Wednesday, October 30, 2019

KONFIDENTI, Tamo gde loze plaču,


KONFIDENTI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KONFIDENTI PREDLOG TIPOLOGIJE ZA III DEO »SYMPHONIE EROICE«
1.    On svoju izdaju smatra buntom u egzistencijalističkom smislu. Kad bi se konfidentstvo smatralo vrlinom, on to ni po koju cenu ne bi bio. Mora se uzeti da je stanovište filosofsko i iskreno, inače tip gubi jasnoću i nezavisnost. Svaki dodatni motiv briše konture ...
2.   On je običan čovek koji od toga živi. (Da ume nešto drugo, od tog drugog bi živeo.) Za njega je to posao kao i svaki drugi (samo on druge ne zna). Ne zarađuje nikad više nego što je neophodno. Da se izračunati mesečni izdatak, pa se prema njemu rnože utvrditi broj, opseg i značaj dostava koje se moraju podneti da bi se troškovi podmirili. Izuzetni rashodi pokrivaju se, od vremena do vremena, izuzetnim dostavama. 

(Cipele deci su nužne, ali se o rođendanskom poklonu razmišlja pre nego što se odluči da se i on dostavom zaradi.) Duhovno, ni u čemu ne učestvuje. Smatra se lovcem koji je gladan, te ubija smotreno, samo koliko mu je za jelo nužno. Vodi računa o istinitosti dostave, vrši brojna proveravanja, nikad ne laže. U njegovoj urednosti i ispravnosti ima nečeg klasično građanskog.

3.   Uživa u činu kao u naročitoj, gotovo bogomdanoj veštini. Zanose ga komplikacije. Nije zainteresovan probitkom. Samo savršenstvom obavljena posla. I on polaže na istinitost dostava, jer bi sve drugo bilo ispod njegove profesionalne savesti. Brižljiv je. U pravom smislu reči, međutim, nije profesionalac jer podleže raspoloženjima. 

Ume stvari i da previdi, ali samo kad je nesiguran u lepotu rezultata. Liči na slikara koji odbija da završi započeti rad pre nego što dobije inspiraciju. Vrlo redak, dragocen tip. Ono što je za Br.2 zanat, za njega je — umetnost. U policijskom aparatu njemu bi odgovarao jedan Steinbrecher i njegova težnja prema limitima policijskog umeća.

4.   On ima svoje moralne razloge. U konkretnom miljeu (okupacije), zlo ne vidi u slučajnom okupatoru — koji će jednom otići — već u onima što, protiv njega se boreći, podrivaju buduće (i bivše) osnove društva. Stanje okupacije, po sebi neugodno, ipak predstavlja neku branu protiv takvih neprijatelja. 

Premda je, takođe po sebi, uz okupatora nemoralno biti, ovde, iznimno, nemoralno je uz njega ne biti. Da mu tajnost dopušta, svoje bi postupke (dostave) neprestano objašnjavao i obrazlagao. Propagator je dostavljanja i teži masovnosti. Ukoliko više dostavlja, njegovi razlozi jačaju. A ukoliko jačaju, više dostavlja ...

5.   Filosofska ili moralna mizantropija takođe može proizvesli dostavljače. Ovaj tip je varijanta tipa 1. Razlika je u tome što je stanovište Br. 1 bezlično zaista, a Br. 5 tek prividno lišeno ličnih motiiva. On je osvetnik. Svet je zao i zlo se prema njemu poneo. Zasilužio je što dobija. On se samo brani, i pošto je svim sredstvima napadnut, svim se sredstvima i brani. 

Svet je izigrao sve prećutno sklopljene saveze i oslobodio ga svih normi. Prihvatio je izazov i otresao se savesti da bi se suprodstavio sudbini. U izvesnim momentima ovaj se tip može uzvisiti do stvarne veličine — do najdubljeg pada. (Veličina se ne meri pravcem, nego obimom. Najdublji pad jednako može biti veliki kao i najveći uspon.)

6.    Kad bi za tako nešto postojalo kliničko ime, mogli bi smatrati da je — bolestan. U njegovim postupcima ima izvesnog sadizma. On ne uživa, kao Br. 3, u samom procesu uhođenja ili dostavljanja, u harmoniji razbijene tajne — savršeno ravnodušan spram sudbine dostavljenih. Ravnodušan prema procesu, on uživa upravo u njihovoj sudbini ...

7.    Kao da je izašao iz Sartreove drame »Nesahranjeni mrtvaci«. Denuncira samo jednom. Ako preživi, trudi se da ne produži, i to ne čini, osim ako se ponovo ne nađe u istoj situaciji. U isvakoj drugoj, ako je sam, ako nije u komplikovanim međusobnim odnosima sa onima koji od njegovog ćutanja zavise, on će, po svoj prilici, izdržati pritisak okolnosti. 

(Ko si ti da zahtevaš našu smrt radi tvog života? — Ne radi mog života, nego radi naše borbe. — Ali kad umremo, naša borba više neće biti naša, nego vaša, borba onih koji ostanu. — Ja nisam kriv što sam taj koji mora ostati, koji je potreban. — Ni mi što se od nas traži da se za tebe žrtvujemo. Razumevanje je potrebno nama, ne tebi. 

— Ja i ne tražim vaše razumevanje, nego vaš život. — Ne možemo ti dati život, a o razumevanju — razgovarajmo. — Ja to ne tražim radi sebe, to je zbog naše borbe. — Da bi borio našu borbu moraš biti živ, zar ne? — Moram, kao što vi morate biti mrtvi. — Bićeš živ da bi se borio? — Biću živ zato što se borim. 

— Borićeš se, ali ćeš i živeti. Kad bi mogao da se boriš mrtav, možda bi za tebe i umrli. Hajdemo zato da umremo zajedno, to je najpravednije. — Ali ko će se onda boriti? — Oni za koje ne treba umreti da bi se borili. Oni — nevini) ...

8.    On odaje samo jednom, i to iz najviših, sudbinskih razloga. Njegova izdaja ugrađuje se u mit, istoriju, veru. On je iznad čina, jer niti on sudbinski pripada činu, niti čin njemu. Sam ga je izabrao, obavio izvukao konzekvence. To je najviša žrtva koju neko može podneti. U ovaj tip spada Juda lskariodski (a može se u nešto razvodnjenoj, nejasnoj i rekombinovanoj formi naći i kod vođa nekih velikih pokreta) ,..

9.   On nije nitkov. Može biti krajnje častan čovek. Pod okolnostima, u kojima nije uvek lako častan ostati, on ostaje. Moglo bi se reći da poseduje i srazmerno veliku moralnu kuraž. U građanskom smislu nije ni kukavica. Mogao bi, pod određenim uslovima, da žrtvuje karijeru, imanje, ugled. Ali, fizički bol ne podnosi. 

(To je uvek praćeno odvratnošću spram vlastitog tela koje ga prodaje.) On će popustiti tek kada ga polože na sto, tek kada se prva kap zatrese na ivici bokala pre nego što će mu zasuti nozdrvu studenim udarom i obećanjem neizdržljivih bolova. Pristaće na sve pre nego što kaplja padme. U drugim varijantama, razume se, tek posle izvesnog broja kapi. Ali, razlike su apotekarske. Tip je jedan.

10.                On kaže sebi: »Pošto se ne mogu odupreti, a pod mukama mogu reći i više nego ovako kontrolisan pri čistoj svesti, pristaću prividno da sarađujem. Trudiću se da im pružim što manje, tek toliko sebe da obezbedim, a da tuđu sigurnost u pitanje da ne dovedem.« Posle izvesnog vremena, stavljen pred neko novo iskušenje, on će reći: 
»Ako se od mene izrikom zahteva da odam nekoliko ljudi, po svom izboru, ja ću odati jednog koji najmanje vredi, ali ću spasiti sve ostale.« Zatim će kazati: »Bolje je da im ja dam nekoliko ljudi, nego oni da unište ceo grad, u kome će ionako tih nekoliko stradati.« Struktura alibija uvek je ista, samo je svaki put pad dublji. 
I ovaj je tip sklon beskonačnim samoposmatranjima i objašnjenjima. Ponekad i samokinjenju. Samooptužbe, međutim, kad ih dobro rasklopite, nemaju za cilj da ga optuže, nego da ga objasne i opravdaju. Još jedno obeležje tipa je lažnost dostava. 
Pošto on drži da je to »njegova igra«, kojom on uspešno parira »njihovu«, ceo je proces oslobođen empirijskih opterećenja i odvija se u zoni čiste imaginacije. Kad štiti jednog krivog, o kome se može kazati istina, on uništava deset nevinih, o kojima se mora lagati. Tip je, svakako, komplikovan i zahvalan. (Serijski je cvetao u sovjetskim čistkama.) ...


Tuesday, October 29, 2019

SUMNJA, Tamo gde loze plaču,


SUMNJA, Tamo gde loze plaču
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
SUMNJA
Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više
svrbi.
Ova misao je jedini rezultat krize koja je trajala nekoliko nedelja.
Ali, što imamo, s tim klimamo.


Monday, October 28, 2019

MEĐUPROTICANJE, Tamo gde loze plaču,


MEĐUPROTICANJE, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

MEĐUPROTICANJE
U poslednje vreme kao da se stvorio neki jaz između mene i stvari. U međuprostorima našeg doticanja ništa se ne događa. Mi se u stvari — razmimoilazimo. Međuprotičemo...
Malo radim, a i ono što radim ne uspeva. Čitam Stari Zavet. Mit o Davidu i Golijatu. (Zbog mog Davida G.) Čak i da mit personifikuje sudbinu mog Davida, kakve on ima veze sa mojim životom? Kako ću ga osetiti, shvatiti, opisati? Šta će mi on uopšte? ...
Ponekad me uhvati histerija izmišljanja. Literarne kombinacije postaju sulude. Privlači me neobično, odbijaju neobičnosti ...
Izmišljanja su, možda, nivo mojih neostvarenih života. Prošao sam sve moguće neostvarenosti. (A nisam ostvario ni ono što sam prošao.)
Imao sam tri sna. Da budem istraživač. Najpre prašume (ako ovih još ima), potom budućnosti (u liku naučnika koji u svojoj laboratoriji otkriva tajne budućnosti — veštačku inteligenciju, rekoimbimaciju gena, nove dimenzije, kosmičke civilizacije, ne tamo gde ih svi traže, nego u nama, druge beskrajne svetove u atomima od kojih smo sastavljeni), najzad prošlosti (u ulozi arheologa koji pronalazi Atlantidu, jer sve drugo je, izgleda, već pronađeno). Šta ja, međutim, radim? Sastavljam rečenice koje niko neće čitati i koje jednom (možda i sada već) ništa neće značiti. Ništa — nikome ...
Obeshrabren sam, rasejan, nepodudaran ni sa jednim trenutkom od onih od kojih sam sazdan, koji me oblikuju. Bolje mi je jedino kad sam sa Lj....
Hoču da se srodim sa svojim umorom, ali mi ni to ne uspeva, Odbija da ga prihvatim kao režim koji sam dobrovoljno izabrao. Ja nisam stvoren za umor .. .
Dugo, dugo šetam pustom ulicama. (Kad ne živi, čovek se kreće. Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija.) ...
Zima u praznoj sobi. Soba, naravno, nije prazna — ja sam prazan — ispunjena je nameštajem, ali baš je ta nedovršena prazniina nepodnošljiva. Sve je delimično, nedovršeno, nepotpuno, polovično ...
Bujon ravnodušnosti u koju je bačen kiseo ferment društvenih ambicija. Rezultat: neizvestan. (Utešna hipoteza. Izvesno je rđav. Uspešan, ali rđav.)
Moram da radim. Maksima moje majke »Rad još nikoga nije ubio« još jednom se pokazuje ispravnom.
Ne ubija rad, ubija misao ...


Friday, October 25, 2019

BLAGOSTANJE, Tamo gde loze plaču,


BLAGOSTANJE, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

BLAGOSTANJE
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .
Sedim u svojoj sobi srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“, i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne samo od sebe ..
Ima podešavanja sa stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope, bedeme svoje dragocene nezavisnosti, svog umiranja u malom ...
Ako bi znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa svakim i rađamo . . .
Podešavanje s onim konjem u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda, podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome... To je blagostanje. Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu.
Samosreća nastaje od potpune podudamosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ...
Sedim i dalje, „Appassionata“ traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan. Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...

Thursday, October 24, 2019

POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!, Tamo gde loze plaču,


POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE! Tamo gde loze plaču
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!
Na reci. Uzak, zeleni dim u obliku atomske pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti. Senke spadaju sa drveća. Rastopljeni sneg liči na žućkast gnoj. Preko, obris nekog kamenog košmara. Tu i tamo, pore sijalica na koži sive polutmine ...

Reka ima boju masne nafte. Gusta je. Nepokretna, a ipak teče. Unaokolo niče mrak kao crna trava. Sve nečujno zarasta u korotu .. .

Dugo tulenje udaljenog šlepa.

Tuga, samoća, smrt.

Sve teče ...

Majušni svetlosni odraz kao vodeni cvet. Drhti beličast od zime, rasplinjuje se, odlazi. Odlazimo .. . 

Kad je čovek pored reke, svet iza njegovih leđa može da nestane, da on ne oseti, a kad se okrene da mu ne bude žao ...

Pogledaj reku koja teče, pogledaj dom svoj, anđele!
Ne okreći se! Ma šta iza sebe čuo, ne okreći se!


Wednesday, October 23, 2019

TITIRI I TRIBLIONCI, Tamo gde loze plaču,


TITIRI I TRIBLIONCI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

TITIRI I TRIBLIONCI
Kao tipičan Titir, ja nemam ideja. Samo protivideja. Moja je šira ideologija tek naličje ideologije Triblionaca. Ona se oblikuje iz dana u dan, konfuzno i pragmatično, kao što se bira suprotan pravac kad sretnemo čoveka koga želimo da se otresemo ...

Možda bih prestao da titirišem, kad bih nekako spoznao unutrašnje razloge svojim antitriblionskim raspoloženjima, stvarne razloge koji nisu ni u mom životu, ni u tuđim idejama, nego u meni. Ali, ja se plašim da preduzmem temeljnu reviziju. Strah me je od neutralnosti. 

Slutim, naime, da bih revizijom izgubio razloge titirisanju, a dobre za triblionisanje ne biih stekao, i tako bih ostao u vakuumu. Plašim se, u stvari, nepripadanja. Ne želim da pripadam kopnu, ali ni ostrvo da budem. Najviše mi odgovara položaj arhipelaga. Jedno neodređeno, pre svega neobavezno pripadanje ...

Kad bih se odrekao titirisanja, koje, priznajem, premda me u neprilike dovodi, krepi ustajalu močvar mog opstanka, čak i da je moje odustajanje autentično, a promena spontana i nikakvom koristoljubivošću inspirisana, ko bi mi verovao? Prigovorili bi mi konformizam. (Pre svih upravo najveći konformisti). Ja sam, dakle, osuđen na titirisanje. 

Moram slediti jedno bivše stanje kao da sam još u njemu. To se od mene očekuje. Očekuju i Titiri i Triblionci. Ušao sam u neizmenljiv Ciklus ...

Kao vazdušna lađa vezan sam lancima za bivše opstanke. Razvezujući ili presecajući jedan, u opasnosti sam da oslabim i raskinem sve — da odletim u nepoznato, od kojeg strepim ...

Često se viđam sa C. On je Triblionac u drugoj generaciji. Otac mu je postao Triblionac slučajno. C. triblioniše — nužno. Od toga ima koristi, ali bi triblionisao i bez nje. Zapitao bi se verovatno tek kada bi nastale prve štete. C. drži da je slobodan u svojim mišljenjima, dok ja imam predrasuda. Pošto je slobodan, a ja nisam, jer mi predrasude to ne dopuštaju, C. drži da je u našim debatama uvek u pravu. 

Pošto je ono što zastupa nužno, nužno je i on u pravu. On ne razlikuje nužno od dobrog, Sekira koja pada na vrat čoveka nužno će ga preseći, ali to još ne znači da su glavoseci — dobri. .Međutim, C. sasvim uspešino triblioniše. Ponekad, čak, i originalno. Kod njega ne važi pravilo da kad čovek čuje jednog Triblionca, čuo ih je sve. (Pravilo koje važi i za Titire.)...

Evo i nekoliko Titira:

( ) je odozdo Riketin u restoranu, odozgo jakobinac sa rimskom vlasuljom. Riketin u njemu, međutim, hoće da bude Spandrel, samo mu nedostaje duh i ne razume se u misticizam muzike. Jedino što bi, možda, mogao pucati. Ali ne dok otvara naoružanim ljudima vrata. S nekog krova, teleskopskim snajperom, možda. 

Kad uklonimo Robespierreove manire i periku, Riketinovu mrzovolju i unutrašnji interes za fekalije, i najzad Spandrelovog dvojnika bez sluha i pameti, zatičemo Čičikova u trojci ...

( ) je ružičasti sladoled od jagoda koji se od ustajalosti počeo rastapati, ali još ne smrdi ...

( ), Proudhon u sobnim papučama + egocentrizam usedelice + cepidlačenje podšefa koji očekuje blisko unapređenje. Svaka dlaka na glavi i svaka ideja u glavi moraju imati svoje mesto. Srećom, i dlaka i ideja je malo .. .

( ) je trubadur koji u sedlu Rosinante ima uveden beli telefon, i koji će skončati pod kockastim pledom na ligeštulu okrenutom dobro odabranom jesenjem pejzažu . ..

( ) je odistinski genije. U međuvremenu, Pjer Bezuhov u kome se, u nekom dubokom gustišu, krije urođenik sa Bornea .. .

( ) je takođe genije koji to neće da bude. (Pjer Bezuhov hoće.) On bi mogao dobro da slika da hoće, ali on neće, mogao bi dobro da ljubi, ali ni to neće, mogao bi dobro misliti da mu to nije dosadno, ali njemu je to dosadno i zato ne misli, mogao bi čak i tenis dobro igrati, da ga ne mrzi, ali njega, razume se, mrzi...

( ) je idejna genetička tvorevina kojoj je hrišćanstvo otac, kapitalizam majka, a demokratiju bi on rodio da može. Volim sa njim da titirišem.

( ) ima osećanja za humor finog kova i duha. Ali taj duh je kao mešina za vino. Puna, prijatno klokoće. Prazna, a to ume biti, neprijatno škripi. Evo njegove formule: O. Weininger koji se neće ubiti + Narcis kojd se neće pogledati u vodi. I sa njim volim da titirišem.

( ) je neurasteničan, lojalan, šarmantan, sjajan, a iznad svega nikad dosadan. Na žalost, njega više nema. Sećanja na beskrajna titirisanja sa njim uvek su mi prijatna.

( ) takođe nema. Ali — definitivno. On je bio pravi Titir, samo o tome nikad nije govorio. Uopšte nije govorio. Sve se podrazumevalo. Možda čak i — simrt...

( ) je tu, i sa njiim je titirisanje ugodno sve dok se ne uđe u komplikacije ontološke prirode. Umetnik u gubljenju vremena, uvek je kadar da ga pokloni prijateljima. S njim bi čovek bio zadovoljan i da nije Tiitir.

( ) i nije Titir. On jedino voli sa Titirima da bude. Čini mu se da je tu slobodniji. Vara se ...



Tuesday, October 22, 2019

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA, Tamo gde loze plaču,


DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA
»Baron Hibner proriče socijalističke pokrete u Francuskoj i Evropi. Rusija se poziva u savez. Rusija ne treba da upadne u to. Rusija treba da gleda sopstvenu korist. Socijalizam će se razbiti o Rusiju...« (Dostojevski: Margina na Novoje Vremja, br. 1667. od 1880) Socijaiizam je racionalizam. Zato ga je i stvorila racionalistička Evropa od svojih racionalističkih doktrina i svojih racionalističkih utopija. 

Carska Rusija nije za njega bila prirodno tle. Zato se on, uprkos prividne pobede, o Rusiju stvarno razbio. Decenije, pa i vekovi, mogu proći pre nego što evropski socijalizam popravi štetu koja mu je tom pobedom naneta. I socijalizam vrati racionalizmu, iz koga je proizašao ...

»Ako verujem u Boga, ne činim to kao glupak, (kao fanatik).« (Dostojevsiki: Beleška povodom Karamazovih.) Zar Dostojevski traži racionalne razloge za pobožnost? Zar se odriče fanatizma, spoznajne intuicije u krajnjoj liniji, koja jedina obezbeđuje neposrcdan kontakt s predmetom i bitnim uslovom prave vere? ... Da li je Bog Dostojevskog Rus? ... 

Vidim čudesnu sliku: Stavrogin kleči pred Raspetim . .. Evropa nije razumela poruku Zlih duhova. Za tako nešto Zli duhovi moraju doći u Evropu. Samo se oni, poput Stavrogina, neće obesiti o klin u nekoj kući Kantona Uri. Oni će . . .

Spor između Dostojevskog i Timoteja Nikolajeviča Granovskog — spor više moralne nego praktičnopolitičke prirode — oko Istočnog pitanja i, preko Istočnog pitanja, oko fundamentalnih problema odnosa Države i Morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog 

(koga pisac upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovičem, te mu, pored besprekornog ali prilično jalovog idealizma »Četrdesetih godina«, i njemu blagodareći, pripisuje i priličnu dozu komičnog), 

koji stav Majčice Rusije prema »Slovenskoj braći« smatra štetnim po ruske interese, jer Evropa ne samo što popreko gleda na zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim i srpskim rodoljubima, nego i zbog tog namigivanja ratuje (Sevastopolj), ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja, već je cela ova, u osnovi moralna kontraverzija, za nas, danas i ovde, poučna pre svega:

in primo: zbog pitanja može li se država i njena politika, u moralnom smislu, tretirati kao ponašanje neke jedinke, pa od nje onda s pravom očekivati moralno ponašanje, velikodušnost ili zahvalnost, na primer;

in secundo: zbog ideje sveslovenstva, koja se vizionarima, (ali ne samo njima, nego i mnogim bivšim vizionarima), još čini primamljivom, ako ne iz gregarske čežnje za utapanjem u jedan neiscrpan ljudski okean, ono radi iluzije da će to stapanje beznačajne slovenske državice izvesti u svet;

in tercio: zbog toga da se pokaže kako se prigovor Dostojevskog Granovskom, što se u stidu od političke poezije sakrio u politički cinizam, mana koju ovaj prebacuje Puškinu (Veliki pesnik nije se jednom zastideo što je samo pesnik), da se, dakle, pokaže kako se taj prigovor odnosi pre na samog Dostojevskog, nego na Timoteja Nikolajeviča.
Idealist Dostojevski zamera realisti Granovskom da cinično i amoralno tretira poteze u savremenoj evropskoj politici. (»On potpuno odriče čak i mogućnost zahvalnosti Austrije prema nama zato što smo joj pomogli u njenom sporu sa Mađarima i bukvalno spasli od raspadanja.«) Dostojevski previđa mogućnost da je stvar Mađara u sporu s Bečom bila nacionalno opravdana, pa prema tome i moralna, a da je, prema tome, intervencija Rusije na strani Beča bila nasilnička, neopravdana, pa dakle, i nemoralna. 

U kakvom se svetlu onda pokazuje idealizam Dostojevskog (ako ne u svetlu jednog tipično ruskog »imperijalističkog idealizma«.) Idealist Dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom jer, evo, u Istočnom pitanju ona je protiv nas, nije s nama, a mi smo je spasli od raspadanja! 

Na stranu izvesnost da Rusi nisu spasavali Austriju nego ideju apsolutističke .monarhije (princip, a ne državu tog principa, jer sa principom te države sukobljavali su se svaki put, kad god bi poželeli sići na Balkan i Moreuze), i da joj je do konkretne Carskoapostolske Austrougarske stalo koliko i do lanjskog snega; 

dopustimo da je u pitanju i bila baš ta K. und K., pomoć ona nije zaslužila nikakvim platonskim simpatijama Rusije, već sasvim neidealistički pametnom političkom računicom — nije se smelo dopustiti da se tu, odmah uz nos, stvori jedna panonska praznina, po kojoj će, kako hoće, duvati revolucionarni i nacionalnooslobodilački vetrovi.

Idealist Dositojevsiki zamera realisti Granovskom što otvoreno predlaže da Rusija napusti Slovene i da time jednom za svagda reši Istočno pitanje. Pri tome rezonuje Granovski sasvim moralno. 

Mi hoćemo — misli on — samo da se osnažimo Slovenima; što ćemo možda i njih osnažiti, ili ih ne osnažiti nego progutati, to se nas ne tiče, to je u potpunosti njihova zla sreća. Zar nije i korisnije i moralnije baciti ih dovraga, kad to ionako rafinirano činimo svaki put kad nam odgovara, nego jednog dana dovraga otići zajedno sa njima? ..
.
Ko je sada u tom sporu zaista idealist? Dostojevski se za tu čast spremno ponudio. Ali ništa nije kazao što bi mu je donelo. Realizam Granovskog je, bez sumnje, idealniji. Ako se Puškin jednom zastideo što je bio samo pesnik, Dostojevski bi se, bar ovom prilikom, morao postideti što nije ostao samo to. Bolje je stideti se zbog vrlina koje nam nedostaju, nego zbog mana koje imamo...