Wednesday, July 18, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

CELINA 

 Deo uvek obuhvata celinu. Samo je tako moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limes je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
 *****
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
 *****
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
 *****
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo – višim celinama. Reč „sastavljena“ ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
 Život na ledu 1955/59 

 CILJ 

 Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, katkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.
 Političke sveske 

Tekući cilj je popularan – on se prihvata, nikad natura, kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom pravom – finalnom. Nikad finalni ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno.

Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.

 Život na ledu 1955/59 

 Ne treba zaboraviti nikad da cilj nije sasvim nezavisan od sredstava koja se upotrebljavaju za njegovo postizanje. Sredstva nose u sebi prasliku cilja; sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi. Ako je neki cilj nužan, mora da su i izvesna sredstva nužna za njegovo postizavanje.

Svaka druga neodgovarajuća unakaziće cilj, jer će ga modelirati prema sebi: pogreške instrumenata moraju se videti na delu. Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.

Ne znam za fatalniji aksiom od onog koji idealnim ciljevima dozvoljava sva sredstva. Onoliko koliko cilj bira sredstva (prema svojoj prirodi), toliko sredstva biraju cilj prema svojoj. Koliko cilj izgrađuje sebi svojstvena sredstva, toliko sredstva recipročno izgrađuju sebi cilj. Političke sveske Mene muči što znam kako, a ne znam – zašto?
 „U Edenu, na Istoku“

 Uostalom, ako bi bez predrasuda, kao majstor umetnik o Tantalu mislio, ako bi poverovao da je svrha Tantalovog groznog zločina bila nadmoć nad bogovima, s a v r š e n s t v o drugim rečima, i ako bi(h) zaboravio da se on pri tome sopstvenim sinom poslužio, ako bi, dakle, priznao veličinu cilju, a zanemario niskost sredstava, možda bi i njega razumeo. Jer ona nedostižna voda bila je dublja od Tantalove žeđi, od njegovih muka.
 Zlatno runo antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)

 Presudno je pitanje, koji su to i kakvi ciljevi koji svako sredstvo mogu opravdati, do koje je mere nužno, korisno, potrebno, i uopšte moguće ići u dokazivanju istine, i postoje li istine čije se saznanje ne isplati. Ne postoji način da se takve istine obeleže i izdvoje iz naše žudnje za saznanjem, nema načela koje bi ih isključilo iz beskrajnog polja naših dokazivanja. Ali one postoje. Čuvajmo ih se, jer one, šireći naše saznanje sužavaju našu čovečnost.
 „186. stepenik“ 

 Nesposobnošću selekcije na osnovu prioriteta i u svojim ciljevima čovek nesumnjivo stvara od svog života konfuziju. Ali kako je moguće uspostaviti kriterijum prioriteta među ciljevima za čiju vrednost ne garantuje ništa osim zablude, za ciljeve koje sem svojim zabludama ničim pouzdanijim ne možemo meriti.
 Život na ledu 1983/84 

 Sa gledišta Celine i Cilja eksperiment na životinjama nije promašen. Za životinje svakako. Samo ko njih pita? Zar su ljudi, za vreme vivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove i zamorce imaju li i oni neku svoju?
 1999

Tuesday, July 17, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXVI

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

BURŽOAZIJA (građanin, građanstvo) 

Malograđanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u međuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbeđuje sigurnost.

Ako pokušate da ga iz tog trostrukog koloseka izbacite, da ga izvalite iz te srećne ravnoteže oduzimanjem sigurnosti u pogledu vrednosti života kojim živi, istina u koje veruje, ako, prećutno makar, ištete da svoju izolaciju napusti nekim angažmanom, čije posledice nisu unapred osigurane, dakle da mu rutinu poremetite, ne možete očekivati da se vama oduševljava.

Omiljeno stanje malograđanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta, kad mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koje je on u rutinama i sigurnostima hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drukčije učešće u životu, koje on načelno odbija. Zbunili, uznemirili ste ga, i stvorili sebi neprijatelja. Šteta, međutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.
 Zlatno doba dijaloga 

 Niko ovde [od predstavnika buržoaske klase] ni za koga glavu ne bi dao. A nekmoli za opštiji cilj, pa ma taj i njima, u poslednjoj istorijskoj konzekvenciji, profit doneo.

Suština sveta koji su kreirali, poretka što su ga ustanovili, bila je u takmičarskoj konkurenciji jakih, jednih naspram drugih postavljenih individua – porodica je bila samo biološki razvučena individua – a ne u konkurenciji svih tih individua i prirode.

Pobede su zadobijane nad ljudima, ne nad stvarima. Stvari su dobijane iz pobede nad ljudima. One su bile plen, a ne – otkriće. Na drevnom maternjem jeziku ktima (posed) ne – oruđe.
 *****
Na takvim premisama [buržoaske klase] mogle su se organizovati moćne razbojničke bande, pa i one privremeno, mogli su se upriličiti konkistadorski pohodi na kratak rok ili ostvarivati temporalni savezi s ograničenim hajdučkim ciljevima, ali ne i otporne ljudske zajednice, pa zvale se one porodice, klase, stranke ili države, kadre da nadžive iole teže udarce sudbine.
 Zlatno runo 
 Građanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge.
 Sabrana pisma iz tuđine 033nevi

Od svega u toj građanskoj klasi, kojoj sam po rođenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u Francusku revoluciju i izgubio veru u ubeđenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
 *****
Dolazim do jeretičkog uverenja da građanski poraz leži u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapređuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz „Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta“ pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čučuk -Stane.

Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivni bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
 *****
Građanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala. Ako on još određuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez građanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
 *****
 Pretpostavljam da će životom iznuđena obnova građanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko građanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje. Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prašumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog građanstva.

 Godine koje su pojeli skakavci Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenijem obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.
 Stope u pesku

Monday, July 16, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BURŽOAZIJA (građanin, građanstvo) 

Pripadnici razvlašćenih klasa, dijalektički uzev, i jesu ludi. Najpre što su dopustili da sve izgube, a zatim što su zadržali način mišljenja i ponašanja kao da sve to još uvek poseduju.
 *****
Građanski svet, premda ima znatne i žaljenja vredne nedostatke, koji su doprineli bedi i nesreći, ima i značajne vrline, pa ga treba popravljati dok se ne dovede u idealno stanje, a ne odjednom ga, iz fundamentuma, razoriti, i od nule opet početi.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 

 Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiču sve društvene krize. Ljudožder nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu s ukusom, a naš osuđuje polovinu onoga što činimo, mislimo ili osećamo. Nijedan građanin ne može racionalno živeti ako njegovo ponašanje diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga može samo da se pošašavi.

Kao Buridanov magarac između dva plasta sena. Buržoazija mora da se odluči između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike, inače će izgubiti svet u korist klase koja bar privremeno bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom.
 *****
 Buržuji koji su postali komunisti deluju nedovršeno. Kao poluproizvod. To je stoga što proleter može posedovati socijalističke ideje, ali buržuj, ako je socijalist, njima može biti samo opsednut. Ideje su nove, ali je stari način mišljenja kome je stavljeno u dužnost da ih organizuje u duhovni život.
 *****
 Ljudi precenjuju naše sudije. Misli se da oni znaju da pripadaju građanskoj klasi. Kada bi se našim sudijama kazalo da su buržuji, oni bi se našli uvređeni. Njihovi seljački mozgovi još uvek drže da je to nešto nečasno.
 *****
Da bi graždanski stalež prosperovao, a s njime i nacion, pa dakle i država koja ga obuhvata, mora on ustrojiti takvu vlast koja će umeti i hteti da ima samo četiri cilja:
1. da čuva privatnu svojinu i na nju neprikosnoveno pravo;
2. da unapređuje svim sredstvima privrednost mušterija i njihovu kupovnu moć;
3. da se uzdržava od svakog mešanja u njihove lične poslove i inicijative, sve dok su u okvirima „pravila igre“;
 4. i sve to za razumne pare, sa što manje plaćenika i uz neprestanu javnu kontrolu budžetskih rashoda.
 *****
U graždanskom, čaršijskom svetu, novac sve pozlaćuje. Zlatno runo Ja mislim da biti gospodin znači u prvom redu biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan.
 Život na ledu 1983/84 thedayafter

Ako kao ključne osobine građanskog društva uzmemo privatnost, posed i racionalnost, onda je ta viša odgovornost građanstva i njegov duh u tome što je – zahvaljujući paradoksalnom ispoljavanju upravo svojih standardnih vrlina, preduzimljivosti, inventivnosti, takmičarskog duha, pragmatizma, individualizma, itd. – finalizirala, više od svih drugih specijalnih formiranja, onu pogrešnu alternativu naše civilizacije, ovu materijalističku suštinu života kojom živimo i na kojoj gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost.

Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su u međuvremenu ispod šinjela građanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne nedostatke građanske ideologije. Tako sam, ne blagodareći Marksu, Adamu Smithu, Weberu, nego Berđajevu, Kierkegaardu, Heideggeru, a najviše Nietzscheu, Spengleru i modernoj antropologiji, dobio neku drugu sliku čoveka, kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom još u zori civilizacije.

Dobio sam ideju o nužnoj otuđenosti vrste, iz koje izlaze sve pojedinačne otuđenosti, nesreće; ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života do njegovog potpunog sloma, metaforično, na isti način na koji će kosmos, na svom kraju, biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

U tom smislu utvarno mi se čak i točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, koji bi parapsihička snaga mogla zameniti i tako nas lišiti svih ovih zavisnosti od materije. Točak je, u međuvremenu, i mi na njemu, doputovao do atomske bombe.
Zlatno doba dijaloga

Friday, July 13, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIV 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 BUDUĆNOST 

Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije. Hoće li u crnu magiju ući, ili će ostati u beloj, do izvesne mere dopuštenoj, pa i poželjnoj, nije zavisilo od toga ko budućnost vidi, za koga u nju gleda, ni zašto je osmatra, nego isključivo kako se to čini.
 Atlantida 

 Budućnost jednog sveta zavisi od njegove sposobnosti da bude shvaćen.
 Luče Novog Jerusalima, 2999 

 Za budućnost treba da se postaraju oni što dolaze, jer ona će biti njihova.
 Stope u pesku 

 Od budućnosti očekujem najmanje – da je uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenost, nego i na nedovršenost. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti. Radimo na demokratiji, na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti.

Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.
 *****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu…
 Zlatno doba dijaloga 

 BURŽOAZIJA (građanin, građanstvo) 

 Buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego, da se ona kao i ustanove njene države treba od te revolucije da brani ponaosob. Svaki buržuj je to saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa. (...)

U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili (Rousseauvljevom) Društvenom ugovoru nego Narodnim epovima.
Političke sveske 

 Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je tako u rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećaja jedinstva. Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja contradictio in adjecto.

Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste. Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine.
 Život na ledu 1955/59 15sketch

Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo.
 Zlatno doba dijaloga 

 Imamo mi građane. Ono što nemamo je građanska klasa. Srpski građanin je realan. Fantomska je samo srpska građanska klasa. U ideološkom smislu, naime, za klasu nije dovoljno da jedan sloj ljudi ima identične eksploatatorske interese, ni da poseduje državnu organizaciju za njihovu odbranu, već da sve to objedinjuje neki viši, makar i lažni cilj, u koje veruje ne samo eksploatatorska klasa, nego i ona koja se eksploatiše…

Ukratko, sve što ima jedna dobro organizovana razbojnička banda, osim, dabome, tog višeg cilja, koji ionako služi za opseniti prostotu.
 *****
 Samoubilački nihilizam buržoazije je u paničnom povlačenju sa istorijske pozornice...
 Zlatno runo

Thursday, July 12, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXIII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BUDUĆNOST 

Za poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva. S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.

Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravila igre jednog starog, preživelog i na smrt osuđenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
 *****
Tek ako bismo zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost. Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.
 Rađanje Atlantide 
 Mi vidimo realnost, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na start da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije pasti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati…
 Zlatno doba dijaloga
 Budućnost je prošla. Tu budućnost oduzela nam je naša prošlost. U tom pogledu čovečanstvo liči na čoveka koji pada sa vrlo visoke zgrade, lica okrenutog nebu. Beskraj neba zavarava ga u pogledu prostora ispod njega. On misli da ima i prostora i vremena ispred sebe. Nema ga.

Sav prostor i sve vreme nalazi se već iza njega, a utisak da ga ima proizlazi otuda što je on okrenut na pogrešnu stranu i stalno okrenut svojoj prošlosti. Da je okrenut na pravu stranu, da je licem okrenut svome padu, on bi video da je kraj vrlo blizu.
 *****
Budućnost je uvek skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnom vremenu, antropocentrizam našeg umstvovanja o tzv. dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto kroz šta smo već prošli. 1101grec
 *****
 Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.
 Život na ledu 1983/84 
 Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti. Prekosutra neće biti ništa. Stope u pesku Kibernetika je sada zaglavljena u jeftinom Sinklairovom modelu, na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video-igrama ili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućem svemirskom ratu ubijati.
 1999 
 Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
 *****
Otkrivanje prošlosti je važno jer je u njoj naša definisana budućnost. Bukvalna, apsolutna, kopiji podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minule stvarnosti je nemoguća. (Ona je nemoguća, jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.)

U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha. Istorijski je roman magijski pokušaj vaspostavljanja Duha iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama. Zlatno doba dijaloga

Wednesday, July 11, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXII 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 BRIGA 

 Čemu brinuti, stvari se same uređuju, ili ne uređuju, i sve na kraju izlazi na isto. Briga je alibi, simeonska zamena za pravi život.
 *****
Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života i onako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.
 *****
Živeti lako još ne znači živeti dobro. A živeti bez briga, možda znači – ne živeti uopšte.
 Život na ledu 1983/84 

Mir je prividan, a briga se može akumulirati u nervnu krizu. U bezbroju živčanih ganglija neizvesnošću ujedinjenog organizma, stvaraju se mračne napetosti, koje će, kad se zategnu do pucanja, detonirati u strahovitu termopsihičku eksploziju.
 Besnilo 

 BUDALA

 Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.
 Život na ledu 1983/84 

BUDUĆNOST 

 Pripremamo ili uobražavamo da pripremamo dobru budućnost svojoj deci, a o toj deci ništa ne znamo. Njih uopšte ne uzimamo u obzir. Gradimo svet prema svom liku, a kad budu oni što dolaze trebalo u njemu da se nastane, može se dogoditi da ga nađu tesnim, rđavim, nakaznim ili smešnim, što je još gore. Šta vredi što delamo za budućnost kad nismo u stanju da ocenjujemo sa gledišta budućnosti.
 Život na ledu 1955/59 
 Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.
 *****
 Srljajmo u budućnost nevini kao deca! Na pragu novog doba otresimo sa obuće prljavi i ponižavajući prah istorije! Sačekajmo novo bezumlje lišeni sputavajuće uspomene na staro. Poželimo sreću na tom putu i da se na njemu još jednom ne nađemo pred istim ispitom na kome smo pali.
 *****
Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo. Kako upokojiti vampira Ni u budućnost se, ma koliko svetlu, ne može ići bos. Putevi u budućnost najčesće nisu u najboljem stanju, pa su jake cipele neophodne. „Kako se kalio jedan gospodin“ Sadašnjost je svakojako pečalna. Osvrtati se po prošlosti, hasne nema. Ona je još pečalnija. A kad su nam sadašnjost i prošlost naopake, šta se dobro od budućnosti može očekivati? Kako dobiti žito ako si sejao kukolj?
 *****
Što se na samrtničkoj postelji čini, nije razmišljanje, nego razabiranje. Razmišljanje bez budućnosti ne postoji.
Zlatno runo
 guayasamin
 Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost. Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona? Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
Rađanje Atlantide

Tuesday, July 10, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XXI 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 BORBA 
 Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast s drugom, jedan rod s drugim, jedan sistem s ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje moraju tu bitku najpre dobiti sa sobom u svojim redovima. Svakom spoljnom ratu prethodi – građanski. Svakoj spoljnoj pobedi – pobeda nad sebi sličnima. Svakoj gozbi van kuće – ručak u njoj.

Borba za opstanak uvek je najžešća među – jednakima, jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka. Pre nego što zadobije snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje. Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme. Ona je zato bazično kanibalska.
 Život na ledu 1983/84 

 BRAK
 Svaki novi brak je kao novo književno delo, rutina pomaže ali nije presudna. Korespondencija kao život I Za dobar brak pamćenje je čak i škodljivo.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Familija u kući – kamen o vratu. Odbrana i poslednji dani Brak nije aritmetička formula da bi funkcionisala besprekorno.
 Zlatno runo 

 BRIGA 
 Što je briga veća, čofek je življi. Najživlji je kad ga more samrtničke.
 *****
Od računja, cifara, pogotofu briga, mozak ne rđa. Rđa bez računja i briga koje mu staturu daju. Inače se u fantazme ko u kiseljinu rastvara.
 ***** 05trinit
Gladan čovek, pod pretpostavkom da nije kompletan idiot, ne brine za istinu, nego za hranu. Traga za hranom, ne istinom. Nema taj vremena ni za kakvu istinu osim istine praznih creva. Ni za kakvu muziku osim njihovog krčanja.

I sad, ako kojom nesrećom, koja se najčešće i zbiva, poželi da od svoje gole potrebe napravi filosofiju, neminovno će ispasti da je pun stomak, zemaljska hrana, opipljivo dobro, jedina istina za koju se vredi zalagati.

To su negativne prednosti iz kojih su proizašle mnoge istorijske destrukcije, a nijedna ozbiljna kreacija. Beda menja sve prirodne proporcije, remeti normalne odnose među stvarima, sopstvenim nedostacima podređuje ciljeve, svojoj osvetničkoj naravi prilagođava sredstva.
 *****
Brinuti se stalno, misliti bez predaha, svesrdno, oštro, duboko, pa onda precizno dejstvovati, tu je ključ za uspeh svakog preduzeća. Život je frontida, briga, ili nije ništa.
 Zlatno runo

Monday, July 09, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XX 

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BOLEST 

 Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.
 Vreme čuda 
 Virus je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim delom vasione koja je stvorila i čoveka i, očevidno uzalud, dala mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Virus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.
 *****
Postoji prinudna solidarnost leproznih, svesnih da su zauvek isključeni iz sveta zdravih, da budućnost, ako je ima, moraju da zidaju na pretpostavkama drukčijim, pa možda i suprotnim, od onih koje upravljaju njihovim bivšim svetom. Ali, bez udaljavanja od nečeg, zbliženja s nečim nema. Rađa se snažna netrpeljivost prema svemu što je izvan karantina, prema „onima napolju“. Optužuju se da za „one unutra“ ne čine koliko bi trebalo, da su ih zaboravili, izdali, u svakom slučaju, da bi ih radije videli sve mrtve, nego bolest u svojim redovima. Ali ni mržnja bolesnih nije bez predrasuda. U dobrom delu alibi je za kosmičku nepravdu što je epidemija izabrala njih, a ne „druge“. Ponašanje prema „ostatku sveta“ je držanje otetih. Oni i jesu oteti. Kidnapovao ih je virus. Uzeo za taoce svega zla što ga je čovek naneo prirodi. Ubija jednog po jednog.
 *****
Za one „napolju“ bolest je pretnja. Za one „unutra“ bolest je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari „onog“ sveta promene u „ovom“ vrednosti. Civilizovana merila preko noći postaju varvarska. Usamljenost postaje stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje.
 *****
Postoji formiranje nove filosofije karantinskog „pogleda na svet“. Onaj „napolju“ imao je Boga, Duh, Materiju da oko njih obrazuje svoje više nazore. U karantinu samo – bolest. Oko nje smo se okretali kao oko sunca. Bolest je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od nje u karantinu sve zavisi. Bolest je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njoj je sve podređivano. Bolest je postala našim Bogom.
 *****
U karantinu se opaža prirodna neposrednost u odnosima, koja nedostaje izveštačenom svetu „napolju“. Iščezava hipokriziija, opet se ceni puritanska istinoljubivost. U pogledu poseda i nasleđenih prava mnoge popularne doktrine dolaze ovde do svojih ideala. Ništa nije oduvek i zauvek. Sve zavisi od dijalektike slučaja. 205david
 *****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
 Besnilo
 Logoreja je šizofrena. Ona više ne izražava potrebu da se što više iskaže, nego da se pravi što veća buka. Buka je alibi za stvarnost. Stvarnost koja se odbija i u tom odbijanju prihvata na neki mazohistički način. Stvarnost se u međuvremenu takođe raspada. Iz zemlje, iz pramulja, izlaze horde ljudi, grupe lica i nekontrolisanih glasova koji lutaju gradom naoružani očigledno jedino – instinktom preživljavanja.
 Život na ledu 1983/84

Friday, July 06, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 BOG 

Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog.
 Rađanje Atlantide 
 *****
 Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije.
 *****
Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme funkcionisati kao istine, ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti – istiniti. Slika na kraju naučne jednačine – neizbežna je. Bog je ovde – nužan.
 *****
Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.
 *****
Najbolje što se za svet može reći jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom, ali to je istina i za pakao. Budući međutim da o raju ništa ne znamo, mi se u ovom paklu povremeno prilično dobro snalazimo, pogotovo ako smo u njemu đavoli.
 *****
Vera u Hrista ne zasniva se na istorijskim faktima o njemu, nego na našoj žudnji za Bogom. Život na ledu 1983/84 Ako je Bog svet stvorio u šest dana, više mu ne može trebati ni da ga uništi. Ali koliko će čoveku trebati vremena da se odbrani, ako je to uopšte moguće? Besnilo Postoji večna potraga Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.
 *****
Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban.
 *****
Ideja o Bogu je pokušaj da se dopre do plauzibilne priče o Genezi. 1999 Sve je od Boga, ali Bog u trudu.
 Zlatno runo 403david

 Tamo gde je magija prirodan način života zajednice, kod takozvanih divljaka, nezamislivo bi bilo da nekoga obese zato što se njome bavio. Bio bi to atak na sam – život. Civilizacija je uvođenjem u igru jednog Boga, kome je odnekud i razum trebalo da služi, sve to izmenila. Jer, gde god si imao suviše Boga, imao si i Đavola. A gde god si Đavola imao, morao si mu se suprotstaviti. Tako su zahtevali i Bog i razum.
 *****
Hrišćanski sveštenici gubili su veru kad bi se razočarali u Boga i njegove moći, kada bi videli kako pati bespomoćno dete, kako pravda ne pobeđuje na svetu, kako se u borbi protiv zla ne dobija Božja pomoć.
  Atlantida

Thursday, July 05, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVIII 
 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
BOG 

Ni Bog nije sve prvog dana napravio. Trebalo mu je šest dana samo da se seti.
 „Kategorički zahtev“
 Bog može sve, pa ako je svemoćan, šta ga preči da bude gluv. Štaviše, on i mora biti gluv. Jer su u njemu sadržane sve suprotnosti koje su među nama razdeljene, pa su jedni jaka uha a drugi gluvi. Da bi uistinu bio Bog, mora on biti jednovremeno i okat i ćorav, i gluv i oštrouh, nem i zlatoust, pokretljiv i uzet. A mislim da isto tako mora i postojati i ne postojati, i da su to principi na kojima počiva njegova svemoćna i sveobuhvatna božanska priroda... Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac, već i žena.
 „Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu“ 
 Bog je jedini imućan. Svi smo mi manje više sirotinja. U odnos što se moži imati, niko ništo nema. Izmeđ ograničeno bogatstvo i prosjački štap – korak je. Zlatno runo Bog je, kažu, stvorio čoveka u jednom danu. Sasvim traljav rad, uostalom, kojeg sada mi moramo popravljati.
 „Kako se kalio jedan gospodin“ 
 Onaj koji je privatnu svojinu utemeljio, Bog je, nije sotona. Bog je prvi među svima nama sopstvenjacima, mimo svega drveća, uzo jedno i na njega obesio tablu: Privatan posed, pristuplenije zabranjeno. Kao i što mi govorimo kad nam ko nepozvan na imanje prodre, Bog je jednostavno zagrmeo: koj se primakne – pucam!
 *****
Bog neće pomoći ako sam čovek ne zasuče rukave. De Chirico-1
 *****
Koliko u našoj dvojnosti ima božje kazne i stvarne nesreće (...) a koliko božje povlastice i jedne, ne svakad baš jasne sreće (...) saznaće se tek na kraju porodične Argonautike, i to će, mislim, dano biti poslednjem Simeonu, ma ko to bio. S njim će genos saznati za čime je on to kroz stotine i stotine godina gurbetovanja, paćenja, straha, briga, truda i neizvesnosti zaista žudeo, i da li je to što je stečeno i postignuto bilo vredno tolikog žrtvovanja. Do tog časa je (...) sve mutno. Do tada se ništa kategorično ne može znati. Pre toga svi radimo napamet. (...) Radimo kao što dobar, pošten čovek radi za paradisos, verujući u njega, ali ne znajući da li ga igde zaista ima.
*****
U politici ni savez sa đavolom nije rđav ako obećava da vodi Bogu. Put u raj nužno kroz pakao ide. Zlatno runo

Wednesday, July 04, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BOG 

Stavimo Boga ispred sebe da nas dočeka – tada ćemo se truditi da mu se približimo. Iza nas – kako su ga postavili hrišćani, on nas jedino tera u bekstvo.
 *****
Nije problem u tome kako da poreknemo Boga, nego u tome kako da ga ne poreknemo.
 *****
Ako postoji težnja za Bogom, treba je pronaći. Ako ne postoji, treba je izmisliti. Političke sveske Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
 *****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
 *****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas je u presudnom trenutku napustio.
 Vreme čuda 

 Neka Svevišnji pomogne i onome koga progone, i onome koji goni.
 „U Edenu na Istoku“ 

I Bog ima svoj pakao, pa zar je to njegova ljubav prema ljudima! 3ossian
*****
 Čovek se oseća bespomoćan i napušten, bez priziva osuđen da bude anihiliran i da nikakvog traga ne ostavi u strahu od konačne kazne, od pakla koji je neizbežan, jer se zakoni Crkve nisu poštovali. Ima li, dakle, ikakvog spasa? Najpre treba priznati sve grehe i poniziti se do najbednijeg crva, prema kome je i najveći nitkov genije vrline, pa onda čekati. I šta uopšte čovek treba da učini da bi se spasao? Ništa. Savršeno ništa. Ništa što bi on učinio ne spasava. Bog ne spasava prema delima već prema svojoj volji, koja je nedokučiva. Spasu se čovek može nadati, ali ga ne može zaslužiti.
 *****
Evangelistička crkva ne smatra dovoljnim da vernik slavi Boga koji ga spasava, nego i kad ga na večne muke baca. Onda pogotovu! Pogotovu je onda Njegovo Ime moralo biti hvaljeno.
 Kako upokojiti vampira

Tuesday, July 03, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 BESMRTNOST 
 Žudnja za besmrtnošću, vezana za problem vremena, trajna je preokupacija čoveka, od mita do Heideggera.
 Korespondencija kao život I 

 BOG 
 Meni je potreban Bog kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti. Samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade. Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupan cilj sveta i njegove istorije.

Namesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan. On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost. Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislilaca i čitav jedan odbrambeni mehanizam (Crkva)? Mom Bogu ne treba ništa osim sveta.

Ne prethodi Bog svetu, nego svet Bogu. Da bi zapušač imao smisla, potrebna je boca za njega. Zapušač se pravi po meri grlića. Ali šta je boca bez zapušača? genius
 *****
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja. Bog nije izvor, nego ishod naše akcije. Bog nije u početku, nego na kraju.

Ne stvara Bog nas, nego mi Boga. Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga. Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas. Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
 Život na ledu 1955/59

Monday, July 02, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BEOGRAD 

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
 *****
Žalimo što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.
 *****
Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima. Beograd nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi. Pa ipak ga volim, volim privrženošću – stranca. Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.
 *****
U romejskom Beogradu formiraće se pandokeon, budući turski han, buduća srpska kafana, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag. Malevich1.JPG
 *****
Iako po nacionalnoj tradiciji ratnici, mi smo jedini posednici Beograda, koji smo ga, osim 1806, dobijali na poklon umesto na snagu. Sve do predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: s Dragutinom od 1284. do 1319, i sa Stefanom Lazarevićem, od 1404. do 1427. I oba ga puta nismo dobili na mač nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja na Balkan do Predaje gradova 1867, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno – pedeset osam godina.
 *****
Oktobra 1690. Beograd osvajaju Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedni druge u onome što na platnima naših romantičara gledamo kao Veliku Seobu Srbalja.
 Tamo gde loze plaču

Friday, June 29, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BEOGRAD 

 U toku tri veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da izostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak…
 *****
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom učinio je Despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrđenja da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrđenje, umesto da plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrđenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali…
 *****
Ono što je Despot Stefan učinio kada je 1427. Ugrima vratio Beograd liči na postupak trgovca koji bi četvrt veka punio magaze, a onda ih jednostavno predao konkurenciji. Ali, ako je time hteo da obezbedi Đurđu Vukoviću priznanje prava na srpski presto, poređenje bi bilo povoljnije. Onda bi on ličio na trgovca koji se lišava jedne magaze da bi sačuvao ostale.
 *****
Da je 1521. u okolinu Carigrada umesto Beograda preseljen Jerusalim, danas bi to bio jevrejski grad, a od Beograda nije ostalo ništa sem imena jedne šume.
 *****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?
 *****
Prestolnica koja ima tri stotine meana, a još nema ni svoj Osiguravajući zavod ni Narodnu banku, a Berza joj tabla u hodniku i sunđer, od države za „alal“ podaren, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica od čijih se sudija trojica potpisuju palcem, desetorica se jedino potpisati umeju, trojica su jedva pregazila nižu gimnaziju, a samo je jedan pravnik, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica u kojoj koliko će ko platiti dažbina zavisi od toga kolika mu četa, gde ti je bezbednije noću proći macedonskim gudurama nego saći na Dunav, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica čiji se Ministar vnutrenih dela dopisuje s vladinim neprijateljima, a Knjaz joj od svega naroda najvećma voli konje i mule, ne može biti ničiji Pijemont! 714goya
 *****
Sve do prvog srpskog ustanka i ulaska Karađorđa u Beograd, godine 1806, njegova istorija za punih sto godina, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna.
 *****
Beograd vas prosto zarobi, da i ne osetite kad i kako vas u kustodiju svojih čari stavi. (S tim što ta „kustodija“ nije nikakav metafizičan zatvor, nego duševna i fizička apsa!)
 *****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu!…
 Zlatno runo

Thursday, June 28, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BEOGRAD II deo

U istoriji kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim... A između, izgleda, ničiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slušalo. Grad s drugim crkvama, kućama, ljudima i običajima. Pre polaska su ti govorili o stotine crkava, a nisi našao nijednu, sve su bile džamije.

Pre puta su te pripremali na nebrojene džamije, a zatekao si pola tuceta rabatnih minareta. Najzad, vele, nije više bilo ni crkava ni džamija. Ni ljudi. Samo crnih pasa (...) Jer Beograd menja Zakon kao nebo boju. Kao vatra – plamen. I kad god se stari Zakon promeni, onaj novi hametice poništi sve što su građani, trgovci i zanatlije, između dve propasti, posatvarali.

U takvom gradu, deco moja, nema nasleđivanja. Što za života svoga zagrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju. Svaki Simeon od pare blago da teče.
Zlatno runo 11medusa
*****
Celokupna četiristogodišnja vojnička istorija rimskog Beograda vezana je za Vespazijanovu IV legiju Flavija, sa zodijačkim lavom kao simbolom, što nas je trajno zarazilo zabludom da smo rođeni ratnici, a sva privredna istorija za grčku trgovačku legiju, sa kantarom kao simbolom, koja je, pored glavnih zanatskih grana, zidarstva, kamenarstva i grnčarstva, držala u svojim rukama ceo trgovački tranzit,

koji je, kroz Singidunum, od Akvilije, preko Emone, Sirmijuma, Viminacijuma, Naisusa, do Bizantijuma, spajao Evropu i Zapad sa Azijom i Istokom, što nas je, opet, ostavilo u trajnoj zabludi da smo sjajni graditelji i nenadmašni trgovci.

Wednesday, June 27, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

BEOGRAD 

 Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
 Graditelji
 Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
život na ledu 1979
 Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor životodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva...
  106geric
Zlatno runo
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
  Zlatno runo

Tuesday, June 26, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO XI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BALKAN 

Iz toga kako čovek sa Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
 Sabrana pisma iz tuđine 76stjohn Postoji običaj da se od Balkana oduvek traži više logike nego od drugih evropskih zona, očekuje manje, a dobija, s blagodarnošću, ono što im se da.
 Godine koje su pojeli skakavci

Monday, June 25, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO X,

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO X,

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

BALKAN 

 Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubeđenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu.
 *****
Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi.
 *****
Balkan je dao tri velike civilizacije – jelinsku, romejsku i tursku – dok su ostali delovi globusa jedva po jednu dosad namakli. 13fligh *****
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni…
 Zlatno runo 

 Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni sa kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti.
 Tamo gde loze plaču

Friday, June 22, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IX,

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IX, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

AUTOCENZURA 

 Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. 17judit Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život.
 Tamo gde loze plaču

Thursday, June 21, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VIII,

 ARHITEKTURA II deo, 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

Svaka kuća ima svoj miris i ukus.
*****
Faraonska forma danas je jednostavno nemoguća. Oblakoderi su samo prividno monumentalni. Duhovno, to su hiljade kućica slepljenih, manje-više srećno. Individualizam ne može biti monumentalan. Ćelijski sistemi uvek će proizvoditi samo sitne kaverne, čak i kad su po dimenzijama velike.

Nijedan kamen ne možeš naterati da postane veliki u dobu koje je malo. Samo civilizacije u radikalnim krajnostima daju monumentalnu umetnost, sve ostale produkuju analitičke minijature, projekcije sopstvene ništavnosti.
*****
Džinovski nadgrobni spomenici, ako ispod njih ne leže Ahil i Herakle, nego takozvani neznani junak, nekoliko zbrda-zdola skupljenih kostiju – to je maskarada! Živimo u doba krhotina, piljaka, kamenčića, olupina. Konfuzan mozaik, čak i od otpadaka sa đubrišta, izražava ga bolje od svake čiste forme.

Za monumentalnu umetnost nužan je apsolutan mir ili apsolutan pokret. Ili da se civilizacija skameni u egipatski totalitet, što će se, jamačno, ponoviti kad u svom apsolutnom obliku socijalizam počne da zida hramove svog doba, ili da se obremo u kataklizmi u kojoj će neki novi Robespijer promovisati Novu umetnost javnim uspostavljanjem bežične veze s Najvišim bićem, obučen u plavi frak i uredan kao provincijski apotekar.

Ta umetnost će biti živa, promenljiva, stvarna. Kao Igre u rimskim arenama. A zatim, kad se kataklizma u istoriju povuče, kad od religije postane crkva, od ideje administracija, a od inspiracije tehnika, možete se vi, vajari, nadati da ćete joj podizati piramide…
Hodočašće Arsenija Njegovana
*****
Bez čofeka da u njemu žifi, svako je, pa i najslavnije zdanije – grob.
 Zlatno runo 4

Graditeljstvo je najodanija sluškinja vremena i okolnosti.
 Tamo gde loze plaču 
 Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
 Zlatno doba dijaloga

Wednesday, June 20, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,

 ARHITEKTURA I deo
 ARHITEKTURA (GRADITELJSTVO) 

Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zađeš.
*****
 Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tuđi.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na građevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, građi, uzorima i mašti, već one, građevine same.
 ***** korah Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.

I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u građi, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
 Hodočašće Arsenija Njegovana

Tuesday, June 19, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO VI, 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,

 APSURD VI deo 

 Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe. antonchristian_holofernes *****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni.

Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog.
 Tamo gde loze plaču

Monday, June 18, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO V,

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO V, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić, 
APSURD V deo 

 Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo. Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo.

Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
 *****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije. antonchristian_010-320 *****
 Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.

 Dnevnik 1983/84

Friday, June 15, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO IV, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić, 

APSURD IV deo 

 Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi neka druga filosofija.

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
Dnevnici 1983/1984 defence Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu. Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
 Dnevnici 1983/1984

Thursday, June 14, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO III,

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO III, 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,
APSURD III deo 

 Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće. Kako upokojiti vampira 200354137-001

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.
 Dnevnik 1983/1984

Wednesday, June 13, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO II

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO II, 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,

APSURD II deo 

 Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.
 Život na ledu 1955/59 Malevich-Suprematism_58_lg.jpg Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
 Život na ledu 1955/59

Tuesday, June 12, 2018

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO I

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO I 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 APSURD I deo 

 Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede.

Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kierkegaardovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. DALI-Don Quijote02

Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.

Monday, June 11, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
Jedna beleška o kritici. 

 Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.

Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.

Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.

Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.

Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.

Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena. De Chirico-2 Delo je jedan stroj sličan satu. Vi možete razumeti i opisivati svaki partikul mehanizma pojedinačno, pa da opet pogrešno pročitate vreme koje ono pokazuje. Ako vam je do čitanja tog vremena naravno uopšte stalo, što kako mi se čini u izvesnim analizama forme sa gledišta strukturalističke kritike i nije slučaj.

 Tako vi doznajete kako ste nešto napisali, ali ne i šta ste zapravo napisali.

Saturday, June 09, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Život na ledu.
 (Ideje za uvodni komentar Dnevnika 1983.) 

Dnevnik 1983. godine sadrži suspendovani život, život na ledu. Zato se od njega ne mogu očekivati događaji, pogotovu kritika građanskog društva, koju je tako sjajnom našao kritičar „Večernjih novosti“ Milidragović, kad sam objavio izvode iz 1945. godine. Suspendovani život je svestan samo vlastitih snova i košmara.

Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva. Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.

Što se tiče te nesrećne građanske klase, dva momenta sprečavaju pisca da se njome i dalje bavi, ma koliko mu bila draga i ma koliko žalio za njom. One njene osobine za kojima ne vredi plakati, premestile su se u jednu drugu klasu. One koje su nešto vredele nestale su sa tim svetom. Novu emulziju najpre treba razumeti, pisac međutim nema za to više ni vremena ni volje. A.Rethel_Death Ovo što je rečeno važi naravno samo za našu građansku klasu koja je postojala sve dok se protivu nje valjalo boriti, a prestala postojati, naime nikad nije ni postojala, kad je pobeda izvojevana. Što se tiče engleske građanske klase koja živi negde oko pisca, njome treba da se bave engleski autori.

Moraju samo požuriti, jer se i njoj može dogoditi da nestane u mnogobrojnim preradama istorije na osnovu orvelovskog načela – da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, a onaj ko kontroliše sadašnjost – kontroliše i prošlost.

Ovo su neke ideje za uvodni komentar kojim bi trebalo propratiti izdanje mog dnevnika za 1983. godinu, što ga nameravam objaviti u „Književnosti“ iduće godine.

Friday, June 08, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Partija i poslednji Mohikanac. 
(Tito na Plenumu 1954. godine.) 

U uvodnom izlaganju na III vanrednom plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održanom povodom slučaja Đilas, Tito je između ostaloga rekao:

„(...) Prije nego što i poslednji klasni neprijatelj bude onemogućen, prije nego što socijalistička svijest obuhvati najšire mase naših građana, ne može biti ni odumiranja, odnosno likvidacija Saveza komunista. (...)“ J. Pollock-Chaos

Treba zamisliti budućnost u kojoj će cela jedna partija, njena ukupna snaga vlasti i policije, celokupna njena birokratija, čuvati već osvešćene narodne mase od jednog jedinog zaostalog klasnog neprijatelja, tog poslednjeg Mohikanca jedne nazadne prošlosti.

Ako bi taj buržoaski fosil znao da samo njegov život održava partiju živom i da bi je njegova smrt obavezivala na raspuštanje, ako je klasno svestan morao bi se smesta ubiti, jer bi time naneo partiji konačan udarac što ga ni istorija ni njegova vlastita klasa nisu uspeli naneti. On sam likvidirao bi ne samo jednu partiju nego čitavu jednu istoriju. Zar to ne zavređuje jedno samoubistvo?

Friday, June 01, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“? 

Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“. Ono glasi:

„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti. Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“

Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog eksploziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo. Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.

Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti. A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva. Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.

Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja. Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti. Disingenuous-Or-Simply-Igno
 Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.

Thursday, May 31, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Šta sam ja Gospode? 
(Ideja za radio dramu na temu Atlantisa.) 

Pre nekoliko noći sanjao sam jedan san, očigledno sačinjen od građe mojih razmišljanja na temu Atlantisa. Ali je takođe očigledno da se tema u snu sama uobličila na jedan drugi personalniji način. 

U snu ja sam naučnik koji postiže svoj životni san. Proizvodi savršenog robota, bio-androida, ženskog roda, koji se ni u čemu ne razlikuje od čoveka, od živog bića, osim što nema dušu i što mu je istorija programirana. Činjenica da je proizvedeni biorobot – žena, omogućava, u buduću ideju radio drame, unošenje elementa Pigmaliona.

U trenutku trijumfa od svog prvog robota saznajem strašnu istinu da sam i sam robot, da je ceo život, ceo svet, zapravo, robotski i do ove tačke programiran kao ponavljanje istorije jedne izumrle ljudske civilizacije – spoznaja istine, početak kraja ovog neživog robotskog ciklusa.

Ne znam kako se stvar u snu završila, ali znam kako će se završiti u mojoj radio drami, koju ću na osnovu ove teme napisati, da bude neka vrsta preteče romana Atlantis. Ja koji priču pričam uništiću najpre tu ženu bio-robota, koja je neka vrsta mesije poslatog, odnosno, začetog da započne svesni krug robotske civilizacije. Perpetual-War
 Da li je to zapravo pojava duše kod robota? A zatim i samoga sebe, jer samo ja znam strašnu istinu, plašeći se, zapravo, da ta istina ne uništi moj robotski svet. Sad postavljam pitanje da li je ovo drugo možda prva pojava duše. Drama će se zvati „Mesija ili Šta sam ja, o Gospode“.

Wednesday, May 30, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Đogo, Goli otok naše književnosti 

Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:

 „Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten. Šta Vi mislite o zabranama knjiga?“

 Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:

„Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?“

Slučaj pesnika Gojka Đoga je „goli otok“ naše kulture. Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati. Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo.

Ponašaćemo se kao da se to nije desilo. Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost. Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno. (Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.) smoke_skull_gun

Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva. Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprotstavi, ako se drži da ona sadrži neistine. Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadre shvatiti gde je istina između dve koje im se nude. I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.

To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao: „Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.“ Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti. Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste.

Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost. Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.

Tuesday, May 29, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Petak, 11. novembar 1983. godine.
Mirotvorac u borbi protiv mitova. 

Premise za odgovor na 27. odnosno poslednje Bratićevo pitanje.

Ono glasi:

„I na kraju bih Vas pitao – kakav ste Vi čovek? Kako uspostavljate, i da li to činite, vezu između onoga što u prozi kao princip gradite, i onoga što kao čovek jeste? Ima li raskoraka između ta dva pola, ima li provalija?“ Can-We-Get-Over-It
Moj odgovor.

Nema gotovo ništa osim provalija. A kad me pitate ima li veze između moje umetnosti i onoga što jesam reći ću Vam da sam život potrošio u naporu da tu vezu izbegnem da svoju umetnost oslobodim sebe, još više da sebe oslobodim svoje umetnosti. Ovakva pitanja postavljaju se misionarima, a ne umetnicima. Ali ste pogodili moj lični problem.

Moja borba protivu mesijanstva, dogmatizma, mitologija, zapravo je borba protivu samoga sebe. U suštini ja sam misionar i dogmatik i mirotvorac koji na svoju prirodu, svoju sudbinu, ne pristaje.

Monday, May 28, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Petak, 11. novembar 1983. godine.
Zver je oblik promašenog božanstva.  

Ovo je odgovor na 26. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.

 Premise za odgovor koje sam ja razbio u tri kratka. Jedno je:

„Ima li spasa za čoveka?“

Moj odgovor. Ne vidim ga. Ako put vodi u ambis, savršeno je svejedno da li idete njegovom desnom ili levom stranom, ili se pak držite sredine. Jedino praktično pitanje je brzine. Ne moramo baš trčati. 

Drugo Bratićevo pitanje bilo bi:

„Šta mislite o politici i političarima?“

Kao pisac odgovaram – oni su za mene građa, ravnopravna sa svakom drugom temom. Kao građanin odgovaram – moj odnos prema političarima zavisi od njihove politike.

I najzad treće pitanje:

 „U Vašoj prozi čovek se pretvara u životinju. Kakvo je to spasenje?“ convertordieexcuseme_1
 Moj odgovor. Pretvaranje u životinju u prenosnom značenju reči ne u smislu antropocentričnog izdvajanja čovekove svesti iz prirode kojoj pripadaju i životinje, posledica je jednog suprotnog procesa obogotvorenja. (Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkovski se obogotvorava kroz ničeanske ideje nadčoveka, koje Hamilton u Besnilu biološki postiže i realizira.)

Dakle, nastoje da tim obogotvorenjem preovladaju ljudska ograničenja bez stvarnog poznavanja njihove svrhe i prirode. Zver je ishod promašenog božanstva. Stvar, međutim, nije u tome da se pretvorimo u nešto drugo, nego da otkrijemo šta smo, i da to što uistinu jesmo, ako smo nešto, razvijemo jednim prirodnim putem.

Friday, May 25, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekic 

Petak, 11. novembar 1983. godine.
Oslobođenje od ekonomije, a ne oslobođenje ekonomije. 
(Povodom novog Bratićevog pitanja 7a za „Književnu reč“.) 

Trebalo bi najpre definisati građanski moral i od te definicije razviti zatim belešku koja sledi. Za ovu priliku mogao bi se građanski moral označiti kao zatvoren sistem duhovnih regula čija primena zavisi od individualne svesti, a njegova vrednost se određuje prema tome kakvu ličnost stvara.

Naravno da on u svom funkcionisanju određuje tip i vrstu odnosa prema drugim jedinkama te zajednice, pa tako u opštem smislu i u krajnjoj konzekvenci i moralni status te zajednice. Ali je, međutim, njegova primarna funkcija više obeležena luteranskim stavom po kome je važnije šta si – nego šta činiš, jer ono šta si određuje šta ćeš činiti, a to šta ćeš činiti još uvek ne određuje to što jesi.

Kada bi se socijalistički moral mogao definisati, kao u prvom redu društveni moral iz koga zatim slede individualni morali, odnosno, taj društveni moral raspoređen po jedinkama, članovima društva, društveno je ovde pretežno nad pojedinačnim i ono što je pojedinačno, u moralnom smislu, to se izvodi iz društvenog.

Međusobni odnosi jedinki u takvom jednom socijalističkom društvu baziraju se na opštim koristima koje od tih odnosa društvo mora da ima, a tek potom dolaze eventualne koristi koje bi mogle imati pojedinci. S prvom se od slobode ličnosti ide prema slobodi društva, u drugom slučaju se misli da će tek slobodno društvo osloboditi individualnost.

 Međutim pošto se pod slobodnim društvom u socijalističkim doktrinama ne podrazumeva skup slobodnih pojedinaca, već sloboda društva nad pojedincima, dakle primenjeni princip važnosti opšteg nad pojedinačnim, već i u teoriji zasnovana na podređenosti jedinke, u praksi se ovakav socijalistički moral svodi na totalitarizam.

Nastojanje marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog - ne uspeva, zato što nije reč o tome da se oslobodi čovečanstvo, čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prikovala materijalistička civilizacija i u svom kapitalističkom i u svom socilaističkom aspektu. Not-In-The-Mood-For-Sanity2

 Kada kažem - osloboditi od ekonomije, naravno da ne mislim na potpuno oslobođenje od svake proizvodnje materijalnih dobara, premda mislim na znatno njihovo ograničenje, u stvari ono što hoću da kažem jeste da je ovde reč o oslobođenju od totalne zavisnosti od ekonomije, dakle od toga da ta ekonomija određuje našu duhovnost, našu moralnost i ono što nas čini ljudima.

Ukratko, čovek može sedeti na stolici iako je ona materijalno dobro, ali on ne sme zavisiti od stolice. Ta stolica ne može određivati i ne sme određivati njegovu ličnost, a ona to, naravno ovo je metafora, čini i u kapitalističkom i u socijalističkom društvu. Posed je samo najrašireniji, najpopularniji, a pritom i najopasniji oblik u kome se manifestuje to ropstvo ekonomskim principima materijalističke civilizacije.

Thursday, May 24, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.
Umetnost je tanatologija. 

 Premise za odgovor na Bratićevo 8. pitanje koje glasi:

 „Vi ste pisac koji ume da komediju, ironiju, usmeri onom što jeste kao tema suštine umetnosti, ka smrti. Zbilja, mislite li da umetnost ima neke šanse da učini pomak u toj temi?“

Odgovor. Ja ne opisujem život, ja o njemu u književnim slikama razmišljam. (Sukcesivni sudovi takvih razmišljanja su moji romani. Na njima bi se slobodno moglo staviti upozorenje – svaka sličnost sa životom je slučajna.)

Svako razmišljanje o smrti je napor da se ona savlada: razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačavanjem, ili ako čovek ume o njoj da ne misli – zaboravljanjem. Ako je umetnost tanatologija – nauka o smrti, odnosno svim načinima na koje umirete, onda je smeh u njoj razumevanje, mirenje, odbacivanje, prejednačenje smrti, jedino ne može biti njeno zaboravljanje. Magician
 Primedba. Ovde bi trebalo na neki način ponešto osloboditi ovaj odgovor tog tragičnog tona, upravo zbog toga što ja smrt ne smatram tragičnom. To znači učiniti jasnima šanse koje u smrti vidim.

Wednesday, May 23, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.
Umetnost kao sinteza filosofije i života 

Premise za odgovor na 13. Bratićevo pitanje.

Ono glasi:

„Vi ste možda najbolje pokazali svojim knjigama koliko je savremena proza sinteza raznih nauka i disciplina. Za Besnilo sigurno je trebalo dosta traganja i čitanja. Ovim knjigama Vampirom i Ikarom, Vi ste ispunili san filozofije o sintezi umetnosti i nauke. Slažete li se?“ Da Vinci Odgovor.

 Više bih voleo da ispunjavam san o njenoj sintezi sa životom, ali na jedan srećniji način i sa lepšim posledicama nego u Vampiru, Besnilu i Ikaru. Pretpostavljao bih čak i san umetnosti da postane sastavni deo života makar ona sama pritom izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san života da nešto uistinu znači.

Tuesday, May 22, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCCLXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 9. novembar 1983. godina.
Književna levica nam je vratila deo onoga što nam je oduzela 

 Neke primese za odgovor na Bratićevo pitanje broj 18. koje glasi (u nešto izmenjenom obliku):

„Kad danas gledate poznate polemike tzv. posleratne sukobe na književnoj levici pedesetih godina, šta se po Vašem mišljenju tada dogodilo i šta je taj sukob doneo za književnost koja se posle toga stvarala?“

Moj odgovor.

Ništa. Ništa što već nismo imali, ništa što nam ta književna levica kao duhovni izraz klasne borbe proletarijata i instrument revolucionarne politike ondašnje Komunističke partije nije najpre oduzela, pa onda uobrazila da nešto od toga može vratiti. A to su nam zapravo vratile okolnosti sasvim izvan književnih sfera. 08carryx

 Sloboda „izraza“ na koju između ostalog očigledno mislite nije vraćena (ne osvojena) blagodareći duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju „levih“ duhovnih elita tada u „epohalnom“ sukobu, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za građanske slobode kojima su te polemike bile tek jedan od sporednih izraza.