Friday, January 29, 2021

Život na ledu L171 deo

 

Život na ledu L171 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 20. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentar IV deo)

Četvrti deo komentara na memoare Milovana Đilasa pod naslovom „Vlast“.

Na stranicama od 29. do 34. opisuje Milovan Đilas suđenje Draži Mihailoviću i njegovu ulogu u svemu tome.

I najzad na strani 30. Đilas kaže:

„(...) A i unutra, naročito u Srbiji, suđenje Mihailoviću je iz sličnih, ako ne i istih, razloga bilo važno: ne samo u podzemnoj propagandi nacionalista, nego i u svesti znatnog dela seljaštva, Mihailović je važio za pregaoca kojemu su samo razmah komunističkog ustanka zlokovarnost komunista onemogućili borbu protivu okupatora i ozdravljenje države i srpskog naroda. (...)“

Ovde je protivrečnost očevidna i ovo što sada govori Đilas u potpunoj je protivrečnosti sa onim što je govorio ranije u ovoj knjizi, kada je tvrdio, da četnički pokret u Srbiji nije imao tako jaku bazu kao što se zamišljalo, i da su komunisti i u Srbiji bili dočekani kao oslobodioci. Iz ovoga se, međutim, vidi da je znatan deo seljaštva još uvek bio za Dražu Mihailovića.

„(...) Objašnjavao sam Miniću da spolja, na Zapadu, Mihailovićeva borba protiv komunista ne samo što neće biti po njega loše shvaćena, nego će mu, štaviše, u datom trenutku ići u prilog. Miniću nije trebalo mnogo ni napora ni vremena da to i sam shvati. Složili smo se potpuno i u drugim, sporednim pitanjima, kojih se više i ne sećam. (...)“

Iz ovoga se jasno vidi da je glavni pravac suđenju, a prema tome i onaj momenat, koji je najviše kompromitovao Mihailovića, poticao od Milovana Đilasa, pa se prema tome može slobodno kazati da je on o sudbini Draže Mihailovića, o moralnoj sudbini, igrao najvažniju ulogu.

Đilas dalje kaže:

„(...) Šefovi bezbednosti su se poduhvatili da navedu Mihailovića da prizna saradnju sa okupatorom. Time su hteli da potkopaju njegov prestiž, makar naduvan, i potvrde tezu komunista o njemu kao slugi okupatora, koji se bitno nije razlikovao od ostalih kolaboranata.“

Moj komentar. To je upravo ono što je Đilas Miniću savetovao. Đilas nastavlja:

„Draža se pokazao, od početka istrage, mek i prijemčiv – izgleda utoliko više što se s njim korektno postupalo. Zadužen za staranje o njemu bio je Josif Malović. (Podvuka B. P. u knjizi, prim. prir.) (...)“

Moj komentar. Ja lično poznajem Josifa Malovića. To je bio prijatelj mog oca, i sudeći po očevim pričama, kad sam ja bio u zatvoru, bio je prema tati prijateljski naklonjen i činio čak i neke usluge što je u onim trenucima bilo svakako vrlo delikatno.

Josifa Malovića sam nekoliko puta sretao. Bio je to mali čovek, crnpurast, sa velikim brkovima, mršav, žilav i kako sam kasnije saznao imao nesreću sa svojim sinom i njegov porodični život bila je neka vrsta tragične osvete neba, za ono što je on kao oficir UDB-e verovatno bio prinuđen da čini.

Đilas dalje govori:

„(...) Ništa ne znam o tome, a verujem i da nije tačno, da je Draža drogiran. Ali mu je dozvoljena rakija koja je inače zabranjena zatvorenicima. Nisam čuo da se i opijao. Malović je, besumnje u dogovoru s Rankovićem i njegovim pomoćnicima, sugerisao Mihailoviću da bi mu život mogao biti pošteđen ako bude uviđavan i prizna saradnju s okupatorom. (...)“

Moj komentar. Naravno da je Draža streljan i da komunisti nisu imali nameru da svoje obećanje, ako su ga uopšte dali, održe. To, međutim, da je moglo doći i do promene sudbine Draže Mihailovića, vidi se i iz jednog vrlo neobičnog pasusa, kome ja poklanjam veliku pažnju. Na 32. strani Đilas kaže:

„(...) Na sastanku kod Tita, Ranković je obavestio o suđenju i o dogovaranju Malovića s Dražom, to jest o dogovaranju o spomenutom priznanju koje bi Draži moglo spasti glavu. Tito je s vragolastim, dvosmislenim smeškom primetio: Pa to nije isključeno, to je političko suđenje.

– Ali su svi – ne sećam se ko je sve bio prisutan, ali ’vodeća trojka’ jeste – graknuli na Tita. To ne bi razumeli ne samo borci, nego bi to izazvalo i revolt rodbina bezbrojnih žrtava. Tito se ćutke priklonio argumentima ostalih, utoliko voljnije što ni sam nije intimno bio protiv.

Mihailović je, kao što se zna, osuđen na smrt i ubrzo zatim pogubljen. Čuo sam da je jedan visoki funkcioner bezbednosti nadgledao njegovo pogubljenje, ali mi pojedinosti nisu poznate. (...)“

Ovaj izvanredno interesantan podatak koji do sada nije bio poznat, ukazuje na mogućnost da UDB-a održi obećanje dato Draži i da Draža Mihailović ne bude streljan, samo da su prisutni, među kojima je očevidno bio Đilas, mada on sebe ne ističe, ali se zna koja je bila „vodeća trojka“,

da su podržali Tita u njegovoj ideji u kojoj je govorio o tom procesu kao o političkom suđenju, jer taj proces je uistinu bio političko suđenje, u stvari, više jedan korak za zadobijanje vlasti i kompromitaciju predstavnika stare vlasti, nego što je to bilo suđenje nekome koji je kao komandant voljno sarađivao sa neprijateljem.

Dakle to je bio jedan revolucionarni gest, to suđenje, jedan revolucionarni čin, a nikako jedan legalan čin.

 

Thursday, January 28, 2021

Život na ledu L170 deo

 

Život na ledu L170 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 19. avgust 1983. godine.

Prva kritika Besnila. („Vjesnik“)

A zatim autor citira moje romane i moje drame.

„On se s mnogo ozbiljnosti i strasti bacio na pisanje romana kojem je glavni cilj da bude zabavan. Svaka čast Pekiću. (...)“

Pisac završava sa nekoliko biografskih podataka, a njegovo ime je Josip Pavičić.

Moram priznati da sam retko kada bio na neku kritiku tako ponosan kao na ovu prvu kritiku Besnila. Gotovo isto onoliko ponosan koliko i na Mihizovu kritiku Vreme čuda, prvu kritiku jednog mog literarnog dela.

 

Wednesday, January 27, 2021

Život na ledu L169 deo

 

Život na ledu L169 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 19. avgust 1983. godine.

Prva kritika Besnila. („Vjesnik“)

Danas sam od Goldsteina dobio obećani isečak iz „Vjesnika“ gde je izašla prva kritika na moje Besnilo. Citiram, naslov „Svaka čast Pekiću“. Tekst:

„Kad se prije šest godina po svijetu čitao roman Petera Benčlija Raj i gledao istoimeni film, ljudi su u kadu ulazili sa nelagodom. Kad se konzumirao Forsajtov Šakal, svuda su gorjela svjetla, jer su se mnogi bojali mraka.

Kada je u drugom kolu ’Hita’ izašao Hailey-ev roman Aerodrom, na Zrinjevcu su u poslovnici JAT-a naglo skraćeni repovi.

Kad su ovih dana po hotelima, plažama i kampovima, po uredima, po susjedstvima, po parkovima i bolnicama, po klubovima umirovljenika, po tramvajima i vlakovima, po trajaktnim pristaništima i po portirnicima proširio roman Borislava Pekića Besnilo, naklada zagrebačkog ’Libera’, ljudi će morati dobro razmisliti prije nego što se odluče da pomiluju svog psa.

Kao što ste vjerovatno čuli na televiziji, Besnilo je roman o strašnoj epidemiji bjesnoće na međunarodnom aerodromu Heathrow u Londonu. Prva žrtva je redovnica iz Nigerije koja je u avionu Rim-London-New York nesmotreno gurnula ruku u saputnikov ruksak.

Ogrebala ju je umiljata kujica Šaron koja je uspavana omamljujućim sredstvom i zaražena opasnim virusom bjesnoće, znanosti do tad nepoznatom, ilegalno putovala iz kibutca na Bliskom Istoku u Ameriku. Virus je još u avionu pokazao što može i dok su se ugroženi ljudi kako-tako snašli, on je već jezdio živcima mnogih ljudskih organizama.

Nije to bio običan virus, što su najbolje osjećali njegove žrtve. Od trenutka kada ih je pogađao metak, do trenutka njihove smrti prolazilo je samo nekoliko sati. Zaraženi čovjek oseća glavobolju, stezanje grla, paničan strah i odbojnost prema tekućini. Pada u stanje razdraženosti i komu i gotovo ispušta bijelu penu, a ubrzo i dušu.

Besnilo je napisano po svim pravilima zabavne literature u žanru, koji ćemo najpreciznije odrediti ako se pozovemo na već spomenute svijetske hitove Peter Benchley-ja i Arthur Hailey-ja. To je ukratko roman katastrofe. Sve što se u njemu događa u znaku je velike nesreće, epidemija bjesnoće.

Na jednoj su strani ljudi, na drugoj elementarno zlo, s tim što se strane već na početku romana sasvim pomješaju. Malo trijumfuju ljudi, više zlo. Čas su ljudi u središtu zla, čas ono u središtu njih do konačnog raspleta koji vam dakako ne smijem otkriti.

Ne bi imalo smisla niti bi bilo pristojno, jer priča, zaplet, rasplet i jesu glavni aduti Besnila. A priča je u Pekićevom romanu nešto u istini raskošno.

Epidemija bjesnoće njezin je osnovni sloj, narativni humus iz kog raste šuma raznolikih zbivanja koja iz trenutka u trenutak postaju sve napetija.

Dok recimo na aerodromu bijesni bjesnoća, skupica alkoholiziranih i pomalo bijesnih terorista pokušava izrešetati rusku delegaciju, koju vodi ministar vanjskih poslova.

Istovremeno šef sigurnosti ruske delegacije, pukovnik KGB-a saopćava svojim engleskim kolegama da želi ostati u Engleskoj. A flustrirani nemački bankovni činovnik koji grize nokte, ubija svog direktora. Istovremeno aerodromom luta tajanstveni čovek sive kose.

Istovremeno se odmata klupko smotano oko sudbine istraživačkog tima dr Liebermana. Istovremeno se na aerodromu oseća nazučnost neke natprirodne i od ljudi jače zlokobne sile. I tako dalje do kraja romana, koji se inače tako majstorski odgađa da čitalac ima dojam da nikada do njega neće doći.

Iz svega rečenog mislim da je vidljivo da je Borislav Pekić napisao roman kakvog u našim jugoslovenskim književnostima nismo imali. Takve smo romane do sada čitali samo na stranim jezicima ili u prevodu. Da se nije potpisao svojim imenom, Pekića nitko ne bi identificirao.

Besnilo je nešto sasvim drugo i u odnosu na ono što se u nas piše i u odnosu na ono što je dosada pisao sam Pekić. Ono ne pripada domaćoj književnoj tradiciji i uopće se ni na koji način ne uklapa u domaća dominantna shvaćanja o smislu i funkciji književnog djelovanja.

Besnilo istina jeste u skladu sa nastojanjima nekih mlađih pisaca Kapor, Majdak, Pavličić, Tribuson, koji se trude da u našoj kulturi afirmiraju prezrene literarne žanrove, a zajedno sa njima i pisanje kao zanatsku vještinu, ali je ipak nešto sasvim posebno.

Pekić je Besnilom pokazao da vešt, autentičan pisac, vrhunski zanatlija, može napisati sve što publika od njega traži. Ako čitalac želi čitati žanrovski roman, on će mu ga dati bez grižnje savjesti da je to nož u leđa takozvanoj visokoj literaturi.

Borislav Pekić je očito tip pisca koji do podele na tzv. ’visoku’ i tzv. ’nisku’ literaturu uopće ne drži. S legitimacijom autora brojnih tzv. ’ozbiljnih’ književnih djela, (...)“.

 

Tuesday, January 26, 2021

Život na ledu L168 deo

 

Život na ledu L168 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 6. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo) nastavak

Na 26. strani Đilas dalje kaže:

„Pripreme za izbore su tekli u napetosti i polemikama, ali bez ozbiljnih teškoća. Jedino je Jaša Prodanović, vođ republikanaca, predložio ’kutiju bez liste’, koju je narod prozvao ’ćorava kutija’. U nju su mogli spustiti kuglicu oni koji su protiv. Tako je i formalna demokratičnost bila zadovoljena. (...)“

Ova rečenica je tako sročena, tako nespretno sročena, da ispada kao da je sadržinska, suštinska demokratičnost već bila obezbeđena, a tzv. „kutija bez liste“ tek je nju formalno dovršila, što očevidno nije tačno, jer suštinski demokratija nije bila zadovoljena, a slepa kutija je bio jedan prosto formalni trik kojim je ta demokratija trebala da, bar u očima sveta, izgleda nešto bolja nego što je zapravo bila.

Da li je ovo lapsus ili Đilas još uvek nije svestan suštinskih principa demokratije?

Na strani 27. povodom konsultacija koje su obavljene na nacrt novoga Ustava, seća se Đilas primedbe ambasadora Sovjetskog Saveza Sadčikova. On je rekao „da je prerano uvesti zdravstveno osiguranje seljaka, jer da ni Sovjetski Savez to nema“.

To je za Sovjetski Savez potpuno razumljivo. Sovjetski Savez je pitanje seljaka rešio na jedan sasvim drugi način – još u godinama velikih pomora.

Strana 27. Prema Đilasu Tito se nije složio s formulacijom o pravu naroda Jugoslavije na samoopredeljenje do otcepljenja.

„(...) Bio je energično protiv, rekavši mi: Drukčije je to kod nas nego kod Rusa. Ne možemo mi to. Promeni se nešto u nekoj republici, recimo u Makedoniji, i zatraži otcepljenje: pa šta ćemo onda? –

Posle dužeg mozganja i dovijanja s Đorđevićem, našli smo formulaciju da je FNR Jugoslavija ’zajednica ravnopravnih naroda koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj zajednici’. (...)“

Ova formulacija, a u to se Đilas ne upušta, mada bi trebalo, znači zapravo da su narodi Jugoslavije imajući to pravo na samoopredeljenje i otcepljenje na osnovu njega doneli odluku kojom su se odrekli ubuduće tih prava.

A to znači da u ovom momentu prema intencijama zakonodavca ta prava jugosloveski narodi više nemaju. Oni više nemaju pravo da se samoopredeljuju, a pogotovo da se otcepljuju, jer su to pravo iskoristili, izgleda, jednom za svagda.

U tome smislu treba gledati i aktuelnu borbu Albanaca na Kosovu za samoopredeljenje, borbu koju oni očigledno smatraju oslobodilačkom, polazeći od neshvatanja ove klauzule u Ustavu. Oni su se naime opredeljivanjem, odnosno samoopredeljivanjem 1945. godine već odrekli toga prava.

Oni su prihvatanjem da žive u zajednici, jugoslovenskoj, zauvek izgubili pravo da se otcepe. Realizacijom jednog prava ono je zauvek izgubljeno. Koliko je to tačno – videćemo. Istorija se naime ne obazire na ovakva sofistička ustavna naklapanja i izgubljena prava često se ponovo vraćaju.

Nažalost najčešće u krvi. Često i u krvi onih koji su te zakone donosili.

 

Monday, January 25, 2021

Život na ledu L167 deo

 

Život na ledu L167 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 6. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo)

Na strani 22. Đilas kaže:

          „(...) Tako su se uporedo s prinudnim dobrovoljnim brigadama,“

moja napomena – koje su se regrutovale od seljaka, zarobljenika, zatvorenika, građana, koji su bili osuđeni na gubitak nacionalne časti, itd,

 

„stvarale i doista dobrovoljne, oduševljene omladinske brigade za radove na ključnim saobraćajnim objektima. Najveća omladinska akcija je bila, već u 1945. godini, izgradnja pruge Brčko-Banovići, (...).“

          Ne znam da li Đilas misli na isključivo 1945, 1946. godinu, jer na 1948. godinu ne može misliti. Ja sam tada bio na pruzi Šamac-Sarajevo i mogu garantovati da sem nekoliko skojevaca u mom razredu, VIII dakle razredu, niko nije išao na prugu dobrovoljno, niko osim mene.

To se može dokazati time što su skojevci iz vlastitih razloga hteli da uvaže moje navodno fizičke slabosti, međutim, ja sam svakako hteo da idem i da pokažem da moje neprijateljstvo prema vlastima, režimu i društvenom poretku ni najmanje me ne može sprečiti da učestvujem u tzv. izgradnji zemlje.

Organizacija Savez demokratske omladine Jugoslavije, uzgred budi rečeno, stvorena je na pruzi od spajanja nezavisnih antikomunističkih grupa koje smo vodili ja i Jeremić.

          Povodom rezervi koje je Grol zajedno sa svojim saradnicima izrazio u privremenoj Narodnoj skupštini pri pretresu Zakona o izboru za Konstituantu, Đilas govori o napadima na njega, pa pominje i Dragoljuba Jovanovića. Kaže na strani 24.:

          „(...) Grola je napao i Dragoljub Jovanović, levi zemljoradnik, sa svojih i frontovskih pozicija, ali solidarišući se s komunistima. (...)“

Ja lično ne mogu verovati da već tada Dragoljub Jovanović nije pretpostavljao da će i on ubrzo doći u sukob s komunistima, i da taj sukob već nije bio začet u pretpostavkama našeg političkog života toliko duboko, da jedan takav iskusan političar kao što je bio Dragoljub Jovanović, morao je da ovaj sukob očekuje.

Ipak on napada Grola, svog prirodnog saveznika i stavlja se na stranu komunista. Vrlo interesantno da se kao neka šema u političkom životu kome tendiraju komunisti javlja formula po kojoj oni koji najžešće nekoga napadaju, ubrzo i sami bivaju napadnuti.

Na strani 26 Đilas govori o pretresu Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države u Narodnoj skupštini i kaže:

„(...) Povodom zakona o krivičnim delima protiv naroda i države istupao sam i ja. I napao Grola relativno (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) blago: ne shvata promene.“

Voleo bih da pročitam taj govor i da vidim šta Đilas podrazumeva pod „relativnom blagošću“.

 

         

 

Friday, January 22, 2021

Život na ledu L166 deo

 

Život na ledu L166 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 6. avgust 1983. godine.

„Vlast“. (Komentari memoara Milovana Đilasa. III deo)

          Na strani 20. povodom zaduženja Andreje Hebranga stanjem u čitavoj jugoslovenskoj privredi, Đilas kaže da je:

„(...) Hebrang doista bio sklon izučavanju ekonomije i veoma dobro poznavao marksističku ekonomsku teoriju. Ukupno uzev, više nego dovoljno za ideološke i praktične potrebe. (...)“

Ja bih rekao da ova rečenica treba da glasi – ukupno uzev više nego dovoljno za ideološke, ali ne i praktične potrebe. Da sam u pravu vidi se odmah nešto kasnije na istoj strani kada Đilas kaže:

          „(...) Problem našeg, pa i Hebrangovog nerealizma je – tako ja danas vidim – mnogo dublji: marksistička ekonomska teorija, makoliko istorijski i ideološki značajna, ne samo što je neupotrebljiva u stvarnom, ekonomskom životu, nego njeno primenjivanje može da izazove samo zbrku i nepredvidive teškoće. (...)“

          Na strani 21 Đilas kaže:

          „(...) Istina je da je u kraljevskoj Jugoslaviji 75% stanovništva živelo na selu, da se školovalo 44,6% dece i da je industrijska proizvodnja činila 26,8% nacionalnog dohotka.

Ali je istina i to da severni delovi Jugoslavije (Slovenija, severna Hrvatska i Vojvodina) nisu bili mnogo ispod evropskog proseka i da su bili već prošli industrijsku revoluciju. (...)“

          Pitam se nije li naša situacija pre 1941. godine u pogledu perspektive industrijskog razvoja bila onakva kakva je bila ruska pre nego što je taj razvoj bio prekinut boljševičkom revolucijom.

 

 

Thursday, January 21, 2021

Život na ledu L165 deo

 

Život na ledu L165 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) III nastavak

Citat sa strane 18:

          „(...) u Borbi sam – da li 1945. ili 1946. godine – napao sud zbog preblage osude nekog malverzanta s namirnicama. Istakao sam lenjinističku tezu, da je naš sud klasni i ideološki. Članak je objavljen, držim, uoči Prvog maja, i kad sam se sreo s Titom kod prvomajske tribine, on mi je čestitao na članku.

Taj članak je bio povod, ako ne i podsticaj, za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom. Nesrećnog malverzanta su potom osudili na smrt. Srećom, čuo sam, nije pogubljen.

Možda sam, i jesam, ja bio u pravu sa stanovišta ideologije i revolucionarnog morala, ali posledice su za red, za zakonitost, bile katastrofalne. (...)“

          Bez obzira na odgovornost i krajnju korektnost ovog priznanja, čudna je Đilasova logika. On se u okviru čitave teme brine isključivo za sudbinu onog malverzanta povodom koga je napisao članak.

A priznaje istovremeno da je taj članak bio povod za učvršćivanje partijsko-policijske kontrole nad sudstvom, dakle i za osudu drugih ljudi na smrt. Ako je na kraju krajeva njegov malverzant izmakao smrti, drugi nisu.

Pa i onaj prvi, njegov malverzant, nije smrti izmakao zahvaljujući njemu, nego nekom drugom pametnijem čoveku.

I najzad, kako se sada ovo njegovo priznanje slaže sa njegovim poricanjem Dedijerove izjave, da je napor Moše Pijade u spasavanju izvesnih ljudi uvek nailazio na čvrstu ruku Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa.

Šta je ovo, što je tim člankom uradio, ako to nije ona čvrsta ruka o kojoj govori Dedijer.

 

 

Wednesday, January 20, 2021

Život na ledu L164 deo

 

Život na ledu L164 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) II nastavak

Sećam se jednom mi je Đilas pričao da su išli na nekakav zbor u unutrašnjosti, gde je Đilas bio kao uvek skromno odeven, a Tito u maršalskoj uniformi i da mu je Đilas skrenuo pažnju da možda u ovoj prilici ne bi bilo zgodno da se u toj uniformi pojavi, a on je međutim hladno odgovorio – imam, mogu i hoću!

          Na istoj strani zaključuje Đilas:

          „(...) Tito nije samo tvorac, nego i predstavnik određenih težnji, određenih grupa, određenog sistema (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.). (...)“

          U stvari rečenica bi morala obrnuto da glasi. Da je Tito u stvari rezultat određenog sistema, a ne predstavnik, a ponajmanje tvorac. Ono čega je on tvorac to je varijanta tog sistema i to njena dekorativna strana.

Zato je meni uvek bila sumnjiva, gotovo abnormalna, čudesna mržnja koju imaju neki moji prijatelji, bivši informbirovci prema Titu. (...). Sumnjiva mi je zbog toga što se bojim da je ta mržnja prema Titu u stvari prenošenje jednog razočarenja, koje se ima u ideju, koju Tito predstavlja.

Normalno bi bilo mrzeti tu ideju koja je Tita stvorila. Međutim, ta se mržnja prenosi na Tita, a za samu ideju nema se toliko mržnje, ni toliko prezira.

Ja nikada nisam čuo (   ), koji više nije komunista, da o komunizmu kao o sistemu mišljenja, ponašanja, kao o koncepciji i životnoj i društvenoj i ekonomskoj i moralnoj, misli tako oštro i beskompromisno kao što misli o trivijalnim stvarima koje su u vezi sa Titom.

Kao što je na primer štafeta, za koju se on borio, kako mi kaže (   ), u poslednje vreme putem nekakvih skupljanja potpisa, da se ukine.

          Kad smo već kod te štafete na strani 15. postoji jedan članak, uvodnik Moše Pijade, povodom prve Titove štafete. Iz tog članka se vidi koliko je ona bila skromna i u šta se ona zapravo sada pretvorila. Pijade kaže:

          „(...) ’Bez zvanične proslave koja bi vređala skromnost velikog narodnog čoveka ...’ (...)“

          A sada posle smrti došli smo do kolosalnih egipatskih spomenika, prema kojima čak i obožavatelji Tita počinju osećati odvratnost.

          Na strani 16. i 17. priča Đilas anegdotu kako je Tito, povodom „naseljavanja porodica gardijskih oficira“ oko Beograda, odnosno Zemuna, „bivšem Francštalu“, rekao da je na taj način postupljeno i u Rusiji.

Da su „ruski carevi naseljavali Kozake na granicama“ i da su na taj način dobijali sigurno svoje stanovništvo tamo gde im ono treba. Đilas zatim nastavlja tvrdnjom da je:

          „(...) Tako rezonovanje je po nekome, pa i meni, (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) izgledalo čudno, ali niko mu se, pa ni ja, nije suprotstavio (...)“

          Ja mogu ovde verovati samo na reč Đilasovu, ali ako bi on mogao da iznese bilo kakav razgovor koji se vodio povodom toga, bilo kakvu sumnju koja bi makar i u najintimnijem krugu bila izražena nekom primedbom,

onda bi čitava ova tvrdnja dobila i neku podlogu, onda bih ja poverovao da je Đilas u duši zaista se začudio, bar začudio, iako razumem što se nije suprotstavio tim Titovim rezonovanjima.

          Na strani 18. jedno vrlo dobro psihološko zapažanje kome mnogi primeri, pa i njegov vlastiti primer, služi kao dokument.

Naime u opisivanju privilegija kojima su se koristili zatvoreni krugovi vrhunskih tzv. revolucionara, Đilas kaže da je bilo ljudi kojima to nije bilo potrebno, zapravo koji su se neugodno osećali u tim novim uslovima, ali se nisu smeli odvojiti, jer Đilas kaže:

          „(...) jer je bilo nezgodno, demonstrativno, izdvojiti se iz svog kruga i svog nivoa. (...)“

          Ja to potpuno razumem, i to izdvajanje nikada ne bi moglo biti protumačeno, i nikada nije protumačeno u njihovim krugovima kao ljubav prema posebnom načinu života, kao rezultat lične naravi, čak i ekscentričnosti.

Uvek je to bilo tumačeno kao politička demonstracija ili kao izdvajanje, ne iz kruga određenih ljudi, nego odvajanje od ideje. Istorijat Đilasovog disidentstva i odvajanje od vrhuške kojoj je do tada pripadao, primer je za ove nemogućnosti.

A u stvari i dokaz da su oni u pravu, i da je izdvajanje od ljudi uvek posledica prethodnog odvajanja od ideje, koja se sa tim ljudima delila.

 

Tuesday, January 19, 2021

Život na ledu L163 deo

 

Život na ledu L163 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.) I nastavak

Pa i sam Đilas nešto malo kasnije na strani 14. priznaje:

          „(...) svi su oni,“ kaže, „svi smo mi od istog korena, dakako s ličnim svojstvima složni i jedinstveni u obavljanju revolucionarnog zadatka ... (...)“

          To zapravo samo znači da bi, dakako, sličnim svojstvima i podrazumevajući izvesne razlike u temperamentu Milovana Đilasa, bio isto onako strog kao i Aleksandar Ranković, a po mom mišljenju još i brutalniji. 

Jer Aleksandar Ranković je bio hladan i racionalan, Milovan Đilas je dinarski iracionalan i ponešen idealom, koji bi ga ko zna kuda odveo kada bi mu se dala prilika, u ono bar vreme, da taj svoj ideal arbitrarno i poput Tita, bez ikakvih ograničenja sprovodi.

          Uostalom, pri jednom malo dubljem razmišljanju o Dedijerovoj izjavi, bez obzira koliko ja malo Dedijera cenio, a naročito malo poštovao njegove promene stava u odnosu na Đilasa, i njegov karakter koji je sumnjiv, u njegovoj izjavi da je nailazio (Moša Pijade) na strogu ruku Milovana Đilasa, 

a uzimajući u obzir ponašanje Đilasovo tada, njegove govore, njegove akcije, njegovu oštrinu, njegovu beskompromisivnost i tada i u vreme revolucije, naročito u Crnoj Gori, i za vreme ilegalnog rada, teško je poverovati da je on u tom Politbirou delovao kao jedna ublažujuća i umirujuća snaga.

          Na istoj strani Đilas kaže:

          „(...) A u tvrdnji hrvatskih, pa i albanskih nacionalista, da je Ranković u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, sprovodio poseban, svoj režim, ne radi se samo o izvrtanju činjenica, nego i o političkom, propagandnom iskorišćavanju činjenice da je Ranković Srbijanac. 

Nikakvog ’Rankovićevog režima’ nije bilo, bar ne dok sam ja bio u vlasti. Sve je to bio Titov režim, režim Tita i grupe koja se već pre rata učvrstila oko njega. (...)“

          Ovo navodim iz dva razloga. Prvo, kao još jedan neposredan dokaz da je za sve represije koje su se zbile, ako Ranković sam nije kriv, kriv je i Đilas, upravo kao član najuže grupe koja se još pre rata učvrstila oko Tita. 

A zatim, da ukažem na jedan momenat koji se već stalno, a jedva sam 14 stranica pročitao, ponavlja, a to je izvesna simpatija koju Đilas gotovo neskriveno pokazuje prema Aleksandru Rankoviću.

          Na strani 15. jedan značajan citat. Značajan ne toliko zbog definicije Titove autokratije, koliko zbog Đilasove nesposobnosti da i sada posle toliko godina javno definiše, uoči, ili bar ako je već uočio, onda da prizna prave uzroke te autokratičnosti, gde leže njeni suštinski koreni. Đilas kaže:

          „(...) Učvršćivanje i jačanje nove vlasti i novih svojinskih odnosa, odnosno nastavljanje revolucionornog procesa u celini, izražavalo se više u isticanju Tita nego i same Komunističke partije. I to ne samo zbog toga što je Tito bio šef nove države, a partija još dejstvovala poluilegalno. 

Ne, ’kult Tita’ počeo je već u ratu – iz potrebe za vođom uzbunjenih masa i ’boljševizirane’ partije. Te potrebe, te nužde, emotivne i praktične, postepeno su ugrađivane u vojnu i druge hijerarhije. Faktički je ’kult Tita’ ozvaničen, institucionalizovan na II zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943. godine. 

Poverenik Kominterne iz 1937. godine, s pravom veta u CK, transformisao se – zahvaljujući boljševiziranoj partiji i svojoj snalažljivosti, a ponajviše revolucionarnom procesu (podvukao B. P. u knjizi, prim. prir.) – u autokratskog vođu. On se otpočetka, od 1937. godine, ponašao autokratski. Posle Jajca se on vlastitom voljom i voljom vođa revolucije ustoličuje kao autokrata.

          Taj preobražaj je jasno uočljiv uskoro posle Jajca – bleštave uniforme, uvežbavanje uloge monarha, pompe, neobuzdani auplauzi i urnebesna klicanja. A s dolaskom u oslobođeni Beograd, oktobra 1944. godine, Tito je prešao poslednju, konačnu stepenicu lične, autokratske vlasti. (...)“

          U ovoj suštinski ispravnoj i dobroj analizi uzroka Titovog autokratizma, koji se lagano penju od praktične nužnosti, koja je razumljiva, pa do ispoljavanja, koja već nisu u skladu sa potrebama prakse, nedostaje u stvari samo osnovni uzrok, a on leži u prirodi komunizma i o tome Đilas ne govori. On doduše kaže da je sve to bilo ponajviše, pored drugih razloga, ponajviše zahvaljujući revolucionarnom procesu, ali to nije dovoljno.

          Poznate su revolucije u kojima je taj proces, taj isti proces, što možemo pratiti na primeru kod Robespijera ili Dantona, itd., krenuvši tim pravcem nikad nije uspeo da se do te mere realizuje kao autokratija, kako to uspeva u svim komunističkim režimima, a da pomenem samo slučaj ne Staljina, nego slučaj Čaušeskog u Rumuniji. 

Taj proces i jeste jedna nužna i prirodna imitacija procesa koja je napravila jednog Staljina, ali koreni su još u Lenjinu. I samo smrt je verovatno sprečila da u Lenjinu imamo pravi začetak, definisan, jasan začetak, onoga što je Staljin doveo do savršenstva.

          Nov momenat u svemu tome je samo Titova lična naklonost, aristokratska naklonost, prema ugodnom životu i njegova plebejska naklonost prema pompi, dekoracijama, ceremonijama i spoljnem bljesku. 

Dok je Staljin voleo samo moć i ona je u punoj meri zadovoljavala sve njegove ambicije, a u ličnim potrebama imao je ukus koji je bio prostački, više nego jednostavan, kod Tita se oseća, pored izvesne prefinjenosti više u stvari potreba da znači, važi, javno, da puši najbolje cigare, pije najbolje vino, lovi najbolje jelene, čini i ima sve najbolje stvari, ali ne zato da bi u njima uživao kao takvima, nego da bi se videlo da on u njima uživa. 

Da se zapravo to njemu može.

 

 

Monday, January 18, 2021

Život na ledu L162 deo

 

Život na ledu L162 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 5. avgust 1983. godine.

„Vlast“ M. Đilasa. (Komentari II deo. Nastavak komentara Đilasovih memoara u knjizi „Vlast“.)

          Na stranici 13 Đilas priznaje da je Agitprop, kojim je rukovodio, bio jedan od radikalnijih i oštrijih ustanova nove revolucionarne vlasti. A zatim – citiram:

          „(...) Time je Agitprop doprinosio ne samo oduševljenju, nego i progonima i osvetništvu. (...)“

          Ovo je priznanje ne samo prirodno, već je i nezaobilazno. Agitprop je praktično kontrolisao, mada ne u doslovnom smislu – štampu, on je kroz štampu izražavao onaj suštinski stav revolucije. Iz istorije je poznato da je štampa umela direktno izazivati krvoprolića i uticati na raspoloženje masa.

U ovom slučaju ta raspoloženja su dovela do nesrećnih posledica, do pojačanja progona, do bezakonja, do svega onoga što se u ono vreme smatralo prirodnim ispoljavanjem jedne revolucije, koja je iznad zakona.

          Na strani 14. Đilas kaže:

          „(...) Spomenuću šta u vezi s tim piše Dedijer, ne navodeći nikakve dokumente sem svoje sećanje:“

          sad sledi citat iz Dedijera:

          „’Intimno sam poznavao Mošu, po prirodi je bio dobar, ali veoma nagao čovek. Posle rata, kad je bio potpredsednik ... pokušavao je da izvlači ljude iz zatvora, ali je tu nailazio na strogu ruku Aleksandra Rankovića, kao i Milovana Đilasa.’“

          Đilas zatim, očevidno povređen ovim Dedijerovim tvrdnjama, kaže:

          „Dedijerov napad je, što se tiče mene, netačan, nedobronameran. Nikakvih veza ja nisam imao s hapšenjima, jer to i nije bio moj posao, pa niko nije mogao nailaziti na moju ni strogu ni blagu ruku.

        Držim da Dedijerova opaska nije tačna ni u pogledu Rankovića: on je obavljao svoju nezahvalnu dužnost po svom najboljem saznanju i u skladu sa stavovima Politbiroa, odnosno Tita, s kojim se čak i u sitnijim pitanjima savetovao. Rankovićeva ruka je bila produžena ruka Titova – prema proceni i potrebama, nekad stroga, nekad blaga. (...)“

          Moj komentar. Dedijer možda i nema doslovno pravo.

        Pravno i u smislu organizacije vlasti Milovan Đilas zaista nije imao nikakvih veza sa hapšenjima. Ali je i on u svoju odbranu, pominjući da je Ranković radio u skladu sa stavovima Politbiroa, priznao svoje posredno učešće u svemu tome, jer je on bio član Politbiroa.

        Druga činjenica da je u krajnjoj analizi osnovna motorna snaga represije bio Tito i njegov boljševički stav prema klasnim neprijateljima, ne umanjuje ličnu odgovornost Đilasa koji je bio njegov najbliži saradnik i pomagač.

Friday, January 15, 2021

Život na ledu L161 deo

 

Život na ledu L161 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.

Đilasova duhovna kuhinja. (Povodom „Vlasti“, nastavak prvog dela komentara.)

          Đilasov duhovni status je očevidno izmenjen, ali ne i njegov stil. Čak iz perspektive tog novog statusa govori on često jezikom i manirom onog starog. To je isto kao kada bi glumac poznat po ulogama u Šekspiru neki Pirandelov komad igrao tonom, manirom i stilom kojim se igra Henrih V.

        Zadržavši dijalektički način mišljenja, ali ga stavljajući u službu demokratskih ideja, gde ovaj ne funkcioniše uvek baš najbolje, Đilas je stvorio jednu naročitu intelektualnu mešavinu, jedan bućkuriš, u kome demokratski sastojci recepta, blagodareći dijalektičkom spravljanju jela, ne daju uvek i demokratski ukus, mada samo jelo demokratski izgleda.

 

Thursday, January 14, 2021

Život na ledu L160 deo

 

Život na ledu L160 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 4. avgust 1983. godine.

Ima li borba protiv komunizma smisla?

          Jedan gospodin mi kaže: „Svaka organizovana borba protivu komunizma bila bi sada besmislena. Mi naime ne možemo ništa učiniti što bi ih ruiniralo temeljnije i brže od onoga što oni sami sebi čine.“ Voleo bih da sam tako nešto znao 1945. godine.

 

Wednesday, January 13, 2021

Život na ledu L159 deo

 

Život na ledu L159 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Hotel Grand Avenue.

          U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu.

Tuesday, January 12, 2021

Život na ledu L158 deo

 

Život na ledu L158 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jedna beleška o privremenosti

          Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji.

          Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

 

Monday, January 11, 2021

Život na ledu L157 deo

 

Život na ledu L157 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jesu li Englezi ljudi?

Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja. 

Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo. Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. 

Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. 

Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje, je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

          Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi su uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkog spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

          Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge. 

Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj. 

Sve dok nisam dublje počeo da shvatam Engleze, mislio sam da bi to bilo moguće i da Engleze ništa ne štiti, ni u njihovoj prirodi ni u njihovoj istoriji, ni u prirodi same komunističke ideologije, od toga da jednog dana i oni dožive ovo što doživljavamo mi. 

Sada, međutim, kada sam ih malo bolje shvatio, video sam, odnosno došao sam do uverenja, da bi komunizam kod njih bio daleko gori, nego što je on u Sovjetskom Savezu, a pogotovo kod nas.

          Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu. Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. 

Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja. Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. 

Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

          Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna. 

Uostalom, siguran sam takođe, da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti. 

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće.

          Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino je zapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski, da spase komunizma. 

A kad smo već kod praktičnosti, do đavola, ako se moj argument protivi mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom, time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan. 

Zamislite, recimo, da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

 

Friday, January 08, 2021

Život na ledu L156 deo

 

Život na ledu L156 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

The Mad Death.

          Danas sam gledao poslednji deo serije u tri dela o pojavi besnila u Britaniji. Da je Bernard (Johnson) uradio svoj posao na vreme, da nije odugovlačio, da još uvek ne odugovlači, mogla je to možda biti moja serija. Ona ne bi bila bolja, ona bi bila samo drukčija.

Ovu nalazim sjajnom. Bez mašte je, ali programska. Sva su glavna fakta tu, užas takođe.

Umetničke mašte ima samo mestimice, kao u sceni kada besni vučjak juri kroz evakuisanu robnu kuću, kad vojni kordon ubija odbegli čopor pasa, kad ti psi opkoljavaju jednu devojčicu i u scenama, furioznih, s halucinacijama.

Pitam se da li bi mi pomoglo nešto da sam ovakvu seriju gledao pre pisanja svog Besnila. Ne verujem. Moj cilj je bio drukčiji, a tada i sredstva moraju biti druga.

 

Thursday, January 07, 2021

ČESTITKA ZA BOŽUĆ

 

ČESTITKA ZA BOŽUĆ

Četvrtak, 7. januar 2021.

BOŽIĆ

Svim vernim posetiocima Pekićevog bloga čestitam božićne praznike da ih u radosti i dobrom raspoloženju provedete sa vašim milim i dragima,

vasa Ljiljana Pekić

Wednesday, January 06, 2021

Život na ledu L155 deo

 

Život na ledu L155 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, II nastavak)

Na strani 12. Đilas kaže:

„(...) Ni Savezna vlada se nije sastajala, zbog te iste apsolutističke komotnosti i Titovog autokratizma. Tito, iako predsednik vlade, nije održao nijednu sednicu – sem poneku svečanu. Sednice vlade je održavao Kardelj, pa i on retko. Ta praksa je nastavljena i posle 1948. godine. (...)“

Ovo me podseća na praksu koju je sprovodio Hitler, koji nakon preuzimanja totalne vlasti u Nemačkoj, nije održao ni jednu jedinu sednicu vlade,

nego se dogovarao sa grupom svojih najviših partijskih i državnih vođa, čiji se sastav po neki put i menjao, s obzirom na temu dogovaranja ili izravno i personalno sa određenim ljudima zainteresovanih za određena državno-partijska pitanja.

 

 

Tuesday, January 05, 2021

Život na ledu L154 deo

 

Život na ledu L154 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 30 juli 1983.

„Vlast“ Milovana Đilasa. (Citati i komentari I deo, I nastavak)

Na stranici 10, govoreći o tome da je u gradovima, čak i onim najvećim, život za najviše funkcionere već tekao bezbedno, Đilas kaže:

„(...) Svakako su tome najviše doprineli organizovanost, snalažljivost, i ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti. (...)“

Neka mi bude dozvoljeno, to je moj komentar, da u to posumnjam ili bar da ovo mišljenje ograničim na izvesne regije, ali ja nikako ne mogu verovati, a i podaci se tome protive, da je „ukorenjenost u narodu partije i organa bezbednosti“ recimo u Beogradu bila naročito visoka. 

To prenebregavanje beogradske situacije, ili uzmimo jednu drugu, koja je još interesantnija – zagrebačke na primer situacije, zatim situacije u pojedinim mestima u Srbiji, u kojima se partizani godinama nisu pojavljivali, čini Đilasovu generalizaciju u najmanju ruku sumnjivom. 

No ona se sudeći i po nekim intervjuima njegovim, koje sam čitao, sasvim lepo može objasniti njegovim još živim oduševljenjem za svoju revolucionarnu mladost, pa i za revoluciju kao jedan istorijski čin. Naročito u kojoj bi on učestvovao.

Na istoj 10. strani kaže Đilas:

„(...) Seljaci su u tim grupama činili većinu, pa su se vraćali kućama, ukoliko nisu bili ogrezli u zločinstvima, čim su im vlasti, putem amnestija i na druge načine, pružili izglede na milost i čovečan postupak. Ali manjina, bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje, ostala je, u manjim grupama u šumama. Te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine. (...)“

Ovaj citat navodim isključivo zbog dva-tri izraza koja imaju psihološku težinu. Upravo u vezi sa tačkom gledišta o kojoj sam govorio. Govoreći o svojim protivnicima, ondašnjim, Đilas govori o onima koji su bili – navodim – „ogrezli u zločinstvima“, o manjini koja je „bilo zbog zlodela, bilo zbog ideološke mržnje“ itd., i zatim kaže „te grupice su brzo uništavane i nabijane u jazbine“. 

Važna je sintagma – „nabijane u jazbine“. E sad evo, u kom smislu se to sve povezuje sa pitanjem tačke gledišta. Ovaj rečnik, a to se primećuje i na drugim mestima, ovaj rečnik koji Đilas upotrebljava nije očevidno, odnosno ne bi smeo biti, njegov današnji rečnik. 

To nije rečnik kojim bi on danas mogao da se služi u okvirima svojih liberalnih, demokratskih, humanističkih opredeljenja. Ovde, međutim, on te izraze upotrebljava ne u smislu njihovog značenja onda, ne kao da on govori o tome šta je o toj situaciji mislio onda, nego upravo kao da o toj situaciji, što je evidentno, misli i danas. 

Iz izraza „nabijane u jazbine“ proizilazi jedna netrpeljivost, jedna trajna mržnja prema svojim neprijateljima ondašnjim, i on nalazi izlaza u toj sintagmi koja pripada onom dobu, ali za Đilasa pripada i danas njegovom mišljenju.

Na istoj strani kaže Đilas:

„(...) I te grupice odmetnika našle su se odmah u teškom, bezizlaznom položaju. Podrška naroda splašnjivala je naglo, iluzije u intervenciju Zapada su brzo gasnule, pobeda komunista i moć Sovjetskog Saveza bivali  neosporni i dugoročni. (...)“

Evo, već odmah, razdvojena samo jednim pasusom, nalazi se jedna bitna protivurečnost. Jer na istoj stranici pre toga govori Đilas sa punim uverenjem, na stranu organizovanost, na stranu snalažljivost, govori o „ukorenjenosti u narodu partije i organa bezbednosti“, a odmah nakon toga kaže „podrška naroda“, govori dakle o podršci naroda svojim neprijateljima. 

Bez obzira što kaže da je ona „splašnjavala naglo“, a ona je naravno splašnjavala, jer se s jedne strane uviđalo da ta intervencija sa Zapada koja se očekivala – ne dolazi, s druge strane teror je rastao. Ja se sada pitam: da li je istina da su u narodu partija i njeni organi bezbednosti bili tako ukorenjeni ili je u narodu bila ukorenjena, bar u određenim delovima Srbije, podrška komunističkim neprijateljima.

Da bi se videlo gde je istina treba uzeti jedan drugi citat sa strane 11. u kome Đilas priznaje da je Komunistička partija vojnički i policijski bila dovoljno snažna i samopouzdana, ali da je njena baza u narodu, naročito u srednjim slojevima, bila preuska i neobdelana.

Đilas na strani 11./12.:

„ (...) Jedini ’incident’ je izbio s predstavnikom jedne, ne baš značajne grupe intelektualaca. Izazvan nečim, on je nervozno uzviknuo: Mi nismo ravnopravni! Mi tražimo ravnopravnost! – To je pak izazvalo mene, pa sam dobacio: 

Pa i niste ravnopravni! Ne možete ni biti. Iza nas komunista stoji pedeset divizija i jedan strašan rat, a vi ste samo jedna grupa. Vi pogrešno shvatate ravnopravnost! Ne radi se o isterivanju ravnopravnosti, nego o sporazumevanju. – (...)“

Ovo je jedna izvanredna anegdota. I ja se nadam da će takvih anegdota biti još više, jer one na plastičan način pokazuju situaciju svakako bolje od bilo kakvih deskripcija i sporednih opisivanja u koje bi se pisac upustio. 

Ono što bih ja zamerio ovde, a nadam se da toga neće biti toliko mnogo tokom cele knjige, jeste nedostatak izvesnih detalja koji daju faktografsku boju ovoj ulozi koju je tada Đilas imao u smislu zaduženja da s pristalicama Narodnog fronta, republikancima, agrarcima, i ostalim grupama izradi zajedničku platformu. 

Ovde se sem nekoliko imena, i imena Jaše Prodanovića i Dragoljuba Jovanovića ne vidim nijedno drugo ime, pa se čak ne zna koja je to bila grupa čiji se predstavnik pobunio. 

Možda to izgleda preterano detaljisanje, ali ti detalji ne samo da su istorijski važni, nego imaju i literarno psihološku sadržinu, premda, naravno, inostranog čitaoca ne moraju zanimati, ali čovek te stvari, ako želi već da bude i u inostranstvu štampan, može pisati na dvostrukom koloseku za domaću i za inostranu javnost, pri čemu se kod inostranih verzija izbacuje sve ono što bi za inostranstvo bilo neinteresantno.