Wednesday, March 31, 2010

Kako da se dobro osećate

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO DA SE U BRI­TA­NIJI DO­BRO OSEĆATE?

Jed­na od pr­vih za­go­net­ki koju čovek u tuđoj zem­lji tre­ba da reši, ali koju najčešće po­sled­nju rešava, je­ste kako da se u njoj oseća do­bro. Ako dru­gih raz­lo­ga nema, ako iz svo­je ze­ml­je ne mora da ode, a u tuđoj se rđavo oseća, ka­kvog ima smi­sla otići?

Ne znam šta u Nemačkoj tre­ba da ra­di­te da bi­ste se osećali do­bro. Pret­po­stav­ljam od­ne­kud da je do­vol­jno da do­bro ra­di­te. U Fran­cu­skoj, ose­tlji­voj na ­je­zik, i da ga do­bro go­vo­ri­te. U Ame­ri­ci, na za­pad­noj oba­li, da ste mi­li­o­ner.

Na is­točnoj ne ško­di raz­li­ko­va­ti Hajdna od Mr Hajda i uvek no­si­ti u džepu sit­ni­nu za dru­gog kad usred bela dana i pro­met­ne uli­ce pre­sta­ne da bude pi­to­mi i mu­dri dr Džekil.

Is­pa­da da je no­vac kao uslov svu­da do­vol­jan i da ćete se s do­vol­jno para sva­gde do­vol­jno do­bro osećati.

U Bri­ta­ni­ji vam bo­gat­stvo – a, bo­ga­mi, ni po­zna­van­je Hajdna – neće biti do­vol­jno, iako ne tvr­dim da će vam mno­go sme­ta­ti.

Ne slažem se sa ciničnim mišljen­jem da se u En­gle­skoj čovek može ui­sti­ni do­bro osećati samo ako je En­glez i, na­rav­no, ako za to što se do­bro oseća, osim en­gle­skih ro­di­tel­ja, ima i neke jače raz­lo­ge. Ako se is­pu­ne iz­ve­sni uslo­vi, sva­ko­me ovde može biti do­bro.



200332929-001Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma ko­li­ko vas ta­šti­na ma­mi­la, kao En­glez ne pred­stav­lja­te.

En­gle­zi vole da im se di­vi­te, ali ne da ih pod­ražava­te. Jer, ono što se uspešno imi­ti­ra, i nije baš tako iz­u­zet­no. To vam, uo­sta­lom i neće poći za ru­kom.

Bićete ot­kri­ve­ni i ako po­stig­ne­te mak­si­mum mi­mi­kri­je, što znači da iskre­no uži­va­te u ne­mo­gućim stva­rima u ko­ji­ma oni uživa­ju. Ako se iskušenju od­u­pre­te, ni to, bo­jim se, samo po sebi, neće učini­ti da se osećate do­bro.

Stran­ci se u Bri­ta­ni­ji pod­no­se str­plji­vo i hra­bro kao što se pod­no­si hro­nična bo­lest. Sa En­gle­zi­ma se uvek osećate kao sa pro­fe­si­o­nal­nim bol­ničari­ma iz krim­ske ško­le Flo­ren­s Najtin­gej­l, koji su, u žurbi da vam po­mog­nu, kod kuće za­bo­ra­vi­li belu uni­for­mu.

Za raz­li­ku od dru­gih na­ro­da, Eng­le­zi osećaju pre­ma stran­ci­ma iz­ve­sno bla­go­nak­to­no sažal­jen­je, neku vr­stu mi­si­o­nar­ske sa­mi­lo­sti, na­sleđene iz koloni­jal­nih vre­me­na i is­ku­stva s div­lja­ci­ma Im­pe­ri­je.

Div­lja­ke­ je va­lja­lo pri­pi­to­mi­ti, a pri tom, ako je moguće, živ osta­ti. I kao što je div­lja­ci­ma je­di­na šan­sa bila da se za­i­sta pri­pi­tome, ne gubeći sa­svim ni svo­ju spon­ta­nu, eg­zo­tičnu div­ljačnost, uključujući po­ne­kad i sklo­nost pre­ma ha­ni­bal­skoj di­je­ti, bez koje nisu mo­gli računa­ti na englesku sa­mi­lost, i vaša je je­di­na šansa da se ovde do­bro osećate u tome da di­vi­jak, od­no­sno stra­nac, osta­ne­te. Pri­pi­tom­ljen stra­nac, raz­u­me se, ali – stra­nac.

Ne pre­te­ruj­te u tome, na­rav­no, ne ga­zi­te en­gle­ske krup­ne žul­je­ve i sit­ne ose­tlji­vo­sti, ali gde možete, i ko­li­ko možete, po­ka­zuj­te da ste stra­nac. Samo nipošto ne­moj­te se time po­no­si­ti. Tu je trik.

Na­pro­tiv, is­ti­čite k­ako ste i sami sve­sni ko­li­ko gu­bi­te time što ni­ste Eng­lez, ali da pro­tiv sud­bi­ne niš­ta ne možete. Žaliće vas kao što se žali bo­galj koji za svo­ju sa­ka­tost nije kriv, i vama će na šta­ka­ma njiho­vog saučešća biti do­bro. Više ne očekuj­te. Više bi zna­ci­lo da od vas ne­sto žele.

Ge­ne­ral­ni sa­vet uključuje i ne­ko­li­ko sup­si­di­ja­rnih uputsta­va prak­tične pri­ro­de. Ni­ka­da niš­ta ne­moj­te ni zna­ti ni ume­ti bo­lje od njih. Naj­pre, niko u to neće ve­ro­va­ti. Ako i po­ve­ru­je, neće vam do­bro biti. A vama je cilj da una­pre­di­te svo­je stan­je­ a ne sa­mo­po­što­van­je. A i lako se može do­go­di­ti da oni i zna­ju i ume­ju više nego vi, pa ćete iz­gu­bi­ti i jed­no i dru­go. I, na­rav­no, hva­li­te En­gle­sku. Ako je oni grde, vi je i dal­je hvali­te. Ne na­se­daj­te im. Ono što sebi opra­šta­ju, vama neće.

Dru­gi je način da stva­rno bu­de­te Eng­lez, ali da vam je do­bro iz ne­kih ozbil­jni­jih raz­lo­ga.

Treći ne po­sto­ji.

Ako me sad za­pi­ta­te ka­kve sa­ve­te En­gle­zu val­ja dati da se u Ju­go­sla­vi­ji do­bro oseća, bio bih u grd­noj ne­do­u­mi­ci. Naj­pre bih mu mo­rao ob­ja­sni­ti zašto su mu sa­ve­ti uop­ste po­treb­ni kad je on već bio u Bu­gar­skoj, pel­co­vao se od ko­le­re i zna da se na poljs­kom pred­sed­nik Re­pu­bli­ke kaže „Tito“. On bi, na­i­me, mi­slio da je to što je En­glez sa­svim do­vol­jno da se do­bro oseća svu­da. Neki do­da­tan na­por, ko­ri­stan dru­gim ra­sa­ma, činio bi mu se iz­li­šnim. Kad bih ga ipak ube­dio, moji bi sa­ve­ti bili obr­nu­ti od onih što sam ih da­vao stran­cu u Bri­ta­ni­ji.

Naj­pre bih mu rekao da svuda ističe da je stra­nac, i to ne bilo koji, nego – En­glez, ali da sc ne stidi nego pono­si time, te da to pre­kra­sno stan­je stva­ri ni po koju cenu ne bi za­me­nio s domaćino­vim. Ta­kvu po­tre­bu kod nas niko ne bi raz­u­meo.

Fe­no­men žal­jen­ja opet će se po­ja­vi­ti, ali mi ćemo žali­ti sebe što ni­smo En­gle­zi, a ne nje­ga što nije Ju­go­slo­ven. Stra­nac, pa i En­glez, mora kod nas zna­ti sve bol­je od nas, ume­ti od nas bo­tje.

U pro­tiv­nom, niko mu neće ve­ro­va­ti da nije naš. I, na­ravno, ako želi da stek­ne naše uvažavan­je, ne sme u Ju­go­sla­vi­ji ništa da mu se do­pa­da. Ako je mi gr­di­mo, mo­ra ­je gr­di­ti još žešće. Inače ćemo mi­sli­ti da je bu­da­la, ili ne­što još gore.

Je­di­no je treći uslov isti – da stvar­no bude Ju­go­slo­ven, ali da mu nije do­bro zbog toga nego iz ne­kih ume­sni­jih raz­lo­ga.

Četvr­ti uslov ne po­sto­ji, ili ga ja ne znam.

Tuesday, March 30, 2010

Hoda kao patka

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

„HODA KAO PAT­KA, KVAČE KAO PAT­KA, IZ­GLE­DA KAO PAT­KA,TO JE, OČIGLED­NO, SLON“

Pošto­va­ni slu­ša­o­ci, prem­da ni na sa­mr­ti nije u En­gle­skoj požel­jna, do­pu­sti­te mi ličnu is­po­vest. Ovi su ko­men­ta­ri do­sta do­bro žive­li od ­jed­ne ­pret­po­stav­ke. Većina žurna­li­stičkih izveštaja od pret­po­stav­ki i živi.

Od fa­ka­ta žive de­man­tiji. Ali, kako nji­ma malo ko ve­ru­je, pret­po­stav­ke osta­ju da ob­li­ku­ju jav­no mišljen­je. Pret­po­stav­ljao sam, na­i­me, da se En­gle­zi, i po­je­di­nač­no i kao na­rod, od svih inih an­tro­po­i­da raz­li­ku­ju.

Ni­kad ni­sam išao tako da­le­ko – ko­li­ko bi možda oni žele­li – da u nji­ma vi­dim us­pe­li­ju ljud­sku pod­vr­stu, na­sta­lu pri­rod­nim oda­bi­ran­jem naših naj­vred­ni­jih osob­ina, da ne kažem i naj­ružni­jih iako su one uvek i naj­ko­ri­sni­je.

Niti još dal­je, da u nji­ma na­zrem iz­gu­blje­ni zo­o­loški beočug između pri­mat­skih maj­mu­na i pra­vih lju­di, gdje su maj­mu­ni maj­mu­ni, En­gle­zi lju­di, a svi mi osta­li ne­srećno za­met­nu­ti be­o­cug iz­me­du njih, jad­ni re­stl ge­ne­tičke kom­bi­na­to­ri­ke. Nije bilo lako odreći se ot­krića za ko­jim sto­lećima žudi na­u­ka, ostav­lja­ju­ći nas rav­no­du­šn­im. No, mo­ra­lo se. Ne iz skrom­no­sti nego zbog sum­nje koja me već po­o­dav­no gri­ze.

200332923-002

Naj­pre sam se pi­tao oda­kle mi uopšte ide­ja da su En­gle­zi ra­zli­či­ti od svih nas, da su nešto dru­go. Po­do­zre­vao sam tri iz­vo­ra sa­mo­ob­ma­ne.

Ili sam na­seo klišeu, na­sle­đe­nom iz evrop­skog mišlje­nja o En­gle­skoj; ili su me na­su­ka­li sami En­gle­zi koji obožava­ju da budu nešto dru­go i kad to nisu, da se raz­li­ku­ju i kad su isti; ili sam sam sebe za­veo žel­jom da što bez­bol­ni­je prođem, jer uvek je lakše go­vo­ri­ti o ne­če­mu što se raz­li­ku­je nego o ne­če­mu što je ski­nu­to s istog ka­lu­pa i samo se po­nav­lja.

Bilo kako bilo, ja sam ih raz­li­ko­vao i na tome gra­dio pa­ra­dok­se ovih ko­men­ta­ra. Tako se, sam od sebe, iz­gra­dio i po­sled­nji. Nje­ga mi je ob­ja­snio moj pri­ja­telj, g. Džons. Kad sam mu sa­op­štio svo­je sum­nje, re­kao mi je: „U pra­vu ste ali i ni­ste.“ „Kako?“ „Lepo“, re­ka­o­ je. „Nije važno raz­li­ko­va­ti se.

Važno je iz­gle­da­ti kao da se raz­li­ku­je­te. Onda možete bez­bed­no ra­di­ti što i svi dru­gi, a da se svi­ma čini da ra­di­te nešto – dru­go.“ „Moji zem­lja­ci upra­vo to rade. Za­stu­pa­ju i pred­u­zi­ma­ju na­o­ko raz­ličite stva­ri, ali sve iz­la­ze na isto. Raz­li­ku­ju se, ali na isti način.“ Uvre­dio se.

„To je nešto dru­go. Kod va­s je to kon­fu­zi­ja, kod nas si­stem.“ Za­mo­lih ga za pri­mer. Dade mi ga, uz mol­bu da ga ni­kom ne odam. Obećah ali, kao što vi­di­te, obećanje ni­sam održao. I ne ka­jem se. Jer, ako su En­gle­zi isto što i mi, ura­dio sam što bi i oni, iz­dao tuđe po­ve­ren­je.

Ako nisu, ura­di­li bi nešto dru­go, ali ja ne znam šta i ne rno­gu se na njih ugle­da­ti, i opet vam, bez griže sa­ve­sti, m­o­gu g. Džonsa iz­da­ti.

Uo­sta­lom, i nje­gov je pri­mer iz slične mo­ra­lne obla­sti. Upi­tao me da li je moj na­rod ikad dru­gom na­ro­du na­neo ne­prav­du. „Mora da je­ste“, re­koh zbun­je­no, „ali ja je ne znam.“ „Čuo sam da ste jed­nom bez raz­lo­ga na­pa­li Bugare.“ „Je­ste“, pri­znao sam, „ali ne bez raz­lo­ga. Bez oprav­danja možda, ali ne i bez razloga.“

„Raz­lo­g je bio u ko­ri­sti, zar ne?“ „Da.“ „A gde vam je bilo osećanje ne­o­prav­da­nosti?“ „U sti­du“, od­go­vo­rio sam. „Pa­metni Srbi se i da­nas toga sti­de.“ „To je lepo od njih“, ka­zao je g. Džons. „Ali nije en­gle­ski.“ „Šta je – en­gle­ski?“

„Učini­ti da se oni sti­de.“ „Da se sti­de što su ne­pra­ved­no na­pad­nu­ti?“ „Nek se sti­de zbog čega hoće, važno je da se sti­de. Uko­li­ko se oni više sti­de, vi ćete sve više gu­bi­ti osećaj da ste ne­pra­ved­no ra­to­va­li. Na kra­ju ćete i jed­ni i dru­gi raz­u­me­ti da je do rata mo­ra­lo doći. Vi ćete po­vra­ti­ti iz­gu­blje­nu čast, a oni neće do­bi­ti svo­je te­ri­to­ri­je.“ „To je, da­kle, taj en­gle­ski način.“

„Pa­me­tan je, ne znam da li je baš en­gle­ski“, re­ka­o ­je g. Džons, „ali po­što je pa­me­tan, biće da je­ste. Uzmi­te taj ne­srećni Fol­kland­ski rat. Na­pad­nu­ti smo bili mi, to je isti­na, ali je isti­na i da su ostr­va ar­gen­tin­ska. Prav­da je bila na nji­ho­voj stra­ni.

Na našoj je bilo pra­vo, ne­ko­li­ko lađa više i, na­rav­no, one je­zi­ve Gur­ke koje ni­kom ne bih poželeo. Ali im mi ni pra­ved­nost rata ni­smo pri­zna­li.“ „Zašto?“ „Zato što bi tada došlo u pi­tan­je i naše pra­vo na ostr­va. Go­vo­ri­li smo da ne bra­ni­mo Fol­kland nego Po­vel­ju Uje­din­je­nih na­ci­ja koja za­bran­ju­je ra­to­ve.“ „Bra­ni­li ste­ je ra­tu­jući?“

„Pa, pra­vo ­je bilo na našoj stra­ni?“ „Je­ste, ali da nije? Da ni prav­da, ni pra­vo nisu s vama bili?“ „Osta­le bi nam lađe i one ­je­be­ne Gur­ke“, re­kao je g. Džons. „A to je do­vo­ljno. Mi ra­di­mo što i svi dru­gi, samo to uvek drukčije iz­gle­da.“

U Evro­pi se veli: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pal­ka, onda je to pat­ka.“ En­glez bi ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pat­ka, ve­ro­vat­no je pat­ka.“ Samo sam ja kao Sr­bin ne­za­vi­snog mišljen­ja, ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gleda kao pat­ka, sve je to isti­na, ali je to ipak – slon.“

I ne ka­jem se. O slo­no­vi­ma mi je lakše go­vo­ri­ti nego o pat­ka­ma. Zato će i nova se­ri­ja ko­men­ta­ra za­bo­ra­vi­ti sum­nje da su En­gle­zi, upr­kos tome kako ho­da­ju, kako go­vo­re, kako iz­gle­da­ju, pa i kako mi­sle, možda isto što i mi.

I dal­je ću po­la­zi­ti od ro­man­tične pret­po­stav­ke da je pat­ka u du­bi­ni svog bića ipak samo razoćara­ni – slon.

Monday, March 29, 2010

Drugo pismo čitaocu

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DRUGO PI­SMO ČI­TA­O­CU

U pr­vom pi­smu iz prethodne se­ri­je Pisama iz tuđine, ob­ja­snio sam nji­ho­vo po­re­klo i svr­hu. Ali i za­re­kao se da ću zaćuta­ti kad doživim ono što je Džordž Or­vel, ojađen bes­cil­jnošću svo­jih rat­nih emi­si­ja, s o­vo­g i­stog BBC-a, nazvao – osećan­jem da go­vo­ri niš­ta­vi­lu (into the void).

Nje­gov ­ko­le­ga g.Hari­son, koji je s pod­jed­na­ko sum­nji­vim uspe­hom u rat s Nemačkom po­zi­vao „dhra­gu bhraću Shr­be“, može se po­hva­li­ti da je, sa za­ka­šnjen­jem od četi­ri go­di­ne, bar mene upe­cao. Što su u međuvre­me­nu tuđini za­menjeni zem­lja­ci­ma, za g. Har­i­so­na i BBC-a iz 1948/49, nije bilo od značaja.

G. Harison je bio i pro­tiv jed­nih i pro­tiv dru­gih. Za mene je­ste – ume­sto da umrem kao ro­dol­jub, živeo sam i uživao kao ne­pri­ja­telj. Kad sam iza tog mi­kro­fo­na stao, ni­ko­ga ni na šta ni­sam po­zi­vao.

Raz­mi­sljao sam o stva­ri­ma kako su mi se događale, En­gle­skoj kako se događala sve­tu, a po­ma­lo i o mo­joj zem­lji kako je mi­sli­la da se događa i kako je is­pa­lo da se do­go­di­la. Pri kra­ju dru­ge dvo­go­di­šnje se­ri­je, međutim, poče i mene mučiti le­de­na sen­ka or­ve­li­jan­skog osećanja uza­lud­no­sti.

Ona nije po­ti­cala od str­plji­vih slu­ša­tel­ja ko­jih je bilo sve više i sve bol­jih. Ni od spo­zna­je da se ba­vim te­ran­jem ve­tra ka­pom, nemoćan pu­kim rečima išta da pro­me­nim. Ni­kad ni­sam ni uo­bražavao da mogu.

Stvar je u tome što su mi En­gle­zi i En­gle­ska po­sta­li do­sad­ni. Raz­ličito­sti, ko­ji­ma se po­no­se a ko­ji­ma sam se di­vio, počese me za­ma­ra­ti čim ot­krih da su bez­načaj­ni­je nego što mi­sle i oni i mi.

Nji­ho­ve neočeki­va­no­sti po­sta­še pred­vi­dlji­ve čim sam ih upo­znao. Nji­ho­ve vr­li­ne po­staše uvre­dlji­ve kad sam ih upo­re­đi­vao s na­šim ma­na­ma, a mane niš­tav­ni­je u po­re­đen­jii s na­šim vrli­na­ma. Čak su im i čuve­ne eks­cen­trično­sti po­sta­le ne­ka­ko za­sta­re­le, olin­ja­le, izanđale. Dru­gi su na­ro­di pre­u­ze­li da nas za­pre­pasćuju i ko­men­tar začuđenog tuđina zah­te­va­ju.

G. Džons koji s ki­šo­bra­nom i monoklom ide u lov na ti­gra više ni­kog ne za­ni­ma. Sla­vu mu iz ruke uzi­ma onaj ko čuči u kro­šnji dr­ve­ta i gađa ga snaj­pe­rom u leđa. Još man­je nas in­te­re­su­je En­glez iz zad­nje ba­šte svo­je kuće i svo­jih ostrv­skih ilu­zi­ja. Nje­gov su po­sao pre­u­ze­le naše vla­sti­te ilu­zi­je, koje se, iz­gle­da, među obla­ci­ma bol­je sna­la­ze.

200276348-001Pre­star sam, nažalost, da se se­lim u Per­si­ju, Kinu ili dru­gu tuđu zem­lju koja obećava da će u po­gle­du ori­gi­nal­no­sti za­me­ni­ti ne­kad ne­u­po­re­di­vu Bri­tan­i­ju. Pre­star, a i sit pred­vi­dlji­vih ori­ginal­no­sti.

Srećom, po­te­kao sam s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va Čuda, na kome je od­u­vek, još od zlat­nih pe­la­ških vre­me­na, sve bilo moguće, pa i ono što ­je, ka­ko ­jed­nom odušev­lje­no re­koh, a sad­ se­ ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim osta­lim za­bra­ni­ma hrišćan­ske ci­vili­za­ci­je. Moja me zem­lja, kao i to­li­ko puta, i sad sačuva­la.

(Po drev­nom mit­skom prin­ci­pu da ono što ubi­ja i ži­vot daje.) I mene i ove ko­men­ta­re. Ta­man sam po­to­nuo u hi­ber­ni­zi­ra­juću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog načina živo­ta, a ona se, ta moja čude­sna zem­lja, pre­nu­la iz du­gog zim­skog sna so­ci­ja­li­stičke uto­pi­je i po­sta­la opet građanski za­bav­na, bur­na, bučna i, iz­nad sve­ga, ori­gi­nal­na.

Zato joj u ovoj se­ri­ji po­svećujem više pažnje nego u prošloj.

Reći ćete da se od mene očeku­je o en­gle­skoj tuđini da pi­šem, jer o svo­joj zem­lji do­vol­jno i bez mene zna­te. Stvar ­je u tome što to ne zna­te ona­ko kako ja znam. Ne zna­te kao – tuđin.

U međuvre­me-nu, na­i­me, i moja je ze­mi­ja za mene po­sta­la iz­ve­sna tuđina. Pa i o njoj kad pi­šem, opet sam u tuđini, tamo oda­kle oče­ku­je­te od mene ve­sti. Vi to nećete pri­me­ti­ti jer ćete mi­sli­ti da i dal­je o Bri­ta­ni­ji go­vo­rim, a moji po­slo­dav­ci zato što ih ne in­te­re­su­je šta go­vo­rim.

Uo­sta­lom, neću pre­sta­ti da go­vo­rim o En­gle­skoj i kad na nešto dru­go mi­slim. A po­tom, uve­ra­vam vas, sve što mi­sli­m biće sa­svim – en­gle­ski.

Moći će se pro­tu­mačiti kako se hoće.

Ohra­bru­je me i is­ku­stvo sa ne­do­u­mi­ca­ma na po­čet­ku ove ra­dio-pu­sto­lo­vi­ne. Sećate li se da sam bri­nuo šta ću, ja­dan, i kako ću go­vo­ri­li o nečemu o čemu tako malo, ako išta, znam?

Di­le­mu sam u pro­šlo­m pi­smu pri­znao, ali ne i kako sam je re­šio. U vre­me mo­je kri­ze u Lon­do­nu je bo­ra­vio drug Ži­vo­rad. Kad sam mu se požalio, po­gle­dao me kao mr­tva­ca i re­kao:

„Nisi valj­da kre­ten da ih od­bi­jes?“ „Moraću“, re­koh po­­tište­no, „ne mogu ra­di­ti ne­što što ne znam.“ „Kako znaš da ne znas?“ „Ne znam kako, ali znam da ne znam.“ „Ne možes zna­ti dok ne pro­baš. Opa­li naj­pre, pa će se po­sle vi­de­ti.“ „A ako se vidi da ne znam?“ „Onda će već biti ka­sno.“

Upi­tao sam ga oda­kle sve to zna. „I ja“, re­kao je, „sve znam dok se ne vidi da ne znam. Na tome se za­sni­va­ju svi moji uspe­si.“

I ne samo nje­go­vi, bo­jim se.

I moji.

I još ponečiji.

Lon­don, fe­bru­ar 1989. Borislav V. Pekić

Sunday, March 28, 2010

Tuđina

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PO­VRA­TAK IZ TUĐINE U TUĐINU

Pre više od dve go­di­ne započeo sam ove ko­me­nta­re na BBC-u s emi­si­jom pod na­slo­vom Pisac i tuđina. Vreme je da se. na kra­ju ovog epi­sto­lar­nog iz­bo­ra, na temu tu­đi­ne vra­tim i sa­da­ je osve­tlim s jed­ne dru­ge, za slu­ša­tel­ja možda neočeki­va­ne, ali opet iskre­ne stra­ne.

Neke nas mr­zo­vol­jne fi­lo­sofi­je uče da je iz­gnan­st­vo, tuđinstvo, nepripadnost, jedi­ni re­a­lan način ljud­skog po­sto­jan­ja, i da sve što u živo­tu, ma­hom uza­lud­no, pred­u­zi­ma­mo ne služi ničem dru­gom nego da taj svoj ne­srećni nežel­je­ni položaj tuđinca i stranca pri­kri­je­mo, a po mogućno­sti i za­bor­avi­mo.

Tuđi smo sve­tu koji nam je tuđi, i tu se, pre­ma ta­kvom mišljen­ju ništa ne može učini­ti.

Ali u pro­sto­ru opšte, prinudne, za­da­te otu­đe­no­sti po­sto­je zone u ko­ji­ma se ona do­bro­vol­jno po­o­štra­va. Tuđini voljom Ijud­ske sud­bi­ne po­sta­jemo to i svo­jom. Više načina ima da se dvost­ruka otu­đe­nost is­ku­si.

Go­vo­riću sa­mo o jed­noj koju su mi­gra­ci­je, eko­nom­ske kao i pol­itič­ke, istorij­ske kao i život­ne, po­sled­njih ve­ko­va učini­le opštom pojavom.

Go­vo­riću o osećanju tu­đin­stva pro­is­tek­lom iz okol­no­sti da, ma ka­kvi bili raz­lo­zi, ne živi­te u svo­joj zem­lji, sa svo­jim na­ro­dom, u pro­sto­ri­ma nje­go­vog duha, men­ta­li­te­ta, običaja i je­zi­ka.

U pro­sto­ri­ma što ih je krv­lju, gre­si­ma i za­blu­da­ma, ali i po ne­kim tri­jum­fom, obe­ležila nje­go­va isto­ri­ja.

200276366-001

Sva­ko ko je duže vre­me­na živeo u ge­o­graf­skoj tuđini zna šta to znači. I ko­li­ko, čak i ako ­je do­bar, život gubi kada se ne živi na pra­vom me­stu, kada se živi iz­van nje­ga, kao što En­gle­zi vele – out of pla­ce.

A pra­vo­ je me­sto uvek ono na kome smo po­ra­sli. Jer, od svi­ju tuđina na koje je čovek osuđen, najs­nošlji­vi­ja je ipak sop­stve­na. (Ali u smi­slu u kome je od svih kri­vi­ca naj­lakša – svo­ja.)

I baš tu za po­vrat­ni­ke iz ove dru­ge tuđine u svo­ju zem­lju, ako se ne vraćaju u mr­tvačkom san­du­ku, na­sta­ju neočeki­va­ne i bo­l­ne, ali, sve u sve­mu, pri­rod­ne teškoće.

U bri­tan­skom društve­nom živo­tu nema ništa tužije od ko­lo­ni­jal­nih činov­ni­ka koji su život pro­ve­li u In­di­ji – sa­svim do­bar, uo­sta­lom, u poređenju s do­mo­ro­dačkim –san­ja­jući tre­nu­tak u kome će se u do­mo­vi­nu vra­ti­ti i osta­tak zem­nih dana pro­ve­sti sa svo­jima.

A kad taj tre­nu­tak dođe i oni se sa svo­ji­ma nađu, sve na­jed­nom po­sta­je drukčije. San­ja­na idi­la se ne ostva­ru­je.

Svo­ji više ne iz­gle­da­ju kao svo­ji. Sad su tuđi. Ni zem­lja više nije što je bila, ili što su oni mi­sli­li da je­ste kad su je napuštali. Sve iz­gle­da drukčije, ne­po­zna­to, stra­no.

Tuđina iz koje se do­la­zi pos­ta­je bliža od te nove tuđine u koju se ula­zi. Pra­va tuđina, bar u uspo­me­ni, u ilu­zi­ji, po­sta­je do­mo­vi­na; pra­va do­mo­vi­na u su­ro­voj re­alno­sti osećanja – tu­đi­na.

Pi­sa­lo se i ras­prav­lja­lo o ovom fe­no­me­nu. Go­vo­ri­lo se o pro­ce­su adap­ta­ci­je kod po­vrat­ni­ka, pa i o re­ha­bi­li­la­ci­ji, kao da su se re­pa­trir­ci iz sve­ta vraćali kao bo­gal­ji koje val­ja lečiti, kao da ih je svet, ta tu­đi­na obo­gal­ji­la.

U tome, razume se, ima ono­li­ko isti­ne ko­li­ko ­je ima u opasnosti da, kad joj se vra­ti, to obo­gal­jen­je dovrši do­mo­vina.

Kod En­gle­za ­je značajan udeo u ne­a­dap­tabilnosti po­vrat­ni­ka ima­lo sro­za­van­je na dru­štve­noj lestvici, spu­štan­je na ose­tlji­voj ska­li ma­te­ri­jal­nog bla­go­stanja, ukrat­ko – pad s in­dij­skog slo­na na en­gle­skog ma­gar­ca.

Plaćao se da­nak gu­bit­ku uti­ca­ja, ugle­da, moći, per­spek­ti­ve. Ali­, ja mi­slim da su du­blji raz­lo­zi ne­gde du­blje: živo­ti se nisu žive­li za­jed­no, is­ku­stva su međusob­no po­sta­la tuđa, mi­šljen­ja i osećanja pre­sta­la su da budu za­jed­nička.

Od­la­skom iz zem­lje, iz nje se čupa­ju ko­re­ni koji nas spa­ja­ju s po­re­klom, rod­nim tlom, nje­go­vom isto­ri­jom i sud­bi­nom. U tuđem sve­tu ne na­la­ze od­go­va­ra­juću hra­nu pa venu. Puštaju se dru­gi ko­re­ni.

Ali oni su lažni, ve­štački. To su pse­u­do­ko­reni ali­bi­ja. Ko­ren­je za pri­li­ku. Ono nas siti ali ne hra­ni.

U međuvre­me­nu, sta­ro ko­ren­je tru­li.

Ako ni­ste građanin sve­ta, a malo je ko od nas rođeni apa­trid, gu­bit­kom tog pr­vo­bit­nog ko­ren­ja ­gu­bi­mo i sva­ku re­al­nu šansu za po­vra­tak. O, možemo se mi fizički vra­ti­ti, u svojoj zem­lji još dugo žive­ti, pa i umre­ti, ali ništa više neće biti kao pre. Sta­ro se ko­ren­je ne može ob­no­vi­ti, novo se ne rnože pu­sti­ti.

U gu­stoj, živoj šumi svo­jih su­na­rod­ni­ka, du­bo­ko u zem­lju ura­slih, mi ćemo za­u­vek biti tek suvo, beživot­no drveće.

Ne­spo­ra­zum nije u tome što zem­lja nije sprem­na da nas pri­hva­ti, nego što mi više ni­smo spremni nju da pri­hva­ti­mo.

Od­ba­ci­ti nešto za šta zna­te da mu pri­pa­da­te, teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pri­pa­da i ni­kad nije pri­pa­da­lo.

Nije naj­teža tu­đi­na što su vam je svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem na­met­nu­li dru­gi. Naj­teža je ona koju ste svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem dru­gih sami stvo­ri­li.

Zato se od onih do čijeg vam je raz­u­me­van­ja stalo, od onih za koje vam je pre­sud­no da ih raz­u­me­te, ni­ka­da na­du­go ne­moj­te raz­dva­ja­ti. Zatećićete dru­ge lju­de. Ako ste do sada igru mo­ra­li igra­ti samo pred svo­jim ne­pri­ja­tel­ji­ma, od sada ćete je mo­ra­ti igra­ti i pred svo­jim pri­ja­tel­ji­ma.

A to će biti ona naj­veća tuđina koja će vas po po­vrat­ku iz tu­di­ne čeka­ti.

I tome pomoći nema.

Sa Cr­nog mora, gde ga je Av­gust prog­nao, pe­snik Ovi­di­je je pe­vao: „Učini­te da se moje ko­sti vrate u maloj urni da, iako mr­tav, ne osta­nem u iz­gnanstvu.“ Ovi­di­je, na­rav­no, nije mi­slio na svo­je ko­sti. Na sebe je mi­slio.

Ali, možda je bol­je što se vra­tio samo u rim­sku isto­ri­ju.

Saturday, March 27, 2010

Godine koje su pojeli skakavci

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­DI­NA KOJU SU PO­JE­LI SKA­KAV­CI

Ne znam kada i kako je ot­kri­ve­no da čovek po­se­du­je ra­zum. Isto­ri­ja tome baš i ne pruža neke im­pre­siv­ne do­ka­ze. Ali, čin­je­ni­ca da smo kao vr­sta go­di­ne 1987. još živi, uka­zu­je na to da smo, mimo lude sreće, mo­ra­li ima­ti­ i nešto zdra­vog ra­zu­ma. Tom ra­zu­mu i ska­kav­ci­ma koji pre­te da ga po­je­du, biče po­svećena ova no­vo­go­dišnja emi­si­ja.

Počećemo sa zdra­vim ra­zu­mom domaćina, en­gleskim com­mon sen­se, a za­vr­ši­ti s mo­jim, vašim i Živo­ra­do­vim. I ovde, u Bri­ta­ni­ji, srešćete ne­ra­zumne lju­de, upo­zna­ti ne­ra­zum­ne ide­je, ući u ne­ra­zumne si­tu­a­ci­je ili otr­pe­ti ne­ra­zum­ne po­stup­ke vla­de, ma ka­kvu po­li­ti­ku is­po­ve­da­la.

Ali, u ce­li­ni uzev, pro­sečni Bri­ta­nac, zlat­na sre­di­na iz­me­du isto­rij­skog osva­jača In­di­je i ak­tu­el­nog ob­de­lača svog vrta iza kućice u pred­gra­đu, sre­do­kraća između istraživača Afri­ke, slav­nog Li­ving­sto­na, i mog su­se­da, Mr. Li­ving­sto­na, ano­nim­nog istraživača sreće na tom­bo­li, ta eng­le­ska ra­sna i gra­đan­ska zla­t­na sta­ti­stička sre­di­na u od­sud­noj je meri zdra­vo­ra­zumska, ovo­ze­malj­ska tvo­re­vi­na.

Ona vrlo malo du­gu­je uz­le­ti­ma i izle­ti­ma u nebo svo­jih iz­u­ze­ta­ka, a mno­go više nji­ho­vim uspo­me­na­ma pošto su pali na zem­lju. Ako En­gle­ska i nije ko­lev­ka evrop­skog zdra­vog ra­zu­ma – jer to će pre biti sta­ra Grc­ka – ona je sva­ka­ko više od svih dru­gih evrop­skih ze­mal­ja učini­la od nje­ga naj­bol­ju upo­tre­bu, a da ga pri tome nije pre­tvor­ila u na­ci­o­na­lno sred­stvo za uspav­lji­van­je, kao što je ura­di­la kal­vi­ni­stička Švaj­car­ska.

Samo tom zdra­vom ra­zumu bla­go­da­reći, En­gle­ska je uspe­la da se sačuva od ska­ka­va­ca, koji su, iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju po­sled­njeg veka, pre­ti­li da obr­ste nje­nu isto­rij­sku is­ti­nu.



200244641-001Vre­me­na ima­mo samo za je­dan uzo­rak tog ra­zu­ma. On možda i nije oso­bi­to mo­ra­lan, ali ka­d je po­sre­di sud­bi­na jed­nog na­ro­da, od ra­zu­ma se ne ište vrlina nego – ko­rist.

En­gle­ze zato po ško­l­a­ma nisu učili da im je zem­lja bo­ga­ta i sama sebi do­vol­jna.

Podučava­li su ih bo­gat­stvi­ma dru­gih na­roda, čari­ma da­le­kih ze­mal­ja i kako se uprav­lja la­đa­ma da bi se do njih sti­glo.

En­gle­zi su se ukr­ca­li na lađe i po to bo­gatstvo otišli. Kad su bez ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva osta­li, kad su i nje­ga po­je­li ne­za­si­ti isto­rij­ski ska­kav­ci, osim na no­stal­gičnim im­pe­ri­jal­nim pa­ra­da­ma,

En­gle­zi nisu žive­li od svo­jih bo­ga­tih uspo­me­na. Zna­jući da je s uspo­menama to­plo, ali da one ­još ni­kog nisu na­hra­ni­le, oni su žive­li od zdra­vog ra­zu­ma, svo­je naj­vred­ni­je i naj­sta­bil­ni­je oso­bi­ne. On ih je učio pri­la­go­dlji­vo­sti, i lako, za­men­ju­jući im In­di­ju, po­stao nji­ho­vo naj­veće na­ci­o­nal­no bo­gat­stvo.

Mene i mog pri­ja­tel­ja Živo­ra­da ško­la je učila koje čemu. Iz­me­du osta­l­og, da smo vrlo bo­ga­ti.

So­ci­ja­li­stička se škola od ka­pi­ta­li­stičke – a pohađao sam obe – raz­li­ko­va­la samo po tome što smo po so­ci­ja­li­sti­čkoj bili još bo­ga­ti­ji: sada smo, na­i­me, zbog toga što je rad­ni na­rod uzeo stvar u svo­je ruke, tačno zna­li šta ćemo s to­l­i­kim bo­gatstvom.

U sva­kom slučaju, i po jed­noj i po drugoj, Ju­go­sla­vi­ja je bila So­lo­mo­nov rud­nik zem­nog bla­ga, srećno ukršten s plod­nim bo­žji­m Ede­nom, ra­jem na Is­to­ku.

Niko nam, avaj, nije re­kao da za la­go­dan život to neće biti do­vol­jno. Da je za la­go­dan život po­treb­no ima­ti još i ra­zum ili bar ne­kog ve­li­ko­du­šnog ban­ka­ra. Jer, ima­ti ra­zum s ko­jim se ve­li­ko­dušni ban­kar na­la­zi, takođe nije do­vol­jno. I naj­ve­li­ko­du­šni­ji se ban­kar s vre­me­nom i sam ura­zu­mi.

U međuvre­me­nu, ska­kav­ci su oko nas plan­do­va­li i go­di­nu za go­di­nom nam jeli.

A Živo­rad i ja smo i dal­je žive­li u za­blu­di da nam sve ide do­bro, čak sve bol­je i bol­je, i da će nam sve bo­lje ići sve dok bu­de­mo ra­zum­ni. Jer, i u dru­goj smo za­blu­di bili.

Za­blu­di da smo jako ra­zum­ni, jako pa­met­ni, jako vešti. Po­što smo uo­bražava­li da smo uspešni, ve­ro­va­li smo da smo i ra­zum­ni; po­što smo uo­bražava­li da smo ra­zum­ni, mo­ra­li smo ve­ro­va­ti i da smo uspe­šni.

A ska­kav­ci su nas i dal­je jeli, jeli, jeli.

Kada nas je život otre­znio i do­ka­zao nam da ni­smo bili uspe­šni, ot­kri­li smo jed­no­vre­me­no da ni ra­zum­ni ni­smo bili, da na­m je sve vre­me ne­do­sta­jao upra­vo zdrav ra­zum, bla­go koje ni­smo mo­gli iz zem­lje is­ko­pa­ti, s dr­ve­ta obra­ti, s ora­ni­ca požnje­ti ili iz skla­dišta iz­va­di­ti, ako tamo pret­hod­no nije za­ko­pa­no, posađeno, po­se­ja­no i skl­on­je­no.

Bla­go koje, na žalost, ni­smo ni od koga mo­gli kon­fi­sko­vati, eks­pro­pri­sa­ti ili na­ci­o­na­li­zo­va­ti.

Da bi se ra­zum imao, de­ce­ni­ja­ma ga je po­treb­no ga­ji­ti i ne­go­va­ti u gla­va­ma gra­đa­na. I onih koji uprav­lja­ju i onih ko­ji­ma se uprav­lja.

I zato smo sada okruženi ska­kav­ci­ma koji nas jedu.

Dobri običaji nalažu da se na ras­kršću sta­re i nove go­di­ne pri­ja­tel­ji­ma i po­zna­ni­ci­ma poželi sreća. Počinjući no­vu se­ri­ju Pi­sama iz Londona, ja to, evo, i činim. Usuđu­jem se, me­đu­tim, da ovom prili­kom za­ne­ma­rim tra­di­ci­ju i da pred­me­tom svo­jih želja ne učinim srcću nego – ra­zum.

Ima­m, na­i­me, uti­sak da smo, ba­rem do sada. sreće ima­li i više nego što smo ­je ­za­služili. ali da smo s ra­zu­mom počesto bili u man­jku.

A da smo man­je sreće ima­li, više bi­smo se na ra­zum mo­ra­li oslan­ja­ti.

I da­nas bi­smo od ra­zum­nih pred­vi­dan­ja a ne ne­pred­vi­dlji­vog slučaja pra­vi­li pret­po­stav­ke svo­je budućno­sti. Ne bi­smo se s gorčinom osvr­ta­li da iza sebe vi­di­mo to­li­ke go­di­ne koje su po­je­li ska­kav­ci.

A iz­me­du njih i pro­te­klu, go­di­nii 1986, da u 1987, bo­jim se, osim nada, po­n­e­se­mo samo svo­je glad­ne ska­kav­ce.

Friday, March 26, 2010

Dubinski pogled na svet

Pisma iz tudjine od Borislava Pekića
DUR­BIN­SKI PO­GLED NA SVET, ILl SE­DAM DANA KOJI NISU NI­KOG PO­TRE­SLI

Bri­tan­ska se no­vi­na može upo­re­di­li s dur­bi­nom koji u svom me­ha­ni­zmu ima dve pro­ti­vrečne mogućno­sti. Ono što osma­tra­te možete pri­bližiti ili udal­ji­ti, za­vi­sno od toga tiče li vas se ono što se na nje­go­vom dru­gom kra­ju zbi­va. U ra­di­ka­li­za­ci­ji ovih mogućno­sti, le­gen­da veli da je lord Nel­zon bit­ku kod Tra­fal­ga­ra započeo zato što je na­re­đen­je da se u boj ne upušta pri­mio držeći dur­bin na svom sle­pom oku.

200118787-001

Na­re­đen­je nije iz­vr­še­no. ali je bit­ka do­bi­je­na. Na­re­đen­je se tada po­sti­đe­no po­vu­klo u ne­po­u­zdan mit, a po­be­da po­no­sno osta­la po­u­zda­na čin­je­ni­ca. Samo, udal­ja­van­je otrov­ni­ce dur­bi­nom ni­kog ne spa­sa­va od nje­nog uje­da. Kao što Bri­ta­ni­ju od rata nije sačuvao jed­no­du­šni na­por št­am­pe da uman­ji opa­snost od po­nov­no­g na­o­ruža-nja Nemačke.

Iz­me­du 1918. i 1939. en­gle­ska je štam­pa po­sma­tra­la Evro­pu kroz na­o­pa­ko okre­nut dur­bin. Kad je ovaj naj­zad kako val­ja upo­tre­bljen, bilo je ka­sno.

Dur­bin­ski ma­nir bri­tan­ske štam­pe naj­bol­je se vidi u ne­del­jni­ci­ma, no s bit­nom ra­zl­i­kom od evrop­skih. Dok u nemačkom ne­de­ljni­ku vi­di­te šta se sve za se­dam dana po sve­tu do­go­di­lo, u ju­go­slo­ven­skom čak i zašto – prem­da ne uvek i šta – iz en­gle­skog ćete sa­zna­ti uglav­nom šta se za tih se­dam dana nije do­go­di­lo. U stva­ri, možda i je­ste, samo se to En­gle­za ne tiče.

Džon Rid je o boljševičkoj re­vo­lu­ci­ji na­pi­sao Deset dana koji su po­tre­sli svet. Knji­ga je pro­ročan­ska. Ja se zbog tih de­set da­na ­još i da­nas tre­sem. Od Ri­da smo sa­zna­li mno­go o 1917. go­di­ni, ali malo o tome do­kle će ona mno­ge do­ve­sti.

Ovde je, na sreću, reč o dru­gim da­ni­ma, dru­goj zemlji. Dana ima se­dam i oni ni­kog nisu po­tre­sli, jer se sve do­ga­đa u Bri­ta­ni­ji. Oni su ko­men­ta­ri­sa­ni u „San­dej Tajms“-u od 1. 2. 1987. na 88 stra­ni­ca, je­di­nog li­sta u Evro­pi za koji, iz­gle­da, rat još nije do­bi­jen.

Prvi svežanj sadrži naj­važnije ve­sti ne­del­je. Za­ključujem po tome što se sa­sto­ji pre­težno od re­kla­ma. Od domaćih ve­sti pri­o­ri­tet je dat ubi­stvu su­pru­ge te­ro­ri­ste Makklinčija, koju su dvo­ji­ca dru­gih te­ro­ri­sta izrešeta­li dok je ku­pa­la dete, i op­štoj za­bri­nu­to­sti za sud­bi­nu g. Teri Wajta, koga su ote­li treći te­ro­ri­sti dok je sa četvr­ti­ma pre­go­va­rao.

Tu su i re­zu­la­ti an­ke­te koji do­ka­zu­ju da En­gle­zi opa­snost od side sma­tra­ju ozbil­jni­jim držav­nim pro­ble­mom od ne­do­vol­jnog obra­zo­van­ja, ni­skih pen­zi­ja, sla­be na­rod­ne od­bra­ne i ne­si­gur­ne spol­jne po­li­ti­ke, ako ova po­sto­ji. Sa­zna­je­mo, ta­ko­đe, da su bra­de opet u modi.

Pre­la­zeći kroz po­vest ljud­ske fi­zi­o­no­mi­je s lica sve­ti­tel­ja, pre­ko obra­za mu­dra­ca, na li­ko­ve ban­di­ta, i ob­rnu­to, dve najčuve­ni­je bri­tan­ske bra­de pri­pa­da­ju da­nas poretku. Cr­kvi bra­da g. Wa­jta, koji hoće da od vere načini svet­sku po­li­ci­ju, i vla­sti bra­da g. An­der­to­na, koji želi da od po­li­ci­je na­pra­vi svet­sku veru. Po­sle smr­ti Ka­r­la Ma­r­ksa, uzor-bra­da ne­re­da ­još se traži. Naj­sud­bo­no­sni­ja vest iz sve­ta je čin­je­ni­ca da su En­gle­skin­ju, gdu Hilari, u Ita­li­ji si­l­o­va­li po­li­caj­ci. En­gle­ze, koji ova­kve stva­ri ne­ra­do pred­u­zi­ma­ju i do­bro­vol­jno, za­pre­pa­sti­lo je si­lo­van­je.

Ita­li­ja­ne što gđa Hil­ari o tome go­vo­ri otvo­re­no, a mene što je vest do­bi­la pred­nost nad teškoćama Re­­ga­na s ame­ričkim na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma i teškoćama Gor­bačova s ru­skim na­ro­dom. Na tako nešto ni­sam na­vi­kao. U našim no­vi­na­ma na pr­voj stra­ni možete pročita­ti samo šta se u tu­đi­ni zbi­lo s našim držav­ni­ci­ma. Za gra­đa­ne ili ne zna­te, ili sa­zna­je­te sa sed­me stra­ne, u opa­snom srodstvu sa sed­mom ru­pom na svi­ra­li.

U dru­gom svežnju domaći bi ko­men­ta­tor ve­ro­vat­no iza­brao ve­se­li­ju temu, ali­ ja, kao stra­n­ac, bi­ram čla­nak g. Bra­jena Wol­de­na o ne­mo­gućno­sti so­ci­ja­li­zma u Bri­ta­ni­ji. Zašto g. Wol­den drži da je so­ci­ja­li­zam ovde ne­mo­guć? Zato što u nje­ga niko ozbil­jno ne ve­ru­je. Čak ni so­ci­ja­li­sti. Bo­jim se da g. Wol­den ba­rem u dve tačke nije u pra­vu.

Tačno je da u so­ci­jali­zam ne ve­ru­ju so­ci­ja­li­sti, ali ve­ru­ju – kon­zer­va­tiv­ci. U Bri­ta­ni­ji, za­pra­vo, u so­ci­ja­li­zam ozbil­jno ve­ru­ju samo ube­de­ni an­ti­so­ci­ja­li­sti. Oni ga se pla­še, pa je to ra­zum­lji­vo. A onda, ko kaže da je za po­be­du so­ci­ja­li­zma nužno da se u nje­ga ve­ru­je? Po­ne­kad je do­vol­jna samo po­be­da.

U svežnju posvećenom kul­tu­ri najz­načaj­ni­jom sma­tram od­lu­ku Bri­tan­skog mu­ze­ja da na ula­z po­sta­vi pro­vid­ne ku­ti­je za do­bro­voljne pri­lo­ge. U pod­ne su ku­ti­je već pri­lično pune i vi ste za­div­lje­ni en­gle­skim raz­u­me­van­jem za umet­nost. Ali, do­đe­te li rano iz­ju­tra, uhva­tićete mu­zej­ske činov­ni­ke kako no­vac si­pa­ju u ku­ti­je, u očigled­noj na­me­ri da vas na raz­u­me­van­je umet­no­sti ohra­bre. Iz­gu­bićete nešto od vere u čove­ko­vu ve­l­i­ko­du­šnost, ali ćete do­sta naučiti o nje­go­vom lu­kav­stvu, a možda i sačuva­ti ne­što para.

Po­sled­nji svežanj ne­del­jni­ka, po­svećen po­slov­nim no­vo­sti­ma i fi­nan­sij­skim po­slo­van­ji­ma, naj­de­blji je. To je ra­zum­lji­vo. U ka­pi­ta­li­zmu se, nažalost, lju­di još bave sti­can­jem do­bit­ka, a ne pro­na­lažen­jem načina da se po­kri­ju gu­bi­ci.

Po­sled­nji način obez­beđenje ne­dav­nim so­vjet­sko-bri­tan­skim spo­razu­mom o na­kna­di štete bri­tan­skim držav­lja­ni­ma na­ne­te to­kom Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je. (Po meni, nešto jed­no­stra­nim jer ništa ne go­vo­ri o tome ko će štetu na­dok­na­di­ti Ru­si­ma.)

En­gle­zi ažurno pri­javlju­ju svo­je zah­te­ve. Je­dan lju­bi­telj mu­zi­ke, na pri­mer, traži da mu se na­dok­na­di ula­zni­ca za kon­cert, koji se nije mo­gao održati zbog buke i ga­la­me pro­u­zro­ko­va­ne isto­vre­me­nim održavan­jem re­vo­lu­ci­je. Dru­gi očeku­je od­šte­tu za tri ri­blje kon­zer­ve, što su mu ih ne­o­vlašćeno po­je­li mor­na­ri Cr­no­mor­ske flo­te, pri­li­kom juriša na Zim­ski dvo­rac.

Neko ova­kav zah­tev može naći po­ma­lo pre­tera­nim.

Ja ga na­la­zim – pre­sud­nim.

Kome nije sta­lo do jed­ne ku­ti­je sar­di­na, ni­kad neće otvo­ri­ti ni­jed­nu fa­bri­ku za nji­ho­vu pre­ra­du. A svi zna­mo šta to znači.

Thursday, March 25, 2010

Nema problema

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NEMA PRO­BLE­MA!

Osim štampe koja živi od ja­kih osećanja, na pre­te­ra­no­st­i­ma i stal­no u alar­man­lnom stan­ju, En­gle­ska je zem­lja u ko­joj se teškoće pot­cen­ju­ju, zem­lja gde stva­ri mogu biti i očajne, ali ma­lo­kad – ozbil­jne. Do kri­za, na­rav­no, do­la­zi. ali njih pri­mećuje samo opo­zi­ci­ja.

Za vla­du, po pra­vi­lu, kri­ze ni­kad nema, i sve teče do­bro. Vla­da kri­zu ot­kri­va tek kad iz­gubi iz­bo­re i pređe u opo­zi­ci­ju. Pre­u­zevši upra­vu. opo­zi­ci­ja, u me­đu­vre­me­nu, na­jed­nom otkri­va da je sve u redu.

Tako se Vcli­ka Bri­ta­ni­ja na­la­zi u ne­o­bičnom ali za­hval­nom položaju zem­lje u ko­joj je uvek i jed­no­vre­me­no i sve do­bro i ništa ne va­lja. Ova bla­gotvor­na na­stra­no­si raz­u­me se, moguća je samo u par­la­men­tar­nim režimi­ma, gde je vla­da uvek tu da uprav­lja na naj­bo­l­ji mogući način u na­ci­o­nal­noj isto­ri­ji, a opo­zi­ci­ja uvek tu da nje­nu upra­vu u toj is­toj isto­ri­ji sma­tra – naj­go­rom.

Tamo gde zva­nične opo­zi­cijc nema, u tre­nu­ci­ma kri­ze vla­da po­ne­kad ima kra­jnje nesrećnu i njenoj op­ti­mi­stič­koj pri­ro­di ne­pri­me­re­nu dužnost da sama na tu kri­zu ukažc. Da u ne­ku ru­ku bude – opo­zi­ci­ja sa­moj sebi.

10188356

U ta­kvom se položaju na­la­zi da­na­s ju­go­slo­ven­ska vla­da. S au­ten­tičnim opo­zi­ci­o­nim žarom uočava ona na sve stra­ne teške pro­ble­me i sa opo­zi­ci­o­nom upor­nošću upo­zo­ra­va da se bez nji­ho­vog ra­di­kalnog rešavan­ja iz kri­ze neće izaći. Za nju, da­kle, kao da, osim pro­ble­ma, nečeg dru­gog i nema.

A za na­rod? Šta je s na­ro­dom?

Za na­rod, iz­gle­da, pro­ble­ma nema. Op­ti­mi­stička, sa­mo­po­u­zda­na, ve­dra tvrd­nja: „Nema pro­ble­ma!“ na­la­zi se na svačijim usna­ma. Nema pro­ble­ma u kući, na po­slu, u rad­nji, u tram­va­ju, na pi­ja­ci, kod le­ka­ra, čak i na gro­blju. Ni tamo nema pro­ble­ma.

Iz­ne­nađen sam bio, pa i za­pre­pašćen.

No­vi­ne, vla­da i nje­ni ne­zva­nični opo­nen­ti, pa i ti isti građani, sva­ko­dnev­no su me uve­ra­va­li u ono što sam i sam vi­deo i ose­tio – da je ze­ml­ja u ozbil­jnoj mo­ral­noj, po­li­tičkoj i eko­nom­skoj kri­zi, pri čemu je je­di­na vi­dlji­va raz­li­ka između vla­de i nje­nih ne­pri­zna­tih opo­ne­na­ta bila u tome što je vla­da hte­la tu kri­zu i dal­je sama da rešava, a opo­nen­ti su sma­tra­li da bi za taj po­sao bio bol­ji neko dru­gi.

Pa ni to, stvar­no, nije bio neki pro­blem. Vla­da ­je i dal­je pro­dužila da se bavi kri­zom, opo­nen­ti i dal­je na­sta­vi­li da ovo bav­ljen­je sma­tra­ju pro­mašenim.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On je svu­da oko mene i dal­je go­vo­rio: „Nema pro­ble­ma!“

Za vre­me mog bo­rav­ka kri­za po­sta­je još du­blja. Ju­go­sla­vi­ja stiže na počasno me­sto svet­ske in­fla­ci­je, a nje­ni građani ula­ze u eli­tu ne­za­po­sle­no­sti.

Državni dug le­de­nu sen­ku baca na rad naših unu­ka, na­ci­o­nal­ni su od­no­si u naj­man­ju ruku ne­ja­sni, in­te­re­si fe­de­ral­nih je­di­ni­ca pri­lično ja­sno pro­ti­vurečni, iz­ve­sna bazična načela i prok­la­mo­va­ni cil­je­vi na­la­ze se pod sum­njom, a dugo za­ne­ma­ri­va­ni pro­ble­mi go­mi­la­ju se do za­strašujućih raz­me­ra.

A na­rod? Šta je s na­ro­dom?

On još uvek iz­go­va­ra mi­ste­ri­o­znu ne­ga­ci­ju ko­joj po­svećuje­mo ovaj ko­men­tar. Za nje­ga i dal­je:

„Nema pro­ble­ma!“

Da shva­tim šta se, za­pra­vo, de­ša­va, u čemu je pro­blem tog ne­man­ja pro­ble­ma, bio je do­vol­jan i prvi dan u Be­o­gra­du, ali ja ni­sam raz­u­meo nje­go­vu poru­ku i pod­u­ku. Na­ja­vio sam pri­ja­tel­ju Živo­ra­du do­la­zak.

„Nema pro­ble­ma“, re­kao je, „re­zer­vi­saću sobu u ho­te­lu“. So­ba ­je re­zer­vi­sa­na, ali u njoj ni­sam spa­vao ja. U njoj je već spa­vao stra­nac koji je do­pu­to­vao ne­ko­li­ko sati po­sle mene, ali je od mene bio ne­ko­li­ko puta bo­ga­ti­ji. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je Živo­rad, „naći ćemo dru­gu“.

Nije bilo pro­ble­ma, ali ni sobe. „Nema pro­ble­ma, spa­vaćeš kod mene,“ re­kao je Živo­rad. Ni­sam kod nje­ga spa­vao, jer ­je kre­vet za­u­zeo rođak sa sela, a kadu Živo­ra­do­va svi­nja. „Nema pro­ble­ma“, re­kao je Živo­rad.

„I nema“, re­kao sam sada ja i otišao u ka­fa­nu, gde je je­di­ni pro­blem bio do­zva­ti kel­ne­ra. Kad sam naj­zad poručio supu, i tog je pro­ble­ma ne­sta­lo. „Nema pro­ble­ma“, re­ka­o ­je kel­ner i do­neo mi ko­ba­si­ce. Kad sam ga za­mo­lio da ih za­me­ni za poručenu supu, re­kao je da nema pro­ble­ma i ni­kad ga više ni­sam vi­deo.

Pot­pu­no sam raz­u­meo šta se dešava, u čemu je pro­blem tog uni­ver­zal­nog od­su­stva pro­ble­ma, tek kad sam sa­hran­ji­vao rođaka. Iz­ra­zio sam pre­ci­zne želje po­ro­di­ce u po­gle­du sa­hra­ne i u po­greb­nom pred­u­zeću mi je rečeno: „Nema pro­ble­ma.“

Ne znam da li ih je bilo. Ni­sam hteo da gle­dam kako noga mog rođaka viri iz san­du­ka i pre sa­hra­ne ot­pu­to­vao sam za En­gle­sku. Ovde ima pro­ble­ma. U slučaju mog mr­tvog ro­da­ka. on bi se ovde sa­sto­jao u tome da mu noga ne viri iz san­du­ka.

Ima i dru­gih pro­ble­ma. Oni se. na­rav­no, ne rešava­ju, tako da­le­ko nije nužno ići, ali se pri­zna­ju. Niko ne veli da pro­ble­ma nema. Tvr­di se ­jed­ino da nema rešenja. I u tome kao da se vla­da i gra­đa­ni Ve­li­ke Bri­ta­ni­je slažu.

Kod nas, me­đu­tim. ta­kve slo­ge nema. Vla­da tvr­di da pro­ble­ma ima. Ja ­joj se, s iz­ve­snim stra­hom da ne bu­dem optužen za ula­gi­van­je režimu, pri­družujem. Mi­sl­im čak da možda, osim pro­ble­ma, ničeg drugog i nema.

Na­rod. u me­đu­vre­me­nu, tvr­di „Nema problema!“. Teško je pred­vi­de­ti ko će kog ube­di­ti. Vla­da, doduše, ima vlast, ali na­rod duže tra­je. Vla­da, ta­ko­de, za pro­ble­me ima i neka rešenja, ali kako na­rod nema pro­bile­ma, ne vi­dim kako će se ona pri­me­ni­ti. Osim ako se ne shva­ti sta­ra isti­na:

da je uvek naj­veći pro­blem na­rod.

Wednesday, March 24, 2010

Predlog za budžet

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PRED­LOG ZA EVROP­SKI BUDŽET 2000. GO­DI­NE

Ako se do 2000. go­di­ne ostva­ri Na­po­le­o­nov san o Uje­din­je­nim Država­ma Evro­pe, mi, nje­ni va­tre­ni za­go­vor­ni­ci, već sada mo­ra­mo ozbil­jno raz­mi­šlja­ti o nje­nom bud­že­tu. U telu države budžet je isto što i kičma u ljud­skom.

Država bez ide­o­lo­gi­je i može op­sta­ti – čini se čak i bol­je nego s njom – ali je bez budžeta teško za­mi­sli­ti. Državi je, takođe, mno­go lakše da živi bez ika­kvog mo­ra­la nego bez i naj­glu­pljeg budžeta.

Za­to je bo­dro ma­han­je cr­ve­nim, otr­ca­nim, stot­inu go­di­na sta­rim ko­ferčetom s ak­tom no­vog držav­nog budžeta, is­pred re­zi­den­ci­je mi­ni­stra fman­si­ja, oba­sja­no op­ti­mi­stič-kim osmej­kom nje­go­vog, u načelu, a i pre­ko cele go­di­ne, pe­si­mi­stičkog tvor­ca, naj­važniji čin u bri­tan­skom po­li­tičkom ka­len­da­ru, po­sle obli­gat­nog go­vo­ra Nje­nog Veličan­stva pred Par­la­men­tom u no­vem­bru, iz ko­jeg sa­zna­je­mo – šta ona o stan­ju u zem­lji ne mi­sli, i šta o tom stan­ju mi­sli nje­na vla­da.

Imam uti­sak da smo, po­sle mno­go go­di­na pla­ni­ran­ja od­o­ka, i mi Ju­go­slo­ve­ni ko­načno shva­ti­li važnost budžeta, te se u po­sled­nje vre­me in­ten­ziv­no ba­vi­mo raspo­redom i ras­po­de­lom du­go­va, u nadi da će nam oni jed­nom do­ne­ti i neke pri­ho­de.

bc9966-002

Iako nije dečja igra, budžet liči na klac­ka­li­cu. Održati ga u rav­no­teži moguće je na dva načina. Iz­jed­načen­jem ras­ho­da i pri­ho­da na oba kra­ja klac­ka­li­ce ili ba­lan­si­ran­jem ras­ho­da i zaj­mo­va. U dru­gom slučaju, ma ko­li­ki ras­ho­di, zaj­mo­vi ne sme­ju biti mali, od­no­sno ta­kvi da se mogu vra­ti­ti.

Mo­ra­ju bili što veći, po mogućno­sti ta­kvi da sva­ko vraćanje čine ne­ve­ro­vat­nim. Samo se tako mogu obez­be­di­ti novi zaj­mo­vi, koji će kod po­ve­ri­l­a­ca održava­ti bo­le­snu nadu da će i sta­ri biti vraćeni.

Urav­no­težen budžet san je sva­kog mi­ni­stra fman­si­ja. En­gle­skog mi­ni­stra i mora. A našeg već i čista ilu­zi­ja. Ja ću sto­ga go­vo­ri­ti o jed­nom – budžetu buduće Uje­din­je­ne Evro­pe – koji se uz mala li­ša­van­ja može do­ve­sti u sa­vr­še­no stan­je, samo ako se o nje­mu na vre­me raz­mi­sli.

Neću ula­zi­ti u troškove pred­vi­đe­ne za una­pređenje živo­ta na­ro­da. Na­rod će, kao i uvek, do­bi­ti što od važni­jih stva­ri pre­o­sta­ne, a to su ma­hom obećanja da će idućeg puta do­bi­ti i više.

Po­što ovaj put neće do­bi­ti ništa, idući put će do­bi­ti više od toga, što opet – ne pre­te­ruj­mo u ra­sip­ništvu – ne mora značiti da će uopšte nešto do­bi­ti, nego da je ono što neće do­bi­ti man­je od onog što ni ra­ni­je nije do­bi­jao.

Budžet, naj­pre, mora pred­vi­de­ti znat­na sred­stva za održavan­je iz­ve­snog bi­o­loškog živo­ta i u ne­za­po­sle­ni­ma, dok na­u­ka ili neka ne­pred­na ide­o­l­o­gi­ja ne ot­kri­ju način da ta ne­rad­na, a po­ma­lo i ne­u­viđavna, masa živi bez ika­kvih sred­sta­va. Ogrom­na sred­stva na žalost, val­ja iz­dvo­ji­ti i za pen­zi­o­ne­re, koji za eko­no­mi­ju pred­stav­lja­ju veću na­past od sva­ke ele­men­tarne ne­sreće. Sred­stva mo­ra­ju biti od­goj­na.

Stal­no povećavan­je pen­zi­ja povećava ilu­ziju tih lju­di da su u nečemu za­služni. Ova­kvu ne­re­nta­bil­nu sa­mo­do­pa­dlji­vost val­ja dekuražira­ti i ne udo­vol­ja­va­li joj olak­ši­ca­ma koje pen­zi­ju čine požel­jnom, ume­sto da je sva­ko­me oga­de.

No­vac iz­dvo­jen za us­klađivan­je pen­zi­ja s troško­vi­ma živo­ta­ren­ja ići će društvi­ma za pro­pagan­du eu­ta­na­zi­je i cr­kva­ma, čija pred­sta­va o za­grob­nom živo­tu ima naj­više iz­gle­da da umi­rov­ljenike na­ve­de na zdra­vo i sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no rešenje nji­ho­ve si­tu­a­ci­je. Zdrav­stve­ne i so­ci­ja­lne usta­no­ve ovom pri­li­kom neće u budžetu učestvo­va­ti, jer se naj­pre mo­ra­ju za­do­vo­l­ji­ti sku­pe po­tre­be usta­no­va za nji­ho­vo ra­spuštan­je.

Je­di­no se mora obez­be­di­ti pra­vo­vre­me­no uklan­jan­je lju­di zaraženih ra­di­o­ak­ti-vi­te­tom, pa se, radi eko­no­mično­sti, pred­laže da se oni po­hran­ju­ju tamo gde držimo isto­i­me­ne ot­pat­ke.

Iz­ve­snu te­skoću, toga sam sve­stan, pred­stav­ljaće sa­na­ci­ja osi­gu­ra­va­jućih za­vo­da, jer će oni, usled ne­mo­gućno­sti da is­pla­te sve žrtve te­ro­ri­zma, otići pod stečaj.

Da bi se to sprečilo, fi­nan­si­raće se pri­o­ri­tet­no bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma, uključujući po­di­zan­je no­vih za­tvo­ra, uko­li­ko ne pre­o­vla­da ra­zum, pa se svu­da uve­de smrt­na ka­zna u ob­li­ku ge­no­ci­da koji je ne­sum­nji­vo njen naj­jef­ti­ni­ji vid. U ovu bor­bu, očigled­no, spa­da i voj­ni budžet, ali je nje­ga naj­lakše sa­sta­vi­ti. Što­ vi­še, tre­ba povećati pro­iz­vod­nju što opa­sni­jeg oružja da bi se održalo stan­je u kome se to oružje ne sme upo­tre­bi­ti.

Za pro­sve­tu, obra­zo­van­je i kul­tu­ru ništa ne tre­ba pred­vi­de­ti. Uko­li­ko gra­da­nin više zna, više i zah­te­va. Po­treb­no je da­kle, da zna samo ko­li­ko je nužno da ne zah­te­va ništa, a da pri tom zna i zašto ne zah­te­va. U pro­tiv­nom će troškovi za po­li­­­- ciju po­je­sti ceo budžet i ništa neće osta­li da se ne da na­ro­du.

Ve­li­ki nov­ci mo­ra­ju, u me­đu­vre­menu, otići na održavan­je pla­ni­na re­zer­vne hra­ne, da se ova ne ukva­ri i, kad se baci, što se­ jed­nom mora de­si­ti, ne za­ga­di oko­li­nu, te tako poveća već pred­vi­đe­ne tro­ško­ve za bor­bu pro­tiv pri­ja­tel­ja zem­lje i ostalih or­ga­ru­zo­va­nih lu­da­ka.

Od značajnih pro­je­ka­ta finan­si­raće se pod­vod­ni tu­nel iz­me­đu Fran­cu­ske i En­gle­ske da se olak­ša mučan pro­ces en­gle­ske evro­pe­i­za­cijc i za Uje­din­je­nu Evro­pu pri­do­bi­ju dru­ge države, oso­bi­lo one, kao Ju­go­sla­vi­ja, čija eko­nom­ska is­ku­stva mogu da budu od op­šte ko­ri­sti.

Naj­veća suma mora biti odvo­je­na za činov­ništvo koje će se o sve­mu ovo­me sta­ra­ti. Ovde su, na žalost. moji pro­računi za­pa­li u te­skoće. Suma je is­pa­la to­li­ka da je pre­o­stali deo budžeta čini­la izlišnim. Ako sam hteo da se u Uje­din­je­noj Evro­pi sve do­bro od­vi­ja, mo­rao sam plaćali to­li­ki broj lju­di da mi za ono što tre­ba do­bro da se od­vi­ja nije osta­lo ni pare.

Re­vi­di­rao sam budžet. Iz­ba­cio sam iz nje­ga sve što je do­bro ali sku­po. Kad sam usta­no­vio da mi u tom slučaju činov­ni­ci ne­ma­ju šta da rade, po­iz­ba­cao sam iz budžeta i činov­ni­ke.

A onda se za­pi­tao čemu budžet u kome se ništa ne dešava. Juče sam iz­ba­cio i budžet. I na­jed­nom shva­tio taj­nu. Uspeo sam. Stvar je sad bila bes­pre­kor­no urav­no­težena.

Tuesday, March 23, 2010

Ko je ovde lud

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KO JE OVDE LUD, JA ILI EN­GLE­ZI?

Što duže u Bri­ta­ni­ji ži­vim, sve man­je En­gle­ze raz­u­mem. Ne bri­ne me što ih ne raz­u­mem, to je u redu, to raz­u­mem. Živeo sam i duže u so­ci­ja­li­zmu, pa ni nje­ga bog­zna kako ni­sam raz­u­meo.

(Ne­vol­ja je, iz­gle­da, bila u tome što je on raz­u­meo mene.) Očigled­no je da s mo­jim spo­znaj­nim moćima stvar ne sto­ji baš naj­bol­je. Sto­ga vam se za pomoć i obraćam. Možda ćete vi, iz ne­pri­stra­sne udal­je­no­sti, raz­u­me­ti ono što je meni iz­ma­klo.

Neću se žali­ti na sve što ovde ne raz­u­mem, niti na čin­je­ni­cu da ono što slučajno i shva­tim En­gle­zi uopšte ne shva­ta­ju. Go­vo­riću isključivo o jed­nom fe­no­me­nu od koga mi pra­vi­mo ne­u­spe­lu na­u­ku, a ovde spa­da u uspe­lu po­li­tičku ezo­te­ri­ju.

Po­sled­nji događaji do­ve­li su moje ne­ra­zu­me­van­je do kri­ze i pi­tan­ja – ko je ovde lud, ja ili oni?

sheeet

Po za­ko­ni­ma iner­ci­je moći, sva­ka vla­da teži da što duže vla­da. Na iz­bo­re ne idu sve dok mogu, a neke ih, zato što ne mogu, ni­kad i ne održava­ju.

En­gle­ske vla­de, me­du­tim, go­to­vo re­dov­no idu pred birače pre is­te­ka svo­jih man­da­ta. U ovom je času go­to­vo si­gur­no da će gđa Ta­čer iz­bo­re ras­pi­sa­ti na pro­leće. I kao da već to nije do­vol­jno da me slu­di, po­jav­lju­je se opo­zi­ci­ja koja te pre­ra­ne iz­bo­re nipošto ne želi.

I sada ima­mo tipičnu en­gle­sku ezo­te­ričnu si­tu­a­ci­ju: opo­zi­ci­ja koja do­ka­zu­je da vla­da rđavo uprav­lja zem­ljom ne želi pri­li­ku da je sme­ni, a vla­da koja drži da uprav­lja sjaj­no ovu joj pri­li­ku pro­sto si­lom na­tu­ra. Reč je, kao što na­slućuje­te, o – de­mo­kra­ti­ji.

Ona se u sve­tu raz­ličito shva­ta i pri­men­ju­je. Na­rod­na ­je de­mo­kra­ti­ja, na pri­mer, ona ko­ju uživa na­rod, ali ne i vi. Njen je naj­sa­vršeni­ji ob­lik de­mo­kra­ti­ja za sve za­jed­no, ali ni­kog po­je­di­načno.

Par­la­men­ta­rna se de­mo­kra­ti­ja može de­fi­ni­sa­ti kao po­re­dak u kome sve svo­je ne­pri­li­ke sami i slo­bod­no bi­ra­te. Te­o­rij­ska je ona koja po­sto­ji, prak­tična ona što­ je nema. Sve to raz­u­mem, ali šta je en­gle­ska de­mo­kra­ti­ja, ne raz­u­mem, i tu mi je nužna vaša pomoć.

Ako je to vla­da­vi­na većine, toga ovde nema. Zbog iz­bor­nog za­ko­na, na vla­sti je uvek – man­ji­na. U naj­bol­jem slučaju, naj­veća od svih man­ji­na bri­tan­skog biračkog tela. Broj gla­sača koji na pro­šlim iz­bo­ri­ma nisu za vla­du gla­sa­li, znat­no je veći od bro­ja onih što jesu.

Stran­ka s po­ve­ren­jem trećine na­ro­da na­la­zi se na vla­sti, stran­ke bi­ra­ne od dve trećine – u opo­zi­ci­ji. U Ju­go­sla­vi­ji je de­mo­kra­ti­ja logičnija. Stran­ka koja uprav­lja uvek iza sebe ima većinu. Mo­glo bi se možda pri­go­vo­ri­ti da je to uvek ista stran­ka, ali je pri­go­vor ne­u­me­stan: na­rav­no da je ista kad je ista uvek i većina.

Ako je de­mo­kra­ti­ja vr­hov­na i su­ve­re­na vlast par­la­me­nta, ni to se ovde ne vidi. Vla­da, kao i svu­da po sve­tu, vla­da. Skupština samo –za­se­da. U tome smi­slu raz­li­ka iz­me­du bri­tan­skog i ju­go­slo­ven-skog na­rod­nog pred­stav­ništva nije ve­li­ka. Pre­težno je u tome što u bri­tan­skom vla­da i opo­zi­ci­ja sede u iz­dvo­je­nim klu­pa­ma, a u ju­go­slo­ven­skom u istim.

Ako se pod de­mo­kra­ti­jom pod­ra­zu­me­va vla­da­vina po de­fi­ni­sa­nom usta­vu, ni nje­ga En­gle­zi ne­ma­ju. Prav­na je na­u­ka sa­gla­sna u tome da ustav jed­ne zem­lje mora da bude što kraći i ja­sni­ji. En­gle­zi su i ovde oti­šli naj­dal­je. Ustav im je naj­kraći, jer – ne po­sto­ji.

Koli­ko je, međutim, ja­sno ono što ne po­sto­ji, čega nema – pri­lično je ne­ja­sno. Jed­nu pred­nost mo­ra­mo mu sva­ka­ko pri­zna­ti. Ako bi nje­go­vo po­zna­van­je bilo oba­ve­zno za pri­jem u bri­tan­sko držav­ljan­stvo, ni­je­dan stra­nac ga ni­kad ne bi do­bio; niko, na­i­me, ne bi mo­gao po­zna­va­ti nešto čega nema.

Ne znam, međutim, da li je ova pre­pre­ka teža od one s ko­jom bi se suočio stra­nac koji žudi da po­sta­ne Ju­go­slo­ven. Jer, naš je ustav naj­duži na sve­tu. Ali je zato i naj­ja­sni­ji. Iz nje­ga čovek može sa­zna­ti ne samo ka­kva je država čije građan­stvo stiče, već i kako se u njoj rešava stam­be­no pi­tan­je voj­nih lica, i kako se po­stav­lja­ju po­slo­vođe.

1 naj­zad, ako je de­mo­kra­ti­ja vla­da­vi­na ne­kog opšteg načela, u en­gle­skoj de­mo­kra­ti­ji ga ne možete naći. Naj­pre sto­ga što En­gle­zi načelno ne trpe načela, a za­tim što, iz­gle­da, zna­ju da je sva­ko načelo koje se stav­lja iz­nad de­mo­kra­ti­je početak nje­nog kra­ja. En­gle­zi više vole da ima­ju de­mo­kra­tiju bez načela, nego načela bez de­mo­kra­ti­je.

Možda je to ključni raz­log što ja tu nji­ho­vu de­mo­kra­ti­ju ne raz­u­mem. Do­la­zim iz sve­ta u kome se po­štu­ju naj­pre iz­ve­sna načela, pa tek onda, ako ih išta preživi, i to ostalo. Do­la­zim iz sve­ta koji je zbog ne­kog do­brog načela ka­dar da upro­pa­sti i ono za­rad čega je to na­če­lo i usvo­je­no.

Ako ima da bira između načela o do­brom živo­tu i do­brog živo­ta, En­glez će, sa­svim po­u­zda­no, iza­bra­ti do­bar život. Za načeli­ma će žali­ti, ali će iza­bra­ti – život. Mi ćemo osta­ti pri načeli­ma. Žalićemo za do­brim živo­tom, a vo­di­ti rđav, ali nam niko, kao En­gle­zi­ma, neće moći pre­ba­ci­ti da smo opor­tu­ni­sti.

Kao što se vidi, raz­lo­zi mog ne­ra­zu­me­van­ja en­gle­ske de­mo­kra­ti­je du­blji su od puke umne nemoći. Oni leže u mo­joj po­ro­dičnoj isto­ri­ji, u isto­ri­ji mog na­ro­da, a po­ma­lo i u en­gle­skoj, ako se pod njom pod­ra­zu­me­va i po­vest dru­gog svet­skog rata. Koji ­je od njih naj­pre­te­žni­ji, više i nije važno. Ni­je­dan se ne može iz­me­ni­ti. Niti sa­m ja za to kriv. Ni­sam bi­rao ni po­ro­di­cu, ni na­rod, ni sa­ve­zni­ke. A ni oni mene. Tako se, eto, de­si­lo.

Pi­tao sam se, uplašen svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem En­gle­za i nji­ho­ve de­mo­kra­ti­je, ko je ovde lud ja ili En­gle­zi?

Sada vi­dim da nije niko.

Ali, opet me ne­sto muči: zašto su onda oni En­gle­zi, a ja samo Sr­bin?

Monday, March 22, 2010

Prazne stranice programa za budućnost

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PRA­ZNE STRA­NI­CE PRO­GRA­MA ZA BUDUĆNOST

Tražiti od građana pred iz­bo­re da se i treći man­dat bude na vla­sti, znači tražiti pri­lično mno­go. I nije to­li­ko važno kako će se iz­bo­ri do­bi­ti, ko­li­ko ­je važno šta će se s po­be­dom učini­ti. Po­li­tičari stal­no daju obećanja i tvr­de, ne samo da su ih sva is­pu­nili, već da su sve bit­ne na­ci­o­nal­ne pro­ble­me rešili. I sad kako na­ro­du reći isto­vre­me­no i da smo bili uspešni i da ­još to­li­ko po­slo­va val­ja po­svršava­ti?

10136750

Pri­zna­je­mo da je to poteškoća s ko­jom se suočava sva­ka vla­da dugo na vla­sti, ali je ona naj­a­kut­ni­ja za stran­ku koja je od­u­vek po­la­ga­la na svo­ju pro­ročku, čak i me­si­jan­sku ulo­gu. Koje su to obla­sti još ne­svršenog po­sla? Pa i nema ih mno­go. Sin­di­ka­ti? Mi smo im već ve­za­li i ruke i noge.

Sem da ih van za­ko­na sta­vi­mo, više se i ne može učini­ti. Pri­va­ti­za­ci­ja? U tom smo po­gle­du već počeli dra­ti dno bu­re­ta. Slo­bod­no pred­u­zet­ni­štvo? Ono upra­vo do­vr­ša­va is­pun­jen­je našeg obećanja da ćemo na­rod učini­ti po­sed­ni­kom. Stvar­no ne vi­dim da bi vlada ­još nešto mo­gla učini­ti.

Stvar je sad na na­ro­du da is­ko­ri­sti pri­li­ku koju mu je ona pružila. Koja bi to, da­kle, bila naša naročita i nova iz­bor­na po­ru­ka? VI­a­da želi da mo­ral­nu većinu iz­me­ša s našom stran­kom. Ali šta da po­nu­di­mo toj mo­ral­noj većini? Više cen­zu­re? Više ba­ti­nan­ja? Vešanje možda?

Ni­smo zato u po­li­ti­ku ušli. Mo­ram pri­zna­ti da sam po­ma­lo uz­ne­mi­ren našim pro­mašaji­ma. U redu, neki se mogu za­ne­ma­ri­ti kao teh­nički, re­ci­mo naše in­si­stiran­je na tome da je pi­tan­je opti­ca­ja nov­ca pod­jed­na­ko i nužna i do­voljna de­ter­mi­nan­ta eko­nom­ske po­li­ti­ke.

Bilo je, me­đu­tim, i većih grešaka. Naj­veća je naša ne­spo­sob­nost da ube­di­mo na­rod kako smo u pra­vu. Oba­ve­zan sam, da­kle, da se pi­tam, ima li uop­šte pro­gra­ma koji bi isto­vre­me­no sačuvao našu vla­du i našu ide­o­lo­gi­ju? An­ke­te po­ka­zu­ju domašaj naše nemoći da osi­gu­ramo na­ci­o­nal­nu pri­vo­lu, čak i pri­vo­lu par­ti­ja­ca za ono u šta ve­ru­je­mo.

To je per­verz­no i ne­pra­ved­no. Mi smo mno­go toga učini­li. Mno­gim par­tij­ci­ma io­na­ko ­je već do­bro. I sad, ako su i oni pro­ti­vu nas, šta očeki­va­ti od ostat­ka sta­nov­ništva? Naša dru­ga iz­ra­zi­ta po­li­tička li­ni­ja, tvr­do­gla­va rav­no­du­šnost pre­ma ne­za­po­sle­no­sti, takođe dra­ma­tično gubi podršku naših ve­rni­ka. Iz sve­ga toga za­ključujem da je jed­na era došla kra­ju.

Pre­o­sta­je, na­rav­no, je­dan nad­moćan raz­log da, sve­mu upr­kos, još na vla­sti osta­ne­mo. Po sva­ku se cenu dru­gi mo­ra­ju držati van nje. Ni­ka­kvi na­po­ri nisu suvišni za ostva­ri­van­je tog cil­ja. To mora biti naš glav­ni cilj i naša glav­na po­ru­ka. To će biti i na­ša ­je­di­na po­ru­ka.

Ništa ­dru­go ne­ma­mo da kažemo. Ta­ko­ je naš ve­li­ki pro­ročki san do­ve­den do tmur­nog kra­ja. Na suš­ti­nu sve­den, raz­log za naše osta­jan­je na vla­sti je sprečavan­je dru­ge stra­ne da nam uzme zem­lju i po­sao.

Ali, to je žalo­sno pa­dan­je s vi­si­na naše re­vo­lu­ci­je, re­vo­lu­ci­je koju sam još uvek spre­man da vi­dim kako se bez­ob­zi­rno spro­vo­di, ali za koju mo­ram pri­hva­ti­ti da je više ne želi ni par­ti­ja, ni zem­lja.

Sve do­sa­da rečeno pre­vod je član­ka „Gar­dian“-o­vog po­li­tičkog ko­men­ta­to­ra Hjugo Jan­ga od 24. juna 1986. i pred­stav­lja izmišlje­nu po­ru­ku jed­nog kon­zer­va­tiv­ca, člana spe­ci­jal­ne par­tij­ske ko­mi­si­je za sa­stav­ljan­je budućeg vla­di­nog pre­dizbo­rnog pro­gra­ma. šala na račun bri­tan­ske vla­da­juće stran­ke ci­nična ­je i uspe­la.

No, ja vi­dim u njoj još jed­nu, ciničniju i us­pe­li­ju, prem­da se ne bi mo­glo reći da je do­vol­jno ve­se­la da bi­smo ­je šalom na­zva­li. Reč je pre o zbil­ji koja na opštu po­litičku si­tu­a­ci­ju u sve­tu i di­ver­gen­ci­ju po­li­tičkih ide­ja što je dik­ti­ra­ju baca obes­po­ko­ja­va­juće svetlo.

Jer, ako se se­ti­te šta je sve i na ka­kav način rečeno u ovoj po­li­tičkoj hu­mo­re­sci o kon­zer­va­tivnoj bri­tan­skoj vla­di gđe Tačer, stičete ne­la­go­dan uti­sak da se većina za­ključaka bez poteškoće može od­no­si­ti i na neke dru­ge vla­de, da se od­mah ne kaže i mno­ge vla­de, a po­go­to­vu da se ne kaže koje. Uz samo ne­ko­li­ko iz­me­na u ime­ni­ma, kri­ti­ka se­ jed­nog društve­nog po­ret­ka može shva­ti­ti kao kri­ti­ka drugog, onom pr­vom po­li­tički i ide­o­lo­ški sa­svim su­prot­nog.

Šta se sa nama do­ga­da?

Kako je moguće u kri­ti­ci jed­ne kon­zer­va­tiv­ne vla­de, bez ve­li­kog na­po­ra, vi­de­ti kri­ti­ku jed­ne dru­ge, koja sebe sma­tra na­pred­nom? Kako je moguće ova­ko pre­ci­zno iz­jed­načiti is­ho­de dve oprečne po­li­ti­ke, pa i dve ne­pri­ja­teljs­ke ide­je o društvu? Ka­ko ­je moguće sa dva su­prot­na po­la­zi­šta i raz­ličitim pu­te­vi­ma stići do iste stran­pu­ti­ce? Kako je moguće zi­da­ti po uput­stvi­ma dva u sve­mu dis­pa­rat­na pro­jek­ta, a do­bi­ti istu ili ve­o­ma sličnu građevi­nu?

Šta se do­ga­da?

Da li je po­li­ti­ka du­gom zlo­u­po­tre­bom ili sa­mim ustroj­stvom svog objek­ta iz­gu­bi­la svo­je ra­zli­či­to­sti i po­sta­la jed­na, ma kako i kuda se vo­di­la? Da li je po­sta­la ener­gi­ja, ne­za­vi­sna od naših cil­je­va, ide­ja, ide­a­la, pa i naše vol­je?

Da li se konačno pre­tvo­ri­la u me­ha­ničku silu neke izo­lo­va­ne, vla­sti­te iner­ci­je, iz­van domašaja ljud­skog iz­bo­ra, u nužnost, koja se, ma šta ra­di­li i ma kako se tru­di­li, ne može izbeći? Da li se, to­kom isto­rij­skih re­kom­bi­na­ci­ja svo­jih cil­je­va, pre­o­bra­ti­la u moć što sva­ki, pa i naj­ra­zumniji iz­bor, čini izlišnim, jer ma šta iza­bra­li, do­bi­ja­mo uvek isti re­zul­tat?

Niz ne­srećnih pro­mašaja, ciničnu po­ru­ku Hjugo Jan­ga i moj tužni ko­men­tar.

Ui­sti­nu ne znam šta da mi­slim. Ni­sam ni po­li­tičar, a ni po­li­tički ana­li­tičar. Ne pri­pa­dam ni­jed­noj par­ti­ji, ni­jed­noj dok­tri­ni, ni­jed­noj nadi. Pri­pa­dam, kao i vi uo­sta­l­om, mo­ral­noj većini, a njen je usud po­znat. Na nju se računa samo kad kola kre­nu niz­br­do, ali joj se ni tada ne dopušta da za­i­sta bude mo­ral­na i neke od kočijaša po­ba­ca iz kola.

Sunday, March 21, 2010

Tvrdjave izobilja

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TVRĐAVE IZOBILJA I NIČIJA ZEM­LJA BEDE

U fi­l­mu Tr­kač po oštri­ci brij­ača dva sve­ta žive na­po­re­do, je­dan iz­nad dru­gog, kao u zgra­di sa spra­to­vi­ma, svet bo­ga­tih i moćnih gore, u raju teh­no­loške i estet­ske savršeno­sti, i svet bed­nih, bes­po­moćnih dole, u pa­klu ze­maljs­kih ne­sa­vr­šeno­sti, po čijem ne­raz­bir­lji­vom ha­o­su pa­da­ju ki­se­le kiše. Otrov­ne izlučevi­ne izo­bi­l­ja i sa­vr­šen­stva kao iz­met po­kri­vaju ničiju zem­lju bede.

socrates

To je film, fik­ci­ja, umet­nost. Njujork nije fik­ci­ja, nije umet­nost. To je naj­veći grad našeg sve­ta i, avaj, možda sli­ka sve­ta naše dece. U toj me­tro­po­li ma­te­ri­ja­li­stičke ci­vi­li­za­ci­je, pod mr­tvim ka­me­nim okom Sta­tue slo­bo­de, ohla­đe­ne uspo­me­ne na Fran­cu­sku re­vo­lu­ci­ju, usred bri­sa­nih pro­sto­ra bede, na­sil­ja i ne­sreće, gde po ru­i­ni­ra­nim vi­še­sprat­ni­ca­ma, bez stru­je, vode, ka­na­li­za­ci­je, žive ne­za­po­sle­ni ot­pa­ci in­du­strij­skog pro­gre­sa, društve­ni bo­gal­ji i osuđeni­ci na život, u kra­je­vi­ma pro­glašenim za ne­pro­hod­ne, gde sva­ko ko se usu­di proći ri­zi­ku­je da bude ubi­jen i opljačkan, po­sto­je rajske oaze, ul­tra­mo­der­ni obl­a­ko­de­ri, tvrđave izo­bi­lja. U nji­hovim pasažima sku­pe su i ot­me­ne rad­nje, u ko­ji­ma se može do­bi­ti sve što je za život po­treb­no, pa i ono što nije, ali bez čega i ono što je­ste ne bi mno­go vre­de­lo.

Tu vas gre­ju ve­štačkim sun­cem Flo­ri­de i ras­hlađuju ozo­nom Ste­no­vi­tih pla­ni­na. Na ­ra­spo­lagan­ju su vam svi ser­vi­si koji rad čine suvišnim. Na iz­la­zi­ma su teško na­o­ružane straže, snab­de­ve­ne naj­sa­vre­me­ni­jim sred­stvi­ma za kon­tro­lu i od­bra­nu pri­la­za, uklju­ču­jući i jed­no savršeno ljud­sko sred­stvo – okrut­nost i bez­ob­zir­nost.

Ali, vama ti pri­la­zi i nisu po­treb­ni. U ničiju zem­lju bede ne sme­te, a i ne­ma­te vol­je da ide­te. Na po­sao ili za­ba­vu od­la­zi­te he­li­ko­ple­ri­ma s he­li­o­dro­ma na kro­vu vaše pa­la­te koji je isto­vre­me­no i krov vašeg sve­ta.

Ne­ja­sno je samo šta se sa pro­zo­ra vidi. Pret­po­stav­ljam da su pro­zo­ri apart­ma­na do­vol­jno vi­so­ko da se beda ne vidi, ili da pro­zo­ra uopšte nema, nego da se pre­ko lažnih pro­zo­ra pre­ma stvar­no­sti puštaju ho­lo­gra­mi izo­bi­lja u boji. Pre­ra­nom mi se, na­i­me, čini mogućnost da se beda una­o­ko­lo vidi, ali da se ne raz­u­me, niti iko­ga tiče.

To je Njujork, ali i sli­ka budućnosti naših gra­do­va ako se društve­na, ma­te­ri­jal­na, du­hov­na i mo­ral­na po­la­ri­za­ci­ja na­sta­vi tem­pom ko­jim se od­vi­ja u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, čak i u gle­da­nju na po­la­ri­za­ci­ju po­sto­ji po­la­ri­za­ci­ja.

Lju­di se dele na one koji su za nju, i na one što su pro­ti­vu nje. One što drže da je pro­ces bi­po­lar­nog raz­dva­jan­ja ne­iz­bežan, pa se mora pot­po­moći i kon­tro­li­sa­no spro­vo­di­ti, i one koji ve­ru­ju kako još ima vre­me­na da se on kon­tro­lom za­u­sta­vi, ili bar ublaži. Između dve ne­po­mir­lji­ve stra­ne, po­la­ri­zo­vani svet i dal­je na­stav­lja da se po­la­ri­zu­je.

Nje­go­va bi­nar­nost po­sta­je sta­tus quo naše ci­vi­li­za­ci­je. Nije po­sre­di samo po­de­la na bo­ga­te i si­ro­ma­šne, srećne i ne­srećne, zdra­ve i bo­le­sne, bele i osta­le, Se­ver i Jug. Za­pad i Is­tok, ka­pi­ta­li­zam i so­ci­jali­zam. U toku je du­blji i kom­pli­ko­va­ni­ji pro­ces una­kr­snih spa­jan­ja i prožiman­ja ra­znih vr­sta i ob­li­ka te po­la­ri­za­ci­je. U toku je spon­ta­no obra­zo­van­je no­vih, po pri­ro­di stva­ri – ne­za­mi­sli­vih sa­ve­za. Bo­ga­taši jed­ne stra­ne bez po­li­tičke vla­sti, na dru­goj ne­ma­ju bo­gat­stvo, ali ima­ju vlast; na obe ima­ju moć koja ih uje­din­ju­je.

Bo­ga­ti Juga bliži su bo­ga­tašima Se­ve­ra nego vla­sti­toj si­ro­tin­ji. Uspešni crnac udal­je­ni­ji je od ne­us­pešnog crn­ca nego od bel­ca koji je uspeo. Ko ima rak, a Ne­mac je i imućan, bliži je si­ro­mašnom Ki­ne­zu s ra­kom, nego zem­lja­ku koji rak nema ali ima mno­go no­va­ca.

Za­ne­ma­ri­mo li bi­zar­ne uzor­ke po­la­ri­za­ci­je, daćemo jed­nu an­ke­tu pa po­hi­ta­ti ne­spo­koj­nom za­ključku.

U vrhu omil­je­nih lic­no­sti, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ni­kad nećete zateći gđu Tačer. Ona je u vrhu po­pu­la­mo­sti u Ju­go­sla­vi­ji. Zar to nije ne­o­bično, ćak i ako se pri­hva­ti da je sva­kom pa­met­nom čove­ku tuđi pred­sed­nik vla­de uvek bol­ji od vla­sti­tog. Ali, na ju­go­slo­ven­skoj ska­li omil­je­no­sti po­no­sno fi­gu­ri­ra­ju, i to u sa­mo­me vrhu, i Ro­nald Re­­gan, i Ho­me­i­ni, i Ga­da­fi.

Fi­gu­ri­ra, da­kle, naročiti tip, mo­del ljudi. Oni su uvek jaki, odlučni, ne­po­ko­le­blji­vi. Sve­jed­no što ta sna­ga može bili u ne­o­ba­vešte­no­sti, odlučnost u br­zo­ple­to­sti, a nepo­ko­ile­blji­vost samo alibi za tvr­do­gla­vost, oni će uvek do­bi­ti veću po­dr­šku od bilo kog dru­gog mo­de­la držav­ni­ka.

I to, pa­ra­dok­sal­no, ne podršku onih koji su jaki i sami, nego onih s dru­gog, su­prot­nog pola ljud­skog ka­rak­te­ra: uvek će biti mil­je­ni­ci – sla­bih (ćak i onda kada upra­vo sna­ga pr­vih dru­ge čini sla­bim). Jer, oni ne pred­stav­lja­ju to­li­ko moć sami po sebi, ko­li­ko našu žud­nju za njom, naš pri­sta­nak da pre bu­de­mo osred­nje za­do­vol­jni ro­bo­vi nego ne­za­do­vol­jni slo­bod­ni lju­di.

Ova moć, što se po­štu­je, obožava, o ko­joj se san­ja, is­pod svih spol­jnih po­la­ri­za­ci­ja, na koje trošimo naj­više vre­me­na i ener­gi­je, ostva­ru­je ne­vi­dlji­vo je­din­stvo među svim našim su­prot­nostima, da ih konačno sve­de na osnov­nu: na po­la­riza­ci­ju između onih što moć ima­ju i onih što je ne­ma­ju. Na one koji mogu i one koji ne mogu. Raz­u­me se, i ovde važe iz­ve­sne po­de­le.

Oni koji mogu dele se na one koji mogu sve, i na one što mogu tek ponešto. Oni koji ne mogu, međutim, ni na šta se ne dele. Oni, jed­no­stav­no, ne mogu. Sve osta­le po­de­le, ra­sne, kla­sne, ver­ske, pa i bi­o­loške, pred ovom se po­vlače i ovoj pri­la­go­da­va­ju.

Ova dva pola sve raz­dva­ja, a spa­ja opet – moć. Prvi žele da je sačuva­ju, dru­gi da je uzmu. Vaš je ko­men­ta­tor iz­u­ze­tak. Niti ima moć, ni­ti­ je želi. On eks­cen­trično mi­sli da je po­ne­kad bes­po­moćnost naj­veća moć koja je čove­ku do­stup­na.

Saturday, March 20, 2010

Divlji zapad

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ŽIVO­RAD NA DIV­LJEM ZA­PA­DU

Ovih dana pri­jat­no me iz­ne­na­dio moj pri­ja­tetj Živo­rad. Znao sam da je ostao bez po­sla pa sam pret­po­stav­tjao da oko toga ima bri­ga i da ­još dugo za put u ino­stran­stvo neće biti ni du­šev­no ni ma­te­ri­jal­no po­do­ban.

Srećom, bio je po­do­ban mo­ral­no­po­li­tički i dru­gi je po­sao od­mah do­bio. Do­bio bi ga i pod naj­važni­jim uslo­vom koji se ovde ište. U En­gle­skoj možete biti ne­po­dob­ni a po­sao da do­bi­je­te, ali ga bez smi­sla za hu­mor nećete do­bi­ti.

A moj ga je Živo­rad imao. To i objašnja­va nje­go­vu neočeki­va­nu po­se­lu Uje­din­je­nom Kral­jev­stvu. Na moje pi­tan­je kako je na put po­slat a tek je u službu stu­pio, od­go­vo­rio je: „Po­dob­nost je bila nji­hov uslov, put moj.“ Pi­tao sam ga po­tom ka­kav po­sao ima za novu fir­mu da oba­vi?

Sva­lio se umor­no u ho­tel­sku fo­te­i­ju. „Če­kaj“, re­kao je. „ne znam - na­pa­met.“ To mi se svi­de­lo. Nije bez pri­pre­me hteo da go­vo­ri o značaj­nim eko­nom­skim pro­ble­mi­ma u vre­me kri­ze, koja je kri­tična upra­vo zato što se za nju ni­smo do­bro pri­pre­mi­li. Pri­pre­ma­li smo kri­zu, u­me­sto da se za nju pri­pre­ma­mo. Iz­vu­kao je iz džepa do­ku­men­ta­ci­ju, svežanj zgužva­nih ce­dul­ji­ca.

Bile su to po­rudžbine no­vih ko­le­ga u pred­u­zeću i sta­rih kli­je­na­ta iz po­ro­di­ce. Pi­tao sam ga šta za fir­mu ima da ura­di. „Pa, to je za fir­mu“, re­kao je „ima, doduše, još nešto u vezi s ne­kom ro­bom, ali to ako stig­nem.“

web-suicide

Pred­sto­ji mi po­vra­tak u do­mo­vi­nu. On me ­je­ zabrin­ja­vao. Po­sle to­li­ko go­di­na od­su­stva, plašio sam se da se neću snaći. Živo­rad me je utešio. So­ci­ja­li­zam još nije uspeo da ubi­je pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

Mo­rao sam da se po­bri­nem za neki za­bav­ni pro­gram. Nije ima­lo smi­sla da Živo­rad ceo bo­ra­vak pro­ve­de po tr­go­vi­na­ma. „I neću“, re­kao je. „Kako ćeš onda sve ovo po­ku­po­va­ti?“, „I neću, ti ćeš. Znas,“ do­da­o ­je, „ja se ne sna­la­zim s tim nji­ho­vim bom­ba­ma, a ti imaš is­kus­tva.“ Ni­sam vi­deo neku pred­nost u is­ku­stvu koje se ret­ko preživ­lja­va, ali se ni­sam us­pro­ti­vio.

Živo­rad mi je u ovim ko­men­ta­rima mno­go po­mo­gao. Du­go­vao sam mu. Do­šlo je vre­me da dug vra­tim. „A ti šta ćeš ra­di­ti?“ pi­tao sam. „Čekaću te u ne­koj ka­fa­ni.“ „I ka­fa­ne bom­bar­du­ju,“ ka­zao sam zlob­no. „Onda ću piće do­ne­ti u ho­tel“, re­ka­o je i time taj pro­blem ski­nuo s dnev­nog reda.

Odlučno je od­bio da gle­da sta­ru­di­je po mu­ze­ji­ma. Žalio se da mu i kod kuće pro­biše uši isto­ri­jom. Pošto ni­jed­na naša fol­klo­rna gru­pa nije go­sto­va­la, od­bio je i kon­cer­te. Ras­pi­ti­vao se za do­bar re­sto­ran, pod usl­o­vom da je srp­ski. Što je emi­grant­ski, nije mu sme­ta­lo.

Emi­gra­ci­ja ga, od­ne­kud, nije to­li­ko plašila ovde ko­li­ko ga je i plašila i uz­ne­mi­ra­va­la kad smo se sre­li u Ju­go­sla­vi­ji.

Po­tom smo, kao što je red, prešli na.po­li­ti­ku. Naj­pre smo svr­si­li sa En­gle­skom. Smat­rao je go­spođu Tačer sjaj­nom. Držao je da bi i nama tre­bao pred­sed­nik vla­de koji ume da pod­vik­ne, ume­sto mla­kon­ja koji se ne­pre­sta­no o nečemu do­go­va­ra­ju, a naj­više o tome da se ne do­go­vo­re ni o čemu. Svi­de­la mu se i po­li­ci­ja.

Uživa­o ­je u mu­škom načinu s ko­jim na kraj iz­la­zi sa štraj­kašima u Vo­pin­gu. To se kod nas više ne viđa, re­kao je su­mor­no. Rad­ničko ga pi­tan­je nije uz­bu­di­va­lo. „S njim se“, re­kao je, „do­sta pe­tljam i kod kuće.“

Što se Ju­go­sla­vi­je tiče, si­tu­a­ci­ja mu se nije čini­la to­li­ko rđa­vom ko­li­ko je pred­stav­lja za­pad­na stam­pa, oso­bi­to ako se u ob­zir uzme i nje­go­va lična si­tu­a­ci­ja, ko­ja­ je čak i vrlo do­bra.

„Si­tu­a­ci­ja bi bila bez­na­dežna“, re­kao je, „kada bi svi­ma bilo rđavo. Ova­ko, me­ni ­je do­bro, tebi nije, pa se stvar ne­ka­ko urav­no­težava. “Složio sam se i sa svo­je stra­ne do­dao da je to još je­dan do­kaz da je pro­sek ono što odlučuje.

Mene je, na pri­mer, za­brin­ja­va­lo opa­danje na­tali­te­ta u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj i Slo­ve­ni­ji, ali ot­ka­ko sam čuo da al­ban­ski na­ta­li­tet na Ko­so­vu skače i tako po­pra­vl­ja ju­go­slo­ven­ski sta­ti­stički pro­sek, duša mi je opet na me­stu. Ono što je Živo­ra­du naj­više sme­ta­lo, bila je ju­go­slo­ven­ska štam­pa.

Ni o čemu dru­gom ne go­vo­ri nego o kri­zi. Upo­zo­rio sam ga da je, u po­gle­du ku­ku­mavčenja, bri­tan­ska štam­pa još ne­sno­sni­ja. Ni njoj ni­kad niš­ta ne val­ja. „E pa, sad,“ re­kao je, „ovde to i ima ne­kog smi­sla, ov­de ­je ka­pi­ta­li­zam, i on, kao što svi zna­mo, ne val­ja“.

„Je­ste,“ pri­znao sam, „ovde stvar­no ni­šta ne va­tja.“ „Ne bih pre­te­ri­vao“ od­go­vo­rio je Živo­rad, „ka­pi­ta­li­zam ne va­lja, to je isti­na, ali ­je sve osta­lo mno­go bol­je nego kod nas.“

Moji pla­no­vi da Živo­ra­du pokažem život na Za­pa­du nisu se ostva­ri­li. Dok sam mu ku­po­vao ra­zne sit­ni­ce, uključujući i de­lo­ve za jah­tu, na­šao je on u ho­te­lu neke po­slov­ne pri­ja­tel­je iz Val­je­va i sva tri svo­ja lon­don­ska dana pro­veo u sobi, igra­jući pre­fe­rans. Iz bu­le ­je izašao i u pan­ta­lo­ne ušao tek na treći po­ziv tak­si­ja koji će ga od­ve­sti na ae­ro­drom.

Uvek sam pre­ma svo­jim slušatel­ji­ma bio iskren, pa ću to biti i ovog puta. Izašao je iz ho­te­la ­jed­nom da za društvo kupi ci­ga­re­te. Vra­tio se be­san, i bez para i bez ci­ga­re­ta. Usred pro­met­ne uli­ce vi­deo je gru­pu pro­la­zni­ka oku­plje­nu oko čove­ka do­sto­janstve­na iz­gle­da. Kao Sr­bin žive ra­do­zna­lo­sti, i on im je pri­šao.

Do­sto­jan­stve­ni čovek se sa pro­la­zni­ci­ma koc­kao. Igra je bila krajn­je pro­sta i brza. Možda više brza nego pro­sta. U sva­kom slu­ča­ju, Zi­vo­ra­du se pro­stom uči­ni­la. Uša­o ­je u igru i brzo iz­gu­bio sav no­vac. Jer, kad je u po­sled­njem ba­can­ju ipak do­bio, neko je vik­nuo: „Po­li­ci­ja“ i igra je od pro­ste po­sta­la samo brza. Skup se, takođe brzo, ras­tu­rio.

Pošto en­gle­ski ne zna, s po­li­caj­cem nije umeo pro­sto da se spo­ra­zu­me i nije mu pre­o­sta­lo dru­go nego da se brzo vra­ti u ho­tel. „Ovo nije Za­pad,“ pso­vao je, „ovo je Div­lji za­pad.“ Is­ko­ri­st­io sam pri­li­ku da ume­rim nje­go­vo an­gl­o­fi­lstvo. „Sad vidiš,“ ka­zao sam, „da i En­gle­zi mogu biti nepošteni.“ Po­gle­dao me je krv­nički. „Ne ve­ru­jem da je bio En­glez,“ re­kao je, „ot­kad En­gl­e­zi psu­ju na srp­skom?“

Friday, March 19, 2010

Nezaposlenost

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NE­ZA­PO­SLE­NOST,MO­RAL­NO-PO­LITIČKA PO­DOB­NOST I SMI­SAO ZA HU­MOR

Juna 1986. bilo je, pre­ma zva­ničnim iz­vo­ri­ma. u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oko 2 200 000 ne­za­po­sle­nih. Krećući se od južne En­gle­ske do se­ver­ne Škot­ske, a naročito Al­ste­ra, ci­fre ra­stu.

Men­ja­ju se i ver­ti­kalno, ne samo po ge­o­graf­skoj ho­ri­zon­ta­li. Unu­tar ob­la­snih zona, na dnu unu­trašnjih grad­skih kvartova, što se zovu ge­ti­ma, kao što je u Lon­do­nu Brikston, do­stižu i 25% od­ra­slog sta­nov­ni­štva.

Raz­ličite su još u tri sme­ra. Pro­cen­tu­al­no, više je ne­za­po­sle­nih cr­na­ca nego be­la­ca, ruda­ra nego bankara, i onih koji sreće ne­ma­ju od onih ko­ji­ je ima­ju.

Nemačka Trećeg Rajha nije po­zna­va­la ne­za­posle­nost. Ali, i u tako so­ci­ja­lno ori­jen­ti­sa­noj zem­lji vršena ­je po­zi­tiv­na dis­kri­mi­na­ci­ja.

Je­vre­ji, ko­m­u­nisti i so­ci­jal­de­mo­kra­ti bili su si­gur­ni da će im država osi­gu­ra­ti pro­kla­mo­va­no pra­vo na rad u ne­kom od mno­go­broj­nih kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra. U So­vjetskom Sa­ve­zu bilo je to, raz­u­me se, jos bol­je uređeno. Do­vol­jno je bilo da bu­de­te uhap­še­ni, pri čemu čak ni kri­vi ni­ste mo­ra­li biti, mo­gli ste računa­ti, u go­rem slučaju sa de­set, u bol­jem sa dva­de­set go­di­na obez­beđenog po­sla.

U poređenju sa au­to­ri­ta­tiv­nim po­re­ci­ma, na pol­ju građan­skog pra­va na rad, de­mo­kra­ti­je po­ka­zu­ju znat­no skromnije re­zul­ta­te. One su, pre sve­ga, za­in­te­re­so­va­ne za slo­bo­du svo­jih gra­đa­na, a rad je, kao što je po­zna­to, više stvar život­ne pri­nu­de nego na­go­na za slo­bo­dom.

src="http://farm4.static.flickr.com/3297/3346084637_a10d01f909.jpg" width="500" height="315" alt="Fool's100" />

U Ju­go­sla­vi­ji je, takođe po zva­ničnim po­da­ci­ma, ne­za­po­sle­nost do­sti­gla ci­fru od 1 000 000 Iju­di.

Sma­tra se da bi ona bila i znat­no veća da se značajan deo za rad spo­sob­nih sta­nov­ni­ka ne na­la­zi na tzv. pri­vre­me­nom radu u ino­stran­stvu.

Za in­ter­na­ci­o­na­li­stički na­stro­je­ni so­ci­ja­li­zam, raz­u­me se, savršeno je sve­jed­no gde neko troši dar, spo­sob­nost i rad­ni elan naj­bol­jih go­di­na svog živo­ta, ali sa na­ci­o­nal­ne tačke gle­di­šta, takođe se raz­u­me, šte­ta ­je što u pri­li­ci nije da ga troši u svo­joj zem­lji.

Uviđajući ovo, naši se pa­tri­o­ti vraćaju u zem­lju čim u ino­stran­stvu iz­gu­be po­sao.

Sva poređenja vode za­ključku da po­li­tički po­re­dak sto­ji u iz­rav­noj vezi s ne­za­po­sle­nošću građana.

U de­mo­kra­ti­ja­ma su lju­di ne­za­po­sle­ni­ji nego u dik­ta­tu­ra­ma, iako oni koji su za­po­sl­e­ni ostva­ru­ju veći na­ci­o­nal­ni do­ho­dak nego tamo gde su oko nje­ga za­bav­lje­ni svi lju­di. Stan­je je pri­rod­no.

De­mo­krat­ske vla­de se ustežu da se mešaju u pri­vat­ne stva­ri svo­jih po­da­ni­ka, ma­kar to išlo nauštrb i zem­lje i tih po­da­ni­ka. De­mo­krat­ske zem­lje, takođe, iz­gle­da da vide kuda vodi puna za­po­sle­nost, vide da, uko­li­ko­ je više lju­di za­po­sle­no, man­je se pro­iz­vo­di.

U tom po­gle­du vla­da Nje­nog Veličan­stva ima ja­sno de­fi­ni­san stav koji se sa­sto­ji u od­su­stvu sva­kog sta­va, i ja­san pro­gram koji se sa­sto­ji u iz­be­ga­van­ju sva­kog pro­gra­ma.

Po­sto­je, me­đu­tim. do­ka­zi da i ona mi­sli una­pred – iako same stva­ri idu una­zad – i da se u rešavan­ju pro­ble­ma ne­za­po­sle­no­sti oslan­ja na fak­tor vre­me­na, dru­gim rečima – Boga.

Zato od nje čuje­mo tvrd­nju da će još neko vre­me sve ići na­go­re, pre nego što pođe na­bol­je, što, ruku na srce, ne teši, jer može značiti da će po­sta­ti i očaj­no pre nego što opet bude tek jako rđavo.

Ju­go­sloven­ska vla­da u Boga ne ve­ru­je. Čemu se ona nada, nije po­zna­to. Možda re­vi­ta­li­za­ci­ji svo­je pro­duk­ci­je, a možda i re­vi­ta­li­za­ci­ji pro­duk­ci­je u Sa­ve­znoj Re­pu­bli­ci Nemačkoj, pa šta pre bude. Stav no­vog ka­bi­ne­ta još nije ob­jav­ljen.

Iz­bor pred­sed­ni­ka vla­de, za čije se ime već odav­no zna­lo, pred­stav­ljao je ve­li­ko iz­ne­nađenje, pa je to in­di­ka­ci­ja da će i vla­din stav pre­ma ne­za­po­sl­e­no­sti biti iz­ne­nađenje koje svi očeku­ju.

Mene na ovu temu na­vo­di pri­va­tan in­te­res. Nedav­no su, ne­ka­ko u isto vre­me, bez po­sla osta­li moja su­pru­ga u Lon­do­nu i moj pri­ja­telj Živo­rad u Be­o­gra­du. Pod­neli su iz­ne­na­đen­je, koje se očeki-valo, hlad­no i pri­bra­no.

Bio sam zbun­jen. Po­sle gu­bit­ka zdrav­lja, gu­bi­tak po­sla pred­stav­lja naj­veću ne­sreću. Pošto ni Bri­tan­ci (Pa­ki­stan­ci­ma među nji­ma sva­ka čast), ni Ju­go­si­o­ve­ni (i na­sim Slo­ven-cima sva­ka čast), ne važe kao osobito mar­lji­vi Iju­di – čime se ne ospo­ra­va­ju nji­ho­ve osta­le mane – po­ve­ro­vao sam razočara­no da je ne­za­po­sl­e­nost stan­je koje im od­go­va­ra.

Jer, kola i mišljen­je da je po­sle gu­bit­ka zdra­vl­ja, naj­veća ne­sreća nalaženje po­sla. Da je, za­pra­vo, nje­go­vo sti­can­je –gu­bi­tak živo­ta.

Pre­va­rio sam se. Po­sre­di­ je bila nji­ho­va si­gur­nost da će nov po­sao brzo naći. Kako, za­bo­ga, u demo­krat­skom vre­me­nu opšte ne­za­po­sle­no­sti? Evo kako. Ju­gos­lo­ven­ski rad­ni kon­kur­si sadrže kla­u­zu­lu koja od kan­di­da­ta, između osta­log, po­ne­kad i više od osta­log, traži mo­ral­no­po­i­i­tičku po­dob­nost.

En­gle­ski kon­kur­si od kan­di­da­ta kao bit­nu oso­bi­nu iz­i­sku­ju – smi­sao za hu­mor. Živo­rad je savršeno mo­ral­no­po­li­tički po­do­ban, a moja su­pru­ga ima savršen smi­sao za hu­mor – čemu je do­kaz dug život sa mnom – i njih što se liče, stvar ­je sa­svim u redu. Ubr­zo će biti na no­vim dužno­sti­ma.

Imam osećaj da tražite objašnjen­je. Ja­sno va­m je šta je to mo­ral­no­po­li­tička po­dob­nost. Zna­te da to znači biti član Pa­rt­i­je, a ipak biti pošten. I s tim se uslo­vom slažete. Ne­ja­san va­m je en­gle­ski usl­ov. Šta će, koga vra­ga, rad­ni­ku smi­sao za hu­mor, kad rad nije niš­ta smešno.

Kad je rad najčešće nešto žalo­sno. (Ovde od svo­je kla­se udar­nik ne bi do­bio hva­lu nego ci­glu u gla­vu.) Upo­zo­ra­vam vas da ovde smi­sao za hu­mor nije umeće u prav­ljen­ju vi­ce­va na tuđ račun, kako se hu­mor kod nas de­fi­niše. To je spo­sob­nost da sve svin­ja­ri­je na po­slu pod­ne­se­te go­spod­ski i s osećan­jem nji­ho­ve pro­la­zno­sti, da da­kle otr­pi­te hu­mor na svoj račun.

U međuvre­me­nu, više bih vo­leo da zna­te šta je en­gle­ski smi­sao za hu­mor, a đa vam je ne­po­zna­ta naša mo­ral­no­po­litička po­dob­nost.

Thursday, March 18, 2010

Sedma sila

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SED­MA SILA U BO­DLJI­KAVIM ŽICA­MA

Do sada smo u bo­dlji­ka­vim žica­ma ima­li pri­li­ke da vi­di­mo, osim za­tvo­re­ni­ka – jer i maj­mu­ni su već u običnim žica­ma – samo prvu silu sve­ta, voj­sku. Sada se u bo­dlji­ka­vim žica­ma našla i sed­ma sila – štam­pa. Je­dan od očeva ame­rićke žur­na­li­sti­ke je re­kao da je vest od­go­vor na pi­tan­ja ko, kada. gde, kako, šta i zašto. Ovu vest o tvor­ci­ma ve­sti i mi ćemo tako is­pričati.



toviasinger2

Mo­ra­mo reći da žice nisu me­ta­fo­rične. Pra­ve su. Nisu žice s ne­vi­dlji­vim bo­dlja­ma, ko­ji­ma je op­kol­je­na štam­pa u dik­ta­tu­ra­ma, ti­ra­ni­ja­ma i naročitim de­mo­kra­ti­ja­ma, gde se tvr­di da su građan­ske slo­bo­de buržoa­ska pred­ra­su­da i da je pra­va de­mo­kra­ti­ja tek ona koja se ne pri­mećuje. U ta­kvim su zem­lja­ma kri­mi­nal­ci na vla­sti, a no­vi­na­ri koji o nji­ma pišu – u žica­ma.

U nji­ma se prvo ka­ta­stro­fa događa u stvar­no­sti, za­tim se po­nav­lja u mi­ni­star­stvu za in­for­ma­ci­je, a kad se opet među na­rod vra­ti, po­sta­je tri­jumf.

Da su ra­di­o­a­ktiv­nim pa­da­vi­na­ma ugroženi, sa­zna­ju naj­pre oni koji to nisu, pa tek onda. even­tual­no, i oni koji jesu. U ta­kvim zem­lja­ma sva­ka se isti­na zna una­pred, pa se o sve­mu una­pred može izvešta­va­ti. U nji­ma stvar­nost vašeg član­ka ne od­re­du­je stvar­nost u ko­joj se živi, nego stvar­nost mini­star­stva koje uređuje list.

U nji­ma se sve ve­sti dele na do­bre koje se do­ga­đa­ju i rda­ve koje se ni­kad ne do­ga­đa­ju. U listo­vi­ma ta­kvih ze­mal­ja ­je­di­na ­je isli­ni­ta ru­bri­ka – čitu­lja.

Ov­de ­je reč o pra­vim bo­dlji­ka­vim žica­ma, pra­voj štam­pi i pra­voj de­mo­kra­ti­ji. Reč je o Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Kako se, da­kle, de­si­lo da se deo nje­ne štam­pe nađe u bo­dlji­ka­vim žica­ma?

Naj­pre, KO se to u žica­ma našao? Po­sre­di su četi­ri li­sta, među nji­ma i svet­ski do­a­jen „Taj­ms“, vla­sništvo au­stra­lij­skog mag­na­ta štam­pe Ru­per­ta Mer­do­ka.

KADA se do­go­di­lo? Pro­šle go­di­ne, i još tra­je. Nešto zbog po­slo­vične eng­le­ske spo­ro­sti, nešto zbog tvr­do­kor­no­sti dok­tri­na koje sto­je iza zavađenih stra­na, a nešto i zbog opštih načela, na ko­ji­ma svo­jim boljim de­lom počiva naša ci­vi­li­za­ci­ja. GDE se do­go­di­lo?

U Istočnom Lon­do­nu, ne tako da­le­ko od Maj­ke par­la­me­na­ta, koja je po­sta­vi­la te­me­lje mo­der­nim gra­đan­skim sl­o­bo­da­ma, među nji­ma i slo­bo­di in­for­mi­san­ja. ŠTA se, za­pra­vo, do­go­di­lo? Da bi se oslo­bo­dio ne­po­treb­ne rad­ne sna­ge, pro­cen­je­ne na oko 500 lju­di, i lakše uveo novu štam­par­sku teh­ni­ku, ko­joj se upra­vo zbog ne­za­po­sle­no­sti sin­di­ka­ti pro­ti­ve, Mer­dok je četi­ri svo­ja li­sta pre­se­lio iz cen­tra bri­tan­ske štam­pe Flit Stri­ta u Vo­ping, zabačeni kraj Istočnog Lon­dona, bez koga bi grad mo­gao osta­ti a da to niko ne pri­me­ti.

Sin­di­kat štam­pa­ra ­je pro­gla­sio štrajk i pred Mer­doko­vu fa­bri­ku ve­sti do­veo jake štraj­ka­čke straže da spreče ula­zak oni­ma koji se, kao elek­tričari i no­vi­na­ri, ot­po­ru nisu pri­družili. Da bi rad omo­gućio, Mer­dok je oko džinov­ske zgra­de svo­jih no­vi­na po­di­gao zid od bo­dlji­ka­ve žice, uveo straže sa psi­ma i od usta­no­ve, zatočnika ljud­ske slo­bo­de, na­pra­vio tvrđavu.

Ve­li­ke vas ta­ble is­pred nje upo­zo­ra­va­ju: „Opa­snost! Ne­o­vlašćen ulaz za­branjen! Ako pokušate da pre­kršite mere si­gur­no­sti, koje uključuju bo­dlji­ka­vu žicu i zi­do­ve sa šil­jci­ma, možete pre­tr­pe­ti ozbil­jne po­vre­de!“

KAKO se sve to do­go­di­lo? Po no­vo­do­ne­tom za­ko­nu rad­nik može po­stav­lja­ti štraj­ka­čke straže samo pred svo­jim pred­u­zećem, pred­u­zećem s ko­jim je u spo­ru. Nipošto pred tuđim. Mer­dok je jed­no­stav­no od svo­ja četi­ri sta­ra pred­u­zeća osno­vao novo. Pu­tem pro­ste pre­re­gi­stra­ci­je kod suda, pre­ko noći je kom­pa­ni­ja, u ko­joj su ra­di­li otpušteni štam­pa­ri, po­sta­la tuđa, a nji­ho­ve straže, od le­gal­nog čina od­bra­ne svo­jih in­du­strij­skih pra­va, čin ile­gal­nog rušenja jav­nog reda. Ota­da fa­bri­ka ve­sti po­sta­je i sama vest. Bru­tal­ni su­ko­bi rad­ničke i po­li­cij­ske mase, pod­sećajući na ponižava­juće pri­zo­re iz ne­dav­nog ru­dar­skog štraj­ka, od Mer­doko­ve tvrđave čine utvrđenje pod op­sa­dom.

O bri­tan­skoj in­du­strij­skoj de­mo­kra­ti­ji go­vo­rićemo dru­gom pri­li­kom, a sada samo o de­mo­kra­ti­ji in­for­mi­san­ja. Ali, obe su stva­ri po­ve­za­ne. In­du­strijske de­mo­kra­ti­je nema bez slo­bo­de štam­pe, niti slobode štam­pe bez in­dustrij­ske de­mo­kra­ti­je.

No­vi­na­ri pričaju o ne­mo­gućim uslo­vi­ma rada u Mer­doko­voj tvr­đa­vi. Čovek se oseća kao da živi u dik­ta­tu­ri koja se ras­pa­da. Trpi pod op­sa­dom, a i sam bi da­ joj se pri­druži.

Stid što se, upr­kos štraj­ku, radi, udružuje se sa ne­mo­gućnosću da se nor­mal­no radi, jer no­va­ zgra­da nema do­vol­jno ko­mu­ni­ka­cionih ka­na­la sa sve­tom, a namešte­ni­ci se do­vo­ze blin­di­ra­nim ko­li­ma.

Za­mi­sli­te sebe kao no­vi­na­ra po­zva­nog da bra­ni slo­bo­du, a po­sao mora da obav­lja iz za­tvo­ra. U me­đu­vre­me­nu, nje­gov je list, „Tajms“, slo­bod­no i isti­ni­to pi­sao o dik­ta­tor­skim ogra­ničen­ji­ma za štam­pu u Južnoj Afri­ci, ali svo­je vla­sti­to stan­je nije kao op­sad­no opi­sao.

Priče nje­go­vih no­vi­na­ra o ne­mo­gućim uslo­vi­ma rada u Vo­pin­gu ne mogu se naći na stra­ni­ca­ma „Taj­m­s“-a. One su ano­nim­no saopštene dru­gim li­sto­vi­ma.

Osta­je da se od­go­vo­ri na pi­tan­je ZAŠTO? Zašto se sve to događa? Ma ka­kva se bit­ka ovde vo­dila, pro­ti­vu sin­di­ka­l­nih pra­va ili slo­bo­de štam­pe, ona­ je Bri­ta­ni­ji ne­po­treb­na. Nje­na štam­pa i sada važi kao uzor ne­pri­stra­sno­sti, ali da ne bi­smo pre­te­ra­li, re­ci­mo bar – pri­stra­sno­sti koja ne vre­đa ra­zum.

Ovo što se pred Mer­doko­vom tvrđavom slo­bo­de događa vređa ljud­ski ra­zum. To bri­ne pri­ja­tel­je En­gle­ske, naročito one iz ze­mal­ja čijoj štam­pi bo­dl­ji­ka­va žica nije po­treb­na, jer je opkolje­na ne­vi­dl­ji­vom bo­dlji­ka­vom žicom opre­si­je i stra­ha.

Au­stra­lij­ski pi­o­nir­ski me­to­di, po­god­ni za lov na div­lje pse, nisu u Evro­pi po­god­ni za lov na lju­de. I naj­zad, zašto s kra­ja XX veka čovek mora da bira iz­me­du vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve bo­dlji­ka­ve žice? ZAŠTO?

Wednesday, March 17, 2010

O zemlji izlazećeg sunca

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O ZEM­LJI IZLA­ZE­ĆEG SUN­CA IZ PER­SPEK­TI­VE ZEM­LJE ZA­LA­ZEĆEG

Moje mi­sljen­je da su Srbi rđavo is­ko­ri­sli­ti ko­sov­ski po­raz po­ti­ca­lo je de­li­mično od div­ljen­ja pre­ma uspe­hu s ko­jim su Nem­ci i Ja­pan­ci is­ko­ri­sti­li svoj u Dru­gom svet­skom ratu. Uspeh Ja­pa­na muči - Za­pad i Bri­ta­ni­ju, a mene učvršćuje u uve­ren­ju da se vred­nost na­ci­je ogle­da više u umešno­sti ko­risćenja po­ra­za nego u spo­sob­no­sti da se eks­plo­a­ti­še po­be­da.

Upo­re­di­mo li Ja­pan, zem­lju iz­la­zećeg sun­ca, s Bri­ta­ni­jom, zem­ljom za­la­zećeg, naći ćemo možda raz­lo­ge tome uspe­hu, i us­put ob­ja­sni­ti zašto smo i mi Ju­go­slo­ve­ni pre među poraženim po­bed­ni­ci­ma nego među po­bed­ničkim poraženi­ci­ma.

0307grec

Sma­tra se da je u 95 % ja­pan­ski eko­nom­ski mana­ge­ment jed­nak bri­tan­skom, a da je raz­li­ka u pre­o­sta­lih 5%. U tih bed­nih 5% je, da­kle, taj­na ja­pan­skog eko­nom­skog čuda. Isti­na, ona ­je po­ma­lo i u ja­pan­skoj isto­ri­ji, kul­tu­ri, au­to­ri­tar­noj pri­ro­di društva, za­sno­va­nog na fe­u­dal­noj me­đu­za­vi­sno­sti i di­sci­pli­ni, a možda i u osve­ti po­vre­de­nog na­ci­o­nalnog po­no­sa.

Ali, au­to­ri­tar­na pri­ro­da so­vjet­skog društva ne daje iste re­zul­ta­te. Ita­li­ja­ni su, takođe, u ratu srećno poraženi, pa ni bli­zu nisu tako uspe­šni. Po­be­di­li smo i mi, ima­li smo i au­to­ri­te­te, pa i međuza­vi­sno­sti koje se mogu nad­me­ta­ti s fe­u­dal­nima, pa ipak smo u ne­vol­ji. U pi­tan­ju je, jamačno, ne­što dru­go.

Ja­pan­ci su u svo­joj in­du­strij­skoj re­vo­lu­ci­ji (Meidži), u ko­joj su sle­po sle­di­li Za­pad, naučili da uče, i tako se sro­di­li s pr­vim uslo­vom sva­kog na­predo­van­ja. Tvor­ci te re­vo­lu­ci­je, Bri­tan­ci, uvek su bili učitel­ji, i po­mi­sao da je došlo vre­me po­vrat­ka u klu­pe, gde će podučava­ni biti od vla­sti­tih učeni­ka, baca ih u aro­gant­nu apa­ti­ju ko­joj je lak­še da ređa dvoj­ke nego da po­no­vo za­gre­je sto­li­cu. (Za­blu­da se i nas tiče.

Držimo da smo u po­li­tičkom po­ret­ku po­sti­gli nivo s koga se nema više šta naučiti.) Ra­zliku ilustruje raz­go­vor između ja­pan­skog i bri­tan­skog po­slov­nog čove­ka. Ja­pa­nac se nije li­bio da En­gle­zu ot­kri­je sve nove ide­je i pro­ce­se svo­je fa­bri­ke. Na pi­tan­je ne boji li se da će ga kon­ku­rent po­kra­sti, Ja­pa­na­c je od­go­vo­rio:

„Zašto bih se bo­jao? Usta­no­vi­li smo da ni­je­dan En­glez, po po­vrat­ku u Bri­ta­ni­ju, po­vo­dom toga ništa ne pred­u­zi­ma.“ (Pred­u­zi­ma­ju li naši svet­ski put­ni­ci?) Uspešno udruživan­je vol­je i veštine, da­kle, više je stvar ka­rak­te­ra nego puke teh­ni­ke.

Dru­ga je raz­li­ka u shva­tan­ju poj­ma or­ga­ni­za­ci­je jed­ne eko­no­mi­je. Nije u pi­tan­ju samo ka­kvoća orga­ni­za­ci­je nego i or­ga­ni­za­ci­ja te ka­kvoće. Ima­ti ne­ko­li­ko spo­sob­nih i uspešnih po­slov­nih lju­di – čime se En­gle­zi hva­le a za čim mi žudi­mo – nije do­vol­jno. Bro­ji se – širi­na tog kva­li­te­ta. Ta­len­ti u se­ri­ja­ma. Količina spo­sob­nih u od­no­su na količinu ne­spo­sob­nih. Jer, ako su u većini, ne­kom­pe­tent­ni će kad-tad uništiti i kom­pe­tent­ne, ru­i­ni­ran­jem ekono­mi­je od koje i jed­ni i dru­gi za­vi­se.

Treći se ele­ment ja­pan­skog uspe­ha pro­ti­vi sa­moj pri­ro­di bri­tan­skog društva, ovdašnjeg shva­tan­ja slo­bo­de i sve­tin­ji pri­vat­nog živo­ta.

(U načelu, ne bi to­li­ko smeo da se pro­ti­vi pri­ro­di našeg, ali se, očigled­no, su­ko­blja­va s na­šim ra­snim men­ta­li­tetom.)

Ja­pan­ci su shva­tili da se sva­ki po­sao obav­lja s lju­di­ma i kroz lju­de, te da je u in­du­strij­skom pro­ce­su pro­iz­vod­nje robe naj­važnija pro­iz­vod­nja čove­ka koji će robu naj­bo­i­je pro­iz­vo­di­ti. U Ja­pa­nu je ovaj pro­ces do­sti­gao ka­pi­ta­li­stičku Uto­pi­ju: roba i lju­di uza­jam­no se pro­iz­vo­de. Is­hod je čin­je­ni­ca da štraj­ko­vi ja­pan­skom po­slo­dav­cu od­u­zi­ma­ju petna­est mi­nu­ta go­di­šnje, a nje­go­vom bri­tan­skom konku­ren­tu i dane. Jer, štraj­ko­vi ne pro­is­tiču je­di­no iz pri­rod­nih i prak­tičnih pro­tiv­no­sti između rada i ka­pi­ta­la, već i iz načina mišljen­ja. Ovde rad­nik – i na to je po­no­san – ide u tuđu fa­bri­ku da radi, fa­bri­ka je naj­spo­red­ni­ji deo nje­go­vog živo­ta i ozbil­jni­je ga za­ni­ma samo ako ga osta­vi bez po­sla. Ju­go­slo­ven­ski su rad­ni­ci u nešto po­vol­jni­jem položaju. Oni od­la­ze u svo­ju fa­bri­ku i ponašaju se kao bri­tan­ski u tuđoj.

Po­sl­ed­nji raz­log leži u vla­di koja ostva­ru­je naj­po­vo­lj­ni­je uslo­ve za kon­ku­rent­nost Ja­pa­na na svet­skom tržistu robe, ni­ma­lo se ne bri­nući hoće li nje­ne ide­je biti cen­je­ne na svet­skom tržištu hu­ma­ni­zma. Ta vla­da nije društvo za pro­mo­vi­san­je i zaštitu neke dok­tri­ne nego uprav­ni od­bor­ ja­pan­ske eko­no­mi­je.

Za­vi­deći ja­pan­skom uspe­hu, bri­tan­ski kon­zer­va­tiv­ci za­bo­rav­lja­ju da on nije po­stig­nut vik­to­ri­jan­skim ma­ni­rom slo­bod­nog tržišta, nego mo­der­nim vi­dom plan­ske pri­vre­de, gde su vla­da, po­slo­dav­ci i sin­di­ka­ti uje­din­je­ni istim cil­je­vi­ma i in­te­re­si­ma.

Tako smo do­bili ne­ve­ro­vat­nu isti­nu da Ja­pan ima veću pro­duk­tiv­nost od ijed­ne ka­pi­ta­li­stičke zem­lje, i veću dru­štve­nu jed­na­kost od ijed­ne so­ci­jali­stičke zem­lje.

Da bi se taj uspeh imi­ti­rao, po­treb­no je pri­sta­ti na iz­ve­sna pra­vila igre, koja ćemo vi­de­ti ako po­se­ti­mo fa­bri­ku au­to­mo­bi­ta Ni­san. Ona ima 8 000 rad­ni­ka i 300 ro­bo­ta, koje je u prvi mah te­ško raz­li­ko­va­ti, a pro­iz­vo­di 40 000 kola mesečno.

Kva­li­te­tu se sve pod­ređuje. A nje­ga nema bez lju­ba­vi pre­ma fa­bri­ci i radu, lju­ba­vi koja je ide­a­lan oblik za­sta­re­lih stra­sti pre­ma sebi, po­ro­di­ci, na­ci­ji. Da bi uspe­li, bi­ste li pri­sta­li da fa­bri­ku vo­li­te više nego sebe?

Od kom­pa­ni­je do­bi­ja­te sve, ško­l­o­van­je, stan, pen­zi­ju, pa i po­greb, ali u njoj ste doživot­no. Bi­ste li pri­sta­li da uspeh pla­ti­te nečim što liči na doživo­tan za­tvor? Sve se radi tim­ski, a da se so­li­dar­nost pod­vuče, u jed­na­kim uni­for­ma­ma, na ko­ji­ma se, po čino­vi­ma, raz­li­ku­ju samo kape. Pri­sta­je­te ti da ce­log živo­ta služite voj­sku?

Rad počinje gim­na­sti­kom i pe­van­jem fa­bričke him­ne. Pri­sta­je­te li i na to? A naročito da na skup­nim za­ba­va­ma raz­go­va­ra­te samo o una­pređenju pro­izvod­nje? Ako na sve to pri­sta­je­te, ku­pi­te kar­tu za Ja­pan. Ako ne, po­mi­ri­te se sa svo­jim ne­u­spe­si­ma.

Tuesday, March 16, 2010

Istorija, nacionalni ponos

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ISTO­RI­JA, NA­CI­O­NAL­NI PO­NOS I EN­GLE­ZI

Ni­kad ni­sam raz­u­meo ushićenost mo­jih skol­skih udžbe­ni­ka na­rod­nim pe­sni­štvom i naših oče­va ko­sov­skim po­ra­zom. Ne tvr­dim da po­gi­bi­ja od godine 1389. nije bila di­vot­na, da po­raz nije bio veličan­stven, ali upr­kos svim mo­ral­no­du­šev­nim ra­zlo­zi­ma – koji će možda na nebu biti od neke važno­sti, a na zem­lji su samo od štete – niko me ne može raz­u­ve­ri­ti u to da pot­pu­na po­be­da nad Tur­ci­ma ne bi bila još veličan­stve­ni­ja.

Ra­ci­o­nal­na Evro­pa je to ose­ti­la. Po­grešna vest o našoj po­be­di sta­vi­la je u ra­do­stan po­kret zvo­na pre­stol­ničkih bo­go­molja. Kad se za naš slom sa­zna­lo, zvo­na su pre­sta­la zvo­ni­ti.

Pri­vre­me­no oslo­bođeni bri­ga oko države, mi smo se ba­ci­li na ko­van­je sti­ho­va o nje­noj pro­pa­sti i gul­jen­je pro­je, od­vaj­ka­da na­men­je­ne sužnji­ma i pe­sni­ci­ma. Da smo na Koso­vu po­be­di­li, nemački bi se pe­sni­ci i književni eks­per­ti sva­ka­ko man­je odu­šev­lja­va­li našom na­rod­nom maštom i nje­nim po­et­skim tvo­re­vi­na­ma, ali bi nas nji­ho­vi voj­ni­ci, go­di­ne 1941, možda teže po­be­di­li.

Hoću da po­ve­ru­jem kako bi, u za­me­nu za je­dan po­tre­san ci­klus na­rod­nih pe­sa­ma, do­bili man­je po­tre­snu isto­ri­ju. Nije si­gu­rno – na Bal­ka­nu niš­ta nije si­gur­no – ali je moguće. A na vama je da ce­ni­te šta je od toga pre­težnije.

0816grec

Pri­zna­jem, doduše, da se u našem ne­prak­tičnom od­no­su pre­ma ko­sov­skom po­ra­zu, i našoj ne­be­skoj fi­lo­so­fi­ji po­vo­dom nje­ga, kri­je i jed­na ko­ri­sni­ja, prag­ma­tičnija od­li­ka na­rod­nog ka­rak­te­ra. Ona koja ume da od ne­vol­je na­pra­vi vr­li­nu. Ona koja hoće da od sva­ke štete ima bar neku, ma kako malu, vaj­du.

Još gore ću u va­šim očima proći ako kažem da ni slav­nim 27. mar­tom 1941. ni­sam baš naročito po­ne­sen, iako sam, sa ­je­da­na­est go­di­na, u an­ti­paktov­skim de­mon­stra­ci­ja­ma hapšen od po­li­ci­je, čiji je šef bio moj otac.

Je­ste da nam je na 27. mar­tu česti­tao lično g. Čerčil, re­kavši u bri­tan­skom par­la­men­tu da je toga dana Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu. (Opet ta naša ne­srećna, ko­sov­ska duša!) Je­ste da je ona tu neku dušu našla.

Ali je cena bila pri­lična. Našla je dušu i iz­gu­bi­la državu. I dva mi­li­o­na lju­di po­vrh toga. To­li­ko joj je tre­ba­lo da po­no­vo nađe državu, pi­tan­je duše ovaj put ostavIja­jući nešto po stra­ni. Jer, država od duše ne živi. One naj­moćnije nlkad je nisu ni ima­le. Država bez du­še­ je­dan ­je od naj­po­zna­ti­jih isto­rij­skih fe­no­me­na. Duša bez države takođe je moguća. Ali je duševna država – fik­ci­ja ili ru­i­na.

Ne znam u ko­joj meri is­prav­no gle­dan­je na vla­sti­tu isto­ri­ju određuje nečiju sud­bi­nu, ali da se u nje­mu, u tom gle­dan­ju, ogle­da na­rod­ni ka­rak­ter, od­u­vek je bilo po­zna­to.

En­gle­zi se svo­jom isto­ri­jom po­no­se.

U redu, ima­ju i čime. Is­to­ričari, pa i en­gi­e­ski, nešto su uzdržani­ji, u ko­lo­ni­jal­nom pi­tan­ju naročito, ali ko sluša za­mla­te!

Čak i najoštri­ji kri­tičari ko­lo­ni­jal­ne pol­i­ti­ke, načelni pro­tiv­ni­ci im­pe­ri­jal­ne ide­je, ako ih do­bro pri­ti­sne­te, reći će vam da su oni, do­du­še, bez­re­zer­vno pro­ti­vu ko­lo­ni­ja­li­zma, ali, sve u ob­zir uzevši, da su ga En­gle­zi pra­kti­ko­va­li bol­je, um­ni­je i pra­ved­ni­je nego iko dru­gi.

Ako ih dal­je po­te­ra­te, usko­ro će vam odušev­lje­no pričati o pro­cva­tu In­di­je pod en­gle­skom ko­lo­ni­ja­l­nom upra­vom –za raz­li­ku od kr­va­ve kon­fu­zi­je u slo­bod­noj In­di­ji – i vi ćete, ako ste sebični, zažali­ti što se, ume­sto ne­ko­ri­snog pe­sni­ka Bajrona, na Bal­kan nije is­kr­cao mno­go upotre­blji­vi­ji osva­jač Afri­ke, Se­sil Ro­d.

Ko zna, možda su u pra­vu. Pi­tam se, međutim, kako neko ko rđa­vom sma­tra sva­ku vlast nad dru­gim na­ro­dom – Škote i Irce isključujući – svo­ju vlast može sma­trali do­brom. A eto, vi­di­te, En­glez to sa­svim lepo može.

Čude­san od­nos En­gle­za pre­ma svo­joj isto­ri­ji naj­bol­je se vidi u raz­mišljan­ji­ma o Krom­vel­o­voj re­vo­lu­ci­ji.

Ni­je­dan ne voli što se ona uop­šte do­go­di­la. Za sva­kog Ostrv­lja­ni­na re­vo­lu­ci­ja je uglav­nom kon­ti­nen­tal­na glu­post. Pa pošto bi pre­fe­ri­ra­li da je nisu ima­li, ponašaju se kao da i nisu.

Na zlob­nom ter­mi­nu „en­gle­ska re­vo­lu­ci­ja“ in­si­sti­ra­ju Evro­plja­ni da bi bar u nečemu En­gle­ze iz­jed­načili sa nor­mal­nim lju­di­ma. Ugu­ra­ti jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju u en­gle­sku po­vest, u ko­joj je iz­gled le­ga­li­te­ta pri­mar­na oso­bi­na i po­vod op­stoj gor­do­sti, znači na­pra­vi­ti im pa­kost.

Jer, ono što je na Kon­ti­nen­tu re­vo­l­u­ci­ja, haos, obračun, opšta ma­kljaža, ovde je – le­gal­ni pre­vrat. En­gle­ska re­vo­lu­ci­ja je par­la­men­ta­rni po­du­hvat, samo su evrop­ske re­vo­lu­ci­je ile­gal­ne.

Zato su ne­pro­mi­šlje­ni Fran­cu­zi svog kral­ja sma­kli, svi­re­pi Rusi svog ubi­li, ne­u­račun­lji­vi Srbi svog kroz pro­zor ba­ci­li, a En­gle­zi Čar­l­sa I samo smrću ka­zni­li. Ni­jan­se su značajne. Prvo je svin­ja­ri­ja, dru­go zločin, u srp­skom slučaju glu­post, a en­gle­ski je pri­mijer jed­no­stav­no – po­gu­bljen­je.

En­gle­zi o svo­joj re­vo­lu­ci­ji pišu man­je zato da bi se o njoj više zna­lo, a više da bi se zna­lo o raz­vit­ku nji­ho­ve par­la­men­tar­ne Isto­ri­je. Ni­ka­kvih ju­bi­le­ja ili pro­sla­va te re­vo­lu­ci­je nema. Ne sla­vi se, na pnmer, dan kada je po­gu­bljen kralj, što je ra­zum­lji­vo u mo­nar­hiji, ali se ne sla­vi ni sama re­vo­lu­ci­ja, iako se sma­tra da je ona stvo­ri­la mo­der­nu Bri­ta­ni­ju.

Ja mi­slim da En­gl­e­zi, du­bo­ko u duši, svo­ju re­vo­lu­ci­ju sma­tra­ju po­ra­zom, što ona i je­ste. Kao i sva­ka re­vo­lu­ci­ja. Sila je uvek ob­lik ne­ka­kvog po­ra­za, u pr­vom redu po­ra­za mogućno­sti da se ista stvar oba­vi bez mr­tvih.

En­gle­zi se, ta­ko­đe, po­no­se po­ra­zom kod Dan­kerka, ali ga ne pro­slav­lja­ju. Ne sla­ve ni po­raz od na­ro­da Zulu, je­dan od naj­većih u na­rod­noj isto­ri­ji. Fran­cu­zi ne sla­ve Vo­ter­lu, nego 1918. Nem­ci ne sla­ve po­raz kod Mo­skve, nego po­be­du kod Se­da­na. Rusi Stal­jin­grad a ne Smo­lensk. Mi Srbi sla­vi­mo Ko­so­vo.

I dru­gi na­ro­di naše za­jed­ni­ce ima­ju svo­je po­ra­ze na koje su od­ne­kud po­no­sni. Isto­rij­ske ne­sreće koje ih ushićuju.

A šta je, do đavo­la, s našim po­be­da­ma?