NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE, Tamo gde loze
plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE
Đ. L. zna da intenzivno prikupljam snimke svih memoriala, građu u vezi
sa memorijalnom arhitekturom i skulpturom. Šalje mi iz Auschwitza razglednicu sa
snimkom monumenta, otkrivenog 16 aprila 1967.: »Ovako otprilike izgleda
spomenik za 4.000.000, koji je danas otkriven.
Bilo je prisutno 200.000 ljudi,
držani su govori, pucali topovi. Mrtvima je svejedno. Posle svega, venci su u
gužvi izgaženi, ljudi otišli na piknik, a mi, strane delegacije, na banket. Ecce Homo ...«
Kaže se »Neka mrtvi sahrane svoje
mrtve.« Dobro je dok oni na to pristaju. Dok se mire sa tim da
sahranjuju — samo mrtve. Ali šta će biti kad, s punirn pravom, krenu jednom da
sahranjuju i nas — svoje žive?
Nas koji smo ih ubili, ili ništa nismo učinili da ne budu ubijeni? Čak i one
koji su sve učinili da mrtvi ne budu ubijeni? Jer i oni su njihovi živi...
Izrael, Obećana
zemlja, područje je na kome se ispituje i naša memorija i naša savest. To je
mesto gde će mrtvi doći po svoje žive. Tamo je Armagedon ...
No comments:
Post a Comment