Monday, August 31, 2009

Organizacija vlasti

Organizacija komunističke vlasti

Tekst objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001, str. 33, 39, 40, 54-56; ©Borislav Pekić.

4. maj 1955.

Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema sposobnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila propaganda.
*****
Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit.
*****
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*****
Revolucija se sastoji od trenutka. Trenuci se sastoje od volje.
*****
Jedan dan koga izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
*****
Sloboda je predrasuda naroda, ali je narod predrasuda političara.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
11. avgust 1955.

Aqua_III_1280

Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova.

Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima.

Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju.

U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: "Die Politik ist keine exakte Wissenschaft." (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)
*****
Najpre ne postoji nikakva 'filosofija očajanja' osim u nebeskom svetlošću naseljenim kritičkim glavama marksista, a zatim ta neumesno imenovana filosofija ne oplakuje nikakvu 'propast sveta'.

Prema tome marksistički napor da se ublaže porođajni bolovi iz kojih će on proizvesti nov, potpuno je izlišan i krajnje nametljiv, ako se tako sme reći. Oni se nude tamo gde nisu ni u kom smislu potrebni. Oni, najpre nazivaju jednu filosofiju očajničkom, a odmah zatim predstavljaju svoju kao spasonosnu, i po tome liče na sujetnu ženu, koja zajedno sa haljinom kupuje i njen model.

Ovako opisana njihova podvala bila bi bezazlena, da oni više nego na sujetnu ženu, ne liče na pronalazača novog leka koji, da bi dokazao njegovu vrednost, mora najpre bolešću da zarazi svoje pacijente. (Jer izgleda da je 'marksistički lek' nađen pre nego što je bolest uopšte 'postojala'. Tako postojanje leka mora izazvati priznavanje bolesti.)

Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do 'propasti sveta'. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravda nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita.

Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi. Filosofija nije hrišćanska martirologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja.

Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukač ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu.

Na jednoj strani su marksisti i naravno g. Lukač i to je stranka izabranih koji vide "glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo", a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku 'filosofije očaja'.

Svetlost i Tmina, Đavo i Dobri Bog, Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti. No sam Lukačev akušerski napor, jer Lukač zajedno sa svojim istomišljenicima "vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove", (Eto kako sama reč "ublaži" pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč 'umnoži' koja bi bolje odgovarala Lukačevim naporima.)

Sam, kažem, taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi 'spasilaca' svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća.

(Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna: kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!)

Sunday, August 30, 2009

Ikar Gubelkijan III deo

Ikar Gubelkijan III deo
(II deo Ovde)

Predgovor prof. Vladete Janovića za Pekićevu novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Knjiga je izdata krajem avgusta 2009. g. u redovnom Kolu Srpske književne zadruge i objavljuje se prvi put prema originalnom autorovom rukopisu. Sadašnje izdanje je usaglašeno sa izvornim Pekićevim tekstom i u njega su uključeni svi izostavljeni delovi, reči i rečenice, tako da se knjiga u Kolu može smatrati definitivnim izdanjem tog ostvarenje.

PUTANJA LETA III DEO

Не треба превидети ни околност да сам писац указује на хибрис као на «трагичну грешку» свог јунака, који, у улози митског Икара, долази на «злосрећну идеју да у птичијој вештини надмаши домаће богове, оне бар од њих који су се служили крилима и били поносни на своју летачку вештину». На том месту , Губелкијан као «мање моћне» елиминише Бореја, Хебу, Ганимеда и Ероса , али се задржава на Хермесу и Хелију, при чему коначни избор антагонисте пада на соларно божанство.

Добро је, најзад, имати на уму да Пекићева «варијација на мотиве» древног медитеранског мита, односно замишљени а неостварени подвиг његовог јунака, подразумева покушај да Икар после пада поново узлети и тако покаже да нема коначних пораза и да је, уз помоћ «несаломљиве воље», могуће досегнути слободу и када она изгледа недокучива. geniusУ том контексту, није случајно што управо Арним фон Саксендорф (који није оличење само војне него, као Протектор, и политичке принуде) Губелкијана назива «обичним човеком који не одмерава своје моћи» и који услед тога трпи заслужене поразе - потпуно у складу са дефиницијом хибриса која би била прилагођена постмитолошком, нехеројском времену.

Изгледа, ипак, да се дубљи смисао Пекићеве новеле, будући вишеструк и мање одређен него што ће то бити случај у делима његове високе зрелости, мора потражити и на другим странама. На први поглед би се рекло да је «проклета таштина уметника» оно што проузрокује морални суноврат Пекићевог јунака, у тренутку када он, после пада у другом покушају скока, с осмехом устаје са леда, прихватајући неспоразум са публиком као - упрошћено речено - пут успеха по цену губитка душе.

На том месту, међутим, прича о Икару Губелкијану из етичких, психолошких и политичких сфера залази и у просторе филозофије уметности, где добија посебно занимљиво и уметнички можда најуспелије параболично значење. Са тачке на којој уметник (а ваљда и било који стваралац!) додирне границу где се «апсолутно савршенство спаја са тоталном несавршеношћу» једини пут, чини се да хоће рећи Пекић, води у фарсу, подручје изневерених о

На тој танкој жици писац виртуозно изводи компликовану партитуру своје параболе о уметнику. При томе му је најчешће средство парадокс, на којем као да почива читава структура новеле: херојски подвиг постаје смешан, побуна се извргава у додворавање, пад постаје (дословно) «божанствен», све до коначног пекићевског заошијавања према којем уметник бива «савршено несавршен зато што је несавршено савршен».

У истом смеру можда указује и повишени тон Губелкијанове исповести, обележен инверзијама, уметнутим реченицама, архаизмима и сложеницама, са глаголима који гравитирају крају реченице. Рекло би се чак да текст у чисто формалној равни има карактер персифлаже или пастиша, можда као одзив на Манове Исповести варалице Феликса Крула.

Нешто слично важи и за пишчеву потанку анализу Губелкијанових падова, «стигму његове славе», чију је такорећи поетику разрађивао. Међу њима је нарочито омиљен, па због тога обавезан и стално понављан, био пад на доњи део леђа.

Ту Пекић, у карактеристичном тривијализујућем кључу, клизачево угрувано «дебело месо» пореди са Прометејевом јетром, што би се могло узети као помало драстичан пример начина на који се код овог писца трансформишу и депатетизују не само митови о богоборцима и боготакмацима Прометеју и Икару него скоро све митске представе са претензијама на универзалну узвишеност.

За разумевање једне од битних тематских линија Успења и суноврата Икара Губелкијана важан је исказ Арнима фон Саксендорфа из разговора у свлачионици, којом приликом генерал-мајор клизачеве падове назива «одиста божанственим» и додаје:

«Ви, међутим, постижете највише савршенство управо у моменту када га извргавате подсмеху, ви сте управо тада савршено несавршени зато што сте несавршено савршени. Какав парадокс?» . Даљи ток Пекићеве новеле заиста ће, бар највећим делом, бити изграђен на парадоксу или, тачније, на развијању одређене замисли до њених крајњих парадоксалних консеквенција.

У једну руку, реч је о томе да пад постаје смисао и сврха, «со и зачин наказног савршенства» уметности Икара Губелкијана. Напоредо с овим, усмеривши свог јунака да «савршеном несавршеношћу усавршава савршенство», писац покреће вртоглаву спиралу парадокса, која ће нас довести до закључка да постоји тачка са које остварење идеала уметничког склада може да се креће само у правцу «унесавршавања» до самопоништења, чак преласка у сопствену супротност.

Нови квалитет – поручује нам се наредним окретајем парадоксалног завртња – састоји се у неговању и усавршавању грешке као врхунског израза уметничког стремљења. И ту Пекић, увек свестан опасности од претеривања, зауставља своју интелектуално обесну вртешку и враћа у равнотежу занос свог егзалтираног јунака. Да би се то постигло, довољно је суво опажање да је, крај свих чудесних Губелкијанових падова, «бриљантни пад на задњицу» био «нарочито омиљен код гледалаца са једноставнијим укусом».

Постоји и један угао посматрања из којег се Пекићева новела о Икару Губелкијану указује као извор за конституисање пишчеве иманентне поетике.

Има, на пример, елемената који би се могли сматрати доприносом теорији жанрова и ближем одређењу места комедије у њиховој хијерархији. Пекићева верзија легенде о Икару као да сугерише да трагедија (па, на одређени начин, и свака озбиљна уметност), када достигне савршенство и покуша да учини још један корак преко тог прага, прелази у своју теоријску супротност – комедију.

Такође, у размишљањима Пекићевог јунака једно од посебно подстицајних места јесте оно које се тиче размеђе историјског, односно филозофског, и имагинативног у стваралачком чину. То је, уосталом, без сумње тачка на којој се сам Пекић у свом књижевном раду морао често налазити.

По Пекићевом Икару, «сам дух Уметности» испољава се у «страсној тежњи ка немогућем», што је, за разлику од уравнотежености и смислене инвентивности митског Дедала, облик уметничког (па и животног) радикализма који упућује на пречице и у крајњем исходу је осуђен на – трагичан или смешан – фијаско.

У извесном смислу, ако би се Икар Губелкијан узео као Фауст, много би теже било у Арниму фон Саксендорфу видети Мефиста, пре свега зато што генерал није Кушач. Он ни на који начин није проузроковао Губелкијанов пораз већ га само иронијом сенчи, тумачи и рационализује. Фон Саксендорф Икаров пад не осећа, и сигурно не представља, као свој тријумф, а у основи је свестан где су прави корени зла чије су жртве и уметник и публика коју он забавља и, на крају, он сам.

У полусенци другог плана Пекићеве новеле дискретно је назначено присуство Турјашких, чиме се успоставља лабава али несумњива веза са сагом о Његованима као садржинском кичмом читавог пишчевог опуса. Врло важна грана на том огромном стаблу јесте и тема уметности уопште, а посебно односа уметника и публике, којој се Пекић често враћао и у својој есејистици и интервјуима.

У једној од равни значења овога дела Пекићеве ране зрелости та тема је заправо доминантна. Реч је, поред осталог, о неспособности масе да појми и усвоји врхунска уметничка достигнућа, о ускогрудој, себичној психологији грађанина који не може, па и не жели, да види вредности с ону страну свог узаног хоризонта.

Маса, другим речима, моћно потискује уметника на пут подилажења и угађања. Ако не располаже високом самосвешћу, он ће се наћи пред свирепим избором између компромиса и слома, односно (да се послужимо пекићевским обртом) између два подједнако дефинитивна облика самоуништења.

Проблем је, поред осталог, у томе што широка публика по сваку цену захтева од уметника да буде оно што она од њега очекује и што уметника прихвата једино ако саопштава оно што она жели да чује и, уосталом, може да разуме.

Самосвојност страна (или, као у случају фаталног последњег наступа Икара Губелкијана, директно супротна) очекивању прималаца уметничке поруке има своју цену, која се састоји у неопходности поменутог избора између пада у клише и пада у ништавило. Свест о тој дилеми прожима такорећи сав Пекићев опус, а у директном виду се јавља у његовим дневничким записима.

Сам писац, управо захваљујући највишој стваралачкој самосвести, никада није прибегавао клишеима и на тај начин је избегао опасност да га читаоци, којима је то насушна и вечита потреба, сврставају и класификују.

За разлику од Икара Губелкијана, његов творац никада није пристао да угађа предубеђењима и самозадовољству публике. Упрошћено речено, верност себи је најбољи пут да се избегне несрећа каква је задесила јунака Пекићеве новеле, као уметника који је платио цену компромиса: пакт на који Борислав Пекић у уметности и животу никада није пристао, а његов кукавни јунак јесте, не раскида се некажњено.

У Икару Губелкијану нешто теже се уочава несумњиво присутан мотив родољубља поништеног себичношћу масе и слободољубља поништеног њеним конформизмом. Горким, такорећи хорацијевским сарказмом обележен је завршни део исповести Пекићевог јунака: ако је повод његове пропасти уметничка таштина, прави узрок се, по свему судећи, крије у несавладивој инерцији, неспремности на ризике и општој недораслости огромне већине људи да се вину ка вредностима вишег реда.

Ако се, најзад, кључ за разумевање Успења и суноврата Икара Губелкијана потражи код самог писца (где га је по свој прилици ипак најбоље тражити), намеће се један фрагмент из есеја „Мит књижевности и мит стварности“, где Пекић метафорички оперише управо фигуром лета.

Он ту даје одушке свом фундаменталном песимизму, говорећи да за нашу цивилизацију има наде „колико за човека који, падајући са стотог спрата, располаже могућношћу да се дочека на ноге уместо на главу“.

Писац, ипак, расуђује да је најгоре препустити се малодушности и инерцији и да човечанство мора настојати да суноврат, колико год се чинио неминовним, барем одложи. „При метафори да останемо“, закључује Борислав Пекић, “машимо рукама, можда ћемо на време, пре пада, научити да летимо“.
Владета Јанковић

Saturday, August 29, 2009

Ikar Gubelkijan II deo

Ikar Gubelkijan II deo
(I deo Ovde)
Predgovor prof. Vladete Janovića za Pekićevu novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Knjiga je izdata krajem avgusta 2009. g. u redovnom Kolu Srpske književne zadruge i objavljuje se prvi put prema originalnom autorovom rukopisu. Sadašnje izdanje je usaglašeno sa izvornim Pekićevim tekstom i u njega su uključeni svi izostavljeni delovi, reči i rečenice, tako da se knjiga u Kolu može smatrati definitivnim izdanjem tog ostvarenje.

ПУТАЊА ЛЕТА II ДЕО

У приступу Успењу и суноврату Икара Губелкијана добро је имати на уму да је сам Пекић дао једну од најсажетијих дефиниција мита, назвавши га «архистварношћу света», при чему је сопствени стваралачки однос према митској грађи одредио на следећи начин:

«У својим основним дирекцијама свет се није толико изменио – нити на постојећим премисама то икада може – да се у прастарим збитијима, обичајима, култовима, догмама или дилемама не би могла назрети једна Узор – Историја, важећа и за нас. Свет пуких чињеница је, без сумње, нешто другачији, али су остале митске конституанте човекове судбине». 392393-004Мит о Дедалу и Икару одликује се изузетном симболичком «носивошћу» и као такав је одувек подстицао људску машту, у уметности и изван ње. Он у уметност доспева најчешђе посредством верзије коју је у Метаморфозама дао Овидије, али су каснији «корисници» нагласак стављали на различите аспекте приче, а некад је допуњавали и мењали елементима из других, пре свега александријских и позноантичких извора.

Та различита осветљења и, условно речено, промене тежишта унутар мита могу се пратити кроз историју уметности, при чему постаје очевидно да су протагонисти митске фабуле постепено добијали такорећи метонимијску снагу.

У том смислу се, на пример, Дедал и Икар у неким романтичарским представама понекад јављају као симболи за појмове класицизма односно романтизма, тако што први стоји за сређеност, сврсисходност и дисциплину класицистичке, а други за бујност, непредвидљивост и побуњенички карактер романтичарске уметности.

Већ из овакве дихотомије се може закључити да је легенда о Дедалу и Икару, не само у митографији и митолошкој традицији него и у самој својој наративној суштини, јединствена и тешко дељива на елементе.

Борислав Пекић, међутим, у новели о Икару Губелкијану несумњиво свесно нарушава комплементарни однос протагониста, не устежући се да, на више или мање посредан начин, укаже на идејне и уметничке разлоге таквог поступка. Писац, с једне стране, прилагођава мит сопственом стваралачким потребама, али га, с друге, обогаћује читавом једном новом димензијом.

Не може бити случајно што се о разлици између Дедала и Икара у новели говори два пута, и то други пут, свакако из разлога емфазе, скоро истим речима. У питању је разговор Арнима фон Саксендорфа и Икара, у свлачионици, после првог, могло би се рећи источног, клизачевог пада. Ту Немац каже да је у легенди чудно да «нема значаја што је одмерени Дедалус преживео и што мит данас признаје само промашеног летача, крилатог Икаруса».

«Добри занатлија» Дедал је, по Пекићевом јунаку, «заборављен, занемарен неправедно, без призива», и то зато што је «онако трезвен и научно бојажљив, признао једну туђу, натурену границу, што се слепо и ропски држао унутрашње ивице круга који нам је одређен, што је изневерио и проиграо шансу да из њега изиђе, што је показао да је исувише мало човек да би био бог».

Оваква ревизија класичног мита заиста би се могла разумети као давање предности надахнућу на рачун промишљеног труда, храбрости на рачун памети, емоционалном на рачун рационалног, ризику на рачун сигурности, изузетку на рачун правила, па у крајњој линији и као апологија уметности на рачун науке.

Фон Саксендорфово разумевање мита јесте могуће, али би било дубоко погрешно довести га у везу са схватањима самог писца. По свему што можемо знати, расуђивање у таквим координатама потпуно је страно не само духу Пекићевог стваралаштва него и његовом поимању мита, па, ако хоћемо, и живота.

Са својом организованом креативношћу, коју одликују темељитост, ширина захвата, узимање у обзир различитих могућности, сврсисходна употреба грађе, најзад и нада све – једно дубље разумевање света, сам Пекић је неупоредиво ближи Дедалу него Икару. Рекло би се, дакле, да је поменути дијалог из Икара Губелкијана још један пример пишчеве ироније, утолико пре што је њему – ако икоме – морао бити јасан метафорички домашај митова везаних за Дедала и Икара.

Свестан истине да се мит у суштинском смислу не може изневерити (отуда, уосталом, потиче и неуништиво опште место које митологију одређује као «неисцрпну ризницу стваралачког надахнућа») и да он може бити све, или било шта, што уметник његовим посредством усхте да саопшти, Пекић себи дозвољава слободе какве се од аутентичних стваралаца и очекују.

У Успењу и суноврату Икара Губелкијана, као и у разним другим приликама, он мит депатетизује и у исто време, са неком врстом подсмешљиве нежности, хуманизује га и осавремењује елементима етичког, идеолошког и психолошког. Ово последње је нарочито вредно пажње, будући да је изворним митовима, по свим дефиницијама, психологија апсолутно страна.

Присуство етике, идеологије и психологије у Пекићевој верзији мита о Икару представља савршено јасно сведочанство мере у којој митски материјал, у својој неутралности, може бити податан. Пошто сам по себи нема идентитета, он га стиче такорећи у процесу коришћења, док пролази кроз руке свештеника, песника и пророка сваке врсте.

На примеру Успења и суноврата Икара Губелкијана може се добро пратити како митска грађа креативног ствараоца буквално храни неочекиваним асоцијацијама и усмерава га ка новим значењима. Као у том смислу карактеристично могло би се узети место на којем Губелкијан размишља о парадоксалној околности да је «мркле катакомбе»

Лавиринта, из којег отац и син желе да побегну, смислио и изградио сам Дедал, будући отуда и сам одговоран за своју судбину, као што су и поробљени народи Европе сами стварали услове за наступање нацизма, тог «лавиринта срама и страха». Разуме се, при томе, да је Пекић крајем шездесетих година морао имати у виду и ограниченост људских и уметничких слобода у средини у којој је сам живео и стварао.

При размишљању о могућим значењима мита о Дедалу и Икару у време када је настао, не треба превидети идеју о потреби избегавања крајности, садржану у врло широко распрострањеном хеленском поимању среће као «средњег пута» и «златне средине», у духу делфијског принципа «Ничег сувише».

Такође, у каснијим, претежно хришћанским, интерпретацијама мит се често схватао као поука да човеков узлет, то јест сујета, надменост и гордост сваке врсте, претходи паду, а на неком најприземнијем дидактичком нивоу чак и као упозорење да се не треба оглушити о родитељски савет.

Један од елемената изворног мита који је Пекић у овој прилици не само сачувао него му посебно дао маха јесте хибрис, и то у значењу које није далеко од онога које се везује за појам «таштине» из старозаветне Књиге Проповедникове - што је, наравно, мото новеле и један од њених лајтмотива.

Иако је реч у антици имала и других значења, укључујући и правно, хибрис се данас углавном разуме као грчки назив за претерану охолост или дрскост, а посебно за кажњиву лакомисленост човекових тежњи да прекорачи границе које су му провиђењем дате.

У митолошкој сфери, вероватно најчистији примери су Тантал, који је пословичним мукама испаштао дрско проверавање божанског свезнања, Ниоба, којој су сва деца побијена Аполоновим и Артемидиним стрелама зато што се похвалила да су лепша од Летине, Марсија, који је жив одран због претензија да у музичкој вештини надмаши Аполона, и свакако – смрскани Икар.

У класичном епу и трагедији – најчешће као обест, претеривање у гневу или освети – хибрис је оно што проузрокује херојево страдање, односно испаштање које би (у идеалном случају, какав се додуше ретко остварује) требало да води до више спознаје, то јест мудрости. Као добри примери за хибрис код Хомера могли би се узети Ахилово понижавање Хекторовог леша,

Одисејев тријумф над ослепљеним Полифемом или понашање Пенелопиних просаца, а код трагичара поступање Агамемнона у Есхиловој Орестији, Креонта у Софокловој Антигони или Пентеја у Еурипидовим Бакхама.

У потоњој књижевности јаснији елементи хибриса се наслућују код Фауста и његове мановске реинкарнације Адријана Леверкина, док Пекићев Икар Губелкијан, када себе назива «боготакмацем» и каже да се «са Свемогућим одважио на утакмицу у Немогућем» , готово савршено испуњава захтеве из античке, хомеровско-трагичарске дефиниције хибриса. (III deo Ovde)

Friday, August 28, 2009

Ikar Gubelkijan I deo

Ikar Gubelkijan I deo

Predgovor prof. Vladete Janovića za Pekićevu novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Knjiga je izdata krajem avgusta 2009. g. u redovnom Kolu Srpske književne zadruge i objavljuje se prvi put prema originalnom autorovom rukopisu. Sadašnje izdanje je usaglašeno sa izvornim Pekićevim tekstom i u njega su uključeni svi izostavljeni delovi, reči i rečenice, tako da se knjiga u Kolu može smatrati definitivnim izdanjem tog ostvarenje.

ПУТАЊА ЛЕТА I ДЕО

Сва је прилика да се о Бориславу Пекићу данас пише чешће и аналитичније него и о једном нашем књижевнику, а његово дело последњих година постаје предмет продубљених књижевноисторијских и теоријских истраживања. У из године у годину све озбиљнијој литератури о њему има доста радова који се баве односом према миту као једној од најдубљих пишчевих преокупација и омиљеном изражајном средству.bc7134-007Колико год да је елемент мита, а пре свега оног класичног античког, код Пекића такорећи свеприсутан, у вероватно најчистијем виду искоришћен је у раној новели Успење и суноврат Икара Губелкијана, насталој 1967, а објављеној 1975. године. Ово није промакло пажњи још првог таласа приказивача , али је, свакако у вези са растућим интересовањем за антрополошке, гносеолошке, семиотичке и семантичке аспекте митологије у последњим деценијама прошлог века, Пекићева употреба мита временом постала један од најпрометнијих интерпретативних путева у приступу његовим делима.

Пекић се у књижевности служио митом скоро као језиком, при чему је био суверено свестан могућности које такав метод отвара, ширине простора који за реинтерпретацију остављају митски мотиви, али и са тим повезаних ризика, као и неопходности апсолутно поузданог владања једном тако захвалном и истовремено осетљивом материјом.

Ако није савршено познавао саме митографске изворе (а то је, душе ваља, случај и са многима који важе за специјалисте), секундарну литературу је пратио помно и са дубоким разумевањем, а сва је прилика да му је много значила и могућност консултација са великим стручњаком и блиским личним пријатељем покојним академиком Мироном Флашаром.

По никада оспореној дефиницији, мит се «чешће обраћа емоцијама него разуму» , a Бориславу Пекићу је такво схватање морало бити такорећи по инстинкту блиско управо зато што се подручје његовог уметничког деловања највећим делом налази у простору између ових двеју категорија. Код Пекића се разум поиграва емоцијама, усмерава их и обликује различитим средствима, од којих је најчешће коришћено, по свему судећи, иронија.

Отуда су Пекићевом афинитету природно најближи морали бити они етиолошки митови (не нужно млађег порекла) који садрже елемент интелектуалне конструкције у настојању да се приземне и прозаичне појаве из реалног живота заодену узвишенијим, више или мање поетичним митолошким рухом.

Да би ово било јасније, као илустрација би се могла узети епизода мита о Прометеју из Теогоније, где херој боговима нуди да бирају између костију жртвоване животиње умотаних у лој и меса увијеног у кожу.

Пошто су се они, по Хесиоду, определили за оно што изгледом више обећава, оправдање је добила рационална пракса верника да делове жртве намењене боговима користе за сопствену исхрану.

Разгртање такве «митолошке завесе», другим речима рационализација, демистификација, па – ако хоћемо – и тривијализација сакралних садржаја (подједнако многобожачких и јудео-хришћанских) у потпуном су складу са изоштреним чулом Борислава Пекића за истину у једном вишем смислу, са његовим разорним интелектуалним иконоклазмом, као и са његовом општом склоношћу према иронији и парадоксу.

Осим што уметницима препушта на слободно коришћење плодно тле које се простире између разума и емоција, мит их ослобађа и неких обавеза са којима је, на пример, историја много мање широкогруда. Пекић припада кругу стваралаца који су на тај начин одрешене руке са нарочитом креативношћу користили за редукцију или надградњу, за делимична или радикалнија одступања, за другачија осветљења или сасвим нове углове посматрања.

Он је, са лакоћом рукоположених, усвајао истину да мит сам по себи не мора имати, и да најчешће нема, рационални смисао или етички став. Таква изворна «неутралност» митске грађе, која нама данас није увек јасна, била је савршено блиска античком човеку, одгајеном да мисли и општи у симболима.

Отуда, на пример, потпуно нормална пракса великих античких писаца да, у складу са тренутним стваралачким потребама, одређену митску фигуру (па и њен контекст, односно мотив чији је она конститутивни део) у различитим својим делима користе са потпуно различитим, па и дијаметрално супротним каратеристикама.

Примера има мноштво, али ће бити довољно ако се сетимо Софоклових ликова - Одисеја у Ајанту и Филоктету или Креонта у Антигони и Цару Едипу.

Људска опседнутост летењем, старија од сваког памћења, мора имати атавистичке корене. Посебно јак доказ представља присуство идеја о лету у најстаријим митолошким представама сасвим различитог порекла, при чему се те слике природно пре свега везују за летећа божанска бића, која су, увек и свуда, оваплоћење људских страхова али и тежњи.

Један исти принцип повезује временски, просторно и антрополошки тако удаљене митске феномене као што су крилато змијско божанство древних Маја, божанска птица северноамеричких Индијанаца која лепетом крила изазива грмљавину, или египатска представа о лету душе умрлих фараона. У индијском епу Рамајана записан је мит о Џатају и Сампати, врло сличан дедаловском, а можда и старији од њега.

Слике летећих бића задржавају свој митолошки карактер и у традиционалним монотеистичким религијама, као што сведоче предања о кочијама светог Илије, о анђелима или о Мухамедовом узлету на крилатом коњу. Овом шкртом избору примера из негрчких традиција можемо придодати и наше фолклорне мотиве попут оних о вилама, Рељи Крилатици или Јабучилу, коњу војводе Момчила.

У грчким митолошким представама, не само богови и полубожанства него и персонификације неких апстрактних појмова, а посебно често чудовишта, имају способност да лете. Када су у питању посредници између богова и људи, као Хермес или Ирида, крила су њихов незаобилазан атрибут, у логици мита исто онако схватљив као анђеоска крила у јудео-хришћанској верској традицији.

Од персонификованих појмова, у грчкој митологији није крилата само Нике – Победа већ и божанство свађе Ерида, али и Ерос и његова римска инкарнација Купидон, који ће наставити да живе као putti у песништву и ликовним уметностима европске ренесансе. Занимљиво је да синови Ноћи Хипнос и Танатос имају крила, којима нечујно слећу на људе који тону у сан или умиру.

Природно је што су Грци као крилате замишљали и ветрове, попут Бореја или Зефира, а исто важи и за опасна митска бића која су изван људског домашаја, слична непредвидљивим силама муње или грома, која прете из висина и од којих нема одбране.

Зато крила имају чудовишта попут Горгоне Медузе или Сфинге, али и грозне птичурине Стимфалиде, па и фаталне Сирене које (можда због заводљиво лепих гласова) на неким керамичким представама добијају птичији облик. (II deo Ovde)

Thursday, August 27, 2009

Jonesko nastavak

NASTAVAK KOMENTARA JONESKOVOG INTERVJUA
Tekst je objavljen u knjizi "Filosofske sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

Sreda, 7. januar 1959.

Realno je ono što jeste; Racionalno je ono što mora da jeste. (Racionalna stvarnost je Joneskova UZOR-ISTORIJA, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. I kad Jonesko odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem RACIONALNOM STVARNOŠĆU.)

lets-keep-this-a-secret

Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor-istorije isključivo naše samoosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena. Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac. Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (ISKUSTVO JE NAJVEĆI NEPRIJATELJ UMSTVOVANJA. Životno iskustvo, mislim.)

METAFIZIKA NIJE JEDINO U INTELIGENTNIM POJMOVIMA O SVETU, NEGO I U OSEĆANJU SVETA. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kad ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje. Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanju deteta, obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu UZOR – stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Joneskom – detetom i njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Jonesko – čovek?

U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom ISKONSKOM, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?! Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska – čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je UNIVERZALNOST.

Vizija Joneska – deteta rešavala je sve. Ta ista vizija Joneska – čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama i doktrinama.

Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; NIŠTA VIŠE, PA NI SAMU SEBE NIJE U STANJU DA PROMENI: ukočena kao ikona kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.

Tako Jonesko hoće. Ali tako nije.

Ne određuje niti bira Jonesko svoju viziju sveta, nego NJEGOVA VIZIJA ODREĐUJE NJEGA. A Jonesko je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom. Nijednu titlu nije detinja vizija Ežena Joneska izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo. Nijedna božanska odlika detinje mudrosti nije mogla biti ustupljena sad ovoj sad onoj disciplini, da bi estetski izraz ostavila usred neke prazne duše kao usred basena iz koga je sva voda istekla.Sva rešenja mora da su ostala prisutna, samo dobiše svoje silogističke ramove. INTELIGENTNO UVIĐANJE SVETA, KOJE NE MORA BITI ISTINITIJE, UVEK JE JASNIJE. JASNOST, ETO ŠTA JE JONESKO DODAO JONESKO – DETETU.

Petak, 9. januar 1959.

Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke UZOT STVARNOSTI, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.

Dragocena vrednost Joneskovih drama je u pozivanju na tu UZOR – ISTORIJU, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.

Ovde se pozivam na moju pretpostavku o AUTOTIPSKOJ FORMULI SVETA; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama.

Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!

Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove UZORE MOŽEMO SVESTI NA NEKI PRAUZOR, pa sam siguran da bi se mogla napisati JEDNA JEDINA DRAMA, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. OVA PRADRAMA BILA BI PUKA DESKRIPCIJA AUTOFORMULE SVETA.

Wednesday, August 26, 2009

Politički mislilac

Nikola Milošević: BORISLAV PEKIĆ KAO POLITIČKI MISLILAC

Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; ©Nikola Milošević.

Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić, izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.

Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.

Iz zapisa što su pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti. alexander5_1024Ono što je pisac ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – "osvetnički nož zariven u srca ljudi" niti pak "način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti".

U jednoj napomeni Pekić tim povodom kaže da je ta njegova misao bila neka vrsta mementa njemu samom namenjenog. "Ovo je rečeno" – da opet citiramo samog pisca – "zato što je moja filosofija pod stalnom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti".

Međutim, kakve god te"ograničene netrpeljivosti" bile, od njih u svim ovim zapisima Pekićevim nema ni traga. O svemu onom što pisac kritički sagledava sudi on bez ikakve gorčine ili pak strasti, a svojim osećanjima daje maha samo kroz neke istančane i sa potrebnom merom sročene, jedino valjda njemu svojstvene, ironične opaske.

Posebnu pažnju posvetio je Pekić strukturi i ideologiji onog socijalno-političkog poretka koji je poznat pod imenom socijalizam. O pravoj prirodi tog poretka i njegove ideološke fasade ovaj naš pisac nije imao nikakvih iluzija, za razliku od mnogih drugih ne samo naših nego i stranih intelektualaca među kojima su na svoj način bili i jedan Poper i jedan Aron.

Nisu, dakako, nedostajale kritike onog sistema koji je najpre u Sovjetskom Savezu ustoličen, a potom u Kini i zemljama takozvane narodne demokratije. Međutim, malo ko je video, ili bolje rečeno bio spreman da vidi, onu unutrašnju, ideološko-psihološku vezu između marksističke teorije i marksističke prakse. A Borislavu Pekiću ta veza nije izmakla iz vida, uprkos tome što je u to doba on još uvek mlad čovek koji tek što je zakoračio u drugu polovinu treće decenije.

Za komunistički politički poredak upotrebiće pisac izraz "feudalni socijalizam" kojim se dvostruko pogađa ono što čini njegovu suštinu. Taj poredak je, prvo, strogo hijerarhijski uređen i drugo, kao takav ne predstavlja ništa bitno pod suncem.

Samu pak ideološku fasadu komunizma razobličavao je Pekić i tako što je ukazivao na jaz koji deli kratkoročni i dugoročni program Karla Marksa. Sve one represivne mere što ih je ovaj teoretičar komunizma predviđao u sklopu preuzimanja i očuvanja vlasti bile su ozbiljno mišljenje i u ravni istorije takoreći bez ostatka realizovane.

Nije, međutim, realizovano obećanje da će država odumreti. A nije zato što nije ozbiljno ni mišljeno.

Za razliku, dakle, od tolikih drugih analitičara komunističkog fenomena i njegovih ideoloških pretpostavki u Marksovim spisima sadržanih, mladi Pekić video je onaj filozofsko-politički luk što od pomenutih spisa logično vodi ka režimu koji se u XX veku ustoličio na jednom delu zemaljske kugle. Video je, naime, on da su sve te lepe reči o nekom budućem carstvu slobode i pravde u kome će navodno biti ukinute klasne razlike samo pokriće za uspostavljanje jednog novog oblika hijerarhijskih podela, pritom još dalekosežnijih i pogubnijih od onih koje su tom i takvom društvenom uređenju prethodile.

Za način na koji je Pekić iza fasade komunističke ideologije razotkrivao ono što se iza nje skriva uzorne su neke njegove varijacije na temu sredstava i ciljeva. Devizu "cilj opravdava sredstvo" – po duhu ako ne i po slovu proizašlu iz učenja generala jezuitskog reda Ignacija Lojole – preuzeli su, premda stidljivo i na mala vrata, a za rad sopstvenih političkih projekata, marksisti najrazličitijih boja.

A začetak i ujedno model ovog preuzimanja naći ćemo u Marksovoj teoriji diktature proletarijata – gledištu prema kome prelazni period od kapitalizma ka socijalizmu predstavlja već pomenuta diktatura, ili tačnije jedan oblik despotske uprave – neograničene vlasti na neograničeno vreme. Taj pak represivni poredak trebalo je da vodi budućem komunističkom carstvu božjem na zemlji koje je, opet, sa svoje strane, trebalo da opravda represivnu prirodu prelaznog perioda o kome je reč.

Tu Komunističku verziju Lojoline znamenite devize razotkriva Pekić polazeći od jednog postskriptuma Lukačevog u kome se ovaj marksistički teoretičar osvrće na vreme staljinističkih procesa, pa parafrazirajući jednu poznatu reč kaže: "Pravedna ili nepravedna to je moja partija", što bi po njemu bila formula svakog istinski ubeđenog komuniste. Tim povodom reći će Pekić: "Ne postaje partija pravedna zato što je moja nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna".

A odmah zatim, polazeći od ove svoje lucidne napomene, pisac izvlači sledeći, teorijski duboko promišljen i za svaku političku filozofiju nezaobilazan zaključak: "Ali je bezmalo uvek prirodno", kaže on, "da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju".

U jednom drugom, potonjem zapisu, Pekić će otići i dalje pa će zabeležiti da "sredstva nose u sebi prasliku cilja", odnosno da "sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi".

Ako ove refleksije mladog Pekića prevedemo u neki do kraja izvedeni teorijski diskurs, mogli bismo reći da je Marksova ideja diktature proletarijata i sve ono što je potom u istorijskoj praksi na njenom tragu nastalo, bila onaj pravi, skriveni cilj, kako Karla Marksa tako i njegovih sledbenika što su u praksi primenjivali tu njegovu ideju. Komunistička represija nije, dakle, bila neko političko sredstvo za kakav uzvišeni cilj već, jezikom Pekićevim govoreći, samo "praslika" jednog sasvim drukčijeg, daleko prizemnijeg cilja čija je jedna istorijska realizacija bio Gulag.

Međutim, kao što nije imao nikakvih iluzija kada je reč o prirodi komunističkog poretka uopšte, nije ovaj naš pisac imao nikakvih iluzija ni o jugoslovenskoj verziji komunizma na način Josipa Broza. Promene koje su u to vreme nastale, posle sukoba sa Staljinom, za Pekića su bile samo jagnjeća koža koju je jugoslovenski komunistički vuk na sebe navukao kako bi pred opasnošću što mu je od Kominforma pretila, osigurao podršku zapadnih kapitalističkih sila.

A na koji je način pisac, koliko britko toliko i duhovito, skidao tu jagnjeću masku vidi se možda još ponajbolje iz nekih njegovih opaski povodom jedne besede Milana Bogdanovića na kongresu jugoslovenskih pisaca održanom posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Poruka ovog književnog ideologa, onako kako ju je Borislav Pekić protumačio, bila je da su književni stvaraoci doduše slobodni, ali samo u granicama jedne i to vladajuće ideje.

Tim povodom Pekić kaže: "Šta znači sloboda pisaca u društvu koje je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao."

Čitaocu, međutim, valja skrenuti pažnju i na ona mesta na kojima je Pekić naznačio konture jednog novog poretka koji po njegovoj zamisli trebalo da dođe posle postojećeg komunističkog režima. Taj novi poredak imenuje pisac kao "aristokratsku oligarhiju".

Da bi se izbegli mogući nesporazumi u pogledu značenja ovakvog jednog termina, Pekić kaže da za njega izraz oligarhija ne znači "zatvorenost" nego "izabranost" i da "ne implicira partiju aristokrata nego princip vladavine najboljih". Drukčije rečeno, za Borislava Pekića aristokrat je onaj ko je to po duhu a ne po socijalnom poreklu.

Teško je reći šta je presudno uticalo na to da se Pekić opredeli za ovakav jedan politički projekat. Moguće je da ga je do takve jedne vizije budućeg društva dovelo i njegovo nezadovoljstvo nekim posledicama praktične primene liberalne ideje u zapadnim državama, nezadovoljstvo onom duhovnom osrednjošću koju ni najbolje uređeni demokratski poredak nije u stanju da eliminiše.

Ko zna.

Najveću nedoumicu pobuđuju ipak oni zapisi Pekićevi posvećeni taktičkim merama pomoću kojih bi taj njegov projekat aristokratske oligarhije trebalo realizovati. Tek toliko se može razabrati da se pisac nosio mišlju da u završnom delu svoje rasprave iz političke filozofije razmotri "neposredne političke probleme" koji se tiču "osvajanja i organizacije vlasti".

A da mladi Pekić nije bio neko ko će ostati samo na rečima, vidi se po tome što je pomišljao na osnivanje jednog intelektualnog kluba koji bi bio, kako on sam kaže, "klica te buduće aristokratske oligarhije".

Ostaje samo da nagađamo zbog čega je pisac odustao od svoje namere da u jednoj knjizi izloži sopstvenu političku filozofiju.

Međutim, ono oko čega nikakvih nedoumica nema i o čemu nedvosmisleno svedoče ove zabeleške, jeste saznanje da smo u Borislavu Pekiću imali i političkog mislioca od velikog dara koji taj svoj dar – jedan od mnogih što ih je imao – nije nikad dospeo da u obliku neke celovite rasprave iskaže.

Tuesday, August 25, 2009

O preobraćeništvu

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (298-303)

"On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."
(DNEVNIK, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.

Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena. Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi. 33961457.FeuerkopfGnterVernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lotremona, američki pisac Norman Majler, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Manovog mađioničara Marija, pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.

Bio je umetnik. Da, i to se mora reći.

Ono malo puta što smo sedeli u njegovoj Prvoj, ortodoksnoj fazi, bio sam udostojen – to je prava reč na njegovu osobnu rasejanost – sublimacijom jedne nebulozne političke propedevtike, koja je, pokraj svih svojih sablasnih osobina, imala i jednu vrlinu – uspešno me je oslobađala svake potrebe da za novim susretom čeznem. Sa svoje strane, on mi je svakog puta ponešto trapavo, davao na znanje da naša viđenja – što se tiče mene, ona su i bila tek viđenja, jer do reči nisam dolazio, a i da jesam, ne vidim na šta bi ih upotrebio – da, dakle, te naše susrete nemam zahvaliti nekoj njegovoj naklonosti, pogotovu inicijativi, već nesrećnom slučaju, koji se, eto, nije dao izbeći. Po prilici, kao ni influenca u jesen. Bio sam mu blagodaran na ovakvoj definiciji naših odnosa, jer je, sebe stavljajući tamo gde je želeo da bude, i mene ostavljao tamo gde sam se, bez njega i njemu sličnih, sasvim udobno osećao.

Tako je to teklo do pre desetak godina.

Šta se u međuvremenu a njim događalo, ne znam. Čuo sam da je lutao po svetu. Bio je to, već sam po sebi, dobar znak. Naročito u agri-kulturi, koja drži da je svet prenosna bolest od koje se valja čuvati.

Uostalom, možda i jeste. Jer čovek o kome je ovde reč nije se čuvao.

Preobratio se.

Kad smo se ponovo sreli, ispovedao je on moje ideje. Pošto se u poželjnom pravcu promenio, očekivao sam da će se promeniti i moj odnos prema njemu. Jer, on je sada branio mišljenje koje sam godinama negovao i u svojim knjigama i u svom javnom životu. (Samo u svojim knjigama, u stvari, jer drugog javnog života nemam.)

U njegovim ustima, međutim, te ideje nisu više zvučale onako privlačno kao kad sam o njima razmišljao ili razgovarao sa ljudima, koji su ih, od kako ih poznajem, za svoje smatrali.

Umesto da ih potvrde, njegovo, bezuslovno iskreno zastupništvo, dovelo ih je u izvesnu sumnju.

On je u te ideje postao sasvim siguran. Jednako kao što je nekada bio siguran u ideje koje je odbacio. Ja u svoje ideje nikad nisam bio baš sasvim siguran, ali, posle razgovora s njim – ukoliko se njegov monolog može tretirati kao razgovor – umesto da budem sigurniji, postao sam sumnjičaviji.

Posle rastanka, i ukoliko je od tog susreta više vremena proticalo, te su ideje opet postajale moje i ugodne, a mrena se, što su je njegovi argumenti preko njih prevlačili, gubila.

Proces se ponavljao uvek kad god bih ga sreo.

Trebalo je vremena da spoznam zašto se to događalo.

Morao sam najpre izvršiti izvesne predradnje. U prvom redu, razmišljanje o našim odnosima očistiti od ličnih predrasuda. Kako onih koje su poticale od svesti ko je i kakav on bio, tako i od nametljivog utiska da radikalno izmenivši svoje ideje ništa nije učinio da s njima izmeni i autoritativno, patronski arogantno ponašanje.

S prvom sam lako izašao na kraj. Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti i kome se inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije nego nekih drugih vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor, ne samo da je neotuđivo pravo, već je i sadržaj jedne aktivne inteligencije. Moj poznanik se, dakle, legitimno promenio.

S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe, i time, ne dobrovoljno, zašao u zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim.

Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali nervoza nije. Hronično mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on probijao moja širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja tako reći odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje, došao davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se bori, pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije, razbijajući neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale verodostojnost našeg živog, aktivnog, promenljivog, koje su ih čuvale od umnog parloga, iz koga se on tek bio izvukao, (ali da bi zadobio bar neku slobodu, a ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko, gadeći mi na najprobranije načine moje vlastito uverenje. Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem.

U jednom širem vidu, nesumnjivo je tu reč o naročitom stanju svesti što sve konvertite sveta snabdeva istim osobinama. O MORBUS PAULI, Pavlovoj bolesti ili
OBRAĆENIČKOM SINDROMU.

Većina obraćenika, svoje staro, odbačeno mišljenje, čak i kada nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, koja se ispravlja prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih uvek i greh. Greh kojeg treba okajavati, zbog kojeg valja ispaštati. Ispaštanje se, međutim, ne izvodi samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se mučenjem drugih. (U našem slučaju, naravno, to je tek duhovna tortura, pokušaj da se ubedim u sopstvene ideje, koje on, odjednom, silom konvertitstva, poznaje bolje nego ja, i spreman je za njih da žrtvuje više nego ja. U drugim, naročito istorijskim slučajevima, pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume zbog kojih se i danas stidimo.)

Savle koji je proganjao hrišćane veći je Pavle od nekog Savla koji hrišćane nije proganjao, nego prema svim verama bio ravnodušan. I možda upravo tome što je na čelo ranih hrišćana došao konvertit apostol Pavle hrišćanstvo ima da zahvali ne samo univerzalnost nego i militantnost svoje Crkve.

Jer preobraćenici se nikad ne upućuju periferiji nekog učenja, gde je kakva takva sloboda dopuštena, gde sve stvari nisu uvek sasvim jasne, i gde je ono u neposrednom doticaju s antagonističkim učenjima, prožeto plodnim sumnjama i neizvesnostima. Njih uvek privlači jedino njegovo tvrdo jezgro gde caruje ortodoksija, a ni najmanja odstupanja od Simvola se ne tolerišu. Konvertiti su stoga uvek neumoljivi, dosledniji, beskompromisniji u ispovedanju ideje nego oni što su do nje došli prirodnim izborom i svesni nesavršenosti svojih ideja, oni kojima ta ideja ne služi kao terapija za tek preživljena razočarenja nekom drugom. U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.

A niko, razume se, ne mari da vidi "golotinju oca svojega", da svoje ideje vidi u négligé-u, da shvati kako ni one nisu imune od izopačenja, uvek pripisivanih svim drugim nazorima.

Ako ova rigidnost pripada opštem modelu konvertitstva, pa tako obuhvata i mog poznanika, jedna druga osobina pripada samo njemu, odnosno odbačenoj ideji. Stare ideje su napuštene, to je istina, i u tom pogledu njegovi stavovi ne ostavljaju nikakvu sumnju, ali s njima je u "novi svet" preneta "logika starog". Bilo bi to isto kao kada bi dizač tegova, pošto je promenio sport i postao sprinter, na svoje trke nosio tegove. Mišljenje se promenilo, ali ne i njegov tropos, način. On nije sledio preobražaj mišljenja, u novo je nedirnut preneo ceo mehanizam starog, ceo logički instrumentarij. (Kod jednog od najpoznatijih konvertita našeg vremena, koga sam lično poznavao, DIJALEKTIKA MIŠLJENJA ostala je ista, samo je promenila službu.)

Zatvorena ideologija TRAJNO ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jednog oruđa za svoje razvijanje. Ali ima ona još jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikog – sasvim isceljenog. I nikad bez izvesne dispozicije za sebi slične zablude. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jednu "kulturu", u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Ne dragi prijatelju – pošto si na trenutak iz svog groba izašao među ljude, mogu ti to reći – udarcima po glavi ne možeš mi objasniti nedostatke sile, niti me, ne dajući mi reč, ubediti u prednosti njene slobode.

Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja.

Potrebno je razumevanje.

Monday, August 24, 2009

Joneskov intervju

KOMENTARI JEDNOG JONESKOVOG INTERVJUA
Tekst je objavljen u knjizi "Filosofske sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

"Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (...). Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba.

Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni). Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (...).

Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost (...).

Beketovo delo "Kraj partije" pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu UZOR ISTORIJU, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge (...). Što više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (,,,)

Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti. sadašnjost i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene.

Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste. (Iz "NIN"-a)

IvyMikeE1470c25

Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Jonesko rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: JER KNJIŽEVNOST JE FILOSOFIJA U SVOM ESTETSKOM KORELATU. Ona je takođe i m o r a l i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se
n a t u r a .

Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička. KNJIŽEVNOST JE OFARBANI MODEL MOJE FILOSOFSKE PREDSTAVE SVETA. Ovo izražavanje koga Jonesko želi da oslobodi zaključka, zaključak je i po tome što deluje kao SUMA mojih metafizičkih, moralnih, socijalnih iskustava složenih prema nekom estetskom načelu.

ONO ŠTO JE ZA SEBE OVDE IRELEVANTNO, ODISTA JE SAMO TO UREĐIVALAČKO NAČELO, koje može da se menja od pisca do pisca ili od vremena do vremena u jednom piscu, a da ovu promenu o b a v e z n o ne mora pratiti promena celokupne konstelacije iskustva.

Prisustvo uređivačkog načela u mom izražavanju proporcionalno je prisustvu metafizičke predstave u mom mišljenju. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije od mog mišljenja. A kad se dogodi da se jednom izrazu prida misao koju on nije hteo ni mogao da sadrži, onda ova univerzalnost ne pripada piscu nego čitaocu ili njegovom kritičaru.

Književnost, verujem, ne može a d a n e o d g o v o r i na suštinska pitanja čovekova. jer su ova samo, u nekojima od svojih oblika i u nekojima od svojih nivoa, predmeti filosofije etike i sociologije.

Naravno da su rešenja koja nudi jedna drama samo estetizirani, stilizovani obrisi one formule koju bi u čistim pojmovima dale neke metafizičke, moralne ili socijalne doktrine. RAZLIKA JE IPAK TERMINOLOŠKA. Stoga namera Joneska da izbegne hotimičan uticaj na savest savremenika, zvuči kao akademsko izvinjenje za stvarni uticaj koga njegova dramaturgija vrši.

Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali NE MOŽE DA NE IZLOŽI SVARENE DELOVE NEKOG METAFIZIČKOG SISTEMA kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno.

Očevidno: dok sistemi imaju na raspolaganju d i r e k t n a sredstva za preobražavanje naših života, umetnost mora da se zadovolji ili u gorem slučaju, DESKRIPCIJOM OVIH PREOBRTA, ili u boljem, stvaranjem KLIME za njih. Ako u tom smislu Jonesko oduzima umetnosti rešavalačku moć, on ima pravo, uostalom, kao i onaj koji tvrdi da se kašikom jede, ali da kašika nikoga ne može nahraniti.

To uostalom važi i za filosofiju: NAS NE MENJA OVA, NEGO NJENO UVOĐENJE U ISKUSTVO. Jedan sociološki sistem imaće u političkoj doktrini i n s t r u m e n t kojim će prepravljati svet; moral će iskoristiti običaje, iskustvo, odgoj, pa i religiozne stimulanse, da bi taj svet održao ili ga uništio za račun nekog drugog.

JEDNA KNJIŽEVNOST NEMA DRUGOG INSTRUMENTA IZVAN STEPENA U KOME SAMA SEBE IZRAŽAVA.

Njeno pitanje je: d a l i j e o d g o v a r a j u ć a ! Iza umetnosti ne stoji sila da je proglasi, ovekoveči i otisne u naše živote, kao što sila sankcioniše dejstvo jednog morala ili jedne politike. Jedna drama se gleda ili ne gleda. Ako moral deluje i PRISTAJANJEM i PROTIVLJENJEM, drama deluje samo pristajanjem. ANTIUTICAJ JE NEMOGUĆ kao d e l a t a n .

Usudio bih se da tvrdim da književnost rešava sve neizvesnosti bar koliko (delimično, nesigurno, neefikasno i netačno) uspevaju da ih reše bilo koje discipline duha, i da POGREŠKE UMETNIČKIH REŠENJA NISU DRUGO DO VIDLJIVI OTISCI POGREŠAKA NAŠE FILOSOFIJE, MORALA ILI SOCIOLOGIJE.

Strogo uzev odgovor što ga kroz književnost daje neka filosofija, mora biti zamagljen jednim s i m u l t a n i m ciljem: IZRAŽAVANJEM STVARNOSTI. Ovi ciljevi bi morali da se poklapaju, i u delima najviše vrednosti oni to stvarno čine ("Čekajući Godoa"). U drugima, manje ali nesumnjive vrednosti, oni teže spajanju iako ga uvek ne postižu.

Samo u slabim delima ova su dva cilja d i s p a r a t n a . Izražavanje u okvirima jednog estetskog sistema je tautološko spram filosofije koja ovaj sistem sugeriše. ALI TAUTOLOGIJA BAŠ ZBOG ONOG SIMULTANOG CILJA NIJE UVEK UOČLJIVA, čak i kada se postigne. (Ja to pokušavam u "Mesiji".)

Obe t e r m i n o l o g i j e kao da su uzete iz dva nezavisna sistema činjenica, pa iako služe za obelodanjenje istovrsnih pojmova o svetu, svaka u svojoj sumi obrazuje svoj jezik.

Sa nešto sreće mogli bismo odnos filosofskog i književnog izražavanja uporediti sa odnosom u KOME DVA RAZNA JEZIKA STOJE PREMA MODELU JEDNE ISTE STVARNOSTI. Udar stakla o staklo proizvodi na srpskom ZVEK, na engleskom SOUND, čime je označena jedna ista pojava, jedna ista stvarnost.

JEDNO ESTETSKO REŠENJE NIJE REŠENJE PROBLEMA, NEGO NJEGOVOG ODGOVARAJUĆEG NAJISTINITIJEG IZRAZA.

Sunday, August 23, 2009

Ispovest

ISPOVEST KAO METOD

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (309-311)

PISCIMA ISPOVESTI, DNEVNIKA, MEMOARA I AUTOBIOGRAFIJA

Čovek pokolje porodicu, njih sedmoro na broju. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo, knjigu čitamo.

Ako je, zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena, ipak ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik.

Pri tome nas iskreno zaprepašćuje izvesna neblagodarnost unesrećenih prema onome što ih je u crno zavio. Ta, zar senka njegove slave ne pada pomalo i na njih?

Juda je prodao Hrista, potom se raskajao. Ja pišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim bio Hristos.

IvyKingB1600c20

Skretničar zaboravi na skretnicu – žrtava trideset. Ali to je bezličan broj. Jedina ličnost u toj katastrofi je – onaj koji je zaboravio. I ceo se naš posao sastoji u tome da dokučimo zašto?

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su kažnjeni. Drugi su smatrali da je bio u pravu, zatim su napisali memoare u kojima su časno priznali da nisu bili u pravu.

Za to su nagrađeni. Osim toga, ta ispovest je, dovraga, tako lepo sročena da se vi prosto postidite što ste bili u pravu pre njih.

Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa.

Poznate su nam sve osobine, navike jednog Landrija, a znamo li nešto o njegovim ženama? Ne verujem da smo sigurni ni u njihov broj. O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo – mnogo.

Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest.
Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu, najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.

Možete varati, lagati, obmanjivati, samo kad budete uhvatili malo vremena objasnite vaš sistem, recite nam niste li možda imali kakvih neprilika sa savešću. Dobro je imati ih, ne razume se takve da vas u nepodopštinama ometu, nego tek toliko da vam ove ne polaze za rukom baš sasvim olako.

Grehove vaše to će snabdeti dušom nad kojom ćemo, dobar vam stojim, gorko plakati. Jer, ima li išta nepravednije od okolnosti koje prinuđuju čoveka da unesrećuje bližnje. Sami bližnji su sporedni. Oni nemaju dušu. Oni su tu samo da se ispolji vaša.

Možete pomalo i ubijati, pod uslovom da nam, kad sredite utiske, potanko opišete kako ste to izveli. Nije na odmet da nam date i neki dobar razlog. Njih ima na pretek gde god se obrnete, a vaš će čin posredstvom razloga postati životan.

Možete biti u zabludi koja će vaš narod dovesti do propasti, samo se na vreme pokajte, pokažite onako iz sveg srca da ste omanuli, eto desilo se, ispovedite se po mogućstvu u obliku višetomnih memoara, sa priloženim dokumentima, biranim rečnikom nam ispričajte kako se to sve slučilo (ako već ne mogu da vas čitaju žrtve vaše omaške, biće to dobra lektira za njihovu decu). Jer, najzad, ta nesrećna omaška, koja najčešće samo ističe vaš idealizam, to je vaša lična tragedija.

Vama je najteže, i treba vas žaliti. (Vas nam je i najžalije.) Osim toga vi ste tako časni, tako iskreni, tako srčani. Vaša otvorenost je besprimerna moralna kuraž. Gotovo nam je krivo što niste malo više grešili, da bi se vaša plemenita istinoljubivost ispoljila sa još većom silinom.

Možete biti nekrofil, obijač sefova, razbijač glava, ubijač duša, dostavljač, varalica, najmljeni ubica, makro, tiranin, izdajnik, sadist, krijumčar droga, ucenjivač, seksualni manijak, ukratko sve što vam drago i što najbolje odgovara vašem pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta zaboraviti da to jednom stavite na hartiju.

Predlažem vam da izjavite kako je ovaj kurvinski svet bio svirep i pokvaren prema vama, te da niste imali drugog izbora osim da od njega budete i svirepiji i pokvareniji, već prema tome koju nam vrstu zla ispovedate.

U stvari, ne shvatate ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine.

Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!
(KNJIŽEVNE NOVINE, FEBRUAR, 1969)

Saturday, August 22, 2009

Kompromis II deo

Diskretne čari kompromisa II deo (I deo OVDE)
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294)

(U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.)

Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost.

Dakota1280c20

(Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života.

Mogu nas kompromisi ostaviti, najzad, u potpunom mraku, mi ćemo verovati da svoju sveću još uvek u rukama držimo. Staru i nenačetu. Ne uviđajući da nam je od nje ostao samo izgoreo fitilj.

(U policijskoj paraleli da je, najzad, završimo, to će značiti trenutak kad vašem isledniku, kao antagonističkoj stvarnosti, vaša priznanja i vaši kompromisi, ma koliko bili, više nisu potrebni. Potrošili ste svoju sveću. Za njega više ništa ne možete osvetliti.

Ugasili ste se. Dok vas vode na vešala vi, dabome, možete osećati čak i nadmoć nad njim – pogotovu ako ste na neku svoju ili tuđu tajnu zaboravili, pa se nje, tek sada, kada je kasno, setili – to je vaše pravo, vaš jedini preostali kompromis. Samo neka me đavo odnese ako znam – između čega!)

Tako smo zaobilaznim putem došli do pitanja sakrivenog u naslovu ovih razmišljanja. Do diskretnih čari kompromisa i zagonetke u čemu se one sastoje, (jer, kako ih steći, svi dobro znamo).

Pobrojimo ih bez reda i dodajmo im adaptirane citate razgovora što ih je autor vodio s nekim poznatim modelima kompromiterstva. (Ova tipologija obuhvata samo modele proizašle iz racionalnog plana u normalnim životnim uslovima, ne one iz ekstremnih, diktirane strahom, golom prinudom i prirodnom borbom za opstanak – s policijom smo, naime završili, a u prašumu se nećemo vraćati.

Takođe ćemo preskočiti sve "kombinovane modele", jer ih ima neograničeno mnogo i u svim međusobnim prožimanjima.)

1. U prvoj i presudnoj čari kompromisa, najdiskretnijoj od svih, već je bilo reči. To je da se, bar oni najsavršeniji, kao kompromisi uopšte i ne osećaju. ("Kakav je to, dovraga, kompromis? I sa čime? To je i moje mišljenje. Oduvek je bilo. Ja postupam ovde u savršenom skladu sa svojom savešću".)

2. Druga je da čovek može reći kako postupa u harmoniji s bazičnim zakonima postojanja. Kako je sve kompromis, kompromisan je i on. ("Zar ne uviđaš da bi opstanak bez izvesnih kompromisa bio apsolutno nemoguć? I ono, s čime mi kompromise pravimo, pravi kompromise sa nama. Sve je prinuđeno na kompromis, i svi su na kompromis osuđeni".)


3. Treća je čar u tome da se svačiji kompromis može izvući iz kompromisa nekog drugog. On je, naime, zarazan. ("Svi prave kompromise. Ne vidim zašto bih samo ja bio – kreten!")

4. Četvrta je da nas u vlastitim očima čini pametnim, pametnijim i umešnijim od nesklone ili neprijateljske stvarnosti koja nas okružuje. Ova čar ima tendenciju progresije. Ukoliko sve veće kompromise pravi, čini se čoveku da je sve pametniji.

5. ("Moji su kompromisi zapravo, prividni. Prividni, jer su privremeni. Ja sam pametniji od prokletih okolnosti. Ja znam da mi one trenutno nisu naklonjene, da su od mene jače, i da bi me suprotstavljanje uništilo. Zato se prividno s njima mirim, napravim im ovde onde ustupak, čekajući strpljivo svoje vreme".)

6. Peta čar je u izvesnosti da bi nas odbijanje kompromisa uvalilo u neprilike, a da je dobitak od upornosti krajnje neizvestan, u većini slučajeva – tako nam se tada uvek čini – zapravo demonstrativno ništavan. ("Zašto da se izlažem neprijatnostima kad se ionako ništa ne može učiniti?")

7. Šesta čar je iluzija – koja ponekad to i ne mora biti – da se kompromisima postiže pozicija, iz koje se svojoj stvari bolje služi nego iz položaja izolovanosti, čak i progonjenog autsajdera. Ako čovek nikakve svoje stvari nema, uvek ima potrebu za alibijem, a ta potreba će neku svoju stvar već umeti da nađe. ("To zapravo uopšte nisu kompromisi, to je naprosto jedini mogući način da uradim što hoću".)

8. Sedma čar se izvodi iz Šeste, time što se razlog iz sebe premešta u – druge. Kompromisi se, naime, prave zbog drugih i za druge. Poneka da sve ljude – kako se objašnjavaju izvesne nepopularne kolaboracije – ponekad za porodicu, ili čak jedno biće – čime se, opet tumače mnoge naše popustljivosti. Ali u svim slučajevima, nadoknada je gordost žrtvovanja. ("Ta nisam valjda mogao dopustiti da on – ona, oni – stradaju zbog mene? Tolika svinja ipak nisam"

9. Osma, ali, svakako ne i poslednja, čar je osećaj nepristrasnosti, koji za uzvrat, i vlastitom mišljenju daje za pravo. Kompromisima se čini pravda izvesnim vrlinama stvarnosti, koja se, inače, i dalje u celini odbija. ("Nisu sve stvari baš tako crne. Neke su i bele. Moj stav je jasan. Crne odbijam, bele prihvatam". Ali kako stvari u realnosti obično nisu, niti crne, niti bele, već uglavnom sive, prihvataju se na kraju sve.)

Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušteno a šta nedopušten kompromis, meri na kraju krajeva svako od nas – sam. Jer svako ima svoju sveću i svoje mere.

A one su, opet, kompromis između snage našeg vida (moralnog osećanja) i zamračenosti prostora u kome živimo (stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost).
(KOMENTARI UZ "KAKO UPOKOJITI VAMPIRA", DNEVNIK, 1972)

Friday, August 21, 2009

Kompromis I deo

Diskretne čari kompromisa I deo

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294)

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja.

Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(DNEVNIK, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

Stokes1600c10

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.)

Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.

Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".

Kad god je, dakle, ozbiljan kompromis u pitanju, razlikuju se četiri, ne uvek sasvim jasno razlučene faze, kroz koje prolazimo u svom odnosu prema njemu:

1. Faza kontestacije.
2. Faza racionalizacije, (s odlukom da mu pristupimo).
3. Faza adaptacije, (koja se poklapa s realizacijom kompromisa na raznim nivoima).
4. Faza harmonije, (iza koje slede novi, dalji, dublji kompromisi, ali koji sada mi nudimo).

Proces se zatim ponavlja, a sveća gori, u obliku spirale, s krugovima, uvek istim, ali sve višim – ili, ako na kompromis gledamo rđavim okom – sve nižim, u pravcu sve ozbiljnijih, sve presudnijih kompromisa.

Ali tada mi već i ne znamo da je ono što činimo tek kompromis. Uživamo u prednostima svetlosti, kao da je ne daje dogorevanje naše sopstvene sveće. Cena je zaboravljena, sveća više ne postoji. Nikad nije ni postojala.

Kako je do toga došlo?

U Prvoj, fazi kontestacije, vaš otpor kompromisu je najčešće snažan, reklo bi se preteran za svrhu, naročito ako se uzme u obzir njegovo univerzalno važenje kao "osnovnog modusa postojanja" (Dnevnik, 1962).

Taj otpor, mahom, ne počiva samo na odbojnosti prema ovom koji vam se nudi, već prema kompromisnom postupku sa antagonističkim realnostima uopšte. Prema, dakle, bilo kakvoj svetlosti koju bismo dobili paljenje vlastite sveće. Vama se tada čini da nema svetlosti koja bi opravdala njeno načinjanje.

U Drugoj fazi racionalizacije, u kojoj, po pravilu, zahtevi antagonističke realnosti postaju sve uporniji, intenzivniji, pa i neprijatniji, a ono što ona od vas ište tako je malo u poređenju prema svemu što se od vas izričito ne ište (ali se, avaj, podrazumeva ako i ono malo date), počinjete trezveno da uočavate prve prednosti kompromisa, posmatrajući stanje onih koji su ga prihvatili. (U policijskoj paraleli, oni spavaju na postelji, a vi u govnima, ako vam se spava uopšte dozvoli.)

Oprezno, s izvesnim ustezanjem – koje u sledećim fazama iščezava – pravite taj mali, još uvek prokleti kompromis. Palite svoju sveću, s prvim pravom računajući na neznatan utrošak voska.

U Trećoj fazi, tzv. adaptacije, koja je samo viša forma racionalizacije, i gde se prvi put vaša predstava kompromisa menja – od nečega što se čini iz nužde, postaje nešto što se možda može činiti i iz koristi, da se položaj demonstrativno popravlja. (U policijskoj paraleli, sada i vi imate postelju.)

Vrlo ste malo dali, vrlo mnogo dobili. S vaše tačke gledišta, račun je besprekoran. I svetlost je tu, i sveća jedva načeta. Kompromis prestaje da bude – proklet. Postaje nešto što možda baš i nije sjajno, ali, uzimajući u obzir život u potpunom mraku, ako čovek već ima sveću, nije ni tako rđavo.

Nije, zapravo, uopšte rđavo. Pažljivo upoređujući svetlost sa utroškom sveće, dolazite do optimističkog uverenja da bi vas još par sitnijih – u redu, sitnih po sebi, ali nešto malo krupnijih, od inicijalnog – koji vam se u međuvremenu nude, moglo dovesti u poziciji, nesrazmernu u odnosu na sve što bi za to platili. (U policijskoj paraleli, da bi vas to iz zatvora izvelo.)

Činite i te kompromise, ovaj put s manje ustezanja, ali još uvek nesigurni hoće li vam se isplatiti koliko i prvi, hoće li vaša sveća brže goreti, dajući slabiju svetlost, ili će goreti sve jače, trošeći sve manje?

S olakšanjem se uveravate da su vaše bojazni, a s njima i neumesna opreznost, bile izlišne. I opet, ono što ste dobili daleko prevazilazi ono što ste primorani da ustupite. Činite naredne ustupke, pravite nove kompromise lakša srca, jer vam se čini da ste upoznali tajnu procesa i da sve njegove mere pod kontrolom držite.

Možete ih nastaviti, ali i prekinuti kad god želite. Sveća vam je još cela u rukama. Time ste iz faze adaptacije zakoračili u fazu harmonije sa kompromisima.

Četvrta faza, faza harmonije, nastaje, u stvari onda kada srođeni sa kompromisima, svesni svih prednosti što ih oni pružaju, i niske cene za njih plaćene, ubeđeni da njima po svojoj volji i u svoju korist upravljate, počnete sami da ih nudite. (U policijskoj paraleli, kad, na primer, krenete odgovarati na pitanja koja vam nisu postavljena.)

Oni se, razume se, prihvataju. Jer, upoznati prethodnim kompromisima sa potrebama antagonističke realnosti, vi tačno znate šta nudite. (II deo Ovde)

Thursday, August 20, 2009

Čulo za profit

Čulo za profit kao posledica prirodnog odabiranja

style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (318-320)

Preda mnom je sedeo čudesna uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali.

On to, očigledno, nije činio iz načela. Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih.

Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu. Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.

Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji.

I to ne više u stanju neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.

Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska ...
(DNEVNIK, 1967)

Verovao sam nekada da je ova sposobnost retka kao platina i da krasi samo izuzetne, najsavršenije, najprilagođenije primerke građanskog staleža.

S izvesnim razočarenjem konstatujem da je postala dobro svih slojeva i da nema među nama ni najzaostalijeg primerka vrste, koji njome bar umereno spretno ne bi umeo da barata.

Moje razočarenje, kao građanina, veliko je, naravno. Ravno onome što bi ga na kljove ponosni slon osetio u svetu u kome bi njegove raskošne zube imala i domaća kokoška.

SCREAM

Razočarenje, međutim, postepeno ustupa mesto trezvenom uviđanju neizbežnosti ovakvog razvoja.

Nijedna korisna osobina ne može zauvek ostati vlasništvo manjine.

Pre ili kasnije, postaje ona opšta, a manjina, obično neka druga, prilagođavajući se novom stanju stvari, evoluira u sebi novu izuzetnu osobinu, s kojom će se ubuduće od većine razlikovati.

Neprestano dolazi do biološke adaptacije na promenljive uslove, one iste i slavne, što nas je od majmuna preobrazila u ljude, ali koja time nije preuzela i obavezu da nas štiti od ponovnog pretvaranja u majmune, ako okolnosti života, kojeg smo u međuvremenu sebi udesili, na takvoj promeni budu insistirale.

Trgovačko oko nije više privilegija trgovačkog staleža, niti građanstva koje ono oličava.

Svačije oko se naučilo da ne gubi vid na glupostima, već da se zadržava samo na nečemu što donosi profit.

Moć percepcije, došavši u potpunu funkcionalnu zavisnost od onoga što se percipira, dostigla je, očigledno, sve limite neorganskog razvitka.

Dalje usavršavanje zacelo će biti moguće jedino nastankom nekog organa specijalizovanog za profit. Nekog čula za "interesnu orijentaciju".

Mogu da pretpostavim kakav bi on izgledao u takozvanom svetu kapitala. Imao bi neupadljiv oblik izraštaja, kožne kesice u predelu ušne kosti, nešto nalik rudimentarnim zaušcima.

Bio bi spojen sa slušnim kanalom i tananom membranom zaštićen od cerumena koji bi mogao da mu ometa ispravno funkcionisanje i izaziva pogrešne, nekoristoljubive društvene operacije.

Radio bi na principu ekonomskog radara, s dopuštenim odstupanjem manjim od pare, odnosno stotog dela monetarne jedinice uzete na osnovu obračuna osetljivosti.

Takav bi mi organ u susretu s vama automatski saopštavao vašu kursnu vrednost, vaš robni položaj na tržištu izražen u gotovom novcu i, što je presudno, vaš značaj po mene i moje poslovne interese, koji bi po prirodi stvari obuhvatali i sve lične.

Organ bi, razume se, bio spojen s okom, i ukoliko bi vaša vrednost za mene bila nikakva, nedostojna ulaganja i jednog pogleda, ja vas, dragi prijatelju, ne bih ni video.

Ne stoga što to ne bih želeo. Jednostavno ne bih bio kadar. Vaša nekorisnost za mene prosto bi vas izbrisala iz mog vidnog polja, kao što brisači uklanjaju vodenu prljavštinu s automobilskog stakla.

To bi, doduše, otežavalo kretanje ulicom i izazivalo sudare, ili bi zauzvrat garantovalo savršeno funkcionisanje ljudske sebičnosti, oslobođene danas jedino na nepouzdane lične procene.

Što se tiče drugih društvenih poredaka nisam načisto. To je stvar prirodnog razvoja odlučujućih organa za održavanje.

Sasvim sam, međutim, siguran da bi, da je u Nemačkoj od 1933. do 1945. postojao, jedan organ sličan protivavionskoj sireni, koji bi vas pravovremeno upozoravao na pripadnike Stranke i agente SD-a, bar za početak bio od prilične pomoći.
(KNJIŽEVNOST, BR. 3, 1979)

Wednesday, August 19, 2009

Život na ledu

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Život na ledu.

(Ideje za uvodni komentar Dnevnika 1983.)

Dnevnik 1983. godine sadrži suspendovani život, život na ledu.

Zato se od njega ne mogu očekivati događaji, pogotovu kritika građanskog društva, koju je tako sjajnom našao kritičar „Večernjih novosti“ Milidragović, kad sam objavio izvode iz 1945. godine.

silent_scream_1152

Suspendovani život je svestan samo vlastitih snova i košmara.

Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove.

Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva.

Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata.

O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.

Što se tiče te nesrećne građanske klase, dva momenta sprečavaju pisca da se njome i dalje bavi, ma koliko mu bila draga i ma koliko žalio za njom.

One njene osobine za kojima ne vredi plakati, premestile su se u jednu drugu klasu.

One koje su nešto vredele nestale su sa tim svetom. Novu emulziju najpre treba razumeti, pisac međutim nema za to više ni vremena ni volje.

Ovo što je rečeno važi naravno samo za našu građansku klasu koja je postojala sve dok se protivu nje valjalo boriti, a prestala postojati, naime nikad nije ni postojala, kad je pobeda izvojevana.

Što se tiče engleske građanske klase koja živi negde oko pisca, njome treba da se bave engleski autori.

Moraju samo požuriti, jer se i njoj može dogoditi da nestane u mnogobrojnim preradama istorije na osnovu orvelovskog načela – da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, a onaj ko kontroliše sadašnjost – kontroliše i prošlost.

Ovo su neke ideje za uvodni komentar kojim bi trebalo propratiti izdanje mog dnevnika za 1983. godinu, što ga nameravam objaviti u „Književnosti“ iduće godine.

Tuesday, August 18, 2009

Poslednji Mohikanac

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Partija i poslednji Mohikanac.

(Tito na Plenumu 1954. godine.)

U uvodnom izlaganju na III vanrednom plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održanom povodom slučaja Đilas,

Tito je između ostaloga rekao:

jacquesdupin

„(...) Prije nego što i poslednji klasni neprijatelj bude onemogućen, prije nego što socijalistička svijest obuhvati najšire mase naših građana, ne može biti ni odumiranja, odnosno likvidacija Saveza komunista. (...)“

Treba zamisliti budućnost u kojoj će cela jedna partija, njena ukupna snaga vlasti i policije, celokupna njena birokratija, čuvati već osvešćene narodne mase od jednog jedinog zaostalog klasnog neprijatelja, tog poslednjeg Mohikanca jedne nazadne prošlosti.

Ako bi taj buržoaski fosil znao da samo njegov život održava partiju živom i da bi je njegova smrt obavezivala na raspuštanje, ako je klasno svestan morao bi se smesta ubiti, jer bi time naneo partiji konačan udarac što ga ni istorija ni njegova vlastita klasa nisu uspeli naneti.

On sam likvidirao bi ne samo jednu partiju nego čitavu jednu istoriju.

Zar to ne zavređuje jedno samoubistvo?

Monday, August 17, 2009

Ljudska stopa u pesku

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“?

Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“.

Ono glasi:

„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti.

Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“

bacon

Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog ekspoziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo.

Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.

Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti.

A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva.

Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.

Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja.

Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti.

Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.

Sunday, August 16, 2009

Šta sam ja Gospode?

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Šta sam ja Gospode?

(Ideja za radio dramu na temu Atlantisa.)

Pre nekoliko noći sanjao sam jedan san, očigledno sačinjen od građe mojih razmišljanja na temu Atlantisa. Ali je takođe očigledno da se tema u snu sama uobličila na jedan drugi personalniji način.

crucify3

U snu ja sam naučnik koji postiže svoj životni san.

Proizvodi savršenog robota, bio-androida, ženskog roda, koji se ni u čemu ne razlikuje od čoveka, od živog bića, osim što nema dušu i što mu je istorija programirana.

Činjenica da je proizvedeni biorobot – žena, omogućava, u buduću ideju radio drame, unošenje elementa Pigmaliona.

U trenutku trijumfa od svog prvog robota saznajem strašnu istinu da sam i sam robot, da je ceo život, ceo svet, zapravo, robotski i do ove tačke programiran kao ponavljanje istorije jedne izumrle ljudske civilizacije – spoznaja istine, početak kraja ovog neživog robotskog ciklusa.

Ne znam kako se stvar u snu završila, ali znam kako će se završiti u mojoj radio drami, koju ću na osnovu ove teme napisati, da bude neka vrsta preteče romana Atlantis.

Ja koji priču pričam uništiću najpre tu ženu bio-robota, koja je neka vrsta mesije poslatog, odnosno, začetog da započne svesni krug robotske civilizacije.

Da li je to zapravo pojava duše kod robota?

A zatim i samoga sebe, jer samo ja znam strašnu istinu, plašeći se, zapravo, da ta istina ne uništi moj robotski svet.

Sad postavljam pitanje da li je ovo drugo možda prva pojava duše.

Drama će se zvati „Mesija ili Šta sam ja, o Gospode“.

Saturday, August 15, 2009

Gojko Djogo

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Đogo, Goli otok naše književnosti.

Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:

„Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten.

Šta Vi mislite o zabranama knjiga?“

crouch

Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:

„Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?“

Slučaj pesnika Gojka Đoga je „goli otok“ naše kulture.

Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati.

Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo.

Ponašaćemo se kao da se to nije desilo.

Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost.

Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno.

(Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.)

Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva.

Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprostavi, ako se drži da ona sadrži neistine.

Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadri shvatiti gde je istina između dve koje im se nude.

I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.

To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao:

„Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.“

Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti.

Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste.

Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost.

Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.