Sunday, March 07, 2010

Božja zapovest i politika

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BOŽJA ZA­PO­VEST I PO­LI­TI­KA

Bri­tan­ski je par­la­ment ne samo su­ve­re­ni predstav­nik na­ro­da i nje­go­ve vol­je već oličava i nje­go­vu su­šti­nu, ona­ko kako su, u vi­zan­tij­skim iko­no­kla­stičkim bor­ba­ma, iko­no­fi­li sma­tra­li da Hri­sto­va sli­ka sadrži u sebi i deo nje­go­vog božan­skog su­šta­stva.

Par­la­ment se zato nipošto ne sme la­ga­ti. Ali, kako u po­li­ti­ci isti­nu nije uvek moguće reći, pra­vi­lo nije izričito. Laž se pod­ra­zu­me­va ali se ne to­le­ri­še. Očeku­je se da ne lažete ali se još više očeku­je da u laži ne bu­de­te uhvaćeni.

A upra­vo se to de­si­lo bri­tan­skom mi­ni­stru tr­go­vi­ne i in­du­stri­je, g. Le­o­nu Bri­tenu. I to u dva na­vra­ta po­vo­dom iste afe­re. Prvi put on je u skup­sti­ni, na pitan­je da li je prim­lje­no iz­ve­sno pi­smo od važno­sti za afe­ru, od­go­vo­rio: „Ja niš­ta ni­sam pri­mio.“

Od­go­vor je bio isti­nit, ali bi bio isti­ni­ti­ji da je mi­ni­star re­kao kako pi­smo nije pri­mio, ali da je za nje­ga – znao. Jer, odgo­vor je pod­ra­zu­me­vao da mu je ono bilo pot­pu­no ne­po­zna­to. Iz­vi­nio se skupštini i prav­dao po­stu­pak po­ver­lji­vom pri­ro­dom pi­sma, koju on nije bio ovlašćen da obe­lo­da­ni. Iako je uhvaćen u laži, iz­ve­sna skru­pu­lo­znost na dru­goj stra­ni kan­ta­ra spa­sla ga je veće štete.

dante

S dru­gim pi­smom, ne­ko­li­ko dana ka­sni­je, nije bio iste sreće. Ono, na žalost, zah­te­va objašnjen­je, koje, na­dam se, ogra­ničenost vre­me­na za ovaj ko­men­tar neće učini­ti baš sa­svim ne­ja­snim.

Već me­se­ci­ma se vo­di­la za bri­tan­ske pri­li­ke ne­u­o­bičaje­na bit­ka između dva mi­ni­stra iste vla­de, He­sel­tajna i Brite­na, oko sud­bi­ne jed­ne skrom­ne fa­bri­ke he­li­kop­te­ra.

U po­za­di­ni se, međutim, ra­di­lo o krup­nim, prin­ci­pi­jel­nim pi­tan­ji­ma, od ko­jih za­go­net­ka da li je Bri­ta­ni­ja u Evro­pi i za Evro­pu, ili se samo pra­vi da je­ste, nije bila naj­be­značaj­ni­ja.

Vla­da je tražila sa­vet od Držav­nog pra­vo­bra­ni­laštva, u načelu stro­go po­ver­ljiv i, pre­ma običaji­ma, ne­u­po­tre­bljiv u po­li­tičke svr­he. Do­la­zi do nje­go­vog ob­jav­lji­van­ja u iz­vo­di­ma štet­nim po He­sel­taj­na, i to iz Brit­e­no­vog pro­tiv­ničkog mi­ni­star­stva, čime nje­go­va po­li­tička upo­tre­ba po­sta­je očigled­na, a pri­ro­da tzv. „cu­ren­ja državne taj­ne“, zbog koje su ne­ka­da le­te­le či­nov­ničke gla­ve, krajn­je sum­nji­va.

Otva­ra se is­tra­ga i, gle čuda, ot­kri­va se da je au­tor ovog „cu­ren­ja“ upra­vo onaj skmpu­lo­zni Brit­en od pre ne­ko­li­ko dana, u sva­kom slučaju, da je on celu stvar odo­brio. Ot­kri­va se, takođe, da su nje­go­vi službe­ni­ci odo­bren­je za ta­kav čin do­bi­li iz ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka vla­de, što na­jed­nom gđu Tačer, u očima jav­nog mnen­ja, stav­lja u ne­u­god­nu ulo­gu saučesni­ka, a možda i na­red­bo­dav­ca.

Gđa Tačer iz­jav­lju­je da je o sve­mu sa­zna­la tek po­sle šesna­e­sto­dnev­ne is­tra­ge, Brit­en svu kri­vi­cu pri­ma na sebe, te pod­no­si ostav­ku, iz­gle­da da su, osim Brit­e­na, sve vla­di­ne ovce na bro­ju, ali i da opo­zi­ci­o­ni psi još nisu sa­svim siti. Još uvek se po­stav­lja pi­tan­je ka­da­ je pre­mi­jer sa­znao i ko­liko je sa­znao od ono­ga za šta vla­da tvr­di da nije znao, a opo­zi­ci­ja da ne zna­ti nije mo­gao. Ne ve­ru­je se g. Brit­enu da je u kri­vi­ci sam.

Ako gda Tačer nije zna­la, otići mo­ra­ju svi službe­ni­ci koji su pi­smo u jav­nost pu­sti­li. Ako je zna­la, ako je pi­smo ona pu­sti­la, službe­ni­ci mogu osta­ti, ali da ode mora ona. Zataška­van­je afe­re nije moguće, jer bi tada oba pra­vo­bra­ni­tel­ja, uvređena po­stup­kom, pod­ne­la ostav­ke, a to ni­jed­na vla­da ne bi prežive­la. Punu isti­nu o afe­ri, takođe. Ova­ko, preživeo ni­je ­je­di­no g. Brit­en. La­gao je, bio uhvaćen i oti­šao.

Preživeće, ve­ro­vat­no, i aneg­do­ta, po ko­joj je izra­el­ski mi­ni­star u po­se­ti Lon­do­nu, kad mu je slučaj is­pri­čan, re­kao: „La­ga­o ­je? Vrlo važno! Važno je da voli svo­ju maj­ku.“

Ako pođemo od pret­po­stav­ke da se na­ro­du najčešće ne go­vo­ri isti­na, ne­kad radi nje­ga sa­mog, ne­kad radi nje­go­ve vla­de, i da je taj­nost jed­na od naj­u­pa­dlji­vi­jih od­li­ka našeg otvo­re­nog veka, raz­li-ku­je­mo dva načina ponašanja vla­sti pre­ma isti­ni, iako same vla­sti raz­li­ku­je­mo nešto teže. Po­sto­je vla­de koje svo­je na­ro­de lažu ne bojeći se isti­ne, jer im ni ona ništa ne može; čak i da se ot­kri­je, ništa se ne bi iz­me­ni­lo.

Dru­ge su one koje svo­je na­ro­de lažu, ali se isti­ne boje, jer im se ipak ponešto može; ako se isti­na ot­kri­je, nešto će se pro­me­ni­ti. Ako nis­ta dru­go – vla­da. Ona će na­sta­vi­ti da laže. I to se neće pro­me­ni­ti.

U zem­lja­ma koje su po tra­di­ci­ji i običaji­ma de­mo­krat­ske, opšte­ pri­hvaćeno je da po­li­tičari nisu baš naj­i­sti­nol­ju­bi­vi­ja sor­ta lju­di na sve­tu. Po­ne­kad to i ne mogu biti, sve da i žele. Po­ne­kad se mora la­ga­ti. Jed­nom radi dru­gih na­ro­da, dru­gi put radi vla­sti­tog.

Bri­tan­ski pre­mi­jer, gđa Tačer, je u po­gle­du de­fi­ni­san­ja isti­ne oti­šla nešto dal­je od Pon­ci­ja Pi­la­ta. Pi­la­t je re­kao da ne zna šta je isti­na. (Ali to mu nije sme­ta­lo da Hri­sta osu­di.) Gđa Tačer je Par­la­men­tu iz­ja­vi­la ka­ko ­je isti­na često čude­sni­ja od fik­ci­je. (Ali to joj nije sme­ta­lo da pri­hva­ti Brit­eno­vu ostav­ku.) Time je hte­la reći da ona go­vo­ri isti­nu, a što ­joj se ne ve­ru­je, to je samo zbog čude­sno­sti same isti­ne.

Držim ­da ­je u pra­vu. Isti­na ­je ui­sti­nu čud­ni­ja od fik­ci­je. čud­ni­ja je jer je mno­go ređa. Čega malo ima, uve­k je ne­ve­ro­vat­ni­je i ne­o­bičnije od onog čega ima u iz­o­bil­ju.

Od jed­ne vla­de ne može se suviše tražiti. Ne možete, na pri­mer, tražiti da ne vla­da­ jer to je nje­na svr­ha. Ne možete tražiti da vas pri tome ne ob­man­ju­je, jer to je u nje­noj pri­ro­di i u pri­ro­di vla­dan­ja. Nešto, ipak, možete tražiti. Možete tražiti da u lažima ne bude uhvaćena, i da, ako bude, povuče kon­ze­kven­ce i ode.

Možete tražiti. Hoćete li to i do­bi­ti, dru­ga je stvar.

No comments: