TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo, nastavak

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo, nastavak, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Gospođa ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići. Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.” Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).

A šta mi, draga gospođo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor istorijskih ludila oličenih u Kaliguli[1] (rđava koža), Napoléonu (mali rast), Hitleru (zanemarenost).On liferuje tirane, ubice i činovnike po šalterima. Ali, gospođo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija[2], izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja[3]. Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini. Jednu užasnu prosečnost …

Gospođa ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takođe.

Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga. Možda će dolazeće generacije većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti. Možda će, na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …

Gospođa ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?

“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospođo, a samo se oni uistinu razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”

---

[1] Gaj Julije Cesar Avgust Germanicus (12 – 41 novog veka), poznat kao Kaligula je bio rimski imperator. Bio je vrlo uspešan general i jedan od najomiljenijih javnih ličnosti Rima. Za vreme prve dve godine vladavine je umeren vladar, ali posle je postao opak, ekstravagantan i seksualno perverzan, i bio je ludak i tiranin. Ubijen je kao rezultat zavere u kojoj je učestvovala pretirijanska straža i članovi senata. (Prim. prir)

[2] Giacomo Leopardi, grof (1798-1837) smatra se, zajedno sa Danteom, Ariostoom i Tassom,  najslavnijim pesnikom i najvećim misliocem Italije. (Prim. prir.)

[3] Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809-1852) ukrajinsko-ruski pisac utemeljitelj modernog ruskog realizma. Stvorio je likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjosti, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Ovo je jedna od najčuvenijih njegovih priča (Prim. prir.)