Monday, December 31, 2012

Graditelji

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

GRADITELJI 

Ako Zlatno runo treba da pruži mitsku i istorijskosocijalnu, a “Crveni i Beli” moralnopsihološku perspektivu „Romejskom prstenu“, Graditelji su, u sudbini genijalnog arhitekte Isidora Njegovana, sinteza čitave porodične argonautike u potrazi za zlatnim runom uspeha, bogatstva, moći, sreće, a iznad
svega — značenja života. oresteia_b

Izvestan autobiografski ton postićiće se mojim uvođenjem u radnju u trećem licu, kao prijatelja Isidorovog a na bazi mog Dnevnika od 1941. do 1969. Mesto radnje: Beograd. Vreme: 1944—1969. Struktura: Tri dela („Građenje“, „Građevina“, „Graditelj“). Naslovi su istodobno doslovni jer se odnose na podizanje jednog monumenta i simboilični, jer pokrivaju i izgrađivanje i razaranje tvorca građevine.

Sunday, December 30, 2012

„Crveni i beli“ II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

„Crveni i beli“ II deo

III. Fedor Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Novinar. Sin dr Georgija Njegovana, vlasnika privatnog sanatorijuma, i ruske emigrantkinje Natalije, grofice Kučerov-Oblonski. Ovaj inteligentni i razočarani cinik, u buntu protiv važećeg morala, ali principijelno nespreman da se za išta angažuje, jer i svako drugo rešenje smatra besmislenim, demonstrira onu otrovnu kiselinu koja intelektualnom superiornošću i amoralnom bezobzirnošću nagriza svako društvo.

Uprkos tome. Fedor nije hulja. On je tek očajnik, otpadnik, usamljenik. Njegova imoralnost nije posledica rđavog karaktera, već kao da proističe iz nekog dubljeg moralnog programa, nemogućeg za definiciju u našim građanskim pojmovima, ali bliskog religioznom misticizmu. On, na primer, nastavlja saradnju u novinama i za vreme okupacije, a ipak se ne može nazvati — kolaboracionistom.

On čini izvesne prljavštine, koje, odnekud, i ne izgledaju baš toliko prljave, upravo stoga što ih čini on. Nije nemoguće da je baš on izdao Nemcima partizanski projekt napada na fabrike J.U.B. Stefana Njegovana. (Ko je to stvarno učinio od glavnih i sporednijih ličnosti, pitanje je koje se provlači kroz ceo roman i nikad ne dobija pouzdan dogovor.)

On je dabome „crna ovca“ porodice, neko ko se „ne prima“, o kome se „ne govori“. S ocem je u potpunom raskidu još od 1941, zbog jednog članka u kome je očev sanatorijum opisao kao „javnu kuću viših krugova“. Nevenčano živi s jednom prostitutkom, i nikada se ne saznaje da li to čini zato što je voli, ili zato što porodicu želi da povredi. Daje se od njene zarade čak i izdržavati. Drogira se i fizički ruinira.

Nalazi se, dakle, na društvenoj nizbrdici, u predvečerje bankrota, najgroznije sudbine u očima svakog rasnog i ispravnog Njegovana. S Leonidom, Filipom i Martinom čini Fedor antiporodični kvartet, u kome su zastupljeni razni i na različitim psihološkim motivima zasnovani oblici buntovništva: od Leonidove intelektualne rezignacije, Martinove ravnodušnosti i Filipovog aktivnog otpora, sve do njegove, Fedorove, moralne destruktivnosti.

Njegova smrt oktobra 1944. godine kao da brzinom i prolaznošću iznenadne munje otkriva njegove duševne ambivalencije. Mada je pred Rusima i partizanima odlučio da emigrira na Zapad, on iz nekih mazohisitičkih razloga taj put neprestano odlaže. Polazi tek u trenutku ulaska ruskih tenkova u Beograd.

Oko njega vodi se bitka za svaku kuću, svaku ulicu. Iz nekog podruma istrčava devojčica na koju ide ruski tenk. Očigledno je da mašinu više ništa ne može zaustaviti, da će dete biti pregaženo. I sada, taj cinik, čovek bez trunke sentimenta, kome je otvoren put u život i slobodu, istrčava iz zaklona i bacajući se pod gusenice tenka spasava devojčicu, ali sam gine. 7sgeorge  

IV. Filip Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Inženjer tehnologije. Sin industrijalca Stefana Njegovana. Pre rata levi građanski intelektualac, blizak komunistima, tipičan predstavnik „saputnika revolucije“ — Fellow travellera, koji su iz nezadovoljstva postojećim stanjem stvari, a fanatizovani novim socijalnim i moralnim idejama, ali još nespremni da se za njih realno angažuju, neprilagođeni sasvim novom načinu mišljenja, u duši još “građani”, u pomaganju Partiji tražili svoj moralni alibi i predstavljali njenog duhovnog Trojanskog konja u redovima vlastite klase.

Saturday, December 29, 2012

„Crveni i beli“

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić “

CRVENI I BELI”

Drugi oluk „Romejskog prstena“, prirodan produžetak Zlatnog Runa. I opet genos Njegovan, kome je u Runu, kroz sudbine prvorođenih Simeona, čelingasa Firme, od mitskih paleobalkansko-tračkih do predratnih beogradskih vremena, data dubinska etnička, istorijska, socijalna i psihološka perspektiva. Znatno sažet tematski radijus, čime se nadam dobiti dublje prodiranje u psihu ličnosti.

Sažimanje izvršeno kako u pogledu vremena dogadanja (januar 1941 — januar 1945), tako i u pogledu broja njihovih glavnih nosilaca, (četiri muškarca i jedina žena, kojima su ostali pripadnici familije tek slikovita pozadina, simfonijska pratnja solo instrumentima).

Četiri ugaone ličnosti romana, Leonid, Martin, Fedor i Filip — žena, Dijana Njegovan-Turjaški ovde je neka vrsta sredotežne i sredobežne sile koja ih jednovremeno i spaja i razdvaja — nisu samo različiti karakteri, temperamenti, ukratko „duševni“ tipovi, več su i radikalni reprezenti četiri međusobno neprijateljske životne filosofije, stavljene na odlučnu probu ratom, okupacijom i revolucijom.

(Oni nisu, niti smeju biti puki modeli tih filosofija, veštački homunkulusi rođeni u alhemičarskom mešanju gotovih teza, več ljudi rođeni iz iskustva i dokumenata, iz života koji onda obrazuje svoje poglede na svet i u njima traži alibi.) 7moses

Curriculum vitae: 

I. Leonid Njegovan. Oko 30 godina. Oženjen glumicom Dijanom Turjaški. Advokat. Sin advokata Antonija Njegovana, Narodnog poslanika i prvaka Demokratske stranke. (Umro u koncentracionom logoru Dahau.) Leonid je intelektualac suptilnog kova, klasičnog obrazovanja i visokih spekulativnih sposobnosti. Emotivni život zakržljao (pomalo i programski).

Potreba za delanjem sasvim iščezla (takođe programski). Za njega “Dmevnik”, čijim je izvodima, u regularnim razmacima, na kraju svakog poglavlja, prožet roman, nije tek puka intelektualna zabava, knjigovodstvo misli, već način života, pomoću koga on izbegava učestvovanje u onom stvarnom.

Friday, December 28, 2012

Arabalovo pismo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM 
FRANKU, 3. OKTOBRA 1975. 

Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939,

čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.

(Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.) .. bacchus
  “... A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. .

Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!...

Thursday, December 27, 2012

Romejski prsten

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić „

ROMEJSKI PRSTEN

Danas definitivino koncipirao Sagu o Njegovan-Turjaškima kao „Romejski prsten“. Treba da ima 20 delova u 15 knjiga. Kompozicija, kao i uvek, zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga, (oluka). U centralnom, najiužem, nalazi se Zlatno Runo,

Bela fantazmagorija u 5 delova ali 7 knjiga (1453—1941): I. Računi Kir Simeona Njegovana. II. Špekulacije Kir Simeona Njegovana. III. Profiti Kir Simeona Njegovana. IV. Parnice Kir Simeona Njegovana. V. Salda Kir Simeona Njegovana. 13heads U drugom oluku je Crvena fantazmagorija “Crveni i Beli”, 4 dela u 2 knjige (1941—1944): I. Fedor ili Predskazanje. (1941). II. Martin ili Pomračenje. (1942). III. Filip ili Saznanje. (1943). IV. Leonid ili Oslobođenje. (1944). U trećem su Graditelji ili Crna fantazmagorija, u 3 dela i 2 knjige (1944—1969): I. Građenje. II. Građevina. III. Graditelj.

I najzad, u četvrtom, najširem, spoljnom oluku su “Njegovan-Turjaški” (Portreti i Autoportreti) u 6 delova i 4 knjige: I. Hodočašće rentijera Arsenija Njegovana, autoportret. II. Vojne đenerala Đorđija Njegovana, portret. III. Tajne Njegove ekselenoije Danila Njegovana, autoportret. IV. Cma berza Aleksandra Njegovana, autoportret. V. Utvare ministra Teodora Njegovana, portret. VI. Ljubavi duomne Stefanije Njegovan, autoportret.

Wednesday, December 26, 2012

Porodični intervju

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PORODICNI INTERVJU 

Presluišavam, sređujem, numerišem i temama naslovljujem magnetofonske trake na kojiima je zabeležen moj prošlogodišnji intervju sa Ljiljaninim ujakom Dragim Stojadinovićem. Razgovor je snimljen na 16 BASF devedeset minutnih kotura, u ukupnom trajanju od 24 časa, a vodio se s prekidima tri dana. (Snimljen je, sećam se, jula 1974, pod vrlo teškim okolnostima za mene.

Nekoliiko dana pre dolaska D.S. iz Buenos Airesa, konstatovano je da imam eksudativni pleuritis. Bio sam u teškim bolovima i na pilulama za umirenje. Trebalo je, zapravo, smesta da budem prebačen u bolnicu, ali sam je zbog susreta sa D.S. i ovog intervjua odložio.

Premda je izgledalo da će nas Ljiljanin ujak od sada češće posećivati, nisam u to mogao biti sasvim siguran, a sve što je on imao da mi ispriea o Vremenu i Novom vremenu, listovima kojima je on bio suvlasnik i direktor, bilo je nenaknadivo kao građa za moj njegovanski roman “Crveni i beli”. 2draught
Nadao sam se, takođe, dobiti živa svedočanstva o političkoj istoriji između dva rata, (za retrospekcije starijih Njegovana, jer bi roman obuhvatao samo period od 1941. do 1944), vladama njegovog brata Milana Stojadinovića, njegovoj politici, prijateljstvu pa razilasku sa princom regentom, padu i skandaloznoj predaji na “čuvanje” jednoj stranoj sili, a naročito okupacijiskim događajima,

Tuesday, December 25, 2012

Let na Tibet

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

LET NA TIBET 

April. Jutro. Aerodrom. Očekujem poziv putniciima za London. U restoranu sam Carinske zone. Sa mnom je F.D. koji putuje televizijsikim poslom. A kojim poslom odlazim ja? Zašto ja idem? . .. Poslednje beleške dok je F.D. u klozetu.

Hvatanje raspoloženja, dok je sveže. Teško mi je, to je sve. Osećam se kao na samrtnoj postelji, s koje gledam svoj poslednji dan kroz četvorine debelih aerodromskih stakala. Moram misliti na Lj. kojoj idem i koju tako dugo nisam video. Jedino tako mi je lakše ... TN-GhostlyAttendance32
Ispratila me je sestra od strica. Niiko više. Roditeljima nisam dopustio da dođu. Zlata i Đ. L. su hteli, ali nisam dao. Bilo bi mi još teže. (Drugi se, uostalom, nisu ni ponudiili.) Ne mogu a da se ne setim svog povratka iz KPD-a, krajem 1953. Stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja.

Monday, December 24, 2012

Ninova nagrada

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

BORISLAV PEKIĆ: »ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE« 

Na prijemu NIN-ove nagrade 23 februara 1971. godine držim svoj prvi i jedini govor u životu: »Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima.

U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca.

Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene. 08carryx

Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka.

Sunday, December 23, 2012

Gluho doba

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

GLUHO DOBA 
(20. januar 1971)

»Upravi Udruženja književnika Srbije. Beograd. Ubeđen da žalosna tema ovog pisma nije samo moja lična stvar, već se tiče i Udruženja i društva u kome ono deluje, odlučio sam da obavestim Upravu o sramnom i zaprepašćujućem ponašanju jednog njenog uglednog člana i ne manje uglednog srpskog intelektualca.

Na sednici Žirija za dodeljivanje nagrade Udruženja, gospodin Dušan Matić je, pri pomenu mog imena, izjavio, pored ostalog, da će u slučaju dodeljivanja nagrade Borislavu Pekiću podneti ostavku na članstvo u Žiriju, motivišući svoj stav mišljenjem: a) da bi dodeljivanje nagrade meni, pošto je već dodeljena gospodinu Milošu Crnjanskom, značilo nagraditi jednog bivšeg i jednog budućeg emigranta; Monk at the sea
b) da sam prononsirani neprijatelj ove zemlje i ovog naroda; c) da se otvoreno spremam da odem u emigraciju; d) da se viđam sa gospođom Tr., dopisnikom Timesa za Istočnu Evropu, (čime ove grube i nedostojne insinuacije ulaze u oblast farse).

Saturday, December 22, 2012

Moje stvari

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

S MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI 

Mislio sam da mi je zemljoopisna karta moje sobe uglavnom poznata. Verovao sam da su mi u tančine poznati njeni izgledi u svako doba dana, čak i tajanstvene neobičnosti kojima se ponekad predaje noću, kad stvari misle da ih niko ne gleda. Osobito njen tajni život. Njeno mrtvilo liči na šumu konzerviranu u nekom zaleđenom pejzažu.

Šuma je nepomična, ali mi naslućujemo da živi; osećamo neki čudesan nemir u toj nepokretnosti, pokret bez menjanja položaja, treperenje vazduha, iako je ono nemoguće . . . Noćas sam se probudio i osetio da nisam sam. Mrtvo pleme mojih stvari disalo je oko mene kao da se sprema na skok ... Šta smo mi to učinili s materijom da nas toliko mrzi? dv338018

Stvari leže ispred mene, u auri stone lampe, naježene od zime, s licem izlizanim od mog dodira, s ranama koje sam im naneo .. . Ne mire se sa formom u koju su položene kao u grob. Iz tih prinudnih oblika, otisaka proizvoljne ljudske imaginacije, sprema se revolt u kome će propasti naša civilizacija, civilizacija slepih rukotvorina ...

Friday, December 21, 2012

Poziv na dijalog

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POZIV NA DIJALOG 

Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga. Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.

Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu. 1006digic13

Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je: Hleba, igara i dijaloga! a njegovo osnovno načelo: Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!

Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvu? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.) Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upićeni saopštava.

Otuda, ako se dvojica, nekim čudom slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju. Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu.

Smesta promenite stav, i gledajte da čuvate nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena. "Slažem se" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize.

Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspard d'Estaing, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro. Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života.

Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite.

A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.

Želim vam uspeh, i neka vas pri tom ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
(Jež, januar, 1969)

Thursday, December 20, 2012

Rešenje

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

REŠENJE

 Rešenje 09-1.br. 4084, od 23. IV. 1970. 15. maj. 1970. »Socijalistrčka Republika Srbija. Grad Beograd. Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove. Odeljenje za pogranične poslove, putne isprave i strance. 09—1 Br. 4084. 23. IV. 1970.

Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove grada Beograda, po službenoj dužnosti, a na osnovu člana 42, st. 2 Zakona o putnim ispravama Jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 53/67) i; člana 202, st. 1, u vezi sa članom 206 Zakona o opštem upravnom postupku (Službeni list SFRJ broj 18/65) donosi

REŠENJE

Oduzima se pasoš broj CA—096665 za putovanje u inostranstvo BORISLAVU PEKICU iz Bgd, Prote Mateje 20, izdat od ovog Sekretarijata, dana 9. IV. 1970 godine.






 403delac
 OBRAZLOŽENJE

Ovaj Sekretarijat, na osnovu činjenica i okolnosti utvrđenih u postupku, našao je da su se stekli svi uslovi iz člana 42, st. 1 Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, što znači da su posle izdavanja pasoša nastupili razlozi iz člana 1, st. 1, tačka 6 Zalcona o izmeni Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 27/69), pa je zbog toga rešeno kao u dispozitivu.. . U smislu člana 18 OZAT, taksa za ovo rešenje nije naplaćena ...«

Uveče u Klubu književnika srećem M. R. Pre neki mi je dan rekao da mu je oduzet pasoš. Bio sam ljut. »Preduzećemo nešto.« Rekao sam. Sad me pita: »Je si li povodom mog pasoša nešto preduzeo?« »Nisam.« Kažem. »Preduzeli su oni. Oduzeli su ga i meni.« ...

Wednesday, December 19, 2012

Na nebeskim marginama

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

NA NEBESKIM MARGINAMA 

Bogovi su uviđavniji prema Grčkoj, nego prema Egiptu, gde se brinu samo za leševe, ili prema Vaviloniji, gde se bave uglavnom vradžbinama. Bogovi ranogrčkog neba u većem su srodstvu s koristoljubivom maštom grčkih pastira nego sa svojim južnim i istočnim srodnicima. Živopisni su kao senke okolskih vatara, presni kao meso koza kojim se ovi hrane, a iznad svega upotrebljivi u ličnom životu svakog Grka.

Filosofija se teologije mogla osloboditi samo pod okriljem jednog nebrižljivog neba, s bogovima koji su se više zanimali spletkama, podvođenjem i međusobnim sporovima nego ulivanjem strahopoštovanja ljudima, krojenjem zakona po kojima će živeti i verovati ili davanjem obećanja za neki drugi život. Oni ništa nisu zabranjivali i ništa dopuštali svim Grcima, samo izabranim od njih.

Grci kao rasa nisu za njih postojali. Bavili su se jedino ponekim od Grka, najčešće da mu obljube ženu i dadu mu polubožanske potomke. Behu slikoviti, sebični, niski (ponekad i velikodušni), osvetoljubivi, tašti, a iznad svega skloni posmatranju sveta kao prolazne olimpske igre.

Brojnost božanstava proporcionalno je smanjivala strahopoštovanje prema svakom od njih pojedinačno, brzina s kojom se umnožavahu beše sumnjiva svakom trezvenijem duhu u narodu čuvenom po trezvenosti, neverici i svađalaštvu. Razlike između stanovnika neba i zemlje ne izgledahu više tako velike, ni nepremostive, pa se prvim filosofima učinilo da se ukloniti mogu i na drugi način, ne samo preko preljubničkih postelja. Razmišljanjem o svetu bez bogova, u svakom slučaju, bez bogova s ljudskim potrebama... 9delaroc

Ulivajući pokadkad strah, grčki bogovi nisu mogli da iznude i poštovanje. Svi, razume se, osim Mojre, koja i nije bila božanstvo nego maglovita predstava sveobuhvatnog principa, koji će se kod Anaksimandra artikulisati kao načelo ravnoteže (pravde), i što će u raznovrsnim formama nadživeti Olimp sve do Hegela i savremenog matematičkog misticizma.

Tuesday, December 18, 2012

Javni red

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PROTIV PREKRŠILACA JAVNOG REDA? 

17. 4., donela je Politika, pod naslovom »Sveže misli«, dopis Z. Žujovića, svog čoveka u Moskvi: ». .. Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo. On se odnosi na 'antisovjetsku paškvilu', kako je nazvan tekst B. Pekića objavljen u beogradskom Ježu.. .

Literaturnaja gazeta kaže da su redakciija Ježa i autor inkriminisanog teksta 'reprodukovali svu zamislivu i nezamislivu klevetu na Sovjetski savez', 'da su prikupili sve obavezne atribute antisovjetske propagande', i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni 'istančana cionistička piskarala'. Zaključak je da su sada 'neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji'.

Iz tog teksta koji je, izgleda, napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije, navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje sovjetsku za interniranje Jevreja ... Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne sme šaliti, (ko se ovde, dođavola šali? — (Primedba B. P.), i kaže da autor napisa u Ježu optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanja polovine njene teritorije.

'Možda Pekić žali i zbog toga što je Sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode fašističkog jarma?' — zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljni članak B. Svetov u Literaturnoj gazeti.« dv338019

 Što se tiče završnog ozbidjnog pitanja B. Svetova, Pekić bi mogao odgovoriti samo jednom rečju ... Literaturnaja gazeta se nikad nije, a svakako nikad i neće baviti B. Pekićem kao piscem. (jednako kao što nema izgleda da se B. P. ikada bavi Literaturnom gazetom), pa bi se članak B. Svetova i ova beleška u Dnevniku, mogli smatrati njihovim prvim i poslednjiim susretom. Susret je neuspeo, ali je bar kratak.

On me je, međutim, inspirisao, zajedno s jednim drugim, takođe iz Politike, 18.4.1969), na neke takorekuć preventivne mere. (Za slučaj, naime, da se B. Svetov pojavi i u Beogradu.) Danas sam napisao jedno pismo Upravi Udruženja književnika Srbije:

Monday, December 17, 2012

Tibet

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

ODLUČUJEM DA ODEM NA TIBET 

Zlatibor. S Lj. i ćerkom na odmoru. Prijatni trenuci s glumicom R. Đ. i njenim suprugom. Šume, šume, šume. Munjeviti planinski zalasci, kao nestanak svemirske struje, gašenje jedine lampe. Duge samotničke šetnje. Antejski dodir s Majkom zemljom. Svođenje dekadnih računa ...

Vidim svoj život u dekadnim intervalima. Rođen sam godine koja se završavala nulom — 1930. Negde oko 1940, tačnije 1941. — godina više ili manje ne remeti ovu dekadnu simetriju — istorija temeljno menja moj život. Završava se njegov jedini stvarno srećan period. Jedini u kome nisam imao potrebe da biram išta izuzev darova za Božić i rođendan.

Druga dekada je jedan neprekidan crni nokturno: Rat, Okupacija, Oktobar 1944, (godina u kojoj sam bio lišen jednog od najpotresnijih ljudskih osećanja — osećanja oslobođenja, pobede, trijumfa i kad sam spoznao da nesrećnijeg nema od osećanja poraženosti u pobedi), vreme mojih Revolta u Trećoj muškoj, moje »gibanje«, moja »Desna! Desna! Desna!« nasuprot opštoj »Levoj! Levoj! Levoj«, i najzad kavkaska stena opet na prelomu decenija, oko 1950.

Ovog puta, međutim, ja biram čin, istorija odmazdu, solidarno ostvarujemo moju sudbinu. Na kraju nove dekade, oko 1960 definitivno se opredeljujem za umetnost, literaturu i javni život, koga, evo, vodim sve do danas, na domaku 1970 ... rebel_2

 Osećam da zarastam u rutinu. Tonem lagano u zemlju; umesto da mi ona služi za kretanje, tek me podupire. Uspeh me korumpira. Navikavam se na naivnost kompromisa. Saživljavam sa realnošću, a kad se ponekad od nje odvojim, za trenutak i nerado, služi mi isključivo kao alibi za moja odustajanja, moje nedorečenosti, moje odsutnosti, za sva moja — pristajanja ...

Osećam da je obraćanje prošlosti za potporu i obnovu snage uzaludno. Uzaludno je moje stalno osvrtanje iza sebe. I ne samo uzaludno. Ono je — ubitačno. Osvrćem se prema prošlosti da bi me inspirisala, oživela, pokrenula, ali me ona zaslepljuje ognjem Sodome i Gomore u ruševinama, i mesto da me oživi i pokrene, kameni me, poput Lotovih žena, u stup soli. Usoljavam se, stvrdnjavam, pretvaram u vlastiti kip ...

Sunday, December 16, 2012

Studentske demonstracije IV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Studentske demonstracije IV deo 

Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne.

Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima. Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse.

Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom. Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ... Devouring_Fears-L
Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju.

Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ... Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Hesseove refleksije daleko nadmašio Marcuseovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?

Saturday, December 15, 2012

Studentske demonstracije III deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Studentske demonstracije III deo 

Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ...

Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ...

Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo?

Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću?

Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ... oresteia_c
 Sedim sa ( ) kod „Tranda“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku.

Friday, December 14, 2012

Studentske demonstracije II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

Studentske demonstracije II deo

 U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka.

(Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ...

S. Ž. recituje Büchnerovog Robespierrea. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ... dante
Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma.

Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...

Thursday, December 13, 2012

Studentske demonstracije I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD 

Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam.

(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“

Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ... guayasamin_llanto
Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ...

S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M. Besedi dobro i kratko ...

Wednesday, December 12, 2012

Inteligencija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

UMETNIČKA FORMA I INTELIGENCIJA 

Umetnička forma je incident između sveta i svesti u njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo ...

Inteligencija može poimati samo u gotovim logičkim obrascima. Pošto svet uzima u obliku koji mu je sama dala, ispitujući ga, inteligencija ispituje, samu sebe, zakone vlastite forme. Inteligencija ne saznaje ništa do sebe. Samosaznanje je jedini oblik refleksivnog saznanja.

Spoznaja, koja zaobilazi inteligenciju, i sa suštinom stvari uspostavlja neposredan kontakt, jedina je kadra da nas približi istinama koje sada primamo kao saopštenja inteligencije o samoj sebi... t73_b
Umetnička forma je, takođe, oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost — neistinita...

Tuesday, December 11, 2012

Svedok

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POZIV ZA SVEDOKA 

Dobijam sudski poziv. »Prvi Opštinski sud u Beogradu, Knez Mihajlova 50. Kis. 953/67. Poziv za svedoka. Pekić Borislav, iz Beograda, poziva se kao svedok u krivičnom predmetu Mi. Bu. zbog krivičnog dela 292-a, da dođe na dan 16. maja 1968. godine u 7,30 časova u ovaj sud, soba 25. Izviđajni stidija Svetislav Stevovič.«

Disciplinovano stižem u Sud u 7,25. U hodniku, pred sobom 25, zatičem književnike i kritičare P. P., M. K., Ma. Be. i D. R. Po sastavu bih rekao da smo mi svedoci Mu. Bu., ne tužbe. Jasno mi je to i po tome što se Mu. Bu. nije potrudio da nas upozna o čemu se tu uopšte radi, i šta se od nas očekuje da kažemo, ako smo več tu u ime Odbrane. (Istinu? — »Šta je istina?« Rekao je još Pilat.) 815
Raspoloženje skupa je ponešto oronulo. Spasavaju nas anegdote, koje se pravimo da slušamo. Opšte raspoloženje prema optuženom je kaustično. Mi. Bu., naravno, nema. Jedna devojka, neodređene jutarnje fizionomije, viri kroz vrata, u verovatnoj potrazi za optuženim. Najzad se i ovaj pojavljuje.

Svež, svežiji od nas, glatko izbrijan, dinamičan, profesionalno mobilan, apsolutno iznad situacije. Prolazi hodnikom kao da je kod Istražnog sudije svaki dan. (Možda i jeste?) Ni sada nema šta da nam kaže. (Jedno lepo osećanje fair-playa prema našem sudstvu.) Nestaje iza vrata sobe 25 .. .

Monday, December 10, 2012

Autobiografije

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

AUTOBIOGRAFIJE U LJUŠTURI BIOGRAFIJA

Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona (Prvog lica jednine), koji obezbeđuje (ili fingira?) iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo...

Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do — psihoterapija ... gethsemane

I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena.

(Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)

Saturday, December 08, 2012

Hodočašće

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA ARSENIJA NJEGOVANA 

 Dan proveo na ulici, tražeći put kojim če se kretati Arsenije Njegovan, kad, posle dvadeset sedam godina, jednog junskog dana 1968., bude izašao iz kuće na Kosančićevom vencu, da obiđe svoje kamene ljubavnice, i vrati se posle nekoliko sati — u smrt. Ja slikam perspektive ulica i kuće, Lj., po mom diktatu, beleži u Dnevnik maršrutu. Kosančićev venac 17. (Opis . . .)

Sećanje na bombardovanje. Razgovor sa stanarem, majorom Helgarom, u jednom ponižavajućem položaju. U Srebničkoj. Benzinska pumpa firme INA. (Opis . . .) Zadarska ulica. »Izviđački odred Toze Dragovića«. (Izviđačka četa Kraljevske vojske? Animozitet prema bratu, vojsci, ratu, uništenju materije — ljudi ga demonstrativno ne zanimaju. Oni su ti koji ratuju i kuće razaraju. Pravo im budi!)

Agatina tragediija. Precizno mesto susreta sa 27. martom. — i gubitkom šešira. . . (Zašto je baš toga dana izlazio? Neki je posao, svakako, u pitanju, kakav? ...) Prirodno sledi uspomena iz Solovkina. Ambulanta u ulici Maršala Birjuzova. (Kosmajsku su, dakle, prekrstili! Razmišljanje ko bi mogao biti taj Birjuzov? Neko iz društva Vrangela, Judeniča, Denjikina, svakojako ...)

Kleontova kuća. (Priilika za dalje razvijanje porodičnih animoziteta . . .) Njegove Nike više nema . . . Aspazija u br. 45 (»Obućar Sofronije Živić — u dvoiriištu desno«), Topličin venac. Fantasimagorična vizita g. Jovanu Martinoviću, žitarskom veletrgovcu . . . Vreme je za fizičke smetnje . . . 033nevi
Lj. i ja se odmaramo u parku, na klupi na kojoj će sedeti Arscnije. Lj. imenja u aparatu film. Beležim nekoliko ideja o kritici, koje mi se javljaju, ne znam zašto baš ovde. Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo . . .

Friday, December 07, 2012

O dnevniku

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU 

Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. (To da nc smem verovati svemu što pišem.)

Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti.

(Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ... cathedral001
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ... Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajino pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...

Thursday, December 06, 2012

Rak pustinjak

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KUĆICA RAKA PUSTINJAKA

I opet A. France (»Trebalo bi, dakle, umreti, pa da čovek bude nevin i miran?« —

»Pripazite se opet, umreti, to je izvršiti čin čija se zamašnost ne da izračunati.«) The Battle Of Abukir
 Ponekad mi se čini da je sve što sam do sada napisao samo mimikrično i kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao svedočenja o našim koprcanjima da umaknemo od svojih mitova ...

Kučica Raka Pustinjaka je moj nedostižni cilj.

Da mi se domoći takve Kućice, bilo kakvog azila, osim možda ludačkog (najzad, zašto ne?), čini mi se da bi ostatak života sasvim udobno mogao proživeti prezirući sebe.

Wednesday, December 05, 2012

Književne novine

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KNJIŽEVNE NOVINE (GODINA XX. PLAVA SERIJA) 

Sa grupom pisaca ulazim u rcdakciju Književnih novina. Kome je došla ta ideja, nisam pametan .. . Imam zamašan talenat za neprilike, ali i za izgovore kojima kasnije objašnjavam zašto sam u njih morao upasti. Ulazim i u ovu koja se zove redakcija Književnih novina. imagen10-pinturaguayasamin-ecuador

Monday, December 03, 2012

Utvarni frontovi

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

UTVARNI FRONTOVI 

Još jedan dan proveden u bunilu. Pokušavam da ustanovim pravo stanje na bliskoistočnom frontu. Jedan mi je izvor Politika, drugi BBC. Pred sobom imam dobru kartu afroazijskog geografskog venčanja. Sve je na svom mestu. Pustinja, gradovi, vode (koliko ih ima). Samo frontovi nisu. Frontovi su u isto vreme na dva različita mesta.

Čini mi se da se tamo vode dva rata, jedan o kome izveštava BBC, drugi koji prati Politika. Protivničke armije se istovremeno nalaze u dubokoj pozadini nepnijatelja. Protivničke armije u istom času i na istom mestu slave i pobedu i poraz. Egipatske trupe ulaze u područje, iz kojeg su juče izraelske krenule da uzmu polazne pozicije egipatskih. Bombarduju se osvojeni gradovi, napuštaju neprijateljski, ulazi u vlastite. Jesam li ja lud? .. . Battle Of Anghiari

Čini mi se da se ovaj rat vodi u nekom mom istorijskom romanu, u kome vremena traju naporedo, u kome je mogućno istovremeno pitati »hoće li Engleska ratovati zbog Poljske«, jer se to ne zna, i znati da je ratovala, ali ne odvesti onog koji ne zna u ludnicu, jer se on dešava u jednom »drugom, naporednom vremenu«, u kome se za istine našeg nikad neće saznati...

Sačuvaću ove karte, na kojima su crvenim i plavim linijama obeleženi utvarni frontovi jednog rata čije su žrtve u međuvremenu, pretpostavljam, stvame .. . Laž može sve osim da oživi...

Sunday, December 02, 2012

Pre i posle rata

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PRE I POSLE RATA 

Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.

Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale. 31david
Pre rata se rad smatrao poniženjcm, danas je on povlastica.

Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog »pre rata«.

Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata ..

Saturday, December 01, 2012

Arhivski dan

 Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

GROBLJE ZA RUKOPISE I KONJSKO GROBLJE 

Jedan arhivarski dan. Sređujem brojne isečke iz novina koji se odnose na aferu sa »Deklaracijom« i »Predlogom za razmišljanje.« (Ne kajem se što sam ovo drugo potpisao, čini mi se jedini latinicom, ali mislim da je bolje bilo da sam o »Predlogu za razmišljanje« razmišljao pre potpisa, nego — posle, kada moja razmišljanja više nikoga nisu zanimala) ... 10
Sahranjujem u arhivu i Graditelje (821 Jedinicu »Komentara Graditelja«, preko 700 strana gotovog rukopisa, i celokupnu građu.) Tamo će praviti društvo nezavršenim delovima »Zaveštanja«.

Ustanovio sam da moj Isidor sada ima sve što je živom čoveku nužno — nesrećnu priču i sposobnosti da je dramatično proživi — ali da u jednom širem smislu, u čitavoj sagi o Njegovan Turjaškima, ne vrši onu tragičnu, finalnu funkciju koja mu je mojom šemom dodeljena, prosto zato što tih Njegovan Turjaških nema, osim u nedovršenim konturama (po beležnicama i izolovanim odlomoima rukopisa.)

Ako se ne zna šta to Isidor, u smislu roda, porodice, imena, nasleđa, dokončava, čiji je genetički proizvod, neće ni moći vršiti funkciju »poslednjeg u nizu«. Gde niza nema, nema ni poslednjeg u njemu. Nema opšte sudbine. Nema vremena, nema ideje. Moja sklonost da stvari započinjem od najneočekivanijih mesta pobeđena je svešću da bez tog »istorijskog« osvetljenja,

Graditelji mogu biti, i s pravom bi bili, shvaćeni kao ekcentrična sudbina jednog čoveka, a ne, kao što želim, tek simbol sudbine »jednog sveta«, finaliziranje argonautike čiji se prvi istorijski datumi poklapaju sa E1 Fatihovom opsadom Konstantinopolisa godine 1453, a možda, poetski, sežu sve do paleobalkanskih mitova . . . Odlučujem da Isidoru dam korene.

 I da to njegovo ukorenjivanje u prošlost, poreklo, vreme, počnem sa Arsenijem Njegovanom, kućevlasnikom i njegovim bratom đeneralom Đorđijem .. . Pre nego što uvezujem omot oko beležnica sa Komentarima za »Graditelje«, poslednja se omiče, pada na zemlju i rastvara na polupraznom kockastom listu, gde sam prekinuo rad na romanu. Čitam dve poslednje beleške: 820.

»Jedina realna scena u Isidorovoj mladosti biće streljanje Nemaca na konjskom groblju u Bavaništu. Skriveni u gustišu oboje joj prisustvujemo.« 821. »Konjsko groblje je oproštaj sa mladošću i nevinošću. Na konjskom groblju zri se brzo.« . . .

 I najednom, kao u otkrovenju, sličnom onom što mi je, posredstvom Lj., pružilo životvorni ključ za Isidora, spoznajem značenje i psihološko bogatstvo dva »izvora« Arsenijevih raspoloženja, kako sam ih u prvoj skici zapisao; uspomena na likvidaciju »krznenih okovratnika« u Solovkinu i incident za vreme demonstracija protiv Pakta, 25. marta, ili možda metež 27. marta 1941 — još ne znam — biće njegovo Konjsko groblje.

Arsenije Njegovan, kućevlasnik beogradski, neće umreti jedne jesenje večeri 1944, na kalemegdanskoj klupi, s mirisom zgarišta svojih kuća u nozdrvama, i ehom brđanskih pesama u ušima; živeće do svog pravog Konjskog groblja ..

Friday, November 30, 2012

Armagedon

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE 

Đ. L. zna da intenzivno prikupljam snimke svih memoriala, građu u vezi sa memorijalnom arhitekturom i skulpturom. Šalje mi iz Auschwitza razglednicu sa snimkom monumenta, otkrivenog 16 aprila 1967.: »Ovako otprilike izgleda spomenik za 4.000.000, koji je danas otkriven. Bilo je prisutno 200.000 ljudi, držani su govori, pucali topovi. Mrtvima je svejedno. Posle svega, venci su u gužvi izgaženi, ljudi otišli na piknik, a mi, strane delegacije, na banket. Ecce Homo ...« 94
Kaže se »Neka mrtvi sahrane svoje mrtve.« Dobro je dok oni na to pristaju. Dok se mire sa tim da sahranjuju — samo mrtve. Ali šta će biti kad, s punirn pravom, krenu jednom da sahranjuju i nas — svoje žive? Nas koji smo ih ubili, ili ništa nismo učinili da ne budu ubijeni? Čak i one koji su sve učinili da mrtvi ne budu ubijeni? Jer i oni su njihovi živi... Izrael, Obećana zemlja, područje je na kome se ispituje i naša memorija i naša savest. To je mesto gde će mrtvi doći po svoje žive. Tamo je Armagedon ...

Thursday, November 29, 2012

Graditelji

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE 

Čitavo popodne i veče nad Graditeljima u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci, 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje.

Ja još ne znam zašto Graditelje pišem. Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva), siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima,

(i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam. Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ... Revenant
 Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hano Budenbrok, koji nije umro od tifusa, gotov je. (Mali Johan – Justus, Johan, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringshajma već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla. Svih osam dama bilo je u crnom.

"Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permanederova. "Opet ćemo ih videti", kazala je Friderike Budenbrok, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...)

Wednesday, November 28, 2012

Ikarov pad

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

IKAROV PAD 

Imam grip. Ne izlazim dva dana. Osećam se kraljevski u krevetu. Trenutno mi nije jasno kako se u pokretu može uopšte uživati. Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Među njima je i Islorija Svesavezne komunističke partije — boljševika (Kratak kurs.), u izdanju Kulture od 1945.

Prvi put čitao sam je u oktobru 1948. Otac mi je, ne znam kako, nabavio. Unutrašnji beli list je iscepan vrlo pažljivo, žiletom. Verovatno je nosio ime, koje, nakon Rezolucije, nije više htelo da se zna kako je bilo u posedu ovakve knjige, sada već i rariteta.

Pitam se, nije li njen vlasnik bio na Golom otoku, uprkos zavidnoj opreznosti? Dolazim do uverenja da nije. Listovi knjige su očuvani. Nisu baš previše od čitanja trpeli. Knjige obožavatelja pune su rasipničkih znakova obožavanja: strasnog, intenzivnog podvlačenja, debelih uskličnika oduševljenja, i uvek, dabome, bez ijednog znaka pitanja. (Obožavatelju je, naime, uvek sve dobro i jasno.) rebellio
Iste knjige u rukama protivnika, ili barem skeptika, otkrivaju jednako duboke i česte tragove gnušanja, praćene kohortama uskličnika, koji sada znače apsolutnu zaprepašćenost, i, razume se, obilje znakova pitanja. (Protivnilcu, naime, nikad nije ništa ni dobro, ni jasno, a ono što mu je nekako i jasno, izaziva revolt.)

Tuesday, November 27, 2012

O dokumentima

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA) 

( ) mi prebacuje da sam se u pismu ogrešio o njega. Tražim da mi kaže šta sam napisao. Citira. Ma koliko citat zvučao ubedljivo, više po sigurnosti s kojom ga je navodio, nego što bi ličio na moj rukopis, sumnjam da sam tako nešto mogao reći. Odlazim u susedniu sobu. Donosim kopiju tog pisma. ( ) mora da prizna da ga je pogrešno citirao.

Razlika je bila mala, ali dovoljna da mome mišljenju da pežorativan karakter. ( ) je zapanjen: »Ti čuvaš kopije svojih pisama?«. »Razume se.« Kažem. »Od kada?« »Od 1953.« ( ) me gleda sa nevericom: »Ali zašto?«. »Iz istih onih razloga,« kažem »iz kojih revolveraš uvek sedi sa leđima okrenutim zidu.« ... antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)
Strast prema dokumentaciji je davnašnjeg datuma. Vođenje Dnevnika je samo jedan njen izraz. Prikupljanje starih dokumenata drugi. Novine su treći izvor. Isečci iz dnevne i periodične štarnpe. Hrpe isečaka, poput mumificiranih leševa dogadaja, bačenih u zajedničke jame (raznobojne fascikle) po godinama. Kad imam vremena sređujem ih i po datumima.

Uz njih su, kao neka vrsta detaširanog Dnevnika, i komentari, trenutno pravljeni. Ponekad i komentari činjeni znatno kasnije. A ne retko i jedni i drugi za isti događaj . . . Sređivanje ide sporo. Tek sam u 1965 godini. Tri godine u zaostatku.

Monday, November 26, 2012

Šta je stvarnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

 ŠTA JE STVARNOST, A ŠTA SLIKA? 

 Izložba R. Reljića. Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd. 1967. »Do te mere je teško utvrditi,« kaže Šejka , »šta je stvarnost, a šta Reljićeva slika, da sam spreman da Reljićeve slike posmatram kao verni otisak stvarnosti, kao opis sveta.« (Ja podvukao.)

Šejka je mogao otići i korak dalje. Mogao je reći da one jesu svet. Svet koji je najpre morao biti izvestan otisak, ali dvostruk, spoljni modela, unutrašnji Reljića, a zatim više ni to: sasvim se otevši od gravitaeionog polja čula osuđenih na empiriju, čak i kada ova ima privid naše imaginacije, taj svet je, posredstvom čuda stekao nezavisnost, i stoji prema ovom našem, ne kao njegov subjektivan odraz

(po zlu čuveni »subjektivni odraz objektivne stvarnosti«) več kao nuz-svet, prema-svet, svet za sebe. To nije proces puke rekreacije, nego geneze. U tom pogledu se ni najibolja literatura sa slikarstvom ne može meriti. 033nevi
»Ova urođenost i simetrija«, piše Šejka u katalogu, »bili su kostur mitologije, one neumitnosti prepoznatIjive kao smisao, kostur koji je tragičnost postavljao u koncentrične krugove (nalik na Reljićeve mete), tako da su bića i stvari imali putanje jasne i predvidljive, da je demon, misleći da remeti, samo učvršćivao i dopunjavao jasnost.«

(Podvlačenja moja.) Time je Šejka opisao pozicije bića i predmeta u realnom svetu. U Reljićevom »otisku«, odnosno prema-svetu nisu iste. Upravo stoga što to nije otisak, nego nov svet, u kome zakoni našeg ne važe. Tako se Maskenbal Reljićevih slika ne ukazuje kao završna forma tragizma našeg, nego kao prirodan način postojanja u njegovom.

U protivnom Reljićeva slika bi bila samo osećajni ili misaoni komentar našeg sveta, odlivak, koji svojim nesaglasnostima sa modelom, predstavlja istovremeno i njegovu — kritiku. Ja volim, međutim, Reljićeve slike upravo zbog demijurške slobode, s kojom se, uprkos prividu i sporednim analogijama, uopšte našim svetom ne bave, što ga odbacuju kao jedinu mogućnost postojanja, što ga ne izneveravaju, nego zaobilaze, tražeći svoje istine u nekim drugim dimenzijama.

Smisao prerušavanja, o kome Šejka nadahnuto govori, upravo je u tome da se ta istina sakrije. Maske pripadaju nama, to je istina, ali sve ono iza njih drugom, neotkrivenom, možda boljem svetu. (Već sama mogućnost jednog drugog sveta dovoljno je dobra da unapred iskupljuje sve njegove eventualne rnane.) Voleo bih o tome da razgovaram sa Šejkom.

Reljićeve slike pozajmljuju mi osećanje slobode kakvo ne mogu preuzeti nigde ni u mom svetu, ni nad rnojim ili tuđim knjigama. Možda jedino u nekom naročito uspelom snu. Ali mi to ne vredi. Ono mi je potrebno za javu i život, nije u krevetu . . .

Saturday, November 24, 2012

Tesna vrata

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

»Navalite na tijesna vrata...«
(LUKA, 13—24)

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE NA TREĆI NACIN 

Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je.

Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno. Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti.

Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava. Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče.

Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . . thedayafter

Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...

Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti. Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo.

Friday, November 23, 2012

Postojanje na drugi način

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN ... 

Čitam stare Dnevnike. To mi pomaže da dvostruko živim, Danas i juče. (To je, razume se, iluzija. Tako ne živim stvarno ni danas ni juče. U vakuumu sam svoje refleksije.) Pod datumom 15. oktobar 1956. nalazim zabelešku: »Postojao.«

Pod drugim, 22. oktobra 1956.: »Postojao, takođe, ali na drugi način.« Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa.

Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati. Poteškoča je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to „ja“ pokriva toliko mojih stvarnih“jesnosti“. dv338044 Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo je on antologija; svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora.

Ovaj je dnevnik, takođe, demonstracija jednog necelishodnog cilja, besmislene žudnje za celovitošču. Pokušavam njime da održim neki kontinuum svojih opstanaka, da minule i sadašnje prinudim na kolaboraciju, da bih sebe uspostavio kao jednu, uvek istu ličnost. Ali ja to nisam.

Dnevnik deformiše istinu o meni. On je možda istinit samo ukoliko opisuje ove uzaludne napore za unutrašnjim jedinstvom tako neuspešno da se njihovim posredstvom vidi koliko nikad nisam — isti. Ukoliko postiže obrnutu svrhu od smerane, ako me demistifikuje .. .

Sartre dobro uviđa da treba početi sa svojim malim, beznačajnim, nakaradnim odstupanjima od sebe (od onoga što zamišljamo da smo mi), treba se poistovetiti, izjednačiti, poklopiti sa tim promenama, da bi se izbegla visceralna konfuzija, haos izmešanih života, koji, taruči se jedan o drugi, nanose bol.«

Thursday, November 22, 2012

Kijevsko leto

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KIJEVSKO LETO 
(Avgust—Septembar 1966.) 

U Rusiji nisam vodio Dnevnik. Tek sporadične telegrafske beleške. Ako ih odmah ne dešifrujem desiće im se ono što se događa sa mojim »klozetskim uspomenama« iz 1948/9. .. Film koji će »Lovćen« raditi u koprodukciji sa ukrajinskim studiom »Dovženko« iz Kijeva, zove se »Vinica«. Ukrajinski pisac Zagrebeljni napisao je manuskript u stilu kolhozne »Travijate«.

Reditelj B. B. i ja odlazimo u Kijev da stvar, koliko je moguće, učinimo snošljivom ... U hotelu sam »Ukrajina«. Soba je prostrana, svetla i akustična .. . U dubokim nišama, na ukrštanju hodnika, sede »domaćice sprata« u belim bolničkim mantilima i sa uvek spremnim ljubaznim izvinjenjima.

Eto njevazmožno . . . Na strategijskim mestima, mali bifei sa divovskim teglama punim kiselih krastavaca, kavkaskim konjakom i votkom. Sve je vrlo veliko, ali nešto manje jednostavno ... 15sketch
Rusi su pažljivi domaćini. Ne dopuštaju da se dosađujemo. Uvek su sa nama ... Vrlo često idem u Operu. Imam svoju ložu. Poslednji put imao sam je 1941 na Cetinju ... Crkva Sv. Vladimira. U pustoj lađi, mlad čovek na golom kamenu u proskinezi... Voze me Hreščatikom, potpunom restauracijom predratne avenije. Osećam se kao da sam u avionu koji rula aerodromskom pistom.

Automobil je Volga, cma, udobna. Napred je samo šofer. Hteo sam da sednem pored njega. Nije mi dopušteno. Eto njevazmožno. Niko ne sme da sedi pored šofera. Pačemu? Patomu. Zato? Zato. Harašo. U redu. Seo sam pozadi, između B. B. i druga C., generalnog direktora Studija »Dovženko«, heroja Sovjetskog saveza, ratnog invalida (ide sa štapom), i ako se ne varam, penzionisanog generala.

Wednesday, November 21, 2012

Hotel Evropa

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

HOTEL EVROPA I ZAMAK ESTERHAZI

Dobijam iz Sarajeva pismo od M. K. na hartiji sa grbom Hotela Evropa: »... Rekao sam da ću se javiti, mada nastojim da što manje ispunim svoja obećanja ... Što više zapadam u govna, prijatnije se osećam... Čini mi se da sam te poslednji put video u Klubu književnika sa g. Šagom. Najverovatnije si spavao pošto su u to vreme na sceni bili krupni događaji.

Spavao si možda zbog toga, ako dođe stani-pani, da svi posvedočimo da si spavao . .. Sećam se da g. Šag ima neku čudnu veliku šaku, i da je sve vreme govorio o našim putevima i o svom Folksvagenu. Zaista je lepo govorio, zanimljivo, čak je i vikao, mada ga ja nisam razumeo, možda zbog toga što vrlo rđavo vladam srpskim . . . 1101grec

Onaj tekst o deci palih boraca priveli smo kraju. To je sad sasvim nešto drugo. Najmanje ja znam o čemu se radi. Čengić je odbio tvoju saradnju ... Doveo mi je Žiku Pavlovića ... Prete da će dovesti još nekog. Ja nisam ni protiv koga. Sve ću uraditi da mi dadu novac. Potkazivaću Čengiću koga god hoće, primiću muslimansku veru, vratiću se svojoj ženi, samo da dobijem tih par stotina dinara ...

Pa ipak, već u ponedeljak, prvog, izneću glavu odavde ...« Dopisnica od D. K.: »Dragi Boro, ovo je deo zamka Esterhazi. Tu sam već treća nedelja. Da odmah dodam: u ovom su zamku držali, negda, izlapele, bolesne, bludne i alkoholičarske izdanke slavne kuće ...«

Tuesday, November 20, 2012

Dva sveta

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

DVA SVETA

Na spratu hotela »Slavija«, dok mi neuporedivi kelner Đ. diskretno menja čaše sa klekovačom, tako da mi se čini da uvek pijem jednu, što me čini ponosnim na svoju volju i sposobnost uzdržavanja, dajem intervju M. B.

Po sredi je somnambuli napad na M. izvesnog P. preko Radio Beograda. Napad »brani« mene i mog prijatelja Đ. L. i naše namere da pišemo drame o istrebljenju Jevreja po logorima od navodnog M. ismejavanja. Totalna konfuzija stanovišta i namera ... guayasamin
Za intervju je M. sasvim dovoljan. Ja bih samo smetao. Mogu se posvetiti klekovači i uspomenama. Mnoge su se stvari događale na ovom spratu »Slavije«.

Monday, November 19, 2012

Korespondencija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

KORESPONDENCIJA

Prvo pismo od M. K.: »... Izražavam svoje potpuno negodovanje prema Gradskoj kafani... Odmah smo pobegli, ja i Glavurtić, jer ne znam ko su onoliki ljudi koji su se obreli za našim stalom. Kad si ti otišao, bio ih je čitav red . . . Razvijanje prijateljstva gotovo je retkost kod nas . . . Mi se moramo radovati knjigama, zato ih i pišemo .. . Ukrotite Kiša ... Molio bih te da nazoveš Glavurtića na pet petica da dođe da mi krsti keer . .. Ne zaboravi pisati (svoje knjige i meni) . ..«

Drugo pismo od M. K.: »Paraćin, noć (meni je uvek noć) ... Ja ne verujem u bekstva! Bekstvo od trivijalnog ostaje samo bekstvo ili nov oblik trivijalnosti ... Ja tu vidim film, ne znam šta će reditelj videti ... Ne znam da li sam ti pisao o svemu, uvek mi se učini da ništa nisam rekao ili da sam mnogo šta izostavio. To mi se čini i pišući knjige, to je ono što me tera da ih neprestano pišem .. .« 205david
 Treće pismo od M. K.: »... Ja sam u jednoj čudnoj krizi. Ne bih se usudio napisati jednu reč iz proze. Sve drugo pišem, samo ne to. Može li ova kriza potrajati, može li se desiti da više nikada ne budem umeo napisati nijedan red ... Zato sam sve ostavio do potpunog ozdravljenja... Ćerkica ima dva meseca. Mnogo se smeje, igra i to je pravo uživanje, jedna sjajna velika iluzija...«

Prvo pismo od F. D.: »... Ja se trenutno kolebam da li da nastavim rad na prozi ili da se jedno vreme posvetim drami. Možda se u neko normalnije vreme ovakva dilema ne bi postavljala... Ali, već sada otprilike znam kako će se sve to završiti, napisaću dramu, pa ću osetiti da je moja prava, prva i jedina ljubav proza, takav je slučaj, zar ne, i sa tobom, Mirkom, pa i Kišom?

Bilo šta započeli, uvek se njoj vraćamo ... Od Kiša još uvek ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde, zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega. Ipak, nadajmo se, vratiće se ...«

Sunday, November 18, 2012

Prva knjiga

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PRVA KNJIGA 

Posle sedam meseci izlazim iz bolnice ... Istovremeno, izlazi iz štampe Vreme čuda. (Budući da idem u Sloveniju na oporavak od bolnice i kartanja, uz velike muke i obećanje da ga ni rođenoj majci neću pokazati, dobijam primerak pre Javnog tužioca. Uzgred mi se čini da sve što se tiče mene mora uvek da se tiče i Javnog tužioca.) ...

 ...403david
Moj je utisak da sam iz bolnice izašao u boljem stanju nego moja knjiga iz štamparije. Bledo ljubičaste korice, obrazi smrti koja se stidi sebe i svoje prirodne kadaverski intenzivno lila farbe, skrivaju se pod dvobojnim omotom, čiji je gornji pravougaonik marinski plav, u gruboj svađi s bojom korica, a donji od »prdimiš« nijanse za koju još nije izmišljeno ime.

Saturday, November 17, 2012

Istorija i drama

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

ISTORIJA I DRAMA 

Predstava Francuske revolucije kao krvnika u crvenom trikou nije, naravno, baš odgovarajuća, ali je dramatska. Puritansko crno odelo pariskih trgovaca, zanatlija i advokata, koga ispod trikoa otkrivamo, razočarava. Ali ako ispod naborane građanske košulje pronađemo dronjavi vršak sankilotske, opet smo na svome i očarani: jer, u istoriji je sve osim osrednjosti dopušteno ...

Od revolucije koja pognute glave stoji pred svojim kraljem, u Loptačnici gde se ovaj zabavlja, od revolucije koja pre liči na poklonstvenu deputaciju nego na osvajački juriš, ko je mogao očekivati da će za tri meseca srušiti Bastilju, a u narednih pet podići umesto nje giIjotinu? To je drama, ali ona, uzgred, dokazuje da je uvek lakše pronaći novu spravu za ubijanje nego zakone koji bi je opravdali. De Chirico-1

Revolucija pobeđuje. Revolucija prelazi granice. Revolucija se širi. Evropa je u duhovnom haosu. To je drama. Njen Konvent, njeni »bratski međuobračuni«, njene iluzije, masakri, porazi i velike reči, jednako velike s tribine i sa ešafota.

Friday, November 16, 2012

Munta i šlaga

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

EGZISTENCIJALNA MUNTA I ODGOVARAJUCA ŠLAGA

Vojna bolnica. Bezmalo tri meseca nisam vodio Dnevnik. Potpuno sam se bio predao Čarobnom Bregu i njegovoj rutini. Kad sam čitao, bio je to Dimas, nije Sartre. Kad sam, vrlo retko, nešto pisao, nije to bio Dnevnik, nego porudžbina da mi se iz prodavnice preko puta krišom dostavi boca pića.

(Moj osnovni problem je bio kako predvideti regularne jutarnje, ali za određeni datum nevezane, preglede urine i krvi, kako izbeći da se večernje konsumiranje pića ne podesi sa tim pregledom ujutru; nije, dakle, bio »apsurd ljudske egzistencije kao takav«, već vrlo praktičan apsurd jedne bolničke situacije.)

Kad sam razgovarao — ali bilo je to već mnogo kasinije, kad se moje stanje zadivljujuće brzo popravilo — nije to bilo da ubedim nekog reditelja da je govor (dijalog) takođe ljudski, da to nije jedino živo muvanje duhovnih bogalja po kadru, ili ako sve u kadru miruje, onda besomučno muvanje kamere, nego da uverim neke od mojih sobnih drugova kako neće umreti odmah pošto im se izvadi nekoliko kubnih santimetara krvi.

(Dolazi li taj strah za krv kod seljaka od neznanja ili od »istorijskog gubitka krvi« nikad nisam uspeo da ustanovim)...
 3ossian

U mojoj sobi je nekoliko mladih vojnika. Uglavnom laki infiltrati, koji su, međutim, neverovatno uporni. Svoju predsmrtnu tuberkulozu uspeo sam zalečiti znatno brže nego što se i jedan od njih oslobodio svojih naivnih senki... Bio je i jedan operativan slučaj Echynococusa ...

Počinjem pomalo da pišem. Primećujem da je iskustvo prokleto zarazno. Zajedno sa mnom razboljeva se i jedan Njegovan. Još mu ne znam ime. Ali znam da jedan od njih mora biti hronično bolestan i zbog toga više meseci provesti u bolnici. Čemu inače moja bolnica? ...

Thursday, November 15, 2012

Eduard Sam

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

EDUARD SAM 

Eduard Sam proizvodi svoje čudesne tačkice, svoje duboke nedorečenosti i svoja bučna ušmrkavanja .., Sedimo u sobici kod D. K. Čita se Bašta, pepeo. (Trebalo je da čujemo samo odabrane odlomke rukopisa, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo.

Pamćenje pisca je fenomenalno. Svakoga pisca, ne samo D. K., M. K. koji naše stvari voli da čita sam — ako ih čita, na šta ne bih paru dao — tvrdi da smo jedan odlomak već čuli. »A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?«, u kome se raspada kilogram govedine, kupljene u Bakši, sa laži-pčelom kao nekom svilenom mašinicom, koja uz to još i zuji.

No, D. K. zna bolje. »A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?« nije čitano. On, naravno, ima pravo. M. K. je uzvicima »to je sjajno«, »to sa šeširom je bilo sjajno« pokušao da pozove u pomoć taštinu pisca, da bi u savezu s njom uspavao njegovu memoriju. Čita se i sve o šeširu koji gospodinu Eduardu Sarnu služi kao priručni fišek za meso... dublures
 Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam ni u Detinjstvu u Agramu. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, suza za koje čovek ne zna jesu li od plača ili smeha. (Biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odraslog čoveka.) Hrabro pronađene, duboko shvaćene i briljantno prevedene uspomene ...

Wednesday, November 14, 2012

Tuberkuloza

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

CIGANSKA TUBERKULOZA 

Zbog jedne fistule, tamo gde pametan svet drži srce, odlazim na pregled. Konstatuje se zapušteni kavernoznokazeosni stadijum tuberkuloze u vrhovima oba plućna krila. Sputum pozitivan. Početni stepen opšte kaheksije. U jednu reč, sasvim dobar pravac za nekoga koji što pre želi da umre. »Ovakvu tuberkulozu danas imaju još samo Cigani.« Kaže doktorka M. »Morate smesta u bolnicu.« genius
Ne pogađa me dramatično poređenje moje tuberkuloze sa ciganskom, niti značenje neortodoksne dijagnoze blisko infaustnom, uzbuđuje me reč smesta. Njena me uzurpatorska definitivnost, despodska neopozivost, izbezumljuje. Nikad ništa smesta nisam radio.

Sve što je trebalo smesta, sama priroda termina, vređalo je moju urođenu skeptičnost prema naglim odlukama i delovanjima. »Jednom, ovih dana«, »Uskoro«, čak i »Što je ranije moguće«, više bi odgovaralo mom smislu za odlaganja. (Sećam se. Za ručak nema hleba. Petnaest minuta pre ručka majka me šalje hleb da kupim. Ja pitam: »Jel' odmah?«.

Tuesday, November 13, 2012

Razmišljanja

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PSEUDOTROCKISTIČKA RAZMIŠLJANJA 

Za revoluciju je smrtonosna svaka težnja za učvršćivanjem takozvanih »revolucionarnih tekovina«. Jedina stvarna tekovina revolucije, o kojoj revolucionar mora da se brine, je u duhu promene koji se oslobodio (inercije) status quo-a. Ma kakvo učvršćenje bilo čega protivi se samoj prirodi revolucije. Učvršćenje je mirovanje, a mirovanje kontrarevolucionarno stanje revolucije. (SSSR.)... Malevich1.JPG
Permanentnost revolucionarnog procesa, (Trocki), je bazično ničeanski princip revolta i poricanja svih ustojalih vrednosti. Samo u haosu radaju se zvezde. (Nietzsche.)...

Tekovine revolucije postaju kontrarevolucionarne onog časa kada se stave iznad revolucionarnog duha promene.

Francuska revolucija prestala je da deluje kao revolucija onog časa kada je prestala da menja i preobražava. Ali tog časa sama je podlegla preobražavanju. Od prihcipa promene i pokreta, postala je načelo stalnosti i mira ...

Revolucije najbrže napreduju u agoniji. (Predvalmijska Francuska, brestlitovska Rusija.) Revolucija mora da živi u opasnostima, ako hoće uopšte da živi.. . Sve ove ideje, ideje su evropskog racionalizma.

I nikad politika, jedina oblast kojoj uistini treba razum, nije bila manje racionalna nego sada, u dobu opšteg, pa i političkog racionalizma.

Monday, November 12, 2012

Utorak

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE) 

Pre podne. Trežnjenje. Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima. Iznenada, kroz odvratan, lepljiv mulj griže — ideja. Poput divovske komete, prodire ona u gravitacione radijuse Moskopoljskih argonauta, moćnom antigravitacionom silom razbija Red u planetarnom sistemu Njegovan Turjaških i baca ga u Haos.

Osećajući se kao demijurg u tom fiktivnom svetu, usredsređeno radim nekoliko sati. Porodično sunčano kolo ponovo se uspostavlja. Na prvi pogled isto je kao prvobitno: uporedni, ali sve širi koncentrični prsteni planetarnih putanja pokrenuti su oko centralne mase. Samo su se promenile osobine planeta.

U središtu Sistema sada je najdublja prošlost genosa — da privremeno upotrebim izraz koji u njihovom postojanju nema značenje što ga ima u našem, značenje nečeg proteklog, iznepostojanog, iscrpenog: vreme oko pada Konstantinopolisa 1453, pa možda, unutar njega, u vidu usijanog i nepristupačnog jezgra, i ono praistorijsko, stvarno vanvremeno vreme mita.

Oko njega, po kružnim putanjama, kreću se prividno uzastopne, pseudohronološke bliže prošlosti (Moskopolje, Beograd, Dol pri Ljubljani, 1760, 1790—1918, 1918—1941, uključujući sada i »Eroicu« od 1941 do 1944), sve do granice Sistema sa sadašnjicom Njegovana, koja će obuhvatati period od 1945 do danas. 714goya

Sudbina arhitekte Isidora Njegovana, ma kakva bila svakako okončana samoubistvom, neće više biti Satelit neke druge, već će u knjizi-planeti Sistema ceo ciklus završavati. Vreme će ličiti na kružni Mannov bunar kroz, koji se čovek mora spuštati, da bi tek na dnu našao njegove uzroke, a možda i njegov smisao.

Hronologija, ona pseudomorfna, razume se, jer druge i nema, uspostavlja se kao obrnut proces od naše »progresivne«. Ide se unatrag dok se dno vremena ne dotakne. Ali je ta hronologija dvostruko lažna.

Sunday, November 11, 2012

Ponedeljak

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

PONEDELJAK. ..

Pre podne. Trežnjenje. Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima i gledanje u sat. Uveče.  Opijanje.
. 11medusa

Friday, November 09, 2012

Moskopoljski argonauti

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

MOSKOPOLJSKI ARGONAUTI 

Zamišljam Sagu o Njegovan Turjaškima kao neki planetarni sistem. U središtu sunce, jedna centralna knjiga. (Za sada mi se čini da to može biti »Symphonia eroica« — 1941/1944 — ali nisam siguran; premda je priča o propadanju u svakom porodičnom romanu ono što je u njemu bitno, jer sreća i uspeh uvek su slični, samo se nesreće i neuspesi uistini razlikuju, ipak je nepravedno ne videti te ljude i u njihovim boljim vremenima.)

 Oko tog sunca, te središne knjige, kreću se, u kružnim putanjama, planete — važnije knjige ciklisa, koje obrađuju izvesne vremenske sinteze iz dugog života porodice. (Moskopoljski period oko 1760, beogradski period od 1790 do 1867, drugi beogradski period od 1867 do 1918, treći beogradski period od 1918 do 1941, život savremenih Njegovana, ako ih bude bilo. Ovde bi ušli i periodi koji sežu sve do pada Konstantinopolisa 1453.)

Oko izvesnih planeta, tih važnijih knjiga ciklusa, poput zavisnih meseca, tu i tamo, okretale bi se manje knjige-portreti ili biografije onih Njegovana, o kojima se, u drugim knjigama, doduše, govori, ali »u prolazu«, a zaslužuju dublju analizu.

(Za sada imam u vidu đenerala Đorđija Njegovana i njegovog brata kućevlasnika Arsenija Njegovana. Takođe, zapravo pre svega, arhitektu Isidora Njegovana, za koga sam nekako siguran da će izvršiti samoubistvo jednog 20 oktobra između 1960 i 1970, ali ne znam još ni gde, ni kako, ni zašto.) ... 106geric
Ako je istina da vidovnjaci sa lica ljudi mogu pročitati čas njihove smrti, i ako je istina da ta smrt, kao i sve druge elementarne nepogode, uostalom, poplave, zemljotresi, pošasti, bacaju preko stvari senku davno pre nego što će ih pogoditi, geografski uzeta, argonautika Njegovana po balkanskim prostorima,

od istoka zapadu, tačnije od jugoistoka prema severozapadu, od Carigrada do Dola pri Ljubljani, sve do 1941 nije takvim sposobnostima pružala nikakve znake iscrpljene inspiracije, a nekmoli bliske propasti, Agronauti su još jedrili punim jedrima.

Podno Alpa su došli. Preko njih je bio zapad kome su stremili. Zlatno runo, po koga su u svoju Kolhidu pošli, ako je to što su tražili, još nije ugrabljeno. Simeoni su sledili Simeone, i samo je izuzetna, natprirodna vidovitost mogla u pojavi prvog Stefana na kormilu Arga, u prekidu lanca Simeona, videti za genos rđav omen ...

Thursday, November 08, 2012

Unakazivanje činjenica

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

STVARALAČKO »UNAKAZIVANJE« ČINJENICA 

Da li se tzv. realizam postiže prostim prepisivanjem fakata? (Ovde nije reč o »socijalističkom realizmu« koji nije fakta prepisivao, nego izmišljao. U strogom smislu reči, u praksi, takav realizam nikad nije ni postojao. Najpribližniji bi mu bio termin »socijalističkog romantizma«.) Ja ne verujem.

Naivno je misliti da je dovoljno činjenicu u roman prepisati, pa da ona bude realna u prividnom kao što je to u pravom svetu. U pravom, njena realnost ne potiče isključivo od nje same, već od svih činjenica sa kojima korespondira, od celog sistema činjenica u kome deluje. Ako želimo da i u našem bude realna, moramo s njom preuzeti i ceo sistem u kome živi, koji joj jedini daje realnost. A to je, očevidno, nemoguće . .. dv338003 Za činjenice je taj sistem isto što i hranljiva limfa za ćelije tkiva, sredina bez koje ona ne živi. Razlika između stanja činjenice u prirodnoj sredini (realnosti) i veštačkoj (umetnosti), razlika je između ponašanja otopine u limfi i sintetičkom rastvoru u goveđoj bešici.

Kada bi se tzv. »objektivni sistem činjenica« mogao jednostavno fotografisati i u neki roman preneti, stvorila bi se apsolutna kopija stvarnosti, bez ičeg umetničkog u sebi, svet u hladnom ogledalu. I da je tako nešto uopšte moguće, nema svrhe. Srećom, sistem je toliko komplikovan da je kopiranje čak i njegovog segmenta neizvodljivo.

Verujem da se sa ovim problemom suočavaju svi pisci istorijskih romana, koji imaju savesti, oni, hoću da kažem, čija je poštena namera da restauriraju duh »minulog« vremena, a ne da mu u ime našeg sude ... Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.

Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. »izneveravanjem stvarnosti«, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz »sveta van svesti«, tačnije iz »sveta jednog tipa svesti« — onog kroz koji svet samo doznajemo — činjenice se moraju adaptirati na »svet svesti«, tačnije »svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo« ...