Friday, May 26, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. (nastavak) 

 Žena mu je redovno primala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga Ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novčano pomaže, a da to ne liči na milostinju.

Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi i njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz međunarodnih nauka. I dobio ju je o njenom trošku, i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovića.

 Otišao je 1952. u Nicu na međunarodni kongres PEN Klubova i zatim u Rim da pokupi svoje stvari koje je tamo bio ostavio kada je počeo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod Ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice bez ikakvog povoda:

 ’Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre nego što sam prihvatio vaš poziv.’ Zgranuta ovakvim rečima stara gospođa mu je hladnokrvno odgovorila: ’Da sam baba to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.’ Okrenula mu je leđa i ušla u svoj zamak. Odmah je pozvala njegovu ženu i ispričala šta se dogodilo i rekla joj: ’

Vi ćete kao i dosad uvek biti dobrodošli na čaj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kuću.’ Mislila je da će to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kuću, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na čaj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali.

Ledi Pedžet koja je živela radi svog parka, bežala je u kuću čim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio. Kad joj je to dozlogrdilo, poručila im je preko protojereja Miloja Nikolića da treba da se sele. Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide uzela im je stan u Londonu i popola sa Vanom Ivanovićam platila unapred šestomesečnu kiriju.

Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se odužio opisujući je u svom Romanu o Londonu. 

Na inicijativu Slobodana Jovanovića osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora Crnjanski je izabran za predsednika. Predsedavao je dve godine i onda je 1953. godine opet bez ikakvog povoda podneo ostavku i na predsedništvo i na članstvo u Udruženju izjavivši, što nije bilo tačno, da je došao u sukob sa svim članovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima.

Verovatno je već tada počeo da razmišlja o povratku u zemlju. Posle ovoga je prestao da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika među izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja. Kad mu poštar sa pisma pokuša da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba.

Kad pokvari stomak, neko ga je otrovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veći račun. Susedi mu cele noći kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega u pod, oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali miran san. Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali iz pakosti da to osujete.

Naročito se žalio na Spasoja Sterđevića, nekog pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemoćan kod britanskih vlasti. Iz te potpune usamljenosti počeo je polako da se izvlači i da se približava zvaničnim predstavnicima Jugoslavije. 2draught
 1959. napisao je Itaku i komentare. Itakom nas je podsetio na svoju sjajnu mladost, a Komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad u Temišvaru družio sa metalcima. I tu su bila dva poslednja izdisaja u Londonu, nekoga koji je nekada bio obdareni pesnik.

Ti su izdisaji podsećali, neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim rečima o Bogdanoviću na ’podrigivanje posle dobrog ručka’. Imali su isti neprijatan koliko kiseo i otužan ukus.“

Moj komentar. Bez obzira na izvesnu zlovolju celog ovog rukopisa, jadno je to kada jedan veliki pisac dozvoli sebi da dobije ovakav in memoriam.

Thursday, May 25, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. (nastavak) 

Bio je jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. i dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila Ledi Pedžet, a drugi mislim spisateljka Dama Rebeka Vest. On to nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje i dalje grdio, već iz interesa, jer je verovao da će mu kao Englezu biti otvorena vrata britanskog PEN Kluba i svih britanskih univerziteta.

Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanski državljanin, ali da nikad ne može postati Englez. Za svoju ženu međutim nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa zemljom, već opet iz računa. Ona je sve dok je bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije.

To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su tada teško vezivali kraj s krajem.

Kako je tokom rata primao prvo 105, a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Dobio je dobro mesto knjigovođe u jednom od najskupljih londonskih obućarnica u Bond stritu.

Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitarnim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadrežna vlast povela je istragu, utvrdila je da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. 08carryx

Pomoću ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Zvala se ’Hačards’. Provodeći kraći odmor na moru o trošku Ledi Pedžet, hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka, i istegao tetivu na nozi.

Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste Ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje kotidž na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako po podne njega je i njegovu ženu zvala na čaj.

Wednesday, May 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. (nastavak)

Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ali čak i svoj maternji srpski, s nekim tvrdim, neprijatnim, svađalačkim, mađarskim naglaskom.

Postavljen je za profesora IV muške gimnazije u Beogradu. I objavljuje 1929. godine svoje Seobe. Njima je u svojoj 35-toj dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je od zaista velikog pesnika postao novinar. Pretvorio se u glas svog gospodara.

Imao je rekli bismo samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce prvo u ’Politici’, docnije u ’Vremenu’, najzad kao dopisnik Centralnog pres biroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao Londonski dopisnik časopisa ’El Ekonomista’ koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Airesu.

Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jeftiću, ni Milanu Stojadinoviću, ni Dragiši Cvetkoviću, u tome se sastojala njegova diplomatska karijera, koja mu je pomalo zavrtela glavu i navela da napiše Embahade kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu. Monk at the sea
 Drugi svetski rat doveo ga je u London, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero već bilo jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više ni umeo da piše.

Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama. Izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje, da se upućuje na rad u Britanski muzej. A taj se rad sastojao u obilaženju u podne najboljih londonskih restorana u društvu kako je govorio ’vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.

Tuesday, May 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
In memoriam.. Kosta St.Pavlović o Crnjanskom. 

Ovo su izvodi iz jednog separata Koste St. Pavlovića posvećenog Crnjanskom nakon njegove smrti.

„Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongroda, kako navodi P. Jovanovič i J. Ređep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosi u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se pod Arsenijem Čarnojevićem u te krajeve doselili.

Kada je treće četvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu proširujući je istočnom Posavinom i preci Crnjanskog postali su graničari. Zanimali su se kao i svi Ilančani ili Čongrađani zemljoradnjom, stočarstvom ili graničarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilančana ili Čongrađana ispoljavao je i Crnjanski.

Kao svaki zemljoradnik bio je konzervativac, kao svaki stočar voleo je životinje, a prezirao ljude, kao svaki graničar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti. Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na istočnom frontu u Galiciji, zatim po položenom ispitu za oficire na italijanskom frontu u Udinama. 403delac
 Ratne godine koje je po rečima Marka Ristića proveo u pozadini izvlačeći se, ostavili su na njega dubok trag. Kao dobar podoficir i potporučnik smatrao je da mu je dužnost da bude uvek u stavu mirno pred svakim starijim, ali da mora da se nemilosrdno izdire na svakog mlađeg od sebe.

Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vijinović čamio u šibeničkoj tamnici, a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miletić i Veljko Petrović, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je frajlifigovao i kad se carevina raspala, nastanio se u Beogradu.

Monday, May 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
Ferment i cement. 

Beleška povodom Markuzea. 

Markuze kaže da su oni koji su nekada bili ferment socijalne promene postali ferment socijalne kohezije. Možda bi bolje bilo reći da su oni koji su nekad bili ferment socijalne promene postali cement socijalne kohezije. pompei

Friday, May 19, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 24. juni 1983. godine.
Dobri za koleru. Pismo Tehničke pomoći iz 1970. 

Beleška pod naslovom „Dobri za koleru“. Slučajno prebirajući neka dokumenta nailazim na jedno zvanično pismo koje je Ljlijani uputio Republički zavod za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije. Dokument je pod brojem 06-17/68 datiran 21. avgusta 1970. godine. On glasi:

„Predmet saradnje sa Libijom.“ Tekst: „Preko naše ambasade u Tripoliju primili smo zahtev libijskog Ministarstva unutrašnjih poslova za angažovanje 40 jugoslovenskih inženjera, hidrogeologa, hidrauličara, hidrologa, geologa i urbanista. Ovi stručnjaci traže se za rad u Tripoliju, Bengaziju i Sebi.

U zavisnosti od radnog iskustva nakon diplomiranja, plate se kreću od 2 640 do 3 360 libijskih funti godišnje. S obzirom da ste vi svojevremeno bili zainteresovani za odlazak u Libiju, molimo da se javite Zavodu lično ili na gornji telefon radi prikupljanja potrebnih dokumenata i eventualnog kandidovanja za neko od navedenih slobodnih mesta najkasnije do 5. septembra tekuće godine.“ Potpisano od pomoćnika direktora Mladenka Markovića.

Svojevremeno kad smo bili odlučili da za izvesno vreme napustimo Jugoslaviju i tražeći gde bi mogla Ljiljana da se zaposli, smatrajući da u razvijenim indistrijskim zemljama Zapada, finansiski ne bi mogli opstati, bili smo rešili da pokušamo sa Afrikom i Azijom, preko Republičkog zavoda za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije.

Ljiljana je prikupila odgovarajuća dokumenta, napisala molbu, uputila je i odonda smo čekali. Čekanje se jako produžilo, slušali smo o ljudima koji su slati u Maroko, Alžir. Drugi su odlazili, Ljiljana nije pozivana. Mi smo moram priznati imali u vidu u prvom redu Maroko, jednu civilizovanu afričku zemlju, gde bismo se ipak lakše snašli. Ali poziv nije dolazio. 9delaroc
 U međuvremenu Ljiljana je našla posao u Londonu, otputovala u maju, a ja nisam mogao, jer mi je bio u međuvremenu oduzet pasoš. Sada Republički zavod za tehničku saradnju SR Srbije poziva Ljiljanu za rad u Libiju. Sećam se da sam se osećao prilično srećnim, jer neke moje sumnje bile su razvejane.

Thursday, May 18, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVIII

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Ponedeljak, 20. juni 1983. godine.
 S Mitom o Sizifu Kamija (Komentari, nastvaka.)

Bez poznavanja konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale, nema prave sreće. Celokupna racionalistička filosofija poduprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite i nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi uključujući samoubistvo stavljene su posredno ili neposredno u službu kolektivnog napora da se stigne do dna.

Da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao. Čak i tada kada taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kada je poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven takozvanim razumnijim, dostižnijim, pa i praktičnijim ciljevima.

Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje suštinske tajne, sva druga izvedena i funkcionalna saznanja nemaju smisla. Svi odgovori na pitanje – kako i zašto – besmisleni su bez odgovora na pitanje – čemu? guayasamin_llanto
 Kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti, da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi.

Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, instrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći, konačna istina zauvek nam je određena, a sa njom i konačna sreća.

Wednesday, May 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Nedelja, 19. juni 1983. godine.
Iziđi napolje da se obračunamo. 

Farbam drvenariju eksterijera kuće. Između dva farbanja odmaram se. Iznad mene lete avioni i nekom čudnom igrom asocijacija sećam se ranih šesdesetih godina kad sam kao član radničkog saveta „Lovćen filma“ leteo avionom za Budvu. U avionu su bili beogradski članovi tog radničkog saveta, među njima Milo Đukanović, s kojim je bila i njegova supruga.

 Avion je bio DC, veoma neudoban i mali. Poznato je bilo da Đukanović ne mari da se vozi avionom, ali ono što se dogodilo nije posledica samo te nelagodnosti s kojom je on leteo. Iza njih sedela su dva mlada, pijana, Crnogorca. Tokom čitavog puta ponašali su se nepristojno, dobacivali Đukanovićevoj supruzi. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador

 U jednom trenutku ne mogavši više da izdrži, a pošto ih je nekoliko puta bezuspešno i on i drugi opominjali, Milo Đukanović skače, sav razjaren, ne znajući šta govori, kaže mladićima: „Izađite napolje da se obračunamo!“ Srećom mladići su bili toliko pijani da poziv nisu prihvatili i mi srećno ostajemo u vazduhu.

Tuesday, May 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 17. juni 1983. godine.
O nedovoljnosti fotodeskripcije novog francuskog romana. 

Kako opisati jedan predmet, a da taj opis jezgrovito pruži sliku kako na empirijskom tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove brojne korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez koga bi on ostao mrtva priroda - fotodeskripcija modernog francuskog romana.

Premda pretenduje na objektivnost ova fotodeskripcija daje lažnu predstavu o predmetu, jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži, a to je ljudsko oko i duša iza njega. Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi. Istine nikada nisu na površini stvari. Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba sići u utrobu piramide. 815

 Opis mora ići tim labirintom, a ne kliziti po površini predmeta gde može pronaći samo zablude o njemu. Odgovoriće mi se verovatno da istina i nije svrha takvog opisa i da je svrha takvog opisa sam opis. Ali ja se pitam čemu opisivati nešto ako se iz tog opisa ne može ništa saznati o njegovom predmetu.

Monday, May 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 16. juni 1983. godine.
Zločin žrtava 

 (Povodom Gatkinovog obećanja Rubaševu da će, posle konačne pobede komunizma, njegova žrtva za partiju biti obelodanjena.)

Partija je Kestlerovom Rubašovu u Pomračenju u podne kroz usta islednika Glatkina obećala da će posle konačne pobede, njegova žrtva biti obelodanjena, njegova usluga Partiji i Revoluciji shvaćena. Ovo beležim povodom trake 23/45 3-4 (disketa: Dnevnik II – 1983-013, prim. priređivača.).

Partija ni ovo obećanje nije ispunila. Ljudi velike čistke nisu rehabilitovani kao heroji, nego kao žrtve. Ne zato što su svojim lažnim priznanjima da su izdajnici i špijuni, u datoj istorijskoj situaciji zatomimvši i ljudsku taštinu i tzv. malograđansko osećanje časti spasili tu Partiju i tu Revoluciju, već prosto stoga što su bili nevini. 033nevi
 Kada bi komunizam nekim čudom uspeo da proizvede jedno bar normalno, ako već ne idealno društvo, ubeđen sam da bi njegova Partija još jednom te ljude izvela pred sud, bar moralni. I ma koliko je to surovo, ona ne bi pogrešila. Za ludilo koje se dogodilo u Rusiji u dane tih pogroma tela i duha, krive su i žrtve bar koliko i mučitelji.

Tačno je da žrtava ne bi bilo da nije bilo mučitelja, ali isto tako ni mučitelji ne bi uspeli da nisu naišli na podesne žrtve. Za to ludilo odgovara komunistička logika, a ona je upravljala postupcima i jednih i drugih. Teror je pogled na svet ideje u ime koje su jedni ubijali, a drugi dopuštali da budu ubijani. Krivica je dakle solidarna.


Friday, May 12, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 15. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu Alberta Kamija 

Na 28. strani u okviru poglavlja „Apsurdni zidovi“ Kami kaže: „(...) Vi mi ga opisujete,“ misli na svet, „i vi me učite da ga razvrstavam. Vi nabrajate njegove zakone, i ja se, gladan saznanja, slažem da su oni istiniti. Vi rastavljate njegov mehanizam, i moja nada se uvećava. Napokon, vi me učite da se ovaj čarobni i šaroliki svet svodi na atom, a da se sam atom svodi na elektron.

Sve je to dobro, i ja čekam da vi nastavite. Međutim, vi mi govorite o jednom nevidljivom planetarnom sistemu, gde elektroni kruže oko jednog jezgra. Vi mi objašnjavate ovaj svet slikom. Tad ja priznajem da ste vi, time, stigli do poezije: i da je ja nikada neću saznati. Imam li ja vremena da se zbog toga ozlojedim? Vi ste već promenili teoriju.

Na taj način, ona nauka koja je trebalo da mi sve objasni završila se hipotezom, ona tmurna lucidnost – metaforom, ona neizvesnost rešava se umetničkim delom. (...)“

Ona metafora s kojom se po Kamiju u poglavlju „Apsurdni zidovi“ njegovog Mita o Sizifu završava tmurna lucidnost traganja nauke za konačnim istinama, ona slika na samome dnu gde mi očekujemo naučno objašnjenje, bar onoliko samouvereno, pompezno i aksiomatično, koliko i objašnjenje bazičnih uslova za kojima je nauka u traganju krenula, najzad ona pretpostavka koja je na kraju svih stvari zamenila žuđenu istinu, to je metafora Boga, to je slika Boga, to je pretpostavka Boga. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador
 Polazeći od aksiomatičnih istina ne može se logički stići do hipotetičkih. Ili su te naše konačne hipoteze zapravo aksiomi koje još nismo prepoznali, ili su aksiomi od kojih smo pošli bili zapravo puke hipoteze, ili je celo naše mišljenje, njegov proces i dijalektika, cela antropologika zapravo tek metafora, slika, pretpostavka.

Thursday, May 11, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 14. juni 1983. godine.
San kao život. 

Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam. Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna.

Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim. returnma

 No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam.

Wednesday, May 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 12. juni 1983. godine.
Meteorska oštećenost naših istina 

Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju s prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja. Biva to u čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo mrtvog i živog.

Gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba. Usporavanje sveta je naravno obmana. Oni koji se usporavaju, mi smo. Tek tada vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza kraj koga predeli promiču nejasno dok na ulasku u stanicu voz ne počne usporavati.

Oštrina našeg spoznanja upozorava često da je neka stanica, od kojih je poslednja - smrt, blizu. 033nevi
 Otkrovenje je nešto drugo. Čak i ako se ne uzme u obzir njegova religiozna definicija i njegovi mistični primeri. Putovanje je obavljeno, iako mi u njemu nismo učestvovali. Prebačeni smo sa stanice u stanicu, a da nismo sedeći kraj prozora voza bili svesni predela kraj kojih smo voženi.

Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne znamo kako smo došli. Svako racionalno stizanje do takozvanih istina pretpostavlja put traženja, lutanja, sumnji, biranja, odbacivanja. Istine koje nam tim putem stižu liče na meteorite izjedene prolaskom kroz svemir. Njihove površine trajno su oštećene isto onako kako su to naše istine sumnjama kroz koje su se probijale.

Tuesday, May 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja, 12. juni 1983. godine.
Kinofob.

Opet šetam Čika po Hajgejt Vudu i događa mi se nešto što sam predvideo u svojoj drami, nenapisanoj drami, „U traganju za Čikom“. Zaustavlja me jedan zadihani gospodin, očevidno ljut, ali i zabrinut i pita me nisam li video njegovog psa. Kakav je pas? Pas je seter, crvene dlake, ja kažem da nisam, mada se sećam gospodina, sećam se i njegovog psa, viđao sam ih povremeno, kad sam šetao Čika.

Pas je bio miran, ljubazan, velikih tužnih očiju, kaskao je poslušno za bračnim parom, obično su ga šetali oboje. Sad ga je očevidno šetao on, i pas se izgubio. Posle izvesnog vremena, možda desetak minuta, sedim na klupi, čovek zadihan, gnjevan, besan, vuče iza sebe svog crvenog setera.

Seter međutim izgleda sasvim drukčije, njegove oči nisu više tužne, nisu poslušne, one su divlje, pomalo i zlobne, on reži, otima se i uopšte se ponaša onako kao što ga nikada nisam video. wearealljewsnowpartii
 Čovek spontano seda pored mene i započinje sledeći dijalog: „Jeste li videli ovu džukelu?“ „Koju?“ pitam. „Vaš pas mi je uvek izgledao primeran.“ „Ne poznajete vi tog kopilana. On se samo pretvara. Nikad ne beži kad je sa mojom ženom, samo meni pravi neprilike.“ Pitam ga: „Vaša žena to svakako razume.“ „Ne poznajete vi ni moju ženu.“ „Zašto bi pas to činio?“ „Zato što je životinja,“ kaže ljutito.

„Ja lično ne mislim kao drugi Englezi, da su životinje bolje od ljudi. Ne bar sve. Definitivno ne ova.“ Ćutimo malo. „Volite li pse?“ „Bože sačuvaj!“ kaže. „Voli ih moja žena.“ Hteo sam da ga pitam voli li svoju ženu, ali mi se pitanje odjednom činilo nekako izlišnim. „Ja ih mrzim. Pas to oseća. Neće dugo,“ kaže čovek. „Jednog dana,“ zatim ustaje, poteže kaiš, pas zareži, „jednog dana ...“

Otišao je nezavršivši misao. Znao sam na šta misli, samo ne i na koga, na psa ili na ženu.

Monday, May 08, 2017

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ 

Понедељак 8. мај у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 

Годишњице: Борислав Пекић – четврт века касније 
Учествују: 

Јасмина Ахметагић 
Добривоје Станојевић 
Срђан Вучинић 
Уређује и води Дејан Симоновић 
УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН 

Sunday, May 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 11. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu, Alberta Kamija. (Nastavak.) 

U poglavlju „Apsurdni zidovi“ Mita o Sizifu Kami očajava što ćemo zauvek ostati strani samima sebi. I to je u istini jedina nesreća koja premaša i onu u kojoj smo jednako strani drugim ljudima. A možda naša nesposobnost da u istini razumemo i upoznamo druge tek je vidljiva funkcija naše nemoći da spoznamo sami sebe, nemoć koja je za većinu ljudi nevidljiva i nepoznata, rekao bih srećno nevidljiva i nepoznata.

Takva sposobnost, takva moć, ako bismo njome svi bili najednom i nekim čudom obdareni, revolucionarno bi izmenila svet. Mogla bi se početi iz početka s više nade da se tim početkom odmah i samim njim ne predodređuje i kraj. thenewyorktimesblowback

Psihološki uzev naša spoznaja sebe, onoliko malo koliko je to ponekad ipak moguće, posredna je. Potiče od pogrešne predstave što je imamo o drugima. Analogije u vlastitu korist postaju tako osnova za sve zablude naših samosaznanja i sve promašenosti naših postupaka.

Friday, May 05, 2017

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

TРИБИНА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ 

Понедељак 8. мај у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 

Годишњице: Борислав Пекић – четврт века касније 
Учествују: 

Јасмина Ахметагић 
Добривоје Станојевић 
Срђан Вучинић 
Уређује и води Дејан Симоновић 
УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН 

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 10. juni 1983. godine.
U traganju za Mitrinovićem nalazimo Marksa. 

Šetnja po Hajgejt groblju sa P. Palavestrom i D. Puvačićem. Ljiljana, ja, Palavestra i Puvačić odlazimo na hajgetsko groblje da potražimo grob Dimitrija Mitrinovića. Ne nalazimo ga. Nalazimo naravno Marksa.

Njegova crna, krupna glava na jednostavnom mermernom postamentu, inkrustiranom zlatnim apelom: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ vidi se još izdaleka, čim čovek uđe na hajgetsko groblje, kroz kapiju koja vodi od hajgetskog naselja. Na grobu malko sasušeni venci, takođe malko sasušenih daleko-istočnih komunističkih partija, i jedan čovek. wearealljewsnowpartii
 Kad god sam prolazio ovuda nikad nisam zatekao Marksa samog. Ovoga puta je jedan Azijat. Bespomoćno luta unaokolo, a zatim prilazi Puvačiću. Moli da ga ovaj slika sa Marksom. Puvačić profesionalno obavlja posao.

Obožavatelj, Južno-Koreanac je presrećan. To će biti njegova najlepša uspomena s puta po Evropi. Nedaleko s leve strane među poljskim grobovima radnici kose travu, ali grobara nema, Marks je sam, ili bi trebalo reći - Marks je jedini.

Thursday, May 04, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 9. juni 1983. godine.
Ekscentrična demokratija. Noć engleskih izbora. 

Engleski parlamentarni izbori. Kod nas dolazi Puvačić i Palavestra na gledanje televizije, nerviranje i spavanje. No Palavestra ubrzo odlazi u krevet sledeći staro svoje uverenje da je za njega meritorna jedino sudbina Toda Kurtovića.

Ja, Ljiljana i Puvačić ostajemo do jutra uz viski i besni na engleski izborni sistem koji našem konju – savezu liberala i socijal-demokrata – daje šačicu poslanika, a laburistima sa svega nekoliko stotina hiljada glasova više u nacionalnim razmerama blizu dve stotine.

Moralna pobeda je na strani saveza, ali ovaj za sada sa njom može obrisati tur. Margaret Tačer dobija tzv. landslide, poraz laburista je katastrofalan. Ekstremnost programa, konfuznost kampanje i fizički izgled Futa, združili su se da održe laburistima lekciju. Problem je jedino u tome hoće li oni da je shvate.

Lično ne bih voleo, jer samo uporno i neshvatanje laburista raspoloženja glasača i katastrofalnog razarujećeg stanja u vlastitoj stranci, daje izgleda savezu liberala i socijal-demokrata da na idućim izborima probiju barijeru postavljenu ovim sumanutim engleskim parlamentarnim sistemom, procentualnu barijeru koja bi im omogućila da u parlamentu dobiju više poslanika nego do sada, odnosno da na neki način broj njihovih poslanika odgovara broju glasova u nacionalnim razmerama.

Da je engleski parlamentarni sistem k svetu, da je demokratski uistinu, situacija bi danas bila sasvim drukčija. Ta barijera bi bila probijena i Engleska bi morala imati ili nove izbore ili koalicionu vladu, jer bi konzervativci dobili naravno najveći broj poslanika, ali ne toliko veliki da imaju većinu i protiv združenih liberala, socijal-demokrata i laburista.

Socijal-demokrati i liberali dobili bi nekoliko poslanika manje nego laburisti, i tada bi bili kadri da obrazuju zajedno sa njima vladu ukoliko bi laburisti na to pristali. Takođe bi mogli obrazovati vladu i sa konzervativcima i tako bi postali socijal-demokrati – ono što je Engleskoj neophodno, jedna moderirajuća stranka između levice i desnice.

Dakle prava stranka centra koja bi mogla u stvari da se večno zadržava na vlasti i da, zadržavajući se na vlasti, urazumljuje ekstremne tendencije desnice i levice. theyknownotwhattheysay
 Ujutru se rastajemo neraspoloženi, odlazimo u krevet s namerom da sutra svi zajedno odemo na Marksov grob, koji se nalazi na jedno četrdesetak minuta šetnje od naše kuće. Ali da taj odlazak izgleda prirodno, mi ne idemo na Marksov grob, nego da potražimo grob našeg Dimitrija Mitrinovića koji je sahranjen na hajgetskom groblju.

Wednesday, May 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 6. juni 1983. godine
O moralnoj nezavisnosti. 

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt.

Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu.

Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo. To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju.

Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja.

Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati.

Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene. tomdelay
 Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Žid i Niče su, bar ovde, bili u pravu.

Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.