SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEIGRAD II DEO

 

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEIGRAD II DEO

 

Sa Lj. na terasi hotela “Slavija”. Jedan od retkih trenutaka kad smo zajedno. Nastojim da stišam njeno oduševljenje. “Letiš, pašćeš.” Kažem. “Više volim da padnem, nego nikad da ne poletim.” Odgovara mi, postiđujući me. Ne pokazujem joj koliko je u pravu, i koliko meni treba napora da joj se u letenju ne pridružim. Objašnjavam joj da je stvar izgubljena, i zašto. Zašto mora biti izgubljena. “Što je onda podržavaš?” Pita ljutito. Pokušavam da budem duhovit. “Baš zato.” Kažem. “Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom elementu.” Ćutimo. Za trenutak se osećamo udaljeni jedno od drugog. Između letača i onih što po zemlji puze nikad nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput srvunara, kad letači padnu, skupljaju oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke ...

( ) je na Univerzitetu, ali ne učestvuje u onome što se sada već zove Pokretom. “Meni ovo liči na revoluciju.“ Kaže. „A ti znaš kako mi u revolucijama prolazimo.“ Padaju mi na pamet Arsenijevi „krzneni okovratnici“ u Solovkinu, krvava tela u jamama, jedna ideja počinje da se formira ...

Prolazim sam još jednom ceo Arsenijev put od Kosančićevog venca 17 do reke, ali ga sada produžujem prema slavnom Podvožnjaku. Ono što će dokrajčiti Arsenijevo srce, coup de grace istorije nanet njegovom već podrobno načetom duhu, nalazi se ovde već kao uspomena. Crvena zastava, crvene krilatice, crvena krv. I samo Arsenijev zgužvani crni šešir na zemlji ...

Lj. na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta „Karl Marks“. Ne kažem ništa, ali mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost drugo. Pita me zašto i ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam, nije crvena, nego bledoružičasta. „Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal, za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim, ja sve nužnosti nabijam na ...

( ) donosi vesti. On je uvek pun novosti. J. B. su izviždali na Pravnom fakultetu. Pokret se radikalnije „zanosi u levo“. Istovremeno i prirodno proklamuje se higijensko odstojanje od svih oblika „stare opozicije“. Radijus ( ) je neverovatan. Liči na mačka u čizmama od sedam milja ...

Sestra mog druga D. Z. ima sina. Treba sa majkom da dođe kod nas. Dečak pita: „Jel’ kod one buržujke?“ Zatim moja čerka pita mene: „Tata, buržuji, jesu li to ljudi bez ičega?“

Sala heroja na Filološkom. Govori pesnikinja M. A. Njena ćerka je u Pokretu. M. A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. Skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću ... I uopšte, svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koje žive svoj drugi život. Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka, „noći velikog čišćenja duha“, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već nazire ...Na ulici, ispred Filološkog, sa M. R. „Smuvaće ih.“ Kaže ...

Kod šuraka srećem mladog ekonomistu u društvenom usponu. (34 godine?). Crven je od pravedne indignacije. „Zamislite, molim vas, oni su hteli da prodru i u moje Preduzeće!“ (Moje ne zvuči kao naše, zvuči kao njegovo u najklasičnijem smislu.) „Pokušali su da nam podmetnu bombu!“ Pitam ga otkud to zna? „Pročitao sam u novinama.“ Kaže. „Tako?“ Kažem. „Onda to mora biti istina.“ (Taj je čovek završio, ako se ne varam ekonomski ili pravni fakultet, nekog đavola je, uprkos mizernom nivou nastave, ipak morao naučiti, nešto od istorije moralo mu je makar i slučajno u glavu ući, pa ipak su za njega „novine“ sakrosanktne, prvi i poslednji izvor svake istine.

 „Bilo je u štampi“ počinje zvučati kao da je „bilo u bibliji!.) „Pa ipak“, pitam, „kako to da vi o svemu tome pre novina ništa niste znali?“ „Preduzeće je veliko.“ Kaže zbunjeno. Naravno, mislim, od njegove kancelarije do mesta na kome je posejan eksploziv ima jamačno više od pedeset metara. To, međutim, što do najbliže redakcije novina ima par kilometara ne protivureči ničemu. Naši novinari imaju bolje oči ... Osećam da se uzbuđeni ekonomist, koji je blagodareći našoj štampi srećno izbegao plastikovanje, brine za svoju imovinu. On je već jedan mali, još primitivni Arsenije, koji mesto kuća, možda skuplja lule ili kutije od šibica, ali kojeg njegov posed već počinje posedovati. (Jer posed je mio ma koje vrste bio.) ... 

Posle rastanka sa „jedva preživelim ekonomistom“ beležim dijalog ta Hodočašće. Arsenije sa nasipa posmatra obračun milicije sa studentim, držeći da je po sredi napad Komunističke rulje na „kraljevski red i poredak“. Kraj njega je pukovnik u civilu sa artiljerijskim durbinom. Pukovnik: „Viđi marve šta piše: dolje crveni buržuji! A koji su to – crveni buržuji? Da nijesam ja? Što kuću imam?“ Arsenije: (zainteresovano) „Imate kuću?“ Pukovnik: „Eno je tamo. Nalijevo. Ona žuta na dva sprata ...Lijepa je, lijepa, a?“ Arsenije: (skivajući odvratnost) „Prekrasna. Pravi biser.“ Pukovnik: „A ova fukara zamalo da mi je obali. Svu su mi staklad kamenjem porazbijali. Đavolje nije ostalo da valja! Pa sad da pregovaramo? Sve bih ja njih topovima, samo da mi se dadne! ...“

Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ... Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ... 

Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo? Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću? Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...

Sedim sa ( ) kod „Tranda“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku. Svi koji su ikada ma zbog čega pali skupljaju se pod nekom lipom. Ova kod „Tranda“ je – moja. Ovde nikad nisam sam. Ponekad svrati neko ko još nije pao, koji će tek pasti, kome se pad na licu vidi kao što se patniku od raka vidi smrt ... ( ) je jako mlad, jako radikalan i jako velikodušan. Ništa mu nije dovoljno slobodno, dovoljno jednako, dovoljno bratski. Svojom savršenošću, jednim sterilizovanim idealizmom igra mi po jetri. Te, mi ćemo ovo, mi ćemo ono. Sve ćemo učiniti. “Ništa vi nećete učiniti”, kažem najednom, “ososbito ti! Ti, i takvi kao ti, nikada ništa neće učiniti!” 

Gleda me zapanjeno. To što deli moju lipu, zar mu ne daje pravo da deli i moje osećanje izvanrednosti (on, naime, još ne razlikuje izuzetnost od izuzetosti, on još sanja da je to jedno). “Šta hoćeš time da kažeš?” Pita uvređeno. “Da ti kažem ono što ćete vi učiniti, to hoću.” Nagao sam se preko stola. “Kad sve prođe, dolazićete neko vreme ovamo – pod lipu – da se divite sami sebi i pričate o slavnim vremeni 1968, sedećete sa mnom pod tom lipom, sve dok budem hteo da vas slušam i da vam se divim, a onda ćete jednog dana, kad vam magla tog somnabulog, ali čarobnog juna, spadne sa očiju i kad tim novim, a zapravo drevnim očima sebičnjaka, ugledate svoju generaciju kako ne hvata nikakvu maglu, nego ugodne položaje, vi ćete jednostavno nestati. 

Ponovo ću vas sresti kao urednike uglednih izdavačkih kuća, koji će mi, tapšući me po ramenu i gledajući kroz mene kao kroz klozetski prozor, odbijati rukopise, ili me, posle pet godina rada na njima, slati da ih još narednih pet prerađujem i preuspodobljavam onome što je trenutno “zgodno” – jer ovo je, brate, i sam znaš baš sad stvarno krajnje nezgodno – a kad vas budem podsećao, mada ja to neću činiti, ne verujem da ću biti toliko ljut da pređem granice pristojnosti, ako vas, dakle, budem podsetio na naše razgovore pod lipom, nećete se vi sećati ni razgovora, ni lipe, a janzad, dok stignem do vrata vaše kancelarije, ni mene!” (Ovo je suština onoga što sam rekao. U Dnevniku to, naravno, bolje zvuči. U liftu sve stvari zvuče bolje...)

 

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD I deo

 

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD I deo

 

            Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam. (Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...

Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ... S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M. Besedi dobro i kratko ...

Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta, redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa mnom je i R. S. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi D. P. Atmosfera je napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže ...

U dvorištu FF razgovaram sa profesorom M. Ž. o mom rođaku, takođe profesoru univerziteta, Z. D. „On je izgubljen slučaj.“ Kaže Ž. Ne znam koliko je Z. D. izgubljen, ali znam da će M. Ž. to vrlo uskoro biti ... Od profesora mi se najviše sviđa Lj. T. Prema mom profesoru Logike M. M., od koga sam naučio da dijalektiku treba obožavati, ali se formalne logike držati, gajim podozrivost. Slobodoumnost bazirana na verovanju u objektivne istorijske nužnosti nužnosti sasvim mi je strana ...

Jedva dolazim kući. Tamo me čeka supruga Lj. Radi na Arhitektonskom fakultetu i sva je u vatri „mladoturskog zanosa“. Ni kod kuće, dakle, nema odmora. I tamo je u toku permanentan miting. Vraćam se na FF ...

Sve činim da prema događajima zadržim izvesno rastojanje. Ne znam pripada li ono piscu ili čoveku. I prljavim se trikovima služim. U prvom redu sarkazmom. Ne širim oko sebe defetizam, toliko daleko ne idem (osim pred Lj., čiji me bezrezervni entuzijazam nervira), defetizam je za unutrašnju upotrebu, ruku pod ruku sa urođenom skepsom pokušava da obuzda moje emocije koje se sasvim negrađanski, ne-njegovanski ponašaju. Ponašaju se kao da ih se sve to što se događa stvarno tiče. (Dok bi moralo da me se ne tiče, prirodno bi bilo da me se ne tiče, pogotovu nipošto toliko da igram neku vrstu kurira „levih ideja“ između Studentskog trga i Francuske 7.) ... Kad god se od tih mladih ljudi udaljim ma i korak, smesta ostarim, smesta upadam u rutinu skepse i duhovnog konformizma. Kad god sam sa njima – mlad sam i sasvim lud ... Ono čega nikako ne mogu da se oslobodim je izvestan smisao za smešno, za paradoks, za naličje uzvišenosti. Vređa me što me stvari nasmejavaju i kad su najozbiljnije. Ali u svemu, ispod monolitnosti zanosa, ima nečeg neskladnog, nečeg grotesknog. (Bilo bi vredno spoznati šta je to.) ...

U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka. (Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ... S. Ž. recituje Büchnerovog[1] Robespierrea. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...

Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma. Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...

 

---

[1] Georg Büchner (1813-1837) nemački pisac dramska i proze. Bio je izrazito politički aktivan. Njegov život, iako kratak, obeležen je buntovničkom borbom za ljudska prava siromašnih. Svoje viđenje sveta uneo je i u svoje drame. Bihner, po prvi put u istoriji književnosti, na scenu ubacuje autentične proletere poput Vojčeka. Smatra se da bi dostigao veličinu Goethea i Schillera da nije tako rano umro. Dela: „Dantonova smrt“, nedovršena drama „Vojček“, proza Leonice i Lena. (Prim. prir.)

UMETNIČKA FORMA I INTELIGENCIJA

 

UMETNIČKA FORMA I INTELIGENCIJA

Umetnička forma je incident između sveta i svesti u njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo ...

Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje, samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja. Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenja inteligencije o samoj sebi...

Umetnička forma je, takođe, oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost — neistinita...