O DNEVNIKU, Tamo gde loze plaču,

O DNEVNIKU, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU

Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. 

(To da nc smem verovati svemu što pišem.) Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti. 

(Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ...

Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ...

Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajino pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...

Osrednja drama koja nas je pri prvom gledanju ostavila ravnodušnim, može nas, ko zna zašto, u drugom — zaneti. Bcznačajna sitnica može neku neuzbudljivu realnost uzvisiti do tragedije. Dnevniik je ponekad ponovno uživljavanje u odigrane drame, traganje za zanemarenim beznačajnostima minulog vremena, nada da smo živeli i kada nam se to nije čiinilo. 

Dnevnilk je tako drugo slušanje. (Delo, razume se, može i dalje ostati ništavno u poređenju sa naknadnim efektom.)...

Distanca između onoga što mi se dcsilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja ...

Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka (kažem — relativno — jer i ovi imaju svoja ograničenja, svoje blinkerse). 

Manevarski prostor za pristrasnosti ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke ...

Dok sam, kao student psihologije, zajedno s nekim pravnicima, vrlo aktivno sudelovao u radu grope za psihologiju iskaza profesora V. V. (prividno jedne grane »nauke o duši«, stvarno, međutim, kompendijuma za buduće policijske islednike), više puta sam se uverio u nepouzdanost ljudskog svedočenja. 

Vršeni eksperimenti pokazivali su krajnje nizak procenat saglasnosti u iskazima svedoka istog događaja. Kada bi kroz prostoriju sa tridesetak studenata neočekivano prošla dva nepoznata, upadljivo odevena čoveka, u svađi, koja bi se, pri izlasku iz prostorije, završila tučom — ali sve u trajanju od jedva jednog minuta — a zatim od prisutnih zaiskalo da u što življim i brojnijim pojedinostima opišu šta su videli, dobijalo bi se trideset različitih opisa. 

Visina angažovanih ljudi kretala bi se od »veoma sitnog rasta« do »zavidne korpulencije«, oči su se imenjale duž čitavog spektra mogućnosti, odelo je bilo na svakom opisu drukčije, a sam događaj, ako je uopšte viđen, ni kod jednog svedoka nije ličio na ono što se stvarno dogodilo. 

(Profesor V. V. je, kasnije, sam postao žrtva »slepila za činjenice«, premda je ispravnije reći da je žrtvom njegovog »slepila« postao jedan prijatelj i kolega — iz Zakonodavinog veća — mog oca, osiumnjičen od V. V. da je davao antidržavne izjave. 

Na suočenju, kome sam prisustvovao, optuženi je oslobođen, a profesor V. V. je, kasmije, na svojim predavanjima, s više ubedljivosti mogao da razvija sumnje u ljudsku sposobnost zapažanja, ukoliko je imao pred kim to da čini, jer mu je, posle njegovih »praktičnih vežbi« na sudu, znatno opao broj slušatelja. U svakom slučaju, ja ga više nikad nisam video.)