi, dakako, sličnim svojstvima i podrazumevajući izvesne razlike u temperamentu Milovana Đilasa, bio isto onako strog kao i Aleksandar Ranković, a po mom mišljenju još i brutalniji. 

Jer Aleksandar Ranković je bio hladan i racionalan, Milovan Đilas je dinarski iracionalan i ponešen idealom, koji bi ga ko zna kuda odveo kada bi mu se dala prilika, u ono bar vreme, da taj svoj ideal arbitrarno i poput Tita, bez ikakvih ograničenja sprovodi.

          Uostalom, pri jednom malo dubljem razmišljanju o Dedijerovoj izjavi, bez obzira koliko ja malo Dedijera cenio, a naročito malo poštovao njegove promene stava u odnosu na Đilasa, i njegov karakter koji je sumnjiv, u njegovoj izjavi da je nailazio (Moša Pijade) na strogu ruku Milovana Đilasa, 

a uzimajući u obzir ponašanje Đilasovo tada, njegove govore, njegove akcije, njegovu oštrinu, njegovu beskompromisivnost i tada i u vreme revolucije, naročito u Crnoj Gori, i za vreme ilegalnog rada, teško je poverovati da je on u tom Politbirou delovao kao jedna ublažujuća i umirujuća snaga.

          Na istoj strani Đilas kaže:

          „(...) A u tvrdnji hrvatskih, pa i albanskih nacionalista, da je Ranković u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, sprovodio poseban, svoj režim, ne radi se samo o izvrtanju činjenica, nego i o političkom, propagandnom iskorišćavanju činjenice da je Ranković Srbijanac. 

Nikakvog ’Rankovićevog režima’ nije bilo, bar ne dok sam ja bio u vlasti. Sve je to bio Titov režim, režim Tita i grupe koja se već pre rata učvrstila oko njega. (...)“

          Ovo navodim iz dva razloga. Prvo, kao još jedan neposredan dokaz da je za sve represije koje su se zbile, ako Ranković sam nije kriv, kriv je i Đilas, upravo kao član najuže grupe koja se još pre rata učvrstila oko Tita. 

A zatim, da ukažem na jedan momenat koji se već stalno, a jedva sam 14 stranica pročitao, ponavlja, a to je izvesna simpatija koju Đilas gotovo neskriveno pokazuje prema Aleksandru Rankoviću.

          Na strani 15. jedan značajan citat. Značajan ne toliko zbog definicije Titove autokratije, koliko zbog Đilasove nesposobnosti da i sada posle toliko godina javno definiše, uoči, ili bar ako je već uočio, onda da prizna prave uzroke te autokratičnosti, gde leže njeni suštinski koreni. Đilas kaže:

          „(...) Učvršćivanje i jačanje nove vlasti i novih svojinskih odnosa, odnosno nastavljanje revolucionornog procesa u celini, izražavalo se više u isticanju Tita nego i same Komunističke partije. I to ne samo zbog toga što je Tito bio šef nove države, a partija još dejstvovala poluilegalno. 

Ne, ’kult Tita’ počeo je već u ratu – iz potrebe za vođom uzbunjenih masa i ’boljševizirane’ partije. Te potrebe, te nužde, emotivne i praktične, postepeno su ugrađivane u vojnu i druge hijerarhije. Faktički je ’kult Tita’ ozvaničen, institucionalizovan na II zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943. godine. 

Poverenik Kominterne iz 1937. godine, s pravom veta u CK, transformisao se – zahvaljujući boljševiziranoj partiji i svojoj snalažljivosti, a ponajviše revolucionarnom procesu (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) – u autokratskog vođu. On se otpočetka, od 1937. godine, ponašao autokratski. Posle Jajca se on vlastitom voljom i voljom vođa revolucije ustoličuje kao autokrata.

          Taj preobražaj je jasno uočljiv uskoro posle Jajca – bleštave uniforme, uvežbavanje uloge monarha, pompe, neobuzdani auplauzi i urnebesna klicanja. A s dolaskom u oslobođeni Beograd, oktobra 1944. godine, Tito je prešao poslednju, konačnu stepenicu lične, autokratske vlasti. (...)“

          U ovoj suštinski ispravnoj i dobroj analizi uzroka Titovog autokratizma, koji se lagano penju od praktične nužnosti, koja je razumljiva, pa do ispoljavanja, koja već nisu u skladu sa potrebama prakse, nedostaje u stvari samo osnovni uzrok, a on leži u prirodi komunizma i o tome Đilas ne govori. On doduše kaže da je sve to bilo ponajviše, pored drugih razloga, ponajviše zahvaljujući revolucionarnom procesu, ali to nije dovoljno.

          Poznate su revolucije u kojima je taj proces, taj isti proces, što možemo pratiti na primeru kod Robespijera ili Dantona, itd., krenuvši tim pravcem nikad nije uspeo da se do te mere realizuje kao autokratija, kako to uspeva u svim komunističkim režimima, a da pomenem samo slučaj ne Staljina, nego slučaj Čaušeskog u Rumuniji. 

Taj proces i jeste jedna nužna i prirodna imitacija procesa koja je napravila jednog Staljina, ali koreni su još u Lenjinu. I samo smrt je verovatno sprečila da u Lenjinu imamo pravi začetak, definisan, jasan začetak, onoga što je Staljin doveo do savršenstva.

          Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku. 

Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan, kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. 

Da se zapravo to njemu može.

 

 

Monday, January 18, 2021

Život na ledu L162 deo

 

Život na ledu L162 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.)

          Na stranici 13 Đilas priznaje da je Agitprop, kojim je rukovodio, bio jedan od radikalnijih i oštrijih ustanova nove revolucionarne vlasti. A zatim – citiram:

          „(...) Time je Agitprop doprinosio ne samo oduševljenju, nego i progonima i osvetništvu. (...)“

          Ovo je priznanje ne samo prirodno, već je i nezaobilazno. Agitprop je praktično kontrolisao, mada ne u doslovnom smislu – štampu, on je kroz štampu izražavao onaj suštinski stav revolucije. Iz istorije je poznato da je štampa umela direktno izazivati krvoprolića i uticati na raspoloženje masa.

U ovom slučaju ta raspoloženja su dovela do nesrećnih posledica, do pojačanja progona, do bezakonja, do svega onoga što se u ono vreme smatralo prirodnim ispoljavanjem jedne revolucije, koja je iznad zakona.

          Na strani 14. Đilas kaže:

          „(...) Spomenuću šta u vezi s tim piše Dedijer, ne navodeći nikakve dokumente sem svoje sećanje:“

          sad sledi citat iz Dedijera:

          „’Intimno sam poznavao Mošu, po prirodi je bio dobar, ali veoma nagao čovek. Posle rata, kad je bio potpredsednik ... pokušavao je da izvlači ljude iz zatvora, ali je tu nailazio na strogu ruku Aleksandra Rankovića, kao i Milovana Đilasa.’“

          Đilas zatim, očevidno povređen ovim Dedijerovim tvrdnjama, kaže:

          „Dedijerov napad je, što se tiče mene, netačan, nedobronameran. Nikakvih veza ja nisam imao s hapšenjima, jer to i nije bio moj posao, pa niko nije mogao nailaziti na moju ni strogu ni blagu ruku.

        Držim da Dedijerova opaska nije tačna ni u pogledu Rankovića: on je obavljao svoju nezahvalnu dužnost po svom najboljem saznanju i u skladu sa stavovima Politbiroa, odnosno Tita, s kojim se čak i u sitnijim pitanjima savetovao. Rankovićeva ruka je bila produžena ruka Titova – prema proceni i potrebama, nekad stroga, nekad blaga. (...)“

          Moj komentar. Dedijer možda i nema doslovno pravo.

        Pravno i u smislu organizacije vlasti Milovan Đilas zaista nije imao nikakvih veza sa hapšenjima. Ali je i on u svoju odbranu, pominjući da je Ranković radio u skladu sa stavovima Politbiroa, priznao svoje posredno učešće u svemu tome, jer je on bio član Politbiroa.

        Druga činjenica da je u krajnjoj analizi osnovna motorna snaga represije bio Tito i njegov boljševički stav prema klasnim neprijateljima, ne umanjuje ličnu odgovornost Đilasa koji je bio njegov najbliži saradnik i pomagač.

Friday, January 15, 2021

Život na ledu L161 deo

 

Život na ledu L161 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.

Đilasova duhovna kuhinja. (Povodom „Vlasti“, nastavak prvog dela komentara.)

          Đilasov duhovni status je očevidno izmenjen, ali ne i njegov stil. Čak iz perspektive tog novog statusa govori on često jezikom i manirom onog starog. To je isto kao kada bi glumac poznat po ulogama u Šekspiru neki Pirandelov komad igrao tonom, manirom i stilom kojim se igra Henrih V.

        Zadržavši dijalektički način mišljenja, ali ga stavljajući u službu demokratskih ideja, gde ovaj ne funkcioniše uvek baš najbolje, Đilas je stvorio jednu naročitu intelektualnu mešavinu, jedan bućkuriš, u kome demokratski sastojci recepta, blagodareći dijalektičkom spravljanju jela, ne daju uvek i demokratski ukus, mada samo jelo demokratski izgleda.

 

Thursday, January 14, 2021

Život na ledu L160 deo

 

Život na ledu L160 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.

Ima li borba protiv komunizma smisla?

          Jedan gospodin mi kaže: „Svaka organizovana borba protivu komunizma bila bi sada besmislena. Mi naime ne možemo ništa učiniti što bi ih ruiniralo temeljnije i brže od onoga što oni sami sebi čine.“ Voleo bih da sam tako nešto znao 1945. godine.

 

Wednesday, January 13, 2021

Život na ledu L159 deo

 

Život na ledu L159 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Hotel Grand Avenue.

          U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu.

Tuesday, January 12, 2021

Život na ledu L158 deo

 

Život na ledu L158 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jedna beleška o privremenosti

          Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji.

          Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

 

Monday, January 11, 2021

Život na ledu L157 deo

 

Život na ledu L157 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jesu li Englezi ljudi?

Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja. 

Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo. Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. 

Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. 

Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje, je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

          Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi su uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkog spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

          Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge. 

Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj. 

Sve dok nisam dublje počeo da shvatam Engleze, mislio sam da bi to bilo moguće i da Engleze ništa ne štiti, ni u njihovoj prirodi ni u njihovoj istoriji, ni u prirodi same komunističke ideologije, od toga da jednog dana i oni dožive ovo što doživljavamo mi. 

Sada, međutim, kada sam ih malo bolje shvatio, video sam, odnosno došao sam do uverenja, da bi komunizam kod njih bio daleko gori, nego što je on u Sovjetskom Savezu, a pogotovo kod nas.

          Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu. Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. 

Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja. Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. 

Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

          Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna. 

Uostalom, siguran sam takođe, da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti. 

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće.

          Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino je zapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski, da spase komunizma. 

A kad smo već kod praktičnosti, do đavola, ako se moj argument protivi mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom, time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan. 

Zamislite, recimo, da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

 

Friday, January 08, 2021

Život na ledu L156 deo

 

Život na ledu L156 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

The Mad Death.

          Danas sam gledao poslednji deo serije u tri dela o pojavi besnila u Britaniji. Da je Bernard (Johnson) uradio svoj posao na vreme, da nije odugovlačio, da još uvek ne odugovlači, mogla je to možda biti moja serija. Ona ne bi bila bolja, ona bi bila samo drukčija.

Ovu nalazim sjajnom. Bez mašte je, ali programska. Sva su glavna fakta tu, užas takođe.

Umetničke mašte ima samo mestimice, kao u sceni kada besni vučjak juri kroz evakuisanu robnu kuću, kad vojni kordon ubija odbegli čopor pasa, kad ti psi opkoljavaju jednu devojčicu i u scenama, furioznih, s halucinacijama.

Pitam se da li bi mi pomoglo nešto da sam ovakvu seriju gledao pre pisanja svog Besnila. Ne verujem. Moj cilj je bio drukčiji, a tada i sredstva moraju biti druga.

 

Thursday, January 07, 2021

ČESTITKA ZA BOŽUĆ

 

ČESTITKA ZA BOŽUĆ

Četvrtak, 7. januar 2021.

BOŽIĆ

Svim vernim posetiocima Pekićevog bloga čestitam božićne praznike da ih u radosti i dobrom raspoloženju provedete sa vašim milim i dragima,

vasa Ljiljana Pekić

Wednesday, January 06, 2021

Život na ledu L155 deo

 

Život na ledu L155 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, II nastavak)

Na strani 12. Đilas kaže:

„(...) Ni Savezna vlada se nije sastajala, zbog te iste apsolutističke komotnosti i Titovog autokratizma. Tito, iako predsednik vlade, nije održao nijednu sednicu – sem poneku svečanu. Sednice vlade je održavao Kardelj, pa i on retko. Ta praksa je nastavljena i posle 1948. godine. (...)“

Ovo me podseća na praksu koju je sprovodio Hitler, koji nakon preuzimanja totalne vlasti u Nemačkoj, nije održao ni jednu jedinu sednicu vlade,

nego se dogovarao sa grupom svojih najviših partijskih i državnih vođa, čiji se sastav po neki put i menjao, s obzirom na temu dogovaranja ili izravno i personalno sa određenim ljudima zainteresovanih za određena državno-partijska pitanja.

 

 

Tuesday, January 05, 2021

Život na ledu L154 deo

 

Život na ledu L154 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, I nastavak)

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno, to je moj komentar, da u to posumnjam ili bar da ovo mišljenje ograničim na izvesne regije, ali ja nikako ne mogu verovati, a i podaci se tome protive, da je „ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti“ recimo u Beogradu bila naročito visoka. 

To prenebregavanje beogradske situacije, ili uzmimo jednu drugu, koja je još interesantnija – zagrebačke na primer situacije, zatim situacije u pojedinim mestima u Srbiji, u kojima se partizani godinama nisu pojavljivali, čini Đilasovu generalizaciju u najmanju ruku sumnjivom. 

No ona se sudeći i po nekim intervjuima njegovim, koje sam čitao, sasvim lepo može objasniti njegovim još živim oduševljenjem za svoju revolucionarnu mladost, pa i za revoluciju kao jedan istorijski čin. Naročito u kojoj bi on učestvovao.

Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“. 

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik. 

To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja. Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. 

Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.

Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali  neosporni i dugoročni. (...)“

Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima. 

Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.

Da bi se videlo gde je istina treba uzeti jedan drugi citat sa strane 11. u kome Đilas priznaje da je Komunistička partija vojnički i policijski bila dovoljno snažna i samopouzdana, ali da je njena baza u narodu, naročito u srednjim slojevima, bila preuska i neobdelana.

Đilas na strani 11./12.:

„ (...) Jedini ’incident’ je izbio s predstavnikom jedne, ne baš značajne grupe intelektualaca. Izazvan nečim, on je nervozno uzviknuo: Mi nismo ravnopravni! Mi tražimo ravnopravnost! – To je pak izazvalo mene, pa sam dobacio: 

Pa i niste ravnopravni! Ne možete ni biti. Iza nas komunista stoji pedeset divizija i jedan strašan rat, a vi ste samo jedna grupa. Vi pogrešno shvatate ravnopravnost! Ne radi se o isterivanju ravnopravnosti, nego o sporazumevanju. – (...)“

Ovo je jedna izvanredna anegdota. I ja se nadam da će takvih anegdota biti još više, jer one na plastičan način pokazuju situaciju svakako bolje od bilo kakvih deskripcija i sporednih opisivanja u koje bi se pisac upustio. 

Ono što bih ja zamerio ovde, a nadam se da toga neće biti toliko mnogo tokom cele knjige, jeste nedostatak izvesnih detalja koji daju faktografsku boju ovoj ulozi koju je tada Đilas imao u smislu zaduženja da s pristalicama Narodnog fronta, republikancima, agrarcima, i ostalim grupama izradi zajedničku platformu. 

Ovde se sem nekoliko imena, i imena Jaše Prodanovića i Dragoljuba Jovanovića ne vidim nijedno drugo ime, pa se čak ne zna koja je to bila grupa čiji se predstavnik pobunio. 

Možda to izgleda preterano detaljisanje, ali ti detalji ne samo da su istorijski važni, nego imaju i literarno psihološku sadržinu, premda, naravno, inostranog čitaoca ne moraju zanimati, ali čovek te stvari, ako želi već da bude i u inostranstvu štampan, može pisati na dvostrukom koloseku za domaću i za inostranu javnost, pri čemu se kod inostranih verzija izbacuje sve ono što bi za inostranstvo bilo neinteresantno.

 

Monday, January 04, 2021

Život na ledu L153 deo

 

Život na ledu L153 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, nastavak)

Zatvor o kome je reč predviđen je za niz političkih prestupa i prestupa koji su to postali tek nakon građanskog rata pobedom komunista. U jednoj drugoj pobedi prestupi bi bili ono što su oni tokom građanskog rata radili. Međutim Đilas ovde pominje „pisce anonimnih pisama“ i nekakve „ogovarače“.

Ja pretpostavljam da se pod ogovaračima podrazumevaju ljudi koji su onda imali dovoljno kuraži da iskažu svoja mišljenja ili koja su ih iskazivala u jednom zatvorenijem krugu, a zatim bila prijavljivana OZNI.

Što se tiče pisaca anonimnih pisama, ja najpre ne verujem da je OZNA imala išta protivu njih, jer su oni širili krug njihovih saznanja, a s druge strane poznato je da je do pisaca anonimnih pisama vrlo teško doći.

Kad pominje izrečene šale među kojima je bila i ona „da su se, najzad, našli istinski majstori za zatvore“, Đilas time iskazuje u stvari jednu zbilju, jednu istinu, jer su komunisti zaista za organizaciju jednog zatvora neuporedivi majstori u poređenju sa svim drugim porecima.

Primećujem i jednu jezičku omašku, upotreba jedne reči u smislu u kojoj se ona ne upotrebljava – to je reč „obiman“ koja se stavlja u odnos sa imenicom zatvor. On kaže na pitanje – „zbog čega zatvor treba da bude toliko obiman ...“.

Tako se ne može kazati i ja sada slutim u stvari da knjiga ili uopšte nije lektorisana ili je lektorisana od čoveka koji nije dobro poznavao jezik, značenje termina i stil, kao ni duh našeg jezika. Naravno tome se ne može ništa prigovoriti.

Pretpostavljam da je knjigu moralo pre objavljivanja i moglo da čita vrlo malo ljudi u Jugoslaviji, tako da ovakve omaške se ne mogu piscu uzeti za zlo s obzirom na okolnosti pod kojima je knjiga pisana i štampana.

Najzad na završetku ovog pasusa kaže Đilas da je u odbijanju primedbe kako će se „broj političkih krivaca možda i smanjiti“, na sastanku „navođeno iskustvo Sovjetskog Saveza i učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe sa izgradnjom socijalizma“.

Dakle, o pretpostavci povećavanja broja političkih krivaca, a ne o njihovom smanjivanju. Čovek bi ovde mogao pretpostaviti na prvi pogled da je za ispravku učinjene primedbe u prvom redu navedeno učenje odnosno imalo se u vidu učenje druga Staljina o sve većem zaoštravanju klasne borbe.

Ali ne može se izbeći pretpostavka da se imalo u vidu i staljinistička praksa, odnosno poznavanje situacije u Sovjetskom Savezu, dakle činjenica da je u Sovjetskom Savezu rastao broj političkih krivaca ili nabeđenih političkih krivaca i da se to uzelo ovde, ne njegovo učenje nego njegova praksa, kao osnov za pretpostavku o povećavanju političkih krivaca i kod nas.

Pada mi na pamet jedan zanimljiv, ali i presudan literarno tehnički problem koji je Đilas ovde morao da reši u načelu i da ga zatim dosledno egzekutira, a od čije uspešnosti i zavisi u stvari kako istinitost knjige, kako njena ubedljivost, tako i njena literarna vrednost, nezavisno od toga što je ovde faktografija u svakom slučaju ono što je pretežno, a to je pitanje tačke gledišta.

Naime, sasvim je jasno da je Đilas morao odabrati tačku gledišta iz koje će pisati ovu knjigu i sasvim je jasno, da je ta tačka gledišta morala biti posmatranje pređašnjih događaja nužno iz ove perspektive, ali tako da se ova perspektiva što manje meša u stvarno stanje onda, i njegovo vlastito mišljenje o onome što se onda događalo, dakle njegovo ondašnje mišljenje u okviru njegovih ondašnjih akcija.

Poneki put sasvim je očevidno da je nemoguće izbeći uticaj njegovih današnjih mišljenja na opis ondašnjih, to znači izvesno ublažavanje njihovo u okviru one primedbe o kojoj sam govorio, ukazujući na pokušaj pribavljanja sebi izvesnih alibija opšteg karaktera.

Ja lično mislim, da je savladavanje ovakve jedne gotovo i psihološke prepreke, onaj probni kamen koji je morao Đilas da na neki način skine, ukloni, iz svog mozga, da bi ovu knjigu pošteno pisao. Ja ću upravo i o tome voditi računa dok knjigu budem čitao.

Friday, January 01, 2021

Srećnu novu 2021. godinu

 Srećnu novu 2021. godinu i nastupajuće praznike želi svim posetiocima ovog bloga

Ljiljana Pekić