Monday, May 16, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

X

KRATKA BIOGRAFIJA DRAME

Drama je bila završena početkom juna 1957. godine, i odložena u jednu od fijoka u kojoj su tada tavorile i sve druge moje “književne akcije”. Iako sam neprestano govorio da ću je poslati nekom pozorištu, samo dok je “još imalo usavršim”, dok ne obavim “izvesne korekture”, “dok tekst ne odstoji” (čime sam, zapravo, ironično ponavljao Emigrantove uobičajene fraze po kojima če on “ustati čim se malo odmori”, “preduzeti nešto čim ojača”), intimno sam bio svestan da do toga nikada neće doći, i da ta drama, uspela ili neuspela, ne izražava dovoljno ni kov moje inspiracije, ni moje najdublje duhovne interese.

Sa njom se, međutim, dogodilo ono što će se nekoliko godina kasnije dogoditi sa jednim fragmentom iz Vremena čuda, koji se bez mog učešća i znanja pojavio u listu Vidici pod naslovom “Isus Kirenjanin”. Tako je i “Emigrant” dospeo do reditelja Arsenija Jovanovića i ovaj je ispoljio prilično živu želju da ga režira.

Arsenije Jovanović (1932), pozorišni, radio i TV reditelj, pisac, profesor na FDU Beograd do racepa Jugoslavije. Fulbrajtov stipendista i gostujući profesor u SAD. Jedanaest godina upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, a posle umetnički direktor Bitef pozorišta.

“A. J. misli da Emigranta treba davati kao grotesku, onako kako je u podnaslovu i naznačeno. Neka se značenja moraju kamuflirati, druga eliminisati. Dijalozi se moraju sažeti sa 80 na 40 strana. Ima ponavljanja, varijacija na temu, različitih izgleda istog paradoksa. I nešto deficita u čistoj akciji. I po njemu je sluga Emanuilo modus vivendi drame gotovo koliko i Emigrant, mali metafizički motor koji ideje puni dramskom energijom.

U celini komad je crn, ni najmanje ne podstiče optimizam, što njemu A. J. i odgovara. No veliko je pitanje hoće li to odgovarati onima koji u rukama drže ključeve repertoara. Scena i režim Ateljea najbolje bi joj odgovarali. A od glumaca mladi, naravno: Pleša, Simić, P. Lakovi, Slavenski. Dramu je pokazao profesoru S. Bajiću kome se svidela, mada nalazi da je u priličnoj meri nehumana.. .”

Branko Pleša (19262001), glumac i reditelj. Član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Završio glumačku školu u Zagrebu i Akademiju u Beogradu. Glumio u više od 20 filmova i nebrojene uloge u pozorištu. Dobio je mnoge domaće i inostrane nagrade.

            Nikola Simić (1934), glumac, član JDP. Diplomirao na Akademiji u Beogradu. Glumio je u mnogim pozorišnim predstavama i filmovima i dobio brojne domaće i inostrane nagrade.

            Predrag Laković (19291997), glumac. Član JUP. Diplomirao je na Akademiji u Beogradu. Ostvario je mnoge uloge u pozorištu i na filmu. Dobio je brojne nagrade u zemlji.

            Petar Slavenski-Stojanović (1924–2002), glumac i režiser. Član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a kasnije u JDP režirao i glumio. Brojne predstave je režirao i igrao u njima i dobijao nagrade za svoj rad. Bavio se i voditeljskim poslom na radiju i TV.

            Prof. Bajić mi je u jednom razgovoru predočio neke svoje ideje na temu apsurda čovekove pozicije. Štaviše, on ih je izneo u obliku sižea za jednu dramu pod naslovom Radijacije. Obrt koji je u njoj bio primenjen, u priličnoj se meri podudarao sa tipom obrta u mojoj, pa mi je ovo naknadno isprobavanje mog ključa na tuđim vratima, pomoglo da ga bez straha upotrebim.

 

 

(3. jan. 1959. god.)

Ali ni do kakvog aranžmana nije došlo. Najlakše bi bilo tvrditi da ovakva underground predstava nije odgovarala puritanskom razdoblju jednog postrevolucionarnog društva, koje se, u paničnom strahu od infekcije zapadnjačkom dekadencom, tek u medicinski opreznim dozama upoznavalo sa dramaturgijom jednog Ionesca i Becketta, potvrđujući tako staru istinu da je prvi akt jednog zatvorenog sistema presecanje svih komunikacija sa svetom i sprečavanje dovoda svežih informacija i novih shvatanja. Ne sporim da je deo istine i u tome ležao.

No biće pre neka mi moj prijatelj Arsenije oprosti na ovoj otvorenosti da je on, budući tek završio Pozorišnu akademiju, tražio sigurniji put u karijeri. U svakom slučaju, drama se vratila u udobnu pomrčinu fijoke da tamo sačeka poziv iz Kölna, u jesen 1969. godine, i da ponovo vaskrsne kao radio-igra, 7. septembra 1970. na nemačkom jeziku.

 

Friday, May 13, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

IX

SADRŽAJ DRAME SA KOMENTAROM

I još nešto. Sve interpretacije značenja samoubistva su pozitivne (to je unosan poslovni angažman, odlučujuči skok u karijeri, obećavajuća pustolovina, dobro ulaganje, izvrsna zabava u dokolici, put ka slavi, bogatstvu ili moći, obezbeđivanje najvišeg prava, naučni eksperiment od prvorazrednog značaja itd.), a samo u slučaju Ispovednika kao čuvara Režima večnog kretanja, kvalifikacija je zavisila od odnosa tog određenog samoubistva prema višim društvenim i državnim interesima. Iako je ovim narušen jedinstven sistem reakcija na Emigrantov čin, izuzetak je nalagala potreba za političkom aktuelizacijom teme, koja se ionako već isuviše udaljila od prepoznatljivog života.

“U jednom takvom društvu, mlad čovek odlučuje da se obesi. Naravno da ni on nema jasnu predstavu o prirodi smeranog postupka, ali za razliku od sredine, poseduje on stvaralački elan, a iznad svega enormnu potencijalnu energiju oličenu u strasnoj potrebi da nešto značajno, radikalno preduzme i najzad stane na svoje noge. Jer, na žalost, mladi čovek je gotovo čitav život u krevetu proveo. Ne, nije bio bolestan. Ni lenj. Tek malo umoran, ponešto indisponiran. Prilegao je da se odmori i ostao tako ležeći kao proštac dvadeset i sedam godina.

Tek sada uviđam da se vreme Emigrantovog izuzeća iz sveta u godinama tačno poklapa se eremitstvom Arsenija Njegovana, mada pri pisanju romana taj broj “27” svesno nisam imao u vidu.

 Odmoren, odlučuje da ustane i da se baci na izvršenje svog plana. Potrebno je nadoknaditi izgubljeno vreme i prečicom iživeti život. Za početak pada mu na pamet da se obesi. Najpre će se obesiti, a zatim će već videti šta mu je dalje činiti...”

Ovaj rezime pokazuje uočljiv napredak u oslobođenju od uticaja filosofske “predistorije” rukopisa, koja je pretila da uništi svaku stvarnu dramsku istoriju, i što je najbitnije, svi su svesni elementi odnosa povučeni u pozadinu, tamo iza sopstvene prividno realne projekcije, pa Emigrantova biografija, postaje i biografijom naših podsvesnih težnji, a njegova “revolucija” prototip suštinske revolucije, čiji domašaj u otvorenom svetlu pokazuje iluzornost onih koje su zasnovane samo na promenama ekonomskog izgleda jednog sistema.

Emigrant se neće svesno iz sveta izuzeti, kako je to prethodnim razmišljanjima bilo sugerisano. Neće leći zato da bi u svetu pokreta, svojom nepomičnošću začeo jedan bolji antisvet svet mira. On se neće separirati iz kontestacionih motiva, niti će išta preduzimati iz programskih razloga. Neće u tom pravcu ni razmišljati, pogotovu ne onako kako sam ja to činio. Svet pokreta oko sebe on neće javno poimati kao decidirano neprijateljski nastrojen svom nepomičnom položaju.

 I najzad, on neće izabrati samoubistvo kao čin konačnog raskida sa svetom, već kao čin (prividno, razume se) najpotpunije integracije sa njim. Leći će upravo kao Arnoldov Vili jednostavno stoga što je bio “malo premoren”, a odbijaće svaku akciju, ne stoga što se time doslednije izdvaja iz sveta pokreta, već stoga što još za pokret nije spreman, što se za njega nije osposobio. Dublji razlozi tog umora naša apsurdna pozicija u apsurdnom svetu moći će se tek naslućivati, ako za to bude bilo potrebe.

Najzad, kada bude osetio da se dovoljno rekreirao, on neće razmišljati kako sasvim da se “smiri”, i svoj svet dovede do krajnjih konsekvenci u stvaranju sopstvenog “sveta-jajeta”. Naprotiv, težiće da se što efikasnije pokrene, pristajući pri tom na sva značenja ovog čina samouništenja u svetu iz koga se leganjem izuzeo. Pravi program samoubistvo kao konstituisanje sopstvenog režima opstanika biće samo naličje, ali bitno naličje, njegovog dramskog ponašanja.

Taj raskorak između prividne radnje i njenog unutrašnjeg sadržaja, u kome je skrivena izvesna poruka, evidentiran je gotovo na svakoj stranici teksta. No on nije uvek lako uočljiv. To je stoga što smo i mi, gledaoci, u stvari, pripadnici sveta pokreta, kompatriote i saveznici ljudi iz Emigrantove dramske sredine, pa će i pred nama (prividno, razume se) Emigrant gledati da sačuva svoju tajnu, da (prividino, takođe) zakonspiriše svoj destruktivni angažman, da nas zavara, uljuljka, pasivizira spram svog bunta:

svi njegovi postupci izgledaće nam stoga kao iskren pokušaj da se među nas reintegriše, a ovamo, u svom stvarnom dejstvu (koje baš i neće biti tako prividno) oni će naš svet razarati u njegovoj bitnoj pretpostavci, sposobnosti i svrsishodnosti bilo kakve promene. Ne bojim se reći da se ovako shvaćena ideja može nazvati i reakcionarnom, ali ona ima i svoje progresivnije izglede. Prepuštajući drugima ovaj “napredniji” smisao drame, ja se lično zadovoljavam njenim “nazadnim” značenjem.

“Drama priča kako su njegovu odluku o samoubistvu primili reprezenti društva: njegov sluga, otac, ljubavnica, prijatelj, učitelj i ispovednik; kako su je shvatili u kontekstu svojih dispozicija i kako su se u njegovu akciju umešali; najzad, kako se pod tim okolnostima mladić obesio, da tek potom njegova okolina, sa zaprepašćenjem, nevericom i bolom, konstatuje kako je on, eto, pri tom i umro .. .

Očigledno je, međutim, da se ovo pojedinačno nesrećno iskustvo ne sme generalisati, glupom slučajnošću ovo se vešanje nepovoljno završilo, ali se za druga ništa sa sigurnošću ne može predviđati. Naprotiv. O pravoj prirodi tog čina, a pogotovu o njegovom značaju za ljude, ne može se posle mladićevog samoubistva kazati ništa više nego što se moglo i pre. Može se samo pretpostavljati, nagađati i kombinovati...”

Da se finale ne bi opteretilo digresijama, ove naknadne pretpostavke nisu tretirane. Uostalom, pozicija preživelih nije za ideju komada ni od kakve važnosti. Ona je bila čitavo vreme tu samo kao neki drugi aranžman, neka druga orkestracija jedne jedine Emigrantove teme. Važno je bilo jedino da osetimo kako je Emigrant ipak iskusio pravo značenje smrti, kako je, ma i u onom kratkom blesku predsmrtne spoznaje danom svakome čoveku, uvideo da se baš njenim biranjem definitivno i nepovratno srodio sa apsurdom.

 

Thursday, May 12, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

        IX

SADRŽAJ DRAME SA KOMENTAROM

Prilikom selekcionisanja beležaka o drami pronašao sam njen Rezime, očigledno pripremljen da se kao predujam ponudi nekom pozorištu. Uz odštampani rukopis komada, koji otkriva stepen realizacije osnovne ideje, Rezime će pokazati šta sam u ono vreme pretpostavljao da sam realizovao. Komentari će, pak, dijagnosticirati razlike između stvarno postignutog i onoga što je zamišljeno kao postignuto.

“U jednom imaginarnom društvu, normalnom u granicama u kojima je i ovo realno normalno, zna se značenje svih reči u Rečniku, osim nedefinisanog pojma samoubistva, i nekih njemu podređenih “instrumentalnih” pojmova kao što su: vešala, vešanje, obesiti se, biti obešen, visiti na vešalima itd. ..”

Već ovde je uočljiva izvesna nedoslednost, eliminacijom jednog dijaloga, uostalom, lako otklonjiva. Naime, kada Sluga Emanuilo predlaže Emigrantu (Obešenjaku) da se zakolje brijačem, vene prepili, stomak raspori, uz dalekovod se pripoji, kroz prozor skoči, Emigrant odgovara: “Ali tako se umire, a ja zapamti jednom za svagda hoću da učinim nešto veliko, ali neću da umrem!”

Jedino, dakle, samoubistvo vešanjem ne korespondira sa smrću, sva ostala “po opštem iskustvu” do njega dovode. Ova nedoslednost abortira ideju, jer iz pojma “samoubistva” samo jedan način izdvaja kao neizvestan u ishodu, a sve ostale ostavlja da i dalje budu oruđa starih kanoniziranih značenja. Tako se akcenat sa suštine prenosi na način, umesto da svi načini ispoljavanja jednog sadržaja u našem slučaju samoubistva solidarno izražavaju neizvesnost, preko potrebnu ovoj drami.

“Tajanstveni pojmovi ne pokrivaju nikakvu stvarnost u svesti učesnika ove farse, a nije verovatno da su i njihovi preci pod tim terminima nešto podrazumevali. Zapuštena predanja, međutim, tvrde da su im značenja nekada postojala i bila poštovana, ali da su se naopakim korišćenjem (zloupotrebom) sasvim izlizala, sve dok najzad nisu potpuno iščezla iz upotrebe . . .”

Da su se “značenja... (izvesnih humanih pojmova)... naopakiim korišćenjem izlizala”, dokazuje se u rukopisu tek posredno odsustvom njihovim tokom dramskog vremena. A pominjanjem predanja hteo sam da podvučem žalosnu činjenicu da postepeno gubimo sposobnost saučestvovanja u smrti, u patnji drugih

(ako smo je ikada i imali, što postojanje nekog maglovitog predanja više figurativno no realno pretpostavlja) i da tako, zloupotrebom vetreći, nestaju značenja iz reči, koje naša stanja definišu kao nesrećna, a mi, poput Kafkinog insekta u Preobražaju, isto tako postepeno i neminovno, gubimo svoju humanu prošlost i svoje humane perspektive za budućnost.

“Značenja su izbrisana, ali su se ljudi i dalje vešali, samo više niko, pa ni oni sami, nisu znali šta je to što čine, niti su, odlazeći na gubilište, znali šta ih tamo gore, u rakljama greda očekuje. Znalo se, doduše, da je posredi nešto krupno i značajno, pa prema nekim optimističkim interpretacijama, možda i presudno po sve ljude, a ne samo po obešene, ali se nije moglo dokučiti šta je to, i u čemu se ta presudnost sastoji.

Među prostim svetom, međutim, bilo je popularno mišljenje da pojava samoubistava u sve većem broju nema i veće važnosti od drugih pojava koje ispunjavaju svakidašnjicu. Ali svim tumačenjima bilo je zajedničko odsustvo bilo kakve kauzalne veze izmedu samoubistva vešanjem i smrti. Smatralo se da je smrt prilikom vešanja samo sticaj nesrećnih okolnosti, omaška, akcident, nešto kao saobraćajna nezgoda...

Ljude, razume se, kopka nepoznata realnost koja se iza tog tajanstvenog pojma krije, i oni joj pridaju disparatna tumačenja u skladu sa svojim idejama o svetu i životu, a najodvažniji i najpreduzimljiviji i vešaju se da bi otkrili istinu...”

Ovo nije sasvim primenjeno. Tačno je, doduše, da se u drami vešanje tumači kako je kome volja, ali nije istina da odsustvo verifikovanog značenja vešanja ljude osobito kopka. Naprotiv, oni su prema njegovom suštinskom značenju sasvim ravnodušni i zadovoljni parcijalnim atributima što ga sami, onako “odoka”, pridaju.

 Jedino Emigrant teži da pronikne u stvaran smisao samoubistva i da iznađe njegovo opšte značenje, značenje upotrebljivo za sve ljude, a ne samo za obešenjake. Ovaj nesporazum između Rukopisa i Rezimea, koji izvrsno ilustruje nepodudarnost namere i njene realizacije, u ovom specifičnom slučaju, međutim, pokazuje i kako je ponekad dobro ako pisac ne uspe svoju tezu dosledno da sprovede. Jer “stanje opšte angažovanosti” u rukopisu srećno izneverava pogrešne dispozicije za ravnodušnost u Rezimeu.

 

Wednesday, May 11, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

KONSTITUISANJE DRAMSKE RADNJE

Kada se jedno biće samovoljno izuzme iz “prirodnog” stanja, skrene sa fundiranog kursa, odustane od opšteg kretanja kao kriterijuma ljudskosti, zaustavi, umiri, zamre nema ništa prirodnije od pretpostavke da će kinetičkom energijom nabijen svet nastojati da ga na noge osovi i pokrene.

 Takođe, u svetu, u kome bi svi ležali, onaj koji bi ustao, pokrenuo se, “izabrao pokret”, nesumnjivo bi vatreno bio ubeđivan da je totalna nepomičnost prirodno stanje čovekovo, fatalni preduslov njegove egzistencije, istorije ljudskosti, progresa i gospodarske misije svake razumne vrste u Univerzumu, da se kretanja kao nečeg štetnog, abnormalnog, pa i subverzivnog, neizostavno valja okanuti, i što pre se postaviti u prirodnu horizontalu, koju, uostalom, zauzimaju i sve druge celishodne stvari na svetu. Ako ubeđivanje ne bi pomoglo, “pokrenuti” bi bio oboren, polegnut i uz zemlju vezan.

Sistem ne dopušta izuzetke. Analogno tome, u svetu u kome se svi kreću i gde je kinetika temelj egzistencije, istorije, progresa i kosmičke čovekove misije, imobilnost dobija značenje prevratničkog čina, sabotaže, otvorene destrukcije. I sva sredstva biće upotrebljena da se jeretičko mirovanje, gde god bude zapaženo, prekine, a mirujući jeretik iznova u pokret stavi. (Svet se u oba slučaja javlja u ulozi rasejanog majstora koji popravlja zaustavljeni stroj, ne sluteći da se ovaj uopšte i nije pokvario, već samo izmenio fundamentalne principe svog rada.)

“Godinama nepokretan, Emigrant predstavlja živ izazov svetu pokreta. On je jedina nepomična tačka u kordinatama permanentne i opšte pokretljivosti, prepreka koju svaki pokret mora osetiti na svom putu. Ona mora biti uklonjena da bi svi pravci opet bili slobodni. Emigrant mora biti pokrenut, opet integrisan u sveopšte kretanje. (Kretanje je ovde shvaćeno kao skraćenica našeg antromorfnog shvatanja istorijskog napretka.

Umesto da se kretanjem zadovoljimo kao fatalnim procesom, mi hoćemo da je taj proces još i svrsishodan!) Od Emigranta se zahteva akcija koja bitno protivureči principima totalnog mira pomoću kojih je on uredio svoj novi život, konstruisao svoje “jaje”. Razume se, on odbija da je preduzme, odbija da se ponovo uhvati u jedno besmisleno kolo, koje se od pamtiveka vrti samo u krug. Ma i najbeznačajnija akcija, najsićušniji pokret, gest koji bi jedva simbolizovao Emigrantov povratak u “svet kao jaje”, kompromitovao bi mogućnost mirovanja kao savršenijeg životnog sistema ...”

(29. feb. 1957. god.)

 

Bez obzira na bizarnost situacije i na šanse koju ona pruža intelektualnoj dovitljivosti, ovo je još uvek bila Arnoldova priča. Arnoldova humoreska odevena u terminološke kostime jedne površne filosofije otuđenosti. Emigrant je još uvek bio Vili, farmer sa Srednjeg zapada koji je upravo pročitao evropske mislioce, a priča nepovratno u grubom zagrljaju školske psihologije.

Osim, razume se, ako se od čistog kretanja, pokreta lišenog primene, ne bi učinio dominantni princip dramskog sveta u komadu, sveta u kome bi se svako pojedinačno mirovanje oglašavalo kao alarmantni prevratnički antiprincip koji treba savladati. U tom pravcu sam spočetka i razmišljao:

 

“Svet oko Emigranta je u stalnom pokretu. Pokretu bez predaha i sna. Ali to kretanje nema svrhe, niti je ko traži. Kao da je njegova kinetička energija davno izgubila sposobnost da proizvodi, ako je tu sposobnost ikada i imala. Smatra se da je pokret konstituentan postojanju, i da sebe samoga realizujući, realizuje i jedino moguće oblike i svrhe naših pojedinačnih života. A ljudi se kreću, ne da bi nešto pokrenuli, već da bi učestvovali u samorealizaciji sveopšteg kretanja.

Emigrant je jedan od retkih koji se zapitao čemu kretanje služi, kakvu svrhu izvan sebe ostvaruje. I kada je ustanovio da je ono bez smisla da kretanje ne služi njemu da se realizuje, već on služi kretanju da se uzaludno obavlja izabrao je mir, zaustavio se i legao. I sada su instrumenti sveopšte pokretljivosti ljudi pregli iznova da ga pokrenu i uključe u svoj besmisleni karusel.”

(1.    mart 1957. god.)

 

“Takođe je moguć i obrnut postupak. Svet oko Emigranta je u apsolutnom mirovanju. Ali taj mir nema svrhe, niti ga ko traži. Nepokretnost se smatra konstituantom koja je iskustvom, tradicijom i dogmom toliko obezbeđena da niko čak i ne pokušava da je proveri da se pokrene. Ne videći svrhu tom opštem imobilitetu, Emigrant se odvažio na pokret, i tako izuzeo iz sveta mira. Naravno, svet će uznastojati da ga ’među sebe legne’, paralizuje ...”

(2.    mart 1957. god.)

 

“I u slučaju usamljenog pokreta koji narušava opšti mir, i u slučaju usamljenog mira koji remeti opšti pokret, Emigrant bi mogao na mir i pokret da alarmira (kao subjekt radnje) ili da pravo na svoj mir i pokret brani (kao objekt radnje.) A mogao bi, paralelno braneći svoj izbor, i da ga propagira. No obe varijante simplifikuju stvarnost, svodeći je na jednu dominantu. Obe, takođe, provociraju proizvoljna tumačenja. Agitacija za pokret u jednom nepokretnom svetu isuviše bi zvučala kao revolucionarna trublja, isuviše ličila na banalno definisanje stvarnosti kao omorine u kojoj je moćna jedinka razvigor.

Agitacija za mir u jednom pokretnom svetu, pak, ne bi se tumačila kao težnja ka promeni fundamentalnih principa, samo simbolizovanih pojmovima apsolutnog mirovanja ili kretanja, već kao propaganda filosofije nemešanja, neučestvovanja, pasivne rezistencije. Na stranu to što bi ova bitka izmedu jedinke i društva, lišena ostalih aspekata, bila u velikoj opasnosti da se pretvori u filosofski disput, argumentaciju i kontraargumentaciju, iz koje bi bio isključen svaki dramski događaj ...”

(3.    mart 1957. god.)

 

A ja sam, odbacivši mogućnost da produbljivanjem postojeće situacije u Arnoldovoj priči, uz njeno apstrahovanje iz realnih uslova, konstituišem siže drame istovremeno ostao i bez događaja. A bez njega ni radnje nije moglo biti.

Tuesday, May 10, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

        V

Kasnije se, sa novim saznanjima, a naročito sa krizom poverenja u ljudsku istoriju kao emanaciju nekog višeg smisla bitisanja, javlja u književnosti nov tip odnosa između individue i stvarnosti, područja u kome se ona definiše prema “svetu kao jajetu”. Sve više dominira želja da se iz njega izađe, da se izvrši svesno i dosledno samoizuzimanje, svesno i dosledno samoekstirpiranje iz sistema koji se u pojedinostima i u celini radikalno odbacuje. A ako je već neko u toj poziciji zatečen, onda se izlaže njegov, najčešće bezuspešan, trud da se izvan sveta trajno i ostane. “Jaje” više ne privlači, više ne zadovoljava, naprotiv, ono odbija, ono se odbacuje.

Ono, dakle, što je ranije kao odbacujuće bilo aktivno, postaje sada odbačeno, pasivni predmet jedne individualne akcije. Tako se stvarnost prikazuje kao ispražnjeno jaje, čiji mehanizam još deluje, ali to avetinjsko dejstvo neodoljivo podseća na inerciju strojeva jedne davno izumrle civilizacije, a ljudi na samostalne i nepomične tačke u prostoru izvan tog besmislenog pokreta.

Razume se, može se sa ironičnim uviđanjem neumesnosti pozicije koja od prinude čini svoj “slobodni izbor”, reći da onome s gozbe oteranom, da bi preživeo, i ne preostaje ništa drugo nego da od gladovanja načini svoj sistem, svoj program. Sad svejedno, osnovno uporište je nađeno čim je preciziran tip odnosa između stvarnosti kao protagona i jedinke kao antagona.

“Emigrant je čovek koji iz ’jajeta’ nije proteran, već je, izvlačeći poslednje konzekvence iz svojih osećanja, dobrovoljno napustio sistem u kome je formiran, te se nastanio u nekom nedefinisanom prostoru, u najmanju ruku prostoru koji se tek Emigrantovom izuzetošću postepeno definiše, i koji, odbijajući sve što iz ’jajeta’ proizilazi, istovremeno odbija i da mu se suprotstavi...

 On smatra da bi suprotstavljanjem, jednako kao i pristajanjem, narušio svoju nezavisnost, jer bi samim otporom već priznao važnost uslova koji su mu bili nametnuti. Prihvatanjem izazova učinio bi prvi kompromis koji bi ga u svet ponovo uvukao...

I onaj prostor izvan “jajeta” organizovan kao “protivjaje” nužno postaje sistem, ali apsurdnost svakog uzmicanja i izuzimanja kao god i suprotstavljanja, koju ovakav razvoj sugeriše, nije predmet rasprave.

On misli da samo jednim totalnim rešenjem može biti postignuta tzv. autarkična sloboda . . .”

(21. feb. 1957. god.)

 

“Sasvim je jasno da će se ’svet-jaje’ prema Emigrantu ponašati kao sredotežna sila koja će ga privlačiti samom centru napuštenog sistema.

Taj pravac privlačenja, to gravitiranje centru sistema, prisutno u svakom obračunu dogme i hereze, najbolje se uočava kod tzv. konvertitstva. Obraćenici kao i “pokajnički izgnanici” nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još i toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu ni kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.

Kao ameba koja, pseudopodama usisavajući okolnu hranu, uzima sa njom i sopstvene izlučene otpatke. A iz toga sledi da se Emigrant ne može sačuvati ukoliko ne postigne neki nivo organizacije svoje autarkične ’slobode’. Bez odbrambenog sistema (opet, dakle, sistema), nema on nikakvih izgleda da opstane... Svakako, on mora najpre da nađe neko uporište oko kojeg bi se taj budući zaštitni sistem organizovao, nešto kao fetus novog sveta. Takav fetus biće začetak novog ’jajeta’, nove celine, celine za sebe...”

(22. feb. 1957. god.)

Dva su momenta od presudne važnosti za definisanje emigrantskog statusa glavnog lica: da je postigao ili da je na putu da postigne ono što zamišlja kao autarkičnu slobodu, i da strasno teži onome, što takođe zamišlja da je njegova celina.

“Celina, to je ono što Emigranta (a i mene) uzbuđuje. Želi da pojmi celinu kojoj je njegov opstanak pridodat, i kojoj ga instinkt upućuje ...

Da oblikuje želi svoju Celinu kao da je ona objekt njegove suverene volje i ilovače za njegove stvaralačke talente. Da je definiše ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mu čak i tvrdi svet činjenica prikazuje kao nerazabirljivu emulziju senki, kao emisiju nekog stalno promenljivog svetlosnog izvora.

Da Celinu svoju ščepa da bi izbegao očajavajuću provizornost i ovekovečio nekom nužnošću bednu slučajnost svog života, nekim ciljem ponižavajuću njegovu nesvrsishodnost. Emigrant u području imaginacije, ja u području racionalnog...”

(25. feb. 1957. god.)

“Autarkija nije i sloboda. Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost. Kao kriška voća koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede. U svom kratkom i sočnom snu ona slobodu samo priviđa...

Autarhija je nesavršena jer, pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe. Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću ’laičku’ slobodu, jer ’sebe’ oslobađajući, ne oslobađa ’od sebe’. A navodnice ovde služe da je degradiraju na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko je ona moguća...

 Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, recipročna, dvopolna, morala bi da daje slobodu koju za sebe izgrađuje, da predmet svoje aktivnosti (naše pojedinačno postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa . .. Contradictio in adjecto je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza obima svoje autogeneze. Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju prirodu, ukida se u onome bitnom što je čini pojmom...”

(26. feb. 1957. god.)

“Model idealne slobode. Idealno slobodan mogao bi da bude samo jedinopostojeći opstanak (a da drugi ne samo da ne bi smeli da budu realizovani, nego za to ne bi smeli da imaju ni teoretsku mogućnost).

Opstanak autogeničan, apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga. I to samo dotle dok svoju slobodu ne upotrebi na stvaranje neke činjenice. Proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i božanska, jer će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će se morati poštovati i prema kome će se sada već navodna sloboda morati određivati...”

(27. feb. 1957. god.)

Ciilj Emigranta je bio ostvarivanje celine i postizanje autarkične slobode. Najpre utvrđivanje independentnog položaja prema napuštenom “svetu jajetu”, a zatim ostvarivanje nove Celine, novog, na toj nezavisnosti zasnovanog, sistema.

 To je, razume se, bilo nemoguće. Nemoguće je protivu jednog sistema ustajati stvaranjem nekog drugog, pa ma ovaj bio i savršeniji. Na taj se način prećutno prihvataju uslovi koje je stvarnost već nametnula kao neizbežni sine qua non opstanka. Takav pobunjenik prema stvarnosti stajao bi u istom odnosu u kome prema pravom protivniku stoji sparingpartner. Borba bi bila “nameštena”.

Eto, upravo tu nemogućnost ja sam hteo dramski da ilustrujem.

Tip vazalnog odnosa, odnosa pojedinačne i opšte stvarnosti u sukobu, bio je utvrđen. Vreme je bilo da se ako njega konstituiše neka fabula, neka radnja. 

 

Monday, May 09, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXI deo

 TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

Iz drugih odlomaka Dnevnika vidi se da ni onda svet jaje nije bio shvaćen kao neka apstraktna kategorija, nabijena isključivo metafizičkim punjenjem. I onda se u njemu, svetu kao jajetu, nazirala sasviim određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišljenja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualnim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima).

Za to ima nebrojeno primera. U Čehoslovačkoj, recimo, posle “februarske revolucije” bio je izvan “jajeta” sin lekara, koji nije mogao na Univerzitet zato što mu je otac buržuj, kao što je izvan “jajeta” na suprotnoj strani, bio sin nekog proletera, koji na Univerzitet nije mogao jer za to nije imao materijalnih mogućnosti.

Primera ima napretek i u efektnijem izboru, a ovaj spominjem stoga što ukazuje na istinu da se na svom društvenom nivou svet ne manifestuje kao jedno »jaje”, nego kao niz hermetički zatvorenih modela, koji tek posredstvom zajedničkog, urođenog mehanizma apsurda, obrazuju »nad-jaje kao celinu. Tako se i može desiti da ono što je na jednoj geografskoj širini u »jajetu”, izvan njega bude na drugoj, i obrnuto, razume se. (Zdrav čovek na Odeljenju za rak je izvan »jajeta”, koje obrazuje karcinomno stanje, iako je zapravo, samo on, u »jajetu” normalno zdravog sveta, iz kojeg su bolesni od raka isključeni suštinski jednako kao i leprozni.)

Izvan “jajeta” su bednici koji ne učestvuju u opštem blagostanju, pripadnici pobedničke nacije, koji ne dele ni radosti ni koristi trijumfa, iako je on poraz i njihovih neprijatelja (pri čemu su, paradoksalno, stvarno poraženi još uvek u “jajetu”, jer čine integralni deo sistema, drugi pol osovine oko koje se “jaje” u tom istorijskom momentu na okupu drži), oni koji, žudeći za Bogom, ne mogu da ga dosegnu, nacionalno ugnjeteni, verski prokaženi, rasno onemogućeni, klasno eksploatisani, svi progonjeni, neshvaćeni, prevareni, nasukani, bolesni, nesrećni, gladni i otuđeni. I tako dalje, i tako dalje.

                   Kada su ljudi mog socijalnog statusa doživljavali slom Sila osovine, bili su u »jajetu” ukoliko su delili zadovoljstvo zbog pobede nad Nemačkom, ali su bili i izvan »jajeta”, jer ni najmanje nisu delili zadovoljstvo zbog činjenice što je komunistički deo pobede dopao baš regionu, u kome su, zajedno sa Nemcima, pa i više od ovih, na istorijskom gubitku bili i oni.

                               Čini se, na kraju krajeva, da je više onih van »jajeta”, no onih u njemu. Možda smo, zapravo svi napolju, svi izvan. Da li je onda to prazno »jaje” — ono pravo? Da li je to, bez nas, uopšte onda ljudski svet? Ako pak, jeste, onda je upravo to, ta nenastanjena hermetička praznina, prokleta forma, u koju ni istorijom, ni čistim mišljenjem, ni kao vrsta, ni pojedinačno nismo uspeli da se inkorporiramo, pa, nam se stoga ovaj život izvan »jajeta” i čini apsurdnim i besmislenim.

                    Mnogi komunisti, osuđenici sibirsikih logora, iako isključeni iz svog »sveta-jajeta”, nisu se stvarnim izgnanicima i osećali. U svom logoru oni su još uvek bili u svom svetu, i njihovi dželati, komunisti takođe, nisu ih kvalifikovali, uprkos teroru, kao stvarne prognanike iz »jajeta”. Sve je to ličilo na grotesknu suspenziju privremenog karaktera, ili još gore, na prećutnu zaveru krvnika i žrtava vezanih neraskidivim lancima istog ideala, u kojoj je svako obavljao svoj deo posla: krvnici su zbog tog ideala ubijali, a žrtve zbog njega umirale. Sve za istu stvar (mada je oni istom nisu smatrali). Već se nešto drukčiji odnos u sličnoj situaciji zapaža na Golom otoku 1948. godine, ali to nije naša tema.

Ali, jesu li svi oni baš sasvim izvan “jajeta”, ili su tek delom jednim ispali? Ni za mrtve se to sa izvesnošću ne može tvrditi. Koliko su izvan, a koliko unutra, zavisiće od toga traju li još uvek posledice njihovih života. Možda se jedino manijacima može verovati da su doista izvan “jajeta”, i to samo u području, doduše bitnom, koje je uslovljeno prisustvom svesti.

No, problem nije u kvalifikaciji onoga što smo kao sveukupan sistem relacija i njihovih funkcija nazvali Svetom kao jajetom. On je u tipu odnosa prema njemu. Literatura je davno promovisala dramske ili romaneskne junake koji u raznim domenima, na razne načine, i u različitom stepenu isključeni iz “sveta-jajeta”, nastoje da se u njega vrate, da izgubljeno mesto u sistemu važećih odnosa iznova osvoje. Ili se podrobno opisivao sam proces odbacivanja, tokom koga je junak iz sveta bio isključen, ili je zatican u stadijumu već izuzetog, pa se tumačio njegov uspešan ili bezuspešan trud oko rehabilitacije.

                   Kada su ljudi mog socijalnog statusa doživljavali slom Sila osovine, bili su u »jajetu” ukoliko su delili zadovoljstvo zbog pobede nad Nemačkom, ali su bili i izvan »jajeta”, jer ni najmanje nisu delili zadovoljstvo zbog činjenice što je komunistički deo pobede dopao baš regionu, u kome su, zajedno sa Nemcima, pa i više od ovih, na istorijskom gubitku bili i oni.

Mahom je ovaj postupak korišćen kada su za junake uzimani oni koji su izvan »jajeta” i rođeni, već zatečeni u nekom od mogućih izgnanstava (rasnom, verskom, klasnom, nacionalnom  itd.).

Većina romana realističke tradicije koncipirana je na tim osnovama. Pa i kada se za temu uzimao bunt protivu majorizovanih kanona, i sistema okamenjenih vrednosti, pobuna se obavljala u okviru samog sistema, njegovim sopstvenim instrumentima, i to isključivo protivu nekog od njegovih navodno pokvarenih mehanizama, a nipošlo protivu njegove naopake suštine. Bitka se uvek vodila za njegovu unutrašnju reformu, preustrojstvo, u stvari, samo drukčiji izgled jednog te istog “ sveta-jajeta”.

Friday, May 06, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

Između zabrinutog ili razdražljivog pitanja “šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” i ravnodušnog, besnog, ironičnog, buntovnog, lukavog, ili na bilo koji način intoniranog odgovora (a u tom pomeranju akcenta sa tona na ton ležale su mnogobrojne mogućnosti značenja čitave fabule), “sve je u redu, oče, sve je u redu” trebalo je da se kreće moja drama.

“Naši nas roditelji pitaju: “Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju nam: “Sve je u redu, sine, sve je u redu!”; Društvo nas pita: “Šta nije u redu, građanine, šta nije u redu?” pa nam i ono odgovara: “Sve je u redu, građanine!” Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!”; i za naše prijatelje

“Sve je u redu!” međutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa! A to da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan...”

(15. feb. 1957. god.)

“Dok se smatra da je sve u redu, moj će inokosni Emigrant biti ubeđen da ništa nije u redu. Kakav ishod je tu moguć?

On se može ubediti da je, ipak, sve u redu.

On može otkriti da između pojava koje nisu u redu, ima i onih koje jesu.

On može ostati pri saznanju da ništa nije u redu, ali, od toga ne praveći pitanje, nastaviti da živi kao da je sve u redu.

On može preduzeti nešto protivu onoga što nije u redu.

On može odbiti da živi u svetu u kome ništa nije u redu.

Šta će, dakle, on uraditi. Kakav će biti njegov izbor?”

(16. feb. 1957. god.)

 

“Emigrant leže. Dobro. Očigledno, umoran je od svega što nije u redu. Verovatno je jednom i on mislio da je sve u redu, pa je zapazivši i ono što nije, najzad došao do toga da u redu nije ništa. Dobro . Možda je neko vreme i živeo kao da je sve u redu.

 Možda je i on pokušavao da nešto od onoga što nije u redu u red dovede. Jamačno nije uspeo.  Dobro . To je iscrplo rezervoar njegove preduzimljivosti (pokretljivosti), uništilo njegov revolucionarni ili reformatorski elan, dokrajčilo mu snage.

(18. feb. 1957. god.)