Thursday, August 31, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

37.

ZEM­LJA BEZ PRO­ŠLO­STI

ZEM­LJA JE BEZ BUDUĆNO­STI

U no­vem­bru me­se­cu Bri­tan­ci su sla­vi­li Dan sećanja na po­gi­nu­le u dva svet­ska rata, od ko­jih prvi zovu Ve­li­kim, a dru­gi samo Dru­gim, iako je taj dru­gi od pr­vog u sve­mu bio i veći i kr­va­vi­ji. Kraj jed­no­stav­nog ke­no­ta­fa od bledosivog ka­me­na održana ­je pa­ra­da u spo­men pa­lih za otadžbinu. U voj­ničkim ko­lo­na­ma pro­la­zi­li su prežive­li tih naj­bezum­ni­jih za­blu­da veka pro­svećeno­sti, oda­jući poštu oni­ma koji prežive­li nisu. Pro­la­zi­li su pred­stav­ni­ci Kraljev­ske mo­rn­a­ri­ce, kop­ne­ne voj­ske, avi­ja­ci­je, svih rat­nih pomoćnih službi i do­mo­vin­ske za­šti­te. 

Pro­la­zi­le su ne­ka­dan­je ko­lo­ni­jal­ne čete i tru­pe Ko­mon­ve­lt­a, s od­li­ko­van­ji­ma ma­ti­ce zem­lje na gru­di­ma. Pro­la­zi­li su ve­te­ra­ni iz voj­nih sta­račkih do­mo­va – i oni što pam­te Bur­ski rat – pro­la­zi­li u sta­rin­skim, cr­ve­nim, malko po­ha­ba­nim uni­for­mama, ostav­šti­nom pro­hu­ja­le im­pe­ri­jal­ne sla­ve i moći. Pro­la­zi­li su rat­ni in­va­li­di, lju­di koje je ro­dol­ju­blje za­u­vek osa­ka­ti­lo. Do­bo­ši su uda­ra­li i za­sta­ve po­ni­ra­le pred mi­li­on­skim žrtvama, od ko­jih je u jed­noj lon­don­skoj uli­ci ostao je­dan ka­men, a u mno­gim lju­di­ma tužna uspo­me­na. Ali, i nešto više – za­hval­na Bri­ta­ni­ja.

Ven­ce su na spo­me­nik po­la­ga­li pred­stav­nici kral­jev­ske kuće, vla­de, di­plo­mat­skog kora, Komon­ve­lt­a i sa­ve­zni­ka iz pro­te­klih ra­to­va. Ne­pri­ja­tel­je ni­sam pri­me­tio. Oni su, valj­da, bili na svo­jim gro­blji­ma. Šta je bilo s Ja­pan­ci­ma i Ita­li­janima, ta­ko­đe ne znam. S ob­zi­rom na prvi rat, tre­ba­lo ­je da budu ovde, po­vo­dom dru­gog rata ne.

Svi behu svečano ode­ve­ni i u svečanom ras­po­loženju. Svi su no­si­li ka­ran­fi­le boje krvi na re­ve­ri­ma svo­jih ka­pu­ta. Toga dana ce­la­ je Bri­ta­ni­ja no­si­la te kr­va­vo­cr­ve­ne uspo­me­ne na svo­ju prošlost, koja bi bez tih ra­to­va mo­gla i bol­ja biti, ali da su iz­gu­blje­ni, sva­ka­ko bi bila gora.

Jer, ovde se prošlost po­štu­je. Možda i više nego što val­ja. To­li­ko poštuje da vam i en­gle­ska budućnost po­ne­kad iz­gle­da kao da­le­ka prošlost. Budućnost koja ne bi ličila na prošlost ne bi ovde ima­la ve­li­ke šanse. Nešto što je pro­tu­mačeno kao nepošto­van­je te prošlo­sti koštalo je bivšeg pre­mi­je­ra Majke­l Fu­ta pre­stiža, jer se na pro­sla­vi po­ja­vio u ze­le­nom je­sen­jem po­lu­ka­pu­tu, sum­nji­vo sličnom tzv. đu­bre­tar­cu, i ne­sum­nji­vo raz­ličitom od ko­rotnog ruha osta­lih zva­ničnika. 

M. Fut je po­sled­nji čovek koji bi uvre­dio mr­tve, pre in­te­lek­tu­a­lac nego po­li­tičar, možda naj­ne­srećniji pre­mi­jer u bri­tan­skoj po­sle­rat­noj isto­ri­ji, je­dan od one četr­de­se­to­ri­ce pro­fe­so­ra Fri­­dri­ha Ve­li­kog koji bi iz do­brih na­me­ra upro­pa­sti­li sva­ku državu. Nije, da­kle, uvre­dio mr­tve, ali je uvre­dio žive. A to je, čak i u En­gle­skoj, gde su lju­di većinom pri­lično mr­tvi, mno­go opa­sni­je.

Ne ma­rim za ra­to­ve, ne mi­slim s nemačkim ge­ne­ra­lom Lu­den­dor­fom, da ra­to­vi una­pređuju ka­rak­ter na­ro­da – nemački ka­rak­ter u po­sled­njem sva­ka­ko nisu – ve­ru­jem da, ako ga uopšte ima, to una­pređenje ka­rak­te­ra ne po­stiže rat nego na­gon održanja do­ve­den u naj­teža iskušenja, ali sam ovde spre­man da od pa­cifizma od­u­sta­nem i da se po­šti žrtva­ma rata pridružim.

Lju­di, što sim­bo­lično pod ke­no­ta­fom leže, nisu sami rat iza­bra­li. Ma­lo­ je ko od njih, osim po ne­kog su­lu­dog na­red­ni­ka, ili gran­do­man­skog ge­ne­ra­la, rat stvar­no vo­leo i u nje­mu na­la­zio svo­je ljud­sko ispunjen­je. Niko nije mo­gao biti odušev­ljen iz­gle­di­ma da i sam po­gi­ne. Čak ni ludi na­red­nik ko­ji­ je vo­leo dru­ge da ubi­ja. Svi su oni u rat po­sla­ni i svo­ju ne­i­za­bra­nu dužnost izvršili. Svi su umr­li i pri­nud­no i pre­ra­no, svi radi isto­ri­je koju nisu pra­vi­li, a mno­gi je nisu ni raz­u­me­va­li. Nji­ma bla­go­da­reći, na­ci­ja ­je po­be­di­la. Kao što je neka dru­ga, upr­kos svo­jim pa­li­ma, poražena. A po­bed­ni­ka i poraženih u obe ima. Pra­vi su po­bed­ni­ci oni koji su prežive­li. Poraženi su svi koji su po­gi­nu­li, pa i oni koji su tog no­vem­bar­skog dana ležali is­pod spo­me­ni­ka jed­noj bri­tan­skoj po­be­di.

Na­ro­di se ne sa­sto­je samo od sadašnjo­sti i budućno­sti. Pro­šlost ih je for­mi­ra­la, pro­šlost im često i budućnost od­re­đu­je. Bez tog isto­rij­skog sa­znan­ja teško se op­sta­je. Ni ve­lik ne po­sta­je. Pokušaj da se prošlost od­ba­ci i sve počne ispočetka – razumljiv ali opa­san na­gon sva­ke po­bed­ničke re­vo­lu­ci­je – do­vo­di na­ci­ju do tra­gične iz­gu­blje­no­sti de­te­ta, koje više ne po­zna­je ro­di­tel­je samo zato što je pri­sta­lo da ih ne pri­zna­je. 

Iz toga se rađa ne­si­gur­nost, a iz nje ne­spo­sob­nost da se po­red dru­gih i s dru­gi­ma živi, naročito s oni­ma što svo­je ro­di­tel­je ima­ju i pri­zna­ju. Ko sa svo­jom pro­šlošću i svo­jim po­re­klom ne ume u miru da živi, naći će se u ratu sa svo­jom sadašnji­com. Prošlost je kao duh ko­jeg hra­ni­mo o zadušni­ca­ma. Ne­na­hran­jen, doći će nas da jede.

Zem­lja ko­joj pri­pa­dam ima značajnu prošlost. Ona, na žalost, uključuje i ra­to­ve. Po­sled­nji koji smo vo­di­li ni­je ­je­di­ni. Ni­ti­ je to naša je­di­na po­be­da. Da ne­kih ra­ni­jih nije bilo, ni ova ne bi mo­gla biti od­ne­ta.

Ta­kva ­na­m je­ i­sto­ri­ja. Ka­kva ­je ­da­je – na­ša ­je. I po na­šoj meri. A mi je se ne­ka­ko sla­bo i sti­dlji­vo sećamo. Ne­pri­li­ka je, očevid­no, u tome što se u jed­noj višena­ci­o­nal­noj za­jed­ni­ci, ko­ja ­je kao država re­la­tiv­no mla­da i ne­zre­la, događa da su isto­rij­ske po­be­de jed­nog na­ro­da bile isto­rijski po­ra­zi ne­kog dru­gog, ili se ta­kvim sma­tra­ju. A ni­ko­me nije milo sla­vi­ti po­raz. Osim, ve­ro­vat­no, Srba, koji su valj­da je­di­ni na­rod na sve­tu što je svo­ju naj­veću ka­ta­stro­fu pro­gla­sio svo­jom naj­većom po­be­dom.

Tog no­vem­bar­skog dana ui­sti­nu sam se osećao kao tuđin. Bez ka­ran­fi­la, bio sam iz­u­zet iz pro­šlo­sti. I tog dana – bez budućno­sti.

 


 

.

 

 

Wednesday, August 30, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXVI deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXVI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

36.

PRE­PI­SKA SLE­PIH S GLU­VI­MA

Vlast se s na­ro­dom do­pi­su­je pu­tem jav­nih prokla­ma­ci­ja. Na­rod s vla­sti­ma, ne­kad pre­ko zi­do­va kuća i jav­nih klo­ze­ta, ne­kad pomoću pi­sa­ma čita­la­ca no­vi­na. (Eks­plo­ziv­na pi­sma nećemo računa­ti­ jer nije zamišlje­no da budu pročita­na.) Većina pi­sa­ma čita­la­ca liče na set­ne po­ru­ke s nad­grob­nog ka­men­ja, a sam po­stu­pak na ne­ki­ju, kako su sta­ri Grci na­zi­va­li iz­me­nu mi­sli među živi­ma i mr­tvi­ma. Nad­grob­ni spo­me­nik, ako je naročit, po­ne­kad još i ode u mu­zej, ali po­ru­ka, i naj­mu­dri­ja, uvek od­la­zi u za­bo­rav. To nam pomaže da isto­ri­ju pra­vi­mo kao da se pre nas i mimo nas niš­ta val­ja­no nije ura­di­lo, da je stva­ra­mo kao sli­ku koja nema šta da du­gu­je ni pri­ro­di ni umet­no­sti.

U po­gle­du uti­ca­ja na državne po­slo­ve, bit­ne raz­li­ke između en­gle­skih i naših pi­sa­ma čita­la­ca nema. Ni Džon ni Živo­rad ni­ka­kve šanse ne­ma­ju da nešto pro­me­ne. Pi­sme­ni pred­log gđi Tačer da pod­ne­se ostav­ku malo ima iz­gle­da u uspeh. Kod nas tako nešto nije pro­ba­no, pa neću da nagađam šta bi se de­si­lo, niti prvi da pro­bam, mada me pero po­ne­kad za­svr­bi. Ali, ima na­pred­nih dr­ža­va u ko­ji­ma se ostav­ka i tako po­stiže, samo je pod­no­si – pi­sac pi­sma.

U po­gle­du sadržine, raz­li­ke ima, ali ­je i ona mala. En­glez pi­smom želi nešto da is­pra­vi, mi nešto da dokažemo. U is­ho­du, oni do­ka­zu­ju da su sve stva­ri ne­is­pra­vlji­ve, a mi da su svi do­ka­zi ne­is­prav­ni. Ono što se naj­više raz­li­ku­je, učesni­ci su i ton po­ru­ke. Ovde ova­kva pi­sma pišu ma­hom obični lju­di, kod nas ugled­ni­ci, čije ide­je is­pun­ja­va­ju ne samo osta­le stra­ne no­vi­na, već i do­bar deo naše no­vi­je isto­ri­je. Shva­ta­jući do­pi­si­van­je s Moći kao za­ba­vu, En­gle­zi se često šale. Naše ru­bri­ke „Pi­sma čita­la­ca“ kon­ku­ri­šu – čitul­ja­ma. A šale obez­beđuju re­dakcije teh­ničkim greškama.

Evo ne­ko­li­ko uzo­ra­ka en­gle­skog duha iz “Gardi­a­na“:

Po­vo­dom ve­sti da se neka kri­ket utak­mi­ca neće pre­no­si­ti pre­ko te­le­vi­zi­je, g. Makki­ven piše: „Ne tre­ba pret­po­sta­vi­ti da će se zem­lji slo­mi­ti srce. Naš na­ci­o­nal­ni sport, čekan­je au­to­bu­sa na kiši, do­vo­lj­no je uz­bu­dljiv.“ Po­zdrav­lja­jući vl­a­di­nu po­li­ti­ku in­vesti­ran­ja u ono što do­no­si si­gu­ran pro­fit, je­dan čita­lac pred­laže da se ulaže u ar­gen­tin­ska rat­na bro­do­gradilišta. Dru­gi hva­li na­i­me­no­van­je uspešnog pi­sca Ar­če­ra za pred­sed­ni­ka To­ri­jev­ske stran­ke – kao ve­šta­ka u prav­ljen­ju uver­lji­vih priča iz čistih izmišljo­ti­na. 

Al­u­di­ra­jući na ras­pro­da­ju bri­tan­ske industri­je Ame­ri­kan­ci­ma, g. Bro­nel ova­ko pre­vo­di vla­din rečnik: „U na­ci­o­na­i­nom in­te­re­su znači u in­te­re­su ame­ričkog vla­sni­ka en­gle­ske kom­pa­ni­je. Stra­na kon­ku­ren­ci­ja­ je en­gle­ska kom­pa­ni­ja u ko­joj Ame­ri­kan­ci ne­ma­ju većinu ak­ci­ja. Biti kon­ku­ren­tan znači što bol­je se pro­da­ti Ame­ri­ci. A gru­bi je anti-ame­ri­ka­ni­zam ako po­ve­ru­je­te ma­kar u jed­nu od ovih tvrd­nji“. Na ute­hu lor­da Mar­ša­la da černobiljs­ke ra­di­ja­ci­je nisu ško­dlji­vi­je od pu­šen­ja, čita­lac poručuje: „Uspešno sam se ota­ra­sio pušenja. Sad očajnički na­sto­jim da se ota­ra­sim i nukle­ar­ne ener­gi­je.“

Bi­o­gra­fi­je iz­u­zet­nih lju­di bol­je se pro­da­ju od živo­to­pi­sa običnih, pa mla­di vik­to­ri­ja­nac g. Gel­er iz­jav­lju­je: „Do sada ni­sam bio ho­mo­sek­sualac, ali pošto vi­dim ko­li­ko to bi­o­gra­fe odušev­lja­va, spre­man sam da, uz skrom­nu na­kna­du, u ra­zmatran­je uzmem i ovu mogućnost.“ Na po­bu­nu pro­tiv obil­ja go­lo­tin­je po no­vi­na­ma, je­dan veli da su ubeđeni nu­di­sti bili i sta­ri Kel­ti, a dru­gi od­go­va­ra da su sta­ri­ji i bol­ji pri­mer – maj­mu­ni. 

Etnički pu­ri­tan­ci zah­te­va­ju isel­ja­van­je stra­na­ca, pa se g. Klark za­bri­nu­to pita šta će tada biti s kra­ljev­skom po­ro­di­com ko­ja ­je nemačkog po­re­kla? Je­dan čitalac se slaže da Bri­tan­ski mu­zej vra­ti Gr­ci­ma deo par­tenon­skog hra­ma, ne zato što drži da su Grci u pra­vu – na­rav­no da nisu – nego što su ko­pi­je hi­gi­jenski­je, jef­tin­ije, lak­še se održava­ju, bez te­škoća zamen­ju­ju, a re­dov­no iz­gle­da­ju bo­lje od za­pu­šte­nih ori­gi­na­la. Po­vo­dom slo­bod­nog po­na­šan­ja po­zo­rišne i kon­cert­ne pu­bli­ke, g. Mju­re­l piše: „Oda­jem priznan­je iz­van­red­noj to­le­ran­ci­ji pu­bli­ke u po­zo­rištu i na kon­cer­ti­ma. Za vre­me svo­jih broj­nih po­se­ta. ni­jed­nom se ni­sam zakašljao, kinuo ili plju­nuo, niti sam ista žva­kao, pa ipak, iako sam se po­na­šao sa­svim iz­van današnjih običaja, niko me nije opo­me­nuo, iz­gr­dio ili na od­go­vor­nost po­zvao.“

U našem naj­u­gled­ni­jem ne­del­jni­ku našao sam samo dva pi­sma u eng­le­skom klju­ču. Oba se od­no­se na pred­log iz­me­ne državne him­ne. Prvo gla­si:

Ju­go­slo­ve­ni jošte živi aso­ci­ra na to da iz­u­mi­re­mo, bo­ri­mo se za goli život, ali upr­kos tome – još mr­da­mo. To de­luje pe­si­mi­stički.“ Dru­go gla­si:

„Be­smi­sle­no de­l­u­je Jugo­slo­ve­ni jošte živi, jer je u sadašnjim uslo­vi­ma, kada je zem­lja uje­din­je­na, slo­bod­na, ne­za­vi­sna, a po­go­to­vu so­ci­jali­stička, po­ru­ka ve­o­ma pe­si­mi­stička.“ Moj je pro­blem bio je­di­no u tome da usta­no­vim šale li se ovi lju­bi­tel­ji na­rod­nog op­ti­mi­zma, ili go­vo­re ozbil­jno.

Muke sam imao i oko g. Jan­ga koji piše kako je So­vje­ti­ma u Af­ga­ni­sta­nu­ je­di­ni cilj da Af­ga­ni­stan pre­tvo­re u mo­der­nu, na­pred­nu državu, za­sno­va­nu na slo­bo­di, jed­na­ko­sti, prav­di, to­le­ran­ci­ji i obi­lju. Ni sada ni­sam sigu­ran. Od ova­kvih ide­ja prav­lje­ne su mno­ge isto­ri­je. Samo ni­kad nisu bile šaljive. Ne znam zato kako da g. Jan­ga shva­tim. To pre­pu­štam Af­ga­ni­stan­ci­ma koji žive u Lon­do­nu.

Je­di­no sam čvr­sto ubeđen da g. Čap­el iz Sase­ksa, čija se po­ru­ka tiče pomalo svih no­vi­na na sve­tu, ozbil­jno mi­sli kad piše ured­ništvu „G­ar­diana“: „Ve­li­ko mi je za­do­voljstvo iz­ve­sti­ti vas da su, kad se za­pa­le, vaše cen­je­ne no­vi­ne u pred­no­sti nad dru­gi­ma. Nji­hov je pla­men lep­ši, traj­ni­ji i to­pli­ji. Ovaj put, go­spo­do, ni­sam svoj no­vac baš sa­svim uza­lud po­trošio.“

Da, g. Ča­pel mi­sli ozbil­jno. Na žalost, nije u pra­vu. Bar „Gar­di­a­na“ što se tiče. Pitaćete me ot­ku­da to znam? Iz is­ku­stva, go­spo­do, iz sop­stvenog is­ku­stva s no­vi­na­ma.

Samo one ima­ju jed­no dru­go ime.

 


 

 

Tuesday, August 29, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

35. 

AL­TRU­I­ZAM, TE­RO­RI­ZAM I TU­RI­ZAM

Nema teme u ko­joj smo tako jed­no­dušni kao u osu­di te­ro­ri­zma. Ni­ko­ga nema ko je za te­ro­ri­zam. Svi smo odlučno pro­ti­vu nje­ga. I vla­de i građani. I po­li­tičke dok­tri­ne i po­li­tički po­kre­ti. Žrtve pogotovu. Pa i sami te­ro­ri­sti. I oni su pro­tiv te­ro­ri­zma. Oni možda i naj­vi­še. Jer, te­ror vrše ne što ga vole nego što mo­ra­ju. A što se mora, za cenu ne pita. Te­ro­ri­sti koji osu­đu­je te­ro­ri­zam zato je teže nego nama koji od nje­ga samo pa­ti­mo, a ni­smo pri­mo­ra­ni da ga vr­ši­mo. U naj­man­ju ruku nam je isto. U susre­tu met­ka i mete, pro­pa­da­ju oba.

U međuvre­me­nu, uli­ce nam osve­tlja­va­ju bej­rut­ski va­tro­me­ti, po tr­go­vi­ma zvižde meci snaj­pe­ra, u robnoj kući plaćamo jed­nom nov­cem na kasi, dru­gi put živo­tom na iz­la­zu, eks­plo­di­ra­ju nam na­mi­ri­sa­na pi­sma i kan­te za đu­bre, iz­let u su­sed­ni grad po­sta­je put za gro­blje, avi­o­ni se pre­tva­ra­ju u mr­tvačke san­du­ke, a dečija ko­li­ca u po­kret­ne bom­be. Ali upr­kos sve­mu tome, ili baš sve­mu tome za­hval­ju­jući, svi smo još više pro­tiv te­ro­ri­zma. I mi što u nje­mu učestvu­je­mo kao žrtve, i oni što u nje­mu učestvu­ju kao ubi­ce.

To je prvi pa­ra­doks koji mi je na pa­met pao po­sle ame­ričke ak­ci­je od­ma­zde u Li­bi­ji. Pa­ra­dok­s je, prizna­jem, pri­lično isto­rij­ski po­ha­ban. On obe­l­e­ža­va mno­ge od naših po­ve­snih čino­va. I one ko­ji­ma se po­no­si­mo, i one od ko­jih se sti­di­mo. Pa i one naj­broj­ni­je pre­ma ko­ji­ma, kako kad, osećamo i po­nos i stid. Po­sto­je, na­i­me, isto­rij­ski događaji koji su, dok su se događali, bili zločin, da bi tek ka­sni­je po­sta­li re­mek-dela jed­nog na­ro­da: ali, ima i na­rod­nih re­mek-dela koja su ka­sni­je pre­po­zna­ta i pri­zna­ta kao isto­rij­ski zločin. (Što, na­rav­no, ne znači da taj zločin neće jed­nom opet po­sta­ti kru­pan isto­rij­ski čin.) Ovaj je prvi pa­ra­doks, da­kle, op­šti i ne kra­si je­di­no naš od­nos pre­ma te­ro­ri­zmu, već i naš dvo­smi­sle­ni na­zor pre­ma sve­tu i hu­ma­ni­te­tu.

Okre­ni­mo se zato eks­klu­ziv­ni­jim pa­ra­dok­si­ma našeg za­jed­ničkog an­tite­ro­ri­stičkog sta­no­višta i ras­po­lo­žen­ja. Ame­ri­kan­ci su se su­ro­vo osve­ti­li li­bijskom te­ro­ri­zmu, u koji ja, lično, ve­ru­jem, ali ga moja vera ne čini ne­o­spor­nim. Moje osob­no mišljen­je nije ni­ka­kav do­kaz. (Osob­no mišljen­je pred­sed­ni­ka Re­­ga­na, međutim, očigled­no – je­ste.) Ame­ri­kan­ci, doduše, tvr­de da imaju i dru­ge do­ka­ze, nji­hov je stav pre­ma te­ro­ri­zmu ja­san i odlučan, prem­da po­ma­lo pi­o­nir­ski div­ljačan. Po­bi­je­na li­bijska deca, mada mogu, ne mo­ra­ju po­sta­ti te­ro­ri­sti, pa ih je po­šte­ni­je ubi­ja­ti tek kad po­sta­nu, ne pre. U sva­kom slučaju, Ame­ri­kan­ci su pro­tiv te­ro­ri­zma. Kao i svi mi. Kao i pu­kov­nik Ga­da­fi, kako se čuje. I on je, na­i­me, pro­tiv te­ro­ri­zma.

Ali, eto, vi­di­te, upr­kos za­jed­ničkom an­ti­te­ro­ri­stičkom en­tu­zi­ja­zmu, En­gle­zi ni­ka­ko ne mogu od SAD do­bi­ti ne­ko­li­ko Ira­ca da ovde, kako se to eu­fe­mi­stički kaže, is­tra­zi po­mog­nu u ra­sve­tlja­van­ju ne­koli­ko ne­raz­ja­šnje­nih eks­plo­zi­ja. Pošto su ih ti Irci iza­zva­li, računa se da o nji­ma zna­ju više od po­li­ci­je. Takođe se ne uspe­va zapušiti fi­nan­sij­ski ka­nal ko­jim ir­ski lobi, na čelu sa an­ti­te­ro­ri­stičkim ame­ričkim se­na­to­ri­ma, pum­pa pare za oružje, ko­jim ir­ski an­ti­te­ro­ri­sti ubi­ja­ju anti-te­ro­ri­stički ori­jen­ti­sa­ne En­gle­ze, naj­bliže sa­ve­zni­ke an­ti­te­ro­ri­stičke Ame­ri­ke.

Iz­ve­sne zem­lje Evrop­ske za­jed­ni­ce to­li­ko su ra­di­kal­no pro­tiv te­ro­ri­zma da su i pro­tiv te­ro­ra nad te­ro­ri­sti­ma. Ova hu­ma­ni­tar­nost je za sva­ku po­hvalu, čak ia­ko­ je pod­stak­nu­ta tr­go­vačkim in­te­resima i stra­hom za vla­sti­tu kožu, pa ve­li­ko­dušno od­u­stajan­je od od­ma­zde liči na od­u­sta­jan­je od upo­tre­be otrov­nih ga­so­va u Ve­li­kom ratu. (Na­dam se da niko od mo­jih cen­je­nih slu­ša­la­ca, pa ni hro­nični op­ti­mist Živo­rad, ne ve­ru­je da se sa ga­so­vi­ma pre­sta­lo zbog čove­kol­ju­blja, u jed­nom ratu, uo­stalom, sum­nji­vog raz­lo­ga za bilo šta. Da­nas zna­mo da se pre­sta­lo zato što se nisu mo­gli kon­tro­li­sa­ti božji ve­tro­vi, a ljud­ska je meteorološka služba bila jed­na­ko bed­na kao i sada, pa su ga­som tro­va­ni i vla­sti­ti voj­ni­ci.)

Simp­to­ma­tično je u našem opštem an­ti­te­ro­ri­stičkom ras­po­loženju i to što se Špan­ci­ma te­ro­ri­zam Ba­ska čini te­ro­ri­stički­jim od ir­skog, kome pred­nost daju samo En­gle­zi. Ju­go­slo­ve­ni i Izra­el­ci po­ka­zu­ju za­div­lju­juću re­ci­pročnost u rav­no­dušno­sti pre­ma pa­le­stin­skom, od­no­sno ustaškom te­ro­ri­zmu, ali ne i ob­rnu­to. In­du­si su, ta­ko­đe, pro­tiv te­ro­ri­zma, više te­ro­ri­zma Sika nego Cr­ve­nih bri­ga­da, koje bri­nu ma­hom Nem­ce. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Or­vela, svi su te­ro­ri­zmi te­ro­ri­stički, samo su neki te­ro­ri­stičkiji od dru­gih.

Zato je dir­lji­vo bilo gle­da­ti ame­ričke građane kako iz de­be­le hla­do­vi­ne ge­o­graf­ske i du­hov­ne izo­la­ci­je po­zdrav­lja­ju bri­tan­sku do­zvo­lu da s nje­ne te­ri­to­ri­je uz­le­te avi­o­ni ame­ričke an­ti­te­ro­ri­stičke od­ma­zde. Ali, čim je prvi En­glez po­gi­nuo, sva­ki­ je treći tu­ri­sta iz SAD ot­ka­zao kar­tu za Lon­don. (Oni koji su je za­me­nili za ki­jev­sku, mo­ra­li su je po dru­gi put men­ja­ti.) Sva­ki je treći po­slov­ni čovek baš pred put za Lon­don pro­našao da mu je život mi­li­ji od za­ra­de, ot­kriće koje val­ja po­zdra­vi­ti i učini­ti opštim. En­gle­zi su za­hval­ni Ame­ri­kan­ci­ma na nji­ho­voj zahval­no­sti, iako bi u Lon­do­nu ra­di­je vi­de­li nezahval­ne go­ste nego za­hval­ne ot­ka­ze ho­te­la.

Pa­ra­doks an­ti­te­ro­ri­zma liči na pa­ra­doks pro­nukle­ar­ne po­li­ti­ke. U an­ke­ta­ma uočava­mo raz­li­ku u bro­ju onih koji su za atom­sku ener­gi­ju i onih koji su za, ali da cen­tra­la ne gle­da u nji­ho­vu baštu. Sto­ga su En­gle­zi za to da se one gra­de u Škot­skoj, a Škoti su svim sr­cem za En­gle­sku. Pa­ra­doks je poučan. Uspešna bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma je bor­ba pro­tiv nje­go­vih uzro­ka, ali i vla­sti­tog stra­ha. Kako pro­tiv uzro­ka ne mogu ništa, to je stvar vla­sti, mo­ram se bo­ri­ti sa stra­hom. Zato ću usko­ro i ja iz kuće. Od mene do­vol­jno. Ne­moj­te tražiti da od­mah od­le­tim u Bej­rut.

Prem­da sam an­ti­te­ro­rist, idi­ot ni­sam.

 


 

33.

 

 

Monday, August 28, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXIV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

34.

ŠKOLA ZA PO­LI­TIČARE,

ILI PO JU­TRU SE DAN PO­ZNA­JE

Ima jed­na do­sad­na po­slo­vi­ca ko­jom mi je za­gorčava­la mla­dost. Ona gla­si: „Po ju­tru se dan po­zna­je“. Na en­gle­ski­ je ne­pre­vo­di­va. Ovde se dan ret­ko završava kako je počeo. Bal­kan­ski dani su do­sled­ni­ji. Veče se drži ju­tarn­jih obećanja. Je­di­no su nam isto­rij­ski dani nešto ne­po­u­zda­ni­ji. I lepo kad nam sva­ne, ružno nam se smr­ka­va. Bio sam lenj i ne­po­slušan. Sada sam, s istim is­ho­dom, vre­dan i po­slušan. Ne­o­prav­da­nost po­slo­vi­ce u mom slučaju dopušta mi da i na tuđa ju­tra, tuđe mla­do­sti, gle­dam s na­dom koju po­slo­vi­ca po­ri­če. Čin­jen­ica da je ne­ko u de­se­toj po­bio ro­di­tel­je, ne znači da će u pe­de­se­toj ubi­ti i decu. 

Čin­jeni­ca da je nečija inteligencija u de­se­toj bila na ni­vou pa­pra­ti, ne znači da se u pe­de­se­toj, kad se po­sta­ne držav­nik, neće raz­vi­ti ba­rem do pa­me­ti mesožder­ske bilj­ke. Čin­je­ni­ca da se u de­se­toj sla­bo ra­ču­na­lo, ne znači da se u pe­de­se­toj neće do­bro kra­sti. Čin­je­ni­ca da smo u de­se­toj la­ga­li­ jer laž od isti­ne ni­smo raz­li­kovali, ne znači da u pe­de­se­toj nećemo la­ga­ti samo zato što sada istinu znamo. Mladalačka sebičnost u de­se­toj, kad do pe­de­se­te stig­ne­mo, ne mora se pre­tvo­ri­ti u sta­rač­ki ego­i­zam; može po­sta­ti i ono što ćemo sad gor­do zva­ti – ra­zu­mom.

Jed­nu od idućih emi­si­ja po­sve­tićemo en­gle­skom obra­zo­va­nju, po­ma­lo u stra­hu da nećemo biti shvaćeni. Iz dva raz­lo­ga: što En­gl­e­zi još ne­ma­ju evrop­sko obra­zo­van­je, i što mi ne­ma­mo više – ni­ka­kvo. Ovaj put, međutim, go­vo­rićemo o mo­ralnom aspek­tu obra­zo­van­ja, čiji mo­del ne određuju samo škola i po­ro­di­ca, već, naročito ako je o po­l­i­tičkom mo­ra­lu reč, za­jed­ni­ca u ko­joj se živi i od koje se uči.

Grčki po­lis, ru­di­men­tar­ni ob­lik antičke države, bio je i ško­la građan­stva. On je for­mi­rao Grka, čove­ka i gra­đa­ni­na. On ga je učio mo­ra­lu i po­gle­du na svet. Da­nas bi sva­kog pri­seb­nog čove­ka, Džo­na kao i Živo­ra­da, užasnu­la vest da ga za­jed­ni­ca ­još uvek for­mi­ra, i da je nje­gov društve­ni mo­ral man­je stvar nje­go­ve slo­bod­ne vol­je, a više vraćanje društvu – mere za meru.

Ne­dav­no sam upo­znao mla­du nadu ovdašnje stran­ke. Pošto je održala više bli­stav no bi­star go­vor o čari­ma i pred­no­sti­ma de­mo­kra­ti­je, nepogrešivo­sti slo­bod­nog na­rod­nog ra­zu­ma i vi­so­kim mo­ral­nim oba­ve­za­ma poli­ti­ke, pri­vat­no mi je ta nada re­kla: da je glav­na pred­nost de­mo­kra­ti­je u tome što je ne­po­sti­zi­va, da mu, dok svoj ra­zum ima, ničiji dru­gi nije po­tre­ban, da je po­li­ti­ka nužno naj­ne­mo­ral­ni­ji ob­lik jav­ne de­lat­no­sti i da je sva­ki političar od za­na­ta, shod­no tome, jed­no­vre­me­no pro­iz­vođač ko­nop­ca za vešanje i dželat. Budući mi­ni­star­ je po­tom od­ju­rio na dru­gi zbor. Ostao sam za­do­vol­jan. Sad sam bar znao šta me očeku­je.

U En­gle­skoj. A u mo­joj zem­lji? Pre­pričaću uzo­rak našeg po­li­tičkog mo­ra­la iz be­o­grad­skog „NIN“-a od 13. apri­la 1986, pa su­di­te sami. Na vest o ras­pi­si­van­ju lici­ta­ci­je za naše atom­ske cen­tra­le, koju smo u prošloj emi­si­ji na­zva­li „ju­go­slo­ven­skim mo­ral­nim Čer­no­bil­jem“, po­ja­vi­le su se an­ti­nu­klearne pe­ti­ci­je građana, ali su učeni­ci bivše Prve beograd­ske gim­na­zi­je obo­ri­li sve ju­go­slo­ven­ske pe­ti­cionaške re­kor­de. Nji­hov je pro­test pot­pi­sa­lo 70 000 sred­njoško­la­ca Sr­bi­je. Ovim završavam lep­ši deo priče. Ple­me­ni­tu nadu ostav­ljam na vra­ti­ma po­li­ti­ke, i ula­zim u nje­nu man­je plemenitu re­al­nost. Zna­jući za ani­mo­zi­tet vla­sti pre­ma ini­ci­ja­ti­va­ma građana koje od nje ne potiču, or­ga­ni­za­to­ri srednjoškolskog an­ti­nu­kle­ar­nog pro­te­sta traže za svo­ju ak­ci­ju, i do­bi­ja­ju je, sa­gla­snost višeg omla­din­skog vođstva. Na ne­vol­ju, do­la­zi do omla­din­skih iz­bo­ra. Čime se po­no­vo do­ka­zu­je da su iz­bo­ri čista ne­sreća i da bi bez njih svi­ma bilo bol­je. (Nama sva­ka­ko. Bar bi pre­va­re­ni bili samo jed­nom, a ne vise puta.) 

U sva­kom slučaju, no­vim funk­ci­o­ne­ri­ma na početku ka­ri­je­re nije se svi­de­lo da od­mah ima­ju pro­ble­me, prem­da, opet, ne vi­dim zašto bi u de­mo­kra­ti­ji vol­ja na­ro­da bila pro­blem, kad je pra­vi pro­blem uvek u nje­nom od­su­stvu, te su na­jed­nom iz sve sna­ge preg­nu­li da već odo­bre­nu ak­ci­ju za­u­sta­ve. „Cak i lju­di koji su nam ap­la­u­di­ra­li i di­za­li nas u ne­be­sa“ – kaže mla­di ini­ci­ja­tor an­ti­nu­kle­ar­ne ak­ci­je A. K. – „sada su nam go­vo­ri­li da smo po­grešiti. Svi su počeli da peru ruke. Bilo je pret­nji da ću u za­tvor i da će mi ro­di­tel­ji biti ot­pu­šte­ni s po­sla, a da će se svi pot­pi­si spali­ti.“ Završavam na­vod­ni­ce za­div­ljen ljud­skim pro­gre­som, jer ne­kad bi sa svo­jim pot­pisima go­re­li i pot­pi­sni­ci. Ova­ko ne gori niš­ta. Cak ni obra­zi omla­din­skih funk­ci­o­ne­ra – od sti­da.

Kraj pe­ti­ci­je gla­si: „Ko su lju­di koji to pla­ni­ra­ju i da li su sve­sni da, kada se mi bu­de­mo su­sre­ta­li s pro­ble­mi­ma koje će nam nu­kle­ar­ke do­ne­ti, oni neće biti živi?“ Za sada, međutim, oni su i te kako živi. Onaj koji je je­dva živ ostao, ini­ci­ja­tor je pe­ti­ci­je.

Pošto je živ, možda bi val­ja­lo da u ne­koj no­voj pe­ti­ci­ji pita svo­je omla­din­ske vođe ka­kav je to dvo­li­čan mo­ral, ku­po­pro­daj­na čast i samoživa pa­met, što in­te­re­se vla­sti­te ka­ri­je­re stav­lja iz­nad svih dru­gih, i da li su sve­sni da, kad se ini­ci­ja­tor bude sre­tao s pro­ble­mi­ma koje će ta­kav mo­ral ne­sum­nji­vo do­ne­ti, oni više neće biti među živi­ma.

Ali, biće živ ini­ci­ja­tor pe­ti­ci­je A. K. i nje­go­vi dru­go­vi. Možda će i on biti omla­din­ski funk­ci­o­ner i po­ten­ci­jal­ni mi­ni­star. Ka­kav, za­vi­si od koga je mo­ral učio. Ako ga je naučio od sebe, ako ga je iz svo­je mla­do­sti po­neo, nečemu se još i možemo na­da­ti. Ako ga je učio od svo­jih omla­din­skih prethod­ni­ka, sla­bo nam se piše.

Na moju sreću, ja sam bez­be­dan. Dok neko od njih po­sta­ne mi­ni­star koji će odlučiva­ti o meni i mom na­ro­du, ja ću već biti mr­tav.

Ali, na­rod neće. Ne može se tako lako iz­vući kao ja.

 

Friday, August 25, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

 

33. 

DAN U KOME SE DO­GO­DI­LO

NE­MO­GUĆE

Go­vo­reći 1983. o nu­kle­ar­ki u Černo­bi­lju, ru­ski pred­stav­nik u Međuna­rod­noj ko­mi­si­ji za atom­sku ener­gi­ju iz­jav­lju­je da je u njoj ne­sreća „prak­tično ne­mo­guća“. Ukra­ji­nac, valj­da što je bliže me­stu ne­mo­guće ne­sreće, nešto je ume­re­ni­ji: ona je, veli, mo­guća, ali ­jed­nom u 10 000 go­di­na. 10 000 go­di­na je prošlo brže nego što je hteo Bog. U Če­rno­bil­ju ­je eks­plo­di­rao je­dan od re­ak­to­ra. To je iz­ve­sno. Sve osta­lo nije. Ni ko­li­ko je mr­tvih, ni ko­li­ko ozleđenih, ko­li­ko okuženih, ko­li­ko ugroženih, pa ni ko­li­ko zem­lje u kom tra­jan­ju zagađeno. Smr­to­no­sni oblak ljud­skog pro­gre­sa, 30 mil­ja ši­rok i 100 mil­ja dug, pro­leb­deo je Evro­pom, za­ga­div­ši at­mos­fe­ru pla­ne­te. I onu fizičku, i onu po­li­tičku i mo­ral­nu.

O pr­voj će se sta­ra­ti eks­per­ti. Sta­ti­sti­ka­ma bla­go­da­reći, u Černo­bil­ju ima­ju još bar 10 000 go­di­na vre­me­na. O po­li­tičkoj neka se bri­nu vla­de što ih očeku­ju iz­bo­ri, ali ne po­sle 10 000 go­di­na. na­dam se. O mo­ral­noj, uza­lud na­rav­no, bri­nućemo se vi i ja.

Prvi od­go­vor So­vje­ta na ka­ta­stro­fu bilo je tra­di­ci­o­nal­no ćutan­je. On­da­ je mo­skov­ska te­le­vi­zi­ja emi­to­va­la fo­to­gra­fi­ju cen­tra­le s rečima: „Ne­prili­ka se do­go­di­la, ali i sami, dru­go­vi, vi­di­te da ništa nije strašno.“ I nije. Osim što na sli­ci nije bilo lju­di. Ni­jed­na su­sed­na zem­lja, čak ni sa­ve­znička, nije oba­ve­šte­na; ni­ka­kva upo­zo­ren­ja sop­stve­nom stanov­ni­štvu nisu data; eva­ku­a­ci­ja ugroženog pod­ru­čja nije pred­u­ze­ta; iz­ve­šta­ji o kre­tan­ju ra­di­o­ak­tiv­nosti jav­no­sti nisu po­nu­đe­ni. U tim pr­vim časo­vi­ma, zid ćutan­ja, kao mračna ogra­da mo­ral­ne smr­ti, pro­bi­jen je samo jed­nom: Mo­skva je to­plo po­zdra­vi­la re­zo­lu­ci­ju za­ne­sen­ja­ka sa Oki­na­ve o pro­glašenju ne­nu­kile­ar­ne zone –  na Pa­ci­fi­ku. Se­dam dana po­sle ne­mo­guće ne­sreće, dok ovo pišem, stiže naj­zad i prvo ru­sko ozbil­jni­je sa­op­štenje. (Pre­ra­no, za­pra­vo, ako se se­ti­mo da su ga op­ti­mi­sti očeki­va­li tek po­sle 10 000 go­di­na.) U nje­mu poučne nisu broj­ke, možda i isti­ni­te, već vest da je za ćutan­je kri­vo lo­kal­no ru­ko­vod­stvo što je ne­sreću pot­ce­ni­lo, a za sve osta­lo – im­pe­ri­ja­li­stička štam­pa ko­ja ­je ne­sreću pre­ce­ni­la. U međuvre­me­nu, dru­go­vi, stvar je pod kon­tro­lom. To se ni­kad više neće do­go­di­ti. Ve­ru­jem. Bar za na­red­nih 10 000 go­di­na. Na istom re­ak­to­ru neće. Ali, samo u Čer­no­bil­ju njih ima čet­iri.

10 000 go­di­na na­jed­nom po­sta­ju sve­ga 2 500. Pa i to je utešno, zar ne? Po­de­li­te ute­hu s bro­jem re­ak­to­ra na sve­tu, do­daj­te im one u iz­grad­nji i pla­nu, šta ćete do­bi­ti? Dobićete pla­ne­tu na ko­joj je veći ili man­ji nu­kle­ar­ni in­ci­dent ne samo moguć nego i ve­ro­va­tan sva­kog dana sva­ke go­di­ne! Dobićete svet u kome ćemo život i dal­je me­ri­ti pri­ho­dom po gla­vi sta­nov­ni­ka, a smrt početi me­ri­ti je­di­ni­ca­ma ra­­­dioak­tiv­nih pa­da­vi­na po toj gla­vi.

Nu­kle­ar­ni Za­pad tvr­di da nje­ga tako nešto ne može iz­ne­na­di­ti. Da­bo­me da ne može. Zašto bi ame­ričkog naučnika, go­di­ne 1979, iz­ne­na­di­la naj­gora atom­ska ne­sreća na kon­ti­nen­tu, ka­da ­je ona, od 1969. do ka­ta­stro­fe na Ostr­vu Tri Mil­je, je­dva iz­beg­nu­ta rav­no 169 puta? Nešto su više bili iz­ne­nađeni ne­o­ba­vešteni Ame­ri­kan­ci, zatečeni u uve­ren­ju da je za tako nešto po­treb­no pre­ko mi­li­on i po go­di­na. I zašto Bri­tan­ci da se pla­še ra­di­o­ak­ti­vi­te­ta? Oni su, va­ljda, već i imu­ni. Samo im je nu­kle­ar­ka Se­la­fi­ld, od 1950. do da­nas, ima­la 300 ne­zgo­da – takođe u svo­je vre­me ne­mo­gućih – od ko­jih, na sreću, ni­jed­na nije po­sta­la Černo­bilj, ali je go­to­vo sva­ka to mo­gla da po­sta­ne. U fizičkom smi­slu, u mo­ral­no­m je sva­ki od njih to bila. Jer se o naj­go­rem i naj­o­pa­sni­jem, go­di­ne 1957, puna isti­na sa­zna­la tek 1983.

1 moja ze­ml­ja ima is­ku­stva u černo­biljskom mo­ra­lu. Još od go­di­ne 1958. i vinčan­ske ne­sreće, o ko­joj se isti­na tek sada čuje. Ali se oseća i is­ku­stvo. U taj­no­sti od an­ti­nu­kle­a­rno ras­po­loženog na­ro­da pri­pre­ma­ju se li­ci­ta­ci­je za četi­ri atom­ske cen­tra­le, neke čer­no­biljs­kog mo­de­la, neke ne, ali sve četi­ri – čemo­biljs­kog mo­ra­la.

Sa sva­kim in­ci­den­tom an­ti­nu­kle­ar­na svest i sa­vest se bude. An­ke­te po­ka­zu­ju da su dve trećine Bri­ta­na­ca, u ovoj ili onoj meri, pro­ti­vu in­sta­la­ci­ja u ko­ji­ma su ne­sreće te­o­ret­ski ne­mo­guće a prak­tično se sva­ki čas događaju. A kako re­a­gu­ju vla­de, kako na­u­ka? Jed­ni se zalažu za međuna­rod­nu kon­tro­lu. Ali i pri­pre­ma, ne samo vođenje nu­kle­a­rnog rata, pro­gla­še­na je „zločinom pro­tiv čovečan­stva“, a svi se za nje­ga pri­pre­ma­ju. Naročito glav­ni pot­pi­sni­ci pro­to­ko­la o ta­kvom ratu kao zlo­či­nu. Dru­gi vele da se na greškama va­lja učiti. U redu, samo ovde su gre­ške ta­kve da sva­ka od njih znat­no sman­ju­je broj učeni­ka koji bi učen­jem pro­fi­ti­ra­li. Bri­tan­ci su opet naj­pa­ra­dok­sal­niji. I dal­je tvr­de da se tako nešto ne može do­go­di­ti, i to u času kada se događa. Nji­hov mi nu­kle­ar­ni po­lu­bog lord Mar­šal poručuje da po­sle­di­ce ra­di­ja­ci­ja u Čer­no­bil­ju nisu gore od pušenja ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta dnev­no više. Lord Mar­šal mi, za­pra­vo jamči da ću umre­ti od raka, a ne od ra­di­ja­ci­ja. Nepušačima, u međuvre­me­nu, ništa nije za­jemčeno. En­gle­ski i ki­ne­ski zva­ničnici iz­jav­lju­ju da je ceo pro­blem u „pra­vil­nom vas­pi­tanju i ubeđivan­ju masa“. En­gle­ze ne raz­u­mem, ali su mi Ki­ne­zi ja­sni. Oni sa ubeđivan­jem masa ima­ju ve­li­ka isto­rij­ska is­ku­stva. Stvar je, međutim, u tome da još nije raščišćeno da li je teže i opa­sni­je proći kroz ta­kvo ube­đi­van­je ili kroz ra­di­o­ak­tiv­ni oblak. Uo­sta­lom, taj pro­blem imao je i Hi­tler. On nije mo­gao svet gur­nu­ti u pa­kao pre no što većinu Ne­ma­ca ube­di da ga vodi u raj. I šta vre­di ubeđivan­je kad lord Mar­šal kaže: „Opa­sno je slu­ša­ti bilo koga. Po­stoji mogućnost da vas ube­di.“

Ja ću, lično, ipak po­slušati Una­mu­na koji mi­sli da je man­je ve­ro­vat­no da ćemo biti pro­kle­ti zbog svo­jih sum­nji nego zbog svo­jih ubeđenja. Samo, ja mogu da sum­njam, ja sam bes­po­moćan. Vla­da koja ni u šta ne ve­ru­je, ne bi mo­gla da vla­da.

A moć je pro­kle­ta i ova­ko i ona­ko.

 


 

 

 

Thursday, August 24, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

31.

EN­GLE­ZI I ČE­TI­RI PA­RA­DOK­SA

Go­vo­reći o fran­cu­skom ka­rak­te­ru – po­sao ne­za­hva­lan za na­ci­ju koju možete po­deli­ti na onoli­ko Fran­cu­za ko­li­ko ih ima – Da­ni­nos je re­kao da pro­sečan Fran­cuz gaji ve­li­ko po­što­van­je pre­ma za­ko­nu, ali još veće pre­ma advo­ka­tu koji će mu pomoći da ga zaobiđe. Paradoks je pri­vi­dan. Još ni­sam sreo čove­ka koji po­rez bez rop­tan­ja plaća. Ako je ra­zu­man, pri­znaće da je po­rez ne­op­ho­dan, ako ni za šta dru­go, ono da au­to­mo­bil ne bi vo­zio ur­vi­na­ma i plaćao oružane na­jam­ni­ke koji bi ga spro­vo­di­li uli­com. No, da ne­sra­zmer­no mno­go plaća za ono što od države za­uz­vrat do­bi­ja, to sva­ko mi­sli. Malo se lju­di za­do­vol­ja­va pla­tonskim pri­go­vo­ri­ma. 

Pokušaji da se po­rez za­o­biđe, uman­ji ili iz­beg­ne, opšti su i ovi na­po­ri više od ičega dru­gog uje­din­ju­ju građane na svim me­ri­di­ja­ni­ma sve­ta. Raz­li­ka između Fran­cu­za, En­gle­za i nas je u tome što je za Fran­cu­za naći rupu u za­ko­nu i pre­va­ri­ti državu pi­tan­je građan­ske časti; za En­gle­za nečastan po­stu­pak, o kome on ne go­vo­ri, ni s kim o načini­ma is­ku­stva ne iz­men­ju­je, ali mu se zbog toga ne pre­da­je s man­je en­tu­zi­ja­zma; a za nas se pi­tan­je časti uopšte ne po­stav­lja – stvar je to često gole nužde. Time neće da se kaže da smo mi pošten svet koji za­kon krši je­di­no iz nužde. Da nužde ne­ma, kršili bi­smo ga zbog ko­ri­sti.

(U međuvre­me­nu, uko­li­ko ima više za­ko­na, ima među nji­ma i više rupa. Naj­ne­pro­bojni­je je i naj­o­pa­sni­je za­ko­no­dav­stvo koje ima samo je­dan za­kon. Ako za kre­tan­je uli­com noću po­sto­ji samo je­dan ­je­di­ni pro­pis, a on veli da će se bez opo­me­ne pu­ca­ti na sva­kog ko se po­sle su­mra­ka na­pol­ju za­tek­ne, on­da ­je­ ja­sno da ta­kav za­kon nema rupa. Bićete ubi­je­ni čim vas vide. No, ako on ima samo je­dan iz­u­ze­tak, ne puca se, re­ci­mo, na bolničare, rupa za vas je tu. I vi možete obući beli man­til.)

Prvi nam pa­ra­doks veli da je i En­glez, u osno­vi jed­na­ko rđav građanin kao i sva­ki dru­gi. Samo, on se, kao mi, time ne po­no­si. Ne znam šta je bol­je. Čini mi se da je duševno lakše – po­no­si­ti se. Ali, da je stva­mo lakše, po­no­si­li bi se i En­gle­zi. Zato sam još u ne­do­u­mi­ci.

Ima bez­broj pa­ra­dok­sa koji čine En­gle­za. Biti En­glez je već i po sebi pa­ra­dok­sal­no. Nema ni­ka­kvih ozbil­jnih ra­zlo­ga što En­glez nije Fran­cuz. Nor­ma­ni su vla­da­li An­glo­sa­si­ma, srušivši us­put mit o pre­ta­pan­ju niže kul­tu­re u višu. Nor­ma­ni su po­sta­li An­glo­sak­son­ci, a ne obr­nu­to. Sak­son­ski su svin­ja­ri upi­li u svo­ju rasu norman­sko viteštvo, rob po­svo­jio go­spo­da­ra. U međuvre­me­nu, Rim­lja­ni su po­sle osva­jan­ja Grčke pre­tr­pe­li bla­go­tvo­ran uti­caj jed­ne više kul­tu­re, ali Grci nisu po­sta­li. A to rešava pa­ra­doks.

 Is­po­stav­lja se da bi, na­pro­tiv, pa­ra­doksal­no bilo da su današnji En­gle­zi – Fran­cu­zi. Svet bi bio pro­men­jen sta­ti­stički, ali ne i ge­o­graf­ski. Jer sam uve­ren da bi se tada, iz ina­ta, Fran­cu­zi pro­gla­si­li En­gle­zi­ma. A onda, ge­o­graf­ski položaj bri­tan­skih ostr­va ta­ko­đe je paradoksalan. To je je­di­ni deo Evro­pe koji Evro­pi, po opštem uve­ren­ju i en­gle­skim žel­ja­ma, ne pri­pa­da. Ma ko­li­ko bi svi to hte­li, niko ne tvr­di da Bal­kan nije Evro­pa. A da to nisu Bri­tan­ska ostr­va, s pre­zi­rom go­vo­re Evro­pljani, s odušev­ljen­jem En­gle­zi. I je­dan pa­ra­doks unu­tar pa­ra­dok­sa. Ovi su Ne­e­vro­plja­ni učestvo­va­li u većini evrop­skih ra­to­va. Ako većinu i nisu započeli, većinu su za­vr­ši­li.

Treći je pa­ra­doks u ne­sra­zme­ri između stvar­nih i isto­rij­skih pro­por­ci­ja Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. Ni­kad man­ja te­ri­to­ri­ja nije veću pod kon­tro­lom držala, niti je man­ji broj lju­di upo­tre­bljen da se nad tako ve­li­kim vla­da. U poređenju sa svet­skim pro­por­ci­ja­ma Bri­tan­ske Im­pe­ri­je, Rim­ska Im­pe­ri­ja je skro­man me­di­te­ran­ski po­du­hvat. Još do pre krat­kog vre­mena bri­tan­ski­ je ko­lo­ni­jal­ni činov­nik, usam­ljen kao i u vla­sti­toj zem­lji, se­deo ne­gde na naj­za­bi­ti­joj tački zem­ljine ku­gle, pre­svlačeći se za večeru u ra­do­znalom dru­štvu maj­mu­na. A ja ne ve­ru­jem da ima lju­di koji to­li­ko vole svo­ju pri­ro­du, večno ze­le­nu zem­lju pod večno si­vim ne­bom Atlan­ti­ka. No, upra­vo čovek za koga bi­ste re­kli da nizašta na sve­tu ne bi osta­vio svo­ju hro­ničnu ki­ja­vi­cu, kućicu u sre­d ničeg, svo­ju domaću živo­tin­ju i dnev­nu po­se­tu krčmi – ako je otvo­re­na, što se ret­ko dešava – sprem­no pre­lazi hil­ja­de mil­ja da bi na četr­de­set ste­pe­ni iz­nad ili is­pod nule uprav­ljao lju­di­ma čija ime­na nije ka­dar ni da iz­go­vo­ri. 

Čovek ko­ji ­je ­je­dva nešto znao o svom okru­gu sna­la­zi se sada u zamršenim raz­mi­ri­ca­ma sto­ti­na hin­du­skih ple­me­na, ka­sta i vera, mota se po afričkim prašuma­ma – malo iz naučne ra­do­zna­lo­sti, malo u službi Fo­re­n Of­i­sa – i ad­mi­ni­stri­ra po­vr­ši­ne o ko­ji­ma se u Evro­pi sta­ra­ju ar­mi­je činov­ni­ka. Na­la­zim da je avan­tu­ri­stički duh čove­ka, ko­me ­je najin­ti­m­ni­ji san po­sed ze­le­nog parčeta zem­lje, nešto ui­sti­nu paradok­sal­no. Ovaj je pa­ra­doks uzeo oks­ford­ske stu­dente pra­vo s igra­li­šta za kri­ket, nakačio im pa­do­bra­ne na leđa i s neba ih pro­suo po zaleđini svet­skih ra­ti­šta. Nje­mu i mi ne­ko­l­i­ko eg­zem­pla­ra za­hval­ju­je­mo. En­gle­zi su nam do­la­zi­li s neba, ne zna­jući ni reči našeg je­zi­ka, zna­jući tek ot­pri­li­ke da smo br­do­vi­ti i po­no­sni, i da, na­rav­no, ko­risni možemo biti – što bi­smo da ni­smo po­no­sni možda iz­be­gli – a od cele naše isto­ri­je da smo jed­nog kral­ja iz­ba­ci­li kroz prozor. Je­di­no što su po­u­zda­no zna­li bilo je da, ma kako se rat za­vr­šio, oni u našoj zem­lji neće žive­ti.

Četvr­ti je pa­ra­doks najčud­ni­ji. Pro­se­čan pri­merak na­ci­je, sa­stav­lje­ne sve od sa­mih pa­ra­dok­sa, naj­o­bičnije je stvo­ren­je na sve­tu. Do­tle, raz­u­me se, dok tu običnost ne pokušate da zlo­u­po­tre­bi­te. Tada će vam sva­ki Englez ot­kri­ti je­dan od svo­jih naj­ne­pri­jat­ni­jih pa­ra­dok­sa – da liči na sve osta­le lju­de, pa i na našeg Živo­ra­da.

 

 

Wednesday, August 23, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXXI deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

31. 

PA­RA­DOKS EN­GLE­SKIH KLA­SNIH

NE­TR­PEL­JI­VO­STI

Do­bar po­zna­va­lac gra­đan­ske psi­ho­lo­gi­je pita se o čemu san­ja Ame­ri­ka­nac kad vidi mi­li­o­ne­ra u Rols-Rojsu i od­go­va­ra: o tome da ­jed­nog dana i on u nje­ga sed­ne. O tome će, u su­sre­tu s bo­ga­tašem, san­ja­ti i većina En­gle­za. Iz­ne­ve­ra­va­jući tra­di­ci­je Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, Fran­cuz Žak će san­ja­ti da se on vozi Rols-Rojsom, a mi­li­o­ner ide peške. Osta­jući u tra­di­ci­ji so­ci­ja­li­stičke re­vo­lu­cije, naš će Živo­rad san­ja­ti o času kad će pe­ške ići svi, i on i mi­li­o­ner. Iskre­no se ra­du­je­mo kad nam pođe na­bol­je, ali smo pod­jed­na­ko, često i više za­do­vol­jni, ako osta­ne­mo na istom, pod uslo­vom da dru­gi­ma bude gore.

Tako do­la­zi­mo do klasa i kla­sne mržnje. Iako na prvi po­gled iz­gle­da da kla­sne mržnje ne može biti bez kl­a­sa – one koja će mr­ze­ti i one koja će se mr­ze­ti – u stvar­no­sti ih je moguće naći raz­dvo­je­ne. U većini ka­pi­ta­li­stičkih država pri­zna­ju se kla­se ali poriče kla­sna mržnja. U većini so­ci­ja­li­stičkih, na­pro­tiv, kla­sna se mržnja pri­zna­je a kla­se poriču. Za­jed­no se mogu naći je­di­no kod Mar­ksa.

Na Kon­ti­nen­tu je od­nos između na­ci­o­nal­nog do­sto­jan­stva i kla­snog po­no­sa ­jed­no­sta­van, jed­no s dru­gim ma­hom nema veze. Na na­ci­ju ste po­no­sni, ali pod njom pod­razume­va­te svo­ju kla­su; na kla­su ste, takođe, po­no­sni, ali u njoj vi­di­te svo­ju na­ci­ju. Ako u vašim mržnja­ma po­nos igra neku ulo­gu, onda je to tako što ste po­no­sni na svo­ju mržnju, nipošto na ono što mr­zi­te. Sled­stve­no tome, ako se bo­ri­te pro­tiv ne­prav­de, po­no­sni ste na svo­ju bor­bu, a ne na ne­prav­du pro­tiv koje se bo­ri­te.

E pa, vi­di­te, u En­gle­skoj nije tako. En­gle­zi su po­no­sni na svo­je mane, ko­li­ko i na vrli­ne. Po­no­sni su i na ne­pra­ved­no­sti svog živo­ta, pro­tiv ko­jih se u međuvre­me­nu iskre­no i upor­no bore. En­gle­ska rad­nička kla­sa je po­no­sna.na svo­ju ari­sto­kra­ti­ju, koju bi da uki­ne, gor­da upra­vo na one nje­ne oso­bi­ne koje je drže u eko­nom­skoj i so­ci­jal­noj potčinje­no­sti, gro­tesk­no oda­na ne­prav­da­ma ko­ji­ma je izložena, jer je s pra­vom uve­re­na da su one ugrađene u biv­šu veličinu Im­pe­ri­je i na­ci­je. Sva­ki će vam Fran­cuz ra­di­je pričati o uzur­pa­to­ru Na­po­le­o­nu nego o Luju XVI, ali bez ob­zi­ra na sta­lež, En­glez uvek pre o Čarlsu I i ti­ra­ni­nu Henriju VIII, nego o oslo­bo­di­o­cu Krom­ve­lu. Sto­ga, kad en­gle­ski rad­nik neće da ude u deo krč­me prećutno na­men­jen buržoa­zi­ji, iako mu to niko, pa ni cene, ne bra­ne, a sprečava ga je­di­no osećanje da na pra­vom me­stu nije, on jed­no­stav­no nije do­sle­dan, i u toj ne­dosled­no­sti vidi svo­ju naj­veću do­sled­nost koja ga En­gle­zom i čini.

Za Fran­cu­ze se veli da go­vo­re kao levičari, mi­sle kao sred­nja­ci, a gla­sa­ju kao de­sničari. En­gl­e­zi ne go­vo­re, ne zna se da li mi­sle, a kako gla­sa­ju, videće se. Uo­sta­lom, osim ne­ko­li­ko bi­zar­nih i po­li­tički eg­zo­tičnih iz­u­ze­ta­ka, kao što su Skar­gel i Li­ving­ston, većina bri­tan­skih so­ci­ja­li­sta naj­pre sum­nja u so­ci­ja­li­zam, pa tek po­tom, even­tu­al­no, u ka­pi­tali­zam.

Na pro­te­klim su iz­bo­ri­ma vla­da­jući kon­zer­va­tiv­ci do­bi­li gla­so­ve značaj­nog dela rad­ništva u času kada se broj ne­za­po­sle­nih među nji­ma peo pre­ma re­kor­du svih vre­me­na i kada je vla­da jav­no pri­zna­va­la da je ovaj kurs ne­ra­zdvo­jiv deo nje­ne an­ti­in­fla­ci­o­ne po­li­ti­ke. In­ter­vju­i­sa­ni rad­ni­ci su iz­ja­vi­li da su za go­spo­du Tačer gla­sa­li zbog nje­ne odlučno­sti u vođenju držav­nih po­slo­va. Raz­log je le­gi­ti­man za one ko­ji­ma je ova po­li­ti­ka uvećala si­gur­nost, stan­dard i per­spek­ti­ve. A ova­kve su od­go­vo­re­ da­li lju­di ko­ji­ma ­je­ o­na­ o­du­ze­la i po­sao i iz­gle­de da ga ikad opet do­bi­ju. Ako do­da­mo da su ova­kve od­go­vo­re da­va­li i mla­di, bi­ra­či koji su prvi put gla­sa­li, stvar po­sta­je još pa­ra­dok­sal­ni­ja. Ili još Engleskinja, kako hoćete. Na pi­tan­je: „Zašto ste iz­gu­bi­li po­sao?“ čest je od­go­vor: „Zato što sam bio ne­spo­so­ban.“ U ovom čude­snom od­go­vo­ru kri­je se ključ za po­nos en­gle­skog rad­ni­štva svo­jom ari­stokra­ti­jom i buržoa­zi­jom. Gor­dost zbog En­gle­za koji su uspe­li, čak i kada se zna da uspeh nije bio po­sle­di­ca samo spo­sob­no­sti i samo rada. A kada ste čuli našeg Živo­ra­da, fran­cu­skog Žaka ili bilo kog Evrop­lja­ni­na da tako mi­sli? Sve je moguće da ne val­ja, sve do boga, je­di­no ­je moguće da ne valja naš Živo­rad.

Prav­de radi, mo­ra­mo pri­zna­ti da su i ovdašnji po­sed­ni­ci po­no­sni na svo­ju radničku kla­su, ma ko­li­ko mr­ze­li ne­pri­li­ke što ih ona hro­ničnim štraj­ko­vi­ma ka­pi­ta­lu pri­re­đu­je. Dira po­što­van­je što ga en­gle­ski po­slo­dav­ci pre­ma rad­ni­ci­ma po­ka­zu­ju, čak i u času kad na njih šalju kon­jičku po­li­ci­ju.

Kla­sna je bor­ba, da­kle, jed­na stvar; na­ci­o­nalni po­nos dru­ga.

Fran­cuz želi da men­ja po­re­dak, En­glez samo svo­ju pla­tu. Živo­rad je sličniji En­gle­zu, s tim što u svo­jim žel­ja­ma voli da bude i načelan. En­gle­zi za načela ne mare. Ostav­lja­ju ih na­ro­di­ma koji sem načela ne­ma­ju niš­ta dru­go. Zato, kad slu­ša­te našeg Ži­vo­ra­da ili Fran­cu­za Žaka kako go­vo­re o po­li­ti­ci, mi­sli­te da će tog časa na neke ba­ri­ka­de, a oni će u prvu krčmu na čašicu crnja­ka ili ra­ki­je. Kod En­gle­za ste bar u tom načisto. Ako na ba­ri­ka­de idu, onda su to po­li­caj­ci. Oni iza ba­ri­ka­da ma­hom su iz Ko­mon­ve­lt­a.

En­glez će ube­dlji­vo i ne­pri­stra­sno na­pa­da­ti sva­ki po­je­di­ni aspekt en­gle­skog načina živo­ta i en­gle­skog shva­tan­ja stva­ri, ali sam način, samo shva­tan­je on će gr­če­vi­to bra­ni­ti, kao da jed­no s dru­gim nema ni­ka­kve veze. Pa ako ćemo pra­vo, i nema. Sva­ki mo­me­na­t jed­nog načina živo­ta i život­nog shva­tan­ja fa­kat je koji se može pri­hva­ti­ti ili od­ba­ci­ti, ali način i shva­tan­je u ce­li­ni, stva­ri su vere i po­no­sa.

A na­ci­ja se ne drži na fak­ti­ma. Na­ci­ja se drži na osećan­ji­ma.

 


 

 

Monday, August 21, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXIX deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

29.

BOŽJA ZA­PO­VEST I PO­LI­TI­KA

Bri­tan­ski je par­la­ment ne samo su­ve­re­ni predstav­nik na­ro­da i nje­go­ve vol­je već oličava i nje­go­vu su­šti­nu, ona­ko kako su, u vi­zan­tij­skim iko­no­kla­stičkim bor­ba­ma, iko­no­fi­li sma­tra­li da Hri­sto­va sli­ka sadrži u sebi i deo nje­go­vog božan­skog su­šta­stva. Par­la­ment se zato nipošto ne sme la­ga­ti. Ali, kako u po­li­ti­ci isti­nu nije uvek moguće reći, pra­vi­lo nije izričito. Laž se pod­ra­zu­me­va ali se ne to­le­ri­še. Očeku­je se da ne lažete ali se još više očeku­je da u laži ne bu­de­te uhvaćeni.

A upra­vo se to de­si­lo bri­tan­skom mi­ni­stru tr­go­vi­ne i in­du­stri­je, g. Le­o­nu Bri­tenu. I to u dva na­vra­ta po­vo­dom iste afe­re. Prvi put on je u skup­šti­ni, na pitan­je da li je prim­lje­no iz­ve­sno pi­smo od važno­sti za afe­ru, od­go­vo­rio: „Ja niš­ta ni­sam pri­mio.“ Od­go­vor je bio isti­nit, ali bi bio isti­ni­ti­ji da je mi­ni­star re­kao kako pi­smo nije pri­mio, ali da je za nje­ga – znao. Jer, odgo­vor je pod­ra­zu­me­vao da mu je ono bilo pot­pu­no ne­po­zna­to. Iz­vi­nio se skupštini i prav­dao po­stu­pak po­ver­lji­vom pri­ro­dom pi­sma, koju on nije bio ovlašćen da obe­lo­da­ni. Iako je uhvaćen u laži, iz­ve­sna skru­pu­lo­znost na dru­goj stra­ni kan­ta­ra spa­sla ga je veće štete.

S dru­gim pi­smom, ne­ko­li­ko dana ka­sni­je, nije bio iste sreće. Ono, na žalost, zah­te­va objašnjen­je, koje, na­dam se, ogra­ničenost vre­me­na za ovaj ko­men­tar neće učini­ti baš sa­svim ne­ja­snim.

Već me­se­ci­ma se vo­di­la za bri­tan­ske pri­li­ke ne­u­o­bičaje­na bit­ka između dva mi­ni­stra iste vla­de, He­sel­tajna i Brite­na, oko sud­bi­ne jed­ne skrom­ne fa­bri­ke he­li­kop­te­ra. U po­za­di­ni se, međutim, ra­di­lo o krup­nim, prin­ci­pi­jel­nim pi­tan­ji­ma, od ko­jih za­go­net­ka da li je Bri­ta­ni­ja u Evro­pi i za Evro­pu, ili se samo pra­vi da je­ste, nije bila naj­be­značaj­ni­ja. Vla­da je tražila sa­vet od Držav­nog pra­vo­bra­ni­laštva, u načelu stro­go po­ver­ljiv i, pre­ma običaji­ma, ne­u­po­tre­bljiv u po­li­tičke svr­he. 

Do­la­zi do nje­go­vog ob­jav­lji­van­ja u iz­vo­di­ma štet­nim po He­sel­taj­na, i to iz Brit­e­no­vog pro­tiv­ničkog mi­ni­star­stva, čime nje­go­va po­li­tička upo­tre­ba po­sta­je očigled­na, a pri­ro­da tzv. „cu­ren­ja državne taj­ne“, zbog koje su ne­ka­da le­te­le či­nov­ničke gla­ve, krajn­je sum­nji­va. Otva­ra se is­tra­ga i, gle čuda, ot­kri­va se da je au­tor ovog „cu­ren­ja“ upra­vo onaj skrupu­lo­zni Brit­en od pre ne­ko­li­ko dana, u sva­kom slučaju, da je on celu stvar odo­brio. Ot­kri­va se, takođe, da su nje­go­vi službe­ni­ci odo­bren­je za ta­kav čin do­bi­li iz ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka vla­de, što na­jed­nom gđu Tačer, u očima jav­nog mnen­ja, stav­lja u ne­u­god­nu ulo­gu saučesni­ka, a možda i na­red­bo­dav­ca.

Gđa Tačer iz­jav­lju­je da je o sve­mu sa­zna­la tek po­sle šesna­e­sto­dnev­ne is­tra­ge, Brit­en svu kri­vi­cu pri­ma na sebe, te pod­no­si ostav­ku, iz­gle­da da su, osim Brit­e­na, sve vla­di­ne ovce na bro­ju, ali i da opo­zi­ci­o­ni psi još nisu sa­svim siti. Još uvek se po­stav­lja pi­tan­je ka­da­ je pre­mi­jer sa­znao i ko­liko je sa­znao od ono­ga za šta vla­da tvr­di da nije znao, a opo­zi­ci­ja da ne zna­ti nije mo­gao. 

Ne ve­ru­je se g. Brit­enu da je u kri­vi­ci sam. Ako gđa Tačer nije zna­la, otići mo­ra­ju svi službe­ni­ci koji su pi­smo u jav­nost pu­sti­li. Ako je zna­la, ako je pi­smo ona pu­sti­la, službe­ni­ci mogu osta­ti, ali da ode mora ona. Zataška­van­je afe­re nije moguće, jer bi tada oba pra­vo­bra­ni­tel­ja, uvređena po­stup­kom, pod­ne­la ostav­ke, a to ni­jed­na vla­da ne bi prežive­la. Punu isti­nu o afe­ri, takođe. Ova­ko, preživeo ni­je ­je­di­no g. Brit­en. La­gao je, bio uhvaćen i oti­šao.

Preživeće, ve­ro­vat­no, i aneg­do­ta, po ko­joj je izra­el­ski mi­ni­star u po­se­ti Lon­do­nu, kad mu je slučaj is­pri­čan, re­kao: „La­ga­o ­je? Vrlo važno! Važno je da voli svo­ju maj­ku.“

Ako pođemo od pret­po­stav­ke da se na­ro­du najčešće ne go­vo­ri isti­na, ne­kad radi nje­ga sa­mog, ne­kad radi nje­go­ve vla­de, i da je taj­nost jed­na od naj­u­pa­dlji­vi­jih od­li­ka našeg otvo­re­nog veka, raz­li-ku­je­mo dva načina ponašanja vla­sti pre­ma isti­ni, iako same vla­sti raz­li­ku­je­mo nešto teže. Po­sto­je vla­de koje svo­je na­ro­de lažu ne bojeći se isti­ne, jer im ni ona ništa ne može; čak i da se ot­kri­je, ništa se ne bi iz­me­ni­lo. Dru­ge su one koje svo­je na­ro­de lažu, ali se isti­ne boje, jer im se ipak ponešto može; ako se isti­na ot­kri­je, nešto će se pro­me­ni­ti. Ako ništa dru­go – vla­da. Ona će na­sta­vi­ti da laže. I to se neće pro­me­ni­ti.

U zem­lja­ma koje su po tra­di­ci­ji i običaji­ma de­mo­krat­ske, opšte­ pri­hvaćeno je da po­li­tičari nisu baš naj­i­sti­nol­ju­bi­vi­ja sor­ta lju­di na sve­tu. Po­ne­kad to i ne mogu biti, sve da i žele. Po­ne­kad se mora la­ga­ti. Jed­nom radi dru­gih na­ro­da, dru­gi put radi vla­sti­tog.

Bri­tan­ski pre­mi­jer, gđa Tačer, je u po­gle­du de­fi­ni­san­ja isti­ne oti­šla nešto dal­je od Pon­ci­ja Pi­la­ta. Pi­la­t je re­kao da ne zna šta je isti­na. (Ali to mu nije sme­ta­lo da Hri­sta osu­di.) Gđa Tačer je Par­la­men­tu iz­ja­vi­la ka­ko ­je isti­na često čude­sni­ja od fik­ci­je. (Ali to joj nije sme­ta­lo da pri­hva­ti Brit­eno­vu ostav­ku.) Time je hte­la reći da ona go­vo­ri isti­nu, a što ­joj se ne ve­ru­je, to je samo zbog čude­sno­sti same isti­ne.

Držim ­da ­je u pra­vu. Isti­na ­je ui­sti­nu čud­ni­ja od fik­ci­je. čud­ni­ja je jer je mno­go ređa. Čega malo ima, uve­k je ne­ve­ro­vat­ni­je i ne­o­bičnije od onog čega ima u iz­o­bil­ju.

Od jed­ne vla­de ne može se suviše tražiti. Ne možete, na pri­mer, tražiti da ne vla­da­ jer to je nje­na svr­ha. Ne možete tražiti da vas pri tome ne ob­man­ju­je, jer to je u nje­noj pri­ro­di i u pri­ro­di vla­dan­ja. Nešto, ipak, možete tražiti. Možete tražiti da u lažima ne bude uhvaćena, i da, ako bude, povuče kon­ze­kven­ce i ode.

Možete tražiti. Hoćete li to i do­bi­ti, dru­ga je stvar.

 


 

Friday, August 18, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXVIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXVIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

28

VE­ŠTI­NA PRE­CEN­JI­VAN­JA I

UMET­NOST POT­CEN­JI­VAN­JA

Sta­ri Džonson, ro­do­načel­nik mo­der­nog en­gle­skog ci­ni­zma, re­kao je jed­nom da je ono naj­bol­je čemu ga je Fran­cu­ska naučila – pošto­van­je En­gle­za. Tako da­le­ko ne mogu da idem. Bez­bed­no smem reći samo da je ono naj­bol­je što mi je En­gle­ska dala – bol­je raz­u­me­van­je vla­sti­tog na­ro­da. Zato ćemo, od­ma­ra­jući se od en­gle­ske po­li­ti­ke, koja je zamršena, ne­e­fi­ka­sna i bes­plod­na kao i sva­ka dru­ga, ali više od svih dru­gih ka­dra da iz­gle­da kao pa­met­na, po­sve­ti­ti ovu emi­si­ju slo­bod­nim poređenji­ma En­gle­za i nas. Poređenja će, bo­jim se, češće biti na našu štetu, pa be­se­da nije za uši ro­dol­ju­ba. Ona se obraća nje­go­vom ra­zu­mu.

Ne­dav­no je moj vodinstalater jed­no­sat­no za­kašnjen­je iz­vi­nio ma­lom ne­pri­jat­nošću na putu. Ka­sni­je sam do­znao da mu je au­to­mo­bil slu­pan a on je­dva ostao živ. Kad mi se ista stvar do­go­di­la u Be­o­gra­du, maj­stor mi je re­kao da je doživeo nešto stra­šno i da za rad duševno nije spo­so­ban. A na putu su mu kola bila samo ogre­ba­na. Mo­gao sam biti srećan. Neko dru­gi na nje­go­vom me­stu uop­šte ne bi došao.

Ko je ovde op­ti­mist? Ako kažem En­glez, reći ćete da je to tek ne­o­se­tlji­vost, ko duše ne­ma, lako mu je da bude za­do­vol­jan. Ako kažem naš maj­stor – jer od ko­mar­ca pra­vi ma­gar­ca na vre­me, pre nego što neki ko­ma­rac ui­sti­nu po­sta­ne ma­ga­rac nje­go­vog živo­ta – reći ćete da je to sebičnost, duševni ne­do­sta­tak od koga je sačin­je­na većina na­ših op­ti­mi­za­ma. Je­di­ni pra­vi op­ti­mist bio sam ja. Očeki­vao sam da oba maj­sto­ra oba­ve po­sao. U slučaju lon­don­skog, op­ti­mi­zam je bio ume­san, u slučaju be­o­grad­skog ne­u­me­san.

Takođe ne­dav­no, u po­se­ti kod mene, Živo­rad je izašao na pro­zor i us­klik­nuo: „Gle, hil­ja­de go­lu­bo­va!“ Pri­sut­ni En­glez je do pro­zo­ra oti­šao, krat­ko se na nje­mu zadržao i vra­tio, niš­ta ne re­kavši. Tri dana je prošlo pre nego što me je na ul­i­ci za­u­sta­vio i ka­zao: „Znate, onda kod vas, na trgu je bilo dva­de­set tri go­lu­ba.“ Pi­tao sam ga ot­ku­da to zna. „Iz­bro­jao sam ih,“ re­kao je. Po­cr­ve­neo sam, prem­da onih de­vet sto­ti­na se­damde­set se­dam ne­po­sto­jećih go­lu­bo­va nisu pri­pa­da­li meni nego Živo­ra­du. Po­šte­ni­je rečeno, našoj na­ci­o­nal­noj od­li­ci pre­cen­ji­van­ja stva­ri. Po­stu­pak En­gle­za nije pripa­dao nji­ho­voj. Da je svom ra­snom ka­rak­te­ru bio ve­ran, tre­ba­lo je da kaže kako ih je bilo samo – tri.

Ako ode­mo dal­je u pro­šlost, srešćemo mog po­zna­ni­ka kako radi u oku­pa­cij­skom Ko­me­sa­ri­ja­tu za iz­be­gli­ce. Is­pi­tu­je prežive­le be­gun­ce o sud­bi­ni nji­ho­vih sela. Na pi­tan­je: „Ko­li­ko je u tvom selu ubi­je­no lju­di?“ Obično do­bi­ja od­go­vor: „Ne pi­taj, niko živ ne osta­de.“ Očigled­nost da je on živ, fak­tu da su svi po­bi­je­ni – nije sme­tao. I tek po­sle du­gih pre­go­va­ran­ja do­la­zi­lo se do bro­ja koji je Živo­ra­dovih hil­ja­du go­lu­bo­va svo­dio na neki znat­no man­ji ali ve­ro­do­stoj­ni­ji broj.

Sađemo li još du­blje u prošlost i, da bi Živo­ra­do­vu sklo­nost pre­cen­ji­van­ju ob­ja­sni­li, proširimo li ge­o­graf­ski pro­stor pa­ra­le­le na ceo Bal­kan, nećemo se mo­ra­ti pi­ta­ti zašto ­još ni­ko­me nije po­šlo za ru­kom da utvr­di ko­li­ko je, pro­ti­vu dve­sta Spar­ta­na­ca, za­i­sta bilo Per­si­ja­na­ca na Ter­mo­pilima? Mi­li­on, sto hil­ja­da ili hil­ja­du?

Kad En­gle­za pi­ta­te kako je bilo u ratu, reći će vam – „pod­no­šlji­vo“, „uz­bu­dlji­vo“, pa i „zani­mljivo“. Ni­kad – „teško“. Živo­rad će upo­tre­bi­ti ­je­dan od naših uni­ver­zal­nih gla­go­la za muku – koji, pa­ra­dok­sal­no, iz­vor­no označava uživan­je – i time će sve reći. Ako En­gle­za pi­ta­te zna li nešto, čućete da ne zna ili zna malo, a po­sle vi­de­ti da zna sve, u sva­kom slučaju, od vas više. Ako Živo­ra­da pi­ta­te, uve­rićete se da ne zna ništa tek pošto vam je ka­zao da zna sve, a tada će biti ka­sno. Kad vam En­glez kaže da će možda pa­da­ti kiša, očekuj­te po­top. Ako vam Živo­rad za­pre­ti po­to­pom, možda ćete proći i bez kišobra­na.

Oso­bi­na pot­cen­ji­van­ja fa­ka­ta živo­ta u En­gle­za, ko­joj se uspešno opi­re ­je­di­no bri­tan­ska štam­pa, ima ra­zna objašnjen­ja. Mi­sli se da je ona u pro­te­stantskoj veri koja čove­ka uči izdržlji­vo­sti. Mi­sli se, takođe, da je u ra­snoj uo­braženo­sti, ničeg, na­i­me, nema čemu En­glez nije do­ra­stao. Ima ih koji drže da je u ci­vi­li­zo­va­no­sti: ni­ko­ga ne tre­ba op­te­rećiva­ti svo­jim ne­vol­ja­ma. Ako kome u po­se­tu dođete, domaćin ima oko vas do­vol­jno po­sla da bi­ste ga mo­ra­li op­te­rećiva­ti i pričom kako vam je na putu do nje­ga auto od­va­lio nogu. Ima, naj­zad, i onih koji drže da je ko­ren ove na­vi­ke pot­cen­ji­van­ja u škol­skom od­go­ju. Mali Englez doživi u školi ta­kve svin­ja­ri­je da mu je sva­ki život po­sle toga lep.

Pot­cen­ji­van­je ­je oso­bi­na s ko­jom En­glez ne­pri­jatne činje­ni­ce živo­ta pri­la­gođava ličnoj dušev­noj izdržlji­vo­sti. Po­stu­pak je u osno­vi ra­ci­o­na­lan: lakše je pod­ne­ti „možda kišu“ nego „si­gu­ran po­top“. Što smo, u međuvre­me­nu, po­to­plje­ni, ne sme­ta pred­nosti kiše. Re­al­no­st je io­na­ko ono što smo odlučili da bude. A ko je lud da je čini go­rom nego što je­ste?

Mi, iz­gle­da, Živo­rad i ja.

Žali­mo se na sku­poću i kad je sve samo dva puta sku­pl­je, a mo­glo je biti sku­plje i ne­ko­li­ko puta. Žali­mo se da su nam bol­ni­ce pre­tr­pa­ne ako u kre­ve­ti­ma ima samo dva bo­le­sni­ka, a me­sta, očigled­no, ima i za tri. Žali­mo se i na sve dru­go, iako nešto treće može biti i gore. Kažemo da će nešto si­gur­no biti ako će to tek možda biti, a da će ve­ro­vat­no biti, iako zna­mo da ni­ka­ko neće biti. Mašta nam u našu ko­rist ra­di ­je­di­no kad su po­sre­di naše lične oso­bi­ne, ni­kad ako je reč o stan­ji­ma u koja nas upra­vo one do­vo­de. One ili nji­hov ne­do­sta­tak. Onih de­vet stot­ina se­dam­de­set se­dam go­lu­bo­va koji iz našeg ka­rak­te­ra ne­do­sta­ju.

.

 

Thursday, August 17, 2023

PISMA IZ TUĐINE XXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

27.

JEDNA OSTAVKA I JEDAN NAUK

Godine 1886. ministar Džozef Čemberlen Joseph Chamberlain napustio je vladu premijera Gledstona Gladstonea usred sednice. Stotinu godina je valjalo čekati da se scena, nesvojstvena ležernom britanskom političkom životu, ponovi. I svakako će još sto proći dok se ne desi i treći put. Kao što se čovek ne sahranjuje pre nego što umre, nego – iz poznatih razloga – tek posle smrti, ovde je nekako osveštan način da se ostavke daju pošto minu prvi i pravi razlozi za nju, da budu praćene izmenom srdačnih i velikodušnih pisama između ljudi koji se ne trpe (podnosioca i primaoca ostavke), i da sve liči na rastanak ljubavnika što ih razdvaja pre okrutnost života nego hlađenje njihove strasti.

Čovek koji je posle sto godina još jednom prekršio udoban kompromis između želje i nužde, želje da se na položaju što duže ostane i nužde da se s njega pre vremena ode, i to usred sednice vlade, britanski je ministar odbrane gospodin Majkl Michael Heseltajn. Dana 9. januara 1986, tačno u 11.10 po Griniču, pošto je sednica trajala jedva jedan sat, napustio je on Dauning strit 10 kroz najslikanija vrata sveta i našao se na ulici, na kojoj, ne očekujući ga tako rano, nije stajao njegov šofer, te je ministar, praćen kamerama, do ministarstva, da stvari svoje spakuje, otišao pešice.

Na konferenciji za štampu on je, između ostaloga, rekao: „Ako osnova za poverenje između premijera i njegovog ministra odbrane više ne postoji, za mene nema mogućnosti da sa čašću u takvom kabinetu služim.“ Upamtimo izjavu jer ona je tema ovog komentara. Zato u njemu neće biti reči o razlozima s kojih se gospodin Heseltajn sa gospođom Tačer Thatcher razišao, niti da li je u pravu bio.

Govorićemo o demokratskoj instituciji ostavke, o pravu na nju i dužnosti da se ona u izvesnim prilikama podnese. Za Britance, pa i za mene i mog ćutljivog partnera Živorada, od većeg je praktičnog značaja što je gospodin Heseltajn uopšte podneo ostavku, nego zašto je tu ostavku dao. Jer znamo da ima ministara koji sasvim mirno ostaju u vladi s čijom se politikom ne slažu i za to ih ne boli glava, i da ima država koje to dopuštaju, jer i njih zbog toga glava ne boli. (Narod u međuvremenu boli, ali on, kao što je poznato, nema glavu, pa mu je lakše.)

Ostavke ili uklanjanje iz kabineta nisu u britanskom političkom životu nikakva novost. Čak i da zbog nesređenog privatnog života jednog ministra, u našem primeru Profjuma, padne vlada. S jedne slavljeničke slike prošlogodišnje konferencije Konzervativne stranke, od šest snimljenih ministara, četvorica više nisu u vladi, iako su na slici ostali, dok bi u izvesnim savesnijim državama poskidani bili i sa slika.

Ima, takođe, zemalja u kojima bi ovakva ostavka, možda i sa sličnim načelnim obrazloženjem, bila ne samo novost, već i – dobrodošla novost. Makar i jedan jedini put. I makar samo zato da svet vidi kako se takve bizarne stvari, da neko s visokog i uglednog položaja ode sam a ne da uvek mora biti najuren, mogu i tamo dogoditi, isto onako prirodno kao što kiša ponekad može pasti i u pustinji. Pustinja zbog te jedne kiše neće postati plodna, ali se više neće moći tvrditi da u pustinji kiše baš nikada ne padaju.

U pogledu načina odlaska s visokog položaja ima raznih postupaka i raznih zemalja. U nekima se odlazi kad njihova stranka izgubi izbore, kad ih oteraju ili kad sami podnesu ostavku. U drugima tako se ne može otići, jer u njima se izbori nikad ne gube. Ili se uopšte ne održavaju, ili, ako se i održe, uvek se dobiju. (Logično je, naime, da se izbori ne održavaju zato da se izgube, nego da se dobiju. Nelogično je izgubiti ih. A pošto se u demokratijama i gube, proizlazi da su sve demokratije pomalo nelogične.) Ali čak i u takvim zemljama ljudi s položaja mogu biti prosto najureni.

Ima, međutim, zemalja gde nekog s jednog položaja možete maknuti jedino ako ga postavite na neki drugi. Da ga se stvarno rešite, možete se pouzdati samo u smrt. Kako nauka sve više produžuje ljudski vek, u takvim se zemljama, u daljoj budućnosti, mogu očekivati i besmrtni rukovodioci.

Narod, koji je praktičan, umiraće, razume se, na vreme.

Općenito se, ni po temperamentu, ni po nazorima, ni po dosadašnjoj karijeri, ministar Heseltajn ne smatra prirodnim stanovnikom političke divljine u koju je ostavkom upao. A po kakvoći ne spada u poslanike sa zadnjih konzervativnih klupa, što ih izvesni pakosni komentatori smatraju, posle lišaja, najnižom formom britanskog političkog života, nižom čak i od članova Gornjeg doma, živog Panteona mrtvih britanskih političara. A ipak je ostavku podneo i preselio se u klupe za stranačke moribunde. Hoće li se on ili neće u politički vrh vratiti, svejedno je za mene, za vas, a jamačno i za Britance. No ni za koga nije svejedno hoće li ostavka negde ostati, a negde tek postati opšte mesto demokratskog javnog života.

Jer ostavka je najviša forma odgovornosti političara, njegov najodgovorniji čin i njegova poslednja odbrana od onoga što se, ako se više sa voljom i savešću ne čini, smatra – beščašćem. Ko na ostavku nije spreman, nije spreman za demokratiju.

Taj je očigledno spreman, a jednom će to i doživeti, da čuje ono što je čuo potomak ministra Čemberlena Chamberlaina s kojim smo komentar počeli, prvi ratni predsednik britanske vlade Nevil Čemberlen Nevill Chamberlain, kome je, u maniru Olivera Kromvela Cromwella, u Parlamentu rečeno:

„I suviše ste dugo sedeli u ovim klupama za ono malo dobra što ste ga učinili. Kažem vam, odlazite, i da vas više nikad ne vidimo. Za ime boga, odlazite!“

Nevil Čemberlen Nevill Chamberlain je otišao. Ne znam, avaj, hoće li i sa onim drugima baš tako lako ići.