»Navalite na tijesna vrata...«
(LUKA, 13—24)
TESNA VRATA ILI POSTOJANJE NA TREĆI NACIN
Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je.
Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno. Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti.
Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava. Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče.
Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . .
Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...
Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti. Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo.
I ono je tek jedna od realizacija sudbine. Tačka na disku u koju mi je rečeno da stignem. Ponekad mi se čini da tek, više manje neuspešno, reprodukujem propisani, model. I nadam se da u tim odstupanjima za mene leži šansa. Da su u njima moje jedine slobode. Biti neuspela kopija modela. Obmanuti sudbinu nesavršenostima reprodukcije . . .
Promene su, za kojima intenzivno tragam (mala bekstva od sudbine), prema neizmenljivoj istini o mojoj neprekidnosti, jedva pomeranje akcenata; promena reda reči u iskovanoj rečenici mog obelodanjenja. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene sutra.. . Meni se, na primer, čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu, čak ni u zadatoj sferi života.
Za mene je on indiferentan, mogao je i ne biti. Nesrećan sam i okrećem pogled idućem. Počinju me zadovoljavati i te lažne metamorfoze moje ličnosti, promene izvan volje, zadate promene. Prestajem biti sasvim nesrećan.
Kad zaboravim da sam to bio, i zašto sam bio, kad moja patnja ne bude više stajala kao jedina moja sloboda između onoga što moram da budem i svega onoga što bih želeo da budem (pod pretpostavkom da i ta želja, ta unutrašnja provalija između »prinudnog« i »slobodnog«, i patnja zbog nje nije takođe zadata), potpuno identifikovan sa modelom, osetiću najzad ovaj opstanak kao svoj, svaka će pobuna prestati i moći će se najzad živeti . . .
Evo mog užasa: »Razvaline boga vatre biše uništene vatrom. U zori bez ptica vrač vide kako požar sa svih strana plavi zidove. Za trenutak pomisli da traži pribežište u vodama, ali ubrzo razumede da to smrt dolazi... Poče da hodi po vatrenim jezicima. Oni mu nisu ujedali telo, oni su milovali .. . Sa olakšanjem, sa smernošću, sa užasom, shvati da je i on senka koju u ovom trenutku neko drugi sanja.« (Jorge Luis Borges) . . .
Otpor prema neizmenljivosti, stalnosti, »rutiniziranom opstanku« — u savršenoj oprečnosti s mojim socijalnim, građanskim bićem koje naginje miru, redu, stalnosti, sigurnosti — prisiljava me da u oblasti književnog izražavanja za moje umišljeno konzekutivno Ja pronalazim nove gramatičke oblike. Zapravo, da stare koristim u novom smislu, prilagođenom uvek promenljivom i nestalnom biću mojih junaka. »Kontinuelnom Ja (kakav moram biti ako sam predodređen) odgovara zamenica prvog lica.
Ona pokriva sve njegove načine (tropose) i sva njegova vremena. Pretpostavljeni kontinuum dopušta da se kaže Ja sam bio, Ja sam učinio, Ja sam rekao. Ja, kad opisuje prošlost, zamišlja ovu kao svoju, te se u nju stavlja kao što jeste u svojoj sadašnjosti, iz koje je opisuje. Termin produžuje egzistenciju unatrag na onu koja mu u stvari ne pripada.
(Kad se kaže Ja ću učiniti, čini se to isto s budućom egzistencijom.) Tako nasilno uspostavljam idealnu celinu, premda ovoj u realnosti ne odgovara ništa, do potrebe svesti da sva svoja stanja okuplja oko jedne fiksirane tačke. Kad kažem Ja sam bio u Zagrebu, čini mi se da sam sebe uspostavio kao jedinstvenu ličnost, poistovećujući onu što je bila u Zagrebu i ovu što se tog boravka kao svojeg seća . . .
Pamćenje se ovde pojavljuje kao uzurpator nečega što ne pripada osobi koja pamti, što pripada drugoj osobi s njenim pamćenjem. Pamćenje se, takođe, ovde javlja kao malter koji oblepljuje labavu zgradu mog Ja, da bi spolja izgledala — cela i jedinstvena. Moje aktuelno Ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom stanju identičnosti s mojim aktueliziranim, minulim Ja. Tek u izvesnom srodstvu.
Možda najpribližnijem genetičkoj vezi između sinova kojima je isti samo otac, a majke dve različite žene. Ono, aktuelno Ja, je autonomno. Ne odgovara ni za svoju prošlost, jer nije njena, ni za svoju budućnost, jer njena neće biti. Kad bih za sebe kazao: On je bio u Zagrebu, a ne Ja sam hio u Zagrebu, rekao bih istinu. Ja mogu samo da sam u Zagrebu. Ili da nisam u Zagrebu. Sve što jeste — jeste sad. Egzistencija nema ni prošlost, ni budućnost, isključivo — sadašnjost.
Konzekutivno Ja je jedino moguće Ja. ..« (Dnevnik, 6. oktobar 1956.) Žudnja za promenom, nepredvidljivim postupkom, nespojivim i sa mojim građanskim odgojem i sa mojim nazorima, postaje ponekad nepodnošljiva. Ne mokrim na ulici, tako daleko ne idem, činim to u izvesnom figurativnom smislu i kad mi je naročito teško, ali se uvek pitam da li se uzdržavam blagodareći svom odgoju i nazorima, ili me od nekih jačih činova čuva ponižavajuće osećanje da ni oni neće biti slobodni, da će, časom činjenja, i oni postati nužni, te tako još više establirati moje ropstvo . . .
Vrata su tesna, rekao je jevanđelist Luka. Ali je i rekao: »Navalite da uđete na tijesna vrata.« (Luka, 13—24) Kazao je, doduše, u nastavku istog paragrafa »Mnogi će tražiti da uđu, i neće moći.« ali ničim nije nagovestio da onih koji će ući neće biti. Nešto ranije, u 3—5, kaže: » ... i hrapavi putevi neka budu glatki.« Za sada niti su putevi glatki, niti vrata široka. Vrata su tesna a putevi hrapavi. U prvima derem kožu, na drugima mi krvare noge. Ali, iako hrapavi, putevi još postoje, i, premda tesna, vrata su još otvorena ...
No comments:
Post a Comment