Friday, September 13, 2019

DNEVNIK O NJEGOVANIMA, Tamo gde loze plaču,

DNEVNIK O NJEGOVANIMA, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 DNEVNIK O NJEGOVANIMA

 Nastavljam “Zatvorski dnevnik o Njegovanima”. Nešto poput Dnevnika o Kovačima lažnog novca A. Gidea. To je neka vrsta ogledne laboratorije alhemičarskog tipa. Ovde se ne barata sa poznatim elementima da bi se dobila legura, nego sasvim nova tvar. Po mogućnosti još živa. Paracelzijusov umetnički Homunculus.

 Za sada bez rezultata. Dobijam sve same legure, od kojih je već toliko knjiga napravljeno. Tu i tamo, ispod osobina, poznatih i klasifikovanih, dobijam trunčicu nove rude. To još ništa ne znači. Možda je i ona već negde iskorišćena. Ovde sređujem dokumenta o Jadransko-podunavskoj banci i Jugoslovenskom udruženju boja, (J. U. B.). Takođe i Dosije Okružnog suda 527-49 …

Thursday, September 12, 2019

Zdrava bolest, Tamo gde loze plaču,

Zdrava bolest, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 ZDRAVA BOLEST

 - Odakle si došao?
– Niodkud. Ja sam ovde.
 – Kako to da te nikad nisam sreo?
 – Nisam izlazio.

– Bio si bolestan?
– Ne, bio sam zdrav.
– Pa zašto nisi izlazio?
 – Pa zato. Zato što sam bio zdrav.

– A sada, zašto si sada izašao?
– Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.
- Šta bi se desilo da te primete?
– Proglasili bi me za zdravog.

– Je li to rđavo?
– Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
 – I šta bi sa tobom radili?
– Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.

 – Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
– Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove …
(Klinički razgovori.)

Wednesday, September 11, 2019

Samoubistvo, Tamo gde loze plaču

Samoubistvo, Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 SAMOUBISTVO (ODLAZAK) POSLEDNJEG NJEGOVANA 

 Politika od 22. okt. 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. Kasno popodne. Milicioner na liniji primećuje mladića koji se šeta mostom i čije je držanje sumnjivo. (Da li je milicioner mislio da će se mladić ubiti ili – baciti most u vazduh?) Poziva ga da ode. Mladić se penje na traverze i svlači go. Odelo baca u vodu. Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice.

Patrolni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod stubova. Posle dva sata uzaludnog nagovaranja, vatrogasci se penju na traverze i približuju mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije, ali kad su mu na metar razdaljine, skače. Pada pored patrolnog čamca i više se ne pojavljuje. U njegovom odelu nije nađeno ništa što bi ga identifikovalo.

Ovako bi trebalo da ode poslednji Njegovan. U redu, možda ne baš ovako teatralno – to ne može biti u njegovoj prirodi – ali svakako neidentifikovan. I ne 22. Oktobra, 20. oktobra.

Tuesday, September 10, 2019

Očajanje kao veština, Tamo gde loze plaču,

Očajanje kao veština, Tamo gde loze plaču,  

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 OČAJANJE KAO VEŠTINA 

 Očajanje je kao pantljičara, beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kada smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga. Ta knjiga će možda biti izlazak glave …

Monday, September 09, 2019

Pluskvamperfekti, Tamo gde loze plaču,

Pluskvamperfekti, Tamo gde loze plaču

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA

 Jutros sam na Fakultetu sreo V. P. Odvela me je u “Central”. Bio sam smrtno preplašen, ali nisam imao novaca za piće, morao sam rizikovati silazak u grob. Mileiu je bio psihoanalitičan. Oslobođenje duše katarzom dr Broyera . Polutmina manastirske ćelije. Varnice svetlosti kao u feničanskom svetilištu Baalu. U daljini zamor mase:

Njegovo veličanstvo Pavle I i Frederika od Grčke prolaze Studentskim trgom u poseti Gradskom narodnom odboru. Osećam se nekrofilno kao Antoni Bevis koji u zaboravljenom albumu otkriva Meri Emberli . Strašno …

Kasnije. Gospođa ( ), i gospođa ( ) sa ćerkama. Gospodin ( ) prati dame pod slamnatim šeširićima, u koje su zadenuti drsko beli visuljci. Ezopovske kokarde. S prituljenim osmehom prolazi kolona Pluskvamperfekta da pozdravi jednu uspomenu. U Pavlu I načelo monarhije. “Živeo kralj!” vikaće se pred nosem republikanske milicije u belim rukavicama …

O obavezama iz Balkanskog saveza neće se govoriti. Njegovo grčko veličanstvo pokazaće se učtivijim od histeričnog Menderesa, s kojim je izmena zdravica ličila na priču o “striženom i košenom”.

Za banketskim stolom će g. ambasador Republike Turske, Sadik Kavur, zajedno s predjelom, uz osmeh, gutati paklenu mašinu solunske produkcije, a njegov grčki kolega srču izloga grčkih radnji po Smirni i Istanbulu. Njegovo će veličanstvo u srpskoj kuhinji osetiti možda nešto od dima sa Gramosa. Možda kažem, jer suvereni suvereno zaboravljaju …

Gradski narodni odbor predao je Kralju poklone. Među njima, nadam se, nije bio komplet Ježa od 1945. do 1948 …

Friday, September 06, 2019

Bez obzira na mesto, Tamo gde loze plaču,

Bez obzira na mesto, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

BEZ OBZIRA NA MESTO, VREME, KAO SVUDA U SVETU 

 “Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi , nije kritika nego polemika … Pod rečju “polemika” ne podrazumevam prepirku, već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem . Cilj je odbrana zdravog razuma …”
(Bjelinski, O kritici i književnim mišljenjima, Moskovski posmatrač, 1836.)

 Koliko vidim, bar za sada, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović . Ostali me se ne tiču …

Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NINu (Januar, 1955.) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj Prokletoj avliji. I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.

 “Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu.” Zatim: “Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina.”

A onda: “I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju , i kada odgovori svoje ludo, stravično i divno ja sam to – toga trenutka je u našoj literature napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove …”

B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim …

Thursday, September 05, 2019

Ucena kao strategija, Tamo gde loze plaču

Ucena kao strategija, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

UCENA KAO STRATEGIJA

 “… Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećala svoj rezervni fond na 11 milijardi maraka …” (L. D. Politika 15. avgust 1955.) Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je, izgleda, ucena.

Ovo je već drugi put u ovom veku da opasnost od komunizma postane povod za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Antantu boljševizmom. Podsdamska Nemačka Saveznike – Sovjetskom unijom. (Te dve pretnje ne treba brkati, nemaju ničeg zajedničkog.) …

Sada Adenauer listi opasnosti dodaje još jednu, koja Vajmar, nažalost nije koristio – on preti vaskrsom Nacionalsocijalizma. Ominozno podseća na krizu džepova koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. (Pruska je, u međuvremenu, nacizmu izručila politika Kominterne.) …

S nemačkim nacionalnim dohotkom od 151 milijardu maraka, Englezi i Francuzi bi se zaista morali zapitati ko je stvarno dobio Drugi svetski rat? …

Wednesday, September 04, 2019

Inhalacije, Tamo gde loze plaču

Inhalacije, Tamo gde loze plaču, 

 Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

INHA;ACIJE

Banja. Kraj inhalacionog otvora, nad kojim je svoje leto provodio jedan komediograf. Gospodin Kasacioni sudija, koji sve zna, upravo ređa razloge zbog kojih grom ne udara u vozove. Otac profesora Logike, koji zna i ono malo što je sudiji izmaklo, čeka svoj red.

Bivši ban i bivši general. B. S., šef moje katedre. Jedini izgleda stvarno živ, premda se i on kreće jezivom sporošću. Desetak nerotkinja, za koje znam bolji lek od banje. Nekoliko potištenih boraca iz 1948. I deca, deca neke druge 1948. (1958, 1968, 1978?) …

Tuesday, September 03, 2019

Greh koji se iskupljuje grehom, Tamo gde loze plaču

Greh koji se iskupljuje grehom, Tamo gde loze plaču 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM 

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?

Tek što je spašeno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova natčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna...

Monday, September 02, 2019

Smrt, uzaludnost, krug, Tamo gde loze plaču

Smrt, uzaludnost, krug, Tamo gde loze plaču 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

SMRT, UZALUDNOST, KRUG 

 Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ...

Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ...

Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog. Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ...

Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.)

Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...Jer smisao je u – krugu.

Friday, August 30, 2019

Maske naše nasušne, Tamo gde loze plaču

Maske naše nasušne, Tamo gde loze plaču  

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

MASKE NAŠE NASUŠNE 

 Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi ...

 Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Schliemann 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske. I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ... 

Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja), ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sado-mazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva ...

Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio primaran cilj. Isti kod zoološke i građanske mimikrije. Razlozi koji, kroz generacije, dovode guštera Kameleona do sposobnosti da promenom boje uzme lik okoline, usavršivši i napad i odbranu, upravljaju i našim prilagođavanjima, našim maskiranjima. (Jer, najčešće, prilagođavanje čoveka je njegovo maskiranje – u nešto drugo.) ...

Noga primata majmuna eonima se pretvara u Engelsovu "oslobođenu ruku", ali nas to, uprkos Engelsu, ne čini ljudima. Ne čini rad majmuna čovekom. Čak ni ako je inteligentan, kao što je naš – ponekad. Inteligencija instinkta, bar u zoni opstanka vrste, nadmaša inteligenciju svesti. Mravi su izrazito kolektivističko društvo, u kome je život svake jedinke tek funkcija potrebe cele mravlje kolonije. Gde je suverenost zajednice tako harmonično i efikasno sprovedena kao u košnicama pčela? ...
Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje ...

Thursday, August 29, 2019

Držanje u škripcu Tamo gde loze plaču,

Držanje u škripcu Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DRŽANJE U ŠKRIPCU POMOĆU NAKLONOSTI

 Prijateljstvo ima dvostruki radijus. Prvi je određen našim davanjem, drugi primanjem. Prvi odmerava naš altruizam, drugi – egoizam. Nijedno ne može živeti samo od "ulaza" ili "izlaza" ... Smisao svakog prijateljstva neprestano se menja, ali, najčešće, ono traje samo dok ga ima. Prekida se čak kad smisla još ima; nastavlja kad ga već odavno nema ...

Priroda prijateljstva određena je pre njegovim poreklom, nego njegovim tokom. Znam za neka – uključujući i moja – koja su ekskluzivno poreklom i održavana ...
Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; češće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo.

Moramo se, dakle, navići, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo. Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo. Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo ... Prijateljstvo je, ponekad, držanje u škripcu pomoću naklonosti. Ja i ( ), na primer, držimo jedan drugog u škripcu na taj način što se uzajamno ophodimo kao dobri prijatelji. Naše je prijateljstvo tek rafinirani oblik uzajamne antipatije. A ova, verovatno, aktivan nivo pasivnog straha što ga jedan od drugog osećamo. ...

Wednesday, August 28, 2019

Građanstvo u nesvestici, Tamo gde loze plaču

Građanstvo u nesvestici Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

GRAĐANSTVO U NESVESTICI 

 Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug. Građanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.) Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne.

 (U mojoj kući to je vreme javnosti, kad se bez žara izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života, drugim rečima – obeda.)

 Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović, profesor Univerziteta (pisac knjiga O Cincarima, Srbija i Beograd (1718-1739), dr M. D., rođak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja.

 Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju. Profesor ne mari za ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati.

 Supa se hladi. Pukovnik zagreva. Glasom Jupitera gromovnika pripoveda kako je nekog četnika sa Durmitora oborio na zemlju, nogom mu stao za vrat i počeo daviti. Majka odlazi nekim poslom. Otac daje znake da se davljenje skrati, ako se već nije umelo preskočiti. Profesor bledi, trepće očima, ne veruje ušima i kaje se što je prihvatio poziv na ručak.

 O kanibalizmu nije bilo reči. Samo o mladoj jagnjetini i prženim krompirima. Pukovnik divljačno koluta očima, pridiže se i svom težinom pritiska zamišljenu šiju. U tišini nedeljne porodične idile čuje se krckanje vratnih pršljenova. A zatim mekan šum. Poput probušene gumene lutke, profesor se slaže na sofu.

 Pukovnik koji je lekar, a u međuvremenu je sa davljenjem završio, žustro mu priskače. Svi zajedno vraćamo naše građanstvo iz nesvestice (lične, ne istorijske), a potom mu se izvinjavamo. Objašnjava mu se, s pukovnikove strane, da je to bila šala, da do stvarnog davljenja nije došlo.

 Bila je to, u stvari, obična konverzaciona licentia poetica. Profesor shvata? Profesor, razume se, ne shvata. Naime, shvata da se po istoriji, dok se pravi, ponekad i ubija. Istoričar je, i dotle nema primedbe. Ali je sasvim očevidno da se sada zgraža još više, sad kada zna da davljenja nije bilo i da je priča ispričana samo za – zabavu.

Tuesday, August 27, 2019

Tigrovi u čizmama, Tamo gde loze plaču

Tigrovi u čizmama Tamo gde loze plaču

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

TIGROVI U ČIZMAMA OD SEDAM MILJA 

 Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju. Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima …

Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi …

Monday, August 26, 2019

Savremena istorija, Tamo gde loze plaču,

Savremena istorija Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 SAVREMENA ISTORIJA 

 „Narod je omlitaveo. Mi republikanci, mi slobodari i socijalisti, mi od toga patimo danas, a vi, gospodo monarhisti i cezarovci, vi ćete od toga patiti sutra. I sami ćete iskusiti kako je teško napojiti magarca kad nije žedan...

 Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dođe red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti... Konj je tu, imate samo da ga uzjašete. Ali kad budete na njemu, on će mirno leći kraj puta i vi ćete ljosnuti. Gore kljusine od njega nema. Kome od njegovih jahača nije polomila rebra?...“

 To veli gospodin Beržere u Franceovoj Savremenoj istoriji. Mislim da ...

Friday, August 23, 2019

Crni građanski redengot, Tamo gde loze plaču

Crni građanski redengot, Tamo gde loze plaču 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

 CRNI GRAĐANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK THÉOPHILE GAUTIERA 

 Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tel naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu ... 

 Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagam, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova ...

 Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda. 

Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.

Istorijski primeri ...

Postoji i naš.

Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost ...

Migriraju uvek najpre preteranosti ...

 Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a građanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se zavereničkim organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja.

Revolucija pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira.(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu Novu godinu.) Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo ...“ je buka, nije ideja.)

Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine. Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe.

Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezobličnoj „narodnoj masi“, koju joj je u nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti.

Revolucija čita starog Balzaca, gleda „Labudovo jezero“, sluša Mozarta i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Schönberga, Joycea, Picassoa, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je rock prespor ...

Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdijevih „Hernania“, građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...

Thursday, August 22, 2019

Cenzurisano i ravnodušno, Tamo gde loze plaču

Cenzurisano i ravnodušno, Tamo gde loze plaču 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

CENZURISANO I RAVNODUŠNO 

Poziv u 29. novembar. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali groblja su puna onih koji ništa nisu učinili ...

 Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći između 6. i 7. novembra 1948, rekli su mi da nije potrebna. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime „popa“. U njemu sam bio smešan, ali me je grejao. Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu.

U njemu, međutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše ...

 Dan je prolećno ružičast.

 Zgrada u 29. novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik na konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera ...
Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili oduzeti priliko puštanja iz KPD-a. „Pogledaj da li ti je sve tu,“ kaže službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati čak i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?) Ne očekujući rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam.

Otvaram kutiju. Prebiram. Pravim se da papire pregledam. Sveske su raznih formata, debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak cenzurisano. Na svakoj piše „Osuđenik Borislav Pekić“, a zatim moj „kućni broj“. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim brojevima ...

Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, na dva u tubu svijena, tvrđa papira, širine 50, dužine 150cm. Genealogija je u crvenom tušu, arhitektonskom kaligrafijom, radio A., osuđeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi me bilo da je izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud ...

Sveske za poeziju, međutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zavodskoj knjigoveznici povezao ih u platno. Ta je knjiga bila svakako najraskošnije što sam posedovao. U nju sam bio prepisao svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje.

Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u nju beleži zaista važne stvari ...

 (Kod kuće, među drugim papirima, nalazim jedan iščupani list i na njemu poslednji stih neke pesme: 

Vratićemo se kao što se refren vraća, 
U elegije vaše dovršene bedom, 
U mašte vaše, oblik, biće redom, 
Naša će sena ko Pan s frulom da korača.“) 

 U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim „scenu sa naliv perom“. Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio, izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno ...

Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače ...

Wednesday, August 21, 2019

Književnost između činjenice i tajne, Tamo gde loze plaču

Književnost između činjenice i tajne Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

KNJIŽEVNOST IZMEĐU ČINJENICE I TAJNE

 "Realizmu u književnosti je odzvonilo. Umetnost više ne može da se zadovolji takozvanom realnošću ako se ona priznaje jedino kao niz kontinuiranih, kauzalno povezanih, pa već samim tim objašnjenih činjenica, niti može proizvoditi dela čija će isključiva svrha biti da te činjenice dramatizuje. Čak i savremeni književni realizam ne odoleva potrebi za izvesnom rudimentarnom paraboličnošću. 

Bastion sačinjen od samih činjenica ne izgleda nam više tako čvrst kao nekada kada je sverešavajući i sveobuhvatajući spasonosni fakat pronađen da nas sačuva od histerije proizvoljnosti. 

Danas nam se on prikazuje kao istrošeni skelet kroz čije šupljine ponovo fijuče vetar neizvesnosti i sumnje. osećao da činjenice nisu dovoljne i da čak i ako ih sve navedemo, povežemo i objasnimo, nemamo olakšavajući utisak da smo njima sve i rekli. Neprestano nas progoni utvara nečeg – drugog. Nečeg neuočenog, neshvaćenog, neizrečenog ... 

 Prisustvo i dejstvo simbolične realnosti sve više se, opaža, pa u neku ruku i zahteva od fizičkog sveta, koji nam je, ograničen racionalizmom i razmažen oportunističkom nespremnošću da posumnjamo u njegove navodno temeljne istine, nudio uvek samo – privid. Ako se umetnost njemu posveti i njime zadovolji, neće o svetu ništa više reći od onoga što nam njegove činjenice već nisu ubedljivije saopštile ..." 
(Dnevnik, 1956) 

 Realizmu je odzvonilo.

Jedno vreme se činilo da će ovo "Sezame, otvori se!" moderne literature širom rastvoriti kamen na ulazu u Ali-babinu pećinu umetnosti.

Činjenice su preko jedne valpurgijske noći iracionalizma prezrene i bačene na đubre da se njima služi nauka. (U međuvremenu je i nauka iskusila njihovu nepouzdanost. Prateći ih u nizanju prema mikro i makrokozmosu, otkrila je u njihovom pona

šanju izvesne nelogičnosti, izvesne neregularnosti u odnosu na zakone koje im je sama naturila. Zakoni empirije su jedan za drugim gubili univerzalnost. Skromna formula "od – do", uz pomoćne "ako" i "pod uslovom", zamenila je arogantnu formulu "svakad i svugde". Sumnja je ponovo zauzela izgubljeni kraljevski tron u svetu ljudskog saznanja. Moglo se opet početi misliti, a veru prepustiti Crkvi i ljudskoj savesti.)

Realizmu je odzvonilo.

Dva i dva u umetnosti počeli su davati i druge zbirove osim monotone četvorke. U moru sveznanja otvorile su se rupe, šta kažem – provalije, kroz koje je bespomoćno propadala svaka naša definitivna predstava o čoveku. U slikarstvu više nije bilo dovoljno platnom iscrtati sunce, pa na licu njime obasjanog portreta dobiti odgovarajuću nužnu boju.

I pod najtoplijim podnebljem ljudi su mogli biti sivi kao aveti. Izgledom stvari prestao je vladati Bog, odlučivalo ga je njihovo raspoloženje. Mogli ste izgledati kako god vas je volja, vaš konačan umetnički izgled zavisio je od raspoloženja slikara. Rekreiranje je zamenilo kreiranje.

Realizmu je odzvonilo.

Poslednji realisti u umetnosti držali su se još samo pod nadgrobnim kamenjem, za univerzitetskim katedrama i u foteljama raznih fondacija. (Zahvaljujući Gugenhajmovoj , na primer, koja mu je odbila pomoć, Schoenberg nije završio nekoliko remek-kvarteta. Bilo je, dakle, još uvek činjenica koje nikakva slobodna mašta nije mogla savladati.)

Pisci su spajali logičke nespojive pojmove, slikari estetički nesložive boje, kompozitori međusobno odbojne tonove, a skulptori oblike koji su se sudarali na kamenu. Nijedna činjenica nije više sama po sebi protivrečila drugoj.

Kao u biblijske dane, ponovo se hodalo po vodi i živelo u plamenu. Ustave vremena su srušene i dani su se izmešali, vrativši se u mitsku jednovremenu bezvremenost, iz koje su iščupani i kalendarski raspoređeni blagodareći našoj potrebi da u opštoj rupi prolaznosti obeležimo svoju rupicu.

 Realizmu je odzvonilo.

Mašta, balon koji tegovi straha drže pri zemlji, presekla je racionalne lance i uputila se neizvesnostima slobodnog lutanja. San, istorijom oteran u mit, došao je po svoje, i od te istorije za koju smo verovali da je, ma koliko ludačka i neverovatna, ipak stvarna, počeo tkati san. Čitavim narodima se danas čini da su svoju istoriju tek sanjali. (Neki i jesu.)

Preostaje nam da prestanemo papagajski ponavljati kako je "realizmu odzvonilo" i da se, upravo po liniji sveopšte sumnje, zapitamo – da li?

Nijedan suštinski elemenat umetničke revolucije XIX i XX veka nije nov. Ponavljanje je – ili, recimo, savršenija inkarnacija – onih antifaktografskih elemenata koji su još grčkoj i drugim istočnjačkim umetnostima dali velika dela. Umetnosti, što ih zovemo primitivnim, znale su za slobodu oblika, nezavisnu od nedovoljnosti oruđa, daleko pre nego što smo je mi ponovo otkrili.

 (Realizam altamirskih crteža je pre stvar uobraženja estetičara koji nikad nisu naslikane zveri videli žive, nego odnosa stvarnog izgleda zveri i njenog portreta.) Svaka drevna bajka razara logiku dublje i nepovratnije od svake nadrealističke pesme, koja samo ukida tradicionalan odnos među terminima (ono što je nekada bila stvarnost, postaje igra reči).

Savremene fondacije odbile bi nekog frigijskog muzičara sa istih razloga s kojih su odbile Schoenberga. Takozvana neverovatnost dejstva sudbine okušana je pre u Ilijadi nego u Kafkinom Procesu. Vreme nije postojalo i pre nego što ga je moderna umetnost uništila. Sve se uvek događalo u isto vreme pre nego što se ponovo događa u Zlatnom runu, i pre nego što će se još bezbroj puta događati. Da li je naša pojedinačna mašta ikad prevazišla fantaziju jednog naroda ili jedne rase?

Smemo li, zatim, i jedan interes moderne umetnosti isključiti iz sistema činjenica koje određuju naš život? Zar i pod najžešćim suncem nismo bili nesrećni, pa smo bili sivi, iako je sve oko nas blistavo žuto? Nismo li pomoću sna duže, dublje i intenzivnije živeli? Nije li nas imaginacija dovodila do saznanja kojih se inteligencija odrekla? nije li san, mašta, misao samo prošireno polje – činjenica?

Zašto, dakle, ono što pišemo ne bismo nazvali realizmom, ako je to – realnost našeg života?

U tom smislu, činjenica je jedino moguća, nužna forma tajne. Zbog toga je prvo, osnovno a možda i jedino opšte pravilo u umetnosti: ne verovati. (Po njemu se, naravno, ne može živeti, ali se mora pisati.)

Drugo je: ne verovati svojoj nepoverljivosti baš uvek.

(Književnost, br. 4, 1979)

Tuesday, August 20, 2019

Arabalovo pismo Tamo gde loze plaču

Arabalovo pismo Tamo gde loze plaču, 

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM FRANKU, 
3. OKTOBRA 1975.

Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939, čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.

 (Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.) ..

 “... A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. . Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!... U Turuelu i Burgosu, gde je temperatura mesecima bila daleko ispod nule, zatvorenici nisu imali nikakvo grejanje ...

 Učili su nas da potkazujemo i tražili su to od nas ... Knjige su nas učile neistinama ili su potpuno prećutkivale postojanje svakog sistema koji bi bio u suprotnosti s vašim načinom upravljanja. Cenzura se vršila na svim poljima. U mojim udžbenicima književnosti najvažniji pisci su imali pravo na nekoliko kratkih klevetničkih redova ... Postojala je u to vreme užasna, istovremeno i lažna formula, koju bi svi izgovarali: 'Ja sam oduvek desničar', što znači da nije bilo dovoljno biti 'samo desničar', vee je trebalo dokazivati da si to od rođenja...

 Nepoverljivi u odnosu na sve, mi smo generacija skeptika, a istovremeno bili smo spremni da javno prihvatimo i največe besmislice, jer je od toga zavisio naš svakodnevni opstanak. Za sve je bilo potrebno imati dva uverenja: jedno o lojalnosti prema režimu, drugo o dobrom vladanju ... Vladini funkcioneri ili funkcioneri jedinstvene partije (Falange) predavali su nam političko i duhovno obrazovanje... Republikanci i Demokrati po duši bili su primorani da se upišu u redove falange, da idu na misu, ili da nose ambleme i zastave ... Ljudi poniženi zauvek!

 Valjalo je lagati, varati... Ili aplaudirati Nacionalnoj Sindikalnoj Revoluciji, da biste na nekom madridskom trgu u invalidskim kolicima mogli prodavati cigarete ... Kakav paničan strah od policijskih dosijea! A svi smo ih imali... Ali, želeo bih da vam govorim o onim drugim mučenicima, mučenicima u tišini: o ljudima skromnim, posramljenim pred vlastitom savešću koji su sebe smatrali krivim za izdaju vlastitih ideja ... Šta se dešava sa onima koji ne bi savili kičmu? Ko se seća onog funkcionera koji je napustio svoj položaj, odbivši da svojim potpisom dozvoli zločin?

 Niko: danas on životari kao knjigovođa u jednom malom preduzeću. Ili onog novinara, glavnog urednika dnevnog lista, koji je podneo ostavku jer nije hteo da pusti netačne informacije? Niko: da bi preživeo on danas kuca tekstove na mašini ... Gradonačelnici, guvemeri, direktori listova, Sindikalni šefova, sve osobe koje u Španiji imaju i najmanje udela u vlasti morale su pružiti jemstvo lojalnosti službenoj doktrini i onog trenutka kada je prestajala njihova vernost bili bi ipso facto otpušteni...

 Reći ću vam nešto tužno: vaša današnja Španija nije mi samo oduzela zdravlje, oca, jezik, već mi često oduzima moje prijatelje. Koliko njih su posle nekog napada na mene prestali da me viđaju ili da mi pišu da ne bi imali neprilike! .. . Svi su neprijatelji vašeg režima, sve ugrožava vaš sistem, od običnog pozorišnog komada do sastanka tri radnika, od letka do zastave. Da li je to moguće? ...”

 Onaj ko danas tako piše, čak ni kada sutra njegova Španija ponovo nađe svoju dušu, dušu Servantesa i Unamuna, nikada neće moći o njoj pisati, nikad o budućnosti, samo o prošlosti, Španiji generala Franka i Emilia Mole, Španiji u kojoj je smela i mogla da živi jedino — srnrt...

Monday, August 19, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT

Izvesnost da se nešto dogodilo, vulgarna je prema neizvesnosti da će se to dogoditi. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
 Godine koje su pojeli skakavci 

Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.
 Zlatno doba dijaloga 

ŽRTVA

 Sposobnost za najvišu žrtvu se pokazuje time da se bude niko da bi ono sve za šta si se borio – pobedilo.
 Zlatno runo

Friday, August 16, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

U životu nema ničeg sportskog, nikakvog prokletog fair playa. Svi su udarci dopušteni, borba nejednaka i prljava, a takozvana pravila igre služe jedino da se prikriju njene urođene neregularnosti. *****
 Spas je u nemilosrdnoj rutini. Moramo živeti i raditi kao da se ništa rđavo ne dešava. Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i u njenu nesavladivost i propašćemo.
 Besnilo

 Noemis [u Zlatnom runu] najpre ima neka unutrašnja upozorenja da u Trakiji ne sme okusiti ništa od plodova zemlje. On zna da se na izvesnim mestima ne sme jesti, inače čovek ostaje večno za njih vezan. U čemu je ovde paradoks? Paradoks je u tome što s jedne strane ne sme jesti da bi čovek bio slobodan da ode, a jesti se opet mora da bi se živelo i da bi se moglo otići.

 Ako sada izraz „Trakija“ zamenimo stvarnim značenjem, dakle izrazima „život“, odnosno „pakao“, iz svega toga proizlazi paradoks koji se nalazi u osnovi i svakog apsurda. Da je bekstvo moguće samo nejelom, dakle neuzimanjem plodova dotičnog opstanka, odnosno smrću.

 Jer se ovde nejedenje, dakle neuzimanje plodova opstanka, odnosno života, uzima kao alegorijsko značenje samoubistva, odnosno smrti, a to je jedini način da se čovek spase pakla, odnosno života.
 U traganju za Zlatnim runom 

 Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
 *****
Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ili svet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak, mozak menja koncept sveta o sebi, pa time i svet.
 1999 

 Šta je život? Života nema. Ima samo mojih, tvojih, njihovih dela.
 *****
Sve same rupe. Život je rupa, iz koje u drugu silaziš. Jedna te na drugu mora priviknuti. Znaš, umrećeš. Ali ne znaš da će umreti i oni koje voliš. Rupe ispred tebe, rupe iza tebe, rupa gde stojiš. Rupa gde genos ide, rupa odakle dođe. Mnogi ne mare. Iza sebe nemaju što ih koči; kuda idu, ako znaju, nemaju što ih ograničava. Slobodni su. Mrtvi i slobodni. A ja hteo živ biti.

Ma i u ropstvu. Zalud sloboda ako nisi slobodan rođen. Ako i svet u kome si rođen, pre tebe nije slobodan. Kao rob sam rođen, rob galiot. Kao galiot ću umreti. Hoću li patiti, ne pitam se. Pita se klupa za koju sam prikovan. Hoću li igde da vredi stići? Ne pitam se ni za to. Pita se pravac koji je Argo uzeo.
 *****
Život je posed, i posed je život.
 *****
Život je stvar mašte. I smrt stvar mašte.
 *****
Priče iz starina vele da će iz ljudskih stopa u pesku ponovo izrasti Heroji koji su ih utisnuli kad su se na naše obale iskrcavali, da će tragovi u vodi vratiti svoje iščezle lađe koje su ih do nas dovele, i da ništa ne iščezava, ništa se što u Knjigu Života uđe ne briše.
 Zlatno runo 

 Svako ko je dugo živeo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tuđini zna šta to znači. I dobar kad je, život gubi, ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rođeni i odrasli. Jer od sviju tuđina na koje smo osuđeni, najsnošljivija je ipak – svoja.
 Zlatno doba dijaloga 

 Mi za našu potrebu za materijalnim bogatstvom, onim što mi zovemo blagostanjem, na njegovo osiguranje toliko vremena trošimo, da nam ništa ne preostaje za uživanje u njemu.
 „Luče Novog Jerusalima, 2999“

Thursday, August 15, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Lep život se kupuje, dobar život se zaslužuje.
 *****
Ako je smisao u traženju smisla onda je smisao traženja smisla u njegovom nenalaženju, u nemogućnosti njegovog nalaženja, u nepostojanju ikakvog smisla. Ako smisao postoji, on je u bivanju, a ne u biću. Ako smisao ne postoji, to nepostojanje je u biću.
 *****
Uviđa se postupno da se može živeti bez svega bez čega smo mislili da ćemo umreti i za šta smo uistinu časno i pošteno hteli da umremo. A dalje, dalje se vidi kraj svih pobunjenika. U Liliputu ugodno mogu da žive samo Liliputanci.
 Život na ledu 1983/84 

 U ovom najgorem od svih svetova treba živeti kao da je najbolji. I najbolji je. Jedini. Korespondencija kao život I

 Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo – ako ga otkrijemo – ono što je u nasleđenom modelu uistinu naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli…
 *****
Koliko u našim životima ima uspešne simulacije? Koliko je ono što radimo izraz našeg bića, a koliko imitacija pod uticajem okolnosti, jedno prazno kretanje, jedna prazna funkcija, koja nikuda ne vodi i niotkuda ne dolazi. Šta je to onda što nas navodi na to besmisleno kretanje, na sve te besmislene aktivnosti koje ništa ne znače osim što troše naše dano i ograničeno vreme?

 Da li je ta isprazna mobilnost, to simuliranje pravog života izraz naše nade da se negde u nekom segmentu njegovom, negde u polju tih suludih aktivnosti nalazi slučaj koji će nas uputiti u tajna znanja, u neke dublje istine, u nešto što je izvan ovih realnosti? Da li je to kretanje voljno ili prinudno, da li se kroz njega očekuje neka istina? Da li nešto u nama tu istinu naslućuje?

Zašto mi sve to radimo? Priznati suverenost racija, dominaciju inteligencije, jedino svet trodimenzionalnog Euklidovog uma znači, zapravo, zauvek priznati svoje zarobljeništvo u jednom zatvoru čiji zidovi, ukoliko u njemu duže ostajemo, postaju sve deblji, i odakle je izlazak sve manje moguć.
 *****
Ideja o životu bez izbora, koji predstavlja suštinu filosofije Dostojevskog, a o kojoj govori i Berđajev, jeste jedan užasan rezon koji zlo upotrebljava i kojim se zlo koristi.
 Rađanje Atlantide

Wednesday, August 14, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Ljudi koji znaju zašto umiru, znaju i zašto su živeli. Ali kada mi doznamo zašto su oni zapravo živeli, pitamo se zašto su, dođavola, uopšte umirali.
 *****
Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje, na koje nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.
 *****
Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek upozorenje.
 *****
Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.
 *****
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i spozna da on to juri samoga sebe. Ista je to nesreća koja muči vevericu u kavezu. Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak.

Okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
 *****
Život je lavirint u kome nam svaki korak otvara lažni izlaz, a onaj pravi – smrt – zaobilazimo.
 *****
Život je groblje propalih mogućnosti, memoari – ekshumacija kojom se dokazuje da su grobovi prazni i da te mogućnosti nisu ni postojale.
 *****
Živimo u mraku koga osvetljavaju samo naše iluzije.
 *****
Nisam živeo u svetu za koji vele da je poznavao celinu, i kao Grci verovao u više razloge za nju, a onda ih na pozornici dokazivao:

živim u svetu koji se s gađenjem prepoznao kao besmislena slučajnost, koja je nekoj celini jednom možda i težila, ali je već davno mimoišla, u svetu Crne Rupe, po kome se, kao poslednji kovitlac prašine pred konačno sleganje svega, kreću još samo rastureni parčići ljudske priče,

nemoguće za pričanje, nepodnošljive za slušanje. Nisam živeo u svetu za koji se kaže da je najpre živeo, pa se tek potom na pozornici kao gluma igrao; živim na pozornici na kojoj se glumi svet.
Život na ledu 1983/84

Tuesday, August 13, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Život se ne menja ako ostanemo u istom koordinatnom sistemu, menja se samo krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u – drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu.
 Tamo gde loze plaču 

 Zarobljeništvo u očiglednoj dimenziji na koju nas je osudila inteligencija, uvek mi se činilo i nepravednim i privremenim, premda nikad sa sigurnošću nisam umeo reći u čemu se ta nepravda sastoji, a pogotovu kada i kako će joj doći kraj.

Ono što je s one strane privida, samo bira svoje usvojenike; ne može se izabrati. Kao što se u nijednog boga ne može verovati, ako vas On neće. Adept je primalac Dara, ne njegov otimač; posvećenik, ne skrvnitelj Tajne.
 *****
Ja sam sebe uvek smatrao čovekom koji ni nadgrobni kamen ne diže zato da bi nad mrtvacem plakao, nego da se s njim nasmejem životu do koga smo toliko držali – iskušenje da se igra sa stvarima koje za igru nisu, uvek je neodoljivo.
 *****
Većina stvari u školi naučenih, u životu su se pokazale prilično jadno.
 *****
Život danas nije tako težak, samo ga je ponekad teško sačuvati, da bi, kad umrete, videli kako se to uopšte nije isplatilo.
 „Rajnske zadušnice“

Monday, August 12, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

Život je privid, utisak, iluzija mu je isključiva svrha. A gde je svrha, tu je i suština. Suština bez koje ne bi vredelo ni sve ostalo što ga definiše, bez koje bi bila besmislena sva njegova disanja, ždranja, micanja, mišljenja, mokrenja, pa i razmnožavanja.
 *****
Život je gajtan koji od rođenja oko vrata nosimo. Carski za davljenje samo mu je sluga. Život je to što nas oko vrata obavija, steže nas, dah nam oduzima, ubija. Kad nas sasvim zadavi, ljudi misle da smo mrtvi i ukopaju nas u zemlju. A mi u stvari samo menjamo stanje.
 Zlatno runo 

 Omča ostaje omča i kad se od zlatne pređe suče. Menjaju se samo glave.
 *****
Žifot ti je stalno iščekivanje da ti bude bolje, pa kađ ti ne bude, da će bar ostati kakav jeste, da se nagore neće okrenuti, pa kađ ti se i to desi, počinješ misliti da to tako mora biti, da zemljanima bolje i ne može biti i da će sve biti u redu kađ umremo. I tek kad umremo, vidimo koljko nam je ovde bilo dobro.
 *****
Ko ne sanja tome je noć za bacanje, čist gubitak. A onda, ko znaje što je prafi žifot? Ovo ovde ili ono tamo? Možda mi tamo žifimo, a ovde samo povtoravamo izvesne tamošnje postupke, obavljamo još jednom greške da bismo ih upamtili i, kad se u sanj vrnemo, klonili ih se?
 *****
Život je mistirion ke frontida, tajna i briga.
 ***** Ž
ivot je s petlovima sabajle ustajanje, nadgledanje domazluka, uštimavanje kućevnih troškova, briga za decu, strah da ti neka belosvetska drolja ne okupira muža, umereno jedenje, izbegavanje pića zbog sveta i razgovori o životu u krevetu. Jednom godišnje, bal kod Njegove svetosti ili Njegovog veličanstva, već prema tome, i s mene na uštap – ono.
 *****
Kako misliš da saznamo što je bilo, i je li vredelo što je bilo, ako ne znamo što je žifot i kakva mu svrha? Ako žifi i sviloprelja na dudofom listu, i ktimatias, posednjik od sedam zlatnjih nulja u fotelji prezidenjta Upravnog odbora, i buđ na đubrištu?
 *****
Život je svačiji najveći posed.
 *****
Kad više nikome ne trebaš, šta će ti život?
 *****
Život je najpre grdna prevara, podvala, štrikla ljudima preko očiju. Poprvo te ubede da ima smisla sve to jurcanje i utrkivanje ko će bolje, pre ka nekakvom cilju, pa kad vidiš da tog cilja nema – smisla ima, u trčanju! – za sve je već kasno: pretrčao si stazu. Sad bi, teoretično, mogao da trčiš samo natrag, na početak. Ali da trčiš, opet, dakle, smisao da ispunjavaš!
 *****
Život ti je, Simeonulo, jedno golem parnic, s mlozinu rocista, u kojoj si, ma ih sva dobio, na kraju uvek u gubitak.
 *****
Žifot ljudski tanjko je pletifo. Ne paziš li, očas petlju ispustiš. Iskilafiš se namičući je. A parati – ne gre! Nije Bog dao da žifot, kad izgrešimo, oparamo, nevaljalo parče bacimo, pa od dobrog tkanja produžimo. Ali nešto drugo možemo. Možemo se ljubezno za promašene petlje ne kačiti. Omče za davljenje bližnjih od njih ne plesti.
 Zlatno runo

Friday, August 09, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

 Svako zašto i nema svoje zato, osim, možda, u boljim ludnicama.
*****
U životu nema logike.
 *****
Danas svi imaju dva života, dve stolice, dva mišljenja, dva kreveta, dva aršina, dva konta.
 *****
Kad se sve sabere, psi i ne žive rđavo.
 *****
Pamćenje je uopšte prilično nepotrebna institucija. Nešto poput slepog creva.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Živimo na pozornici na kojoj se glumi svet.
 „Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu“ 

 Život je račun. Sve ti je na ovom svetu račun. Na ovom, a i na onom. Jer račun su i Bog i njegov Sud.
 *****
Život je stvar mašte.
 Zlatno runo 

 Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza. Antropofagos, ljudožder, nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim.

Tako je nesklad opšti i potpun. Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.)

O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistini razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Niko ne može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se jedino može pošašaviti.
 Tamo gde loze plaču

Thursday, August 08, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT 

 Naši životi su sačinjeni od padova, beskonačna istorija padova, jedno trajno srozavanje u ponor. Uspon i pad Ikara Gubelkijana 

 Potreban je daleko dublji preporod našeg života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bismo se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedne promašene istorije vodi u smrt vrste.
 Tamo gde loze plaču 

 U jurnjavi za lovom ni život ni obraz više ništa ne znače.
 *****
Nerazumevanje je opšta osobina, na njemu je zasnovan naš život, i sa tim se treba pomiriti kao sa konstituantom čovekove pozicije uopšte.
 Korespondencija kao život II 

 U životu su mogućna, uprošćeno uzev, dva kraja. Ili se neprimetno gasimo, odumiremo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana, u svim tim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne poznaje niti zapaža naš nestanak.

 Ili nas, pak, na vrhuncu ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju, raznoseći što im se na putu nađe.
 *****
Da bi čovek do dna zahvatio život, potreban je izvestan stepen fanatične privrženosti životu; a to isključuje zdravo rasuđivanje o vrednostima. Tako se pun i mudar život nalaze u stanju permanentne protivurečnosti.
 Kako upokojiti vampira

Wednesday, August 07, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽIVOT

 Da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupni sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan.
 *****
Život je prokleta rutina smrti.
 Tamo gde loze plaču 

 Danas su svi u pokretu, u gužvi se komešaju, izmeštaju, u gužvi koje nije bilo od Velike seobe naroda, svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu, premeštaju, razmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude.
 *****
Život je smešno kratak za onoga koji smera nešto da postigne.
*****
Postoji strah pred životom, a život nije ništa, baš ništa, on izdaleka samo strašno izgleda, inače to je luk i voda.
 *****
Treba stići toliki svet koji je napredovao. Treba stići, preteći i uteći! Treba završiti te škole, služiti vojsku, oblagati devojke, menjati službe, ženiti žene, zasnivati porodice, ostavljati majke, razarati porodice, bolovati bolesti, birati stranke, napuštati stranke, dobijati ratove, gubiti ratove, bistriti politiku, mutiti politike, menjati ideje,

dizati revolucije, dizati i kontrarevolucije, gušiti revolucije, gušiti i kontrarevolucije, praviti karijere, upropašćivati karijere, zarađivati novce, ćerdati novce, pridobijati prijatelje, gubiti neprijatelje, pridobijati neprijatelje, gubiti prijatelje.

.. školovati porod, udavati kćerke, ženiti sinove, negovati unučiće, sahranjivati roditelje... slušati velike govore, gledati slavne slike, čitati debele knjige, igrati poučne igre... pa i obesiti se, najzad ...
 „Obešenjak“ 

 Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija. Kad ne živi, čovek se kreće.
 Tamo gde loze plaču 

 Koliko budala zapušta imanje na Zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
 Vreme čuda

Tuesday, August 06, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ŽENA 

 Prava žena nikad ne zna stvarno koga voli, sve dok ne oseti bol zbog njegovog odsustva... ili prisustva...
 „Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu“ 

 Rodoljubi su muškarci. Žene samo oplakuju rodoljube.
 „Generali ili srodstvo po oružju“ 

 ŽIVOT

 Zar je materinska ljubav pre hiljadu godina toliko dobila u snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: „Sa štitom ili na njemu?“ Zar je Kornelija Grasi manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio na važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen? Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vredniji od Nejevog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopravljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?
 *****
Besmisleno je skolastičko utvrđivanje eventualne međusobne prednosti „tehnokratije“ i „prirodnog života“ ako ne znamo ništa o tome koje od to dvoje aktuelizira ono racionalno u kategoričkom samorazviću energije. Bez toga je nemoguće načiniti distinkciju između racionalnog i stvarnog, a bez nje je nemoguće biti pozitivno aktivan.
 Političke sveske 

 Život – to je avantura, a svaka avantura je nada koja se rađa.
 *****
 Život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom, jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi, jer mu daje dvostrukost.
 *****
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara? Ako jesu, onda su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.
 *****
Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost – samo sadašnjost.
 *****
Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
 Život na ledu 1955/59

Monday, August 05, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 ZLOČIN 

 Zločin ne može biti istorijska nužnost. On može da bude nužnost jedne izabrane metode. Ali još uvek stoji odgovornost onih koji su izabrali takvu metodu, koja neminovno mora da se služi zločinima da bi postigla idealne ciljeve.
 Političke sveske 

 Nije istina da su visoka inteligencija i kriminalna narav inkompatibilni, i da je glupost glavni rasadnik zločina u svetu. Najveće nesreće zahvaljujemo najinteligentnijim među nama. Prosečnost i glupost su tek – alatke.
 Tamo gde loze plaču 

 ZNANJE 

 Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logičko zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i događa – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu.

Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.
 Rađanje Atlantide 

 Svaka specijalizacija u opštem obrazovanju je put u duhovno, moralno i političko ropstvo. Razumljivo je onda što sve diktature teže s jedne strane specijalističkom, a s druge tehnološkom obrazovanju, gajeći prema onom humanističkom – odvratnost. Znanje i obaveštenost osnova je svake slobodne odluke, a slobodna odluka srž ljudske slobode.
 *****
Ideologizirane enciklopedije su sumarijum neznanja i zabluda jedne epohe. One ne pokazuju nivo znanja jednog doba o jednom predmetu, već nivo potreba jedne stranke za određenim znanjem, bolje reći neznanjem. Sve-znanje bi se tako moglo nazvati ne-znanjem.
  Život na ledu 1983/84 

 Učili su nas da je znanje uslov napretku, ali kada su primili račun za školarinu, našli su da je to znanje isuviše skupo za ono što daje, a davalo je ponekad buntovnike i nezadovoljnike, pa su se vratili staroj dobroj ideji da obrazovanje treba samo onom ko je kadar sam da ga plati i ko može da bude nezadovoljnik na svoj trošak.
 Sabrana pisma iz tuđine

Friday, August 02, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ZEMLJA (planeta, univerzum) 

Mi Zemlju iscrpljujemo (prirodne izvore, sirovine, rude, šumsko blago) vadeći iz nje sve što se pokrenuti može, sve što se od nje može odvojiti, s jednim ograničenjem da joj ne poremetimo gravitaciju. Maroderstvo zovemo eksploatacijom, čime i sami priznajemo kriminalnu suštinu ove privredne procedure.
 „Luče Novog Jerusalima, 2999“ 

 ZLO 

 Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?
 Vreme čuda 

 Zlo se ne može ni uništiti, niti iz nečega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenljiva. Tako bi mogla da glasi neka vrsta zakona održanja zla.
 Zlatno doba dijaloga 

 Zlo deluje prirodno. Njemu se nikad ne čudimo. Čudimo se jedino ako se ono ne dogodi. Pošten čin je nepredvidiv, zato što se čini po impulsu, zato što nije prirodan, spontan.
 *****
Zlo je intelektualna potreba uma koji meditira o dobru. Ne tvrdi se, naravno, da su zlo izmislili intelektualci – mada su neka od najgorih usavršili – ali je izvesno da su ga učinili logički neophodnim u zasnivanju ideje o ma kome boljem svetu. Ideja zla je, čak i prema najprimitivnijem logičaru, nužna da bi se imala predstava o pojmu dobra.
 Kako upokojiti vampira 

 Velikom narodu je lako da zaboravlja. Pogotovu zlo. A Srbi su mali, malecni, šaka jada. I zlo nam neka vrednost. Počesto druge i nemamo. Moramo i njega kao oči u glavi čuvati. Nikad ga, do smrti ne zaboravljamo.
 Odbrana i poslednji dani

 Početak predavanja zlu je prestanak čuđenja nad njim, sve dok ga (kao ja) smatramo prirodnim, bićemo pred njim bespomoćni.
 Život na ledu 1983/84 

 Uništavajući zlo ili se bar nadajući da ga oštećujemo, ponekad uništavamo i sebe, sebe oštećujemo. Korespondencija kao život I Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola.
 „Otisak srca na zidu, 1649“

Thursday, August 01, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ZEMLJA (planeta, univerzum) 

Borba za moć nad planetom koja umire, liči mi na rat oko groblja.
 Život na ledu 1983/84 

 Ljudske predstave o Zemlji nepopravivo su pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Da li je jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih?

Jedino on u takozvanim laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem?

Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti.
 *****
Kada se posmatra nebo, postoji umirujuće osećanje, koje sarađujući sa najvišom istinom da su smrt i život jedno, da je univerzum njihova večna rekombinacija, oseća da je u takvom univerzumu biti živ ili mrtav, zapravo, jedno te isto.
 *****
Ljudi su uzimali više od planete nego što su davali. Iscrpli su izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali su se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle njih nikoga neće biti. I neće. Platićemo.
 Besnilo 

 Zemlja je živo biće. Kao vi, kao ja. Ne može se trovati bez posledica. Dobre, zdrave zemlje ima sve manje. Naselja se nepotrebno šire i njihova okolina pretvara u industrijsko đubrište. Obradive površine se iscrpljuju tehnikom intenzivnog korišćenja. A onda dopinguje hemikalijama. I čovek kolabira usled preteranog dopinga. Zašto bi zemlja izdržala?
 1999 

 Teorija paralelnih svetova (Stanard) suštinski je ljudska i duhovna, a po njoj za svaku partikulu univerzuma postoji antipartikula u antiuniverzumu. Ona ovozemaljski antropološki problem egzistencije odvodi u kosmos, u metafiziku, u neljudske prostore spekulacije. Taj mimosvet je Stanard nazvao „faustovskim univerzumom“. U njemu je vreme teklo unatrag.

Svaki je trenutak sadašnjice intersekcija između univerzuma i antiuniverzuma. Budućnost univerzuma je prošlost antiuniverzuma (faustovskog). Prošlost univerzuma je budućnost antiuniverzuma. Ti se svetovi jedan u drugome ogledaju kao u ogledalu, dajući izvrnute slike njihovih sadržaja.
 *****
Samo za dvadesetak milijardi godina neizbežna entropija ugasiće sunce. Nakon daljih nebrojenih, pa ipak ograničenih milijardi godina pogasiće se i ostala sunca galaksije, svi njeni izvori energije, ostavljajući bele zvezdane gnome za kraj. Potom će umreti i ostale galaksije kosmosa.

Nebrojene, pa ipak u tom broju ograničene. Univerzum koji ne poznaje neograničenosti, što ih um ne shvata ali ih je kadar izraziti, saći će u večnu jamu nepokretnosti i smrti, iz koje ga rečima: ’Neka bude svetlost’ može vratiti samo božansko čudo, ako za to bude imalo bolje razloge od pređašnjih.
 Atlantida

Wednesday, July 31, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ZATVOR 

 Neka se paralela između „iskustva“ izgnanstva i „iskustva“ zatočeništva može izvesti. Zatvor u socijalističkoj domovini je vidljivo mesto gde ljudi, što drže da su slobodni, zatvaraju one za koje misle da njihovu slobodu ne zaslužuju ili prete da im je oduzmu; tuđina je nevidljivi zatvor, gde poneko od nas odlazi kad dođe do uverenja da je i sloboda u socijalističkoj domovini – zatvor, samo daleko manje uočljiv.

(U međuvremenu, pametni odlaze da zarade pare i bolje žive.) Pošto su u pitanju tri tamnice, ili tri varijacije u praksi iste totalitarističke ideje, uz četvrtu zasnovanu na egzistencijalnom ropstvu bez obzira na poredak, razlike su manje nego što se očekuje. Naravno da ih ima, ali one su pre u domenu mere, ne suštine, kao razlike između nivoa američke trostepene policijske torture.

Govoreći robijaškim žargonom u realsocijalizmu – a za druge ne znam – osuđenik na zatvor je izolirac, a slobodan čovek, slobodnjak, osuđenik koji radi, često bez nadzora, van zidova kazamata, ali je svejedno osuđenik, u najpovoljnijem slučaju kažnjenik na uslovnoj slobodi.
 *****
Tuđina je zatvor. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije.
 *****
Samo dok bežite između jednog zatvora u drugi zatvor, u tom tunelu, ma koliko bio mračan, događaju se lepe stvari. Ako zapamtimo te lepe stvari, ako te lepe stvari učestvuju u našem životu, potpuno je irelevantno gde ćemo završiti.
 Zlatno doba dijaloga 

 ZAVIST 

 Zavist je najsnažnije osećanje slabih ljudi. Slabi su oni koji su nesigurni. A nesigurni su svi koji su prinuđeni da žive u takozvanim prelaznim epohama u kojima jedva izvesnu prošlost još nije zamenila još neizvesnija budućnost.
 Korespondencija kao život II 

 ZDRAVLJE 

 U izvesnim religijama biti bolestan značilo je biti zdrav na naročiti način. Možda je, dakle, neka nepoznata bolest – zdravlje, koje još nismo upoznali.
 Život na ledu 1983/84 

 ZEMLJA (planeta, univerzum) 

 Može li se, pod okolnostima iscrpljenja životnih izvora planete, brojčano povećanje čovečanstva uzeti kao napredak? Naročito ako se ima u vidu da se, zajedno sa brojem ljudi, umnogostručavaju i problemi vezani za njihov opstanak i sreću.
 Kako upokojiti vampira 

 Vele da je Zemlja već prenaseljena i da ćemo uskoro svi morati pod vodu, pa ako bi čovek sada našao običnog saobraćajca mogao bi da ga trenira za život pod vodom.
 „Rđav dan na Stock Exchangeu“ 

 Zemlja se grundira pameću. Krvlju se grundira jedino bolesna mašta.
 Zlatno runo 

 Mi smo uspeli za jedan vek da postanemo jedino stvarno opasno biće ove planete. U tome smislu i u tome svetlu naše svekoliko intenzivno bavljenje politikom, ideologijom, ekonomijom, pitanjem kako ćemo biti najsrećniji na ovoj Zemlji, kako ćemo imati najviše političke slobode,

 kako će se Pravda najviše udeliti, kako će se postići jednakost, kako će se rešiti problem gladi, kako će se rešiti problem obrazovanja, šta ćemo ostaviti svojoj deci, sva sistemska standardna pitanja ove civilizacije počinju da liče na situaciju u kojoj bi čovek koji pada sa pedesetog sprata razmišljao o tome šta će raditi kad bude stigao na zemlju.
 Rađanje Atlantide

Tuesday, July 30, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ZATVOR 

 U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.
 *****
Teško zemlji u kojoj je čovek najslobodniji kada je u zatvoru.
 *****
Bolje je u zatvoru, i savesti ugodnije, ležati kriv nego nevin. Potrudio sam se da ne budem nevin, da na svoje robije ne bih morao gledati sa odvratnošću zatvorenika sa Golog otoka.
 Život na ledu 1983/84 

 Čak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego svog zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno – opštom heroikom rata. Jer rat je – po milošti naopako shvaćene istorije i ljudske misije – nešto herojsko, i kad je krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno.

U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i koncentracionom logoru nema ničeg herojskog, iako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je konceptualno sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno.

Ali i tada načelo ostaje – u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek.
 *****
Zatvor je svet paradoksa. Zamislimo da se sa druge strane Sunca, od nas zaklonjena, našom svemirskom stazom kreće planeta dvojnica Zemlje, na kojoj je sve kao ovde, osim što je obrnuto. Takav je svet, projekt u izopačenom ogledalu, i zatvor. To je ovaj naš svet okrenut na glavu.
 *****
Onaj ko zatvor sa sobom nosi, nikad iz njega i nije izašao. Pušten iz jednog ušao je u zatvor svojih uspomena. Iz prvog se može izaći, iz drugog nikad. On je lavirint u kome se zauvek gubi naša sloboda.
 *****
Ja ne znam da li zatvor jedini put u socijalizaciju društva, ali se, barem za sada, jedini pokazao realnim i uspešnim, što, razume se, ne znači da sve ljude valja zatvoriti, da bi se naučili životu u zajednici. Ili je realsocijalizam, upravo to imao u vidu, taj zatvorski način, kada je stvarao svoju slobodnu civilizaciju?

 Godine koje su pojeli skakavci Zatvor je preležana bolest koja nas je u život vratila s amnezijom ako nas je vratila – žive; s dobrom memorijom ako nas je ubila.
 Stope u pesku

Monday, July 29, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ZAKON 

 Strogi su samo zakoni jedinci. Gde ih je poviše, složiti se moraju, i dok se oni slažu i usaglašuju, primiču i odmiču, provlači se između njih Argo trgovine, kao što su se Argonauti između simplegatskih stena provukli. Jer je u Epiru rečeno: Gde je mnogo Zakona, mnogo je rupa među njima. Gde je jedan, Simeone, rupa nema.
 *****
Zakona se rodnog, grčkog, držite. [...] Jer taj je Zakon za nas, a ne za druge. [...] Ako vas običaji vaši u trgovini i prometu ometaju, ostavite ih kod kuće, a na ulici, agori, u dućanu, banci, sudu i crkvi govorite, živite i nosite se saobrazno većini. [...] Zakon vlada srcem, Simeone, ali interes umom. *****
Nije Zakon da mu se klanjamo, već da se njime ispomažemo.
 Zlatno runo 

 Za naš svet prinude zakoni su, čak iako se ne poštuju, poslednja brana varvarstva.
 „Luče Novog Jerusalima, 2999“ 

 ZATVOR

 Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života? Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari.
 *****
Priča se da čovek u zatvoru ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. A onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše. *****
U društvu morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najviši nauk života. Zatvor je mašina za mlevenje mesa, kroz koju netaknuti prolaze samo najsitniji komadi. *****
Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Međutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.
 *****
Govori se da čovek u zatvoru upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.
*****
Teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive samo u ratu). Teško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.
 *****
U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, bez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka.
 Tamo gde loze plaču

Friday, July 26, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXIX

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ZABORAV 

 Zaborav je za gerijatrijsku kliniku. Nije za istoriju. Za istoriju je pamćenje.
 „Kako se kalio jedan gospodin“

 Ima li u ljudskom životu išta tragičnije od zaborava?
 Život na ledu 1983/84 

 ZAJEDNICA 

 Zaštitnički gregarski instinkt još od praroditeljske pećine obezbeđuje primat zajednici i, u zamenu za slobodu, daje toplu sigurnost njenim lojalnim pripadnicima.
 Kako upokojiti vampira 

 U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakva smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.

U tom smislu, i samo tome, zajednica robova zaista je najslobodnija od svih mogućih. Ali kao što hrana čim je svarena gubi smisao hrane i postaje deo organizma i njegovog smisla, tako i zajednica ne ostvaruje smisao delova od kojih je sačinjena, ona ne reprodukuje pojedinačne svrhe koje su joj ustupljene, već novu, nezavisnu, po pravilu antagonu svrhama svojih delova.
 *****
Sistem u kome se delo pojedinca izdvaja iz opšte sume uspeha zajednice, nikad ne može postati skladan, niti onaj sistem koji ta dela stavlja iznad i izvan opšteg dela te zajednice.
 *****
Nema zajednice koja ne može preživeti nemoral svojih pojedinačnih pripadnika, ali nijedna neće preživeti vlastiti nemoral. Zajednice ne razaraju korupcije građana već korumpiranost vlasti. Nemoral građana ponekad je jedino oružje protiv nemorala vlasti. To je oružje, razume se, dvoseklo, liči na odbranu od smrti – samoubistvom.
 *****
 Individua, njegova sloboda i njegovo pravo stoji, načelno, iznad prava zajednice sve dotle dok se ne kosi sa najopštijim interesima te zajednice, odnosno sa interesima drugih ili druge individue. Zajednica se ostvaruje putem balansa između prava mnogobrojnih pojedinaca ili udruženih grupa, a ne na bazi prava bilo koje grupe, bilo kojih pojedinaca, bilo koje klase nad drugom.
 *****
Život kod nas liči na boravak u zajednici koja permanentno održava sesije psihodrama. Sesije su uvek iste i sadržaj psihodrame uvek jednak. Ali terapija očigledno ne uspeva. Pacijentima je sve gore. Ispovesti ne postižu svrhu. One samo učvršćuju bolesnika u formi ludila koja je izabrana.
 Život na ledu 1983/84 

 Svako predlaganje boljeg načina života zajednice izgleda smešno, ako čovek nema sredstava da ih ostvari, a žalosno kad ih dobije.
 Korespondencija kao život I 

 Naš je odnos ambivalentan. Mi ne osporavamo važnost duhovnog života za razvoj balansirane humane zajednice, ali smo zbog bića naše ekskluzivno materijalističke civilizacije nesposobni da ga obezbedimo u meri u kojoj bi on ikakvu uravnotežujuću funkciju obavljao.

Naš je život u potpunosti orijentisan materijalnom, iz njega crpe nadahnuća, u njemu traži podsticaje i nalazi svoje primarne ciljeve. Materijalno je od uslova postalo razlog životu. Pri čemu je i taj uslov, od nečeg takođe uslovnog, bezuslovan postao.
 „Luče Novog Jerusalima, 2999“ 

 Udružili smo se u zajednicu da nam bude bolje, a ne gore; udružili smo se da ostvarimo svoje pravo na ličnu sreću, blagostanje, sigurnost i slobodu, pre svega slobodu od straha.
 Odmor od istorije

Thursday, July 25, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 ZABAVA 

 Ništa tako ne denuncira neko doba kao vrsta zabave kojom se njeni savremenici podaju. Naši vitezovi se zabavljahu na gozbama, beskonačnim ispičuturskim i žderačkim seansama, ili na turnirima koji pre liče na klanice nego na razonodu. Viteštvo je tek u povoju, daleko od trubadurske otmenosti i heraldičkih rafinmana. A poezija tek proba svoje prve strofe.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva 

 ZABLUDA

 Obratiti se svojoj unutrašnjosti za pomoć, znači suočiti se sa zabludama, koje bi htele da se ponove. Život na ledu 1955/59 Zašto se ljudi tako teško, gotovo nikako, oslobađaju svojih zabluda? Zašto po svaku cenu ne pristaju da se menjaju, dakle razvijaju? Zašto nemaju hrabrosti, zato što su pogrešno vaspitani, pa im se čini da je odanost nekoj zabludi časna.

Oni podsvesno znaju da bi se priznavši svoju pogrešku, svoje pogrešno opredeljenje – a pogotovu ako su iz njega proistekle nesreće po druge – našli u duhovno izgubljenom položaju, na milost i nemilost prepušteni osećanju krivice i uzaludnosti ko zna koliko godina svog života. A ko bi to mogao da podnese?

Stoga će svoju zabludu rađe odvesti do krajnjih, pa i apsurdnih konsekvencija, nego što će je priznati iz toga izvlačeći aktivne konsekvencije.
 Korespondencija kao život II 

 Zabluda je kao korov – ako joj ne izvučemo koren, cvetaće uvek iznova.
 *****
Seme zablude je svakako u prihvatanju, ali je njen najotrovniji plod u odbijanju da se nje odreknemo kada smo je prozreli. U tome nas ne sprečava strah od istine, nego strah od života bez zablude. A možda je to jedno te isto, jer jedina istina do koje možemo dopreti možda je odbijanje svih zabluda, odnosno svih saznanja.
 *****
Priznati da je čovek bio u zabludi, znači pomalo priznati da je bio budala. Život na ledu 1983/84 Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.
 Zlatno runo

Wednesday, July 24, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 VREME 

Prostor je iluzija, vreme je iluzija.
 *****
Shemom zmije savijene u krug koja grize vlastiti rep izražava se suština i vremena i onoga što se u njemu događa.
 *****
Ništa ne živi večno. I vreme ništa ne znači ako je kao šagrenska koža, ako nije nepotrošivo. Ni dobitak u njemu, ako ga svega ne obuhvata. Onome ko život voli, i malo od njega sve znači, ali mu, nažalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije – sve.
 Atlantida 

 Treba se povremeno osamiti, ništa ne raditi i, spuštajući se na vlastito dno, pokušati osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.
 *****
Vele da vreme koje ostavi traga ne može biti besmisleno. Besmisleno ne može biti, dabome da ne može čim se živi, no, šta mu brani da bude uzaludno? Pogotovu teško. A najpre, i uzaludno i teško.
 Godine koje su pojeli skakavci

Tuesday, July 23, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 VREME 

Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronađemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo.

Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta.
 *****
Zastarevamo, opsolescentni postajemo brže nego ijedna generacija u povesti vrste. Dok su se stvari sporo menjale, iskustvo otaca moglo je važiti pokoljenjima pre nego što dođe u sukob sa iskustvom potomaka. Danas se bespoštedni rat iskustava, rat, u stvari, za životni prostor, vodi već sa sinovima. Sabrana pisma iz tuđine 

 Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo.
 Zlatno vreme dijaloga 

 Mogu jedino da naznačim put kojim sam kretao da bih došao do definicije vremena kao horizontalne kružne ravni u kojoj se sve događa paralelno. Merna vremenska jedinica u nauci „9.192.631.700 cikla frekvencije, povezane sa prelazom između dva nivoa energije izotopa cezijuma 133“, jednako je „objektivna“ koliko i ona koja u izvesnim primitivnim plemenima tu jedinicu definiše kao vreme nužno da se obari pirinač.

Ako se od ovog relativizma apriori ne pođe, čovek se zaglavi u statičnoj definiciji najbližoj razumu i tu ostane da istrune, okružen u prostoru stvarima koje ga ne plaše, jer ih poznaje, raspoređenim u vremenu koje samo u jednom smeru teče, svestan možda da svuda oko hermetičkog kruga te definicije traje neko drugo vreme, ali nemoćan da ga dosegne, čak i ako bi za to bio voljan.
 *****
 Ljudski život određuje vreme i prostor. Smrt je funkcija vremena. Prostor njen oblik. U vremenu je besmrtnost nemoguća. Ona je ostvariva jedino u nevremenu. Ona koju srećemo u mitskim povestima, u mitskom svevremenu, dakle, fiktivna je, jer ni mit nije lišen vremena, on ga samo drukčije razume nego istorija.
 *****
Indijski nizovi godina (juge), od kojih se konstituišu vremenske periode (mahajuge), ciklične su prirode, u njima se svetovi sa svojim vremenom rađaju, propadaju i ponovo rađaju, ali je linearni kontinuitet vremena sačuvan i sadašnjost sledi prošlost, a budućnost sadašnjost.
 *****
Cikličnost garantuje reprodukciju istog vremena, ali ne i njegovih sadržaja. O jednovremenosti svega zbivanja još nema ni reči. Judeohrišćanska koncepcija temporalnosti razbija večni kružni tok vremena, kao da kida njegov kolut, tu zmiju koja sama sebe za rep grize, i vreme razvija u uzlaznu pravu liniju, čiji je početak u genezi, a kraj u smaku...
 *****
Pokušaj genetičkog prevladavanja kroz porod, kroz biološku reprodukciju, oplemenjenu poštovanjem predaka i porodične prošlosti, kondicioniranjem individualne memorije da se vezuje za poreklo, za opštu memoriju genosa, čitav sistem rituala, počev od domaćih bogova i srpske slave do predačkih portreta i tzv. aristokratoidnog familijarnog ponosa,

alibi je za pokušaj da se smrt pobedi, podmetanje kukavičijeg jajeta života pod crnu pticu opšte smrti, racionalizacija potpunog neuspeha na pravcu na kome se kao bitni onemogućavajući faktor uvek iznova javlja – vreme.
 *****
Kada bi trenutak trajao večnost, mi bismo praktično bili besmrtni. Ali mi bismo isto tako besmrtni bili kad bismo trenutak kao večnost doživljavali, ma koliko on „objektivno“ trajao.
 *****
Fizičko vreme sveta, kao linearan, nedeljiv kontinuum, kome za meru nisu potrebni događaji, pa ni obrtanje Zemlje oko Sunca, postaje hronološko, hronično, hronsko, povesno, ma kako ga „u prostoru“ razvili, kao liniju, spiralu, planimetrijski oblik ravni, našim posredstvom, posredstvom uključivanja čovekovog racija u niz do tada prema trajanju ravnodušnih događaja.
 U traganju za Zlatnim runom

Monday, July 22, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 VREME 

Nikad se ni za šta nema dovoljno vremena. Ni za politiku, ni za umetnost, ni za život. Zato nam sve i ispada ovako traljavo, i sve nam natraške ide.
 *****
Vreme na Istoku nije kao na Zapadu. Količina peska u peščaniku ovde je sasvim neizvesna. U jednu godinu može ih i trideset dve stati! 
*****
Vreme je na Istoku, kao što je poznato, oblačna kategorija.
 Zlatno runo 

 Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koji u njegovoj beskonačnosti ne postoje [...] Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.
 Tamo gde loze plaču 

 Privremenosti nas teraju na žurbu, tako vreme još više skraćujemo. Onaj ko hita ne koristi vreme, on samo njime prolazi.
 *****
Kad bismo shvatili vreme, razumeli bismo i smrt. Kad bismo smrt razumeli, umeli bismo da živimo. Kad bismo umeli živeti, vreme bi nam bilo jasno.
 *****
Osećanje da nam izmiče vreme i da nikad nije dovoljno iskorišćeno, u prostoru ograničeno u svetilištima u kojima se zarađuje novac, da bismo pomoću njega kasnije gubili vreme.
 Život na ledu 1983/84 

 Vreme postoji prividno, blagodareći dejstvu kauzaliteta (uzroka i posledica), koje su ga zahtevale za svoje procese, a zatim i zbog ideje Cilja kojoj je čovek te procese podvrgavao. (Kao što prostor ne postoji bez predmeta koji ga svojim odnosom određuju.) Vreme je pomoćna tvorevina uma u koju je smeštena ljudska istorija, bez njega nerazumljiva. Ono je poslužilo propasti da se izvede, nije je prouzrokovalo, kao što zvezde ne eksplodiraju zato što se u vremenu okreću, već što se duž njega pokoravaju prirodnom zakonu, po kome izvesni uzroci, u međuvremenu takođe i posledice nečeg, izazivaju druge posledice, uzroke trećim i tako u beskonačnost, izbeživu jedino propašću i uzroka i posledica. Lančana forma kauzaliteta priroda je svake propasti.
 1999

Friday, July 19, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 VREME 

Potrošeno vreme nikada više neće biti pronađeno. Umesto njega, ispod crne zgure koju uminula zbivanja kao truo ćilim prostiru po dnu sećanja, ispod sasušenog humusa dana biće, kao s neispitanog arheološkog nalazišta –

kakvog duhovnog Hisarlika – iskopana skeletna utvara prošlosti, međ grubim videlima nepoverljive sadašnjice rasuće se i razmrviti trošne mošti bez boje, bez sjaja i bez namene doli da nas privole na bogobojazno priznavanje sopstvene prolaznosti, a u onom ređem i srećnijem slučaju na mirenje sa tim nestalnim ustrojstvom bitka.

Zauzvrat, ako budemo radini i žilavo odani neblagodarnom zanatu kopača vremena, možda ćemo između dva njegova susedna sloja, kao između dva slepljena listića zlatne vene, pronaći svoje mesto u nekom opštijem razmeštaju i upoznati sudbinu čijom smo previšnjom voljom tamo dospeli.
 Graditelji

 Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se razgrađuje, i vreme kad se gradi; vreme plaču i vreme smehu; vreme kad se teče i vreme kad se gubi; vreme kad se ćuti i vreme kad se govori; vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi; vreme ratu i vreme miru. Vreme obično i vreme neobično... vreme čuda.
 „Čisti i nečisti ili čudo u Jabnelu“

 Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudaraju se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejansko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofonske ploče. Sakralno ne teče. Aristotel je mislio da je „vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle“. Plotin ga objašnjava kao „život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo“. Bergson, Heidegger, Kant, Sv. Augustin imaju svoja tumačenja.

Vreme na koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na Berzi. Vreme u radosti i bolu nije isto. Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač.

Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema?
 Tamo gde loze plaču 

 Sve ima svoje vreme. Ima vreme za „kako“ i vreme za „šta“. Ima vreme slobode i lepote. I vreme ropstva i volje.
 Zlatno runo 

 Lepo vreme, ali na engleski način. Kompromis između žege i potopa.
 Tamo gde loze plaču

Thursday, July 18, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 VOLJA 

 Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja.
 Život na ledu 1955/59 

 Volja je jedini stvaralac.
 Kako upokojiti vampira 

 Da je graditeljska jedinica Volja, svet bi, na milost i nemilost, prepušten bio osećanju da je promašen i na pogrešnom putu. Svedržeća Volja ponašala bi se prema njemu kao ćudljivi umetnik prema ilovači. Mesila bi ga bez plana i doslednosti. Podređivala bi mu oblike potresima sopstvenog promenljivog raspoloženja. Nikada nedefinisan, svet bi večno bio gladan bilo kakve određenosti. Čak i smrti.
 Zlatno runo

 VREDNOST 

 Kad nema osećanja za prave vrednosti, put lažnim širom je otvoren. Zajedno sa tim vrednostima iščezava i moral, čije odsustvo pomaže opet jedino Proseku, jer kad mačke nema, miševi ne igraju kolo. Da igraju, stvar bi bila nešto manje opasna. Miševi grizu i jedu sve što stignu i sve što vredi, ostavljajući iza sebe samo – smrad.
 Život na ledu 1983/84 

 Što pre shvatimo da ne postoje i s t o r i j s k e, već samo a k t u e l n e vrednosti, pre ćemo ih imati. Ako ne zaboravimo gde smo i šta jednom bili, nigde ništa nećemo biti.
 *****
Učtivost ništa ne košta, a kamatu odbacuje.
 *****
Ništa ugled ne glođe tako nereparabilno kao osnovani podsmeh.
 *****
Kakvog smisla ima nasleđivanje novca, imanja, uspomena? Jedinog smisla ima nasledno pravo na življenje – pravo na večnost!
 Zlatno runo

VREME
 Svi oblici vremena, po mitološkom konceptu, raspoređeni su u istoj ravni, istovremeni su. Vreme je prostor koji se menja.
 *****
Istovremenost je odsustvo vremena, odsustvo istorije, konačnost – jedino pravo vreme.
 *****
Pradavno ciklično shvatanje vremena odriče progres, mada ne poriče razvoj.
 *****
Vreme se ne može pobediti. Smrt je neminovna, jer je već početkom data. Napretka nema. A napredak bi se mogao ostvariti jedino pobedom nad vremenom, pobedom nad smrću. Tamo gde loze plaču Večnost prođe dok se nešto ne dogodi, a kad se dogodi prođe čas.
 *****
Najmanje vremena čovek ima tamo gde nema ništa osim vremena.
 Život na ledu 1955/59

Wednesday, July 17, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 VLADA 

 Da bi se htelo vladati potrebno je imati visoko mišljenje o sebi. Ali da bi se vladalo potrebno je imati i nisko mišljenje o drugima.
 *****
Vladanje narodom je isto što i silovanje iz ljubavi.
 *****
Na vlasti se politika može sprovoditi, ali se ne stiže o njoj razmišljati. U opoziciji za razmišljanja ima neograničeno vremena, ali se od toga ništa ne može sprovoditi. Tako se dobija vladajuća politika bez pameti, i pamet u opoziciji bez upotrebe, bez svrhe.
 Život na ledu 1983/84 

 Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.
 Zlatno runo 

 Prve se represalije uvek vrše protiv bivše vlasti. Time se obavljaju tri posla. Dokazuje se da nije valjala (inače se ne bi kažnjavala), nalazi se krivac za nevolje sadašnjosti i eliminiše opasnost od restauracije. U političkoj istoriji slika je česta.

Prljave poslove apsolutistička vlast natura potencijalnoj opoziciji, na koju, u slučaju potrebe, ako se stvari preokrenu, može baciti krivicu. Istorija obračuna u boljševičkoj partiji SSSR-a ilustracija je toga fenomena.
 U traganju za Zlatnim runom III jacquesdupin

Vlast se s narodom dopisuje putem javnih proklamacija. Narod s vlastima, nekad preko zidova kuća i javnih klozeta, nekad pomoću pisama čitalaca novina. (Eksplozivna pisma nećemo računati, jer nije zamišljeno da budu pročitana.) Većina pisama čitalaca liče na setne poruke s nadgrobnog kamenja, a sam postupak na nekiju, kako su stari Grci nazivali izmenu misli među živima i mrtvima.

Nadgrobni spomenik, ako je naročit, ponekad još i ode u muzej, ali poruka, i ona najmudrija, uvek odlazi u zaborav. To nam pomaže da istoriju pravimo kao da se pre nas i mimo nas ništa valjano nije uradilo, da je stvaramo kao sliku koja nema šta da duguje ni prirodi ni umetnosti.
 Sabrana pisma iz tuđine

 Vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas.
 „Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347“