Monday, March 08, 2010

LEPE VE­ŠTI­NE PRE­PIR­KE I SVAĐE

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

LEPE VE­ŠTI­NE PRE­PIR­KE I SVAĐE

Kao što su, pre­ma iz­ve­snim eg­zo­tičnim mišljen­jima, ra­to­vi uslov bi­o­lo­ške rav­no­teže i isto­rij­ske hi­gi­je­ne, neke na­pred­ne psi­ho­lo­ške škole sma­tra­ju da je za du­šev­nu čove­ko­vu rav­no­težu i hi­gi­je­nu svađa po­treb­na bar ko­li­ko i pol­na lju­bav. Uspe­la svađa sva­ka­ko je bol­ja od ne­u­spe­log, pa i osred­njeg sek­sa.

Po­zna­va­o­ci vele da bi En­gle­zi bili naj­srećniji na­rod na sve­tu kad bi samo još jed­nu pred­nost nad nama osta­li­ma ste­kli, kada bi, na­i­me, ot­kri­li način da do­bi­ja­ju male En­gle­ze a da pri tome sa svo­jim žena­ma ne­ma­ju ni­ka­kva po­sla. Način nije ot­kri­ven i En­gle­zi se vole pri­bližno kao osta­li svet. Ali se kao i osta­li svet – ne svađaju.

Imam be­o­grad­skog pri­ja­tel­ja koji ne ide na pi­ja­cu sva­ke ne­del­je. Ide sva­kog dana. Kad sam ga pi­tao zašto to čini, da li da bi uvek imao svežu hra­nu, od­go­vo­rio mi je: „Ne, nego da bih uvek imao svežu svađu.“

Pošto se na pi­ja­ci česti­to isvađao, mo­ga­o ­je osta­tak dana pro­ve­sti u re­la­tiv­nom miru, lišen nasušne po­tre­be da sva­đu iza­zi­va, ako ne uvek i da na tuđe nasušne po­tre­be za svađom od­go­va­ra. Iz toga ne tre­ba za­ključiti da za našeg Živo­ra­da uli­ca nije pro­stor ko­jim će se pre­ba­ci­va­ti s jed­nog me­sta živo­ta na dru­go, nego put ko­jim će ići iz ­jed­ne svađe u dru­gu, prem­da u tome ima nešto isti­ne.

madonna

Pu­to­van­je au­tom kroz Pa­riz, Rim, Be­o­grad liči na antički cir­kus u kome nema hrišćana, nego samo zve­ra­di. Pu­to­van­je kroz Lon­don liči na svečani po­greb. Ne­mo­guće je vi­de­ti dvo­ji­cu vozača kako se sva­đa­ju na­sred puta, nad­mećući se u vozačkoj veštini tek pošto su se su­da­ri­li.

Za šesna­est go­di­na vi­deo sam dvo­ji­cu, i oba su bila stran­ci. Krat­ko vre­me dra­li su se na en­gle­skom, uvi­devši brzo da je za tu svr­hu jezik domaćina krajn­je ne­po­go­dan.

Tek kad su na ma­tern­ji prešli, iako se raz­u­me­va­li nisu, jer je je­dan bio Grk, a dru­gi Ita­li­jan, sce­na je usta­la iz en­gle­skog gro­ba i po­sta­la ui­sti­nu – evrop­ska.

Što se tiče je­zi­ka, stvar je ja­sna.

Po­sto­ji oset­na raz­li­ka između toga da ne­ko­me kažete kako se bo­ji­te da nije u pra­vu, i kad tom istom čove­ku, već u otva­ran­ju, pre­li­mi­ni­ran­ju ne­spo­ra­zu­ma, saopštite da je mar­va, po­min­jući mu maj­ku u jed­nom od bez­bro­j ružnih značenja za koja nam je je­zik spo­so­ban.

Sto­ga je ovde stran­cu ne­mo­guće da se po­sva­đa, osim ako nema sreću pa naiđe na dru­gog stran­ca. Prvo što – iz­u­zev stra­na­ca – nema s kim, a po­tom što, ako se i po­ne­ko od domaćih nađe da mu to za­do­voljstvo priušti, en­gle­ski će je­zik pred­stav­lja­ti ne­pre­mo­sti­vu pre­pre­ku.

Na nje­mu se, ukrat­ko, ne možete svađati u onom div­nom, sko­ro ob­red­nom me­di­te­ran­skom smi­slu, možete se tek mal­ko uje­da­ti, ali tako da vam pola od ri­tu­a­la ot­pa­da na je­den­je vla­sti­te je­tre. A po­zna­to je da cilj svađe nije da se rđavo osećate vi, nego rđavo da se oseća onaj dru­gi.

Do­bro od­go­je­ni En­glez – što će reći, ka­ko se ovde mi­sli, sva­ki – ni­kad se, osim u Pa­rl­a­men­tu, ui­sti­nu ne sva­đa. On samo rasčišćava ne­spo­ra­zu­me. Do­bro od­go­je­ni Živo­rad, čim se svađa, pre­sta­je biti do­bro od­go­jen i vraća se svo­jim di­lu­vi­jal­nim iz­vo­ri­ma s ne­skri­ve­nim odušev­ljen­jem ne­ko­ga ko je dugo držan u ka­ran­ti­nu ci­vi­li­za­ci­je.

Kad se sva­da­ju Ita­li­ja­ni, Grci, Fran­cu­zi, nasi Živo­ra­di, vi u nji­ma ne vi­di­te samo znal­ce te veštine, već i lju­de koji uživa­ju u tome što čine. Kad u svađi za­tek­ne­te En­gle­za, prvo što vam pada u oči je da on to čini ne­ra­do i pre­ko vol­je, a tek po­tom da i ne ume da se sva­da. (Ir­ci­ma, u međuvre­me­nu, sva­ka čast.)

Sta­lan pre­zir pre­ma svađi što ga ma­ni­fe­stu­ju oba part­ne­ra, tro­šeći na taj pre­zir više dara nego na svađu, od­u­zi­ma svađi sva­ku le­po­tu, ube­dlji­vost, spon­ta­nost i ori­gi­nal­nost, van mogućno­sti ostav­ljajući naj­u­zbu­dlji­vi­ji mo­me­nat u kome će do­bro iza­bra­na uvre­da iz­ne­na­da biti za­men­je­na do­bro smešte­nim udar­cem pod pre­po­ne.

Ovo je vid­no naročito u pre­pir­ci En­gle­za sa stran­cem. Iako zna da do­bro vla­da­te je­zi­kom, od­mah će početi go­vo­ri­ti spo­ro i raz­go­vet­no, a po­tom preći na uprosćeni en­gl­e­ski za spo­ra­zu­me­vanje sa gla­vo­se­ci­ma Bo­rnea.

Ono što će vas naj­većma po­vre­di­ti, nje­go­vo je uzdržavan­je, stal­no de­mon­striran­je da je na svađu pri­nuđen nečim van nje­go­ve pri­ro­de. Od­mah ćete raz­u­me­ti da ste vi to što je van nje­go­ve pri­ro­de. I da vam on, svađajući se, čini iz­ve­snu uslu­gu. Iz­ve­snu uslu­gu – vašoj pri­ro­di.

Ako se čak i na ovaj ru­di­men­ta­ran na­cin svađa, čini to En­glez ma­hom da od­bra­ni neko ugroženo pra­vo. Ni­kad da dokaže kako nešto zna ili ume bol­je od nas. Živo­rad se najčesće svađa da bi ostao u pra­vu. En­glez se svađa iz po­tre­be, Živo­rad iz taštine. En­glez se svađa radi ko­ri­sti, Živo­rad radi časti. I naj­zad, Živo­rad se najčesće svađa zbog dru­gih i za dru­ge, En­glez uvek samo zbog sebe i za sebe.

Pošto smo se sa stra­načkom pakošću na­gr­di­li En­gle­za, red je da is­tak­ne­mo i do­bre stra­ne en­gle­ske pre­pir­ke. Za En­gle­ze ne­spo­ra­zum nije raz­log pro­dužetku ne­tr­pel­ji­vo­sti. Tre­nut­ni se su­kob ret­ko pre­tva­ra u tra­jan rat.

Svađa tra­je ko­li­ko­ joj tre­ba da se stvar, ako se može, raz­ja­sni. Na­kon toga pre­da­je se za­bo­ra­vu. Ko­li­ko stvar­no, a ko­li­ko pri­vid­no, savršeno je nevažno ako po­sledica ni za jed­nu stra­nu nema.

Naše su svađe kom­pli­ko­va­ne. Duge, traj­ne, često i večne. Tačno je da se lako mi­ri­mo – kao što se lako i po­svađamo – ali to je ret­ko kraj ne­spora­zu­ma. To je tek ne­spo­ra­zum u no­vom ob­li­ku.

Isto ona­ko kao što je naš mir – ra­to­van­je na dru­gi način.

No comments: