Thursday, September 29, 2022

Pekić i totalitarizam, IV deo

 

Pekić i totalitarizam, IV deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić     

          U poetičkom „šifrarniku“  i nekoj vrsti vodiča (za putovanje kroz  opus), u  gotskoj hronici Novi Jerusalim postoji neobičan glosar osobene zatvorske civilizacije i antropologije robije. Kao što je jevanđelist Jovan u „Otkrivenju“ imenovao i opisao Carstvo Božije posle boja kod Armagedona i obaranja Satane u ognjeno jezero, tako je i Borislav Pekić u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim na severu Sibira opisao totalitarnu zatvorsku civilizaciju posredstvom njenog  specijalnog rečnika. On je sastavljen na osnovu bogate logorološke literature na čijem pročelju su knjige Solženjicina i Šalamova.

Pekić objašnjava ključne reči ove civilizacije: arhipelag, Gulag, zek, zečka, komunalizam, dijalektika, Politbiro, tufta, NKVD/ČEKA/GPU, mahorka, slon, paraša, kulak, stražar, dvuhsotka, stolipin, prozivka. U ovoj knjizi Pekić parodira francusku, rusku i jugoslovensku revoluciju jer su porodile totalitarne tvorevine koje su uništile i porobile milione  ljudi širom globusa. Masovno i masivno kršenje elementarnih ljudskih prava je stalna praksa i nacizma/fašizma i njihovog pobratima staljinizma. Srećom, Evropa se ove pošasti oslobodila, ali ova „promašena verzija humaniteta“ stoluje u  još  nekim  delovima globusa.

                  „Izgrađujući socijalizam kao svoj prirodan  model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sada se menjaju, a ni sad nas ne ubeđuju....

                    Stoga, ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore.

                     Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.

                     Zato im preporučujemo ono što je Kromvel poručio Dugom parlamentu, u predvečerje  Engleske revolucije:

                      Isuviše ste ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite, za ime Boga idite, i da vas naše oči više nikada ne vide! (Odmor od istorije: 48-9).

                       „Moj otpor komunizmu nije poticao od ubeđenja da će on zemlju dovde dovesti. On je bio posledica građanskog odgoja  i mog crnogorskog temperamenta....TEK SADA SA PUNOM ODGOVORNOŠĆU I BEZ STRAHA MOGU REĆI DA SAM BIO U PRAVU. Nijedan dan od svih godina robije nisam izgubio (mada sve jesam): borio sam se za istinu...“ (Odmor od istorije: 179.).

                       Veliki gospodin Borislav Pekić bio je humanista  par excellence. Njegov doprinos domaćoj kulturi ljudskih prava je dragocen budući da je na ovom „poluostrvu čuda“ snagom argumenata i imaginacije razarao tradicionalističke kanone. Štedro je sejao argumente protiv moralno, pravno i egzistencijalno protivurečne, duhovno nedelatne i vaspitno neproizvodne smrtne kazne.

„Smrtna kazna je najpre moralno protivurečna jer njome, prvo, kažemo da je život čovekov neotuđiv posed a zatim mu ga oduzimamo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva i njena suština i njen opstanak, da se, dakle, odrekne života i da ga drugom odrekne, civilizacija je – smrti. Svaka izvršena smrtna kazna zato je stupanj čina kolektivnog samoubitstva.

                           Smrtna kazna je i  pravno protivurečna, jer  osuđuje na nešto što je po definiciji izvan sfere onoga što se, opet po definiciji, njome štiti.

                            Smrtna kazna je  duhovno nedelatna, jer onemogućuje okajavanje greha, jedinu autentičnu kaznu za zločin. Samo kazna na život krivicu iskupljuje. Smrt oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je terminološka. Prava bi kazna bila – na život. Ne doživotna robija, već kako je rečeno – na život.“

                             Iako „ove gore ne ljube regule“(Njegoš) regulativa Saveta Evrope je naterala našu državu da, nakon „refolucije“ (Timoti Garton Eš) od 05. 10. 2000-te  usaglasi   dotadašnje propise i uvrsti se među 125 država koje su do jula 2 006.g. ukinule ovu najtežu kaznu (V. Dimitrijević: 148.) automatskim izricanjem vremenske od 20 godina.

                                Korišćena literatura:

1.     Borislav Pekić: Političke sveske, Novi Sad: Solaris, Stilos, 2 001.

2.     Borislav Pekić: Godine koje su pojeli skakavci I-III, Bgd.:1987-90.

3.     Borislav Pekić: Odmor od istorije: Beograd: BIGZ, l993.

4.     Borislav Pekić:  Novi Jerusalim, Beograd: SKZ, 1997.

5.     Vojin Dimitrijević, Dragoljub Popović, Tatjana Papić, Vesna Petrović: Međunarodno pravo ljudskih prava, Bgd: Beogradski centar za ljudska prava, 2 006.g.

 

 

 

Wednesday, September 28, 2022

Pekić i totalitarizam, III deo

 

Pekić i totalitarizam, III deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

             Totalitarno ustrojeno društvo je nedemokratsko budući da njime vlada samo jedna partija. U Sovjetskom Savezu, istočnoj Evropi i Jugoslaviji bila je to komunistička partija. Socijalističku utopijsku filozofiju Pekić podvrgava sudu „povesne empirije –rumunskog genocida, berlinskog zida, montiranih procesa „narodnim neprijateljima“, ruskih legalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora, jednopartijskog monopola nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći“ ( Skakvci:III:266.).   

Vrhunski imperativ komunista je partijnost. „Pravedna ili nepravedna, to je moja partija“. Ovu takoreći svetu formulu partijnosti iz pera Đerđa Lukača u  Postscriptumu, Borislav Pekić razložno kritikuje i sasvim odbacuje: “NE POSTAJE  PARTIJA PRAVEDNA ZATO ŠTO JE MOJA, NEGO SE PRETPOSTAVLJA DA SAM JE IZABRAO ZATO ŠTO JE PRVEDNA, DA JE POSTALA MOJA, ZATO ŠTO JE BILA PRAVEDNA. Ako ona to prestane da bude, prestaje eo ipso da bude moja, jer ja sam joj pristupio pod pretpostavkom da je pravedna.

Otpadanje ovog uslova čini od mog pristajanja jedan nemoralan akt. Ovo se naravno ne mora svakada ticati ciljeva jedne  partije, ALI JE BEZMALO UVEK PRIRODNO DA CILJ BIVA POSTEPENO MODELIRAN PREMA SREDSTVIMA KOJA SE ZA NJEGOVO OSTVARENJE UPOTREBLJAVAJU“ (Političke sveske:219-20). Upotrebljena sredstva jarko svedoče o prirodi ciljeva.

U „Zatvorskim karakteristikama socijalističke slobode“ čitamo: „Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor....U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz  praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume“ (Skakavci, tom treći:603). Pekić naglašava da u komunističkom društvu postoji stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju građana   (Skakavci, treći tom: 602).

Na Petom kongresu saveza književnika Jugoslavije Milan Bogdanović se proslavio stavom: “U granicama opšte ideje našeg socijalizma, jugoslovenskim piscima je ostavljena puna sloboda da stvaraju prema njihovim unutrašnjim težnjama i potrebama“. Borislav Pekić  to komentariše: “FANTASTIČNA DEFINICIJA SLOBODE JEDNOG KOMUNISTIČKOG PISCA: “Sloboda  u granicama  ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“ ALI MOJE IDEJE! NE IDEJE NA KOJU SAM OSUĐEN! (Političke sveske:221-2).   

   Promišljajući francusku, rusku i jugoslovensku revoluciju u  gotskoj hronici  Novi Jerusalim  i  Političkim sveskama     Pekić veliku pažnju  posvećuje i  teroru. „Teror je za revoluciju ono što je  krv za organizam; on ispunjava  revolucionarni krvotok i jemči onu društvenu  asimilaciju i disimilaciju, koja garantuje progres; najzad, teror daje toplotu po sebi ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže.; kad prestane teror, kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.

               Teror se ne može  diktirati, ni kontrolisati. Ali ga je moguće upraviti.

                Prezasićenost. Opasno je dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za  održanjem. TAMO GDE SE ČOVEK ADAPTIRA NA SMRT, ONA OD RAZLOGA STRAHA POSTAJE SREDSTVO SRČANOSTI. Teror je efikasan samo ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.

                 Prividan teror. Kao izvrstan primerak terora koji je postigao svoju revolucionarnu svrhu, a nije sebe opteretio izlišnim krvoprolićima, treba spomenuti onu njegovu psihološku varijantu koju je iskoristio Fuše kao komesar Konventa nantske oblasti“ (Političke sveske:123 - 4). U Skakavcima  (tom treći: 409-10) Pekić objašnjava kako strah menja ličnost i  zašto tiranije uspevaju. Tajna je u  razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. „Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne.

Kada se otkrije, recimo, neka stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni. Ali niste. Niste i ako organizacija nije stvarna. Kao u sovjetskim čistkama. Jer kada pokupe sve iz najbliže okoline pohapšenih, a vas ostave, pa potom pokupe i one iz dalje okoline, a vi ste još na slobodi, to ne znači da na red nećete doći u nekom trećem krugu sumnjičenja.

Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog mehanizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane,  u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se s njim sada borimo. Ali kako...Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali“.

                U „Zatvorskim karaksteristikama socijalističke slobode“ Pekić obrazlaže  da se „društveno pletivo socijalističke slobode...od tamničkog ne razlikuje kakvoćom, već količinom svojih vidljivih čvorova“ (Skakavci, tom treći:144.), da  je ona  neka vrsta zatvora zbog sveopšte kontrole populacije: “Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera drže se u strahu i pokornosti....Stvoren je sistem međusobne građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom, kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom mestu...

Čovek ako sam nije, a želi nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u kući“ (Skakavci, treći tom:585). U totalitarnoj državi onemogućena je komunikacija sa spoljnjim svetom i razmena informacija: „Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i  partijskih agitprop službi, gde doživljavaju pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije...Što od takvih informacija dobijate nije ni surogat istine... Stoga su informacije izopačene, nepouzdane, ukratko – neupotrebljive“ (Skakavci, treći tom: 586-7).

                     Promišljajući idealni tip realsocijalističke slobode B. Pekić piše da se represija i teror  zasnivaju na strogim ali ambiguitetnim (dvosmislenim) zakonima i širenju straha. Krivični kriterijumi su enormno prošireni, zahvaljujući nepreciznim zakonima, sličnim robijaškom Kućnom redu. Nepreciznosti su belodane gotovo u svakoj rečenici, mogućnosti za zloupotrebu (zakona) neograničene. „Onda nije nikakvo čudo da statistike članu 133 Krivičnog zakonika SFRJ daju primat u represiji kao najpogodnijem sredstvu za obračun s političkim neistomišljenicima.

                       A kad aktuelna represija izostane, deluje strah od nje. Strah što je oštrom i proizvoljnom primenom zakona u srcima građana nastao, podgrevan je neprestanim kampanjama budnosti i otkrivanjem sve novih i novih neprijateljskih, špijunskih i saboterskih punktova... Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.“(Skakavci, treći tom: 588-90).

Zato Pekić zaključuje da su (komunistički) zakoni drakonski  i da se arbitrarno zloupotrebljavaju, da postoji pravna nesigurnost i odsustvo svake pravne zaštite. Korišćenje pravnih lekova tj. apelacije „gotovo nikad nisu uvažavane. Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno pravosuđe. Da je  žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog, podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote. Boljševici su ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi ih učenici poslušno raširili po svetu“ (Skakavci, treći tom:590-91).

Analizirajući krivično zakonodavstvo Sovjetskog Saveza 40 godina posle pobede (revolucije) u Političkim sveskama (223-4) Pekić dedukuje da je to  „velika suma varvarizama“ i da ono „brani genocide komunista“ nad  ruskim narodom. To je bilo moguće zbog diktature KPSS. Prema Lenjinu diktatura je „nikakvim zakonima neograničena vlast“. To Borislav Pekić oštro odbacuje i zalaže se za „svim zakonima određenu vlast“. U diktaturi se za poslušnost može sve kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. (Političke sveske:104-5).  Povodom „konvejerskog sistema pravnih ubistava u Sovjetskom Savezu kao novom koraku prema savršenoj budućnosti“ (Skakavci:III:109) Pekić kaže da socijalistička pravda ima hunski karakter.

 

Tuesday, September 27, 2022

Pekić i totalitarizam, II deo

 

Pekić i totalitarizam, II deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

 

Za njega je marksizam „integralno neistinit“. Pekić piše (2 001:63) da je „sa jakom, ali neprijateljskom pažnjom pročitao sve njihove tekstove“ i zaključuje da je „stil svih marksističkih pisaca, osim prva tri, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski“. Navodi „marksističkog doktrinera“ (2001:54) Plehanova koji se polovine svojih teza odrekao, „a  drugu polovinu brani dozlaboga kukavnom sofisterijom koju su nazvali dijalektikom“. Za komunističku doktrinu Pekić tvrdi da je „samo prividno filozofska, ili filozofska samo u nekim svojim efemernim značenjima, ima za posledicu krajnju nemoć komunističkih doktrinera da izgrade neku svoju , imanentnu svojoj političkoj filozofiji: logiku, etiku, estetiku, itd.“(2001:203). Dalje možemo naći stav:  Komunizam je samo ograničena ekonomska teorija čije su noge obuvene u glomazne i neodgovarajuće filozofske pojmove“ (2 001:200.).

          Na drugom mestu Pekić piše: „Jedna ideja kao što je marksizam pokušala je da sama sobom, iz svog uskog ekonomskog ugla, da odgovor na sva, uključujući i duhovna, pitanja čovečanstva, pitanja sreće čovekove, cilja i smisla života i uspevala je kad god je tom idejom zadojila čoveka, da umesto sreće, umesto progresa, umesto dobre organizacije društva dovede ovo do potpunog haosa i do duhovne degradacije“.(Ideje o politici, blog na Internetu, I deo).

                     Marksove ekonomske ideje iz „Kapitala“ I-IV velikim delom su zastarele u uslovima nastalim u industrijskom i postindustrijskom društvu kada je radnička klasa prestala da bude osnovni revolucionarni subjekt (društva) tj. danas „radnička klasa slabo talasa“ . Pored slaganja sa B. Pekićem, moramo izneti makar jednu rezervu koja se odnosi na njegov zaborav da se najbolji segment marksizma nahodi u korpusu Ranih radova Marksa i Engelsa sa teorijom  otuđenja u svim klasnim društvima. Plodotvorni potencijal ovih ideja, koje Bora Pekić ne pominje, u velikoj meri razvile su tri generacije Kritičke teorije društva koja je počela u Frankfurtu posle prvog svetskog rata.

Otuda nas ne čudi što mlađani Pekić preoštro presuđuje  i a limine odbacuje evropsku socijaldemokratiju kao „neprirodnu pojavu političke istorije“ (2 001:65.). Kao dopunu i korektiv navodimo iz drugog toma  Skakavaca (str:423-434)  da je Pekić nimalo nežno kritikovao  nekoliko desetina zapadnih, ali i  domaćih, pisaca i publicista, koji su neumereno i strastveno branili veliku zabludu zvanu sovjetski (i jugoslovenski) socijalizam kao nekakav napredak u stvaranju tzv. novog čoveka, i na kraju tog podužeg spiska,  možemo da uživamo u duhovitom komentaru: “Filozofi su bili oprezniji od pisaca. From, Adorno, Markuze, Benjamin osnovali su marksistički prevoz daleko od Staljinovih benzinskih pumpi“ (Radi se o prevozu iz čemerne svakodnevice u navodne čari marksističkog  raja).

                     Ali je zato Pekićev stav prema revoluciji takoreći socijaldemokratski. Normalno je da Pekić s gnušanjem odbacuje revoluciju „triblionaca“ (izraz Anatola Fransa iz Savremene istorije koji Pekić koristi za komuniste), na čelu sa „Velikim triblionom“ tj. Titom, ne samo  zbog njezine nasilnosti i prolivene krvi. Determinantu istorije komunisti su pronašli „U ZAMIŠLJENOJ NUŽNOSTI NEOGRANIČENE VLASTI RADNIČKE KLASE“  kao što je „nacionalsocijalistička partija pošla od pretpostavke da se nacije kreću u pravcu supremacije germanske rase“ (2 001: 202.)

Pekić piše  da su komunisti toliko zaslepljeni „finalnim izgledom stvari da liče na  sumanutog skakača preko prepona koji- pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu – ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao...Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet“ duhovito zaključuje Pekić (2001:210). „Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari – nego PREFORMACIJA kao izmene same stvari u njenoj suštini. I revolucija i reformacija deluju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari“ (Blog o Pekiću na Internetu – Ideje o politici, IV deo). 

Dakle, Pekićev stav prema revoluciji je osoben: “Ja ne krijem svoju privrženost ideji revolucije iako poričem njene motive...No revolucija je jednim delom uvek aristokratska“ (2 001:184). Za Pekića je i politika permanentna revolucija. Ali on ne shvata revoluciju kao krvavi proces u kome „glave lete kao glavice kupusa“(Hegel). Znamo da je Pekić bio trpeljiva i misaona ličnost,  oličenje plemenitog aristokrate. Za aristokratiju su „javni poslovi jedan oblik žrtvovanja“(2001:183). „Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi  čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetosti.“(Skakavci, tom II:235.). 

Prema B. Pekiću država kao „kavez javnih poslova“ osniva se na ličnim dužnostima a ne na ličnim pravima i na tom mestu Bora Pekić se poziva na interpretaciju Platona iz pera barda naše sociologije  Slobodana Jovanovića. Pekićeva platonijanska aristokratija  je dobrovoljna žrtva za opšte dobro u „kavezu javnih poslova“ i politici kao umeću mogućeg (Skakavci, treći tom:401).

S dobrim razlozima, opštim i ličnim, Pekić odbacuje revoluciju. „Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje ali i sabija ono što kroz nju uspe živo d prođe. Mi od revolucije, kuge našeg doba, nismo pobegli. U njenom smo gradu produžili da živimo kao da je nema...Šrafcigeri, povremeno i skojevske SA  kaznene jedinice urođenički su harali igrankama i javnim priredbama“ (Skakavci, tom dva: 206-7).

                     Na kontinentu Pekić itekako  pronalazimo mnoge fragmente iz kojih možemo složiti mozaik Pekićeve kritike  totalitarnog komunističkog društva kao „promašene verzije humaniteta“. Tako o  zatvorenim ideologijama  totalitarno ustrojenih društava naš veliki pisac baštini kritički stav najbolje evropske humanističke tradicije: „Zatvorene ideologije trajno ruiniraju sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, napuštajući gnoseološko polje i ulazeći u polje teologije, odrekla se s njom i jedinog oruđa za svoje razvijanje. Ali, ima ono još jednu odliku. Nikog od sebe ne pušta – potpuno. Nikog sasvim isceljenog. I nikad bez dispozicije za sebi podobne zablude.

                Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

                Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“ u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i ako je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban  nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom kolebljivom linijom, čim joj pristupi,  napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti“ (Skakavci, tom drugi:259-60).

Fanatični sledbenici zatvorenih ideologija, i desnih i levih podjednako, zagovarali su formiranje tzv. novog čoveka „kako je projektovan u svetim učenjima Ideje“ (Skakavci, treći tom:334.). „Socijalizam je obećavao da će nas sve pretvoriti u nove ljude, ljude novog kova“ (Skakavci:III:86-7).  „Na raspolaganju su za uzor stajala bogata iskustva kolektivističkih i totalitarističkih zajednica XX veka, Nemačke i Rusije podjednako.

U Nemačkoj je porodica kasnih Tridesetih, svedena na tvornicu rasno podobne dece i dodatni pogon u njihovom nacističkom  gleichschaltungu. Drukčiju svrhu,  osim u modelu, nije imala ni u sovjetskom socijalnom projektu, izvedenom iz beležaka Očeva marksizma na marginama ekonomske povesti čovečanstva. Ali, da bi se dovela do željenog standarda i usavršila do svesnog saučesnika komunističke reforme, morale su se uništiti sve moralne pretpostavke bivše građanske, patrijarhalne porodice, počev od roditeljskog autoriteta, preko uticaja na odgoj dece, do međusobne lojalnosti. Tome je služila škola, a pre svega brojne omladinske organizacije.

               U školi su naša deca učila pesmicu:

               Tito se voli kao mama, i malo više,

                 Tito se voli kao tata, i malo više,

                 Tito se voli kao seka, i malo više,

                 Tito se voli kao bata, i malo više,

                 Tito se voli kao baka, i malo više,

                 Tito se voli kao deka, i malo više,

                 Tito se voli najviše“

            U Skoju su, na indukovanim pavlovljevskim refleksima ovakve poezije, mladi ljudi vaspitavani kao  vernici, u bez-re-zer-vnoj odanosti Partiji i njenim harizmatičnim vođama, do cezarističkog kulta idealizovanim od strane  Agitpropa, i u kontroli roditelja, njihove privrženosti poretku i spremnosti da  mu bez-re-zer-vno služe. (Po dobrom uzoru na Komsomol i Hitlerjugend)“, piše rasni kritičar pošasti totalitarizma, velikan pera Borislav Pekić (Skakavci, treći tom:336-7).

 

Monday, September 26, 2022

Pekić i totalitarizam, I deo

 

Pekić i totalitarizam, I deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

Pekićeva kritika totalitarizma kao  „promašene verzije humaniteta“

                  Hodočašće Borislava Pekića je mnogim nitima usidreno u komunistički sistem Jugoslavije posle drugog svetskog rata, uvezen iz „prve zemlje socijalizma“ – Sovjetskog Saveza.

                   Ovaj velikan pera i korifej demokratije je zbog potpunog odbacivanja marksizma i aktivnog otpora komunističkom sistemu odmah nakon njegovog nasilnog etabliranja (ova priča je, moguće, počela savezničkim bombardovanjem Beograda i niza srpskih gradova na Vaskrs 1944.g.) bio osuđen na 15 godina prisilnog rada (1993: 45). U zatvorima Beograda, Mitrovice, Požarevca i Niša proveo je pet godina – bile su to „godine koje su pojeli skakavci“.

                  „Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude. Neke  zatvorene da se im uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina. U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje  Zemljoradničke stranke, suđeni su radikali Lazica Marković i  Trifunović, suđen je demokrata Kumanudi, sudiće se socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima neke pravne pravde apsolutno nevini“ (1993: 45-6.).

                   Na kontinentu Pekić delovi mnogih knjiga diferencirano reflektuju tegobni jugoslovenski socijalizam. „Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.

                   Oni koji u njemu žive, a ne sprovode ga, trpe njegove posledice. Oni koji ga sprovode, koji su tim posledicama uzrok, ne trpe od njih, jer žive jedino u uzrocima, a ne u posledicama. Oni koji ga sa strane promatraju i propovedaju vide rđave posledice u popravljenom izdanju dobrih uzroka a još boljih povoda i motiva. Oni koji ga ne poznaju, ne tiču nas se.

                    Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju. Ni ovim nas se povodom oni što ga ne poznaju ne tiču.

                     Oni što u njemu žive, pošto ga ne mogu menjati, čekaju da ga promene oni koji ga stvaraju i koji to, kako rekosmo neće. Oni što ga stvaraju, pošto neće da ga menjaju, čekaju da na to budu prinuđeni od onih koji ga ne mogu menjati i mogu samo da čekaju. Oni koji ga sa strane propovedaju čekaju da vide šta će biti. Koji ga ne poznaju i po treći put nas se ne tiču“ (1993: 53).

                   U raspravi „Zatvorske karakeristike socijalističke slobode“    Borislav Pekić je naveo, i obrazložio, 19 osobina ovog izrazito zatvorenog, ergo totalitarnog sistema. Pre nego što se pozabavimo ovim i drugim Pekićevim radovima (a bio je, po Mihizovom sudu, „krvopilan radenik“) prikazaćemo, barem delimično, ovaj složeni moderni i savremeni sistem  sa stanovišta nauke o politici.

                   Totalitarizam je sveobuhvatna vladavina jedne ideološki isključive stranke i njenog vođe koja počiva na neobuzdanom teroru. Termin je uveo januara 1925.g. Benito Musolini kada je pred svojim crnokošuljašima (“sve go tucibrat sa kultom toljage“, veli Ivo Andrić u „Rađanju fašizma“) neumereno hvalisao navodnu snagu i dubinu fašističke izmene društva i tzv. totalitarnu demokratiju. Zbog neslaganja i nijaniranja ovog veoma elastičnog i spornog pojma u zajednici naučnika i, nakon (bez)brojnih propagandističkih (zlo)upotreba u eri hladnog rata (1945-1989) između dve tadašnje supersile (SAD i SSSR), totalitarizam je postao polemički prenapregnut pojam kojim se više osuđuje nego rasuđuje.

                   Pa ipak, nakon prve sjajne analize Franca Nojmana uoči drugog svetskog rata, određenje pojma totalitarizma kao novog oblika diktature, uglavnom dugujemo Karlu Fridrihu. Ovaj sistem sa brojnim režimima nepodeljene vlasti ili diktature Jakob Talmon je diferencirao na desni (italijanski fašizam i nemački nacizam uz sadejstvo japanskog militarizma) i levi (staljinistički sistem u ruhu različitih režima). Karl Fridrih piše o sindromu totalitarizma kako bi tim psihijatrijskim izrazom jasno stavio do znanja da je totalitarizam pošast ili masovna bolest miliona podanika širom globusa prevashodno u XX veku kao „dobu ekstrema“.

1.     Sveprožimajuća službena ideologija podanike sistematski primorava da je barem pasivno usvoje. Ona je netolerantna prema zatečenom poretku i nameće hilijazam (kabasta priča o navodnom hiljadugodišnjem “raju“ na zemlji do koga je put često popločan gulazima/radnim i koncentracionim logorima). Ideologija jedine vladajuće stranke sve prožima i doteruje u korak, milom ili silom (glajhšaltung).

Monopolistička partija slepo brani svoje dogmatizovano učenje, kao i operativnu dnevnu politiku koju, po potrebi, nasilno nameće. Vlast je sveobuhvatna, nepodeljena i neograničena tako da izvan svog domašaja ne ostavlja ni najmanju sferu  bilo kave slobode. Takva vlast je oličena u apsolutnom „suverenu“ ili „vođi“ koji, navodno, poseduje svojstva živog boga na zemlji (iako je pretežno slepi laik) i ista bezočno zloupotrebljava. On je  prisutan u skoro svakoj značajnoj pori društva: od slika u bukvaru i svim nadleštvima, preko spomenika i bisti po trgovima, do frenetičnih pljesodlančenja na političkim i medijskim skupovima.

2.     Hijerarhijski i oligarhijski ustrojena (masovna) vladajuća stranka nasilno prisvaja svu vlast i ukida konkurenciju („politički monizam“) napadno veličajući svog vođu. Jednopartijska svevlast je pogubna budući da bez opozicije tj. deljenja i konkurencije nema dobrih alternativnih rešenja, mogućnosti izbora/slobode i napretka. Tamo gde nema opozicije društvo postane mrtvo more bez daška svežih vetrova  sa opasnošću da pauci nebo premreže– quieta non movere.

Vlast teži da se ovekoveči i da se sužava, upozoravao je Ruso. Zato je Džeferson pisao da narod mora svakih 20 godina da „pušta krv“ svojim vlastodršcima kako se ne bi survao u haos besporetka (to T. Hops obuhvata metaforom Behemot). Besporedak lično nameće „veliki vođa“ koji svoje suparnike surovo odstranjuje („noć dugih noževa“ kod Hitlera, Titovi Brionski plenumi kao serija državnih udara, itd.) ili naručenim ubistvima.

3.     Tajna, uglavnom stranačka, policija sprovodi masovni teror (protivnike režima, bez sudovanja i zakona, trpa u radne ili pak koncentracione logore, ili ih ubija) i ukida razlikovanje i plodonosne napetosti građanskog društva i države. Žrtve terora nisu samo protivnici režima, već i proizvoljno izabrane društvene grupe (Jevreji, Tatari, Romi i drugi). Tako je totalitarna država „progutala“ društvo.

„Sve je javno, nema ništa privatno“(Lenjin) tako da su u SSSR deca podsticana da policiji denunciraju svoje roditelje i postanu „ugledni“ likovi u javnosti. To je potpuna zabrana upotrebe termina građansko društvo kao ogromnog tvoračkog područja između porodice i države. Društvo se survava u vladavinu opšteg straha ili zebnje (strah u kostima je po Monteskjeu uslov svake diktature), prekidaju se niti komunikacije i stvara atmosfera stalnog  rata protiv tzv. unutrašnjih neprijatelja koji, navodno, nikad ne spavaju  i zbog čega je „lov na veštice“ stalno otvoren, poželjan i podstican sa najviših mesta u državi.

4.     Partijski monopol i gotovo potpuna kontrola cenzure nad kulturom i sredstvima masovnog opštenja. Ukinuta je sloboda štampe...Da bi zavarali cenzuru pojedini intelektualci praktikuju autocenzuru i ketman (termin nobelovca Česlava Miloša za šifrovani, borbeni govor opozicije). Sva vredna, kritički orijentisana dela duha cenzori šalju „u bunker“ za neka daleka vremena tj. zabranjuju.

5.     Centralizovano upravljanje narodnom privredom  od strane države i njezinih poslušnih ali ograničenih  aparatčika. Kultura se svodi na puku propagandu i ulepšavanje zvanične  ideologije. Ekonomiju ne vode eksperti i stručnjaci, aparatčici razmeštaju i grade fabrike u ključu politike i time slamaju ekonomiju.

6.     Monopol nad svim oblicima efektivne oružane sile drži vladajuća partija.

                      U totalitarnom sistemu ukinuto je građansko društvo sa svim svojim udruženjima, kao i pravna država. Prostor za demokratiju i slobodu ne postoji zbog zloupotreba monopola totalitarne partije i njezinog obogotvoravanog vođe. Taj sistem grubo gazi kulturu ljudskih prava svojih podanika i time se javno hvališe da ograničavajući klasnog ili pak rasnog neprijatelja, navodno,  vodi brigu o narodu i opštem dobru. Totalitarizam kao mrko, mračno razdoblje je utisnuo snažan, možda i presudan, pečat na „doba ekstrema“ u „kratkom XX veku“(Erik Hobsbaum) od približno 1917. do rušenja Berlinskog zida oktobra 1989., uključujući i prežitke u nekim enklavama globusa.

                       Po našim dosadašnjim saznanjima Borislav Pekić se intenzivno teorijski bavio političkim temama posle izlaska iz zatvora tj. u mladosti, i, potom, u zrelosti, pri kraju života. Implicitno, ove teme su prisutne u tkivu skoro svih njegovih knjiga. O tome svedoče barem četiri knjige: „Političke sveske“, „Novi Jerusalim“ „Godine koje su pojeli skakavci “I,II,III i „Odmor od istorije“.

                       Još kao učenik Treće muške gimnazije mlađani Pekić u svojstvu člana jezgra „oligarhije“ tj. elitnog kruga beogradskih studenata i srednjoškolaca  postao je politički sekretar Saveza demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ). Ovu kulturnu, prosvećenu građansku opoziciju bigotnim batinašima Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) komunisti su sekli u korenu i  takoreći sve ključne Pekićeve aktiviste strpali u kazamate.

Po izlasku iz zatvora Pekić nije napustio svoju staru strast – „kavez javnih poslova“ ili politiku. Iz kritičkog promišljanja prevashodno dnevne štampe od približno aprila 1955.g. do  januara 1959., ali i takvih teorijskih tekstova kao što su Deklaracija o pravima čoveka i građanina ili Marksov Manifest komunističke partije, nastala je Pekićeva knjiga „Političke sveske“. Ona potvrđuje da je naš veliki pisac bio vičan filozofskom načinu mišljenja, iako je to skup fragmenata, ali koji tangiraju mnoge velike teme.

                       U formalnom smislu u „Političkim sveskama“ nema eksplicitnog bavljenja totalitarizmom, osim na jednom mestu iz 1956.g., paragraf broj 22 gde piše: “NUŽNE PRETPOSTAVKE TOTALITARIZMA:

a) izvođenje iz jedne ideje.

b) Uvođenje u činjenice budućnosti.

c) Ideja se preobrće sredstvima propagande i kolektivne sugestije u ideal.

d) Fanatiziranje mase.

e) Ocrtavanje vizije.

f) Asketizam vođa.

g) Nedeljivost vlasti i centralizam.

h) Zakoni koji sankcionišu samopostavljanje totaliteta.             (B. Pekić: 2 001:146.)

Pa ipak, iz nesistematičnih, rasutih „neočešljanih misli“ može se rekonstruisati mozaična celina Pekićeve kritike pošasti „totalitarizam“.

                       Svoj obračun s njom i njima Bora Pekić sidri u analizi marksizma i komunizma i povremenim  pominjanjima nacističkih autora. Dakle, on ne štedi ni desni ni levi totalitarizam od razorne kritike svog uma uperene protiv uniformisane svesti ma otkuda ona dolazila.

 

Friday, September 23, 2022

Odmor od istorije II deo

 

Odmor od istorije II deo, Istraživački centar DS, @ Vladimir Milutinović

U poslednjim rečenicama mislio sam na 5. oktobar. Ali, između sloma komunizma i petog oktobra bio je period koji je bio takođe, pre sve drugo, nego odmor od istorije. Pokazalo se da višepartijski sistem i formalna pravila demokratije na tlu bivše Jugoslavije oslobađaju sile koje će dovesti do veoma nasilnih, brutalnih ratova koji će trajno oblikovati ovaj naš prostor.

Komunistički poredak više niko nije branio (možda, doduše, privilegije i položaj stečen u tom poretku), ali se, na idejnom planu, ideja o nacionalnoj državi koja se odvojila od mrskih balkanskih elemenata (Hrvatska) ili proširila toliko da je postojećim vlastima sve dopušteno i oprošteno (Srbija) pokazala sposobnom za izazivanje trajnih neprijateljstava i spremnosti na nasilje sa ogromnim posledicama koje uključuju i trajna etnička čišćenja.

Ova spremnost na nasilje i ove ideje ne samo da su izazivale rat, nego i trajno opredelile ko će biti na vlasti u balkanskim državama (oni koji su rat pokrenuli i dobili ga ili izgubili – ali su se makar borili) i šta će biti osnovna potka politike u miru (ostvarivanje ciljeva rata drugim sredstvima).

Totalna opsednutost srpstvom ili hrvatstvom – da pomenemo samo dve trenutno dominantne ideologije našeg balkanskog prostora – njihovom čistotom, bila je mehanička negacija perioda socijalizma u kome su navodno svi osećaji morali biti suzbijani, a čistota nacije morala biti narušavana ustupcima bratstvu i jedinstvu. Čini se kao da smisao ratova bio u tome da se ovi narodi oduče od tog osećanja za zajedničko, univerzalno, ne da bi se lakše vratili svojoj izvornoj i odvojenoj, partikularnoj prirodi, i oslobodili se osećanja stida da budu ono što jesu.

Može se reći da je čitava ova istorija završila u specifičnoj dekulturalizaciji celog prostora, jer, budući da kultura ima univerzalni značaj, ona je morala biti žrtvovana da bi se dobilo željeno vraćanje navodnim korenima naroda.

 

Thursday, September 22, 2022

Odmor od istorije I deo

 

Odmor od istorije I deo, Istraživački centar DS, @ Vladimir Milutinović

          Ima ljudi koji mogu da delimično predvide kuda će se neko društvo kretati, ne zato što su vidoviti, nego zato što bolje poznaju duh vremena u okviru koga se sve dešava. Oni svoje vreme poznaju ne samo po onome što u njemu postoji, nego i po onome što nedostaje. Takav je sigurno bio i Borislav Pekić.

          Kada sam dobio poziv da napišem nešto za skup o Borislavu Pekiću i njegovom odnosu prema politici, čuo sam da postoji zbirka članaka Odmor od istorije u kojoj su sabrani Pekićevi pogledi na politička pitanja i posebno na odnos ideja i politike.

Pošto prethodno nisam čitao zbirku, sve što sam imao za razmišljanje bio je sam naslov „odmor od istorije“. Šta bi on mogao da znači? Gde, pod kojim uslovima i zahvaljujući čemu bismo mogli da se odmorimo od stihija istorije, od ratova, nerazumevanja i zlobe drugih ljudi, od bolesti, poplava, uragana? Prvi odgovor bi morao biti da s ne možemo u potpunosti zaštititi od svega toga – pošasti raznih vrsta će uvek postojati. Ponekad će nas one ostaviti na miru, ponekad ćemo se moći skloniti od njih, ali prečesto razna osećanja i obaveze nas vezuju za mesta na kojima se nalazimo i teraju nas da trpimo ili se odupiremo, pre nego što se sklonimo.

          Ono što je zaista zanimljivo jeste šta ljudi kao zajednica mogu da urade da se koliko-toliko zaštite, odmore od istorije?

Čini se da je ovaj odmor jedan od neupitnih ciljeva svakog ljudskog života. Skoro sam gledao reprizu Kiklopa, serije po romanu Ranka Marinkovića, gde Melkior Tresić, filozof, uzvikuje: „Nama ne treba povjest, nama treba život!“ – i čini se da je ova ideja bila jedno od opštih, a vrednih, mesta književnosti posle Drugog svetskog rata na Balkanu.

Činilo se da je sve čemu je žrtvovana ljudska sudbina – svetla budućnost komunizma, nacionalna i rasna supremacija, očišćenje države od neprijateljskih elemenata – da je sve to bilo samo besmisleno traćenje vremena i života na ideje koje su imale samo subjektivan značaj za, u suštini, istraumirane ljude, dok su u objektivnom svetu samo usporavale, obesmišljavale i vraćale unazad narode i pojedince koji su potrošili vreme na njih, a pogotovo one koji su stajali sa strane i tražili život.

To ne znači da je ideal istorije moglo da bude odsustvo promena i istrajavanje na formama koje postoje. U neku ruku, istorija mora da ide napred. Ima kod Džonija Štulića jedan stih: „u želji da svet svojim očima gledam, da se sam ne predam … pobunih se protiv tate, birokrate“. I ta pobuna i promena koja je prati neminovne su. Ali, nikako ne traži odmor od ove istorije, ona je pre draž života i drugo ime za njegov sadržaj. Ono što je suvišno i ono što suši, gnječi u nama normalne životne sokove koji vode promenama, jesu veliki nasilni sukobi, tiranija koja brani promene u poretku, nesloboda.

Stihijska istorija devedesetih

Šta intelektualac može protiv ovih stihija? Jedino možda da u idejama koje prate i opravdavaju nasilje i neslobodu otkriva greške i mane, da pokaže kako te ideje izneveravaju svoje ciljeve i ispravna merila. Posle Drugog svetskog rata, činilo se da će glavna provala nasilja doći od toga što će dva bloka biti spremna da oružjem brane ostvarenje svojih utopija, svoje apsolutne istine. Osobito je svet komunizma izgledao kao opasan u tom pogledu – činilo se da će apsolutna vlast partije koja uz to ima i ruku na okidaču nuklearnog oružja povući svet u katastrofu. Ni zbog čega, ili, samo zbog toga što neko nije želeo da prizna da nije bio u pravu ili što nije hteo da se odrekne vlasti.

Činilo se da istoriju guraju na ivicu nasilja utopije, ideje koje su obećavale dolazak Novog Jerusalima, ali se i činile spremne da njegov nedolazak shvate toliko tragično da su spremne da umesto Novog Jerusalima dovedu do apokalipse. Ali to se nije dogodilo. Jednim od većih istorijskih čuda (ili to nije bilo čudo?) svet komunizma je nestao u manje ili više plišanim revolucijama. Kod nas su održani formalno slobodni izbori, dopušten višepartijski sistem, a da se do te odluke nije došlo kroz građanski rat u kome bi jedna strana branila stari poredak. Međutim, to još ne znači da neka velika promena ipak nije imala tek da dođe, i opet, lap  što sada znamo, ni o ne znači da ta promena nije ireverzibilna.

 

 

Wednesday, September 21, 2022

Pekićevo političko opredeljenje, II deo

 

Pekićevo političko opredeljenje, II deo, Istraživački centar DS, @Vl. Janković

                Treće, u to vreme je bila važna okolnost da je „socijaldemokratsko“ krilo gajilo izvesne iluzije u pogledu preživljavanja Jugoslavije. Ne treba zaboraviti da mi ovde govorimo o 1990. godini, o kritičnom periodu oko 9. marta, praktično o celoj 1991. godini. Tada se još uvek moglo pomišljati da Jugoslavija ima neku šansu da preživi. „Nacionaldemokratsko“ krilo Demokratske stranke tih iluzija nije imalo. I sam Pekić je tako mislio, što svedoči jedna njegova formulacija koju smo mi u DSS često ponavljali: „Mi Jugoslaviju nećemo razbijati“ rekao je on, „ali nećemo dozvoliti da Jugoslavija razbija nas“.

          Ako se, dakle, prihvati jedna ovakva, sažeta i dosta grubo pojednostavljena procena, meni izgleda prilično jasno u kojem pravcu bi išla politička opredeljenja Borislava Pekića. U istom smislu svedoči i njegov tekst za koji verujem da će zauvek ostati u istoriji naše političke misli, a objavljen je pod naslovom Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija. Taj tekst sadrži zvonku rečenicu „Demokratija i nacija DA, demokratija ili nacija NE“. Kao jedan od osnivača i čelnika Demokratske stranke Srbije, slobodno mogu da kažem da bi, da DSS slučajno ima grb, na njemu kao deviza stajala upravo ova Pekićeva misao, jer je u njoj bez ostatka sadržan najsažetiji izraz ideološkog kreda DSS.

          Sam povod razlaza u DS, do kojeg je došlo u proleće 1992. godine, bilo je odbijanje jednog dela vođstva stranke da DS pristupi u to doba formiranom DEPOS-u, Demokratska stranka Srbije ponikla je neposredno iz takozvanog Krila za DEPOS, koji je u okviru DS nastalo maja 1992. U to doba Borislav Pekić je već bio praktično na samrti. Gospođa Pekić je ovde i može me demantovati ako nije tačno da je verovatno poslednji piščev tekst bila pozdravna poruka Vidovdanskom saboru, upućena samim krajem juna 1992. Ta poruka u celini glasi:

„Bolešću sprečen da lično učestvujem na ovom skupu, izražavam duboku veru u to da ćemo stalnim i legitimnim pritiscima postići jedan od svojih najvažnijih ciljeva, a to je osvešćivanje Srbije. Zadesile su nas teške nesreća i još teže nas čekaju. Za razliku od samohipnotisane vlasti, mi nismo dužni da trpimo, nismo za njih odgovorni, nismo dužni da podnosimo režim čija je jedina svrha, izgleda u tome da ih obnavlja i pojača. Sačuvajmo snagu i strpljenje! Oslobođenje je blizu. Ova će tiranija bezumnih i nesposobnih ljudi nestati, kao i sve što nestane. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oduzeli.“ To su Pekićeve reči s kraja juna 1992. i to je poruka koja je bila pročitana ispred zgrade Narodne skupštine pred velikom masom okupljenih pristalica DEPOS-a.

          I najzad kao još jedan argument u prilog svojoj akademskoj teoriji, navešću činjenicu koja meni izgleda dosta ubedljiva kao dokaz da je Pekić po opredeljenju pripadao DSS. Reč je o kratkom govoru koji je jedan od najintimnijih i najbližih prijatelja, Borislav Mihajlović Mihiz održao 26. jula 1992. na osnivačkoj skupštini DSS. Tada je Mihiz rekao:

          „Poštovana gospodo, putem kojim prolazi krilo DS opredeljeno za DEPOS jedan čovek je već prešao i zamakao u svoju buduću večnost. Da je bilo sreće, ovaj skup bi danas pozdravio on, koji je na to imao mnogostruko pravo prvenstva, veliki pisac i besprekoran gospodin, Borislav Pekić, rani mladi vesnik obnove srpske demokratije još dok je zemlja bila okovana ledom staljinizma, dugogodišnji robijaš po kazamatima Sremske Mitrovice i Niša, jedan od osnivača DS, član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i član-osnivač DEPOS-a, čijem je Vidovdanskom saboru uputio svoju poslednju poruku.

          Za života Borislav Pekić je spajao svoje dvostruke zavičaje: crnogorsku montanju oca sa panonskom pitominom majke, mladićku maštu bez granica sa skučenošću zidova tamničke ćelije, onemogućeno visoko školovanje sa svestranom učenošću erudite; svoju beogradsku Čuburu sa londonskom Belgravijom; dubinu balkanskih vekova sa širinom evropskog duha. Stvorio je monumentalno literarno delo, na samim vrhovima srpske kulture.

Borislav Pekić nije često, ako je uopšte, izgovarao krupne patetične reči, ali je svojim životnim stavom, ne pitajući za cenu, učinio sve da stare i bitne pojmove slobode, istine i pravde, zanemarene, zgužvane i pogubljene na poluvekovnoj stranputici, vrati u svest naroda. Njegovoj uspomeni odali smo počast minutom ćutanja, svesni da će njegovo putokazno delo i reč trajno inspirisati i oplemenjivati nastajanje srpske demokratije.“

          To je rekao Mihiz, a ja još pominjem i činjenicu da su mnogi vrlo bliski i lični i književni prijatelji Borislava Pekića bili u DEPOS-u, koji je okupljao i vanstranačke ličnosti. Ako se sećate, tu je bilo članova Akademije nauka, članova Udruženja književnika, pa i sasvim ličnih Pekićevih prijatelja i u tome je još jedan od razloga mog uverenja da bi on bio postao član Demokratske stranke Srbije. Vreme je učinilo svoje i stare podele više nemaju mnogo značaja. DS i DSS u ovom trenutku zajedno vode ovu zemlju.

Njihova koalicija može biti bremenita teškoćama, ali za sada ova funkcioniše i to na dobro svog naroda i ove države. Ja to želim da kažem sasvim jasno uz ponovljenu molbu da ono što sam danas ovde govorio ne bude shvaćeno pogrešno i interpretirano zlurado. Jer, ovo zaista nije zametanje kavge već pre poziv da zajednički nastavimo da se ponosimo Borislavom Pekićem i, što je još važnije, da zajednički negujemo i u život sprovodimo njegove ideje-

          Tri nedelje pre nego što je Mihiz održao govor koji sam citirao, na dan 2. jula 1992, baš dok je Vidovdanski sabor bio u punom jeku, u Beograd je stigla vest o smrti Borislava Pekića. Tada mu je poštu, svedočim, odalo preko 100.000 ljudi okupljenih pred zgradom Skupštine, u vedro letnje predvečerje, u mrtvoj tišini, koju je remetio samo zvuk lepršanja zastava na jarbolima.

Tuesday, September 20, 2022

Pekićevo političko opredeljenje, I deo

 

Pekićevo političko opredeljenje, I deo, Istraživački centar DS, @Vl. Janković

            Pre svega koristim priliku da se zahvalim gospođi Ljiljani Pekić, čija je zasluga za negovanje nasleđa velikog pisca neizmerna, ali i Istraživačko-izdavačkom centru Demokratske stranke kao organizatoru ovog skupa. Nalazim da je sazivanje ovog malog simpozijuma ne samo prikladan omaž Borislavu Pekiću nego u svakom pogledu jedan poštovanja dostojan gest. Polaskan sam što sam pozvan da učestvujem i što mi se pružila prilika da kažem kako veliko Pekićevo nasleđe – njegovu mudrost, njegovo poštenje i njegovo neprolazno delo i u književnosti i u javnom životu – danas kao svoje nasleđe nastoje da neguju najmanje dve stranke u političkom spektru Srbije. Ne sumnjam da bi Pekić, da je kojom srećom živ, bio zadovoljan što je to tako.

            Ono o čemu ću vam danas govoriti na izvestan način jeste rizično, pa mi je vrlo važno da unapred sasvim jasno kažem kako sam svestan da hodam po jednoj prilično tankoj žici. Ja, naime, hoću da iznesem i pokušam da obrazložim svoje uverenje da bi Borislav Pekić, jedan od osnivača i jedno vreme potpredsednik Demokratske stranke, da je poživeo, bio postao član Demokratske stranke Srbije. Ali, molim svakog od prisutnih da dobro razume kako ovom pitanju pristupam kao čisto akademskom, takoreći teorijskom problemu, koji nema apsolutno nikakve dnevno-političke važnosti, a još manje stranačke svrhe.

            Pekić i njegova uspomena, naime, pripadaju Demokratskoj stranci tačno koliko i Demokratskoj stranci Srbije. Otimati se oko Pekića bilo bi ne samo glupo nego i nedostojno. Prema tome, molim vas da se ovo što imam da kažem primi kao vrsta puke intelektualne vežbe, kao jedno moje uverenje za koje ću izneti argumente, a oni – razume se – mogu biti prihvaćeni, ali i osporeni i odbačeni, kako vam drago. Ja prisutne jedino molim da ih saslušaju i da mi veruju kako ih ne upotrebljavam sa rđavom namerom. Sve što imam da kažem nema nikakve praktične važnosti i sigurno nije sejanje razdora među dvema strankama među kojima nesporazumi nisu, nažalost, ni inače baš retki.

Svi mi doživljavamo Borislava Pekića kao neku vrstu ne samo svog idejnog pretka ili kao neki svetionik prema kojem se orijentišemo nego, usudiću se da kažem, i kao svoj amblem. Nije, recimo, slučajno što njegovi portreti i fotografije krase prostorije i DS i DSS, a ja mislim Nije, recimo, slučajno što njegovi portreti svoj amblem. Nije, recimo, slučajno što njegovi portreti i fotografije krase prostorije i DS i DSS, a ja mislim da upravo tako i treba da bude. Nekom nadgornjavanju oko toga čiji je Pekić zapravo bio – mesta nema niti ga sme biti . Dopustite mi, dakle, da uz ograde koje sam izneo, pokušam da pred vama obrazložim i argumentima potkrepim svoju tezu, takvu kakva je.

            Ja, naime, smatram da ima nekog gorkog paradoksa u činjenici da je Program DSS ( u čijem sam sastavljanju i sam učestvovao od početka i u kasnijim redakcijama) potpuno prožet Pekićevim idejama, a da on sam nikad nije bio član Stranke. Ja, evo, izražavam iskreno uverenje da bi on to bio postao da mu je bilo dato. Sticajem tragičnih okolnosti, Borislav Pekić je umro samo 24 dana pre nego što je Demokratska stranka Srbije osnovana.

            Sve ovo je povezano sa određenim istorijskim okolnostima, koje se tiču razloga za razlaz u prvobitnoj Demokratskoj stranci, osnovanoj 3. februara 1990. godine. To je danas već istorija, ali se meni čini da je ovo njeno određeno, malo poglavlje u najmanju ruku poučno.

            I danas mislim, kao što sam i onda mislio, da je pomenuta podela zapravo išla linijom ideoloških razlika između, uslovno, socijaldemokratskog krila Stranke i njenog, isto tako uslovno rečeno, liberalnodemokratskog krila. Sasvim uprošćeno govoreći (a ovakva pojednostavljivanja jesu uvek opasna i ja ih s tom ogradom i koristim), to je u najdaljoj osnovi bio razlaz između stranačke levice i stranačke desnice. U njemu je bilo nečeg prirodnog i, bar po mom uverenju, u krajnjem ishodu čak nečeg korisnog. Verujem da je to zdravo uticalo na potonji razvoj demokratske ideje, pa i njenog pretakanja u delo, u našoj zemlji.

            Ali, da se vratimo, podeli na levo i desno krilo u prvobitnoj Demokratskoj stranci. Ovo, levo, da tako kažem, socijaldemokratsko krilo, pre svega je videlo ili – da budem sasvim precizan – naziralo, kakvu-takvu mogućnost reformi socijalističkog sistema iznutra. Desno krilo je, međutim, takvu mogućnost radikalno poricalo. Ja, recimo, verujem da je to jedan od argumenata u prilog teoriji (ponavljam – čisto akademskoj teoriji!) da bi Borislav Pekić, budući po uverenjima bliži ovom drugom, liberalnodemokratskom krilu, uz njega i ostao. Kao što je poznato, Pekić je u svom antikomunizmu bio nedvosmislen i beskompromisan.

Havelova misao da je od komunizma gori jedino antikomunizam Pekića uopšte nije impresionirala i on je, podsetiću vas, sa svojstvenim humorom rekao: “Biti demokrata, a ne biti antikomunista isto je kao biti gurman, a ne voleti jesti.“ Ova, kasnije često navođena, duhovita formulacija bila je u suštini izraz jednog temeljnog i dubokog piščevog uverenja.

            Drugo što je podelu u Demokratskoj stranci karakterisalo jeste, po mom uverenju, činjenica da je „socijaldemokratsko“ krilo naglasak stavljalo pretežno na čisto političku dimenziju delovanja Stranke. Druga struja, ona „liberalnodemokratskog“ (iako bi je možda preciznije bilo nazvati „nacionaldemokratskom“), u mnogo većoj meri je isticala zalaganje za nacionalne interese. Tu je, naravno, bilo nijansi, jer su neki u tom pogledu bili radikalniji, a neki manje radikalni, ali ostaje činjenica da je opšta orijentacija „desnih“ bila u pravcu staranja o nacionalnom interesu.

Monday, September 19, 2022

Pekić politika i kultura II deo

 

Pekić politika i kultura II deo, Istraživački centar DS, @ Gojko Božović

Ne odustajući od kritičke slike materijalističke civilizacije ni u svojoj političkoj esejistici, Pekić povezuje antropološke datosti i političke nužnosti, socijalne uzroke i istorijsko trajanje. Otuda je slika politike i njene prirode mnogo složenija nego što bi bila da oličava samo fiksiranu predstavu politike u jednom vremenu. Možda je to i ključno u Pekićevom razumevanju politike.

Uzimajući u obzir nužno delatnu i primatsku prirodu politike, Pekić veruje da politika, ipak, mora biti zasnovana na promišljenim načelima i na odgovornom razumevanju i onoga što je savremenost i onoga što savremenosti prethodi. Povezujući politiku sa načelima i sa humanističkim perspektivama, zasnovanim na tradicijama političkog moderniteta, prosvećenosti i racionalizma, Pekićeva politička esejistika predstavlja snažno svedočanstvo o jednom istorijskom i društvenom vremenu, ali i dragocenu zaostavštinu u kojoj su spregnuti bogata kultura, kulturnoistorijska svest, kritička interpretacija politike kao delatnosti i vera u snagu načela.

Upravo zbog toga Pekićevi politički eseji iz osamdesetih ili samog početka devedesetih sa tolikom snagom razobličavaju političke uzroke društvene diskriminacije i, što je još gore, građanske spremnosti da neke od takvih diskriminacija podrazumeva, potom političke zloupotrebe jezika usled kojih je stvarnost izgubila svoj prepoznatljivi lik („Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, svrhu tog bavljenja“, kaže se u eseju „Predlog za upotrebu jezika“).

Nikako ne na poslednjem mestu, Pekićevi politički eseji ispituju odnos politike i slobode. „Bez političke slobode nema ni građanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. Građanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajednici. Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati ni celishodno koristiti ako ne postoji politička, koja će je građanski kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouređenja“, naglašava Pekić u jednom od svojih najznačajnijih političkih eseja „Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija“.

Verujući u slobodu bez prideva, jer svaki pridev slobodu suviše determiniše i samim im sužava, Pekić naglašava kako je demokratija za naciju „njena nužna stvarnost“, a za naciju „demokratija njen izabrani cilj“:

Ako slobodu zamišlja bez prideva, Pekić politiku podrazumeva bez eshatoloških ciljeva. On u načelima vidi njen uzrok i njen konsekventni smisao, ali u proglašenim eshatološkim ciljevima neke politike vidi suštinsku opasnost, jer takva politika onemogućava kritičku proveru svog učinka u realnom istorijskom vremenu i pred konkretnom društvenom zajednicom.

Otuda u eseju „Poziv na odmor od istorije“ pisac ukazuje na porazne posledice komunističkog poretka koji je „služeći svetski istorijski Logos“, zatomio ideju slobode i načelo političke racionalnosti. Pozivajući se na odmor od istorije, Pekić, zapravo, poziva na povratak u realnost, u okvire načelnog i odgovornog promišljanja i proveravanja lične i društvene sudbine u datom istorijskom vremenu, a ne sa stanovišta neke apstraktne istorijsko-ideološke konstrukcije.

Postoji u Pekićevoj političkoj esejistici jedan zanimljiv primer u kome se na plastičan način pokazuje ograničavajući faktor politike i, nasuprot tome, prosvetljujući i libertinski smisao kulture. Govoreći u jednom dnevničkom eseju iz decembra 1982. godine o „Krležinoj doživotnoj robiji“, odnosno o njegovom saputništvu u odnosu na komunističku ideologiju, Pekić govori o Krleži kao o „zarobljeniku jedne ideje“.

Pekićevo je pitanje zašto Krleža ostaje zarobljenik ideologije, tog „nižeg oblika ideje“, uprkos tome što postoje znaci da se u nečemu u tu ideologiju razočarao. Odgovor Pekić pronalazi upravo u odnosu politike i kulture, verujući da čovek biva zarobljenik neke ideologije samo ako njegov život prevashodno „ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem, neko misaono, filozofsko saznanje i svetu“. Krleža je prema Pekiću, bio ideolog, a ne mislilac, dakle, neko ko politici nije suprotstavio vlastitu kulturu.

Da bi se politika spojila najpre sa načelom a potom sa realnim ljudskim vremenom, neophodno je da se prepozna korektivni mehanizam dovoljno moćan da ukazuje na ideju odgovornosti i na principe lične i socijalne realnosti. Takav korektivni mehanizam Pekić prepoznaje u kulturi.

Kultura je, veruje Pekić, korektivni mehanizam i same ljudske prirode, pa tako i društvenih konvencija i primenjenih političkih oblika. Štaviše, Pekić uzima kulturu kao pohvalu neprirodnosti. Tek zahvaljujući kulturi, ljudsko društvo počinje da usvaja i usavršava oblike društvene i političke komunikacije koji u samoj prirodi ne postoje. „Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najprirodniji oblik“, kaže Pekić.

Demokratija je neprirodna utoliko što podrazumeva odustajanje „od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji“. Ali da bismo odustali od onog što je prirodno, ali nepodnošljivo, i izabrali ono što je neprirodno, ali predstavlja „podnošljiv egzistencijalni sklad“, neophodna je kulture kao sila neprestanog ličnog i socijalnog usavršavanja, kao obliku kome postajemo svesni i prednosti i ograničenja, kao ono što „Građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao“.

Povezujući politiku i kulturu, Pekić kulturu čini socijalno odgovornom, pokazujući još jedno njeno vitalno važno lice, pomalo zanemareno u modernim vremenima, dok politici postavlja nedvosmislen i poverljiv kriterijum odgovornosti. Politika bez kulture lako postaje prirodna, ali se onda u društvu koje oblikuje sila takve politike pojavljuju svi oni infernalni instinkti o kojima je dragoceno svedočanstvo sama književnost Borislava Pekića.