Monday, August 17, 2009

Ljudska stopa u pesku

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“?

Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“.

Ono glasi:

„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti.

Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“

bacon

Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog ekspoziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo.

Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.

Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti.

A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva.

Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.

Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja.

Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti.

Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.

2 comments:

promena ideja ! said...

Kraj svake glorifikacije čovečanstva, ništa više nije u stanju da prikrije golotinju, nezrelost, brzopletost, bahatost, i nasilnički karakter ljudske zajednice. Ni jedna bitka ne može više biti slavna, niti pobeda veličanstvena, ni smrt herojska. Sama svest o tome, koja niče na sve strane, sve te klice budućnosti čuvaju mogućnost neke nove renesanse. Kasno je za pesimizam, za drugačije čovečanstvo još uvek ima nade.

Veliko hvala!

Ljiljana said...

Promena ideja,
Hvala Vam veloko na komentaru.
Potpuno ste u pravu. Dokle god smo zivi postoji nada. Sve zavisi od nas samih. Makar koliko malo doprineli toj promeni ipak treba stalno pokusavati i stalno biti svestan sta smo i gde smo. Sami smo kovaci svoje buducnosti.
Srdacno Vas pozdravljam.