Thursday, October 17, 2019

O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA, Tamo gde loze plaču


O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

O TESNIM DOKTRINAMA I NJIHOVIM DOGMAMA
Doktrine su kao rukavice: što su tešnje, lepše stoje i bolje izgledaju …



Wednesday, October 16, 2019

ŠTA JE MORAL AKO JE ČOVEK GLADAN, Tamo gde loze plaču


ŠTA JE MORAL AKO JE ČOVEK GLADAN, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

MAJMUN, KAVEZ, BANANE ILI ŠTA JE MORAL
AKO JE ČOVEK GLADAN

Hoće li majmun razbijati šipke kaveza da u njega uđe? Čini se da neće ni pod kakvim uslovima. Pa ipak, ima jedan zbog kojeg hoće. Zbog kojeg mora. Ako u tom kavezu leže njegove jedine banane. Razbiće šipke i ući. Inače mu ostaje da crkne od gladi.
Majmun sam ja, kavez je društvo (Svet-Jaje, Red Marcel Arlanda), a banane – uspeh. A na pitanje: “Šta je moral, ako je čovek gladan”, odgovoriće priča.
Učestvovao sam na anonimnom konkursu za filmske sinopsise “Lovćen filma” iz Budve i dobio dve nagrade za radove “Gubavac” (priču o čoveku “zaraženom” radioaktivnošću koji umire na groblju radioaktivnih otpadaka), i “Odavde do Ararata” (priču o grupi ljudi koji posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. beže jednim kamionom na more).
Novčano su, bar za mene i Lj., nagrade enormne. Svaka je više puta veća od njene mesečne plate. I to je u redu. Nije, međutim, u redu to da se iz pozlaćene taštine ulazi u kavez, koji se do sada, s pravom ili ne, uspešno zaobilazio.
Očevidno, kraj je to jednog morala, al ii poslednja epizoda jedne lažne, veštačke slobode. Led je krenuo, gospodo porotnici! U vodu se skočilo! Sad treba istrajno mahati rukama i nastojati da se ne potone pre nego što se negde stigne. Samo – gde stići?



Tuesday, October 15, 2019

POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA, TAMO GDE LOZE PLAČU


POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

POLITIKA, ZLOČIN, INTELIGENCIJA

Pre suđenja u Nirnbergu, vođi Trećeg Rajha i Nacionalsocijalističke stranke bivaju od strane dr G. M. Gilberta podvrgnuti Testu inteligencije, (nemačkoj verziji američkog Wechler-Bellevue Adult Intelligence Testa).
Test se sastoji od 1. Ispitivanja memorije na serijama brojeva progresivne dužine. 2. Aritmetike rastuće težine. 3. Pitanja zdravog razuma. 4. Konceptualnih formacija na osnovu pojmovnih sličnosti. 5. Probe u supstituciji kodova. 6. Komponovanje poznatih predmeta. 7. Menjanja dizajna obojenim kockama.
Ispitanici su Schacht[1], Seyss-Inquart[2], Göring, Dönitz[3], von Papen[4], Raeder[5], Frank[6], Fritzsche[7], von Schirach[8], von Ribbentrop[9], Keitel[10], Speer[11], Jodl[12], Rosenberg[13], von Neurath[14], Funk[15], Frick[16], Hess[17], Sauckel[18], Kaltenbrunner[19] i Streicher[20].
Za ovaj Test, QI (Kvocijent inteligencije) od 90 do 110 poena smatra se oznakom “prosečne inteligencije”. Prosečno inteligentnim se pokazao samo Streicher (QI 106). Svi su ostali bili natprosečno inteligentni, sa Schachtom (QI 143), Seyss-Inquartom (QI 141), Göringom (QI 138), i Dönitzom (QI 138) na vrhu, odnosno, prilično daleko od ikakve prosečne pameti.
Toliko o teoriji da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkompatibilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu.
Ako je to tačno u sirotinjskom, obespravljenom delu industrijskog grada, u istoriji svakako nije. Njene najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijima među nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.





[1] Dr Hjalmar Schacht (1877 – 1970) čuveni bankar i ekonomista. Pre rata predsednik Reichsbanke i ministar ekonomije. Priznao je da je povredio Versaljski dogovor. Oslobođen je optužbi.  (Prim. prir.)
[2] Arthur Seyss-Inquart (1892 – 1946), učestvovao u prisajedinjenu Austrije Nemačkoj i kratko njen predsednik. Prvo u Poljskoj a kasnije visoki funkcioner u Holandiji. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)
[3] Karl Dönitz (1891 – 1980), lider vojne mornarice od 1943, inicijator kampanje U-podmornica. Postao je predsednik Nemačke posle Hitlerove smrti. Osuđen je na 10 godina robije. (Prim. prir.)
[4] Franz von Papen (1879 – 1969), predsednik Nemačke 1932. i podpredsednik pod Hitlerom do 1934. Ambasador u Austriji i Turskoj. Iako je bio u Nirnbergu oslobođen, kasnije je osuđen od nemačkog denacifikatorskog suda na 8 godina robije. Oslobođen je posle dve godine. (Prim. prir.)
[5] Erich Raeder (1876 - 1960), komandant ratne mornarice od 1928 do penzije 1943. Osuđen je na doživotnu robiju. Oslobođen je iz dravstvenih razloga 1955. (Prim. prir.)
[6] Hans Frank (1900 – 1946), zadužen za pravosuđe od 1933-1945. Upravljao je okupacionim snagama u Poljskoj od 1939-1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)
[7] Hans Fritzsche (1900 – 1953), popularni radio komentator, upravnik novog odeljenja Ministarstva nacističke propagande. Suđeno mu je umesto Goebbelsa. Oslobođen je optužbe. (Prim. prir.)
[8] Baldur von Schirach (1907 – 1974), vođa Hitlerove omladine od 1933 do 1940. Upravljao je Bečom od 1940 do 1943. Osuđen je na 20 godina robije. (Prim. prir.)
[9] Joachim von Ribbentrop (1893 – 1946), ambasador u Ujedinjenom kraljevstvu od 1936-1938. Nacistički ministar spoljnih poslova od 1938.1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)
[10] Wilhelm Keitel (1882 – 1946), bio je na čelu vrhovne komande Vermachta od 1938-1945. Osuđen je na smrt. (Prim. prir.)
[11] Albert Speer (1905 – 1981), Hitlerov omiljeni arhitekta i prisni prijatelj, ministar zadužen za snabdevanje oružjem od 1942. do kraja rata. Bio je odgovoran za ljude na prinudnom radu prikupljenih iz okupacionih zona radi proizvodnje oružja. Osuđen je bio na 20 godina robije. (Prim. prir.)
[12] Alfred Jodl (1890 – 1946), general Vermachta Keitelov podređeni i vođa operacionog odeljenja OKW od 1938-1945. Osuđen je na smrt. (Prim. prir.)
[13] Alfred Rosenberg (1893 – 1946), teoretičar rasističe ideologije. Kasnije ministar okupacionih teritorija na istoku 1941-1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)
[14] Baron Konstantin von Neurath (1873- 1956), ministar spoljnih poslova od 1932. koga je nasledio Ribbentrop. Kasnije protektor Češke i Moravije 1939-1943. Zbog svađe sa Hitlerom dao je ostavku. Osuđen je na 15 godina robije ali usled slabog zdravlja pušten na slobodu 1954. (Prim. prir.)
[15] Walther Funk (1890 - 1960), Hitlerov ministar finansija koji je nasledio Schachta kao guverner Narodne banke Nemačke Osuđen na doživotnu robiju, ali je pušten 1957 zbog slabog zdravstvenog stanja. (Prim. prir.)
[16] Wilhelm Frick (1877 – 1946), Hitlerov ministar unutrašnjih poslova 1933-1943. Protektor Češke i Moravije 1943-1945. Autor Nirnberškog rasnog zakona. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)
[17] Rudolf Hess (1894 – 1987), Hitlerov neposredni pomoćnik dok nije odleteo u Škodsku 1941. u pokušaju da zaključi mir sa Velikom Britanijom. Osuđen na doživotnu robiju, a umro je 1987. prilikom izdržavanja kazne. (Prim. prir.)
[18] Fritz Sauckel (1894 – 1946), glavni komandant za Turingiju od 1927 do 1945. Glavnokomadujući za nacistički program robovskog rada 1942-1945. Osuđen na smrt. (Prim. prir.)
[19] Ernst Kaltenbrunner (1903 – 1946), najviši preživeli SS vođa. Od 1943-1945. šef tajne i kriminalne policije, takođe i nekoliko koncentracionih logora smrti. Osuđen na smrt.
[20] Julius Streicher (1885 – 1946), glavnokomandujući za Frankoniju 1922-1940. Izdavač nedeljnih novina  Der Stürmer. Osušen na smrt. (Prim. prir.)

Monday, October 14, 2019

MARCEL ARLEND, RED I NE-RED, Tamo gde loze plaču,

MARCEL ARLEND, RED I NE-RED, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 MARCEL ARLEND, RED I NE-RED 

 Pišem Ljiljani o knjizi Marcela Arlanda Red (Goncourt za 1952.). Pišem, zapravo Dnevnik, a onda joj šaljem kopiju. (Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede) …

Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, međutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlanda, pre svega, jedno sankcionisano stanje društva. Prema njemu imaju se dva brata, Žilber i Žislen, kao antagonistički i protagonistički pol. Žislen pripada Redu (Svetu-Jajetu), on je sam taj Red (Svet-Jaje). Žilber je Ne-Red (Anti-Svet, Anti-Jaje). Sukob je neminovan. U kontrapunktu, Red i Žislen pobeđuju, Žilber s njegovim Ne-Redom propada. Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda …

U početku mi se činilo da Žilberova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi. Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog Reda, kome se Arland ruga. Odneo sam pobedu nad Žilberom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo …

 Od Žilbera me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija i od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija. Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Žilberova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Žilber hoće da bude slobodan. Čemu? Zbog čega? On zna od čega, ali ne zna zbog čega. Ne, Žilber nije moj tip revoltiranog čoveka …

Nije to ni Lari iz Maughamove Oštrice brijača. Lari beži na Istok, umesto Istok da dovede sebi na Zapad. Njegova je žudnja za konačnom istinom egoistična, a priori suprotna svakoj istini koju će zateći na dnu istočnjačkih priznanja. Život ne služi sticanju saznanja, već saznanja sticanju života. Postojanje je jedno kontinualno sticanje života … 

U smislu rušenja načela Reda, ni od jedne pobune, ni od jednog Ne-Reda, ne treba, razume se, očekivati nemoguće: da uništi Red kao načelo. Ako je pobuna stvaralačka – a mora biti, jer ako nije, ako je rušilačka, nije Pobuna već nered – ona je uvek i praslika nekog novog Reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.) …

Moja je pobuna moj Red. Njome učestvujem u stvaranju jednog novog Reda, koji će, ako ga bude, kao i ovaj protiv koga sam, pa možda još i više, biti predmet jedne druge opravdane, korisne, neophodne i najzad izvesno pobedničke pobune … 

Moj trujumf je samo jedno od stanja mog poraza. Svaki trujumf je tek jedno od stanja opšteg poraza …
Pobunjenik, koji se više bavi sobom nego objektom svoje pobune, čovek je Ne-Reda, nije Pobune. Žilber se isuviše bavi sobom, a predmetom svoje pobune jedino ukoliko se on njega tiče. (Još uvek, razume se, manje od mene, pa u toj svetlosti ovaj pledoaje budi sumnju kojom se treba ozbiljno pozabaviti. Takođe i manirom da se ovakvi tekstovi guraju u pismo ženi koja se voli.)

Friday, October 11, 2019

TMINA, LJUBAV, SAN, Tamo gde loze plaču,

TMINA, LJUBAV, SAN, Tamo gde loze plaču,  

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 TMINA, LJUBAV, SAN 

 Satima sedim u mraku. Ove zime, sa 1957. na 1958, struje često nestaje. Ne marim. U mraku stvari postaju vidljivije. Sećam se koliko su bile jasne i vidljive onog meseca što sam ga proveo u tamnjači, ćeliji u koju je svetlost dopirala jedino kroz bušu, kad bi je ključar iz hodnika, s vremena na vreme, otvorio da mi zapali cigaretu.

Buša se zatvarala kao poklopac mrtvačkog kovčega, preneta vatra postajala je žar usamljenog crvenog sunca izgubljenog u tamnim sveprostranstvima vasione.

Ćelija je gubila zidove, nestajalo je rešetkastih vrata između zatvoreničkih ćelija i isledničkih kancelarija, iščezavao je Obilićev venac, ceo Beograd, sav materijalni svet, i čovek se, kroz neprozirnu tminu, spajao sa nedokučivošću, s početkom i krajem, Alfom i Omegom.

To je tada za mene, uistini, značilo biti slobodan, slobodan u smislu koji nikada više nisam postigao, koji ne mogu ni sada restaurirati. Očigledno je da mrak nije dovoljan, da mi nekompetentnost naše elektroenergetske politike ne može obezbediti slobodu, koju mi je pružao hir P. S. Istočnjačka iskustva ili stanja izvantelesnosti moraju biti taj mrak, iz koga se izlazi u konačnu svetlost, s one strane fizisa

Neka se vidljivost, premda abortirana, postiže. Usredsređenost bi potmogla. Ali ja je nemam. Uspomene me odvlače natrag, Lj. – napred. Ja, lično, želeo bih da obnovim čudesnu uvidljivost iz tamnajče. Ubrzo se i ispomene i moja koncentracija na “dublju spoznaju putem tmine” povlače. Ostaje samo Lj. To je ljubav.

Malo kasnije postajem svestan da samo o njoj mislim spontano, da su uspomene tražene, a koncentracija prisilna, a da je to takođe ljubav. Najzad, misleći o njoj, shvatam da sam samo o njoj i želeo da mislim, da su uspomene i čežnja za”slobodom u tamnjači”, bili izgovor da bih lakše podneo njenu odsutnost …

Zamišljam je na divanu, sa zgrčenim nogama, u položaju koji niko osim nje ne može da zauzme, s malo iskošenom glavom, i lepim, pažljivim očima, i u toj slici, premda ne bez intelektualnog otpora – takođe, po svoj prilici, alibia – nalazim svaki početak i kraj koji mi je trenutno potreban …

A zatim tonem u san, u kome je ponovo zatičem. Više nije u Parizu. Kraj mene je, i više nije u položaju koga niko ne može da zauzme.

Svetlost se pali. Budim se. Stvari opet postaju odvratno nejasne i nevidljive. Vidljiva i jasna ostaje samo Lj. odsutnost, prazan divan i knjige o kineskoj revoluciji na mom pisaćem stolu. Sklapam je. Vraćam u orman. Šta se mene, kojeg đavola, tiče kineska revolucija? Šta se mene uopšte išta tiče?

Odlazim u „Trandafilović“. Zatičem Titire na okupu. Napijam se. U mraku sam koji mi, međutim, ništa ne kaže …

Thursday, October 10, 2019

METAMORFOZE I UMOR, Tamo gde loze plaču

METAMORFOZE I UMOR, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 METAMORFOZE I UMOR 

 Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada koje nije iskoristilo svoje juče. Jer ja svoje promene ne uviđam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda.

Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost. Unapred glođem svoje moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića, jer nije kadra da ga gubi. Ona nije u vremenu.

Kad svoje vreme sasvim unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen. Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću postojati.

U međuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem da jesam; prekidam se i uspostavljam kao žižak. Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost, ponekad para koju zavarava njena providnost.

Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret iscrpljuje da bi zagrejao …

Užašavam se gotovosti. Ponekad znam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio. To me ne umiruje, ne teši kao što umiruje, teši istočnjaka. To je anestezira. Dovršava krug uzaludnosti, po kome teturam, vođen belim štapom neminovnosti. Mrzim da kažem: na naličju sam nepostojanja, i smrt je iza mene, kaogod što je ispred mene; ja se samo svojoj smrti vraćam.

Kao da sam u providnom mehuru, čije bliske zidove, ma koliko napredovao, ne mogu dodirnuti. Zaprečeno mi je razmotavanje ma u kom pravcu. Pravci, koje opisujem, ne leže s mojim promenama u istoj ravni. Pravci su okomiti na ravni moje metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao mornarske ostve …

Čemu promene ako sam gotov? …

Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenje, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.

Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčeta – odjednom …

Zato sam umoran. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih ali predodređenih promena. U njima mene nema. Nema moje volje, moje svesti, mog izbora. Ja se izvršavam. Ja, dakle, i ne postojim. Nikad nisam ni postojao.

Život je prokleta rutina smrti …

Wednesday, October 09, 2019

POST-POZNANJSKA POLJSKA, Tamo gde loze plaču,

POST-POZNANJSKA POLJSKA, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 POST-POZNANJSKA POLJSKA 

 Pregledam isečke iz novina koje sam napravio do polovine 1957. Sređujem ih po datumima. Dva mi privlače pažnju.

Prvi je od 5. Januara 1957. i odnosi se na stanje u Poljskoj pre izbora za Sejm . Apatija partijskog aktiva. Ona je, nesumnjivo, posledica psihološkog pritiska naroda. U personalnim promenama Poljaci ne vide nikakvu garatiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do nemira u vreme VIII Plenuma i krvavih nereda u Poznanju.

Politički dinamizam je apsurdno očekivati od birokratije. Ona živi od status quoa. Pritisak odozdo je nesumnjivo nov momenat u posleratnoj istoriji partije. No, kakvi su njegovi izgledi? Verbalan ih jasno definiše: dinamizam članstva ne sme ići dalje od tumačenja i sprovođenja odluka VIII Plenuma. Odgovornosti.

Parlament se može ograditi od pogrešaka diskreditovane vlade, jer u svakom danom momentu bar jedan njegov deo stoji prema vladi u opoziciji. U poljskom sistemu takva je ograda nemoguća. Paradoksalno je međutim, da poljska partija koja odbacuje ulogu heroja u istoriji, njihovom samovoljom mora objašnjavati svoje neuspehe.

Lokalizam, koji se ispoljio u predizbornoj kampanji, prirodan je. U nemogućnosti da se u Sejm prodre sa idejama, pokušava se prodredi sa ljudima … Drugi, takođe od 5. Januara 1957, odnosi se na Zajednički kominike “Skraćene Kominterne”. (SSSR, Čehoslovačka, Rumunija, Poljska). On definiše Mađarski oktobar kao kontrarevoluciju. Jednom se, za promenu, i ja slažem.

To i jeste bila kontrarevolucija …

Tuesday, October 08, 2019

ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA, Tamo gde loze plaču,

ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

 ŽENE KAKVIH VIŠE NEMA 

 Avala. Autobus miriše na benzin, znoj, jeftine parfeme. Iskrcavamo se u prirodu. Volim je. Volim njenu samotnu uzvišenost. Ali ova nije uzvišena. Samo je relativno visoko postavljena. A samotno je kao na željezničkoj stanici subotom uveče …

Grad se leđima naslonio na svoju prošlost. To je položaj u kome se ona najlakše podnosi (i previše). Treba je od Primera pretvoriti u Atrakciju, i ona postaje bezopasna. Treba je fotografisati, ukoričena ležaće u albumu, između uspomena sa mora i izleta u inostranstvo (za onog ko ima pasoš) …

Guramo uzbrdo. Sinovi dolaze da se uvere u beskorisnost žrtava svojih očeva. Ali, očevidno, žrtva je beskorisna samo zato što su se beskorisnim pokazali sinovi za koje je podneta. S boljim sinovima možda bi se bolje i isplatila …

Sinovi vuku sa sobom majke njihove dece. Ta deca nisu “nervozan i bled” Mussetov naraštaj. To su kršni košarkaši i veslači osmeraca, učesnici prvomajskih sletova. Jesu li oni jači od sinova Carstva i sinova Revolucije, koji su, tražeći očajnički, našli Duh Stoleća, kako na vreći od vapna, punoj mrtvačkih kostiju, cvokoće od zime? (Naš Duh Stoleća sedi kraj radijatora, sluša radio i rešava ukrštene reči.)

 Kasnije ležimo na beloj balustradi koja opkoljava nacionalni Mit. U gustim mlazevima teče svetlost preko prsatih seljanki od kamena, povodom kojih je jedan ruski major pitao: “Ima li kod vas još ovakvih žena?”

Masivna Nemica dovodi svog spaniela da mu pokaže srpski militaristički zanos satrapski shvaćen. Pas nije impresioniran. On nije Riket, pas gospodina Beržerea , koji nalazi zadovoljstvo u analogijama. A u njemu, uz to, teče krv štenare vojvode od Albe di Medonija Sidonije . Nemica je potištena. Pacifizam je ovladao i među životinjama.

Nepoznati čovek prolazi sa malim vencem od poljskog cveća. T. kaže: “Ja sam svoj zaboravio u autobusu.” Avaj, ko će nas opomenuti da nas ono što mislimo o svojoj prošlosti, čeka u budućnosti? Ako je tako, naši su izgledi jadni …

Monday, October 07, 2019

KUKURUZNE DRAME, Tamo gde loze plaču,

KUKURUZNE DRAME, Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 KUKURUZNE DRAME I SLIKARSTVO VISOKIH PRINOSA 

 Socijalna revolucija zimskim je snom prespavala umetničku. Produžila je knjige da piše kao ove da nije ni bilo. (Rusko modernističko buđenje Dvadesetih ugušeno je još pre Staljinovog bonapartističkog udara.) Zlatno doba književnosti za sovjetske marksiste još uvek je XIX vek: realizam evropskog društvenog romana.

Naklonost proletarijata prema herojima, strast je građanskih jakobinaca prema Rimljanima u eri aristokratske dekadanse. To je strast puberteskog doba jedne klase …

Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svođenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima (ili u vrhovima vlasti). Demokratije, međutim, ne trpe heroizam.

Demokratije se plaše heroja. Grčka je prognala Alkibijada i ubila Sokrata . A grčke drame manje su herojske nego istrebljivačke …

Sitan posed rađa sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi …

Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Čapekova Majka je upućena svim majkama, (kad David slika “Sabinjanke”, on misli na Francuskinje).

Međutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma građanskog pogleda na svet. Kako se od nečega što je po duhu oponentno može napraviti pedagogija? Kako se od pobune može napraviti kolaboracija? …

Tako od socijalističkog romantizma stižemo do socijalističkog realizma, čeda neprirodnog braka između jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancien regimea. (Lukács , doduše, radi na proširenju kulturnog interesa Revolucije, ali Manna nikako ne može da preskoči, i nakon njega sve mu se čini neupotrebljivim.

Čuje se da je proteran iz Rumunije. Naše Udruženje književnika je uložilo protest. Ne vidim zašto? Nije proteran na Zapad kojeg ne podnosi. Još uvek je na svom Istoku …

 Klim Samgin Gorkog nije heroj. On je intelligent, neka vrsta intelektualnog i moralnog mutanta nastalog degeneracijom društvenog osećanja kod “poštene inteligencije”. Zato je od Revolucije dobio nogu u tur. Drugu je dobio od marksističke kritike …

Na scenu stupa Gerasimov koji maže “Ikarusa” i “Kolhozkinje” u rusiziranom maniru dvorskih slikara Trećeg Rajha. Slika te žene očajno, ali su one kolhoskinje i to je dobro. Dovoljno dobro da kako ih slika prestaje biti važno.

Herojski lik sovjetske literature i prototip socijalističkog romantizma je Zoja Komsodemjanskaja . Socijalistički realizam zastupa mladi partijski entuzijast, koji u jednoj sovjetskoj drami, u svom reonu, povećava prinos kukuruza, uprkos sabotažama mračnih antagonističkih likova i odvratne klime.

Način produkcije dobara došao je na svoje pravo mesto, vlada svim ostalim faktorima života, ikljućujući i maštu pisaca drama. Drama je grozna, ali je kukuruz hranljiv. A ne živi se od drama, nego od kukuruza …

Friday, October 04, 2019

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV, Tamo gde loze plaču,

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV, Tamo gde loze plaču,

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV 

 Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se između njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa. U međuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta.

Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije. Pa ipak,, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu.

 I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi. Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.

“Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence) Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.

Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darwin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …
Poznata je žalosna sudbina trutova. Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.

Thursday, October 03, 2019

INVENTAR 1948. – 1949., Tamo gde loze plaču,

INVENTAR 1948. – 1949., Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 INVENTAR 1948. – 1949. 

 Sredio Dnevnike, (osim “klozetskih”), od Novembra 1948. do Septembra 1949. Komponovao “Uspomene” koje neće biti napisane. (Hajking, pisma koja ga nisu dostigla.) Nisam se trudio oko naslova, za to uvek ima vremena. Stalo mi je jedino do ispravne hronologije. Osećao sam se kao magacioner prilikom inventarisanja netražene, nekurentne robe. Uprkos tome, on robu savesno popisuje …

 1. Hapšenje ili Kad god se vrata otvore počinje nov život. 2. Neregularno otvaranje u igri koja nije šahovska i Kraljičin gambit u šahovskoj. 3. Moja prva ćelija. (Patrijaršiski zaverenik i B. O. metalni Informbirovac sa brkovima Filipa Višnjića.) 4. Tehnologija prijema u “drugi svet” 5. Prvo saslušanje. 6. I prvo priznanje. 7. Priznanja, polupriznanja i ne priznanja. 8. Slučaj Marka ( ).

9. Januar i Hladnjača. 10. Stvarno visoka poseta (S. P.) 11. Moje mišljenje o Staljinu i njegove posledice. 12. Poznanstvo s Načelnikom Uprave koje će trajati. 13. Sati, dani u Tamnjači. 14. Moja treća ćelija. 15. Sa uhapšenim šefom UDBE III Rejona izvesne razlike u mišljenju, posle tuče savez po nuždi. 16. Narodni poslanik Trajan Flora, još jedan koji ne zna zašto je ovde.

17. Muki u kariranom kaputu. 18. Zatvorski telegraf i mesna pošta u klozetu. 19. Pronalazak novina i prozor u svet koji ništa ne obećava. 20. Potpisujem zapisnike i pravim primedbe. 21. Odbijanje potpisa. 22. Produženje istrage na još tri meseca. 23. Moja prva olovka. 24. Islednikova drvena noga. 25. Najzad smo gotovi sa mnom. 26. Dani čamotinje. 27. Izlazak. 28. Centralna milicija, Desetka.

29. Susret sa drugovima. 30. Na Adi Ciganliji u očekivanju suđenja. 31. Ponoćni transport u neizvesnost. 32. Marica i D. G. (Samoubistvo Jugoslavije). 33. Sremska Mitrovica – noću. 34. II zgrada, I sprat, I ćelija desno. (M. V., S. J., i ja.) 35. Mene prebacuju na levu platformu. 36. Agent provokator. 37. U holu KPD primamo optužnice. 38. Gradski zatvor u Zemunu.

39. Prvi dan suđenja. 40. Ja i Tužilac iz “druge dimenzije”. 41. Drugi dan suđenja. 42. Treći dan suđenja. 43. Đ. M. beži u – bioskop. 44. Specijalno isleđenje zbog Đ. M. 45. Presuda. 46. Susret sa roditeljima. 47. Povratak Đ. M. 48. Ponovo u Desetci. (Susret sa Grupom M.) 49. Transport na Istok. 50. Bela Crkva. 51. Njihovi najlepši dani. 52. SS omladina.

53. Povišenje kazne na 15 godina i 5 gubitka građanskih prava. 54. Povratak u Beograd i opet Desetka C. M. 55. Oproštaj na željezničkoj stanici. 56. KPD Sremska Mitrovica. 57. Izbijanje pogleda iz očiju. 58. Protokol. 59. Izolacija.

Nasumice uzimam odlomak Dnevnika koji je pisan kao podsetnik. “4. 2. 1949. Rođendan. Hladno. Bez sećanja. Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti. Šimenc. Maraton. Razgovor sa ključarem. Izlet u klozet bez rezultata. Nedeljno guljenje kože. Dovodim u glavi bajku do kraja.

Posle podne – praznina. Pred veče – zebnja. Uveče – strepnja. Noć – očekivanje. Posle pola noći – smirenje. Najzad spavam. A onda – kako se zoveš? Silazim na isleđenje.”

Još uvek se osećam kao magacioner koji inventariše, ali sada utvrđuje da mu sa stovarišta nestaju stvari. Ostaje samo omot. U omotu “Dva zaguljena pitanja P., na koja treba odgovoriti” nalazim u memoriji samo jedno. Drugo je iščezlo. Sa islednikom P., naime, čitavu nedelju imam muke oko nekih odgovora, s kojima nije zadovoljan.

(Islednici, zapravo, nikada ni sa čim nisu potpuno zadovoljni.) Poboljšavam ih s velikom opreznošću, nadajući se kompromisu. 4. 2. 1949. imam inspiraciju. Nalazim odgovore, s kojima će i njegova radoznalost biti sita i moje tajne na broju. Danas, uprkos Dnevniku, sećam se samo jednog.

Ako želim da rekonstruišem “Podsetnike”, da ih u stvarni Dnevnik pretvorim, ili da ih razvijem u “Uspomene iz mog Mrtvog doma”, moraću požuriti. Može se desiti da posle izvesnog broja godina zateknem magacin – prazan ...

Wednesday, October 02, 2019

“DAMA S KRZNOM”, Tamo gde loze plaču

“DAMA S KRZNOM”, Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

 “DAMA S KRZNOM”

 Ko ima uho neka čuje …

Kao Gregor S. mi s čežnjom i stidom pamtimo ljudsku prošlost. Prošlost je “Dama s krznom” , na koju, dok zidom puzimo, polažemo svoj klizav i mekan trbuh. Ona je naša čežnja i naš stid. Ona u sebi objedinjuje sve što smo bili i što smo mogli biti pre nego što smo se jednog dana probudili kao bubašvabe.

Senke u radnim keceljama iznose pokućstvo iz naše sobe (kao što događaji u krvavim keceljama iznose iz naše istorije smisao). Nestaje stolica, s koje je majka slikala svoja impresionistička platna; fotelja bake Desanke, divovski Bidermajer s krvavocrvenom presvlakom; drveni skelet za uniformu ulanerskog časnika, a s njim za uvek i njegova figura, hladna i uska kao vodeni stub …

Mi se ustežemo da ozakonimo svoju izlišnost – i da joj time damo, ma i naopak, neki smisao – da priznamo svoju inferiornost prema očevima. Inferiornost pred neprijateljem. Inferiornost pred vlastitim idejama, (ukoliko su vlastite, naše, ukoliko su naše ikad bile). Inferiornost pred životinjama koje uspešno žive, iako u tome ne traže nikakav smisao.

Pred nebom koje seva, ne znajući za uzaludnost, pred travom koja raste, iako nema cilja, pred predmetima koje smo nazvali mrtvim samo zato što je njihova molekularna dinamika drukčija od naše, čak i pred mrtvima. I ako mrtvi, oni nešto preduzimaju. Oni se raspadaju …

Građanin nije Gregor S. koji se sve do kraja bori za svoje sećanje na “Damu s krznom” Za ono što sada sublimira njegovu čovečnost u rožnatoj ljusci kukca. Građanin je danas Hamlet u šlafroku.

On izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom, pa i čitavim Elsinorom (Danskom), o konačnim stvarima razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti i okultno ćaska s mrtvim ocem. On ubija zato što od ljudi misli da su pacovi. A zatim deklamuje …

Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi smo tek odgovor na ko zna kakvo pitanje … Kliziti zidom prema slici “Dame s krznom” …. U butini imati jabuku koja truli. Zaboraviti najpre kako se govori, a potom gubiti misao. Od podvorkinje, najzad, lopatom biti pokupljen i iznet na đubre iza kuće …

Tuesday, October 01, 2019

KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA, Tamo gde loze plaču,

KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 KNJIŽEVNOST I RAZBIJANJE JAJETA 

 Nekada je junak evroameričke književne imaginacije stajao izvan sveta-jajeta i sva se priča sastojala u tome da se u njega uspešno ili bezuspešno prodre. Rastinjaka je stvorilo građanstvo da bi s njim ušlo u jaje, koje je još uvek pripadalo aristokratiji krvi.

Posle Marne, Kaporeta, Tanenberga, književni junak je i dalje dreždao tamo gde ga je ostavio XIX vek, ali je njegova žudnja za integrisanjem bila u očevidnom opadanju.

Svestan svoje, često dobrovoljne, demonstrativne, buntovničke izopačenosti, on je ovu prigrlio s mešavinom ogorčenja i ponosa, osećanjem dovoljnim da ga održava izvan jajeta, ali sasvim nedovoljnim za stvaranje nekog novog – jednog antijajeta.

Posle El Alamejna, Normandije, Hirošime, posle spektakularnog sloma poverenja u sve i svašta, junak evroameričke književne imaginacije ponovo žudi da razbije ljusku sveta-jajeta, ali ovog puta ne da se u njemu nastani, već da razbije samo jaje …