Wednesday, March 20, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ROPSTVO 

 Siromaštvo je najveće ropstvo. Iz njega sva druga robovanja proističu. Sve nevolje, lične i opšte. Zlatno runo U „mračno doba“ rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom oslobođenja – ali ga, bar, niko nije ubeđivao da je slobodan, i da je najslobodniji kad je u najvećem ropstvu. Danas na tim načelima žive čak i tzv. humanističke doktrine…
 Zlatno doba dijaloga 

 U starom Rimu, okružen hiljadama sapatnika, svaki je rob robovao sam. Njegovo ropstvo je svakako posledica opšteg ropstva, ishod šireg stanja stvari. Ali ono nije njegov deo onako kako je atom strukturalni deo molekula. Tako isto zatvor izdržavate s drugima, delili s njima ili ne delili krivicu, ali je robijanje samo vaše.

U tom je smislu zatvorska usamljenost intenzivnija nego samoća slobodnog čoveka.
 Godine koje su pojeli skakavci
033nevi
 SAMOĆA 
 Samoća se lakše podnosi ako je kratkotrajna i ako postoji perspektiva. Najteže je usamljenim ljudima koji nemaju nikakve nade, starim i bolesnim. Iza njih je život bez smisla, a ispred smrt prazna i jalova.
 Korespondencija kao život II

Tuesday, March 19, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 REVOLUCIJA 

 Živimo u vremenu reformi. Neke od njih žive, neke ne žive, ali ih svi tražimo. Zemlje koje su prošle kroz revoluciju, jednim zamahom su zadovoljile sve svoje strasti za promenom i sada su ih svele na jedinu potrebu da promene revoluciju.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Na revolucionarnom sudu vam nikad ništa ne vredi, osim – da sedite među sudijama, a ne s optuženima.
 *****
Za revolucionarne ideje zvezdani časovi nisu posle nego pre pobede.
 *****
Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje ali i sabija ono što kroz nju uspe živo da prođe. To postaje čvršće, stabilnije, otpornije.
 *****
U revolucijama je Otadžbina uvek u opasnosti. Otadžbina će uvek biti u opasnosti. Otadžbina je uvek bila u opasnosti. Samo se menjao neprijatelj. Selio se sa zapada na istok, pa natrag. Unutrašnji, srećom, nije menjao mesto. Upozoravajući na neprijatelja, revolucija je u ime Otadžbine uvek imala u vidu – njega, građanina.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 RODITELJI 

 Sa očinskim savetima, uputstvima, prekorima i svim onim tako poznatim roditeljskim razgovorima koji su oduvek, od nastanka porodice, verovatno, tako decu „oduševljavali“. To mu dođe kao neka obavezna igra u kojoj su pravila od pamtiveka propisana i kojih se čovek mora pridržavati, pa čak i onda kada se s njima lično ne slaže.

 I deca i roditelji kao učesnici ove igre ponavljaju uvek iste stvari, i posledice su mahom iste, pa ipak svi to uporno teramo.
 Korespondencija kao život II thedayafter
Roditelji su, hoteći da ih potomci nadmaše, zaslepljeni večnom zabludom da deca postoje samo zato da bi iskoristila njihove propuštene šanse i do savršenstva dovela njihove nedokrajčene mogućnosti, nesebično, pa ipak u rečenom smislu i te kako sebično, poveravaju im sve tajne svoje neuporedive veličine.
 Uspon i pad Ikara Gubelkijana 

 Roditelji prate decu na Universitet da uče državu ustrojavati, a deca nauku počinju time što je ruše! Zlatno runo Trebalo bi da nas ograničavaju naši sinovi, ali nas ograničavaju naši očevi.
 Život na ledu 1983/84

Monday, March 18, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 REVOLUCIJA 

 Sve su revolucionarne ideje spočetka utopističke.
 „Rđav dan na Stock Exchangeu“  

Smrt u borbi je čin revolucionarne propagande kao i svaki drugi.
 “Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 U istoriji osećanja nemaju posla. Oseća se glad, zima, bol. Revolucija se misli. Stvar nije u osećanjma, već u načinu mišljenja…
 Zlatno runo 

 Misaoni i duhovni, emotivni naboj kod utopiste je pozitivan, kod revolucionara negativan. Utopista je ispunjen u prvom redu pozitivnim osećanjem, revolucionar – negativnim. Utopista je u suštini graditelj, revolucionar u suštini rušitelj. Zbog toga revolucionar kad, na zadovoljstvo vlastite ideje, obavi čin rušenja, staje pred činom građenja kao pred nečim što je strano njegovim negativnim osećanjima. Utopista na sreću nikada ne dolazi do nekog čina, ostaje uvek u mislima, uvek u osećanjima, i zbog toga se ne može utvrditi do koje mere bi ta njegova pozitivna osećanja izdržala sve negativne okolnosti jedne prakse.
 *****
Marx je očekivao da će proletarijat stvoriti revoluciju, umesto toga u Rusiji je revolucija stvorila proletarijat.
 *****
Svaka revolucija jede svoju decu i deca svake revolucije jedu svoje roditelje. Ljudožderstvo je princip revolucije. Ljudska hrana je njena prirodna dijeta.
 *****
Revolucija je sistem spojenih sudova sličan našem krvnom sistemu. Razbiti jedan od njih znači istočiti tečnost iz svih. U tom smislu opravdan je strah dogme od svake revizije i kazne čekaju svakog komunistu koji samo i jedan korak iskorači sa jednom zauvek trasiranog puta.
 *****
Revolucije fasciniraju ljude upravo zato što nosimo u sebi duboko trag pračoveka. Nasilje je ostalo našom jedinom relacijom sa svetom. Tako se revolucionarni idealizam vrlo često javlja kao maskarada najnižih instinkata.
 *****
Revolucija je, čak i kada brani stvari koje izgledaju idealne, dokaz naše ukupne neinteligencije, jer ako je potrebna revolucija, ako je smrt potrebna, ako je nasilje potrebno, ako je opresija potrebna, rat, da bismo mi nabolje izmenili svoje institucije, onda te institucije zajedno sa nama ne zaslužuju ni da postoje. 15sketch
*****
Za vreme kulturne revolucije lomili su poneki put prste pijanistima koji su svirali zapadnu muziku. Sada se Kinezi tuku da slušaju te nekada kontrarevolucionarne prste kako sviraju evropsku klasiku. Ništa ne garantuje da jednom kasnije opet pronađu da je ova promena delo kontrarevolucionarnih prstiju i da opet lome te iste prste.
 Život na ledu 1983/84 

 Revolucionari su ubeđeni u izravno srodstvo s najvišim Nužnostima koje vladaju istorijom. Da su, kao prirodno otelotvorenje kosmičkih zakona napretka, u neku ruku, bogovi – i sami. Samoobogotvorenje neophodan je preduslov ispravnog funkcionisanja svake prevratničke mašinerije. Bez njega se ne bi mogle preduzimati sve one uzvišene misije, koje se na jeziku građanskih smrtnika zovu svinjarijama.
 *****
Revolucionarna svest čak i najnepovoljnije uslove ume preokrenuti u svoju korist.
 Besnilo

Thursday, March 14, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 REVOLUCIJA 

 Pogreška socijalnih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda. Trebalo bi da je obrnuto. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
 *****
I revolucija i reformacija predstavljaju prinudu u njenim različitim stadijumima. Preformacija (preobražaj, unutrašnja reformacija) je uvek neprisilna, spontana i jedini elemenat prinude koji se u njoj opaža to je izvesni podsticaj.

Pretpostavlja se naime da svako društveno stanje potencijalno sadrži u sebi svoje buduće forme i da se realiteti sutrašnjeg idealnog stanja nalaze u idealima današnjeg realiteta. Efikasna politika stvara pogodnu temperaturu za spontanu preformaciju društva.
  Život na ledu 1955/59 

 Kristalno je jasno zašto revolucije uspevaju gde god se podignu. Buržuji su prosto sagnjili na drvetu istorije i valjalo ih je samo stresti.
 „Kako zabavljati gospodina Martina“

 Dijalektički se eksploatator protivu eksploatacije bori već samim eksploatisanjem. Ukoliko bezdušnije eksploatiše, on izaziva sve veći otpor i objektivno pomaže revoluciju. A onaj ko revoluciju pomaže je revolucionar. Ako bi se međutim odrekao eksploatacije, on bi time otupeo oštricu klasne borbe i objektivno postao kontrarevolucionar. Što je neizbežno dijalektički princip. „Rađanje jednog zapisnika“ 

 Dve trećine Beograda bi trebalo da su partizani postreljali prilikom ulaska u grad. Svi su radili za Nemce. Svi do jednog. Pekare bi mogli da optuže da su ih hranili, tramvajdžije jer su ih vozili, mogli bi da pozovu na odgovornost sve trgovce što su im prodavali robu, itd., itd.
 *****
Idealna predstava Revolucije je savršeno bezlična, kao predstava Boga uz pomoć čistih pojmova. Istorijska predstava Revolucije ima u sebi više karaktera. To je ikona, ljudoliki prevod jedne čiste ideje, ali se pred njom može klanjati sa više osećanja da se to čini pred nečim stvarnim, ne pred himerom. Lična predstava

Revolucije, međutim, toliko je lična da se svojim važenjem samo za jednu osobu uspinje opet do savršene bezličnosti, baš svojim nevaženjem za sve druge. Spojene, ove dve komponente daju janusovski dvoličnu predstavu, kojoj baš dvoličnost daje pravi život. U protivrečnostima dva lica revolucije, dobija ona, za graditelja, za umetnika, svoje pravo lice. Graditelji Disciplina je preduslov revolucionarnog rada. 1101grec
 *****
Revolucija ne podnosi logiku. Logika je ubija. Ona je neka vrsta svetog ludila.
 *****
Revolucionarno ludilo je najviši oblik reda za koji zna istorija. Razumni, oni koji se mire, oni s metrom u srcu, s kantarom u rukama, nemaju tu mesta. Jer revolucionari imaju svoju stvarnost. Oni ne veruju u očiglednosti, odbacuju bednu stvarnost razumnih.

Ako su činjenice protiv njih, znači da su glupe i besmislene, oni će ih prilagoditi ili uništiti. Ako se neka činjenica ne slaže s njihovim mišljenjem, neće promeniti mišljenje nego činjenicu.
 „Tezeju, jesi li ubio Minotaura?“

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 REVOLUCIJA 

 Revolucija se sastoji od trenutaka. Trenuci se sastoje od volje.
 *****
Jedan dan koji izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
 *****
Šta je došlo umesto svojine posle proleterske revolucije? Posle buržoaske nastalo je bogatstvo „iz eksproprisanih plemićkih imanja, iz spekulacije sa devalviranim novcem, iz zloupotreba sa oskudicom robe, iz prevara ratnih liferanata“. Tačno – Nisenzan i Goriot! Posle proleterske bogatstvo se pre svega sastoji u moći koja nije podložna kritici.

Jedna nepogrešivost, koja ne samo da se mora slušati nego i hvaliti. (Savremeni utilitarni režimi proširuju svoje zahteve. Nekad se od naroda tražila samo pokornost. Danas se zahteva od njega da bude zadovoljan. Pesimizam je antidržavno osećanje!) Što se tiče svojine, ona po svom karakteru počinje da liči na dispozicione fondove predratnog Ministarstva spoljnih poslova.

Direktori državnih preduzeća „tipski“ su barem toliko koliko su to bili Nisenzan ili Goriot u doba restauracije. Međusobna zavisnost nije ništa manja ako nije veća nego u doba „zlatne lihve“. Nažalost ova zavisnost nije one idealne vrste koju su obećavali socijalutopisti. To nije zavisnost po volji nego po interesu.

Komplikovanost odnosa u kome je primoran da živi jedan socijalistički činovnik nije ništa manja od one u kojoj pliva jedan buržoaski birokrat, s tom razlikom što ovaj poslednji nema druge alternative, ni izbor, i što danas činovnika ima bar pet puta više nego pre.
 *****
Za izazivanje revolucije neophodna je strast. U njenom sprovođenju ona smeta. Danton je izazvao nemire, ali ih je Robepierre koristio. Bez Robespierra bi 10. avgust bio kompromis sa kraljem. Sa njim bio je on kraljevo pogubljenje.
 *****
Doktrine su sredstvo da se objasni prirodan tok stvari. Paradoksalno je da ih revolucija u čije se ime sprovode ne podnosi. Doktrineri su najlošiji revolucionari, najbolji opozicionari i najkratkotrajniji vladaoci. Kao i „umereni“ oni su svakoj oligarhijskoj vladi potrebni. Između istrčavanja prvih i izostajanja drugih, vlada može da izabere put.

Ostavši i bez „neumerenih“ i bez „umerenih“, jakobinci su lako postali plen termidorske kontrarevolucije. Da su ih imali uza se, prisustvo umerene struje ne bi izazvalo gnev Konventa, a prisustvo „neumerene“ obezglavilo bi taj gnev i da se digao. I posle Héberta i Dantona bila je potpuno prirodna i logična Robespierrova smrt.

Ubijajući njih, on je uništio i obale i elan revolucionarne reke. Ostala je samo voda koju je opšte nezadovoljstvo Prairialskim zakonom o teroru lako i bespoštedno upilo. guayasamin
 *****
Revolucija mora da živi u opasnostima ako hoće uopšte da živi.
*****
Ništa tako sigurno ne ubija revoluciju kao njen uspeh. Pustimo da se revolucija uguši u vlastitom zanosu; pustimo je da precrkne od nedelatnosti; stvarajući joj prepreke, mi je nehotimično razvijamo. Ubodi samo razjaruju revoluciju, kao slabo upravljen hitac što razjari tigra. Oni je revolucionišu. *****
Teror je za revoluciju ono što je krv za organizam; on ispunjava revolucionarni krvotok i jemči onu društvenu asimilaciju i disimilaciju koja garantuje progres; najzad teror daje toplotu po sebi ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže; kad prestane teror, kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.

Teror se ne može diktirati, ni kotrolisati. Ali ga je moguće upraviti. Opasno je dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za održanjem. Tamo gde se čovek adaptira na smrt, ona od razloga straha postane sredstvo srčanosti. Teror je efikasan samo ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.
 *****
Revolucije se dižu u ime ideala, sprovode u ime nagona; događa se da na kraju iznude neko poboljšanje.
 Političke sveske

Wednesday, March 13, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 RELIGIJA

Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.
 Vreme čuda 

Svešteniku ne treba duša. On ima svoju svetu dogmu. U Crkvi, duša je – pričesni dekor.
 Kako upokojiti vampira 

 Vera je stvorila Crkvu, samo je vera može eliminisati.
 *****
Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistiji nego što je bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda.
 Zlatno runo 

 Odricanje ženama pravo na sveštenstvo pripada ekskluzivno judaističkoj monoteističkoj tradiciji koju antički politeizam ne poznaje.
 *****
Isus Hristos je na Gori nahranio ljude duhom, ali je čak i on morao da ih nahrani hlebom.
 Život na ledu 1983/84 

 Bez obzira na radikalno negativan stav hrišćanstva prema paganstvu, zanimljivo je stanovište Svetog Avgustina. U njegovom shvatanju krije se priznanje da u suštini mitova, bez obzira na mišljenje o njihovoj paganskoj iskvarenosti, leži ona suštinska praistina sveta i njegove sudbine.
 *****
Kada danas ne bismo raspolagali istorijskim znanjima, direktnim znanjima i tekstovima koji nam ukazuju na verovanje u Boga u vreme ikonoborstva, mi u likovnim predstavama te vere teško da bismo neke dokaze mogli da nađemo. Pošto je zabranjeno bilo slikati svece, pošto je zabranjeno bilo slikati Svetu Porodicu, pošto su sve religiozne predstave smatrane nepodobnim za slikanje, iako je vera ostala jaka, čak i čvršća nego kod ortodoksije koja je dozvoljavala likovne predstave Boga, odnosno božanskih tajni i božanskih predstavnika na zemlji, slikarskih svedočanstava u toj veri nema. Ali, da li zbog toga smemo zaključiti da vere nema?
 U traganju za Zlatnim runom 

 Zapravo nikada nisam bio ateista, bio sam samo gnostik, bio sam samo u najgorem slučaju heretik. Zlatno doba dijaloga

 Napad na hrišćanski kažnjenički, osuđenički, iskupiteljski, pokajnički, ukratko boga-tvorca nedostojan koncept ljudske egzistencije i života mogao bi Nietzscheovom formulacijom obuhvatiti i socijalizam kao lek od nečega od čega, zapravo, ne bolujemo, niti smo ikad bolovali. Socijalizam, kao i ozbiljno hrišćanstvo, jer nisu sva takva, želi da nas izleči od zdravlja i spase od života, ubijajući ga, umesto da nas uči uzvišenosti stradanja, lepoti borbe, plemenitosti rada i bezosećajnosti smrti.
 Godine koje su pojeli skakavci 205david
 Ja sam u Boga verovao i kada sam pisao Vreme čuda, samo sam s božanskom prirodom Hrista imao problem.
 *****
Ja sam religiozan oduvek bio. Moj jedini problem, iz kojeg je proistekla ta nesrećna knjiga Vreme čuda, jeste moje gnostičko shvatanje. Moj problem sa religijom nikada nije bio moj problem sa Bogom. On je uvek bio dogmatski problem sa bićem Hrista. Ja lično nikada nisam – i to je moja nevolja – mogao da prihvatim Isusa Hrista kao sina Božijeg.
 *****
Verovanje u Boga je dano! Ili verujete ili ne verujete! To je epifanija; čovek se ne može naučiti tome […] Verujem da postoji tvoračka moć, koja ne brine o posledicama. To je moja gnostička koncepcija Boga.
 Zlatno doba dijaloga

Tuesday, March 12, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 REKLAMA 

 Reklama nije polje pogodno za moralne egzibicije. Njena su sredstva dobra ako postižu programirani cilj, rđava ako ga ne dostižu. Jedino „moralno“ merilo je uspeh. Marke u reklamama kao i ljudi imaju personalnost, karakter, dubinu, integritet. Hleb „Hovis“ sugeriše da je topliji od vaše majke, jedna stolica milanskog dizajnera vrlo lako može imati više stila od žene koju želite.

Ali, zajedno s personalitetom, ide i karakter, pa se nećemo buniti ako vino koje pijemo ima više karaktera od nas. Kad jednom ovo očovečenje mrtvih proizvoda i stvari primite, kad se izjednačite sa svim onim što vam se prodaje, dalji korak u pravcu prosvećene reklamokratije je prirodan, i njega Oglas negde krije.

Nikakve druge potrebe, uključujući kulturne i kultne, duhovne i moralne, ne određuju svet i njegovu svest do potrošačke, pri čemu je očigledno svejedno da li se kao apsolutna neophodnost javlja hleb bez koga se umire, ili uspavljujuće droge koje ubijaju.
 *****
Kad se više ne budemo razlikovali po proizvodima koje koristimo i dobrima što ih konsumiramo, prirodno je da će nestati i sve ostale razlike među nama. Jer, ko upotrebljava istu zubnu pastu, istu mast za cipele, puši isti „Marlboro“, jede iste konzerve, gleda iste filmove, čita iste knjige, i iznad svega sluša istu reklamu, ko se isto odeva, češlja, na isti način živi, jednostavno mora, kad-tad, početi isto i misliti.
 Stope u pesku 

 RELIGIJA 

 Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja? Tek što je spaseno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh.

Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova natčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna.
 Tamo gde loze plaču 

 Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, a njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao, koji jeste, i svoj raj, koji će biti.

Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje biblije. I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura hrišćanstva nije nimalo zahvalnija od diktature proletarijata, ali pošto su krstaški ratovi prošli, a proletera imaju tek da slede, oprezan čovek opredeljuje se za prvo.
*****
Agnosticizam nije sistem nego stvar časti i ličnog, pre svega intelektualnog poštenja. Velikoj poštenoj sumnji treba da budu podvrgnute najpre naše velike istine. Ukoliko su istine veće, a naročito ukoliko su popularnije, zaslužuju veću sumnju i, naravno, veću opreznost. Nema stvari prema kojima osećam veće nepoverenje nego one koje zaslužuju opšte i nepodeljeno poverenje.

To mi izgleda kao kad bi cela publika gledajući nekog mađioničara verovala da on zbilja može da učini što nam izgleda da čini.
 Život na ledu 1955/59 403david

 Vera – to je tišina srca.
 *****
Onda kad religija postane politika i politika religija, završiće se era divljaštva.
 *****
Hristos i Pilat, to su dva središta oko kojih se okreće duh čovekov. To su dva izbora. Jedan prema krstu – drugi prema sudu sa vodom. Umočimo li prste u krv – mi biramo ono što dolazi. Umočimo li ih u vodu, mi smo na strani jučerašnjice.
 Političke sveske

Monday, March 11, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 REČ

 Sadržaj je važan. Ali pošto forma kojom se govori daje smisao sadržaju koji se izgovara, važna je i forma. Forma je i smisao i sadržaj. Ako bi čovek govorio drukčije, drukčije bi i mislio, drukčije se ponašao. Ne odmah ali vremenom. Forma bi izmenila sadržinu.

Niko ne može dugo igrati nešto, a da to najzad i ne postane. Nazadna forma mišljenja smeta da čovek dela napredno. A forma je izmenljiva. Moć reči je velika. Revolucija – to su reči.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

 Reč nije skupa, pogotovu kad se ne mora praktično dokazivati.
 Zlatno runo 

 Reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da „zađe“ i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.
 Zlatno doba dijaloga 

 Reči su nam već odavno prazne i lažne, a stvarnost orvelijanski drukčija od one što nam rečnik prikazuje. Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena – beskonačan je. Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocid nad Jevrejima nazvao eufemizmom „totalnog rešenja jevrejskog pitanja“.

Posledice nisu bile eufemističke.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 REHABILITACIJA 

 Obnova političkog procesa sa svrhom građanske rehabilitacije besmislena je. U principu, nju politički krivac može očekivati samo od poretka za koji se borio.
 Godine koje su pojeli skakavci De Chirico-1

 Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre njega bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?

Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor, da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dotadašnje političke istomišljenike ili saradnike? Po kazamatima, u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene, nevine ljude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina.

U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je gospodin Kumanudi, sudiće se autentičnom evropskom socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožim kriterijumima civilizovane pravde nevini.

Smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati. Ali, uz najdublje saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista na Golom otoku, tek pošto ispitani i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili. Nekog povesnog reda mora biti. Ne mogu se grehovi iskupljivati, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave.

Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene. Ni zbog pravde samo, ni zbog hronologije, već i zbog mogućnosti da među onima koje ćemo osloboditi „golootočke krivice“ otkrijemo i izvesne koji su zatvarali i tiranisali g. Jovanovića i g. Kumanudija.
 Sabrana pisma iz tuđine

Friday, March 08, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 RAZUM 

 Razum je, ma koliko ga prezirali kao mlak, „ni studen ni vruć“, pa predviđen da „iz usta bude izbljuvan“, oprezni, pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji je vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnost i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih, ali nepredvidljivih, osećanja.
 Stope u pesku 

 RAZUMEVANJE

 Nijedna idealna vrednost, pa čak ni osećanje privrženosti ili ljubavi, ne može se preuzeti od druge osobe. Izolacija na koju je osuđen čovek od svoje biološke do inteligentne definisanosti, potpuna je, hermetička i nesavladiva. Svako neposredno razumevanje je isključeno. Granice naše usamljenosti tamo su gde počinju tuđe. Preko tih granica nema komunikacija.

Nesporazum je prirodan oblik odnosa među ljudima.
 Život na ledu 1955/59 

 Između letača i onih što po zemlji puze nikada nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput strvinara, kad letači padnu, skupljali oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i pamte pouke.
 Tamo gde loze plaču 

 Naša razumevanja potiču od naših saznanja, a naša osećanja od naših razumevanja, premda, istini za volju, neka od naših najdubljih osećanja sve duguju našim najdubljim nerazumevanjima.
 „U Edenu, na Istoku“ 

 Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.
 Život na ledu 1983/84 

 REČ 

 Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko.
 *****
Nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kojima bi možda trebalo da, po Huxleyjevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.
 Život na ledu 1955/59 

 Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene.
 „Obešenjak“ 

 Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
 Vreme čuda 

 Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Marata, Robespierrea, Saint-Justa, Couthona, Desmoulinsa kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine.
  Korespondencija kao život II 

 Nije dovoljno menjati svet, potrebno mu je i rečnik promeniti, da bi se u njemu čovek osećao nov, rekao, učinio nešto novo. Ako bi čovek koji je došao do nekog totalnog saznanja, kobno osetio da ne raspolaže rečima kojima bi to otkrovenje saopštio, bilo bi to kao nemi Hristos, ili Buda koji ne razume sopstveni jezik, ili Lenjin koji više ne veruje u značenje ruskih reči.

Ili uopšte ne veruje u značenje reči. Onda bi svaki normalan čovek delao. Ne bi brbljao. Treba prestati brbljati, učiniti nešto ili ići u vražju mater! Samo tako ćemo vratiti nevinost rečima.
 „Razaranje govora“ 

 U v r e m e n u r e č i, navodno savremeno pozorište reči proteruje u podrazumevanje, a od akrobatike koja se ne razume, premda pravi promaju koja ugodno rashlađuje, sastavlja predstavu, možda kao što Englezi igraju Shawa (Pigmalion). Brzo, rezervisano, neutralno, i, iznad svega, artikulisano.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“
  3ossian

 Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu […] U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet svima.

Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja […] Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. […] Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije.

Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem […] Književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, naseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.

U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, nažalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju.

Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam. Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja.

Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema […] Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao.

Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa…
*****
Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične međusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane […] Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagođavati. Kod imitacija se umetnik prilagođava opštem modelu mišljenja […] Ovde je to obrnuto […]

Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zarđalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja […]
 Zlatno runo

Thursday, March 07, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 RAVNODUŠNOST 

 Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.
 Vreme čuda 

 Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.
 Život na ledu 1983/84 

 RAZGOVOR 

 Izbegavam razgovore, jer kod mene postoji strah od definitivnosti koju predstavlja ispovest, pod uslovom da je iskrena. Pre nje živite bez obzira kako, bar mirno. U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.

Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često događa, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom glavnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje. Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi bezobrazno guraju.
 Zlatno doba dijaloga 

 RAZNOVRSNOST 

 Kada je opšti standard u raznovrsnosti, otpor može biti jedino u – jednoobraznosti.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 RAZOČARENJE 

 Srdnja na dejstvovanje tera, a razočaranje čoveka imobilira i umrtvljuje.
 Zlatno runo 

 RAZUM 

 Stožerna tačka humanizma je razum, a stožerna tačka humanističkog sveta, kakav su humanisti zamislili je, u stvari, vlast razuma. Međutim, razum je instrument za održavanje i čovekovo prilagođavanje. Kao takav on ne može imati nikakvih moralnih obaveza. Pobeda i dominacija razuma koju intenzivno zahtevaju racionalisti znači, istovremeno, i pobedu antihumanizma.

Razum, naime, nikoga neće oterati u nabujalu vodu da spasava nepoznato dete. Razum nikada neće sebe žrtvovati da drugima bude bolje. Razum se nikada neće zaposliti oko nekorisnih angažmana oko kojih vreme gubi naše moralno osećanje.

Ali će taj razum ako je dosledan sebi i svojoj ulozi u svetu, svom poreklu u sposobnosti prilagođavanja, bez strasti uništiti sve što njegovoj prevlasti smeta. Ako je despotija podobna razumu, on će je silom uvesti. On se neće ustezati od zločina ukoliko ga smatra neophodnim za progres i napredak čovečanstva.
 Rađanje Atlantide genius

 Ne znam kada i kako je otkriveno da čovek poseduje razum. Istorija tome baš i ne pruža neke impresivne dokaze. Ali, činjenica da smo kao vrsta još živi, ukazuje na to da smo, mimo lude sreće, morali imati i nešto zdravog razuma.
 *****
Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, i da će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni.

U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli. Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno.

Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati. Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.
 Sabrana pisma iz tuđine

Wednesday, March 06, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 RAT 

 Ratni potres je aprila 1941, iz logičkim voskom zapečaćenog građanskog ćupa sa drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredviđenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni odmagliše na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu.

Mediteranski ostade da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zrači dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jedne u drugu krajnost.
 Godine koje su pojeli skakavci

 Ratni moral znači da se vrednost života odmerava prema vrednostima njegove ratne upotrebe, potencijalne koristi u borbi.
 *****
Svaki rat je zbir besmislenih postupaka koji se shvataju tek posle pobede, ako se pobedi, a osuđuju se kao pogrešni ako se izgubi.
 Atlantida

 Ako se vode, ratovi koštaju i upropašćuju privredu zemlje, onako kako je pripreme za rat koji se neće voditi podižu, nauk koji savremene zapadne industrije dobro poznaju i na njemu grade svoj prosperitet.
 *****
Kakve su posledice pogubnog, besmislenog Rata ruža? Tragične, kao i svakog građanskog sukoba. Spoljni ratovi imaju različite ciljeve, od proširenja teritorija do učvršćivanja prestiža koji će se kasnije u nekom drugom obliku naplatiti. Pravedni ili nepravedni, dobro ili rđavo zamišljeni, uspešno ili bezuspešno izvedeni, oni po pravilu sadrže u sebi racionalnu poentu, neku moguću korist za zemlju.

Oni, razume se, mogu biti ili pogrešno projektovani ili nevešto vojevani, pa da do planirane koristi ne dođe, da ga država plati nazatkom i stradanjem. No, građanski je lišen i spekulativnog opravdanja, koje smo za spoljne – odbacivši sve moralne obzire – nekako napabirčili, pogotovu kad se ne vodi oko vladajućeg sistema nego za isti sistem pod različitim tutorima.
 *****
Od svih ratova građanski je, nema sumnje, najnesrećniji. Njegovi su razlozi uvek neubedljivi već samim tim što su upravljeni protiv sugrađana. Neprijatelj je u njima uvek vrlo blizu, s druge strane reke ili brda, s druge strane ulice, ponekad i s druge strane porodičnog stola.

Zbog neprestane promene mišljenja i strana, snaga mu se nikad ne zna. Razaranja što ga pogađaju, zbog zajedničke teritorije obračuna, neizostavno pogađaju i razoritelje. Posledice su uvek zajedničke, jer, posle njega, poraženi ostaje u zemlji pobednika, ali i pobednik u zemlji poraženog. Malevich1.JPG
 *****
Nema ništa nezahvalnije od opisa građanskog rata. Vojne između dve zemlje imaju granice, frontove, bojna pravila i konvencije, izvestan moral (umeren, razume se), ponekad i dobre razloge. Ratovi u krilu istog naroda nemaju ništa od toga, a dobre razloge najređe. Ma kako teški, međunarodni ratovi bar pobedničkoj strani donose nekakvu nadoknadu.

U građanskom, gde je isti narod i pobednik i pobeđen, prave nadoknade nema. Pobeda nad sopstvenim narodom uvek je Pirova. Svi su na gubitku. Poraženi ga oseća danas, pobednik će sutra.
 *****
Pod revolucijom Severne Amerike u XIX veku bi, međutim, valjalo podrazumevati isključivo nasilnu izmenu režima ili bazičnih društvenih načela na kojima se on drži, na kojima počiva jedna zemlja, nipošto njeno oslobađanje od neke druge.

To je, bar po mom mišljenju, Rat za nezavisnost, pa ću aferu tako i zvati i opisati je s više volje nego da sam je nazvao revolucijom, prema kojoj osećam trajni animozitet.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

Tuesday, March 05, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 RAT 

 Običan čovek, zatočenik svih naših prosečnosti, glasačko i topovsko meso naše industrijske mašinerije, postaje heroj. U većini slučajeva prinudan. Budući da je rat sam po sebi prinuda, ni najveća junaštva u njemu ne mogu se uzeti kao akti slobodne volje.

Izvršavanje herojskog čina je često borba na dva fronta: protiv neprijatelja i vlastitog straha. Čime ne mislim da ga omalovažim, već da prometejsku pobedu nad tim strahom rehabilitujem kao njegov najveličanstveniji ali i najčešće zanemarivan podvig.
 *****
Heroji iz rata su u stvari projekcije našeg idealnog sna o sebi.
 *****
Nijedan čin sam po sebi nije prestup. Prestupom ga čine okolnosti. Rat je, na primer, okolnost koja od masovnog ubistva čini herojski podvig. Mir je okolnost koja od herojskog podviga masovnog ubistva čini zločin.
 Kako upokojiti vampira  

Rat je učmaloj trgovini ubrizgavao svežu krv, ali je istom magijom umeo da je ispušta.
 Zlatno runo 

 Vojsku za rat pali vera, raspaljuje pljačka, ali gasi sve – poraz, zima, nezadovoljstvo, svaki misterion, svaki đavo.
 “Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 Umiru vojske, dobre vojne doktrine – nikad.
 Zlatno runo 

 U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naša zebnja sve veća, naša konfuzija sve dublja, i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak.

Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće reći, uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.
 *****
Čovek se pita koliko tajni krije ne samo prošli nego i svi ratovi u istoriji, koliko tajni krije i sadašnja diplomatija koja se vodi, koliko tajni zapravo krije svet u kome živimo, tajni koje će jedva ikada možda biti otkrivene, i ako budu otkrivene, biće nam lažno predstavljene. Mi živimo, dakle, u jednom prividu, prividu koji nam izgleda kao istorijski, a koji je u stvari human u onom najopasnijem vidu. *****
Nuklearna ravnoteža je kao igranje šaha sa samim sobom. U tom šahu svaki se potez s obe strane unapred zna.
 Život na ledu 1983/84 

 Većina ljudi je spremna da pobedničkom generalu oprosti gubitke kojima je pobeda kupljena.
 *****
Čovek se nikad nije mogao opredeljivati za načelno najrazumnije rešenje. Uvek za ono više razumno od ostalih manje razumnih.

Za opozivanje važne posete umesto prekida trgovinskih pregovora, za prekid trgovinskih umesto diplomatskih odnosa, za njihov prekid umesto totalnog hladnog rata, za totalni hladni rat namesto nekog lokalnog vrućeg, za ograničeno ubijanje u Vijetnamu, Kambodži, Angoli u zamenu za opšte u svetu.
 *****
Generali znaju da ma koliko se u ratu ubijalo, za iduće ratove uvek će ostati još dosta dobrih razloga i živih da za te razloge umiru.
Besnilo 714goya

 Samo su ljudi mogli smisliti da uz bilo kakvu usranu muziku, himnu ili ratnički marš umreti je lakše nego u tišini.
 1999 

 Ne ide se u rat iz osvete, nego da se svrši posao.
 Zlatno runo 

 U istoriji civilizacije bilo je nacija koje su ratove tretirale kao masovne moralne preparandije. Drugi su na neke od njih gledali kao na plemenit sport. Tome olimpskom idealu prvi su se primakli Rimljani, koji su svoje ratove počeli iz potrebe, nastavili iz sporta, a završili iz nužde. Danas rat više nije sport, ali je sport, izgleda, postao – rat.
 Sabrana pisma iz tuđine

Monday, March 04, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.  

RADOZNALOST 

 Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tuđih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija između ideje i njene stvarnosti, drugim rečima, u razaranju ideje.

Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideja nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takođe, konačne.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 RAJ 

 Izgon Adama iz raja ima paralelu u Argonautici. Adam, budući izgnan iz raja, izgnat je u stvari iz duhovnosti i bačen u jedan prividan, materijalni život, koji je sav trud, sav muka, bez ikakvog smisla, dok je njegov život u raju, paralelan sa životom heroja i bogova u Argu, bio ono savršenstvo kome reinkarnacijama treba da se teži. Dakle, u tome je simbolika Argonautike.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Svaki raj ima svoj pakao, ali ih je ponekad teško razlikovati. Besnilo Naslućivanje da posle tog vrha, kraja, cilja, ma on i raj bio, a naročito ako je raj, nema ničeg, ničeg osim večnog mirovanja, katalepsije, strašnije je od smrti.
 1999

 Ideja Atlantide je potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih razloga izgubilo.
 *****
Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se potrudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.
 Atlantida 

 RAT 

 Posle svakog rata dolazi po jedna izgubljena generacija, kao otrovno cveće sa đubrišta. Ona koja sledi je izgubljenija od one koja prethodi. U čemu je njen cilj? Da na svom revoltu odgaja nov rat. Život na ledu 1955/59

 Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.
 *****
Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale.
 ****
Pre rata se rad smatrao poniženjem, danas je on povlastica.
*****
Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog „pre rata“.
 *****
 Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata.
 Tamo gde loze plaču 

 Rat – kakav, koji, čiji, nije važno – briše dela graditelja, kao što mokra krpa uklanja sa table privremene, kredom utrte znake, te prkosne simbole graditeljske utakmice sa Bogom i njegovom bezdušnom građevinom – prirodom.
 Graditelji 11medusa

 Ako štogod i možeš, pred neprijateljem pokaži da ne možeš; ako si blizu, pravi se da si daleko; ako si udaljen, neka veruje da si mu blizu; napadaj neprijatelja dok se nije pripremio i pojavljuj se tamo gde te ne očekuje.
 *****
Još Friedrich Veliki je kazao da samo neiskusni generali rasturaju snage i hoće sve da osvoje i sve da sačuvaju, pa ili ništa ne osvoje ili sve što su osvojili izgube.
 *****
Rat je najzad, borba dva mozga, a ne jednog sa samim sobom.
 *****
U uspelom ratu nema ni pobednika, ni poraženih. U ratu nije važno ko pobeđuje a ko gubi. Važno je da rat bude savršen.
 „Generali ili srodstvo po oružju“

Friday, March 01, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PSIHOTERAPIJA 

 U pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija mislim da delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog shvatanja dobra. Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo „lekari duša“.

Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo zaista bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli? Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima?
 *****
Ko može tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anormalnim?
 *****
U psihoterapiji mi lečimo agresivnost ranog detinjstva s „opravdanom“ upornošću, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produživati i potencirati.
 *****
Verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda da se usput prave velike stvari).

Ono što već imamo u dovoljnoj količini je jedna užasavajuća prosečnost.
 Tamo gde loze plaču 

 RAD 

 Ne ubija rad, ubija misao.
 Tamo gde loze plaču 

 Čovek radi da bi bolje živeo. A dobar život je odmor. Ali da bi što bolje živeo, mora sve više da radi. I tako ispada da se ništa ne razume.
 „Kategorički zahtev“ 

 Ko žuri, brzo se zamara, a ponajčešće ni posao ne svrši.
 *****
Svi rade na neke anatemne sate. Kad im vreme izbije, ma gde ih i u ma kakvom važnom poslu zateklo, svi se dižu i odlaze kućama da se zabavljaju i čmavaju.
 Zlatno runo 

 Čovek mora znati zašto nešto radi ako želi to dobro da uradi.
 „X+Y=0“ 

 Rad je ostao još uvek naša najsigurnija odbrana. (Sve, naravno, dok ne postane dispozitiv optužbe, ali, i tada, kazna se izdrži, a Rad ostane.)
 Korespondencija kao život I 

 Ko radi ne mora se bojati da će mu gazda ostati gladan.
 Život na ledu 1983/84 106geric

 U našem svetu rad se po pravilu obavlja s naporom i uvek ima smisao, neku unapred definisanu svrhu. Svrha može biti pogrešna, izvedena iz zablude, a proizvodi se rada pokazati nekorisnim, ili ispravna a nepostignuta, s proizvodima koji su nesavršeni, no svrha u svakom slučaju mora postojati. Radio, inače, ne bi niko.
 *****
Rad je ropski samo ako robuje nekoj svrsi. Kad nje nema, on se više kao ropstvo neće ni osećati. *****
Prosto je neverovatno kako su uzastopne humane civilizacije, još od Akata, Sumera i Egipćana, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazile pored prostački jednostavne činjenice da rad smisla može imati jedino ako ga u sebi ostvaruje, ako ništa van sebe ne proizvodi, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako je besmislen, ako ništa ne proizvodi.
 Luče Novog Jerusalima, 2999