Tuesday, March 16, 2010

Istorija, nacionalni ponos

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ISTO­RI­JA, NA­CI­O­NAL­NI PO­NOS I EN­GLE­ZI

Ni­kad ni­sam raz­u­meo ushićenost mo­jih skol­skih udžbe­ni­ka na­rod­nim pe­sni­štvom i naših oče­va ko­sov­skim po­ra­zom. Ne tvr­dim da po­gi­bi­ja od godine 1389. nije bila di­vot­na, da po­raz nije bio veličan­stven, ali upr­kos svim mo­ral­no­du­šev­nim ra­zlo­zi­ma – koji će možda na nebu biti od neke važno­sti, a na zem­lji su samo od štete – niko me ne može raz­u­ve­ri­ti u to da pot­pu­na po­be­da nad Tur­ci­ma ne bi bila još veličan­stve­ni­ja.

Ra­ci­o­nal­na Evro­pa je to ose­ti­la. Po­grešna vest o našoj po­be­di sta­vi­la je u ra­do­stan po­kret zvo­na pre­stol­ničkih bo­go­molja. Kad se za naš slom sa­zna­lo, zvo­na su pre­sta­la zvo­ni­ti.

Pri­vre­me­no oslo­bođeni bri­ga oko države, mi smo se ba­ci­li na ko­van­je sti­ho­va o nje­noj pro­pa­sti i gul­jen­je pro­je, od­vaj­ka­da na­men­je­ne sužnji­ma i pe­sni­ci­ma. Da smo na Koso­vu po­be­di­li, nemački bi se pe­sni­ci i književni eks­per­ti sva­ka­ko man­je odu­šev­lja­va­li našom na­rod­nom maštom i nje­nim po­et­skim tvo­re­vi­na­ma, ali bi nas nji­ho­vi voj­ni­ci, go­di­ne 1941, možda teže po­be­di­li.

Hoću da po­ve­ru­jem kako bi, u za­me­nu za je­dan po­tre­san ci­klus na­rod­nih pe­sa­ma, do­bili man­je po­tre­snu isto­ri­ju. Nije si­gu­rno – na Bal­ka­nu niš­ta nije si­gur­no – ali je moguće. A na vama je da ce­ni­te šta je od toga pre­težnije.

0816grec

Pri­zna­jem, doduše, da se u našem ne­prak­tičnom od­no­su pre­ma ko­sov­skom po­ra­zu, i našoj ne­be­skoj fi­lo­so­fi­ji po­vo­dom nje­ga, kri­je i jed­na ko­ri­sni­ja, prag­ma­tičnija od­li­ka na­rod­nog ka­rak­te­ra. Ona koja ume da od ne­vol­je na­pra­vi vr­li­nu. Ona koja hoće da od sva­ke štete ima bar neku, ma kako malu, vaj­du.

Još gore ću u va­šim očima proći ako kažem da ni slav­nim 27. mar­tom 1941. ni­sam baš naročito po­ne­sen, iako sam, sa ­je­da­na­est go­di­na, u an­ti­paktov­skim de­mon­stra­ci­ja­ma hapšen od po­li­ci­je, čiji je šef bio moj otac.

Je­ste da nam je na 27. mar­tu česti­tao lično g. Čerčil, re­kavši u bri­tan­skom par­la­men­tu da je toga dana Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu. (Opet ta naša ne­srećna, ko­sov­ska duša!) Je­ste da je ona tu neku dušu našla.

Ali je cena bila pri­lična. Našla je dušu i iz­gu­bi­la državu. I dva mi­li­o­na lju­di po­vrh toga. To­li­ko joj je tre­ba­lo da po­no­vo nađe državu, pi­tan­je duše ovaj put ostavIja­jući nešto po stra­ni. Jer, država od duše ne živi. One naj­moćnije nlkad je nisu ni ima­le. Država bez du­še­ je­dan ­je od naj­po­zna­ti­jih isto­rij­skih fe­no­me­na. Duša bez države takođe je moguća. Ali je duševna država – fik­ci­ja ili ru­i­na.

Ne znam u ko­joj meri is­prav­no gle­dan­je na vla­sti­tu isto­ri­ju određuje nečiju sud­bi­nu, ali da se u nje­mu, u tom gle­dan­ju, ogle­da na­rod­ni ka­rak­ter, od­u­vek je bilo po­zna­to.

En­gle­zi se svo­jom isto­ri­jom po­no­se.

U redu, ima­ju i čime. Is­to­ričari, pa i en­gi­e­ski, nešto su uzdržani­ji, u ko­lo­ni­jal­nom pi­tan­ju naročito, ali ko sluša za­mla­te!

Čak i najoštri­ji kri­tičari ko­lo­ni­jal­ne pol­i­ti­ke, načelni pro­tiv­ni­ci im­pe­ri­jal­ne ide­je, ako ih do­bro pri­ti­sne­te, reći će vam da su oni, do­du­še, bez­re­zer­vno pro­ti­vu ko­lo­ni­ja­li­zma, ali, sve u ob­zir uzevši, da su ga En­gle­zi pra­kti­ko­va­li bol­je, um­ni­je i pra­ved­ni­je nego iko dru­gi.

Ako ih dal­je po­te­ra­te, usko­ro će vam odušev­lje­no pričati o pro­cva­tu In­di­je pod en­gle­skom ko­lo­ni­ja­l­nom upra­vom –za raz­li­ku od kr­va­ve kon­fu­zi­je u slo­bod­noj In­di­ji – i vi ćete, ako ste sebični, zažali­ti što se, ume­sto ne­ko­ri­snog pe­sni­ka Bajrona, na Bal­kan nije is­kr­cao mno­go upotre­blji­vi­ji osva­jač Afri­ke, Se­sil Ro­d.

Ko zna, možda su u pra­vu. Pi­tam se, međutim, kako neko ko rđa­vom sma­tra sva­ku vlast nad dru­gim na­ro­dom – Škote i Irce isključujući – svo­ju vlast može sma­trali do­brom. A eto, vi­di­te, En­glez to sa­svim lepo može.

Čude­san od­nos En­gle­za pre­ma svo­joj isto­ri­ji naj­bol­je se vidi u raz­mišljan­ji­ma o Krom­vel­o­voj re­vo­lu­ci­ji.

Ni­je­dan ne voli što se ona uop­šte do­go­di­la. Za sva­kog Ostrv­lja­ni­na re­vo­lu­ci­ja je uglav­nom kon­ti­nen­tal­na glu­post. Pa pošto bi pre­fe­ri­ra­li da je nisu ima­li, ponašaju se kao da i nisu.

Na zlob­nom ter­mi­nu „en­gle­ska re­vo­lu­ci­ja“ in­si­sti­ra­ju Evro­plja­ni da bi bar u nečemu En­gle­ze iz­jed­načili sa nor­mal­nim lju­di­ma. Ugu­ra­ti jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju u en­gle­sku po­vest, u ko­joj je iz­gled le­ga­li­te­ta pri­mar­na oso­bi­na i po­vod op­stoj gor­do­sti, znači na­pra­vi­ti im pa­kost.

Jer, ono što je na Kon­ti­nen­tu re­vo­l­u­ci­ja, haos, obračun, opšta ma­kljaža, ovde je – le­gal­ni pre­vrat. En­gle­ska re­vo­lu­ci­ja je par­la­men­ta­rni po­du­hvat, samo su evrop­ske re­vo­lu­ci­je ile­gal­ne.

Zato su ne­pro­mi­šlje­ni Fran­cu­zi svog kral­ja sma­kli, svi­re­pi Rusi svog ubi­li, ne­u­račun­lji­vi Srbi svog kroz pro­zor ba­ci­li, a En­gle­zi Čar­l­sa I samo smrću ka­zni­li. Ni­jan­se su značajne. Prvo je svin­ja­ri­ja, dru­go zločin, u srp­skom slučaju glu­post, a en­gle­ski je pri­mijer jed­no­stav­no – po­gu­bljen­je.

En­gle­zi o svo­joj re­vo­lu­ci­ji pišu man­je zato da bi se o njoj više zna­lo, a više da bi se zna­lo o raz­vit­ku nji­ho­ve par­la­men­tar­ne Isto­ri­je. Ni­ka­kvih ju­bi­le­ja ili pro­sla­va te re­vo­lu­ci­je nema. Ne sla­vi se, na pnmer, dan kada je po­gu­bljen kralj, što je ra­zum­lji­vo u mo­nar­hiji, ali se ne sla­vi ni sama re­vo­lu­ci­ja, iako se sma­tra da je ona stvo­ri­la mo­der­nu Bri­ta­ni­ju.

Ja mi­slim da En­gl­e­zi, du­bo­ko u duši, svo­ju re­vo­lu­ci­ju sma­tra­ju po­ra­zom, što ona i je­ste. Kao i sva­ka re­vo­lu­ci­ja. Sila je uvek ob­lik ne­ka­kvog po­ra­za, u pr­vom redu po­ra­za mogućno­sti da se ista stvar oba­vi bez mr­tvih.

En­gle­zi se, ta­ko­đe, po­no­se po­ra­zom kod Dan­kerka, ali ga ne pro­slav­lja­ju. Ne sla­ve ni po­raz od na­ro­da Zulu, je­dan od naj­većih u na­rod­noj isto­ri­ji. Fran­cu­zi ne sla­ve Vo­ter­lu, nego 1918. Nem­ci ne sla­ve po­raz kod Mo­skve, nego po­be­du kod Se­da­na. Rusi Stal­jin­grad a ne Smo­lensk. Mi Srbi sla­vi­mo Ko­so­vo.

I dru­gi na­ro­di naše za­jed­ni­ce ima­ju svo­je po­ra­ze na koje su od­ne­kud po­no­sni. Isto­rij­ske ne­sreće koje ih ushićuju.

A šta je, do đavo­la, s našim po­be­da­ma?

2 comments:

Anonymous said...

Odavno pratim ovaj blog i uvek se sa zadovoljstvom vraćam nekim ranije objavljenim tekstovima. Divan, gromadan pisac je bio Borislav Pekić. Pročitao sam više njegovih knjiga, znao sam da ih je mnogo napisao, ali tek mi je ovaj blog omogućio da zavirim u bogatstvo opusa jedne izuzetne ličnosti. Hvala priređivaču bloga.
Bora Nešković

Ljiljana said...

Dragi gospodine Neskovicu,
Drago mi je da Vam se blog dopada i da u njemu uyivate. Neiscrpan je Pekic pa mi je uzivanje da ga ucinim dostupnim sto vecem broju citalaca.
Srdacan pozdrav.