Sunday, September 30, 2012

Zašećerena sigurnost

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

RED U KOME SE KUPUJE ZAŠEĆERENA SIGURNOST

Kuma B. zatičem u redu za šećer. Pedeseti je, optimistički. Nema nikakve šanse. Međutim, stoji. Prolaze prolaznici nezainteresovana lica, sve dok se u tom bezazlenom mimohodu, divljom okretnošću u redu ne nađu. Tada, ako ih ne izbace, ostaju i lice im opet dobija krvnički izraz. Objavljujem da ću nekoliko minuta praviti društvo prijatelju, a zatim nestati. Ljudi iza B.-a – onih ispred ne tičem se – daju do znanja da imaju satove … indangerofcomplicity Razgovaramo tiho. “Rimljani su zabavljali i hranili plebs jer su znali da se s punim stomakom teže kreće, a krvožednost se može podmiriti očima jednako kao i rukama.”

Kažem. B. se ne slaže: “Zato i nije bilo većih lenština od rimskog puka. Time vlada ne sprečava pad. Samo ga odlaze.” “Pa zar to nije glavni posao demokratske vlade?” “Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti.” Poučava me B. “Ali padaju kao da ništa ne rade.”

Saturday, September 29, 2012

Umetnost i revolt

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
UMETNOST I REVOLT

Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont … Smemo li, po analogiji, reći da nema umetnosti bez opozicije vremenu?

Ne verujem. Italijaska slikarska renesansa nije bila oponentna. Ravnodušno je služila mecenama – državama i Crkvi. Vizantijska ikonografija nije se protivila slikarskim kanonima. (Ikonoborstvo je 

 teološka, a ne slikarska jeres) … justanothermonday

Graditeljstvo je najodanija sluškinja vremena i okolnosti. Samo velika i snažna država rađa veliko neimarstvo. Piramide su mogle biti zidane jedino u totalnoj državi i totalnoj religiji. Demokratija za tako nešto nemaju ni novaca, ni robova, ni volje.Ali im pre svega nedostaje i neka univerzalna dogma. Jer da je imaju, našlo bi se i volje, i robova i novaca …

Friday, September 28, 2012

Buržoazija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
DA LI JE BURŽOAZIJA IZMISLILA SEBE ILI JE STVARNO POSTOJALA?

P. S. mi kaže: “Ma šta ti jednako s tim tvojim građanstvom? Mi uopšte nismo ni imali građansku klasu!” Odgovaram: “Protiv koga ste onda dizali revoluciju? Protiv naroda?” … nosighofreliefanytimes

Kad čovek čita izvesne novinske članke, pa i poneke istorijske studije (!), pita se da li je kod nas buržoazija uistini postojala, ili je izmišljena od nekoliko veštih i dobrostojećih ljudi da bi se pravili važni? Čini se da je postojala jedino kad je njenu imovinu trebalo eksproprisati. Za eksproprijacije – da, za istoriju – ne. Posle toga, šta će kome? Ne postoji. Nikad nije ni postojala …

Thursday, September 27, 2012

Kompleksi

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE! ONI SU MI NEOPHODNI!

Razgovarao sa gospođom ( ), koja radi sa Bettelheim. “Nema drugih bogova do Freuda, a Bettelheim je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”, koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Bettelheim, dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …

Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra. rc_Messenger Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”. Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. (Zašto bi, naime, postojala jedino biološka filogeneza? Zašto ne i filogenetska evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna odakle?)

Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli. Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? … Gospođa ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća psihoterapija ni meni ne bi škodila. Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom?

Wednesday, September 26, 2012

Mehanička sloboda

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
MEHANIČKA SLOBODA

Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam napolje. Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sad stvarno unutra …

Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, s neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži bio slobodi onda kada su me od nje najdalje držali. (To je dobro rečeno, pa možda pomalo i tačno, ali se, bez velike muke, ne bih još jednom na taj način pokušao domoći slobode.) notwithoutmydaughter
Danas takođe dobijam svoja građanska prava. Čudno, kroz sve ove godine nisam ni opazio da su mi nedostajala. Odsada ću, naravno, moći da štampam ono što budem napisao, ukoliko to neko uopšte hoće, i ukoliko ja to budem stvarno napisao, jer dosad sam pisao samo o tome kako to, što nisam napisao, treba pisati.

Ali, pošto sam već odlučio da to o čemu pišem kako treba pisati – ako napišem – neću štampati, to mi ni pravo da štampam nije potrebno. Izbornim pravo niti sam se ikada koristio, niti ću se ikada koristiti. (Da sam u Danskoj ta bi me demostracija dovela do bankrota.)

Ostalih uskraćenja se ne sećam, ali pošto ih se ne sećam, mora da ih kao uskraćenja i ne osećam … ( ), takođe, dobija danas svoja prava. Ni on ne pokazuje da mu trebaju. “Moći ćeš da biraš kao i svi drugi.” Kažem. “U tome i jeste stvar.” Kaže potišteno. “U čemu?” “U tome što i svi drugi mogu da biraju. Kad bih birao samo ja, to bi pravo imalo nekog smisla. Kakvog ima, kad ga imaju i svi drugi?”

Tuesday, September 25, 2012

Božanski grom

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
 BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI 

Oproštajna pisma japanskih Kamikaza koja je sakupio Lartegi … “… Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti …” Mi smo pronašli Edipov kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945: “Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom. Večeras će biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod …”

Rjoji Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika. Da li je čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još nema ime: “Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma. Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvatiti režim slobode, ako hoće da postane večan … Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom …” unsfinemen “Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek, osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je eksploziv kojeg mi jašemo? … Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”, poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da zapamti, kaže: “Molim za čast da komandujem napadom.”

Monday, September 24, 2012

Krvava rapsodija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
 MAĐARSKA KRVAVA RAPSODIJA 

Slušam radio Beč. Poruke izbeglica porodicama ili prijateljima koji su ostali. Majka plače. Ne samo zbog njih. Nekada je Mađare mrzela. U Vojvodini to je bilo protokolarno. (Ali kad obavlja računske radnje, čini to na mađarskom.) Poginuo je Puškaš. Majka je plakala i za njim. Bio je major AVH (Političke policije) i idol NEP-stadiona. Nadam se da je u policiji bio zbog fudbala, ne obrnuto ... walmartcanstopanuclear Ruski tenkovi u Budimpešti.

"I skakavci bijahu kao konji spremljeni za boj ... I imahu oklope kao oklope gvozdene, i glas krila njihovijeh bijaše kao glas kola kad mnogi konji trče na boj ... i dana im biješe oblast da ude ljudima pet mjeseci ..." (Otkrovenje, 9-7, 9, 10) ... 

Posmrtni marševi. Mađarska krvava rapsodija. Sve im praštam ...

Šta je revolucija ako je ceo narod kontrarevolucija? ...

Mađari žele da od svoje tekuće istorije naprave palimpsest. Izgleda da oni tu istoriju ne smatraju svojom. Smeraju da je ponove na čistom pergamentu vremena. Hemijsko sredstvo kojim su se služili stari Egipćani da bi palimpseste dobijali nije poznato. Ispirali su papiruse svakako. ali čime?

Kasnije, po Minhenskom kodeksu, stari rukopisi su potapani u mleko, prskani brašnom, sušeni pod pritiskom i ribani kredom. Za svoje istorijske palimpsestose mi se služimo krvlju ...

Sve je gotovo. Ostaje da se pokupe leševi i smisle najbolje laži. Ali, možda, i da se sve ponovi ...

Neraspoložen sam. Razgovaram sa ( ). U sred razgovora o Budimpešti, kaže mi da "Partizan" nije smeo dobiti poslepodnevnu utakmicu i da je zabrinut za "Zvezdu" ...

Saturday, September 22, 2012

Benjamin Disraeli

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

BENJAMIN DISRAELI

Sav je u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Churchill?)

Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi.

On poznaje i veštinu i plodove strpljenja. “Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. 3disput1

(On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo neka me se boje!) …

Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome.

Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći.

Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja …

Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer je nestrpljiv.) U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar kockarski slučaj.

Da je Bismarck s manje sumnjičavosti gledao na Istok, trijumfovao bi Gladstone, neprijatni propovednik i dosadan protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) …

 Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On odgađanje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe …

Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu.

U imperiji koja se kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta …
 Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia, Robespierre, Džeržinski. Ovako je, u sedmoj deceniji, premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice …

Friday, September 21, 2012

O izgubljenosti

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
O IZGUBLJENOSTI 
Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao. wedonotrecognizeisrael Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje …

Thursday, September 20, 2012

Dnevnik o Njegovanima

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
 DNEVNIK O NJEGOVANIMA

Nastavljam “Zatvorski dnevnik o Njegovanima”. Nešto poput Dnevnika o Kovačima lažnog novca A. Gidea. To je neka vrsta ogledne laboratorije alhemičarskog tipa. Ovde se ne barata sa poznatim elementima da bi se dobila legura, nego sasvim nova tvar. Po mogućnosti još živa. Paracelzijusov


umetnički Homunculus. wearealljewsnowpartii

Za sada bez rezultata. Dobijam sve same legure, od kojih je već toliko knjiga napravljeno. Tu i tamo, ispod osobina, poznatih i klasifikovanih, dobijam trunčicu nove rude. To još ništa ne znači. Možda je i ona već negde iskorišćena. Ovde sređujem dokumenta o Jadransko-podunavskoj banci i Jugoslovenskom udruženju boja, (J. U. B.). Takođe i Dosije Okružnog suda 527-49 …

Wednesday, September 19, 2012

Zdrava bolest

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
ZDRAVA BOLEST 

Odakle si došao? – Niodkud. Ja sam ovde. – Kako to da te nikad nisam sreo? – Nisam izlazio. – Bio si bolestan? – Ne, bio sam zdrav. – Pa zašto nisi izlazio? – Pa zato. Zato što sam bio zdrav. – A sada, zašto si sada izašao? – Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.

wmddiscoveredinsouthern

- Šta bi se desilo da te primete? – Proglasili bi me za zdravog. – Je li to rđavo? – Kako gde. U bolesnom svetu, svakako. – I šta bi sa tobom radili? – Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo. – Ali, ti si već bolestan, zar nisi? – Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove … (Klinički razgovori.)

Tuesday, September 18, 2012

Samoubistvo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 
SAMOUBISTVO (ODLAZAK) POSLEDNJEG NJEGOVANA 

Politika od 22. okt. 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. Kasno popodne. Milicioner na liniji primećuje mladića koji se šeta mostom i čije je držanje sumnjivo. (Da li je milicioner mislio da će se mladić ubiti ili – baciti most u vazduh?) Poziva ga da ode. Mladić se penje na traverze i svlači go. Odelo baca u vodu. Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice. Patrolni čamac rečne milicije zaustavlja se
ispod stubova. grapesofwrathrevisited Posle dva sata uzaludnog nagovaranja, vatrogasci se penju na traverze i približuju mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije, ali kad su mu na metar razdaljine, skače. Pada pored patrolnog čamca i više se ne pojavljuje. U njegovom odelu nije nađeno ništa što bi ga identifikovalo. Ovako bi trebalo da ode poslednji Njegovan. U redu, možda ne baš ovako teatralno – to ne može biti u njegovoj prirodi – ali svakako neidentifikovan. I ne 22. Oktobra, 20. oktobra.

Monday, September 17, 2012

Očajanje

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
OČAJANJE KAO VEŠTINA

Očajanje je kao pantljičara, beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kada smo srećni, stvari nemaju smisla.
Back Stabbing
O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga. Ta knjiga će možda biti izlazak glave …

Sunday, September 16, 2012

Pluskvamperfekti

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA

Jutros sam na Fakultetu sreo V. P. Odvela me je u “Central”. Bio sam smrtno preplašen, ali nisam imao novaca za piće, morao sam rizikovati silazak u grob. Mileiu je bio psihoanalitičan. Oslobođenje duše katarzom dr Broyera. Polutmina manastirske ćelije.

Varnice svetlosti kao u feničanskom svetilištu Baalu. U daljini zamor mase: Njegovo veličanstvo Pavle I i Frederika od Grčke prolaze Studentskim trgom u poseti Gradskom narodnom odboru. Osećam se nekrofilno kao Antoni Bevis koji u zaboravljenom albumu otkriva Meri Emberli. Strašno …
church_silhouetted_1
Kasnije. Gospođa ( ), i gospođa ( ) sa ćerkama. Gospodin ( ) prati dame pod slamnatim šeširićima, u koje su zadenuti drsko beli visuljci. Ezopovske kokarde. S prituljenim osmehom prolazi kolona Pluskvamperfekta da pozdravi jednu uspomenu.


Saturday, September 15, 2012

Kao svuda u svetu

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
BEZ OBZIRA NA MESTO, VREME,KAO SVUDA U SVETU

“Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi, nije kritika nego polemika …

Pod rečju “polemika” ne podrazumevam prepirku, već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem. Cilj je odbrana zdravog razuma …” (Bjelinski, O kritici i književnim mišljenjima, Moskovski posmatrač, 1836.)
Koliko vidim, bar za sada, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović.

Ostali me se ne tiču …
convertordieexcuseme_1
Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NINu (Januar, 1955.) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj Prokletoj avliji. I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.

“Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu.” Zatim: “Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina.”

A onda: “I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju, i kada odgovori svoje ludo, stravično i divno ja sam to – toga trenutka je u našoj literature napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove …”

B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim …

Friday, September 14, 2012

Ucena

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

UCENA KAO STRATEGIJA

“… Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećala svoj rezervni fond na 11 milijardi maraka …” (L. D. Politika 15. avgust 1955.)
Trojan Horse
Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je, izgleda, ucena. Ovo je već drugi put u ovom veku da opasnost od komunizma postane povod za prosperitet.

Vajmarska Nemačka ucenjivala je Antantu boljševizmom. Podsdamska Nemačka Saveznike – Sovjetskom unijom. (Te dve pretnje ne treba brkati, nemaju ničeg zajedničkog.) …

Sada Adenauer listi opasnosti dodaje još jednu, koja Vajmar, nažalost nije koristio – on preti vaskrsom Nacionalsocijalizma. Ominozno podseća na krizu džepova koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. (Pruska je, u međuvremenu, nacizmu izručila politika Kominterne.) …

S nemačkim nacionalnim dohotkom od 151 milijardu maraka, Englezi i Francuzi bi se zaista morali zapitati ko je stvarno dobio Drugi svetski rat? …

Thursday, September 13, 2012

Inhalacije

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

INHALACIJE

Banja. Kraj inhalacionog otvora, nad kojim je svoje leto provodio jedan komediograf. Gospodin Kasacioni sudija, koji sve zna, upravo ređa razloge zbog kojih grom ne udara u vozove. Otac profesora Logike, koji zna i ono malo što je sudiji izmaklo, čeka svoj red. Bivši ban i bivši general. B. S., šef moje katedre.
Man in Chains
Jedini izgleda stvarno živ, premda se i on kreće jezivom sporošću. Desetak nerotkinja, za koje znam bolji lek od banje. Nekoliko potištenih boraca iz 1948. I deca, deca neke druge 1948. (1958, 1968, 1978?) …

Wednesday, September 12, 2012

Utopljenik

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
UTOPLJENIK

Nisam u svoje vreme stigao da sredim polukodirane beleške sa posmrtne izložbe Igora Vasiljeva. Činim to sada, dok su utisci sveži, dok upućuju na pitanja, a ne odgovore rođene iz saveza zaboravnosti i indolencije …

Na otvaranju sreo etnologa Dž. i slikara Br. Tu su, takođe, Igorove žene. Prolazim salom jednom brzo. Usput pitam Br. šta misli o slici “Koncert u šumi”. Pristojna je, kaže. Ništa ga više ne pitam … Pre nego što je pao, (padnut, padnuo se?) u kaljugu kraj šina voza kojim je putovao, u Upravi ULUS-a nije imao prijatelja.

Došli su da održe smušen protokolarni govor i nestanu u maglama administracije. (Slava im!) Na pogrebu, venci od kartona, popovi u masnim epitrahiljima, kosati đakoni, zarđale ripide, ruski emigranti, (po drugi put u emigraciji), i robijaši, mnogo robijaša …
theprofessorofantisemit_1
Umro je na liniji svojih vidovnjačkih slika, koje sada, po drugi put, pažljivo obilazim. Modrozelene domieovske vizije koje stižu iz mastiljave tmine. Poput trulog korenja što ostaje kad se močvarne vode povuku … Fatalistički pasivan “Treći stadijum” od Okt. 1952.

Prestravljeni “Hristos”, sa slomljenim gnjatovima i penom besnila iza zuba, Mesija, s kojim se Igor pita – zašto sam ja ovde? I koji gleda gomilu debilnih gegula (“Mladenci iz Marinkove bare”), zbog čijeg spasenja visi. “Igrači domina”, manje više krvavih, manje više masnih, više jednakih …

Slušam. Igor je bio pijan kao svinja, ispao je iz voza, pošto je najpre pokušao da pobaca pepeljare kroz prozor vagon restorana. (Ja, lično, nikad nisam uspeo otvoriti nijedan prozor u vagon restoranu.) Nema u tome ničeg osim delirijuma, kaže bradati Riketinov obožavatelj, nikakve filosofije, nikakvog apsurda. (Niko se, magarče, ne ubija da bi dokazao apsurd! Ljudi se, magarče, ubijaju kad im je teško!) Glas jedne žene: pa mora da je ipak bio talentovan kad se ubio …

Odlazim sa J. ponovo na izložbu da zabeležim datume slika. Evo ih po redu izlaganja: 1. “Igrač domina”. (Januar 1954) 2. ‘Mladenci iz Marinkove bare”. (Novembar 1952) 3. “Raspeće”. (1952) 4. “Raspeće”. (1953) 5. “Autoportret”. (Nedatiran) 6. “Autoportret”. (Novembar 1951) 7. “Autoportret”. (Novembar 1952) 8. “Autoportret”. (Novemvar 1953) 9. “U kapeli”. (Juli 1952) 10. “Delirijum”. Novembar 1953) 11. “Kaluđerice”. (Februar 1954)

12. “Koncert u šumi”. (Februar 1954) 13. “Povorka”. (Februar 1954) 14. “Mladenci”. (Mart 1954) 15. “Autoportret”. (Januar 1954) 16. “Ribar”. (Mart 1954) 17. “Utopljenik”. (Mart 1954) 18. “Borba petlova”. (Februar 1954) 19. “Očajanje”. (Mart 1952) 20. “Koreja”. (Septembar 1952) 21. “Okupacija”. (April 1952) 22. “Treći stadijum”. 23. “Grbavko”. (Decembar 1951).

Ponovo ispitujem slike. Samo autoportrete. Nedatirane ne uzimam u obzir. Deluje mi nekako Deluje mi nekako poluakademski, ne-igorovski. Najranije datiran slikan je novembra 1951. Nije teško uočiti lagani pad vitaliteta i zatvaranja oko svoje sudbine kao oko osovine, kroz autoportrete iz 1952. i 1953. U novembru te godine Igor slika sebe, delimično i izborom palete, kao mizantropa.

(Ali to nije izraz jedne filosofije osećanja, nego jednog osećanja filosofije.) A onda, januara 1954, vidi Igor sebe s kosturom za leđima. Misao je gogoljevski fantasmagorična, ali u njoj ima i nečeg klovnovskog, humora koji nije osoran. Šeretski gorko druži se Igor sa smrću koja mu gleda preko ramena. Ne čudi se, ne plaši, osmehuje se. Uprkos skeletu, ova je slika paradoksalno najoptimističnija.

Ali njen optimizam – kad ga sinhronizujemo sa zaumno-zagrobnom fanmtastikom tog perioda, koja se završava njegovom poslednjom slikom, martovskim ”Utopljenikom”, jurodivom vizijom vlastitog kraja – nije od ovog sveta, ni za ovaj svet. Ukoliko je ikakva odluka postojala, ona je već doneta. Smrt iza njegovih leđa nije više literarni simbol, bilo koja smrt, njegova je, on za nju zna, on je nju i prizvao. (Sve pod pretpostavkom da se ubio.

Ali i da nije, naslućivanje ovde ima vrednost saznanja nečeg neminovnog, bez obzira da li je ta neminovnost izraz vlastite, tuđe ili volje slučaja.) Ostale slike potpomažu pretpostavku – koja, nažalost, to više nije – da njegova smrt neće biti ona opšta, banalna smrt koja izjednačava i unižava. Da će biti samo njegova …

Sastajem se kod “Centrala” sa B. da bih razgovarao o Igoru. B. se sa Igorom upoznao u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova, odakle je krao balvane za ogrev. Ušavši, primetio je zar cigarete u tmini. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je čuo da je Rus, izađe iz mraka i reče: “Zašto psuješ? To nije dobro.” ...

Igor je vaspitavan u umetničkoj atmosferi. Otac, koji je takođe imao dara za crtanje, gonio ga je da radi. Igor je, izgleda, bio lenj. Rođen je 1928, umro u aprilu 1954. Umeo je da voli slovenski duboko, ali ne i trajno. Razvod s prvom ženom, s kojom je imao ćerku, daje se po sporazumu. Na osnovu prethodnog dogovora, drugovi su, a među njima i B., uspešno svedočili. Nakon rasprave celo je društvo, na čelu s razvedenim parom, otišlo u kafanu. Emotivno je reagovao na režim. Nije imao neku određenu ideološku orijentaciju.

Malo je čitao. Dostojevskog, naravno. (Svi Rusi njegove vrste čitaju Dostojevskog, kao što oni one druge čitaju Lenjina.) Uhapšen je, isleđivan i odatle potiče jedna čudna pripovest. Njen izvor je, prema B.-u, sam Igor … Robiju je sjajno podneo. Bila je kratka. Tamo mu je ostalo oko 100 radova. Uprava KPD Požarevac je odbila da mu ih vrati. (Ne razumem zašto. Meni su rukopisi vraćeni. Možda se smatralo da ni od mene, ni od njih, nikad neće ništa biti.)

Od pesnika voleo je Jesenjina. B. veruje da je u tome bilo i podražavanja. Ne samo što se tiče pića. Možda i u smrti. Hteo je da naslika Pavlovićevu šagalovsku “Kokošku obešenu o mesec”. Po zatvoru napušta Akademiju. Od mlađih slikara prijateljuje sa M. D. (Razgovarati s njim.) Oduševljava se najpre Van Goghom, zatim Dufyem, Gauguinom, Rousseauom, Bruegelom, osobito Boschom …

Nisam intimno poznavao Igora. Nemam prava da sudim. Razmišljam prosto u nekim analogijama … Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, često kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok leži, čovek je u nervnoj napetosti, koja se često maskira u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (“Zatvorska javnost” predupredila je mnoge padove.)

Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama … Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje, čovek se naglo opušta. Kao n predmetu, koji je skinut s leđa i stavljen pod snažnu grejalicu, dolazi do spontanog širenja i pukotina … Socijalno, svet se prima kao – tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, čak i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima …

Oba simptoma su tipična za SDOJ. Bolujemo od ataksije. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. (S onim što nam se poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i što nestaje kad mu se približimo.) Naš životni stil, tropos, način, liči na petlov hod (posledicu kod petla ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina). Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje …

Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo, ili biramo. Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako svoj za život nešto ozbiljno radimo, dovesti u realnost koju odbacujemo, (ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo, jer znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom otoku, oslobođeni opasnosti od kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi.

U uslovima in vivo, u prirodi, na in vitro, u laboratoriji) … Obrazovali smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše iskustvo, ne naše mišljenje, već iskustvo, jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg, (reakcionarnije, kako se to kod njih kaže), ako ne može biti potkrepljeno – zatvorskim brojem. Naša je unija – savez za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog – građanskog – zatvorenog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga njihove realnosti, dakle, ipak – ništa.

(Ništa sve dok se u njega ne uđe, a to se neće.) Građaska klasa je napravila krug, kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim istinama nezadovoljni, i u samom njihovom središtu napravili krug – koji je, već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i od jednog i od drugog sada podjednaka. U toku smo dva paralelna odbacivanja … O svemu tome sam već u nekoliko navrata pisao. Pisaću opet kad najzad shvatim sta mi to radimo, kuda ovako idemo? …

Tuesday, September 11, 2012

Greh

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?
Disingenuous-Or-Simply-Igno
Tek što je spašeno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna

Monday, September 10, 2012

Prvi maj

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
PRVI MAJ, AKROBATI, SSRNJ I ŠPANSKA ČIZMA

Pre podne. Revija trupa. (Volim vojničke marševe i parade, ne volim vojsku.) Stroj lutaka iz Andersenove bajke koji je napustio kasarnske rafove. Crvene i trobojne zastave. Hibridizirana lica u senci šlemova do usana.

(Niko to bolje nije radio od SS-a na Nirnberškim crnim revijama. A ipak se svi trude da dobro marširaju.) Zatim Sportske organizacije. SSRNJ. Pioniri. Preduzeća. Narodna masa u slobodnoj poplavi. Kraj. Jedno izgubljeno dete cvili u svetini …

Posle podne još jedan ulični cirkus. Na visini od dvadesetak metara, između dva prozora, preko ulice, razapet je sjajan zrak u vidu čelične žice. Žica treperi. Ružičasta akrobatkinja sa ružičastim kišobranom pojavljuje se na jednom od prozora. Pored mene, devojka iz SSRNJ krcka bombone zubima. Nemoguće je to krckanje opisati. (Nešto između tučanja kamena i trčanja po šljunku.)
Perpetual-War
Ružičasta mrlja akrobatkinje širi se po nebu. Ona se uspinje. U uspenju ima neveg religioznog. Gledaoci to osećaju. SSRNJ takođe, ali produžuje da grize bombone. (Sada joj u ustima pucaju kao prangije u zatvorenoj sobi.)

Sunday, September 09, 2012

Smrt

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
SMRT, UZALUDNOST, KRUG

Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ... Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ...

Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog. Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ... Strahujemo od krugova.

Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.) Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti.
It-Is-Not-Liberalism-It-Is-
Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...Jer smisao je u – krugu.

Saturday, September 08, 2012

Jedna slika

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
JEDNA SLIKA IZ ISTORIJSKE OSTAVE

17. April 1955. Građanski salon više srednje klase. Vojvođanski sercle iz ere srpskog građanskog Preporoda. Bidermajer s pravolinijskim pauzama Moderne i zlatnim bleskom jednog od Louiseva. Persijaneri, gobleni sa pastoralnim scenama i izbledelim bojama, purpurni zastori s pervazom kao da im je prišiven sunčev zrak na zalasku.

Akademski portreti, Pomorišac, žućkaste dagerotipije u ovalnim ramovima kao u skupocenom prstenju – kameje. Sveže cveće u vazama iz Sevra. I Majsen, naravno. Srebro, kristal, porcelan. Kanarinci koji kunjaju po kavezima od posrebrenih žica, staklene kugle polieleja u kojima svetlost izgleda kao da je zarobljena, a mlečno žuti odrazi skupljaju se u zrelu pavlaku po ljudima i stvarima.

Jedna od retkih kuća u Beogradu preko koje nije prošao “točak progresa” (i ostavio rupetinu za gradnju “bolje budućnosti”). Utoliko mi je u njoj ugodnije, i ako se osećam pomalo kao u grobu koji još nije sasvim zatvoren. Zemlja je kraj rake pripremljena, ali su grobari zauzeti drugim sahranama. Mi koji ovde ležimo, ostavljeni smo, očevidno, za neku drugu priliku …
amwarhol_4_spread_c750n_3
Gospoda u večernjim odelima, dame u biranim toaletama, infanti elegantni (onako kako su mene oblačili pre nego što me je istorija preodela u koprivu). Neodoljivo poređenje sa Krležinim Glembajevima, u vojvođanskoj varijanti. (Dragi su mi ma u kojoj.) T., majordomus, predstavlja niže klase, i stub Doma, kao što je to u rđavim knjigama i dobrom životu …

Muzička kulisa – tropar i mađarske violine. (Mađari se ovde ne trpe, ali sa izvesnom nostalgijom.) …
Domaćin J. jedan od poslednjih preživelih jugoslovenskih industrijalaca. Preživelih u industrijskom smislu. Ostali možda i žive, ali, osim pakosnih primedaba, ništa ne proizvode. M. J. proizvodi. Proizvodi sve što je van domašaja državne proizvodnje.

Friday, September 07, 2012

Maske

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
MASKE NAŠE NASUŠNE

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi ...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Schliemann 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta.

Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske. I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...
pompei
Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja), ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sado-mazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva ...

Thursday, September 06, 2012

Držanje u škripcu

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
DRŽANJE U ŠKRIPCU POMOĆU NAKLONOSTI

Prijateljstvo ima dvostruki radijus. Prvi je određen našim davanjem, drugi primanjem. Prvi odmerava naš altruizam, drugi – egoizam. Nijedno ne može živeti samo od "ulaza" ili "izlaza" ...

Smisao svakog prijateljstva neprestano se menja, ali, najčešće, ono traje samo dok ga ima. Prekida se čak kad smisla još ima; nastavlja kad ga već odavno nema ... Priroda prijateljstva određena je pre njegovim poreklom, nego njegovim tokom. Znam za neka – uključujući i moja – koja su ekskluzivno poreklom i održavana ...
dv331019_1
Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; češće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo. Moramo se, dakle, navići, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo.

Wednesday, September 05, 2012

Devetsto sedamnaesta

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
DEVETSTO SEDAMNAESTA

Sređujući papire, otac pronalazi tri svoja pisma iz godine 1917. Dva su originalna naslovljena na strica Dimitrija. Treće je kopija pisma upućenog „Slavnoj Cesarsko-kraljevskoj Upravi za Crnu Goru“.

Pisma stricu su na kockastoj hartiji velikog formata. Mastiljava olovka još je zadržala ljubičastu svežinu. Kopija pisma Upravi nečitkija je i mestimično zamrljana. Rukopis očev nije se izmenio. Ispisan je, lep, pa i kitnjast ponegde, premda pri kraju gubi oštrinu.
Goya
Po datumima se vidi da je prvo pismo, kao i ono za Cesarsko-kraljevsku Upravu, pisano pre odlaska u Komite, a ono drugo već iz šume.

(Izvod iz prvog pisma) “ … pošto u ovom slučaju, kada nemam ni oca ni majke, ti zastupaš moje pokojne roditelje, to sam našao za potrebno da ti napišem ovo nekoliko redaka, pređe svega moleći te, kao oca, da mi oprostiš ako sam, po tvom mišljenju, na krivom putu …

Tuesday, September 04, 2012

Građanstvo u nesvestici

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
GRAĐANSTVO U NESVESTICI

Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug. Građanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.) Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne.

(U mojoj kući to je vreme javnosti, kad se bez žara izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života, drugim rečima – obeda.)
A-Bloody-Fight-For-The-Inte
Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović, profesor Univerziteta (pisac knjiga O Cincarima, Srbija i Beograd (1718-1739), dr M. D., rođak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja.

Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju. Profesor ne mari za ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati.

Monday, September 03, 2012

Tigrovi u čizmama

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

TIGROVI U ČIZMAMA OD SEDAM MILJA

Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju.

Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima …
Can-We-Get-Over-It
Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi …

Sunday, September 02, 2012

29. januar 1955.

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
29. JANUAR 1955.

Juče sam se zarekao ustati u 7. Ustao u 11. To me podseća na Gideove Močvare. Treba se učauriti u metodičnost. Ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih.

Pisao „Komentare za NjegovanTurjaške“. Komentari na nenapisan roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati.

Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar, ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova.

Ali onda to nisu moje varijante. Imam nekih poteškoća sa kontrapunktalnom tehnikom. Spojevi propuštaju. Huxley i Dos Passos.
First-Public-Acco
Čitao Maratove govore. “Otkriven plan da se uspava narod i spreči donošenje ustava!” Dobro zdravlje Mirabeaua prava je javna nevolja!

Saturday, September 01, 2012

Savremena istorija

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

SAVREMENA ISTORIJA

„Narod je omlitaveo. Mi republikanci, mi slobodari i socijalisti, mi od toga patimo danas, a vi, gospodo monarhisti i cezarovci, vi ćete od toga patiti sutra. I sami ćete iskusiti kako je teško napojiti magarca kad nije žedan...

Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dođe red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti... Konj je tu, imate samo da ga uzjašete. Ali kad budete na njemu, on će mirno leći kraj puta i vi ćete ljosnuti. Gore kljusine od njega nema. Kome od njegovih jahača nije polomila rebra?...“
Not-In-The-Mood-For-Sanity2
To veli gospodin Beržere u Franceovoj Savremenoj istoriji. Mislim da ...