Friday, June 26, 2009

Jedrenjak „Nada“

Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“.

Prilikom sređivanja rukopisa i građe za preseljenje, nalazim jednu fasciklu i u njoj nekoliko isečaka očigledno izdvojenih za prepisivanje i komentarisanje.

Ja se ne sećam da li sam to učinio, pa ću sada učiniti ono što sam propustio, zainteresovan upoređenjem onoga što sada o ovome mislim i onoga što sam, ako sam to zabeležio, mislio onda kada sam ove isečke izdvojio. Na mnogima nema datuma, ali otprilike znam u koje doba bih ih mogao staviti.

sacred2

Prvi je isečak iz jednog zagrebačkog lista koji se odnosi na putnike bez pasoša i njihove sudbine. Jedan isečak koji me je inspirisao da napišem najpre sinopsis za film pod naslovm „Jedrenjak nazvan nada“, a onda i jednu humorističku novelu.

Taj sinopsis nikada nije postao aktuelan, a samu novelu nikada nisam nikome ni nudio ni pokazao. Bila je to jedna mala moja humoristička vežba, pisana u galgenhumornom stilu Stifen Likoka. Isečak glasi:

„Osam mjeseci zarobljen na brodu, Karlo Alberto Munos, dvadesetogodišnji student iz Santosa u Braziliji, napokon je prije nekoliko dana oslobođen dugotrajnog i mučnog zarobljeništva na jednom talijanskom brodu. U februaru ove godine talijanski brod ’Ahil’ tovario je neku robu u brazilskoj luci Santos.

Taj brod nema stalne linije, nego plovi iz luke u luku prema tovaru koji prevozi. Može se dogoditi da na taj način ostane izvan svoje matične luke u Italiji i po godinu dana. Kada je u Santosu obavio svoj posao ’Ahil’ je isplovio. Već je bio na okeanu kad je otkriven slepi putnik. Bio je to nesrećni Munos.

On je izjavio da u Braziliji nema više nikoga, da je sam na svjetu, pa želi pokušati negde daleko novi život. Video je talijanski brod, pa je odlučio da putuje kao slepi putnik u Italiju. Dakako komandantu to nije bilo po volji.

Čim je brod stigao u prvu luku, komandant je pokušao Munosa iskrcati, ali nije uspeo. Vlasti nisu htele primiti Brazilca bez dokumenata. Tako je bilo i u sledećoj luci. Ukratko ponavljalo se to u bezbroj luka punih osam mjeseci. (...)“

Sad sledi jedan isečak iz očevidno opet zagrebačkih novina. Bez naslova je i on glasi:

„Prije nekoliko godina po svim novinama svijeta pisalo se o čovjeku koji je bio prisiljen da živi na brodu iako nije bio mornar, te je lutao od luke do luke, mjesece i mjesece samo zato što nije imao putnice, odnosno državljanstva, pa mu nije nitko imao putnicu izdati, a policije su mu onemogućavale da se u nekoj od zemlji iskrca. Kako je peripetija tog nesretnika završila, nije poznato.

Ovih dana se dogodio sličan slučaj jednom Amerikancu koji je tri tjedna letio raznim avionima iz jedne zemlje u drugu, jer je na to bio prisiljen. Ričard Rog, američki državljanin, po zanimanju mornar, ukrcao se u Njujorku na neki nizozemski brod, te je brod dotaknuo mnoge luke. Iz Amserdama je prošao kroz Gibraltar, pa kroz Suetski kanal prema istoku.

Tu su počele Rogove peripetije. Na brodu je došlo do žestoke svađe i tučnjave, pa je tom prilikom jedan mornar i poginuo. Roga je to tako potreslo iako navodno nikakvog udjela nije imao, da je u prvoj luci u Karačiju u Pakistanu, sišao sa broda u namjeri da se više ne vrati.

Čudno je, međutim, što je on ostavivši brod zaboravio na njemu čak i svoju putnicu. U Pakistanu nije imao neprilika, imao je nešto novca, pa je proputovao tu zemlju, najvećim djelom pješke ili autostopom. Vratio se u Karači.

Imao je novaca samo još za avionsku kartu do Ženeve. Iako nije imao putnice pakistanske vlasti su mu dopustile da uđe u avion. Ali kad je stigao avionom u Ženevu, švicarske vlasti su mu pravile smetnje. Rog nije smio izaći iz aviona.

Ukrcali su ga na avion koji je iz Ženeve leteo za Rim. Ali ni talijaska policija nije imala razumjevanja za nesrećnog Roga. Talijani su ga ukrcali u avion koji se vraćao u Ženevu. Tamo ga nisu očekivali i bili su prilično ljuti. Ukrcali su ga u avion koji je leteo u Amsterdam.

Ali ni Nizozemci ga nisu htjeli primiti i tako je Rog leteo na nekoliko evropskih linija čitava tri tjedna. Novaca da plati karte za ta prisilna putovanja nije imao. Sve su troškove njegovih prisilnih putovanja morale snositi avionske kompanije.

Njima je dakako to dojadilo, pa su one zajednički poduzele korake kod američkih vlasti i Rog je prije nekoliko dana na pariskom aerodromu dobio konačno putnicu i nešto novca da bi mogao iz Francuske odleteti u SAD.“

Ova dva isečka izdvojena iz štampe, ja mislim pre 1960. godine, još uvek su literarno potentna, još uvek bi čovek mogao od toga napraviti jednu uspelu komediju.

Komediju koja bi možda više nego neke druge ozbiljnije na izgled teme ilustrovala sumanute prilike u kojima živimo.

5 comments:

Anonymous said...

1960 godina bi se mogla preslkati trideset godina kasnije! Državljanin Srbije koji se ne može nigde iskrcati jer nema vizu! Menja mesta boravišta: iz države u državu, iz grada u grad, a jedino tamo gde se može iskrcati avio saobraćaj nije uspostavljen. Ceo život mu prođe u čekaonicama " humanitarnih" azila....
Uz naš Balkanski mentalitet, veštinu preživljavanja u nemogućim uslovima, prkosa zvanom inat...moglo bi da se napravi rekonstrukcija tragikomedije.

Saša Mladenović

Ljiljana said...

Dragi Sasa,
Dobro dosli na ovaj blog. Nadam se da cete i dalje naci nesto interesantno za citanje.
Potpuno ste u pravu. Tema je ocigledno uvek aktuelna, kao uostalom i sve Pekiceve teme koje ne zastarevaju.
Srdacan pozdrav.

Anonymous said...

Draga gospođo Pekić,
Čitam Vaš blog od kad sam ga pronašao, skoro godinu dana. Međutim, posle Pekića suvišno je bilo šta reći ili napisati. Čitanje samo po sebi govori više od bilo koje dopisane reči. Ovo mi se potkralo. Jednostavno sam video situaciju...

Saša Mladenović

Ljiljana said...

Dragi Sasa,
Lepo je videti da neko uziva u tekstovima koje objavljujem, inace mi se cini kao da pisem sama sebi, odnosno da sam ja jedini citalac ovog bloga. Uvek se setim kada je Pekic govorio svoja "Pisma iz Londona" preko BBC-a. Retko je dobijao pisma od slusalaca, pa je govorio kako se cudno oseca kada se obraca neznanim slusaocima, a ne zna da li im se dopada ono sto prica, da li se smeju ili sve to odlazi u vetar.
Srdacno Vas pozdravljam.

Anonymous said...

Draga gospođo Pekić,
Reči Vašeg supruga i Našeg pisca, su poput eha koji slušaju oni koji imaju dar da čuju! On se ne odbia već upija! Nije bio samo stvaralački podstrek već i uteha u izazovu vremena( slučaj u mojoj porodici tokom osamdesetih). Postoje reči pred kojima se ćuti. To su reči koje Vi nama poklanjate na ovom blogu. Pripadam generaciji tridesetogodisnjaka koja pokusava da nađe sebi svet u ovom bezsvetu, a ispisane reči su upravo to. Pekićevo vreme tek dolazi...Nisu ga uništili ni oni prvi,a ni ovi sa kojima je pokušao da izgradi svet svoje vizije ogresivsi se vise od onih...

Sasa Mladenovic