Monday, December 09, 2019

TESNA VRATA II deo, Tamo gde loze plaču,


TESNA VRATA II deo, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE
NA TREĆI NACIN II deo
Evo mog užasa: »Razvaline boga vatre biše uništene vatrom. U zori bez ptica vrač vide kako požar sa svih strana plavi zidove. Za trenutak pomisli da traži pribežište u vodama, ali ubrzo razumede da to smrt dolazi... Poče da hodi po vatrenim jezicima. Oni mu nisu ujedali telo, oni su milovali .. . Sa olakšanjem, sa smernošću, sa užasom, shvati da je i on senka koju u ovom trenutku neko drugi sanja.« (Jorge Luis Borges) . . .

Otpor prema neizmenljivosti, stalnosti, »rutiniziranom opstanku« — u savršenoj oprečnosti s mojim socijalnim, građanskim bićem koje naginje miru, redu, stalnosti, sigurnosti — prisiljava me da u oblasti književnog izražavanja za moje umišljeno konzekutivno Ja pronalazim nove gramatičke oblike. Zapravo, da stare koristim u novom smislu, prilagođenom uvek promenljivom i nestalnom biću mojih junaka. 

»Kontinuelnom Ja (kakav moram biti ako sam predodređen) odgovara zamenica prvog lica. Ona pokriva sve njegove načine (tropose) i sva njegova vremena. Pretpostavljeni kontinuum dopušta da se kaže Ja sam bio, Ja sam učinio, Ja sam rekao. Ja, kad opisuje prošlost, zamišlja ovu kao svoju, te se u nju stavlja kao što jeste u svojoj sadašnjosti, iz koje je opisuje. 

Termin produžuje egzistenciju unatrag na onu koja mu u stvari ne pripada. (Kad se kaže Ja ću učiniti, čini se to isto s budućom egzistencijom.) Tako nasilno uspostavljam idealnu celinu, premda ovoj u realnosti ne odgovara ništa, do potrebe svesti da sva svoja stanja okuplja oko jedne fiksirane tačke. 

Kad kažem Ja sam bio u Zagrebu, čini mi se da sam sebe uspostavio kao jedinstvenu ličnost, poistovećujući onu što je bila u Zagrebu i ovu što se tog boravka kao svojeg seća . . . Pamćenje se ovde pojavljuje kao uzurpator nečega što ne pripada osobi koja pamti, što pripada drugoj osobi s njenim pamćenjem. 

Pamćenje se, takođe, ovde javlja kao malter koji oblepljuje labavu zgradu mog Ja, da bi spolja izgledala — cela i jedinstvena. Moje aktuelno Ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom stanju identičnosti s mojim aktueliziranim, minulim Ja. Tek u izvesnom srodstvu. Možda najpribližnijem genetičkoj vezi između sinova kojima je isti samo otac, a majke dve različite žene. 

Ono, aktuelno Ja, je autonomno. Ne odgovara ni za svoju prošlost, jer nije njena, ni za svoju budućnost, jer njena neće biti. Kad bih za sebe kazao: On je bio u Zagrebu, a ne Ja sam hio u Zagrebu, rekao bih istinu. Ja mogu samo da sam u Zagrebu. Ili da nisam u Zagrebu. Sve što jeste — jeste sad. Egzistencija nema ni prošlost, ni budućnost, isključivo — sadašnjost. Konzekutivno Ja je jedino moguće Ja. ..« (Dnevnik, 6. oktobar 1956.)

Žudnja za promenom, nepredvidljivim postupkom, nespojivim i sa mojim građanskim odgojem i sa mojim nazorima, postaje ponekad nepodnošljiva. 

Ne mokrim na ulici, tako daleko ne idem, činim to u izvesnom figurativnom smislu i kad mi je naročito teško, ali se uvek pitam da li se uzdržavam blagodareći svom odgoju i nazorima, ili me od nekih jačih činova čuva ponižavajuće osećanje da ni oni neće biti slobodni, da će, časom činjenja, i oni postati nužni, te tako još više establirati moje ropstvo . . .

Vrata su tesna, rekao je jevanđelist Luka. Ali je i rekao: »Navalite da uđete na tijesna vrata.« (Luka, 13—24) Kazao je, doduše, u nastavku istog paragrafa »Mnogi će tražiti da uđu, i neće moći.« ali ničim nije nagovestio da onih koji će ući neće biti. Nešto ranije, u 3—5, kaže: » ... i hrapavi putevi neka budu glatki.« 
Za sada niti su putevi glatki, niti vrata široka. Vrata su tesna a putevi hrapavi. U prvima derem kožu, na drugima mi krvare noge. Ali, iako hrapavi, putevi još postoje, i, premda tesna, vrata su još otvorena ...



Friday, December 06, 2019

TESNA VRATA, Tamo gde loze plaču,


TESNA VRATA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE
NA TREĆI NACIN
Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je. Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno. 

Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti. Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava. 

Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče. Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . .

Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...

Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti.

 Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo. I ono je tek jedna od realizacija sudbine. Tačka na disku u koju mi je rečeno da stignem.

Ponekad mi se čini da tek, više manje neuspešno, reprodukujem propisani, model. I nadam se da u tim odstupanjima za mene leži šansa. Da su u njima moje jedine slobode. Biti neuspela kopija modela. Obmanuti sudbinu nesavršenostima reprodukcije . . .

Promene su, za kojima intenzivno tragam (mala bekstva od sudbine), prema neizmenljivoj istini o mojoj neprekidnosti, jedva pomeranje akcenata; promena reda reči u iskovanoj rečenici mog obelodanjenja. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene sutra.. .

Meni se, na primer, čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu, čak ni u zadatoj sferi života. Za mene je on indiferentan, mogao je i ne biti. Nesrećan sam i okrećem pogled idućem. Počinju me zadovoljavati i te lažne metamorfoze moje ličnosti, promene izvan volje, zadate promene. Prestajem biti sasvim nesrećan. 

Kad zaboravim da sam to bio, i zašto sam bio, kad moja patnja ne bude više stajala kao jedina moja sloboda između onoga što moram da budem i svega onoga što bih želeo da budem (pod pretpostavkom da i ta želja, ta unutrašnja provalija između »prinudnog« i »slobodnog«, i patnja zbog nje nije takođe zadata), potpuno identifikovan sa modelom, osetiću najzad ovaj opstanak kao svoj, svaka će pobuna prestati i moći će se najzad živeti . . .


Thursday, December 05, 2019

POSTOJANJE, Tamo gde loze plaču,


POSTOJANJE, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN ...
Čitam stare Dnevnike. To mi pomaže da dvostruko živim, Danas i juče. (To je, razume se, iluzija. Tako ne živim stvarno ni danas ni juče. U vakuumu sam svoje refleksije.)

Pod datumom 15. oktobar 1956. nalazim zabelešku: »Postojao.« Pod drugim, 22. oktobra 1956.: »Postojao, takođe, ali na drugi način.« Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati. 

Poteškoča je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to „ja“ pokriva toliko mojih stvarnih“jesnosti“. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo je on antologija; svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora. Ovaj je dnevnik, takođe, demonstracija jednog necelishodnog cilja, besmislene žudnje za celovitošču. 

Pokušavam njime da održim neki kontinuum svojih opstanaka, da minule i sadašnje prinudim na kolaboraciju, da bih sebe uspostavio kao jednu, uvek istu ličnost. Ali ja to nisam. 

Dnevnik deformiše istinu o meni. On je možda istinit samo ukoliko opisuje ove uzaludne napore za unutrašnjim jedinstvom tako neuspešno da se njihovim posredstvom vidi koliko nikad nisam — isti. Ukoliko postiže obrnutu svrhu od smerane, ako me demistifikuje .. .

Sartre dobro uviđa da treba početi sa svojim malim, beznačajnim, nakaradnim odstupanjima od sebe (od onoga što zamišljamo da smo mi), treba se poistovetiti, izjednačiti, poklopiti sa tim promenama, da bi se izbegla visceralna konfuzija, haos izmešanih života, koji, taruči se jedan o drugi, nanose bol.«


Wednesday, December 04, 2019

KIJEVSKO LETO II deo, Tamo gde loze plaču,


KIJEVSKO LETO II deo, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KIJEVSKO LETO II deo
(Avgust—Septembar 1966.)
Dnjeparski kejovi. Piroške. Zlatni zalazak. Nekoliko glumica koje računaju na uloge. Velikodušno iih dodeljujemo. Uveče — kavkaski konjak u tuluminama . . .

Najzad nešto i radimo. U hotelskoj sobi B. B. i ja smišljamo finalnu ljubavnu scenu. Ja je opisujem. Reditelj je igra, on je u tome nenadmašan. Cak i u odsustvu rekvizita, crkvenih zvonika koji su glavna originalnost prizora. Junaci našeg filma, mladić i devojka, dramatično rastavljeni, traže se kijevskim ulicama, koje su prazne i kada su pune sveta. 

Vinica, devojka — žene su uvek u takvim stvarima snalažljivije od muškaraca — dobija ideju. Penje se na zvonik jedne crkve, veša se o konope i zvoni. Na drugom kraju, mladić smesta razume ovaj divlji krik strasti. Utrčava u prvu crkvu, koja je svakako na pet milja odatle, ustrčava na zvonik, baca se na konope i zvonima odgovara na nežni poziv. 

Kadrovi se smenjuju, čas zvoni mladić, čas odzvanja devojka, tonovi postaju sve dublji, broj pokrenutih zvona sve veći, penjući se prema kreščendu i finalu priče. Pošto je Vinica Jugoslovenka, a mladić Rus, zvona sa dve crkve, preko volšebno pokrenutih svih kijevskih zvona, pretapaju se u himnu Ijubavi, mira i bratstva, Heilige Dankensang slovenske bratske saradnje. 

Rusima se scena silno sviđa. Naravno, negde se mora ubaciti i kijevski metro. Kijevski metro, koji liči na crkvu, apsolutno je obavezan. B. B. i ja ponovo odlazimo u hotelsku sobu. Usput nabavljam novu količinu konjaka. Bez njega se takve stvari jednostavno ne mogu smisliti. Najzad, posle desetak čaša, nalazimo rešenje. Tražeći se, Vinica i mladić, penju se i spuštaju eskalatorima, uvek u suprotnom smeru. 

(To povećava dramatiku, a dopušta da se vide svi kijevski eskalatori). Rusima se i ovo silno sviđa. S trećom idejom propadam. Predlažem, naime, da se središna ljubavna scena, na samoj granici coitusa, jer se ona ne sme preći (ne mora baš sve da se vidi!), odvije u jednoj od kamenih ćelija-grobova basnoslovne kijevske Lavre. Rusi to s gnušanjem odbijaju. Predlog nalaze krajnje dekadentnim. Više im se dopada metro. Povlačim se...

Pijem kavkaski konjak.

Kod film-direktora Ž. i njegove simpatične supruge Maljvine. Pijemo kavkaski konjak. Opijamo se. U međuvremenu, raspravljamo čiji je Hamlet bolji, ruski ili engleski. Ž. je, razume se, za ruski, ja, razume se takođe, za engleski. B. B. se neko vreme predomišlja, pa se odlučuje za ruski. Z. će mu biti direktor filma. Vrlo je kasno. Taksi ne možemo da dobijemo. Ž. nekud telefonira. Odvoze nas u hotel ambulantnim kolima ...

Raskošno veče kod roditelja jedne mlade glumice. Gozba je lukulovska. Pijem kavkaski konjak. Verenik sestre naše domaćice radi u ministarstvu čije se ime izgovara tiho. Ostaje kratko, jer sutra ima službeni put. Cini se kao da je time protokolarni deo večeri završen. Počinje orgija. Srca se otvaraju. Pevaju se tužne pesme. Zora stiže zajedno sa ispovestima. Opraštamo se sa iskrenim žaljenjem ...

U »Dinamo« restoranu ne nalazimo sto. Gruzijski par, muškarac i žena, oboje upadljivo crnjomanjasti i oštra lika, pozivaju nas za svoj. Pijem kavkaski konjak. Posle jednog sata ustajem, igram sa damom. Prilaze nam četiri vrlo plava, vrlo pripita Ukrajinca. Nešto mi vatreno govore. Ne shvatam o čemu je reč, mada vidim da prijateljska nije. 

(Moj je ruski rudimentaran, još jedna idiodska posledica odbijanja da se prihvati svaka, čak i korisna, posleratna uslovnost. Nismo hteli da učimo ruski, kao da je na njemu pisao samo Staljin.) Reditelj dotrčava, i on izrazito crnomanjast, crne kovrčave kose. Objašnjava ko smo. Ljubimo se. Mislili su da smo »prokleti Đurđijanci«. Opet se ljubimo. Moramo za njihov sto. Tamo pijemo kavkaski konjak. Ljubimo se . . .

Pregledam poslednju verziju scenarija. Pijem kavkasiki konjak ...

Jedne noći vraćam se u hotelsku sobu. Uspešno nalazim kvaku tamo gde sam je jutros ostavio, a ne tamo gde sam je deset minuta tražio, i otvaram vrata. Soba je jarko osvetljena. Po njoj sablasno lepeće jato slepih miševa. Brzo zatvaram vrata. Naslanjem se na njih. Upirem čelo u hladno drvo. Osećam ga kao oblog. Potpuno sam trezan. 

Sećam se naslova kojeg sam dao opisu mog hapšenja. »Kad god se vrata otvore, počinje nov život«. Kakav je to život koji je počeo kad sam otvorio ova vrata? Pribiram se, ponovo ih otvaram. Ovog puta tek malo, vrlo oprezno, kao da podižem poklopac sa mrtvačkog sanduka koji je dugo ležao u zemlji. Ne vidim ništa.

 Tesnac praznog sjaja i, u dnu, preko uzglavlja kreveta, taman, zdepast obris noćnog stočića sa lampom koja liči na žutu zmiju propetu za napad. Osmeljujem se, širom ih otvaram. Jedan se slepi miš besomučno ustremljuje na mene. Crvene oči sjakte vampirskim sjajem. Majušna pseća glavica sa sabljastim očnjacima lebdi mi pred očima. Saginjem glavu. Zapliće mi se u kosu. 

Urlajući, sresam ga. Nešto teško pada mi na leđa, mili prema vratu. Trčim prema telefonu. Svuda oko sebe osećam vetar podignut njihovim krilima, sličnim koščatim konstrukcijama krila prvih aeroplana. Ne znam kako okrećem ispravan broj. »Boško,« kažem, »moja je soba puna slepih miševa.« On ćuti, teško diše, zatim kaže: »Nemoj piti. Dolazim odmah.« Spuštam slušalicu. 

To je to, mislim. Delirium tremens. Prokleti kavkaski konjak! Prokleti bili zečevi i slepi miševi! Bube i patuljaste nakaze s vodenim glavama po ćoškovima! Ali zečeva, buba i nakaza nema. Samo slepih miševa. Čudim se kako su jezivo stvarni, kao da postoje, kako je odvratna halucinacija na mojim leđima, tirenutno nepokretna, teška kao da je od mesa, kostiju i krvi, a ne od upamćenih slika pravih slepih miševa pokrenutih iz ležišta memorije delirijumom. 

Utrčava B.B. Iza njega, bolničarka u kojoj prepoznajem »spratnu domaćicu« u belome mantilu i sa metlom u ruci. Urličući ona se baca na utvare. B. B. krajnjim naporima sresa onu s mojih leđa. Postepeno se pribiram, sa olakšanjem, koje još nije pravo, nije kakvo će biti kroz pola sata, shvatam da su slepi miševi pravi, da nisu aveti alkoholičarske halucinoze. »Ne ostavljajte drugi put prozor otvoren a svetlost u sobi upaljenu.« Kaže žena, odlazeći. 

(Slepi miševi žive u potkrovlju hotela, kasnije doznajem.) Probija me hladan znoj, sedam na krevet. Najednom mi je smešno kako su sve moje studije psihopatologije, zajedno sa desetkom koju sam dobio na ispitu kod profesora dr. Dušana Jeftića, bile uzaludne, kako sam sasvim lepo spojio nespojiva stanja akutne delirantne halucinoze sa jasnom svešću da sam u delirium tremensu. 

Smejem se. Smeje se i B. B. Na stolu je trbušasti kristalni bokal sa kavkaskim .konjakom i čaša. Pružam prema njoj ruku, ali je povlačim ...

9 septembra 1966, u vozu, na prelazu granice kod Kelebiije, pijem mineralnu vodu: nalazim da silno osvežava...

Bilo mi je u Rusiji lepo. Nikad nisam mogao pomisliti da će mi biti tako lepo. Toliko lepo da sam osećao stid ...



Tuesday, December 03, 2019

KIJEVSKO LETO I deo, Tamo gde loze plaču,


KIJEVSKO LETO I deo, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KIJEVSKO LETO I deo
(Avgust—Septembar 1966.)
U Rusiji nisam vodio Dnevnik. Tek sporadične telegrafske beleške. Ako ih odmah ne dešifrujem desiće im se ono što se događa sa mojim »klozetskim uspomenama« iz 1948/9. ..

Film koji će »Lovćen« raditi u koprodukciji sa ukrajinskim studiom »Dovženko« iz Kijeva, zove se »Vinica«. Ukrajinski pisac Zagrebeljni napisao je manuskript u stilu kolhozne »Travijate«. Reditelj B. B. i ja odlazimo u Kijev da stvar, koliko je moguće, učinimo snošljivom ...

U hotelu sam »Ukrajina«. Soba je prostrana, svetla i akustična .. . U dubokim nišama, na ukrštanju hodnika, sede »domaćice sprata« u belim bolničkim mantilima i sa uvek spremnim ljubaznim izvinjenjima. Eto njevazmožno . . . Na strategijskim mestima, mali bifei sa divovskim teglama punim kiselih krastavaca, kavkaskim konjakom i votkom. Sve je vrlo veliko, ali nešto manje jednostavno ...

Rusi su pažljivi domaćini. Ne dopuštaju da se dosađujemo. Uvek su sa nama ...

Vrlo često idem u Operu. Imam svoju ložu. Poslednji put imao sam je 1941 na Cetinju ...

Crkva Sv. Vladimira. U pustoj lađi, mlad čovek na golom kamenu u proskinezi...

Voze me Hreščatikom, potpunom restauracijom predratne avenije. Osećam se kao da sam u avionu koji rula aerodromskom pistom. Automobil je Volga, cma, udobna. Napred je samo šofer. Hteo sam da sednem pored njega. Nije mi dopušteno. Eto njevazmožno. Niko ne sme da sedi pored šofera. Pačemu? Patomu. Zato? Zato. Harašo. 

U redu. Seo sam pozadi, između B. B. i druga C., generalnog direktora Studija »Dovženko«, heroja Sovjetskog saveza, ratnog invalida (ide sa štapom), i ako se ne varam, penzionisanog generala. Pred crvenim svetlom raskrsnice samo dva automobila, naš i jedna druga kola, čiju marku ne razaznajem. Iz njih izlazi oficir u uniformi NKVD. 

Ne izgleda impresivno, ni dekorativno. Ne može biti ništa više od kapetana. Naš šofer brzo spušta staklo, napet je. NKVD se na njega dere. Shvatam da je po sredi sitna saobraćajna greška, nesporazum za koji je, najpre, krivica solidarna. Naš šofer stidljivo daje objašnjenja. NKVD produžuje da besni. Uzima od šofera ime i ibroj. Glasno protestvujem. 

B. B. mi zariva lakat u slabinu. Pitam direktora zašto ne uzima u zaštitu svog šofera? On gleda kroz prozor. »Baš lepa jesen,« kaže, »odavno nismo ovakvu imali.« NKVD najzad, i ne pogledavši nas odlazi. U međuvremenu je prošlo zeleno svetlo i mi smo opet pred crvenim. »Je li ovo bio saobraćajac?« Pitam direktora. B. B. ljubazno prevodi: 

»Boris kaže da mu se Hreščatik jako dopada.«...


Monday, December 02, 2019

HOTEL EVROPA, Tamo gde loze plaču,


HOTEL EVROPA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

HOTEL EVROPA I ZAMAK ESTERHAZI
Dobijam iz Sarajeva pismo od M. K. na hartiji sa grbom Hotela Evropa: »... Rekao sam da ću se javiti, mada nastojim da što manje ispunim svoja obećanja ... Što više zapadam u govna, prijatnije se osećam... Čini mi se da sam te poslednji put video u Klubu književnika sa g. Šagom. Najverovatnije si spavao pošto su u to vreme na sceni bili krupni događaji. 

Spavao si možda zbog toga, ako dođe stani-pani, da svi posvedočimo da si spavao . .. Sećam se da g. Šag ima neku čudnu veliku šaku, i da je sve vreme govorio o našim putevima i o svom Folksvagenu. Zaista je lepo govorio, zanimljivo, čak je i vikao, mada ga ja nisam razumeo, možda zbog toga što vrlo rđavo vladam srpskim . . . Onaj tekst o deci palih boraca priveli smo kraju. 

To je sad sasvim nešto drugo. Najmanje ja znam o čemu se radi. Čengić je odbio tvoju saradnju ... Doveo mi je Žiku Pavlovića ... Prete da će dovesti još nekog. Ja nisam ni protiv koga. Sve ću uraditi da mi dadu novac. Potkazivaću Čengiću koga god hoće, primiću muslimansku veru, vratiću se svojoj ženi, samo da dobijem tih par stotina dinara ... Pa ipak, već u ponedeljak, prvog, izneću glavu odavde ...«

Dopisnica od D. K.: »Dragi Boro, ovo je deo zamka Esterhazi. Tu sam već treća nedelja. Da odmah dodam: u ovom su zamku držali, negda, izlapele, bolesne, bludne i alkoholičarske izdanke slavne kuće ...«