Monday, February 24, 2020

DISKRETNE ČARI KOMPROMISA, TAMO GDE LOZE PLAČU


DISKRETNE ČARI KOMPROMISA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


DISKRETNE ČARI KOMPROMISA

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. 

Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(Dnevnik, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.
Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.) 

Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.
Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".
Kad god je, dakle, ozbiljan kompromis u pitanju, razlikuju se četiri, ne uvek sasvim jasno razlučene faze, kroz koje prolazimo u svom odnosu prema njemu:

  1. Faza kontestacije.
  2. Faza racionalizacije, (s odlukom da mu pristupimo).
  3. Faza adaptacije, (koja se poklapa s realizacijom kompromisa na raznim nivoima).
  4. Faza harmonije, (iza koje slede novi, dalji, dublji kompromisi, ali koji sada mi nudimo).

Proces se zatim ponavlja, a sveća gori, u obliku spirale, s krugovima, uvek istim, ali sve višim – ili, ako na kompromis gledamo rđavim okom – sve nižim, u pravcu sve ozbiljnijih, sve presudnijih kompromisa. Ali tada mi već i ne znamo da je ono što činimo tek kompromis. Uživamo u prednostima svetlosti, kao da je ne daje dogorevanje naše sopstvene sveće. Cena je zaboravljena, sveća više ne postoji. Nikad nije ni postojala.

Kako je do toga došlo?

U Prvoj, fazi kontestacije, vaš otpor kompromisu je najčešće snažan, reklo bi se preteran za svrhu, naročito ako se uzme u obzir njegovo univerzalno važenje kao "osnovnog modusa postojanja"[1] . Taj otpor, mahom, ne počiva samo na odbojnosti prema ovom koji vam se nudi, već prema kompromisnom postupku sa antagonističkim realnostima uopšte

Prema, dakle, bilo kakvoj svetlosti koju bismo dobili paljenje vlastite sveće. Vama se tada čini da nema svetlosti koja bi opravdala njeno načinjanje.

U Drugoj fazi racionalizacije, u kojoj, po pravilu, zahtevi antagonističke realnosti postaju sve uporniji, intenzivniji, pa i neprijatniji, a ono što ona od vas ište tako je malo u poređenju prema svemu što se od vas izričito ne ište (ali se, avaj, podrazumeva ako i ono malo date), počinjete trezveno da uočavate prve prednosti kompromisa, posmatrajući stanje onih koji su ga prihvatili. 

(U policijskoj paraleli, oni spavaju na postelji, a vi u govnima, ako vam se spava uopšte dozvoli.) Oprezno, s izvesnim ustezanjem – koje u sledećim fazama iščezava – pravite taj mali, još uvek prokleti kompromis. Palite svoju sveću, s prvim pravom računajući na neznatan utrošak voska.

U Trećoj fazi, tzv. adaptacije, koja je samo viša forma racionalizacije, i gde se prvi put vaša predstava kompromisa menja – od nečega što se čini iz nužde, postaje nešto što se možda može činiti i iz koristi, da se položaj demonstrativno popravlja. (U policijskoj paraleli, sada i vi imate postelju.) Vrlo ste malo dali, vrlo mnogo dobili. S vaše tačke gledišta, račun je besprekoran. 

I svetlost je tu, i sveća jedva načeta. Kompromis prestaje da bude – proklet. Postaje nešto što možda baš i nije sjajno, ali, uzimajući u obzir život u potpunom mraku, ako čovek već ima sveću, nije ni tako rđavo. Nije, zapravo, uopšte rđavo. Pažljivo upoređujući svetlost sa utroškom sveće, dolazite do optimističkog uverenja da bi vas još par sitnijih – u redu, sitnih po sebi, ali nešto malo krupnijih, od inicijalnog – koji vam se u međuvremenu nude, moglo dovesti u poziciji, nesrazmernu u odnosu na sve što bi za to platili. 

(U policijskoj paraleli, da bi vas to iz zatvora izvelo.) Činite i te kompromise, ovaj put s manje ustezanja, ali još uvek nesigurni hoće li vam se isplatiti koliko i prvi, hoće li vaša sveća brže goreti, dajući slabiju svetlost, ili će goreti sve jače, trošeći sve manje? S olakšanjem se uveravate da su vaše bojazni, a s njima i neumesna opreznost, bile izlišne.

 I opet, ono što ste dobili daleko prevazilazi ono što ste primorani da ustupite. Činite naredne ustupke, pravite nove kompromise lakša srca, jer vam se čini da ste upoznali tajnu procesa i da sve njegove mere pod kontrolom držite. Možete ih nastaviti, ali i prekinuti kad god želite. Sveća vam je još cela u rukama. Time ste iz faze adaptacije zakoračili u fazu harmonije sa kompromisima.

Četvrta faza, faza harmonije, nastaje, u stvari onda kada srođeni sa kompromisima, svesni svih prednosti što ih oni pružaju, i niske cene za njih plaćene, ubeđeni da njima po svojoj volji i u svoju korist upravljate, počnete sami da ih nudite. (U policijskoj paraleli, kad, na primer, krenete odgovarati na pitanja koja vam nisu postavljena.) 

Oni se, razume se, prihvataju. Jer, upoznati prethodnim kompromisima sa potrebama antagonističke realnosti, vi tačno znate šta nudite. (U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. 

Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.) Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost. (Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)



[1] Primedba Borislava Pekića: Dnevnik, 1962.

Friday, February 21, 2020

PRETVARANJE MASKE U LICE, TAMO GDE LOZE PLAČU


PRETVARANJE MASKE U LICE, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI
 O RIZICIMA SIMULACIJE

„Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude...“
(Dnevnik, 1975)

Darwin[1] je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira Koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. 

Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list. Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. „Lepota je“ veli Darwin „zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne...[2]“ 

Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja. Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. J. Jenner Weir[3], međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez. 

Leptir je uhvaćen i proždran posle šesdeset uzaludnih napada. Ptica je nasrtala na krila koja su privlačila pažnju. Telo je izmicalo dok je ona svakog puta ostajala sa komadićem krila u kljunu. Do gozbe je došlo tek kad leptir više nije imao čime da leti. Očigledno, u prirodnim uslovima on bi umakao, zbog čega se u brazilskim prašumama i na Malajskim ostrvima sreću primerci Traphaene s izlomljenim i izbušenim krilima živih boja. 

(Odolećemo iskušenju da opišemo časnog učenjaka J. Weir, koji u sakralnoj tišini laboratorijuma, s beležnicom u ruci i jezikom među zubima, komentariše mrcvarenje, broji do šesdeset, a zatim, ostavši sam sa crvendaćem, zaključuje kako je Traphaena bezbedna od ptica blagodareći mudrom dejstvu prilagođavanja uslovima života. I mi mu verujemo. Verujemo da to važi za svaku Traphaenu, osim ovu koja je srela g. Weir. Naoružavajući je, priroda je previdela čovekovu žeđ za saznanjem.)

Hajdemo s poređenjem još korak dalje. Citirajući Batesa[4], Darwin veli: „Primećeno je da izvesni dnevni leptiri u Južnoj Americi, koji spadaju u sasvim različite porodice, tako blisko liče na Heliconidae u svakoj crti i senci boje, da bi ih mogao razlikovati samo iskusan entomolog“. Potom je utvrđeno da su podražavane Heliconidae zaštićene od napada naročitim mirisom. 

I najzad, zaključeno „da su leptiri koji su podražavali zaštićene vrste zadobili svoj sadašnji prevarni izgled variranjem i prirodnim odabiranjem da bi tako obmanjivali kao da su zaštićena vrsta, i na taj način umicali da ne budu proždrani[5]“. Gusenica Sumračnika tzv. Sphinx, čija dužina prelazi deset santimetara, ima duž tela crne i žute pruge, a glava, rep i noge su joj sjajno crveni. 

Bez tih opominjućih boja bila bi joj urođena otužnost slaba zaštita. Budući da gusenice imaju veoma nežnu kožu i da im creva lako kroz rane ispadaju, čak i lako proveravanje ptičijim kljunom bilo bi za nju fatalno. Što bi se ptica u međuvremenu zgadila, za mrtvu gusenicu nije nikakva uteha. Boja je, dakle, a ne otužnost, ono što gusenicu Sumračnika stvarno štiti.

Priroda je puna primera mimikrije svih načina i oblika. Bilo bi logički nemoguće da je dar spasonosne simulacije mimoišao jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju krzna i kože. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.

Kad sleti na žbun, Callima sa Sumatre postaje njegov list. Uzletevši, vraća prvobitni oblik i ponovo postaje leptir. Gusenice koje liče na grančice drveta, ma koliko dugo provele u stanju prilagođenosti okolini, u samo-zaštitnoj mimikriji kojom se imitira drvo – ne postaju drvo. Iz njih će se sasvim uspešno razviti leptir.

S čovekom se, međutim, često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.

Radeći na „Crnoberzijancima“, iskopao sam iz dnevnika klasičan primer građanske mimikrije. Sa mnom je u VIII razredu gimnazije boravio – taj bi izraz, naime, najbolje odgovarao onome što je za druge bilo školovanje – K. T., uzoran model građanskog deteta, čija je porodica preživljavala za posleratno vreme takođe uzorno građansku sudbinu, koja se kretala između konfiskacije imovine zbog privredne saradnje s neprijateljem i njene nacionalizacije zbog Zakona kojim su industrijska sredstva za proizvodnju preneta u društvenu svojinu za one koji nisu sarađivali. K. T.

 Je našao da ga pravljenje društva familiji u lamentaciji nad izgubljenom prošlošću nikud neće odvesti. Ni neutralnost, teško uostalom izvodljiva, nije obećavala profit. Iako socijalno, mentalno, duhovno i moralno nepripremljen, iako na svim tim linijama hendikepiran neodgovarajućim odgojem, preduzeo je on da se novim uslovima što brže i bolje prilagodi. Bio je uvek za stopu angažovaniji i nepomirljiviji od drugih, pogotovu od onih što su za to imali jače razloge. U začetku procesa prilagođavanja još mi se poveravao, žaleći se na teškoće, s kojima se u simulaciji nosi.

Teškoće su se odnosile na ljude pre nego na načela. S načelima je nekako i izlazio na kraj, jamačno sto ih je primenjivao na drugima. Ali s ljudima, s kojima ih je morao deliti, vrlo se sporo i mučno srođavao. Kasnije, čim je maska na licu učvršćena, proveravanja su izostala. 

Ali čak i kad je u simulaciji doterao dotle da njihovom pritisku podvrgava vlastitu porodicu, još uvek je bilo trenutaka opuštanja kada je dozvoljavao da mu se pod maskom vidi i krajičak pravog lica, te da se sav njegov dobošarski angažman primi kao puka igra – svesno prilagođavanje novim pravilima životnih obreda. 

Zatim je, u strahu da se mimikrična maska ne skine na pogrešnom mestu ili u pogrešno vreme, svoje pravo lice i svoje racionalne razloge za maskiranje povukao u takve dubine bića, do kojih je i sam retko stizao. I sve ređe, verovatno, ukoliko je otkrivao da ga ti lagumirani alibiji zbunjuju, njegovo ponašanje čine neprirodnim, a masku ranjivom. Sve do tada je, po svoj prilici, razum kontrolisao ovu „crnu“ politiku, kao što je razum glavnog junaka „Crnoberzijanaca"  Aleksandra kontrolisao njegovu Crnu berzu. 

Sve do tada je simulirao ubeđenja koja intimno nije delio, ali koja su mu donosila izvesnu prednost, kao što ih je njegovom ocu nekada donosilo članstvo u Industrijskoj komori. Vaspitanje, bazirano na odlučujućoj ulozi profita u životu, donosilo je plodove na sasvim drugoj strani od zamišljene, ali je protivurečnost prividna, jer građansko vaspitanje ne prejudicira oblik profita nego njegovu primarnu važnost, ma kakav inače oblik ovaj uzeo. 

Razum je, dakle, u toj fazi simulacije još uvek komandovao maskom, jer je još uvek znao zašto je ona zamenila pravo lice, koje se moglo pokazati kad god se htelo.

Ostavimo ga u tom stanju svesne ili možda već polusvesne mimikrije i sretnimo nekoliko godina kasnije. Novi K. T. Nije simulirao svoja uverenja. Ne tvrdim to stoga što bih sebe smatrao naročito pronicljivim, sposobnim da lažni dukat od pravog razlikujem, već što su dokazi njegove iskrenosti bili isuviše jaki da bi se i ovog puta smeli pripisati mimikriji. 

Blagodareći upravo onome na čemu je mislio profitirati, proživeo je na Golom otoku Pedesetih dosta težak život u razmaku između naša dva viđenja. Mimikrija ne bi bila kadra platiti takvu cenu. Za nju je bilo sposobno jedino pravo uverenje. (U konfuziji prakse skoro da je nemoguće, osim pozivom na žrtve, razlikovati autentične primerke jednog ubeđenja od njegovih uspešnih simulacija. Jedino su pitanja života i smrti kadra da učine ovaj izbor. Pred smrću, naime, svaka igra postaje nesvrsishodna.)

Otkuda ova promena? Kako je maska postala licem, a nekadašnje pravo lice iluzijom građanskog vaspitanja i otežavajuća okolnost biografije?

U mojim dnevnicima, koji se odnose na K. T-a nema o tome ni reči. Očigledno, stvari postaju zamršene tek kad treba da uđu u roman. Do tada se pisac ponaša normalno – ne pravi veliko duševno pitanje od svojih priznanja i osuda, simpatija ili antipatija. K. T. Mi je oduvek bio odvratan. Odvratna mi je bila laž u kojoj je živeo i kojoj je podredio ceo život. 

Ne tvrdim da pomoćnu ulogu u animoznosti nisu imala i načela što ih je ispovedao i primenjivao, uglavnom na meni ili meni podobnim. Ali nipošto odlučujuću, jer mi novi K. T. Nije bio odvratan, iako načela nije promenio. Rekao bih čak i da ih je radikalizovao. Očigledno, razlog je bio u tome što je on promenio odnos prema tim načelima. Što ih više nije simulirao nego duboko i iskreno kao svoja osećao.

Za jedan roman, međutim, nisu od interesa fakta ovakve promene nego njen proces. U tom pravcu bi trebalo da idu moja istraživanja. Bojim se, međutim, da ona neće teći lakše od pokušaja da se ispita poreklo dizajna Heliconidae na krilima leptira koji toj vrsti ne pripadaju, i objasni kako je nagon za preživljavanjem, udružen sa sposobnošću prilagođavanja, jednom nezaštićenom biću dao izgled zaštićenog?

U dnevniku pod kasnim datumom iz 1976. Nalazim nagoveštaj razmišljanja čiji me nastavak očekuje:

„Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava. Niko ne može simulirati neko ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. 

Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci. Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica, i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice. 

Samim zaboravom gubi ona svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabludu mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju. Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikada ne skida, postaje njeno prirodno naličje. 

Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori. Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se novi čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fantomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek...“

Ne zavaravam se. Ne verujem da poznavanje i priznavanje načela, po kome se ne može prividno biti neko a da se to, na izvestan način, do izvesne mere, stvarno ne bude, pomaže kad čovek pred sobom ima prazan list hartije a u glavi nameru da tu promenu opiše kao postupan proces. Čini mi se, očajnom, da bi mi lakše bilo izaći na kraj s helikonidemorfnim šarama na krilima leptira koji nije iz porodice Heliconidae.




[1] Charles Robert Darwin (1809 – 1882) engleski naučnik. Ustanovio je da su sve vrste života nastale od zajedničkog pretka i izložio je naučnu teoriju da je evolucija proces prirodne selekcije. 1859. Objavio je knjigu Poreklo vrste. (Prim. prir.)
[2] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)
[3] John Jenner Weir (1822–1894) je bio engleski amater entomolog i ornitolog koji se dopisivao sa Darwinom i davao mu važne naučne podatke. (Prim. prir.)
[4] Henry Walter Bates (1825 – 1892) engleski zoolog i istraživač koji je prvi naučno izučavao mimikriju kod životinja. Njegova najčuvenija ekspedicija je bila u oblasti Amazona. Kada se vratio posle 11 godina imao je kolekciju od 14000 insekata od kojih je 8000 bilo potpuno novih vrsta do tada nepoznatih u nauci. (Prim. prir.)
[5] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)

Thursday, February 20, 2020

O IDEALNO RĐAVOJ DRŽAVI, TAMO GDE LOZE PLAČU


O IDEALNO RĐAVOJ DRŽAVI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

O IDEALNO RĐAVOJ DRŽAVI

Lešeku Kolakovskom

„Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ...“
(Dnevnik, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;
država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;

država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade;
država u kojoj ste srećni ako ste živi; država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;

država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;
država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;
država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;

država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;
država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;

država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;
država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;

država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;

država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.


Wednesday, February 19, 2020

ESEJI, TAMO GDE LOZE PLAČU


ESEJI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

ESEJI - GRAĐANIN, BUNTOVNIK ILI STRANAC
 (Eseji)
„Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora. Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ...“
(DNEVNIK, 1982)
UVODNA BELEŠKA
Pod naslovom, što nesumnjivo ambiciozno nadmašuje skromnu sadržinu, sakupljeno je ovde 14 kraćih radova iz časopisa i listova, za koje mi se činilo da izmiču užim profesionalnim okvirima, postavljenim naslovom I dela, i da bar u ponečemu zakoračuju u šire, sociološko polje. 

I što su se ove skice tu našle zajedno, više je da ne smetaju harmoničnoj zatvorenosti profesionalnih tema I Dela, nego što same sobom izražavaju neku osobitu celovitost ili definitivnost mišljenja. Treba ih stoga primiti kao razmišljanja amatera na jednom polju, na kome, ponekad izgleda, osim amatera, nikog drugog i nema.

Moj lični odnos prema instituciji zajednice oduvek je bio ambivalentan. U mladosti sam sanjao o idealnoj uniji idealnih pojedinaca u idealnu državu, (o tri, dakle, zablude, smešane u jednu sveobuhvatnu), a danas, o državi koja se ne vidi, ne čuje i ne oseća, (o jednoj zabludi, izdeljenoj na tri manje). 

Ali, ni pouzdane zablude mladosti, ni verovatne zablude zrelog doba, nikad nisu bile hemijske čiste. U istom duhovnom kotlu kuvale su se najčešće sasvim oprečne zablude. (Zar je onda čudno da odatle sve do sada nije mogla proizići nijedna – istina?). Žudnja za Zajednicom, ja sam je odbacivao. odbacujući je, ja o njoj sanjam.

H. D. F. Kitto u knjizi "The Greeks" (Grci) piše o jednom nadgrobnom govoru koga je, po Tekididu[1], održao Atinjanin Perikle[2]: "... Ako pročitamo govor, videćemo da, hvaleći atinski polis, Perikle hvali nešto što je više od države, nacije ili naroda; on hvali način života ... Pa šta? Zar mi[3] ne hvalimo – engleski način života? 

Razlika je u ovome: mi od svoje države očekujemo da bude potpuno ravnodušna prema – engleskom načinu života. U stvari, pomisao da država treba aktivno nastojati da ga unapredi, ispunila bi strahom većinu nas. Grci su, međutim, mislili o polisu kao aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana ..." 

Priznajem da i mene slika države kao "vaspitačice uma i karaktera građana" ispunjava dubokim užasom. Ali, istodobno i jednako iskreno, i nekom potajnom čežnjom za utopijskom zajednicom koja bi to umela, mogla, a iznad svega, na to imala prirodno pravo. Nekom Novom Atlantidom[4], u stvari.

Dihotomija se produžuje do dana današnjeg, obuhvatajući sve niže i priprostije teme. Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam, po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici. 

Od čoveka koji je već bezmalo genetički naviknut na uredno uručivanje pošte i snabdevanja strujom, koji podrazumeva da ga na ulici čuvaju od nasilja, a kad oboli po njega šalju ambulantu (o čemu neko, očevidno mora da se stara), ne može se očekivati da razmišlja o slobodama kao divljak, po koga, kad oboli dolaze samo hijene.

Sa urednom poštom, električnom strujom, ambulantom i bezbednošću na trotoaru, dobili smo, razume se, zatvore, cenzuru, arbitrarnost administracije, tiraniju akata, korupciju, negovane nejednakosti, školsko ne-obrazovanje, svemoć mediokriteta i sve druge odlike jednog – razvijenog društva.

Šta smo sve pogubili, još ne znamo. Još se, naime, prebrojavamo.



[1] Tukidid (460. pre n. e.- 395.) bio je starogrčki istoričar koji je opisao Peloponeski rat, i sam je sudelovao u ratu kao jedan od atinskih vojskovođa, ali su ga Atinjani ubrzo prognali. Zatim se skrasio na jednom otoku i tamo napisao svoje delo Istorija peloponeskog rata. (Prim. prir.)
[2] Perikle (490-429 pre n. e.) atinski državnik, koji je početkom peloponeskog rata bio najistaknutija ličnosti u političkom životu grada. Politički je bio demokrata, u sukobu kako sa pristalicama oligarhije tako i sa ekstremnom levicom. Njegov veliki ugled zasnivao se na nepotkupljivosti, političkoj dalekovidosti i govorničkoj obdarenosti. Bio je lični prijatelj Fidije, Sofokla i Anaksagore, a neposredno je zaslužan za izgradnju Partenona. (Prim. prir.)
[3] Englezi, primedba Borislava Pekića.
[4] Atlantida je ime mitskog ostrva. Prvi put ga je pomenuo Platon u svojim dijalozima Timea i Kritija.Po njemu je to bila moćna pomorska zemlja koja se nalazila ispred Herkulovih stubova i koja je osvojila mnoge delove zapadne Evrope i Azije 9000 godina pre Solomona ili otprilike 9600 godina pre nove ere. Posle neuspešnog pokušaja da osvoji Atinu, Atlantida je potonula u okena u jednom nesrećnom danu i noći. (Prim. prir.)

Tuesday, February 18, 2020

CRNOBERZIJANCI XXVII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


CRNOBERZIJANCI XXVII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XXVII deo

Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku br. 52 (“Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!”) Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića. Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom. 
Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić održao na Kolarčevom univerzitetu. (Novo vreme od 15. marta 1944, pod naslovom “Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda”.)
*
Završimo jednom lamentacijom.
Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam kaže.
Naša je istoraoigrafdja u divovskom zaostatku, čak ikada su u pitanju najznačajniji periodi srpske istorije.

Arhive su nesistematski sakupljane ili uništavane bombama i nebrigom. Što imamo, jedva je sređeno a nekmoli proučeno.[1]
Nedostaju kompleti štampe. Što se ima, nepotpuno je.
Naši ljudi nemaju običaj da vode prepisku, dnevnike, pišu uspomene i memoare — neuporedive izvore za proučavanje prošlosti.

Knjige koje nam služe za referencije nezadovoljavajuće su kako u pogledu akuratnosti tako i u pogledu ažurnosti. Čak i enciklopedije nemaju uz najvažnije pojmove bibliografiju, iz koje bi se čovek mogao obavestiti gde da o pojedinim temama traži iscrpnije informacije.
Naše su istorije zbog toga, u najmanju ruku, nepotpune. A pisac najčešće ostavljen sebi. Da bi uspeo, potrebno je da ima sreće, čini mi se poneikad, i više nego savesti.

A kad taj posao najzad obavi, i to kod nas, gde se još uvek drži da je književnost tajanstveni, magijski, maltene demonski proces, u kome iz piščeve glave izlaze ubave priče na polzu općinstvu, kao što je Palada Atina, gotova i ničemu ne dugujući iskočila iz Zevsove, kad, dakle, taj ropski posao drugih obavi na zadovoljstvo pametnih, autor još ni izdaleka nije bezbedan. 

Uvek može da se pojavi neki magarac i herostratski ga optuži za plagijat i “krađu tuđeg blaga”.
Prednost Palade Atine u ovom poređenju je očigledna. Ona se rodila s kopljem i štitom, neophodnim mudrosti ako želi da preživi.




[1] U izveštaju Anketnog odbora za pregled opštinskog rada Beogradske opštine od 1919. do 1926. piše: »Ovakvo stanje administracije po sebi je onemogućavalo da se opš. arhiva nalazi u dobrom stanju... Ona je krajnje zapuštena i nekontrolisana... Arhiva Opšt. Suda za prošle godine nalazi se nabacana i u neredu u podrumima opš. zgrade u količini od nekoliko vagona. U toj arhivi akta od pre rata su u potpunom haosu. Tako nesređena i odbačena, svakako da je ova arhiva raznošena i upropašćivana. Šta više, Anketni Odbor je utvrdio da je jedna od posleratnih Opš. Uprava prodala izvesnu količinu opš. arhive kao staru hartiju.” (Beogradska opština — „Prilike i stanje opš. poslova od 1919—1926.“ Štamparija „Dom“. Beograd 1927)