Tuesday, June 30, 2009

Generali

Dnevnik, četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“
(„Borba“ od oktobra 1968.)

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Tezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu: Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević,

doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.

060115_fashion

Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije.

Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom.

To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom.

Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“

Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

To je upravo ona drama koja je kasnije ušla u Antologiju televizijske drame naše, iako nije davana na televiziji, odnosno davana je mnogo kasnije na TV kao pozorišna prestava, ali kao televizijska drama, kako je pisana, nikada.

To je upravo ona drama koja je zatim ušla u Selenićevu Antologiju srpske drame, dakle uz nekoliko najboljih drama napisanih posle rata kod nas, po Selenićevom sudu, i to je najzad ona drama koja je i u inostranstvu imala uspeha nakon premijere na radiju u Štutgartu.

Ili je, dakle, sud ovog žirija pogrešan ili je pogrešna kasnija uspešna istorija „General ili Srodstvo po oružju“.

Za ovu dramu vezana je i jedna anrgdota.

Sećam se da je posle izlaska Antologije naše televizijske drame“ kritiku pisao Eli Finci i da je moju dramu naročito istakao.

Ali on je pisao tu kritiku tako da je iz nje proizilazilo da je on tu dramu na televiziji gledao, a ne čitao u Antologiji.

U međuvremenu drama nije uopšte na televiziji davana. Toliko u obol ozbiljnosti naše kritike Elia Fincija i tog ležernog bogdanovićevskog manira naše kritike.

Ratko Đurović o takvom iskustvu ima jednu sjajnu priču, ali ovo nije mesto da se ona ispriča, spomenuću samo da bi se mogla nazvati: „Medved i kritičar“, ali ja bih je nazvao: „Dva medveda“.

Monday, June 29, 2009

Intervju II deo

Intervju II deo
Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. II deo, nastavak. (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) (I deo Ovde)

Pitanje: Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?

Odgovor: Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu.

TN-GhostlyAttendance32

Ako se izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička.

Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.

Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja.

Ne verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.

Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena.

Međutim kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava problema života i smrti, to je isto kao kada bi smo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne može da nahrani.

Društvene doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama.

Književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je odgovaraju li čemu te reči.

I makakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti.

Bilo bi naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova.

To razume se nije tako.

Stoga estetičko rešenje nije rešenje problemarealnosti, čak ni njenog najpribližnijeg odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu, odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.

Tu negde, verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost.

Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras, Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosoć.

Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama. Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“

Moj komentar.

Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu ,islim uglavnim crtama i danas, pa mi pada na pamet idejada bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu književne kritike mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.

Sunday, June 28, 2009

Intervju I deo

Intervju I deo
Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968.
(Možda za esej „Umetnost i stvarnost“)

Treći isečak je iz titogradske „Pobjede“ od 6. 10. 1968. godine. To je moj intervju i ja ga ovde u celini prenosim, osim naravno uvoda, koji je napravio intervjuer.

„(...) Pitanje: Radnju romana Vreme čuda i Graditelji djeli 20 vjekova. Znači li to da faktor vremena kod Vas ima prividnu ulogu?

war_raider

Odgovor: Sumnjam da se u svojim direkcijama svet toliko izmenio da se u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama, dilemama, ne bi mogla nazreti jedna uzor istorija, važeća i za nas.

Svet pukih činjenica je bez sumnje nešto drukčiji, ali se ostale konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da recimo na duhovna i egzistencijalna iskušenja čoveka reformacije i protivreformacije gledamo kao na nama nepojamne probleme.

Tek u nekom vrlo dalekom vremenu, ako do njega uopšte dođe, možda će biti izvršena ona bitna evolucija, onaj fundamentalni preobražaj moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, koji će onemogućiti umetnost ili ono što će se pod njom tada podrazumevati, da posredstvom prošlosti objašnjava sadašnjost.“

Moj komentar.

Danas ne bih baš ništa mogao da oduzmemovome, što sam onda rekao, jedino su očekivanja neke bitne, fundamentalne evolucije, odnosno revolucije, moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, po meni danas udaljenije nego što sam onda držao, pa gotovo i nemoguće,

a moje shvatanje da bez toga nema ni govora, ne samo o progresu čovekovom, nego i o njegovom opstanku, postalo je sada ne samo dublje, nego i fundiranje mnogim novim iskustvima i saznanjima.

„Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno Vi veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana.

Odgovor: Nije to moj metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu.

Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno.

U Vremenu čuda svet činjenica, nadam se, uspostavlja neophodnu ravnotežu između posthumnog dejstva realnosti drevne judeje i žive, agresivne realnosti sveta iz koga pišem i u kome se iako prerušeni još spore svi oprečni principi postojanja uarasli u istoriju obećane zemlje.

U Graditeljima razlog je dvostruk. Nemoguće je pronićiodnos jedne ličnosti prema revoluciji, bez obzira radi li se o protagonisti ili antagonisti, žrtvi ili korisniku preokreta, ako se književnim sredstvima ne predoči objektivno značenje revolucije, ako se ne upoznaju i ne doživi njen svet činjenica.

Ne odbacujem osećanja kao izvor nego kao književni metod, na njega se oslanjam samo kad vodim privatnu korespondenciju.“

Moj komentar.

Na ovakvo pitanje moj odgovor i danas bi bio isti.

„Pitanje: U Vašem djelu prisutna je jedna svojevrsna ironija. Da li je ironija danas jedini mogući odnos prema stvarnosti ili možda izraz naše nemoći za autentičniji, plodotvorniji, kontakt s njom?

Odgovor: Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje.

Za književnost manje od svakoga oblika mišljenja i delanja važi ubeđenje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova. Ironija je samo jedan nivo ovog literaturi urođenog, negativnog odnosa prema svetu.

Ne vidim zašto bi ona, upravljena na njegove rđave strane bila neautentična i neplodotvorna.

Ako se, međutim, pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa rešenja, ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna.

Ako pisac nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.“

Moj komentar.

Ni ovde ništa ne bih mogao dodati ni oduzeti. (II deo Ovde)

Saturday, June 27, 2009

Napad

Napad „Literaturnjaje Gazete“.
Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje – napad „Literaturnjaje Gazete“.

Drugi je isečak iz „Politike“ uzet 16. aprila po mom mišljenju negde između 1965. i 1970. godine.

To je jedna vest Žujovića, korespondenta iz Sovjetskog Saveza pod naslovom „Sveže misli“ i podnaslovom „Novi grubi napad iz lista „Literaturnaja Gazeta“ na „Politiku“.

aristotle-homer

Pri kraju članka reč je i o meni. Citiram taj deo članka:

„(...) Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo.

On se odnosi na ’antisovjetsku paškvilu’, kako je nazvan tekst Borislava Pekića, objavljen u beogradskom ’Ježu’.

Taj tekst za koji se pretpostavlja s obzirom na tribinu koja ga objavljuje, da je satiričan, naveden je kao dokaz da se u stvari jugoslovenska štampa bavi antisovjetizmom.

’Literaturnaja Gazeta’ kaže da su redakcije lista ’Jež’ i autor inkriminisanog teksta ’reprodukovali svu zamislivu i nezamislivi klevetu na Sovjetski Savez da bi prikupili sve obaveszne atribute antisovjetske propagande’ i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni ’istančana cionistička piskarala’.

Najzad zaključak je da su sada ’neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji’.

Iz tog teksta koji je izgleda napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije. navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje Sovjetsku za interniranje Jevreja.

Takođe se kaže da ’Jež’ dok ceo svet žigoše američku agresiju u Vijetnamu, izjednačuje Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države.

Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne smemo šaliti i kaže da autornapisa u ’Ježu’ optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanje polovine njene teritorije.

’Možda Pekić žali i zbog toga što je sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode od fašističkog jarma?’ zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljan članak Svetov u ’Literaturnoj Gazeti’.“

Ja se sećam da sam na ovo pitanje „Literaturnaje Gazete“, odgovorio samo jednom rečju – DA.

Friday, June 26, 2009

Jedrenjak „Nada“

Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“.

Prilikom sređivanja rukopisa i građe za preseljenje, nalazim jednu fasciklu i u njoj nekoliko isečaka očigledno izdvojenih za prepisivanje i komentarisanje.

Ja se ne sećam da li sam to učinio, pa ću sada učiniti ono što sam propustio, zainteresovan upoređenjem onoga što sada o ovome mislim i onoga što sam, ako sam to zabeležio, mislio onda kada sam ove isečke izdvojio. Na mnogima nema datuma, ali otprilike znam u koje doba bih ih mogao staviti.

sacred2

Prvi je isečak iz jednog zagrebačkog lista koji se odnosi na putnike bez pasoša i njihove sudbine. Jedan isečak koji me je inspirisao da napišem najpre sinopsis za film pod naslovm „Jedrenjak nazvan nada“, a onda i jednu humorističku novelu.

Taj sinopsis nikada nije postao aktuelan, a samu novelu nikada nisam nikome ni nudio ni pokazao. Bila je to jedna mala moja humoristička vežba, pisana u galgenhumornom stilu Stifen Likoka. Isečak glasi:

„Osam mjeseci zarobljen na brodu, Karlo Alberto Munos, dvadesetogodišnji student iz Santosa u Braziliji, napokon je prije nekoliko dana oslobođen dugotrajnog i mučnog zarobljeništva na jednom talijanskom brodu. U februaru ove godine talijanski brod ’Ahil’ tovario je neku robu u brazilskoj luci Santos.

Taj brod nema stalne linije, nego plovi iz luke u luku prema tovaru koji prevozi. Može se dogoditi da na taj način ostane izvan svoje matične luke u Italiji i po godinu dana. Kada je u Santosu obavio svoj posao ’Ahil’ je isplovio. Već je bio na okeanu kad je otkriven slepi putnik. Bio je to nesrećni Munos.

On je izjavio da u Braziliji nema više nikoga, da je sam na svjetu, pa želi pokušati negde daleko novi život. Video je talijanski brod, pa je odlučio da putuje kao slepi putnik u Italiju. Dakako komandantu to nije bilo po volji.

Čim je brod stigao u prvu luku, komandant je pokušao Munosa iskrcati, ali nije uspeo. Vlasti nisu htele primiti Brazilca bez dokumenata. Tako je bilo i u sledećoj luci. Ukratko ponavljalo se to u bezbroj luka punih osam mjeseci. (...)“

Sad sledi jedan isečak iz očevidno opet zagrebačkih novina. Bez naslova je i on glasi:

„Prije nekoliko godina po svim novinama svijeta pisalo se o čovjeku koji je bio prisiljen da živi na brodu iako nije bio mornar, te je lutao od luke do luke, mjesece i mjesece samo zato što nije imao putnice, odnosno državljanstva, pa mu nije nitko imao putnicu izdati, a policije su mu onemogućavale da se u nekoj od zemlji iskrca. Kako je peripetija tog nesretnika završila, nije poznato.

Ovih dana se dogodio sličan slučaj jednom Amerikancu koji je tri tjedna letio raznim avionima iz jedne zemlje u drugu, jer je na to bio prisiljen. Ričard Rog, američki državljanin, po zanimanju mornar, ukrcao se u Njujorku na neki nizozemski brod, te je brod dotaknuo mnoge luke. Iz Amserdama je prošao kroz Gibraltar, pa kroz Suetski kanal prema istoku.

Tu su počele Rogove peripetije. Na brodu je došlo do žestoke svađe i tučnjave, pa je tom prilikom jedan mornar i poginuo. Roga je to tako potreslo iako navodno nikakvog udjela nije imao, da je u prvoj luci u Karačiju u Pakistanu, sišao sa broda u namjeri da se više ne vrati.

Čudno je, međutim, što je on ostavivši brod zaboravio na njemu čak i svoju putnicu. U Pakistanu nije imao neprilika, imao je nešto novca, pa je proputovao tu zemlju, najvećim djelom pješke ili autostopom. Vratio se u Karači.

Imao je novaca samo još za avionsku kartu do Ženeve. Iako nije imao putnice pakistanske vlasti su mu dopustile da uđe u avion. Ali kad je stigao avionom u Ženevu, švicarske vlasti su mu pravile smetnje. Rog nije smio izaći iz aviona.

Ukrcali su ga na avion koji je iz Ženeve leteo za Rim. Ali ni talijaska policija nije imala razumjevanja za nesrećnog Roga. Talijani su ga ukrcali u avion koji se vraćao u Ženevu. Tamo ga nisu očekivali i bili su prilično ljuti. Ukrcali su ga u avion koji je leteo u Amsterdam.

Ali ni Nizozemci ga nisu htjeli primiti i tako je Rog leteo na nekoliko evropskih linija čitava tri tjedna. Novaca da plati karte za ta prisilna putovanja nije imao. Sve su troškove njegovih prisilnih putovanja morale snositi avionske kompanije.

Njima je dakako to dojadilo, pa su one zajednički poduzele korake kod američkih vlasti i Rog je prije nekoliko dana na pariskom aerodromu dobio konačno putnicu i nešto novca da bi mogao iz Francuske odleteti u SAD.“

Ova dva isečka izdvojena iz štampe, ja mislim pre 1960. godine, još uvek su literarno potentna, još uvek bi čovek mogao od toga napraviti jednu uspelu komediju.

Komediju koja bi možda više nego neke druge ozbiljnije na izgled teme ilustrovala sumanute prilike u kojima živimo.

Thursday, June 25, 2009

Između berze i duha

Dnevnik, utorak, 27. septembar 1983. godine.
Između berze i duha.

Moj stvarni problem je promena ugla života, ne mišljenja.

Mišljenje je promenilo ugao ili ga bar menja, ali se život ne odaziva toj promeni, ne sledi je, ne dokazuje.

Bob_Elsdale_04

Praksa ne sluša teoriju.

Ona joj se ruga, ona je poriče.

Ponekad mi se čini, i ne samo čini, ja to znam, da se razdvajam na dve ličnosti, koje se rastaju da bi svaka otišla svojim putem, težeći svojim ekskluzivnim ciljevima.

U vremenu potpunog misaonog odbacivanja svega što je materijalno i oslobođenja od racionalističkih, pozitivističkih i materijalističkih zabluda, ja kao čovek, postajem vulgarni materijalist, pozitivist na detalj, racionalist Londonske berze.

I nije dovoljno to konstatovati, nije dovoljno reći da je ova dihotomija prirodna i da ona samo ilustruje univerzalno važeći manihejski princip u kome moj duh predstavlja strane dobra, a moje telo i moje socijalno biće strane zla, nego povodom toga treba nešto i učiniti.

Potpuno napustiti berzu ili povećati moju ulogu u njoj.

Wednesday, June 24, 2009

Kanibalizam

Dnevnik, ponedeljak, 26. septembar 1983. godine.
Kanibalizam kao načelo istorije.

Da bi jedna vrsta bila spremna na borbu o prevlast sa drugom, jedan rod sa drugim, jedan sistem sa ostalima, jedno mišljenje sa suprotnim, vrsta, rod, sistem, mišljenje, moraju tu bitku najpre dobiti sa sobom u svojim redovima.

Bob_Elsdale_05

Svakom spoljnjem ratu prethodi građanski.

Svakoj spoljnoj pobedi, pobeda nad sebi sličnima.

Svakoj gozbi van kuće, ručak u kući. Borba za opstanak uvek je najžešća među jednakima, jer su najgori takmaci oni koji jedu iz istog čanka.

Pre nego što zadobiju snagu za nadvladavanje neprijatelja, čovek mora savladati prijatelje.

Da bi se druga nacija porobila, prvo se mora porobiti vlastita. Istorija je ilustracija tog biološkog pravila, te prirodne šeme.

Ona je zato bazično kanibalska.

Tuesday, June 23, 2009

Tuđina kao sudbina II deo.

Tuđina kao sudbina II deo.
(I deo Ovde)

Dnevnik, sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom, nastavak.)

Ono o čemu smo do sada govorili može da posluži kao uvod i za Vaše pitanje o položaju i situaciji o čoveku u tzv. tuđini. Kad je u pogrešnoj civilizaciji čovek je nužno uvek u tuđini, svi mi živimo u nekoj tuđini. Samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne.

Tuđina u kojoj se ja trenutno nalazim samo je specifična zona one opšte tuđine u kojoj sam rođen. S obzirom da je za mene privremena ova, ne ona opšta i prava, koja je trajna, kako je ja osećam kao pisac manje je važno od toga kako je doživljavam kao čovek.

Bob_Elsdale_09

Znate i sami neiscrpnost teme i ograničenost našeg prostora. Pokušaću zato prosto da nanesem nekoliko utisaka plodova ličnog iskustva.

Tuđinu doživljavam kao jednu džinovsku prepreku među mnogim u sviom životu, samo pred njom ne gajim iluzije da je mogu savladati. Ta prepreka je poput planine sačinjena iz niza manjih prepreka, grebena.

Ređam ih kako mi na pamet padaju. Jedan je jezik, čak i kad mislite da ga znate. Jezik je pogodan i za sporazum i za nesporazum. U Engleskoj pogotovu. Koliko puta sam misleći da sam ljubazan bio tek neotesan.

Druga prepreka je narav, temperament. Svi koji živimo u severnim, naročito protestantskim zemljama, znaćemo u čemu se ona praktično sastoji i u šta sve može čoveka uvaliti.

Treće su nasleđena životna shvatanja, socijalno vaspitanje, odnos prema državi, zakonu, vlasništvu, radu, novcu, prijateljstvu, braku, porodici, odgovornosti, moralu, itd.

Zatim su tu različiti običaji, tzv. pravila igre u svim sferama života. Time je obuhvaćena i kulturna tradicija.

Odnos prema smrti, na primer. Ja lično nikada nisam ravnodušno mogao posmatrati lakoatletsku brzinu sa kojom se ovde beži sa još nepokrivene humke svog oca ili prijatelja. Ili se baš slepo držati pravila da izvesne teme nisu za konverzaciju, pravila po kojima ispada da je najbolja, naugodnija i najfinija konverzacija u kojoj se ni o čemu ne govori.

Urođeno je nepoverenje prema svemu što nama nije slično. Ksenofobija ne postoji samo kod domaćina, ona je kadkad jače izražena kod gosta. Postoje obično tri osnovne faze kroz koje se prolazi.

Od bezuslovnog prihvatanja i hvaljenja svega, preko bezuslovnog odbujanja, kuđenja, takođe svega, stiže se do nekog kompromisa, nekog odnosa za koji držite da je objektivan, dok je on zapravo tek način da vam stvari budu lakše.

Ne verujem naime u prinudne objektivnosti, u toleranciju iz računa, a ni u saznanja koja se dobijaju u prolazu kroz nešto. S toga o svemu ovome govorim sa velikom nesigurnošću.

Eto kad smo već kod nesigurnosti, mislim da je ona jedna od osnovnih osobina našeg stanja u tuđini. Postoji ona opšta: nalazite se u stranom svetu koga ne poznajete, koga nikada nećete upoznati i koga verovatno usled osvete napokon i ne želite da upoznate, a od koga više ili manje zavisite.

A onda iz te opšte izlaze druge, specijalne nesigurnosti. Evo par trivijalnih primera u kojima se ona opšta može pokazati.

U nastojanju da ažurno prihvatite pravila igre, po kojima je neuljudno biti radoznao, i sustežete se da sagovorniku postavite ijedno lično pitanje, osim da li je ponovo pokisao, ali kada se rastanete uviđate da ste čitavo vreme na njegovu inicijativu razgovarali o vama.

Da on o vama sve zna, a vi o njemu da ni ovoga puta ne znate ništa, jedino da je možda opet pokisao.

Na pokretnim stepenicama metroa uvek se manijački, grčevito držim uputstva i desne strane, ali ne jedino zato što poštujem građanski red i znam da to olakšava promet, već i stoga što se plašim, što sam nesiguran, što znam da na pravom mestu u stvari nisam ni tamo gde stojim desno, a kamo li kad bih još i levo stajao. Što sam jednostavno out of place ovde.

U beogradskom metrou svakako bih, makar iz zaboravnosti, stao levo i time pokazao da znam kako se nalazim među svojima, da sam in place, na mestu makar i ne bilo pravo.“

Postavljam Hetriha za svoj pisaći sto, dajem mu ovaj intervju, koga ću mu posle izdiktirati u magnetofon, i ostavljam ga da ga pročita. Posle izvesnog vremena, on me zove, a u međuvremenu ja se bavim gostima, postavlja me na jednu stolicu, ispred vlastitog pisaćeg stola i kaže:

„Ovo je sve lepo što ste napisali, ali sad ćemo početi da razgovaramo.“

I onda mi postavlja pitanja koja nemaju savršeno nikakve veze sa onim što sam ja ovde pokušao da napišem. Pita me o detinjstvu, o mojim prvim uspomenama, o mom poreklu, o mojim prvim knjigama, o životu, i imam utisak da razgovor, iako ga savršeno više ne pamtim, teče dobro i da postiže izvestan stepen autentičnosti, vrlo nužan u ovakvim intervjuima.

Pošto sam ga nekada toliko puta gledao na televiziji, ovo je prva prilika da ga i lično upoznam. Hetrih očiglednospada u retku vrstu intervjuera koji sasvim spontano otvaraju razgovo, pa i sa tim razgovorom i vas, bez pritisaka, bez pitanja koja su očigledno neugodna, ali koja su iskrena, i koja vas prostoprimoravaju prirodnim putem na iskrenost.

Ceo intervju prošao je vrlo brzo, premda je dosta dugo trajao, što svedoči o prirodnosti njegovog nastupa o kojoj govorim. A o mojoj prirodnosti svedoči i to što se ja ne sećam nijedne jedine reči iz tog usmenog intervjua.

Što se tiče pismenog, što sam mu ga dao, mogućno je da ga on jednostavno i ne upotrebi. I sad kad ga ponovo čitam vidim, bez obzira što on izražava moja uverenja, da deluje prilično artificijelno.

Monday, June 22, 2009

Tuđina kao sudbina I deo.

Dnevnik, sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.)

Večeras imamo goste: Ivana Hetriha iz Zagreba sa suprugom, Simovićeve i Rževske. Simović i Rževski takođe će Hetrihu dati intervju, ali ovo veče dajem ga ja. Pripremio sam sledeći tekst:

„Na pitanje šta je hteo reći svojom simfonijom jedan veliki kompozitor je rekao: ’Dok sam je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog’. Od pisanja Besnila međutim nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao i zašto baš tako kako je napisano. Pokušajmo preko priče da uđemo u smisao ove knjige.

Bob_Elsdale_10

Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg besnila, prouzrokovana laboratorijskom kombinacijom ili kako bi se danas reklo – reprogramiranjem prirodnog virusa besnila, najsmrtonosnijeg po kliničnom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovek, bar do sada upoznao.

Aerodrom se karantinom odvaja od sveta i na njemu započinje rat protiv tzv. rabdo virusa. Ishod je nesrećan da se ne bi London, a potom i svet zarazio, Hitrou se kremira, strada 250 000 ljudi. Preživljava samo pas – nosilac zaraze.

Svet nije spasen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom ili sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lek ptotivu besnila kao bolesti, nade bi možda još i bilo. Neki se makar i provizorni lek uvek nađe. Čovečanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt, koja je odnela trećinu Evropljana.

Borba se, međutim, ne vodi samo protiv tog i takvog besnila. Bolest izaziva i jedno drugo, ono u nama, besnilo vrste, ono s kojim i pod kojim živimo, o kome čitamo i slušamo, s kojim se u životu i istoriji suočavamo, ono najzad koje svako od nas u sebi nosi. To drugo besnilo trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv njega stvarne odbrane nema.

Svoju ljudsku priču morali bismo početi ispočetka, morali bismo menjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces od prapočetka ljudske svesti, od pronalaska prve alatke, koja nam je zamenila ruke, a uskoro će i um i dušu, to je očito nemoguće.

Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, suštinske, pretpostavke naopake. Svim procenama, ispravkama, mi samo preoblikujemo nevolje.

No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas bar kao način biti i dobro.

Verovatno je da nada, ako je ima, leži u nekom slučaju, nečemu što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti, a to da je eventualno spasenje u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a potom svakako i pokušati da ostvari – naša je šansa, jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja u prilici smo da vidimo i još gore da osetimo.

U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja i naše nemoći sve upadljivije.

Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak.

Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi, kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće, reči uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.

Besnilo je, dakle, svet kakvim ga ja vidim. Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo svojim zdravljem. ’Besni smo mi’, kaže jedna ličnost romana, ’oni su samo bolesni’. Jer svi ljudi u romanu pate od nekog ličnog, ljudskog besnila, pre nego što podlegnu psećem.

Ne, nije to vesela priča, ali šta je danas baš veselo i možda nije za one koji bi da se nadaju po svaku cenu. Nada je dakako bitna, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svesna s čim se suočava - oživljuje, svaka druga – umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pevao jedan engleski pesnik – da svako zvono zvoni i za nas. (II deo Ovde)

Sunday, June 21, 2009

Engleski PEN

Engleski PEN
Dnevnik, utorak, 20. septembar 1983. godine.
Ponesite svoje vino sa sobom. (O engleskom PEN-u.)
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

Dobio sam program sastanaka za zimu i jesen 1983/1984. godine Londonskog centra, Engleskog centra PEN kluba, čiji sam član.

Zajedno sa programom dobijam i legitimaciju.

Bob_Elsdale_01

Upoređujem tu legitimaciju sa onom našeg jugoslovenskog i nalazim da naša izgleda kao neka povelja u odnosu na ovo crvenkasto parče hartije koje kao da je falsifikovano i nađeno na ulici.

Program je vrlo bogat i jako interesantan, ali u većini slučajeva kad je u pitanju neki dvomesečni diner ili neki masovniji sastanak onda postoji i zabeleška da morate sami poneti svoje vino.

To je sasvim engleski, ali i sasvim prirodno.

U radu Engleskog PEN kluba učestvuje više stotina ljudi, dok u radu našega verovatno samo predsednik i podpredsednik, jer ja se ne sećam da je Jugoslovenski PEN klub, bar njegova beogradska sekcija, ikada imala neki zajednički sastanak i da smo mi kao članovi beogradske sekcije uglavnom bili statistički brojevi.

Po svemu sudeći jedna od glavnih tema naredne sezone u PEN klubu, koja neće biti literarna u profesionalnom smislu, je situacija sa poljskim piscima i sa Udruženjem poljskih književnika, koje je raspušteno.

Takođe mislim da će glavna tema jugoslovenskih PEN klubova biti kako da se ova tema sa Poljacima što uspešnije izbegne.

Saturday, June 20, 2009

Opisivanje Londona

Dnevnik, sreda, 14. septembar 1983. godine.
Opisivanje Londona – prvi stav.

Celog dana šetam po Belgraviji i Čelsiju. Ne znam ima li grada u svetu gde su kvartovi tako ahitektonski razdvojeni. Bela i hladna Belgravija, diplomatski geto, i crvenkasti, cigleni Čelsi.

Bob_Elsdale_03

Živ ali turistički. Život u Londonu kao da potiče od stranaca. Putujući od Mazvel Hila, gde živim, ka centru, kao da prelazim iz groblja u groblje, kroz napušteni flmski grad u kome žive jedino benzinske pumpe smrdljivi i nezgrapni mauzolej naše autocivilizacije.

Zahvaljujući ovoj seobi izgleda da ću posle dvanaest godina nešto naučiti o Londonu.

Ali ako se ikada budem ozbiljno odlučio da o njemu i pišem, moraću se upoznati sa njegovom istorijom koju ne poznajem dobro.

Jer samo u kontekstu istorije ono što se u njemu sada zbiva i što ja sada u njemu zapažam, može dobiti pravo značenje i imati neku literarnu vrednost. Jedan primer je dovoljan da to ilustruje.

Stvaranje Londona, ovog konglomerata različitih mesta, koja su nekada London okruživala, ispunjavanje prostora nekada ispunjenog šumama, bio je jedan dug, vrlo dug, i spontan proces.

I kroz taj proces staleška segregacija, za koju vele da je u Londonu još uvek daleko veća nego u bilo kome drugom gradu na svetu, bilo je jedno od njegovih bitnih obeležja.

No situacija se tokom decenija menjala i usled mnogobrojnih socijalnih i ostalih razloga, izvesni krajevi postajali su krajevi „boljeg“ sveta, a drugi ostajali sirotinja, pa se onda stvar izmenila i krajevi koji su nekada bili krajevi bogataša postali su slamovi, krajevi sirotinje, i tako je London permanentno menjao svoj lik.

Tako sam nedavno čuo da je Kamden Taun, koji danas ne uživa glas naročito dobrog kraja, nekada bilo mesto okupljanja buržoazije koja se povlačila iz centara koji su u međuvremenu propadali.

Istočni London, generalno uzevši, međutim, sačuvao je svoj radnički karakter, ali se na primer u Islingtonu vidno primećuje kako pojedine četvrti, zahvaljujući investiciji i doseljavanju profesionalaca, ponovo menjaju nabolje svoj lik.

Friday, June 19, 2009

Beleške iz 1971.

Dnevnik, petak, 2. septembar 1983. godine.

O secesiji u Jugoslaviji; nova Sveta alijansa; marksizam i istorija. (Beleške iz 1971. godine.)

Prelistavajući rukopise i stare beleške za preseljenj i sređujući svu tu građu nalazim nekoliko hartijica, datiranih koliko mogu da vidim 1970. godine, mada nisam siguran nije li to 1970. ili 1971. godina, koje su zaostatak nečega što sam očevidno pisao.

Ja ih ovde citiram onako kako stoje.

Bob_Elsdale_11

Prva nosi naslov: „O secesiji u Jugoslaviji“.

Tvrdi se, pišem, da bi secesija u Jugoslaviji mogla da izazove težak poremećaj svetske ravnoteže sila, gotovo rat, u najmanju ruku novu hibridizaciju na liniji Istok i Zapad.

To je tačno, ukoliko je tačno da je Principov metak u Sarajevu prvi koji je opaljen u velikom klanju 1914 – 1918. godine.

Poremećaj svetske ravnoteže i treći svetski rat, mogu da izazovu zapravo jedino kao i uvek uostalom interesi velikih sila i politike inspirisane zaštitom tih interesa.

Očuvanje jedinstva Jugoslavije ne može biti trajan zaklon zloupotrebe jedne vlasti, koja nema demokratskim putem mandat naroda i niko nema prava da od jugoslovenskih naroda zahteva jedinstvo iz pobuda koja se neposredno ne tiču njihove sudbine.

Tražiti od mene da živim kao pas, da bi drugi mogli živeti kao ljudi, suludo je izopačavanje smisla za odgovornost na kome treba da počivaju međunarodni odnosi.

Nije, dakle, za svetski mir opasno mirno razvenčavanje jedne morganatske Jugoslavije, nego postojanje ovakvog Sovjetskog Saveza, kakav se on danas u svetskoj politici javlja.

Sovjetski Savez koji je spreman da pod izgovorom zaštite socijalizma, a na osnovu teorije o ograničenom suverenitetu, svaku secesiju iskoristi u svoje imperijalističke svrhe.

Druga beleška nosi naslov (datirano isto) „Nova Sveta alijansa“.

Tu stoji napisano: I ovlašno upoređenje bi otkrilo frapantnu sličnost u organizaciji, načinu političkog mišljenja i delovanju između Svete alijanse i njenog u svakom pogledu naprednijeg potomka Varšavskog pakta.

Kao što je Alijansin cilj bio da večnim učini autokratiju monarha, tako je i cilj Pakra da od socijalizma, onakav kakav jeste danas, učini večno vladajući sistem.

U osnovi ove linije leži vojna intervencija, imperijalni ciljevi jedne zemlje. U prvom i u drugom slučaju – Rusije.

Teorija ograničenog suvereniteta je samo pravno normiranje reakcionarnog principa jedne međunarodne socijalističke žandarmerije.

Treća beleška istog datuma, nosi naslov „Marksizam i istorija“.

Kada marsista govori oistoriji on nikada ne propušta da istakne njenu složenost. Ali kada se prihvati da je objašnjava u njenim neposrednim ispoljavanjima, vi primećujete da ono što je maločas, dok je iz njega govorio istoričar, bilo složeno, postaje najedanput krajnje uprošćeno i svedeno na par zakona, koji uvek iznova reprodukuju iste pojave.

Međutim, simplifikovanje istorije samo je nejaka slika uprošćavanja kome marksisti podvrgavanu isorijsku praksu, svoju vlast, svoju moć nad ljudima.

Subota, 3. septembar 1983. godine.
Euforizam. (Beleška iz 1966. godine.)
Nastavljam pretresanje starih beležaka i rukopisa i pod datumom 1966. godine, ali bez meseca i dana, nalazim jednu zagubljenu belešku, koju sam nazvao, mesto aforizmi – „euforizmi“. Ona glasi:

Ko radi ne mora se bojati da će mu gazda ostati gladan.
U životu jednog naroda, godine ropstva računaju se dvostruko.
Od vas dvojice, u pravu sam ja.
Dželat je jedina osoba čiji mu klijenti ne žele uspeh.

Thursday, June 18, 2009

Umetnost i stvarnost X deo

Dnevnik, ponedeljak, 29. avgust 1983. godine. (BLOG)
Umetnost i stvarnost (Nastavak razmišljanja o eseju, X deo)
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“. Pisanje je i način razmišljanja o svetu.

Razmišljanje, međutim, zahteva odnosno pretpostavlja inspiraciju, ne samo provokaciju.

Nismo svi sposobni da o stvarnosti koja nas okružava ili ispunjava, razmišljamo sami bez ikakve pomoći, da bez posredstava i posrednika upoznajemo, odnosno saznajemo, svet.

src="http://farm4.static.flickr.com/3632/3346884634_204a1965b4.jpg" width="500" height="248" alt="Bob_Elsdale_12" />

Potrebno je da nas tuđe misli o svetu inspirišu, da nas na prave probleme upute mudriji i obavešteniji ljudi od nas.

Težiti svesno, programski za nekom originalnošću kao da je ona tako često moguća, a da pritomne odvede u pseudo-originalnost ili verbalne nebuloze modernističkih žderača lotosa, dakle težiti programski za nekom originalnođću, kao bitnom osobinom vlastitog dela, znači novo staviti iznad istine, samosvojnost iznad lepote.

Znači arogantno prezreti sveukupno ljudsko iskustvo, kome mi kao pisci tek posredujemo.

Utorak, 30 avgust 1983. godine.
Specijalizacija ili ropstvo.

Svaka specijalizacija u opštem obrazovanju je put u duhovno, moralno i političko ropstvo.

Razumljivo je onda što sve diktature teže s jedne strane specijalističkom, a s druge tehniloškom obrazovanju, gajeći prema onom humanističkom odvratnost.

Znanje i obaveštenost osnova je svake slobodne odluke, a slobodna odluka srž ljudske slobode.

Propast dolazi sa Zapada. (Beleška.)

Marksizam nije devijacija naše civilizacije.

On je prirodan stadijum razvoja materijalističkih načela na kojima ona počiva od svog nastanka. Iz toga proizilazi da su razlike između kapitalističkog i socijalističkog sveta površinske i prividne, a njihovi sukobi rođački, familijarni, pa prema tome i besmisleni.

Nekad sam patio od iluzija usled krize perspektive.

Prave dubinske opasnosti za čoveka mahom su dolazile sa Zapada.

Da spomenem racionalizam, analitizam, nauku, funkcionalizam, ekonomizam, materijalizam, itd.

Wednesday, June 17, 2009

Suština demokratije.

Suština demokratije.
Dnevnik, utorak, 23. avgust 1983. godine.
Pravednost ili funkcionalnost.

Suština demokratije je u pravdi nije u funkcionalnosti.

Prema tome svaki argument protivu proporcionalnog predstavništva koje se zasniva na pragmatičnosti ili funkcionalnosti onog drugog neproporcionalnog, promašuje temu.

Najpre treba zadovoljiti pravdu, a tek posle razmišljati o tome kako da ona najefikasnije funkcioniše. Ako se od funkcije pođe, otvaraju se vrata svakoj nepravdi.

Bob_Elsdale_16

Po istoj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati i napustiti načelo pravde i uzeti i ovde načelo funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice, sve krivce bi jednostavno trebalo pomlatiti, jer je to očigledno za jednu državu najefikasnije rešenje.

Slepa odbrana neproporcionalnog predstavništva, odnosno britanskog sistema, je nesvesna žudnja za jednopartijskim sistemom, večnom vladom jedne partije.

Ona postaje svesna kad torijevci misle na svoju partiju, a laburisti na svoju, na prirodnu vladu Engleske, kako kažu laburisti i na istu prirodnu vladu Engleske kako kažu torijevci, naravno prvi na laburističku vladu, drugi na torijevsku vladu.

Sreda, 24. avgust 1983. godine.
Žudnja za smrću vrste. (Povodom Atlantisa.)
Praskozorne misli.

Svaka nova generacija termonuklearnog oružja za jednu ljudsku generaciju približava nas smrti vrste, tajnoj smrti svih generacija.

Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu.

Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo. Budućnost je skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja u takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.

Ovo bi mogla biti misao jednog od članova nukleusa u Atlantisu. Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinca nesumnjivo postoji.

Ali postoji li ona kod vrste?

Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, ni svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi u stvari prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je u stvari žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.

To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koji svi zajedno nosimo.

Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obotvorene prirode, dobili i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi poučena našim iskustvom, krenula suprotnim pravcem.

Tuesday, June 16, 2009

Pseudogradilačko razaranje

Dnevnik, nedelja, 21. avgust 1983. godine.
Pseudogradilačko razaranje.

Samoanaliza je zapravo samorazaranje koje počiva na podsvesnoj nadi da će se u tom procesu rasturena parčad ličnosti spontano udružiti u jedno novo, uspešnije jedinjenje.

Nisam primetio da se to tako događa.

Stvarne promene u nama su one koje se odvijaju bez našeg znanja i naše volje.

Volja se uključuje tek kada smo gotovi, drukčiji i novi.

Ona tu našu ličnost prima kao svršen čin, ima o njoj obično visoko mišljenje, a zatim se troši u takozvanom dekorisanju te nove ličnosti, za ulazak u svet, za njeno predstavljanje u jednom novom svetlu.

10139974

Usavršavamo je do nove promene, one promene koje su nam prosto naturene, koje su nam prosto date, sa kojima se suočavamo bez našeg učešća ili sa učešćem kojega nismo svesni.

Samoanaliza je onda utvrđivanje promena, obeležavanje, uočavanje promena, a nikako njihova provokacija ili jedan stvaralački čin.

Iz samoanalize nikada ne proizilaze neke naše nove osobine koje već nisu date, dakle nešto što već nije u nama.

Mi samo njih uočavamo.

Uočavajući ih kasnije, one postaju deo našega znanja o sebi i deo našega svesnog ponašanja najčešće.

Kada bi samoanaliza bila jedna stvaralačka metodologija, to bi značilo da se mi možemo svojom voljom menjati, da možemo potpuno ukloniti prirodu i njeno dejstvo iz sebe i po nekoj šemi, koju smo zamislili, pretvarati sebe u ličnost koju god hoćemo.

Mi to ponekad i činimo, ali ta ličnost je lažna i mi smo toga svesni.

Druga je stvar što takva izmišljena ličnost za tekuću upotrebu, usled različitih okolnosti, može postati i realna, odnosno, što se mi igrajući jednu ličnost možemo u nju pretvoriti.

Tu je reč prema tome opet o jednom nesvesnom pretvaranju, koje samo u korenu ima svest, odnosno potrebu, odnosno nameru, ali kada igramo nešto mi ne očekujemo da se u to pretvorimo,

kao što glumac ne očekuje, koji igra Hamleta, da će postati Hamlet, a kada se to ipak dogodi onda je to kod glumaca ludilo,

a kod nas ono što ja zovem i što sam nazvao u jednom eseju, odnosno odlomku iz Dnevnika ranije, likantropskom situacijom.

Monday, June 15, 2009

Besnilo

Dnevnik, petak, 19. avgust 1983. godine.
Prva kritika Besnila. („Vjesnik“)

Danas sam od Goldsteina dobio obećani isečak iz „Vjesnika“ gde je izašla prva kritika na moje Besnilo. Citiram, naslov „Svaka čast Pekiću“. Tekst:

„Kad se prije šest godina po svijetu čitao roman Petera Benčlija Raj i gledao istoimeni film, ljudi su u kadu ulazili sa nelagodom. Kad se konzumirao Forsajtov Šakal, svuda su gorjela svjetla, jer su se mnogi bojali mraka.

Kada je u drugom kolu ’Hita’ izašao Hilijev roman Aerodrom, na Zrinjevcu su u poslovnici JAT-a naglo skraćeni repovi.

A.Warhol-Dog

Kad su ovih dana po hotelima, plažama i kampovima, po uredima, po susjetstvima, po parkovima i bolnicama, po klubovima umirovljenika, po tramvajima i vlakovima, po trajaktnim pristaništima i po portirnicima proširio roman Borislava Pekića Besnilo, naklada zagrebačkog ’Libera’, ljudi će morati dobro razmisliti prije nego što se odluče da pomiluju svog psa.

Kao što ste vjerovatno čuli na televiziji, Besnilo je roman o strašnoj epidemiji bjesnoće na međunarodnom aerodromu Hitrou u Londonu.

Prva žrtva je redovnica iz Nigerije koja je u avionu Rim-London-Njujork nesmotreno gurnula ruku u saputnikov ruksak.

Ogrebala ju je umiljata kujica Šaron koja je uspavana omamljujućim sredstvom i zaražena opasnim virusom bjesnoće, znanosti do tad nepoznatom, ilegalno putovala iz kibutca na Bliskom Istoku u Ameriku.

Virus je još u avionu pokazao što može i dok su se ugroženi ljudi kako tako snašli, on je već jezdio živcima mnogih ljudskih organizama.

Nije to bio običan virus, što su najbolje osjećali njegove žrtve. Od trenutka kada ih je pogađao metak, do trenutka njihove smrti prolazilo je samo nekoliko sati.

Zaraženi čovjek oseća glavobolju, stezanje grla, paničan strah i odbojnost prema tekućini. Pada u stanje razdraženosti i komu i gotovo ispušta bijelu penu, a ubrzo i dušu.

Besnilo je napisano po svim pravilima zabavne literature u žanru, koji ćemo najpreciznije odrediti ako se pozovemo na već spomenute svijetske hitove Petera Benšlija i Artur Hilija.

To je ukratko roman katastrofe. Sve što se u njemu događa u znaku je velike nesreće, epidemija bjesnoće. Na jednoj su strani ljudi, na drugoj elementarno zlo, s tim što se strane već na početku romana sasvim pomješaju.

Malo trijumfuju ljudi, više zlo. Čas su ljudi u središtu zla, čas ono u središtu njih do konačnog raspleta koji vam dakako ne smijem otkriti. Ne bi imalo smisla niti bi bilo pristojno, jer priča, zaplet, rasplet i jesu glavni aduti Besnila. A priča je u Pekićevom romanu nešto u istini raskošno.

Epidemija bjesnoće njezin je osnovni sloj,narativni humus iz kog raste šuma raznolikih zbivanja koja iz trenutka u trenutak postaju sve napetija.

Dok recimo na aerodromu bijesni bjesnoća, skupica alkoholiziranih i pomalo bijesnih terosta pokušava izrešetati rusku delegacija, koju vodi ministar vanjskih poslova. Istovremeno šef sigurnosti ruske delegacije, pukovnik KGB-a saopćava svojim engleskim kolegama da želi ostati u Engleskoj.

A flustrirani nemački bankovni činovnik koji grize nokte, ubija svog direktora. Istovremeno aerodromom luta tajanstveni čovek sive kose. Istovremeno se odmata klupko smotano oko sudbine istraživačkog tima dr Liebermana.

Istovremeno se na aerodromu oseća nazučnost neke natprirodne i od ljudi jače zlokobne sile. I tako dalje do kraja romana, koji se inače tako majstorski odgađa da čitalac ima dojam da nikada do njega neće doći.

Iz svega rečenog mislim da je vidljivo da je Borislav Pekić napisao roman kakvog u našim jugoslovenskim književnostima nismo imali. Takve smo romane do sada čitali samo na stranim jezicima ili u prevodu.

Da se nije potpisao svojim imenom, Pekića nitko ne bi identificirao. Besnilo je nešto sasvim drugo i u odnosu na ono što se u nas piše i u odnosu na ono što je dosada pisao sam Pekić.

Ono ne pripada domaćoj književnoj tradiciji i uopće se ni na koji način ne uklapa u domaća dominantna shvaćanja o smislu i funkciji književnog djelovanja.

Besnilo istina jeste u skladu sa nastojanjima nekih mlađih pisaca Kapor, Mahdak, Pavličić, Tribuson, koji se trude da u našoj kulturi afirmiraju prezrene literarne žanrove, a zajedno sa njima i pisanje kao zanatsku vještinu, ali je ipak nešto sasvim posebno.

Pekić je Besnilom pokazao da vešt, autentičan pisac, vrhunski zanatlija, može napisati sve što publika od njega traži. Ako čitalac želi čitati žanrovski roman, on će mu ga dati bez grižnje savjesti da je to nož u leđa takozvanoj visokoj literaturi.

Borislav Pekić je očito tip pisca koji do podele na tzv. ’visoku’ i tzv. ’nisku’ literaturu uopće ne drži. S legitimacijom autora brojnih tzv. ’ozbiljnih’ književnih djela, (...)“,

a zatim autor citira moje romane i moje drame.

„On se s mnogo ozbiljnosti i strasti bacio na pisanje romana kojem je glavni cilj da bude zabavan. Svaka čast Pekiću. (...)“

Pisac završava sa nekoliko biografskih podataka, a njegovo ime je Josip Pavičić.

Moram priznati da sam retko kada bio na neku kritiku tako ponosan kao na ovu prvu kritikuBesnila. Gotovo isto onoliko ponosan koliko i na Mihizovu kritiku Vreme čuda, prvu kritiku jednog literarnog dela.

Sunday, June 14, 2009

O Englezima

Dnevnik, utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jesu li Englezi ljudi?
Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama.

A one su zapravo u načinu mišljenja. Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. 200286107-001Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo. Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo.

Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine.

Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija.

Standard, uostalom, i standardno ponašanje je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.
Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkoga spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge.

Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj.

Sve dok nisam dublje počeo da shvatam Engleze, mislio sam da bi to bilo moguće i da Engleze ništa ne štiti ni u njihovoj prirodi ni u njihovoj istoriji, ni u prirodi same komunističke ideologije od toga da jednog dana i oni dožive ovo što doživljavamo mi.

Sada, međutim, kada sam ih malo bolje shvatio, video sam, odnosno došao sam do uverenja, da bi komunizam kod njih bio daleko gori, nego što je on u Sovjetskom Savezu, pogotovo kod nas.

Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu.

Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja.

Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna.

Uostalom siguran sam takođe da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti.

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće.

Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino jezapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski da spase komunizma.

A kad smo već kod praktičnosti, dođavola, ako se moj argument protivu mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan.

Zamislite recimo da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

Jedna beleška o privremenosti.
Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji.

Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

Hotel Grand Avenu.
U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu.

Saturday, June 13, 2009

Obdelavati svoj vrt- III deo

Dnevnik, petak, 22. juli 1983. godine.
Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (III deo nastavak)

Kad čovek čita kako su se komunisti držali pred svojim klasnim drugovima, pred svojom ideološkom sabraćom, pred ljudima svojih ideja i svojih osećanja, kada su sa njima dolazili u sukob i zbog toga bili proganjani, onda je sreća što ne postoji ideja kojoj zaista pripada i koja bi mogla tom pripadnošću da ga uceni.

Betrayal_Of_Jesus

Iznad krovova na istoku uzdiže se šiljasti beli vrhjedne crkve sa krstom na vrhu.

Na krovovima mnoštvo televizijskih antena, dimnjaka, a ispod toga jedan niz prozora, zamračenih okana iza kojih se ništa ne vidi.

I tu iznad tih krovova lete golubovi i ti golubovi su jedino što je ovde prirodno, sve ostalo je veštačko.

Jedan redak leptir proleće baštom. Ovde u Londonu se leptiri inače veoma teško i retko viđaju.

I on me podseća na insekte koji su mi pravili društvo po raznim ćelijama zatvora.

Ja sam ih izgleda zaboravio i evo sada, posle toliko vremena, opet se sećam da i oni postoje. Dok su mi trebali mislio sam na njih, kad su prestali, više me se ne tiču.

Friday, June 12, 2009

Obdelavaj svoj vrt II deo

Dnevnik, sreda, 20. juli 1983. godine.
Obdelavaj svoj vrt ili baštenska razmišljanja. (II nastavak.)

Ne znam zašto sam se upravo sada setio toga da sam ja pušten iz zatvora na personalnu intervenciju ministra unutrašnjih poslova Rankovića? I zašto sam iz toga izveo sledeću definiciju? Pretpostavljam da me zakoni štite od ljudi, a ne ljudi od zakona.

Sa smislom za umešno, neskladno, protivrečno, sa razvijenim osećanjem za razliku između onoga što nam se čini i onoga što jeste, teško je napraviti autentičan portret nekog čoveka, teško je ponekad kazati, ne samo istinu o njemu, najzad šta je istina, nego i pronaći u njemu ono što je bitno, a da to bitno bude istodobno i lepo.

Judas_Betrayal

Pogotovo je to teško onda, ako već za takvu osobu nismo vezani ličnim simpatijama ili što je još gore, ako nam je ta osoba učinila nešto nažao.

Uzdići se iznad personalnih osećanja, iznad pamćenja zapravo u tim trenucima, je jedan domet koji bi morao da bude dostupan umetniku, ne kada on piše svoje fikcije, nego kada saopštava svoje uspomene.

Kad dajemo portret nekog čoveka koji nam je učinio nešto nažao i koga zbog toga ne trpimo ili koji nam ništa nije učinio nažao nama lično, ali našim prijateljima, i koga zbog toga opet ne trpimo, i koji nikome ništa nije nažao učinio od onih ljudi koje poznajemo, ali je to uradio u načelu, jednoj zajednici ili jednoj ideji koju poštujemo i zbog toga ga opet ne trpimo, mi ne raspolažemo s dovoljno materijala za sud.

Jer mi nismo kadri da vidimo i one druge njegove osobine, koje u počinjenom zlu nisu došle do izražaja ili bile na izvestan način potisnute u određenom trenutku.

Dakle mi ne možemo biti nepristrasni, ne zato što to nećemo, nego zato što jednostavno ne raspolažemo građom za takvu nepristrasnost, čak i ako lične osobine za nju imamo.

Onda se moramo osloniti na sud drugih, a ne isključivo na vlastiti sud.

Tako kad čitam uspomene izvesnih ljudi, ne samo političara, o ljudima iz svoje okoline sa kojima su oni bili u sukobu, često i opasnom sukobu, a nalazim procene, odnosno sudove koji ih pokazuju tu i tamo u lepoj boji, onda mi se čini da je to udovoljavanje opštijem jednom sudu, a ne nekom od svojih vlastitih sudova koji su se opreli netrpeljivosti.

Neka programska težnja za nepristrasnošću neminovno okiva i stil.

Ja ne verujem da bi Krleža mogao biti tako prodorno snažan da je u sebi imao imalo pravog analitičkog duha i prave skepse, ne nekog bazičnog pesimizma, nego jednog konkretnog, na svakom primeru pokazane sposobnosti, da stvari posmatra sa svih strana.

Nema zapravo ništa zavodljivije od nepravednosti.

Ništa omamljivije i uticajnije od pristrasnosti.

Ja u stvari bez obzira na svedočanstva, u koja verujem, o ličnom Krležinom šarmu, i njegovoj stvarnoj ljudskoj dobroti, ja verujem da bi on bio kadar da svojom rečenicom ubije nekoga, čak i kada bi bio svestan da ta rečenica ma koliko snažna, ma koliko lepa, ma koliko duboka, u stvari nanosi tom čoveku nepravdu.

Rečenica bi bila jača od njegovog moralnog osećanja.

Uostalom, njegove polemike tu i tamo pokazuju to.

Thursday, June 11, 2009

Obdelavati svoj vrt I deo

Obdelavati svoj vrt I deo
Dnevnik, utorak, 19. juli 1983. godine.

Obdelavati svoj vrt ili baštenska razmišljanja. I deo.

Poslednjeg meseca radim skoro stalno u bašti u pripremi kuće za prodaju, a onda mi se rađaju neke ideje, neke šeme, neke mogućnosti, definicije, koje možda vredi zabeležiti zato da bi se jednom iskoristile.

I sada se s vreman na vreme evo čuju psi, a njima su se i pridružili zvuci aviona koji s vremena na vreme nadleću Mazvel Hil.

Atmosfera je slična onoj na Hitrou u vreme akute, kada su se i javili prvi ljudi psi sa svojim lavežom, sa svojim urlicima, i svojim besnilom, a još uvek su poslednji avioni odletali sa aerodroma.

Bob_Elsdale_21

Antirinum je lepa biljka koja je po poreklu višegodišnja, ali se gaji kao jednogodišnja, otprilike kao i čovek. Po poreklu namenjena za sve sezone, ali jedva da odgovara jednoj.

Da bi antirinum dobio svoj razbokoreni, pravi oblik potrebno je mladoj biljci kad je tri do četiri inča visoka, otkinuti glavu. Pitam se kad treba otkinuti glavu detetu, da bi od njega postao pravi čovek?

Hoću da kažem šta se detetu mora dogoditi da bi se zaista uljudilo.

Ono što Dobrica Ćosić zastupa je neka varijanta nacionalnog socijalizma, nacionalnog komunizma, razvodnjenog u tradiciji građanske demokratije, idealističke filosofije, jednog humanitarnog kulturološkog koncepta i jednog poluhrišćanstva, koje se ne priznaje, ali se u stvari propoveda.

Da bismo mi dospeli do ove varijante socijalizma potrebno bi bilo da se obavi još jedna 1948. godina, tačnije rečeno da se ona stara 1948. godina, konačno dovrši, jer ona nije dovršena,

naš položaj u odnosu na Sovjetski Savez nije tamo gde bi morao biti, da je ona zaista dovršena, ali bi morala biti obavljena jedna nova, ovoga puta okrenuta prema boljševizmu, ukorenjenom u jugoslovenskim komunističkim kadrovima.

Ona prva još bi i mogla biti izvedena, ova druga jedva, a zapravo se pitam da li bi i ona prva mogla da bude obavljena, upravo zbog toga što zavisi od ove druge. Kada bi ova druga uspela, samim tim uspela bi i prva. Ona prva bez druge nikada neće.

Svemirski ratovi najzad su se spustili u naše glavne ulice. Kažu da kompjuterske firme koje se bave izradom specijalnih kompjutera za dečije igre nailaze na sve veće teškoće u prodaji svojih proizvoda zbog toga što su potrošači pronašli da im je jeftinije da kupuju gotove programe tih igara, a zatim ih gledaju preko svojih domaćih zelevizora, nego da kupuju specijalne sisteme za to.

U High street-u bitka je vrlo oštra.

Počinje konkurencija ogromna, permanentno se proizvode novi sistemi, izmišljaju novi programi, ali tako je uvek u ovoj našoj materijalističkoj civilizaciji, ma gde igra počela, ma gde počeo rat, ma gde ideje o ma čemu se javile, sve se završava u trgovinama glavnih ulica.

Wednesday, June 10, 2009

Moj san

Moj san
Dnevnik, nedelja, 17. juli 1983. godine.

San o nuklernom kremiranju (u pratnji laveža).

Ubitačne vrućine. Temperatura prelazi 33 stepena ia takve vrućine nisam doživeo sve od 1976. godine i one poznate suše koja je trajala nekoliko meseci. Ova vrućina nije suva, ona je vlažna. Humiditet je vrlo visok u vazduhu, mada pojma nemam odakle bi on došao, jer kiše nigde nema.

Očigledno je to nesrećan spoj ostrva i mora koje ga okružuje, kao možda i rezultat razlika u temperaturi između noći i dana. U svakom slučaju vrlo teško dišem, vitalitet mi je na vrlo niskom stupnju i s vremena na vreme moram otići u hlad sobe da se odmorim.

217128rwYV

Kad sam otišao da se odmorim bilo je pola četiri, sad je pola pet. Zadremao sam i usnio san. Usnio sam nuklearno kremiranje San je tekao ovako. Sedeo sam u svojoj sobi pred televizorom koji je bio postavljen ispred jednog vrlo velikog otvorenog prozora u kome je deo Londona bio usijan od vrućine.

Slušao sam na engleskom glas komentatora koji je mirnim, tek jedva malo dramatičnim glasom saopštavao tok jedne krize koja je bila u toku i dok sam slušao činilo mi se da znam kako se ona razvijala.

Taj momenat koji je bio opisivan, sastojao se u tome što su angloameričke kamere bile postavljene da dočekaju sovjetski termonuklearni udar, ali ne u naseljenim prostorima nego u nekakvim, ako takvih ima, nenaseljenim prostorima severne Amerike i Atlantika.

Povod tome je bio što su greškom serije nuklearnih glava angloameričkog arsenala pale na isto tako nenaseljene prostore Sovjetskog Saveza.

Gotovo se čini da nikakva ni materijalna šteta u smislu rušenja nije počinjena osim uništenja prirode, odnosno delova prirode, ali je protivudarac usledio.

Imao se utisak kao protivudarac koga su Anglo-Amerikanci primili kao nužan i koji su odgovorili. Ekran je zatim pokazivao te puste predele. Jedan je bio na kopnu, drugi je bio u Atlantiku.

Trenutno se više i ne sećam koliko sam tih prizora na ekranu video. Znam vrlo dobro da je poslednji bio udar koji je podigao ogroman gejzir vode iz jedne beskrajne površine koju je komentator označavao kao jedan prostor između Britanije i Sjedinjenih država u Atlantiku.

A onda je komentator izgubio nerve i rekao, uzviknuo: „Dogodilo se!“ I tada sam stvar video u istom trenutku. Dok je ekran pokazivao opet jedan pusti predeo, kometator je uzviknuo: „Najzad su pogodili!“

Dosta paradoksalno, jer ja sam kroz prozor video kako se džinovska pečurka diže negde tamo gde je katedrala St. Pola u potpunoj tišini, onoj tišini koja karakteriše moru, i u datom trenutku, nakon čega je odmah sledilo užasno, to buđenje, ustao sam sa stolice u očekivanju smrtonosnog talasa koji bi trebalo da sledi pad, nakon svetlosnog udara.

Kako svetlosnog udara nije bilo, jer je predeo i inače bio usijan od vrućine, nikakva buka se nije čula, sve je bilo u užasavajućoj tišini.

Ja sam u datom trenutku osetio naglo da moram da pojurim u podrum, istovremeno znajući da podrum apsolutno ne može da me štiti. To je bio civilni podrum, nije bilo antinuklearno sklonište.

Pomišljajući istovremeno u datom trenutku gde se nalazi Ljiljana, gde se nalazi Aleksandra, moja ćerka, sve se to završilo u jednom infinitezimalnom deliću vremena.

Ja sam se probudio, svestan u stvari odmah nakon toga da sam doživeo nuklearni udar i da se moje osećanje ne bi mnogo razlikovalo ni da je atomska bomba zaista pala.

Pretpostavljam da je uzrok snu bio što sam juče Milu Gligorijeviću iz „NIN“-a davao intervju povodom mog romana Besniko, u kome je reč o kremiranju Hitroa.

To kremiranje je pomenuto u izvesnim delovima i govori se o tom termonuklearnom napadu na Hitrou, i to je eto sad izazvalo jednu ovako užasavajuću sliku. Ovoga puta sa potpuno personalnim osećanjem nesreće.

Tek pri preslušavanju trake da bih nadovezao još jednu ideju koja mi je pala na pamet, vidim da je njen dobar deo pokriven u bakgraundu lavežom pasa, pasa koji kao da su došli iz mog romana Besnilo.

To su zapravo policijski psi u susedstvu koji su u poslednje vreme nesnosno laju. Gotovo uvek u Londonu bio sam nekako u neposrednoj blizini policijskih stanica, a u životu u neposrednoj blizini policije.

Ovde nema policije, nema ni policijskih stanica, ali su mi u blizini policijski psi. Uvek nešto u vezi sa policijom. Evo sada ću malo pustiti, trenutno su se umirili, počeće ponovo, pustiću njihov lavež.

Sad kad mi trebaju sad ćute, ali tako je sa svim stvarima u životu. (Čuje se lavež pasa sa trake.) Ugodno, zar ne?

Tuesday, June 09, 2009

Dnevnik osećanja

Dnevnik, subota, 16. juli 1983. godine.

Dnevnik osećanja ili dnevnik fakata.

Jutros sam razgovarao sa Milom Gligorijevićem, urednikom „NIN“-a povodom mog Besnila. Ugovoreni intervju dat je diktiranjem jednom stenografu preko telefona. Ja sam prilično zadovoljan, jer imam utisak da on neće napraviti velike pogreške.

I to bi bilo otprilike sve što sada sedeći, 11 je sati naveče, sve što mi se čini da je vredno bilo zabeležiti danas, ako odstranim sadržaj intervjua koji ću zabeležiti u dnevnik onda kada ili ako bude iduće subote izašao.

judas_suicide

No istovremeno se pitam šta je zapravo dnevnik, šta je suštinski dnevnik i koji je dnevnik od svih varijanata najpotrebniji piscu, ne mislim na čitaoca.

Da li je ikakav uopšte potreban i šta je opet s druge strane za onoga koji taj dnevnik bude čitao, ako ga iko bude čitao, važnije, ono što ja sad osećam ili ono što se meni sada dogodilo.

Jer ovaj intervju, izvesan fakat davanja intervjua, čak i bez njegove sadržine, ne znači ništa i to bi onda bio metod s kojim se ispunjavaju dnevnici fakata.

Ali ako bih sada morao da opišem svoja osećanja u onom trenutku dok sam taj intervju davao, čak i ako odstranimo ono što sam između njegovog izgovaranja i njegove sad te egzekucije osećao i mislio,

ako dakle to pokušam da opišem, sve ono što sam osećao bilo je, u stvari, i čemu sam bio prisutan, bila je u stvari koncentracija da spoznam do koje je mere stenograf uhvatio moje reči i nije li možda negde pogrešio, i da u poslednjem trenutku u diktiranju ispravim izvesne greške koje su se mogle pojaviti.

I sad, tek večeras, na primer, uočavam jednu u jednoj rečenici.

Ja sam analizirajućisavremeni roman na Zapadu, specijalno u Engleskoj, govorio o njemu kao o romanu intelektualnih tema smeštenom uglavnom u homoseksualnim sredinama univerzitetskih centara Engleske, dodajući tome da je drugi deo tih romana opsednut viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i perverzije.

U onom trenutku nisam, čak ni Ljiljana koja je čitala taj moj intervju, odnosno nacrt za taj intervju, nije shvatila, da to može recimo da povredi neke moje intimne prijatelje koji su homoseksualci.

Znači, ja sutra moram ponovno da nazovem, zapravo sutra ne mogu - sutra je nedelja, u ponedeljak ponovno da nazovem „NIN“ i da ovu malu rečenicu izbacim.

Ali to se ne može podvrći, u strogom smislu reči, pod moja dnevna osećanja. Pod ono što sam ja danas stvarno, unutar sebe, doživeo. I to u stvari jeste jedno osećanje izazvano jednim faktom, jednom pogreškom, u mom intervjuu.

E sada, u onom momentu u kome taj fakat izlazi iz života i postaje moja generalizacija, za mene postaje zanimljiv za analizu. Tada taj dnevnik postaje dnevnik refleksija, kad ulazi u njegovu treću varijantu, koaj ej meni najbliža.

Fakat koji dovodi do refleksije, po neki put naravno i osećanje koje dovodi do refleksije, ali ne ona samorazarajuća samoispovesti, introspekcija, koja zamenjuje u stvari život analizom života, odnosno zamenjuje stvarno osećanje analizom tog osećanja.

Sad bih ja mogao normalno da razmišljam i o tome zašto sam ja najedanput shvatio da sam napravio grešku?

Zašto sam pretpostavio da moj prijatelj, koji je to što jeste, sasvim normalno nije dovoljno civilizovan, a spada u najcivilizovanije ljude koje sam ikada upoznao, da to neće shvatiti kao uvredu, kao nešto što se na njega odnosi, nego što se odnosi zapravo na jedno stanje literature jedne zemlje.

Zbog čega nemam poverenja u bolju stranu ljudske priorde, i šta je to što me sprečava da se ponašam normalno i da ne vodim računa o ovakvim finesama, o kojima možda ni oni koji su spomenuti ne bi vodili računa.

U krajnjoj liniji ovakve nesporazume nemoguće je izbeći. Čak i pod pretpostavkom da je ova rečenica u intervjuu ostala i pod pretpostavkom da bi zbog nje uopšte došlo do osećanja povređenosti.

Sasvim je jasno da u tom intervjuu postoji čitav niz drugih rečenica koje će nekoga pogoditi.

Ja o tome niti mogu da vodim računa, niti bih, kad bi dotle došlo, kad bih pokušavao u stvari da svaku svoju rečenicu u toj relaciji merim, ne bih ni hteo.

Tada čovek uopšte ne bi mogao da kaže išta, morao bi ćutati, jer samo ćutanjem ne dolazi u neprijatan odnos sa drugim ljudima.

Ovakav zaključak doveden do krajnjih konzekvenci važio bi i za pisanje i za književnost.

Čovek bi se morao odreći književnosti ukoliko bi imao zaista vrlo izražen senzibilitet za tuđa osećanja i za tuđe povredljivosti.

Monday, June 08, 2009

Sloboda ili benzin

Sloboda ili benzin.

Dnevnik, ponedeljak, 11. juli 1983. godine.

Sloboda ili benzin.

Jugoslovenska kriza uslova privređivanja ili duha.

Retko kada je od početka te tzv. krize ili kako komunisti vole da kažu – složene situacije, retko kada je dolazio neko iz Beograda, a da ovu situaciju nije nazvao, između ostalog, uz sve lamentiranje još i ponižavajućom.

timeless_lowres

Kad god sam pokušavao i dok sam bio u Beogradu da toj krizi, bar u pogledu njenog uticaja na način života tamo, dam neke proporcije i ukažem na to da uprkos svemu sada se živi, bar najveći broj ludi u krugu u kome se ja krećem, bolje,

nego što se živelo ranije i da sve te neprilike tehničke prirode sa kojima se ljudi suočavaju u Beogradu, tu i tamo nedostatak svetla, ovde nedostatak benzina, tamo nedostatak šećera ili ulja, u poređenju sa onim kroz šta smo mi prošli 1945. do kasnih 1950-tih godina,

nije zapravo ništa i da je trivijalno, da su te sve nestašice u stvari i sve te tegobe – trivijalne, čak i uzimajući u obzir to da čovek ima pravo da posle toliko godina posle rata takvu krizu i takvo stanje ne očekuje.

Dakle, uzimajući u obzir i takvu jednu primedbu, uvek su mi kazali: „Tebi je lako. Ti ne živiš ovde. Ti ne znaš.“

Međutim ja sam znao. Ja ako sad ne živim ovde, ja sam živeo onda kada je znatno bilo teže živeti.

Ali onda, tada, kada sam ja ovde živeo, a mislim na period od 1945. godine, pa do početka ili sredine 1950-tih, onda nama nije nedostajao šećer, nije nedostajao benzin, nije nedostajalo ništa od ovih potreba koje danas ljudima nedostaju.

Mi nismo imali slobode i ona nam je jedina trebala.

Bojim se da danas ljudi čak i kada bi slobodu dobili, tražili bi pored nje i s vrh nje još i nešto više benzina.

Ili još jedna teža pretpostavka.

Ako bi ih pitali šta bi rađe – slobodu ili benzin, bojim se da bi se dobar deo opredelio za benzin.

Sunday, June 07, 2009

Oproštaj s Besnilom

Dnevnik, petak, 19. avgust 1983. godine.
Prva kritika Besnila. („Vjesnik“)

Danas sam od Goldsteina dobio obećani isečak iz „Vjesnika“ gde je izašla prva kritika na moje Besnilo. Citiram, naslov „Svaka čast Pekiću“. Tekst:

„Kad se prije šest godina po svijetu čitao roman Petera Benčlija Raj i gledao istoimeni film, ljudi su u kadu ulazili sa nelagodom. Kad se konzumirao Forsajtov Šakal, svuda su gorjela svjetla, jer su se mnogi bojali mraka.

Kada je u drugom kolu ’Hita’ izašao Hilijev roman Aerodrom, na Zrinjevcu su u poslovnici JAT-a naglo skraćeni repovi.

A.Warhol-Dog

Kad su ovih dana po hotelima, plažama i kampovima, po uredima, po susjetstvima, po parkovima i bolnicama, po klubovima umirovljenika, po tramvajima i vlakovima, po trajaktnim pristaništima i po portirnicima proširio roman Borislava Pekića Besnilo, naklada zagrebačkog ’Libera’, ljudi će morati dobro razmisliti prije nego što se odluče da pomiluju svog psa.

Kao što ste vjerovatno čuli na televiziji, Besnilo je roman o strašnoj epidemiji bjesnoće na međunarodnom aerodromu Hitrou u Londonu.

Prva žrtva je redovnica iz Nigerije koja je u avionu Rim-London-Njujork nesmotreno gurnula ruku u saputnikov ruksak.

Ogrebala ju je umiljata kujica Šaron koja je uspavana omamljujućim sredstvom i zaražena opasnim virusom bjesnoće, znanosti do tad nepoznatom, ilegalno putovala iz kibutca na Bliskom Istoku u Ameriku.

Virus je još u avionu pokazao što može i dok su se ugroženi ljudi kako tako snašli, on je već jezdio živcima mnogih ljudskih organizama.

Nije to bio običan virus, što su najbolje osjećali njegove žrtve. Od trenutka kada ih je pogađao metak, do trenutka njihove smrti prolazilo je samo nekoliko sati.

Zaraženi čovjek oseća glavobolju, stezanje grla, paničan strah i odbojnost prema tekućini. Pada u stanje razdraženosti i komu i gotovo ispušta bijelu penu, a ubrzo i dušu.

Besnilo je napisano po svim pravilima zabavne literature u žanru, koji ćemo najpreciznije odrediti ako se pozovemo na već spomenute svijetske hitove Petera Benšlija i Artur Hilija.

To je ukratko roman katastrofe. Sve što se u njemu događa u znaku je velike nesreće, epidemija bjesnoće. Na jednoj su strani ljudi, na drugoj elementarno zlo, s tim što se strane već na početku romana sasvim pomješaju.

Malo trijumfuju ljudi, više zlo. Čas su ljudi u središtu zla, čas ono u središtu njih do konačnog raspleta koji vam dakako ne smijem otkriti. Ne bi imalo smisla niti bi bilo pristojno, jer priča, zaplet, rasplet i jesu glavni aduti Besnila. A priča je u Pekićevom romanu nešto u istini raskošno.

Epidemija bjesnoće njezin je osnovni sloj,narativni humus iz kog raste šuma raznolikih zbivanja koja iz trenutka u trenutak postaju sve napetija.

Dok recimo na aerodromu bijesni bjesnoća, skupica alkoholiziranih i pomalo bijesnih terosta pokušava izrešetati rusku delegacija, koju vodi ministar vanjskih poslova. Istovremeno šef sigurnosti ruske delegacije, pukovnik KGB-a saopćava svojim engleskim kolegama da želi ostati u Engleskoj.

A flustrirani nemački bankovni činovnik koji grize nokte, ubija svog direktora. Istovremeno aerodromom luta tajanstveni čovek sive kose. Istovremeno se odmata klupko smotano oko sudbine istraživačkog tima dr Liebermana.

Istovremeno se na aerodromu oseća nazučnost neke natprirodne i od ljudi jače zlokobne sile. I tako dalje do kraja romana, koji se inače tako majstorski odgađa da čitalac ima dojam da nikada do njega neće doći.

Iz svega rečenog mislim da je vidljivo da je Borislav Pekić napisao roman kakvog u našim jugoslovenskim književnostima nismo imali. Takve smo romane do sada čitali samo na stranim jezicima ili u prevodu.

Da se nije potpisao svojim imenom, Pekića nitko ne bi identificirao. Besnilo je nešto sasvim drugo i u odnosu na ono što se u nas piše i u odnosu na ono što je dosada pisao sam Pekić.

Ono ne pripada domaćoj književnoj tradiciji i uopće se ni na koji način ne uklapa u domaća dominantna shvaćanja o smislu i funkciji književnog djelovanja.

Besnilo istina jeste u skladu sa nastojanjima nekih mlađih pisaca Kapor, Mahdak, Pavličić, Tribuson, koji se trude da u našoj kulturi afirmiraju prezrene literarne žanrove, a zajedno sa njima i pisanje kao zanatsku vještinu, ali je ipak nešto sasvim posebno.

Pekić je Besnilom pokazao da vešt, autentičan pisac, vrhunski zanatlija, može napisati sve što publika od njega traži. Ako čitalac želi čitati žanrovski roman, on će mu ga dati bez grižnje savjesti da je to nož u leđa takozvanoj visokoj literaturi.

Borislav Pekić je očito tip pisca koji do podele na tzv. ’visoku’ i tzv. ’nisku’ literaturu uopće ne drži. S legitimacijom autora brojnih tzv. ’ozbiljnih’ književnih djela, (...)“,

a zatim autor citira moje romane i moje drame.

„On se s mnogo ozbiljnosti i strasti bacio na pisanje romana kojem je glavni cilj da bude zabavan. Svaka čast Pekiću. (...)“

Pisac završava sa nekoliko biografskih podataka, a njegovo ime je Josip Pavičić.

Moram priznati da sam retko kada bio na neku kritiku tako ponosan kao na ovu prvu kritikuBesnila. Gotovo isto onoliko ponosan koliko i na Mihizovu kritiku Vreme čuda, prvu kritiku jednog literarnog dela.

Saturday, June 06, 2009

Fundamentalno razočarenje

Dnevnik, četvrtak, 7. juli 1983. godine.

Fundamentalno razočarenje i talenat.

Pitam se da li meni možda nedostaje neko fundamentalno lično razočarenje, da bih postao zaista dobar pisac.

Sva moja razočarenja, bez obzira na to što sam imao prilike više puta i zaista personalno da se razočaram i personalno da prođem kroz velike neprilike, sva moja stvarna razočarenja su filosofske priorde i na izvestan način apstrakna od moje ličnosti ili bar ja mislim da je tako.

MAXIMUS_1024

Hoću da kažem da su se moguća izvesna lična razočarenja, koja sam ja bio dovoljno snažan da prevladam u personalnom smislu, ipak skupila i sintetizovala u jedan pesimistički pogled na svet, a to me je onda spaslo od fundamentalnih šokova, od onih šokova koji potresaju samu dubinu bića i stvaraju od njega pakao od koga je Dostojevski pravio svoju veliku literaturu.

Izvlačenje osećanja iz njihove prave, prirodne sfere, sfere u kojoj su oni rođeni i koji mogu doneti izvesne stvarne, unutrašnje, duhovne plodove, izvlačenje u sferu apstrakcija, u sferu načela, u sferu generalizacija,

ono što sam ja zapravo kroz izvesne svoje ličnosti pokušavao da opišem, jedna od njih je Leonid Njegovan, zatim činjenica da ja nikada nisam, da sam uvek izbegavao sem u dnevnicima, gde po prirodi stvari se ne može drukčije,

izbegavao da svoj život povežem sa životom, direktnim životom izvesnih junaka, iako je u mnogima bilo i mene, sve to u stvari, ceo taj proces, taj postupak moguće da je osiromašilo onu bitnu vezu između života i te inteligencije,

između prema tome života i dramski zahvaćene životne situacije, dakle literarno opisane životne situacije i da je moj strah od direktnosti u stvari ne zapravo strah nego posledica jednog dugog procesa duhovnog, u kome sve što je stvarno,

što je realno, što je u bukvalnom smislu životno dobija intelektualna značenja, reflektuje se u drugim oblastima gubeći naravno onaj neposredni sok.

Ja ovo ne govorim zbog toga što mislim da je ovaj postupak tehnički pogrešan, da ovaj postupak u krajnjoj analizi nema isto toliko vrednosti kao i bilo koji drugi, ja samo hoću da kažem da je možda kretanje ovim putem kod mene otišlo predaleko i da bi jedan povratak izvorima možda bio koristan, ako je on uopšte više moguć.

Jer možda je priroda mog talenta u tome i možda se ja u onoj sferi direktnijeg odnosa sa životom ne bih ni snašao.

Prilično je sumnjiva, ništa se naime ne događa, a da na neki način nije predodređeno, prema tome nije slučajno, kako bi rekli marksisti, da sam ja uopšte sklon recionalizacijama, dakle sklon u stvari odvajanju od i životnih uzroka i životnih izvora moje literature.

Dakle tako je moralo biti.

Možda čovek jedino može da kontroliše brzinu kojom ide tim putem, ili da postavi u zrelom svom dobu izvesne granice ovakvom postupku, koji već postaje jedna rutina, jedna tehnika i jedan manir.

Friday, June 05, 2009

Čari neizvesnosti

Ponedeljak, 4. juli 1983. godine.

Čari neizvesnosti u komunističkom feudalizmu.

U posleratnoj eri cetralističkog komunističkog feudalizma, koga sa uspehom u svojim knjigama opisuje Milovan Đilas, jedan od bivših komunističkih feudalaca, nesreće su bile bar ujednačene. One su u jednom opštem jugoslovenskom geografskom i istorijskom prostoru emitirane uvek iz jednog središta sa dubokim smislom za kontrolu nad svim i svačim svuda bile manje više iste.

Kada je nastupila decentralizacija tog feudalizma, ona je u prvom redu pored svojih sporednih produkata, od kojih su mnogi bili i dobri i povoljni za nas obične ljude, donela i osamostaljenje lokalnih feuda na sreskom, opštinskom, okružnom, i naravno republičkom nivou.

goddess

I sada te nesreće nisu više ujednačene i vama se može dogoditi da s jednom istom idejom, s jednom istom akcijom, s jednim istim činom, prođete dobro u jednom lokalnom feudu u drugom ostanete potpuno nezapaženi, a u trećem nastradate.

Sada se ovde kod nas pojavljuje jedna situacija koja u jednoj blažoj formi i na jednom razumljivijem nivou razlikuje razne države u okviru Severno američke unije. U jednoj državi možete zbog nečega biti kažnjeni, dok u drugoj državi te iste Unije preko toga se prelazi bez zakonskih posledica.

Kod nas se to sada razvija na jednom drugom opesnijem novou, jer i nesreće o kojima govorim uvek su kod nas dublje, nego što su tamo bar kad je reč o politici, ideologiji i toj vrsti ljudske delatnosti. Pita se sada čovek šta je bolje za preživljavanje, da li da možete računati u stvari unapred kako ćete proći ili da to ni u jednom slučaju nikad unapred ne znate.

U svakom slučaju danas ćete proći generalno uvek bolje. Ali uverenje da je sada mnogo više problema otvoreno, mnogo više rupa kroz koje čovek može da se provuče u mreži pocepano, to osećanje koje vas u globalu može namamiti na neke akcije, premda ste svesni da lokalno možete i zbog njih stradati,

to osećanje na izvrsan način razoružava vašu opreznost i sada činite stvari koje onda ni pod kojim uslovima ne biste se usudili da uradite, odnosno ne biste smatrali da je racionalno da ih učinite,

tako da ono što dobijate većom slobodom akcije, to gubite neracionalnošću, odnosno nemogućnošću da racionalno predvidite rezultat tih akcija i po svoju vlastitu bezbednost po njihov efekat.

Utorak, 5. juli 1983. godine.
„K pitanjima“ psihogeneze socijalističkog čoveka.

Jedan doprinos psihogenezi socijalističkog čoveka, ili kako bi se to nekad ružno kazalo – k pitanjima socijalističke psihogeneze.

Kad sam poslednjeg puta bio u Beogradu sreo sam jednog svog starog poznanika, moglo bi se čak i reći povremeno prijatelja, čije ime trenutno nije važno, jer on predstavlja ne samo sebe i svoju vlastitu nevolju, nego čitav jedan krug ljudi na kojima se može ilustrovati psihogeneza socijalističkog čoveka u miru.

Kad sam se s njim sreo bila je primetna hladnoća sa kojom je sa mnom razgovarao.

Ta hladnoća po sebi s obzirom na njegov temperament, na njegovu narav, na njegov opšti psihološki habitus i ne bi bila interesantna i ja je ne bih možda ni zapazio da nije bilo trenutaka, u nekim ranijim susretima, tokom godina, kad je on ispoljavao izvesnu toplinu, opet začuđujuću za tu vrstu ljudi i izvesnu naklonost prema meni.

Promene njegovog stava prema meni ja sam tokom vremena zapažao i mada sam načelno razmišljao već na tu temu, njega nikada nisam uzimao kao primer takvog ponašanja i ove psihogeneze o kojoj sada govorim.

Prisećajući se naših susreta i okolnosti pod kojima su se odvijali, ja sam u razmišljanju o njemu uvek na njega stavljao akcenat i on me je interesovao nezavisno od svih ostalih okolnosti našeg života uzetog zajedno i posebno.

Međutim kada sam stavio sve te naše susrete u kontekst moje vlastite pozicije, onda sam video da postoji između njegovog ponašanja prema meni i moje pozicije u jugoslovenskom društvu jedna vrlo značajna korespondencija.

Kad god sam se ja nalazio u nestabilnim odnosima sa vlastima, ili sa delom vlasti ili kada se moje ime u kuloarima izgovaralo, odnosno o meni govorilo kao o čoveku koji se nalazi u sukobu sa nečim ili u nekoj neprilici, recimo nemam pasoš ili izjavio sam nešto što se mnogim ljudima nije svidelo, ili na putu sam da uradim nešto što se neće svideti, što će mene i moju okolinu dovesti u neugodan položaj, njegovo ponašanje prema meni je lagano se sleđivalo.

On je, ne kažem, izbegavao da se sa mnom susretne, takvih ljudi je naravno bilo, nego jednostavno našem tom susretu nije davao nikakvu prijateljsku boju i ničim nije okuražavao naše buduće susrete.

Kada se moj položaj popravljao, kad se o meni povoljno u novinama pisalo, kada bih ja dobijao neku nagradu, dakle pod svim okolnostima, da ne nabrajam, to bi se čitava jedna studija i trebala napisati ne samo mogla napisati, jer je ona značajna za razvoj takozvanog socijalističkog morala,

taj čovek je menjao stav prema meni, tražio vezu samnom, korespondirao sa mnom i pokazivao jedan normalan odnos, nikada naročito topao, jer to je čovek koji to nije kadar, koji ima jednu vrstu samodiscipline, a ne ulazim niti imam nameru da ulazim u razloge njegovog opšteg ponašanja i tako se to menjalo.

Sada trenutno nalazim se u jednoj malo zaleđavajućoj fazi. Ali on nije drastičan primer. Drastični primeri su oni, kojih ja imam prilično, ljudi koji su prema meni bili direktno grubi, direktno nevaspitani u susretu koga nisu mogli da izbegnu, pa čak i kad smo bili zajedno u jednom društvu u stvari gde to nije moglo da se od drugih oseti koliko sam to ja osetio.

Kada su bili nepotrebno, nedovoljno lukavi, naravno nesposobni za lukavstvo, jer lukavstvo zahteva jedan stepen inteligencije, ali dovoljno sposobni da shvate svoje interese, preterano da ih shvate i da njima udovolje bezobrazlucima prema meni.

Postoji dobar deo takvih ljudi koji se sad nalaze u centrima kulturnog života našeg danas, ali mnogi od onih koji se više ne nalaze i koji su pali. Njihov, naravno, je problem sasvim drukčiji, jer oni koji su pali oni uvek traže moje društvo, jer uvek nalaze kod mene odgovarajuće razumevanje, razumevanje i praštanje.

Dakle ja moram čekati da ova druga vrsta ljudi takođe zasere negde, zasvinji, pogreši, napravi omašku, rđavo kalkuliše, jer ti ljudi permanentno kalkulišu, pa da se između nas uspostavi jedan racionalan, razuman, pristojan odnos.

Ja sam na jednom drugom mestu, a i nameravam tome da posvetim jedan esej, ja sam skupljao prilično građe, čak i anegdotske građe o tom problemu, ne zato da bih ocrtao karakteristike ovog ili onog čoveka, jer ja čak i o njima govoreći ne znam da li ću uopšte pomenuti čak ni inicijale,

ali prikupio sam dovoljno građe da bi mi to omogućilo jedan načelan esej o našem ponašanju i našem moralu i o razlozima zbog čega smo mi sebe doveli dotle, da svoje odnose prema drugim ljudima ne podešavamo u jednom recipročnom sistemu, naime ne podešavamo prema onome kako se oni prema nama ponašaju,

nego ih uzimamo nezavisno od sebe i od naših ličnih naklonosti ili antipatija prema njima, nego te odnose postavljamo odnosno stavljamo u zavisnost od onoga kakav je položaj tih ljudi u odnosu na vlast, na mišljenje političke čaršije o njima, na njihov položaj, itd, itd.

Dakle da smo do te mere apstrahovali svoje odnose, da oni više ne zavise od stvarnih odnosa među nama, duševnih, emotivnih, poslovnih, čak i tehničkih, nego zavise od okolnosti nad kojima ljudi koji su u pitanju, dakle mi, nemamo savršeno nikakvu vlast. Takvi ljudi u svakom slučaju rđavo svedoče za režim stvari u kome žive.

Thursday, June 04, 2009

Moje seobe

Dnevnik, petak, 1. juli 1983. godine.

Moje seobe.

Pokušavam se setiti koliko puta sam se u životu preseljavao iz grada u grad, iz stana u stan. Bilo je to, sad kad pokušavam u stvari da svedem te račune, toliko puta da mi se prosto čini da je to nemoguće,

Rođen sam u Podgorici 1930. godine, ali odmah nakon toga moj otac je premešten sa položaja sreskog načelnika u Podgorici, na položaj sreskog načelnika u Baru. Zatim dolazi, neću ulaziti u datume, jer svega se tačno i ne sećam, nakon toga dolazi Stari Bečej, u Vojvodini, ali za vrlo kratko vreme.

IH132433

Uz pomoć moje bake, moja majka je bila namestila stan i sve je bilo gotovo, kad je nakon mesec dana moj otac došao i rekao – pakujte se, premešteni smo. Premešten je bio za sreskog načelnika u Novi Bečej zato što je odbio da se angažuje za vladinog poslanika u izborima koji su se održavali.

Posle trogodišnjeg boravka u Novom Bečeju, moj otac dobija premeštaj za Mrkonjić Grad u Bosni, neću da pominjem intermeco u bolnici Banjaluke, a zatim se selimo u Knin.

Međutim, rat nas ne dočekuje u Kninu, nego na Cetinju, gde moj otac postaje načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine, neka vrsta šefa policije Crne Gore. Dolazak Italijana, odnosno rat, otvara jednu novu seriju premeštanja. Ali ovome treba dodati i to da sam se svake godine nalazio, dobar deo vremena, u Sloveniji u fabrikama u kojima je bio direktor moj ujak. Ne samo na letovanju nego i na zimovanju i to po više meseci.

Mi smo bili konfinirani u Bavaništu, na imanju moje majke, dakle proterani iz Crne Gore zbog izjave mog oca da za njega ne postoji Crnogorstvo i da je on Srbin, kao i njegovog stava prema novoj vladi Crne Gore.

No to je irelevantno sada. Proveo sam znači tih četiri godine rata u Bavaništu i to je bilo jedno verme u kojem se nisao selio i to samo zahvaljujući ratu, nismo se nigde selili. A pretpostavljam da nije bilo rata moj otac bi bio premešten za Beograd, otprilike u isto vreme u kome sam se obreo u Beogradu. Ali to nije bilo tako direktno.

Nakon oktobra 1944. godine, u međuvremenu sam privatno polagao svake godine u Pančevu gimnaziju, dolazim na redovno gimnazijsko školovanje u Pančevo u V razred, ali to traje vrlo kratko, izvestan broj meseci, manje od godine i 1946. godine već u Beogradu. Taj boravak u Beogradu, prvobitni boravak u Beogradu, do moje mature bio je kratak, dve – tri godine, do mog hapšenja 1948. godine.

Ali se ta sudbina, sudbina seoba i preseljavanja ponavlja čak i u mojim zatvorima. Evo sada sam pokušao da se setim, da ne bih morao sada dnevnike da otvaram da vidim koliko puta sam bio preseljavan unutar zatvorskog sistema, ne računajući preseljavanja iz ćelije u ćeliju, iz sobe u sobu, kojih je bilo bezbroj, kojim je račun gotovo nemoguće uhvatiti, sem naravno ako bih sada počeo da čitam dnevnike, što apsolutno nemam nameru.

Uhapšen sam i odveden na Obilićev venac u Beogradu. Nakon toga prebačen sam, odnosno da bih dočekao optužnicu, prebačen sam na Adu Cinganlijum ali usled izvesnih administrativnih poremećaja i potreba da se koncentrišu informbirovci na Adi Ciganliji, nas su jedne noći pod vrlo neugodnim okolnostima, prebacili bez presude u Sremsku Mitrovicu.

Tamo mi je uručena optužnica, i tamo sam bio u karantinu, u izolaciji, mislim 14 dana do tri nedelje, a onda smo, naime cela grupa je bila prebačena u zemunski zatvor gde smo čekali suđenje.

Ja ne znam kakav je bio razlog da se mi držimo u zemunskom zatvoru, a ne u beogradskom, možda je pretrpan bio ovaj, jer drugog razloga ne vidim, nas se niko nije imao plašiti, bez obzira na našu brojnost, i mi smo svakog dana prebacivani u Beograd gde smo suđeni u Okružnom beogradskom sudu, dakle to je još jedan bio premeštaj nakon prebacivanja u zemunski zatvor, ali njega ne računam, jer smo svakog dana vlaćani u Zemun.

Posle izricanja presude prebačeni smo u Belu Crkvu gde se tada čekala izvršna presuda, naime rezultat uloženih žalbi. Rezultat uloženih žalbi bio je obrnut od onoga što se od tih žalbi želelo. Mi smo svi dobili povećanje kazne, jer se istovremeno žalio i javni tužilac. To je značilo početak izdržavanja kazne i to prebacivanjem u Sremsku Mitrovicu.

U Sremskoj Mitrovici prošao sam niz soba u dve, tri zgrade. A zatim posle tri godine, kao bolestan, sa jednom grupom bolesnika prebačen u jedan zatvor, niški, koji se smatrao lakšim, i zaista je i bio. Mada iz ove perspektive, a i sećanjem na ono što sam onda mislio, mnoge slobode koje su tamo postojale, bile su na neki način, njihova vrednost je bila smanjena jednom anarhijom, koja je vladala u Nišu za razliku od Mitrovice. No i ova je tema sada sporedna.

I posle toga sam pušten, te došao u Beograd. Ali i ovde je postojalo jedno sukcesivno prebacivanje na jedno mesto koje nisam spomenuo, a koje bi moglo da se naravno uz malo natezanja uporedi sa mojim odlascima na letovanje u Mojstranu, odnosno Dolu pri Ljubljani ili na naše primorje.

Svaki put kad sam prebacivan, gotovo svaki put kad sam prebacivan, iz hednog zatvora u drugi, ja sam morao proći kroz takozvanu desetku, u Centralnom zatvoru. To je jedno mesto, tranzitno mesto, gde su se skupljali ljudi koji su dolazili sa raznih suđenja i odlazili na razna mesta za izdržavanje kazne.

To je jedno prilično neugodno mesto u prvom redu, naročito onda kada ste u njemu leti, odnosno kada je vrućina, a i zbog nesnošljive tesnoće i nemogućih uslova za život. Srećom naravno sve je to uvek bilo vrlo kratko, s obzirom da je mesto bilo tranzitno. Dakle ta Desetka je bila neka vrsta mojih Kaštela u zatvoru, mojih slovenačkih letovanja.

Od tada prvi put duže živim u jednom gradu, u Beogradu od 1946. godine, odnosno od 1953. godine do sedamdesetih godina. Ali i tada ne u jednom stanu, živim najpre u jednom stanu u Malajničkoj 7, zatim se prebacujem u ujakov stan u Prote Mateje 20, zatim se ponovo pred odlazak za London vraćam u Malajničku ulicu, a potom i za London odlazim.

Ovde u Londonu moje seobe nisu bile tako intenzivne mada sam ipak postigao da se za deset, jedanaest godina preselim nekoliko puta. Najpre iz Boarding house u VesttHempstedu, u svoju kuću St. Endrus Avenue u Vembliju, ispod Harou on the Hil, a potom odatle na Mazvel Hil, 4 Grand Avenju.

No i sada, sada kad je doneta odluka o povratku u Jugoslaviju, i sada me čeka, i sve je to vezano sa jednim nizom seoba, ovoga puta veoma neprijatno koncentrisanih.

Najpre treba prodati ovu kuću, zatim kupiti jedan stan u dobrom delu Čelzija, u centru Londna, gde bi živela naša ćerka, a mi imali svoje sobe, s obzirom da imamo nameru da izvesno vreme svake godine u Londonu provodimo, a onda se vratiti u Jugoslaviju opet u Malajničku 7, ali ne zato da bi se tamo ostalo nego da bi se odatle pokušalo pronaći nešto na moru, na potezu između Cavtata i Dubrovnika, jednom potezu gde bih voleo da živim i konačno se, konačno se nadam se umiriti negde u 56. godini po prilici.

Nije nemoguće pretpostaviti, a oni književni istoričari koji polažu na uslove života, doživljaje, kao neke presedane u literaturi pojedinih pisaca, možda će
i naći neke veze i korespondencije, nije nemoguće zapravo, da su te mnogobrojne seobe, to osećanje da nigde niste zauvek ni oduvek,

da nemate šansu u stvari da nigde pustite korene i da ste prema tome bez ikakvog korena, da je to osećanje bilo bazično negde u podsvesti, u kompoziciji Runa, da nije ništa drugo nego jedna beskrajna, dugotrajna i tragična seoba, iz geografskog i istorijskog prostora u geografski i istorijski prostor,

bez obzira jesu li protekle između toga godine ili vekovi, nigde sa sigurnošću, nigde sa osećanjem pripadnosti, i bez obzira na uspehe koji su pritome vezane za porodicu koju ja opisujem ona duboko iskorenjena, duboko slaba, duboko sama, u okvirima dramskih situacija i ljudskih situacija u koji ja te junake stavljam. Ja sam sklon da verujem da su te seobe na izvestan posredan način inspicirale i seobe opisane u Zlatnom runu.