Monday, September 14, 2009

Čovek koji je jeo smrt I deo

Pekićeva Facebook stranica

Čovek koji je jeo smrt I deo
Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić

1793

"En rêvant à la sourdine
J’ai fait une machine,
Tralala, lala, lala la,
Lala, lala la,
Qui met les têtes à bas !"
("Razmišljajući tiho u sebi,
Napravio sam jednu mašinu,
Tralala, lala, lalala,
Koja skida glave!")
(PESMA IZ 1793)

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečanstva. ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.mongeNjihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.

Dve su vrste alfijskih bića, fazmi, kako bi rekli Heleni koji su sa senima živeli prisnije nego mi sa senkama. Jedna trag ne ostavlja, druge trag ne vidimo. Putanje života postoje, ali, plitke, neizrazite, nisu od onih što se na tlocrtu sudbine golim okom opažaju ili su takve prirode da ih kao ljudske stope ne primamo.

U kakvu vrstu ide život ličnosti što ćemo je pesnički nazvati "čovekom koji je jeo smrt", administrativno obeležiti kao građanina Jean-Louisa Popiera, a upoznati blagodareći mojoj idiosinkraziji prema zvaničnoj istoriografiji, nećemo reći. Delimično stoga što ne znamo, delimično da neobičnu povest o njemu uskladimo s običajima starovremene istrage koja konačne zaključke o osumnjičenom donosi posle hapšenja, a ne one napredne što im s tim zaključkom na vrata kuca.

Ne očekujte da ime građanina Popiera nađete i u jednom kompendijumu Francuske revolucije, ma kako iscrpan bio. Nema ga kod Carlyleaa, jer ovaj je obožavao heroje, a ljudi se spominjao tek ako su kao žrtve časti imali sudelovati u njihovim herkulskim Radovima, ali ga nema ni u knjigama poštovaoca narodnih masa Mathieza, kome su i bogovi, nekmoli ljudi, bili tek marionete Velike Majke Nužde, nevidljivim koncima vezani za Njenu previšnju volju i pokretani potrebama Vremena, a pomalo zabludama njegove lične doktrine.

Nema ga, najzad, ni u “L’ histoire de la société française pendant la Révolution” braće Goncourt, gde bi se, po dvostrukom pravu, morao nalaziti: neobičnošću sudbine i darom pisaca da u Carlyleovom herojskom Haosu i Mathiezovom neljudskom Redu nazru paradoks što u sumnju dovodi i Haos i Red, i Slučaj i Zakon. Nema ga takođe ni u opštinskim protokolima Pariza, gde je živeo, ni u matičnim arhivama Liona, gde se, navodno rodio (navodno, velim, jer za ovo, do njegove izjave, ništa ne jamči).

Nije pod tim imenom ni u jednoj ličnoj uspomeni iz tog doba, pribelešci, pismu, računu, dokumentu, posredno ili neposredno za njega vezanom, koji bi meni, njegovom prvom biografu, pružio umirujući osećaj da se ne bavim prividom. (Ima ga možda na jednoj Davidovoj skici, a možda se kaže ne što se sumnja da je rad Davidov – nesumnjivo jeste – već što nema dokaza da je neka od ličnosti, prikazanih ugljenom na poslu za stolom u pisarnici Revolucionarnog tribunala uistinu Popier.)

Ima ga u usmenim predanjima iz tog vremena. I ima i nema, doduše, jer koliko se izvesne vesti na njega mogu odnositi, toliko i ne moraju.

Ako me sada pitate zašto o Jean-Louisu Popieru pišem kao da je postojao a za to dokaza nemam, ili ako ih imam, neodređeni su, nejasni, protivurečni, ukratko nedovoljni, odgovoriću da činim to stoga što su i dokazi da nije postojao podjednako neodređeni, nejasni, protivurečni, ukratko nedovoljni.

Ako je to za istoričare po struci, rođake pasa tragača po krvi, razlog da se njime ne bave, da svu pažnju posvete slavnijim savremenicima: Dantonu, Robespierreu ili Jean-Paulu Maratu, roditeljima Revolucije pod kojom je trajao, za pisce, skrvnitelje grobova, još je bolji da ga od zaborava sačuvaju.

Povest počinje saznanjem da je čovek koga sam nazvao Jean-Louisom Popierom postojao. Zbilo se to 1982, gotovo dvesta godina od pada Bastille i Francuske revolucije u čiju je povest, bez svoje volje, silom retkog zanata, uvučen. Dokazi nisu dramatični – nije ni njegov život – dovoljni su, međutim, da mu egzistenciju izvan sumnje stave.

Svi su u Nacionalnoj arhivi, među “Documents inédits”, u seriji Section Judiciaire, a da mi je do naučenjačke ubedljivosti, i ja bih smeo reći da je ovaj životopis pisan avec des documents inédits:

1. Popis kancelarijskih snaga Palais de Justice (Palati pravde), zaposlenih u administraciji Revolucionarnog tribunala, datiran 29. Germinala (mart-april) 1973, iz koga se vidi da je na nepun mesec dana od osnivanja suda u njemu radio pisar koji se zvao Jean-Louis Popier.

2. Imenik službenika zaposlenih u njoj na dan 9. Thermidora (27. jula) 1794, iz koga se doznaje da je taj Popier, Jean-Louis, rođen godine 1744. u Lionu i da je u municipalne knjige – koje u međuvremenu pregledane to ne potvrđuju – uveden kao treće dete opštinskog pisara Jean-Paula Popiera i matere Charlotte, rođene Moritz.

3. Podsetnik o dugovanju sudskoj Intendanturi sedmorice pisara Tribunala – Popiera među njima – sume od 125 livara na ime stanarine za antičke prostorije Palate pravde, rentirane između dva Thermidora godine 1893. i 1794.

Davidov crtež izbrisao sam iz dokaznog postupka. Na njemu se, doduše, prepoznaje pisarnica Revolucionarnog tribunala, u živom se razgovoru vide članovi Odbora javnog spasa Maximilien de Robespierre i Louis Antoine de Saint-Just. te državni tužilac Fouquier-Tinville, ali se u nejasnoj pozadini, među ovlašno skiciranim anonimnim pisarima, ni po čemu ne može prepoznati Popier, čak ni znati da li je na slici, jer niko ne zna kako je on izgledao, niti o tome ikakvu ideju ima.

Ono malo protivurečnih opisa što kroz legendu o njemu kruže potiče od popularnih predstava o pisarima i svecima, i mogu se podeliti na dve osnovne zablude: da je bio sitna rasta, pisarski zgurenih leđa, vodene, bezizražajne puti i neuočljivog ponašanja, ukratko da je izgledao činovnički neugledno, što mu je omogućavalo da tako dugo radi što je radio; i da je krupan, svetački lep, uočljiv, kako u izgledu tako i u držanju, što mu je, paradoksalno, takođe, omogućavalo da radi što je radio.

Priznaćete da je pod takvim okolnostima najmudrije isključiti iz hronike i sitnog i krupnog Popiera, a ostaviti jednog neodređenog, koji će najbolje odgovarati i neodređenom poreklu i neodređenom životu svog uzora.

Jedini sekundarni izvor usmeno je predanje iz doba Restauracije koje o čoveku za koga tvrdimo da je Jean-Louis Popier govori kao o "sainte personne", svetoj ličnosti. Zavisno od porekla legende, ima on uvek drugo ime, a njegovo delo drukčije oblike, ali, ma kako se pojedinosti menjale, nikad u sumnju ne dovodeći ono zbog čega je svetost zaslužena.

Time smo se istoriji odužili i s izvorima završili.

Vraćamo se Popierovom delu, puštajući istinu da o njemu govori.

Pod istinom podrazumevamo, razume se, i ono što smo, u nedostatku verifikovanih podataka, morali pretpostaviti da bismo priču pokrenuli s neke mrtve tačke u koju je zapala zbog njihovog odsustva. Da ove slobode nije, i cela bi se ljudska povest zaglavila, zaustavila još na stepeništu Vavilonske kule, pa se krivim ne osećamo.

Prema usmenoj predaji, od koje ćemo ubuduće zavisiti, Jean-Louis Popier je iz rodnog Liona u Pariz došao još za vreme ancien régimea, za prve Neckerove vlade, negde oko 1781.

O njegovom životu do Revolucije malo se zna (odnosno malo pretpostavlja). Stanovao je u jednoj od krivih, plesnivih uličica predgrađa Faubourg Saint-Antoine.

(Odbacio sam tvrdnju da je prozor rentiranog sobička gledao na kamenim lukom nadsvođen ulaz za kola u No. 30, Rue des Cordeliers, blizu stare zgrade l’Ecole de Médecine, gde je stanovao l’ami du people. Prijatelj naroda i neprijatelj svega ostalog, Jeann-Paul Marat.

S obzirom na antagonističku prirodu njihovih Radova, smeštanje jednog jedva dokazivog Jeana u susedstvo Jeanu, nesumnjivo istorijskom i nesumnjivo omraženom, činilo mi se apokrifnom intervencijom pesničke duše u žitija, koje je, po nastanku i protivrečnostima, i inače ličilo na "Ilijadu". ako se ona shvati kao spev više homerida a ne jednog rapsoda.

Jedan ga je supevač, eto, naselio u Rue des Cordeliers, preko puta J.-P. Marata. Humanist očigledno nije verovao da je ljudska priroda, kako je propovedao J.-J. Rousseau, dovoljna za dobra dela. Pretpostavljao je da joj podstrek može dati samo nešto veoma opako i da to mora živeti preko puta.)

Zna se, takođe, da je dugo radio kod nekog advokata, koji je kao deputat Konventa pripadao nižim ešalonima glasačke mašine Gironde.

A onda ga, u Germinalu, na prelazu marta u april godine 1793, vidimo u Palati pravde, za jednim od pisarskih stolova Revolucionarnog tribunala. Kako je tamo dospeo, predaja ne kaže. Pretpostavljam da je časnik Suda, na Dantonov predlog utemeljenog 10. Germinala, prolazio kroz kancelariju njegovog poslodavca, krasnopis mu video, pa ga u sudsku pisarnicu premestio.

Popier je, kao što se vidi iz Priznanice dugovanja, priložene uz Dokument 3, imao rukopis kakav je Revolucija iziskivala: puritanski oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija rojalističkih povelja. Ortografija mu je bila nalik gotskim crkvama, svedenim na konstrukciju šiljatih stereometrijskih oblika, najpribližniju sankilotskom koplju, na kome je, u noćima Septembarskog pokolja, nošena glava princeze de Lamballe ili na dan pada Bastille glava njenog guvernera gospodina de Launaya.

Odbiti se nije moglo sve da se htelo. Značilo bi to na Trgu Revolucije i sam "u vreću kinuti". Tako se krasnopisac iz provincije obreo na magijskoj raskrsnici između ideje i stvarnosti, Filosofije i Istorije, Nacrta i Dela, pa i, neizbežno, iz piščeve nazadnjačke perspektive, između Revolucije i Kontrarevolucije, na razvođu koje se u to vreme nalazilo u svetlim kamenim holovima Revolucionarnog suda, odakle se putevi račvahu: jedan da ode prema "Društvenom ugovoru" i "La Nouvell Heloise" J.-J. Rousseaua, potom u nebo; drugi da sađe u mračne podrume Conciergerieje, i ulicom Saint-Honoré stigne do giljotine na Place de la Révolution, a odatle pod zemlju.

Na povesnoj raskrnici koja vidljivom postaje tek mnogo poznije, i s neke druge hijazme, u međuvremenu takođe nevidljive, Popierov je pisarski sto bio poslednji u nizu, s leve strane vrata i daleko od prozora, u kancelariji Arhive, odmah do sudnice.

Posao mu je bio jednostavan. U Protokol je zavodio presude kako su padale i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje. Spisak je istog dana poveravan dežurnom članu Tribunala. Ovaj ga je odnosio u Conciergerieju, nadgledao prozivku osuđenika i pripreme za smaknuće, ograničene na rezanje dugih kosa i širokih okovratnika, pratio u zatvorenim kočijama njihove taljige do gubilišta, i kad bi im glave padale u slamu ispod giljotine, kad bi u narodnom žargonu, "u vreću kinuli", njihovu presudu na licu mesta svojim potpisom pretvarao u umrlicu.

Prema Dokumentu 3, već u julu 1793. posla je bilo toliko da se Popier, sa šestoricom pisara, preselio u potkrovlje Palate pravde. Osim nekoliko za spavanje dopuštenih časova, sve vreme posvećivao je ažuriranju sudskog protokola. Upisivao je lične podatke osuđenika, ne upuštajući se u pojedinosti, zadržavajući se na sadržaju krivice. Sumiranje kontrarevolucionarnih prestupa, kojih je bilo sve više ukoliko je Revolucija uspešnije tekla, zahtevalo je znatan duhovni napor.

Protokoli su nasleđeni iz starog režima, čije štedljive rubrike ne behu predviđene za ovakvu epidemiju antidržavnih raspoloženja. (Paradoks, ni uz svesrdnu saradnju dijalektičkog učenog Mathieza, ne mogu da objasnim. Vekovima se ugnjeteni narod za svoja prava borio. Najzad je do njih uz izvesnu pomoć J.-J. Rousseaua i Enciklopedista došao, bio je najzad suveren, a stradao je za dve godine Revolucije više nego za nekoliko vekova rojalističkog apsolutizma.)

Postupak se kasnije srećom, uprostio. Moglo se inače dogoditi da, sledeći svoja čovekoljubiva načela, Konvent ukine smrtnu kaznu za buduće krivce, a da giljotina još ubija bivše. Zakonom od 22. Prairiala, 10. juna 1794, ukinuto je pravo na odbranu. Odbrana je proglašena demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud. Kao dokaz "nedeljivosti vrline" zabranjena je i svaka druga presuda osim smrtne ili oslobađajuće.

Revolucionarna praksa dovršila je prirodan proces lakonizacije sudskog postupka odustajanjem od oslobađajuće i svođenjem svih krivica – od prostitucije do konspiracije, od sumnjivog porekla do kiselog lica na stalnim patriotskim poselima – Pariskih sekcija – pod sveobuhvatan pojam ennemis du peuple, narodnih neprijatelja.

Tek tada je Popier mogao odahnuti. Naime, mogao bi, da već duboko nije zagazio u čin koji ga je u očima homerida Restauracije načinio svecem, a u mojim, hladnijim, temom za ovu priču.
(II deo Ovde)

8 comments:

Arno said...

Izuzetna priča, mada više volim Megalos Masterosa.
Jedna od najboljih zbirki priča kod nas ikada.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Arno,
Knjiga NOVI JERUSALIM će uskoro biti objavljena kod "Lagune" u džepnom izdanju. Naravno svi imamo svoju omiljenu priče iz te zbirke. MEGALOS MASTORAS je bila inspirisana jednim crtežom Henri Mura. Drago mi je da Vam se zbirka dopada.
Srdačno Vas pozdravljam.

Ana Milicevic said...

NOVI JERUSALIM je moja omiljena knjiga. Na zalost otisla je u nepovrat u drugu biblioteku. Srecna sam sto cu je opet imati.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Ana,
Lepo je što ste se javili da sa nama podelite Vašu radost.
Mislim da je knjiga NOVI JERUSALIM možda pored BESNILA najpopularnija Pekićeva knjiga. To je uostalom poslednja knjiga fikcije koju je on napisao. Divno je što je sada izašlja u džepnom izdanju jer je tako cena pristupačnija.
Srdačan pozdrav.

Jelena said...

Obožavam ovu priču. Prvi put sam je pročitala u srednjoj školi, ni sama ne znam kako sam do nje došla. Sećam se da sam zamolila profesorku da je analiziram na času iako nije bila u programu. Naravno da sam kasnije pročitala i Vreme čuda i Hodočašće Arsenija Njegovana i Zlatno runo i Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana ... ali kada neko pomene maestralnog Pekića, uvek mi prvo pred očima lebdi Žan Luj Popje.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Jelena,
moram priznati da se i meni ta priča najviše dopada u zbirci "Novi Jerusalim". Mislim da je Pekić znao sve što se može znati o Francuskoj revoluciji. Prosto je živeo sa svim događajima i ljdima koji su bili učesnici te revolucije. Zato sve izgleda kao da piše neko ko je bio svedok događaja.
Srdačan pozdrav.

Anonymous said...

Bas kao da je tihi Popjeov saradnik, takav osećaj sam imao. PRIČA mog detinjstva(odrastao u godinama zapleta)nisam je dugo čitao al sad je ponovo oživela pred mojim očima.
Marko ST

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Marko,
Pekić je toliko čitao i toliko mnogo znao o Francuskoj revoluciji da izgleda kao da je živeo u to doba, pa tako i priča izgleda kao da je Pekić bio prisutan u to doba.
Srdačan pozdrav.