Tuesday, March 09, 2010

Paradoks engleskih klasnih netrpeljivosti

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PA­RA­DOKS EN­GLE­SKIH KLA­SNIH NE­TR­PEL­JI­VO­STI

Do­bar po­zna­va­lac gra­đan­ske psi­ho­lo­gi­je pita se o čemu san­ja Ame­ri­ka­nac kad vidi mi­li­o­ne­ra u Rols-Rojsu i od­go­va­ra: o tome da ­jed­nog dana i on u nje­ga sed­ne. O tome će, u su­sre­tu s bo­ga­tašem, san­ja­ti i većina En­gle­za.

Iz­ne­ve­ra­va­jući tra­di­ci­je Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, Fran­cuz Žak će san­ja­ti da se on vozi Rols-Rojsom, a mi­li­o­ner ide peške. Osta­jući u tra­di­ci­ji so­ci­ja­li­stičke re­vo­lu­cije, naš će Živo­rad san­ja­ti o času kad će pe­ške ići svi, i on i mi­li­o­ner. Iskre­no se ra­du­je­mo kad nam pođe na­bol­je, ali smo pod­jed­na­ko, često i više za­do­vol­jni, ako osta­ne­mo na istom, pod uslo­vom da dru­gi­ma bude gore.

f_giants

Tako do­la­zi­mo do klasa i kla­sne mržnje. Iako na prvi po­gled iz­gle­da da kla­sne mržnje ne može biti bez kl­a­sa – one koja će mr­ze­ti i one koja će se mr­ze­ti – u stvar­no­sti ih je moguće naći raz­dvo­je­ne.

U većini ka­pi­ta­li­stičkih država pri­zna­ju se kla­se ali poriče kla­sna mržnja. U većini so­ci­ja­li­stičkih, na­pro­tiv, kla­sna se mržnja pri­zna­je a kla­se poriču. Za­jed­no se mogu naći je­di­no kod Mar­ksa.

Na Kon­ti­nen­tu je od­nos između na­ci­o­nal­nog do­sto­jan­stva i kla­snog po­no­sa ­jed­no­sta­van, jed­no s dru­gim ma­hom nema veze. Na na­ci­ju ste po­no­sni, ali pod njom pod­razume­va­te svo­ju kla­su; na kla­su ste, takođe, po­no­sni, ali u njoj vi­di­te svo­ju na­ci­ju.

Ako u vašim mržnja­ma po­nos igra neku ulo­gu, onda je to tako što ste po­no­sni na svo­ju mržnju, nipošto na ono što mr­zi­te. Sled­stve­no tome, ako se bo­ri­te pro­tiv ne­prav­de, po­no­sni ste na svo­ju bor­bu, a ne na ne­prav­du pro­tiv koje se bo­ri­te.

E pa, vi­di­te, u En­gle­skoj nije tako. En­gle­zi su po­no­sni na svo­je mane, ko­li­ko i na vrli­ne. Po­no­sni su i na ne­pra­ved­no­sti svog živo­ta, pro­tiv ko­jih se u međuvre­me­nu iskre­no i upor­no bore. En­gle­ska rad­nička kla­sa je po­no­sna.na svo­ju ari­sto­kra­ti­ju, koju bi da uki­ne, gor­da upra­vo na one nje­ne oso­bi­ne koje je drže u eko­nom­skoj i so­ci­jal­noj potčinje­no­sti, gro­tesk­no oda­na ne­prav­da­ma ko­ji­ma je izložena, jer je s pra­vom uve­re­na da su one ugrađene u biv­šu veličinu Im­pe­ri­je i na­ci­je.

Sva­ki će vam Fran­cuz ra­di­je pričati o uzur­pa­to­ru Na­po­le­o­nu nego o Luju XVI, ali bez ob­zi­ra na sta­lež, En­glez uvek pre o Čarlsu I i ti­ra­ni­nu Henriju VIII, nego o oslo­bo­di­o­cu Krom­ve­lu. Sto­ga, kad en­gle­ski rad­nik neće da ude u deo krč­me prećutno na­men­jen buržoa­zi­ji, iako mu to niko, pa ni cene, ne bra­ne, a sprečava ga je­di­no osećanje da na pra­vom me­stu nije, on jed­no­stav­no nije do­sle­dan, i u toj ne­dosled­no­sti vidi svo­ju naj­veću do­sled­nost koja ga En­gle­zom i čini.

Za Fran­cu­ze se veli da go­vo­re kao levičari, mi­sle kao sred­nja­ci, a gla­sa­ju kao de­sničari. En­gl­e­zi ne go­vo­re, ne zna se da li mi­sle, a kako gla­sa­ju, videće se. Uo­sta­lom, osim ne­ko­li­ko bi­zar­nih i po­li­tički eg­zo­tičnih iz­u­ze­ta­ka, kao što su Skar­gel i Li­ving­ston, većina bri­tan­skih so­ci­ja­li­sta naj­pre sum­nja u so­ci­ja­li­zam, pa tek po­tom, even­tu­al­no, u ka­pi­tali­zam.

Na pro­te­klim su iz­bo­ri­ma vla­da­jući kon­zer­va­tiv­ci do­bi­li gla­so­ve značaj­nog dela rad­ništva u času kada se broj ne­za­po­sle­nih među nji­ma peo pre­ma re­kor­du svih vre­me­na i kada je vla­da jav­no pri­zna­va­la da je ovaj kurs ne­ra­zdvo­jiv deo nje­ne an­ti­in­fla­ci­o­ne po­li­ti­ke. In­ter­vju­i­sa­ni rad­ni­ci su iz­ja­vi­li da su za go­spo­du Tačer gla­sa­li zbog nje­ne odlučno­sti u vođenju držav­nih po­slo­va.

Raz­log je le­gi­ti­man za one ko­ji­ma je ova po­li­ti­ka uvećala si­gur­nost, stan­dard i per­spek­ti­ve. A ova­kve su od­go­vo­re­ da­li lju­di ko­ji­ma ­je­ o­na­ o­du­ze­la i po­sao i iz­gle­de da ga ikad opet do­bi­ju. Ako do­da­mo da su ova­kve od­go­vo­re da­va­li i mla­di, bi­ra­či koji su prvi put gla­sa­li, stvar po­sta­je još pa­ra­dok­sal­ni­ja. Ili još en­gle­ski­ja, kako hoćete.

Na pi­tan­je: „Zašto ste iz­gu­bi­li po­sao?“ čest je od­go­vor: „Zato što sam bio ne­spo­so­ban.“ U ovom čude­snom od­go­vo­ru kri­je se ključ za po­nos en­gle­skog rad­ni­stva svo­jom ari­stokra­ti­jom i buržoa­zi­jom.

Gor­dost zbog En­gle­za koji su uspe­li, čak i kada se zna da uspeh nije bio po­sle­di­ca samo spo­sob­no­sti i samo rada. A kada ste čuli nešeg Živo­ra­da, fran­cu­skog Žaka ili bilo kog Evrop­lja­ni­na da tako mi­sli? Sve je moguće da ne val­ja, sve do boga, je­di­no­je moguće da ne valja naš Živo­rad.

Prav­de radi, mo­ra­mo pri­zna­ti da su i ovdašnji po­sed­ni­ci po­no­sni na svo­ju radničku kla­su, ma ko­li­ko mr­ze­li ne­pri­li­ke što ih ona hro­ničnim štraj­ko­vi­ma ka­pi­ta­lu pri­re­đu­je. Dira po­što­van­je što ga en­gle­ski po­slo­dav­ci pre­ma rad­ni­ci­ma po­ka­zu­ju, čak i u času kad na njih šalju kon­jičku po­li­ci­ju.

Kla­sna je bor­ba, da­kle, jed­na stvar; na­ci­o­nalni po­nos dru­ga.

Fran­cuz želi da men­ja po­re­dak, En­glez samo svo­ju pla­tu. Živo­rad je sličniji En­gle­zu, s tim što u svo­jim žel­ja­ma voli da bude i načelan. En­gle­zi za načela ne mare. Ostav­lja­ju ih na­ro­di­ma koji sem načela ne­ma­ju niš­ta dru­go.

Zato, kad slu­ša­te našeg Ži­vo­ra­da ili Fran­cu­za Žaka kako go­vo­re o po­li­ti­ci, mi­sli­te da će tog časa na neke ba­ri­ka­de, a oni će u prvu krčmu na čašicu crnja­ka ili ra­ki­je. Kod En­gle­za ste bar u tom načisto. Ako na ba­ri­ka­de idu, onda su to po­li­caj­ci. Oni iza ba­ri­ka­da ma­hom su iz Ko­mon­ve­lt­a.

En­glez će ube­dlji­vo i ne­pri­stra­sno na­pa­da­ti sva­ki po­je­di­ni aspekt en­gle­skog načina živo­ta i en­gle­skog shva­tan­ja stva­ri, ali sam način, samo shva­tan­je on će gr­če­vi­to bra­ni­ti, kao da jed­no s dru­gim nema ni­ka­kve veze.

Pa ako ćemo pra­vo, i nema. Sva­ki mo­me­na­t jed­nog načina živo­ta i život­nog shva­tan­ja fa­kat je koji se može pri­hva­ti­ti ili od­ba­ci­ti, ali način i shva­tan­je u ce­li­ni, stva­ri su vere i po­no­sa.

A na­ci­ja se ne drži na fak­ti­ma. Na­ci­ja se drži na osećan­ji­ma.

No comments: