Thursday, March 04, 2010

O skrivenim čarima korupcije

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O SKRI­VE­NIM ČARI­MA KO­RUP­CI­JE

S vre­me­na na vre­me bri­tan­sku jav­nost po­tre­sa vest o ko­rup­ci­o­naškim afe­ra­ma u or­ga­ni­ma državne vla­sti. Jed­na od po­sled­njih bila je pot­ku­plji­van­je iz­ve­snih in­spek­to­ra lon­don­ske po­li­ci­je od stra­ne pod­zem­lja.

Kad su po­sre­di dru­gi, šta je ko­rup­ci­ja – do­bro zna­mo. U ne­do­u­mi­ci smo jed­ino kad je reč o nama. Ta­ko ­je i u mo­joj zem­lji re­vo­lu­ci­ja do­bro zna­la šta je ko­rup­ci­ja u kral­jev­skom režimu; šta je ko­rup­ci­ja u vla­sti­tom, mo­ra­la je tek da uči.

Kada u Bri­ta­ni­ji na vi­de­lo iz­bi­je ne­ka­ ko­rup­ci­ja, jav­nost za­u­zi­ma stav ne­u­molji­vog pra­ved­ni­ka s isu­ka­nim mačem in­dig­na­ci­je u ruci. Pogođenim se osećaju i oni čiji naj­bol­ji po­slo­vi žive od pod­mićivanja drugih. U ovom slučaju, što dopušte­no ­je volu, Ju­pi­te­ru nije.

No, ako za­nema­ri­mo one što su odlučno pro­ti­vu tuđe ko­rup­ci­je, a svo­ju sna­lažlji­vošću zovu, većina lju­di gaji častan gnev pro­tiv jed­ne od naj­go­rih zlo­u­po­tre­ba po­ve­ren­ja od stra­ne države i nje­nih or­ga­na. Udružili smo se u čopor da nam bude bol­je. Iza­bra­li smo i naj­bol­je pse da nas čuva­ju.

4dragon

A evo, kra­du nas upra­vo oni. Ume­sto vu­ko­va iz gore, ovce nam od­no­si naš pas čuvar.

Raz­u­mem taj gnjev iz­da­tog po­ve­ren­ja i de­lim ga. Ali, uopšta­van­ja su uvek opa­sna. Da li je nešto do­bro ili zlo, ne za­vi­si često od to­ga­ je li to do­bro ili zlo samo po sebi, nego i u ka­kvim se oko­lno­sti­ma is­pol­ja­va. Ubi­stvo, do­bro u ratu, zlo ­je u miru. Pa ni tada sva­ko. Ubi­stvo što ga vrši sud, na pri­mer, uglav­nom se sma­tra do­brim. Što je za jed­nog čove­ka otrov, dru­go­me može lek da bude. Sve će od okol­no­sti za­vi­si­ti.

Sl­u­ti­te­ ja­mačno, da se, čim ovo­li­ko odu­go­vlačim, spre­mam za do­ka­zi­van­je neke mo­ral­no sum­nji­ve pret­po­stav­ke. To je isti­na, ali­ je mo­ram izreći: i korupcija ima svo­je do­bre stra­ne, a u iz­ve­snim prilika­ma ona ­je­ je­di­ni način da se op­sta­ne.

Zato sam, ri­zi­ku­jući vaše ne­za­do­voljstvo, ovaj ko­m­en­tar nazvao pričom o nje­nim skri­ve­nim čari­ma. Is­pričaću vam dve po­ve­sti. Obe se na sudu do­ga­đa­ju i u oba slučaja optuženi je kriv za an­ti­državnu ak­tiv­nost, čija pri­ro­da u ovom tre­nut­ku nije važna. U oba slučaja pod­mićivan­jem nad­ležnih, dak­le ko­rup­ci­jom, postižu oslo­bađajuću pre­su­du.

Hoćemo li u oba slučaja ko­rup­ci­ju osu­di­ti kao ne­mo­ral­nu? Vi bi­ste je, jamačno, bez pre­do­mi­šljan­ja osu­di­li. Ja bih naj­pre raz­mi­slio o okol­no­sti­ma u ko­ji­ma je pomoću nje po­stig­nu­to oslo­bođenje. Jer, prvo se suđenje od­i­gra­va u de­mo­krat­skom, dru­go u to­ta­li­tar­nom po­ret­ku.

U pr­vom slučaju, ko­rup­ci­ja ­je oslo­bo­di­la ui­sti­ni kri­vog, u dru­gom možda i ne­vi­nog čove­ka od za­ko­na koji su kri­vi. Zar ­je ona onda u oba slučaja rđa­va i nepožel­jna? U načelu, na­rav­no, je­ste, rđa­va je i nepožel­jna, ali se pra­vi život, srećom, ne sa­sto­ji od načela, ili ne bar samo od njih, jer da se sa­sto­ji i da se ona bez­pri­ziv­no pri­men­ju­ju, živo­ta ve­ro­vat­no ne bi ni bilo.

Za­mis­lite sada da živi­te u dik­ta­tu­ri. Ime­no­va­ti je nećemo, jer je u ovom naj­de­mo­krat­ski­jem od svih ve­ko­va ima na­pre­tek, pa je sve­jed­no koju ćete iza­bra­ti.

Za­mi­sli­te, ta­ko­đe, da vam je neko iz kuće, neko bli­zak i drag, vaš sin, otac, brat, za­pao u ne­vol­ju zbog toga što je nešto nepožel­jno re­kao ili na­pi­sao, što ni po ste­pe­nu op­šte pro­svećeno­sti, ni po pri­ro­di ci­vi­li­za­ci­je u ko­joj živi­mo, a ni po zdra­vom ljud­skom ra­zu­mu, ne bi sme­lo da bude gon­ji­vo, ali što se pro­gan­ja u dik­ta­tu­ra­ma koje su pro­jek­to­va­ne i re­a­li­zo­va­ne iz­van i te pro­svećeno­sti, i te ci­vi­li­za­ci­je, i tog ra­zu­ma.

Za­mi­sli­te sada dve vr­ste ova­kve dik­ta­tu­re. Jed­nu u ko­joj vla­da savršena mo­ral­na čisto­ta, gde ko­rup­ci­je nema, i dru­gu, u ko­rup­ci­ju ogre­zlu, gde za sve ima puta i načina, osim, da­bo­me, da se ta­kva država pro­me­ni. Gde bi­ste vo­le­li da sude vašem sinu, ocu, bra­tu? Ta­mo gde ga možete spa­si­ti nečasnom ko­rup­ci­jom ili tamo gde bi i vas zbog nje osu­di­li?

Pret­po­stav­lja­te li kao čestit čovek po­što­van­je vi­so­kih prin­ci­pa ili spa­sa­va-nje vol­je­nog sina? Ako ste sačuva­li sina na ra­čun prin­ci­pa, mo­ram vas osu­di­ti ali i raz­u­me­ti. Ako ste, pak, sačuva­li prin­cip a sina žrtvo­va­li, ne mogu vas osu­di­ti ali ni raz­u­me­ti. Mogu se di­vi­ti vašoj načel­no­sti i ne­po­ko­le­blji­vo­sti vaših mo­ral­nih nazora, ali, ako ste otac, ne bih vo­leo da bu­dem vaš sin; a ako ste držav­nik, vaš držav­lja­nin.

Po­sto­je, da­kle, du­bo­ki raz­lo­zi zbog ko­jih je Šum­pe­ter, te­o­re­tičar evrop­ske so­ci­jal­de­mo­kra­ti­je, re­kao da je, u uslo­vi­ma dik­ta­tu­re, nepošto­van­je za­ko­na (jer i ona ­je sama iz­van za­ko­na) i ko­rup­ci­ja (jer i ona je sama ko­rum­pi­ran­je ljud­ske pri­ro­de), možda je­di­no sred­stvo ko­jim se olakšava život.

Kada su se le­gi­je jed­nog rim­skog kon­zu­la u bici po­ka­za­le rđa­vo, na­re­dio je on nji­ho­vo de­set­ko­van­je. Sva­ki je de­se­ti le­gi­o­nar, bez ob­zi­ra na rang i držanje u boju, imao da bude po­gu­bljen. Iz­bor pade i na nje­go­vog sina. Da ne­vol­ja bude veća, sin je bio je­di­nac, a još veća da bude, bio je je­dan od naj­hra­bri­jih bo­ra­ca u toj bici. Le­gi­ja je pred kon­zu­la kle­kla i za mla­dića mo­li­la mi­lost. Kon­zul je ostao ve­ran rim­skim prin­ci­pi­ma. Sin mu je bio po­gu­bljen. Bio je de­se­ti. Imao je hra­bro­sti ali i rđavo me­sto u stro­ju.

Kada su rim­ske vr­li­ne umrle, rim­ski su se­na­to­ri od im­pe­ra­to­ra Gaja Kali­gu­le gla­ve ot­ku­plji­va­li svo­jim iman­ji­ma. Ali, bar u te­o­ri­ji, mo­gli su ih ot­ku­pi­ti.

U pr­vo­m je slučaju ­jed­na vrl­ina tri­jum­fo­va­la, ali je ne­vin čovek po­gu­bljen; u dru­gom, tri­jum­fu­je ko­rup­ci­ja, ali se ne­vin čovek spa­sa­va. U kome bi po­ret­ku ra­di­je žive­li? Ako kažete u pr­vom, on je bez sum­nje ča­sniji, no uvek može doći do pre­bro­ja­vanja i vi biti de­se­ti. Ako kažete u dru­gom, mo­ra­te biti jako bo­ga­ti.

Ja, lično, u ne­kom trećem, samo ga još ni­sam upo­znao.

No comments: