Monday, October 31, 2011

Slo­ve­nač­ko pro­hlad­no pro­le­će

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

85. Slo­ve­nač­ko pro­hlad­no pro­le­će

U Bri­ta­ni­ji, ze­mlji kom­pro­mi­sa, ni­je bi­lo pro­le­ća. Zi­ma je po­sta­la bla­ža, to je sve. U Ju­go­sla­vi­ji je pro­le­će doš­lo pa proš­lo. Za­dr­ža­lo se je­di­no pod­no Al­pa, u Slo­ve­ni­ji. Na­zva­no je „slo­ve­nač­kim pro­le­ćem“, po ugle­du na praš­ko 1968, po­ma­lo neo­pre­zno, omi­no­zno pro­le­će, ako se uzme u ob­zir oš­tra ru­ska zi­ma ko­ja ga je u Češ­koj sve­la na nu­lu i ta­mo do dan-da­naš­nji za­mr­zla.

En­gle­zi su me pi­ta­li šta se u Slo­ve­ni­ji do­ga­đa. Iako ni­sam Slo­ve­nac, oče­ki­va­lo se da to znam kao Sr­bin, ko­ji, bu­du­ći obo­ža­va­lac uni­for­me i sa­blje, ne sme do­bro gle­da­ti ni na ci­vi­le ni na ci­vil­no druš­tvo. Bio sam uvre­đen što sam bez mog zna­nja mo­bi­li­san, ali i po­sti­đen: ni­sam znao šta se u Slo­ve­ni­ji do­ga­đa. Sa­znao sam od Gu­ar­di­a­na da je „Slo­ve­ni­ja ju­go­slo­ven­ska naj­ra­zvi­je­ni­ja i naj­li­be­ral­ni­ja re­pu­bli­ka na če­lu po­kre­ta de­mo­kra­ti­za­ci­je či­ji je cilj eli­mi­na­ci­ja par­tij­ske kon­tro­le nad druš­tvom“.

Zah­tev mi se či­nio tre­zve­nim, po­go­to­vo što je do­la­zio od na­ro­da ko­ji je po­sle­di­ce ova­kve kon­tro­le is­ku­sio na vla­sti­toj ko­ži u pa­du pro­duk­ci­je, ga­lo­pi­ra­ju­ćoj in­fla­ci­ji, sa­bla­snom spolj­nom du­gu, unu­traš­njoj ne­li­kvid­no­sti, epi­de­mi­ji ko­rup­ci­je, dra­ma­tič­nom pa­du stan­dar­da, po­ra­stu ne­za­po­sle­no­sti i pr­vim ta­la­si­ma so­ci­jal­nih ne­mi­ra. Zah­tev je bio i mor­bi­dan. Po­sta­vljao ga je ne sa­mo na­rod nad ko­jim se kon­tro­la vr­ši­la, već i par­ti­ja ko­ja je taj po­sao ne­kom­pe­tent­no de­ce­ni­ja­ma oba­vlja­la.

U sve­tu re­al­nog so­ci­ja­li­zma – za raz­li­ku od bri­tan­skog „ire­al­nog“, gde je ta­ko neš­to mo­gu­će – pri­mer od­ri­ca­nja ko­mu­ni­sta od vla­sti ni­je po­znat. Bio sam zbu­njen. Otvo­rio sam na­še no­vi­ne da vi­dim šta mi o to­me mi­sli­mo. I na­rav­no, vi­deo sam da En­gle­zi, kao i obič­no, gre­še. Na­šao sam iz­ja­vu Voj­nog sa­ve­ta ko­ja u „slo­ve­nač­kom pro­le­ću“ vi­di „us­kla­đe­ne i otvo­re­ne na­pa­de sna­ga spe­ci­jal­nog ra­ta s oči­gled­nim sub­ver­ziv­nim ci­lje­vi­ma i rad­nja­ma ko­je ima­ju kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nu sa­dr­ži­nu“.

To je bio reč­nik na ko­ji sam bio na­vi­kao, ko­ji sam raz­u­me­vao. Ka­kva de­mo­kra­ti­ja! Ka­kvo gra­đan­sko druš­tvo! U Slo­ve­ni­ji se ne od­vi­ja ni­ka­kav neo­bi­čan de­mo­krat­ski pro­ces, ne­go obič­na kon­tra­re­vo­lu­ci­ja. Sad mi je sve bi­lo ja­sno. A pre sve­ga, da stvar uopšte ni­je ozbilj­na.

timeless_lowres

Sunday, October 30, 2011

Sr­bi i če­ti­ri en­gle­ske za­blu­de

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

84. Sr­bi i če­ti­ri en­gle­ske za­blu­de

Pro­se­čan bri­tan­ski po­gled na Ju­go­sla­vi­ju po­sle­di­ca je isto­rij­ske mo­del-za­blu­de, ali i ne­kih za­blu­da či­je je po­re­klo no­vi­jeg da­tu­ma. Sve se od­no­se na Sr­be, a uko­li­ko ob­u­hva­ta­ju Ju­go­sla­vi­ju, to je opet sa­mo zbog Sr­ba. Isto­rij­ska za­blu­da od­no­si se, za­pra­vo, na ceo ge­o­po­li­tič­ki pro­stor Bal­ka­na i vu­če ko­re­ne iz za­pad­nog ne­ra­zu­me­va­nja Vi­zan­ti­je i nje­nog pra­vo­sla­vlja, ne­ra­zu­me­va­nja i psi­ho­loš­ki i mo­ral­no neo­p­hod­nog da se u kr­vi kr­staš­kih ra­to­va i la­tin­skih osva­ja­nja us­po­sta­vi za­pad­no­e­vrop­ski, pro­te­stant­sko-ka­to­lič­ki tip hriš­ćan­ske ci­vi­li­za­ci­je.

Oso­be­no bri­tan­sko ne­shva­ta­nje Bal­ka­na usa­vr­še­no je na­klo­noš­ću pre­ma Tur­skoj im­pe­ri­ji i ne­sklo­noš­ću pre­ma sve­mu što je, ugro­ža­va­ju­ći ovu po­to­nju, opa­sno­sti­ma iz­la­ga­lo naj­br­ži put In­di­ji, iz­vo­ru bri­tan­skog ko­lo­ni­jal­nog bo­gat­stva. Sr­bi su ima­li ne­sre­ću da im je for­mi­ra­nje ne­za­vi­snog na­ci­o­nal­nog i dr­žav­nog ži­vo­ta za­vi­si­lo od pa­da Tur­ske, či­me su, u bor­ba­ma s njom, za­slu­ži­li traj­nu en­gle­sku ne­za­hval­nost.

Po­li­ti­ka na­slo­na na slo­ven­sku Ru­si­ju ni­je nas u oči­ma Lon­do­na ulep­ša­va­la (a ni u mo­jim). Za En­gle­ze je Sr­bin ili Bu­ga­rin na Dar­da­ne­li­ma bio Rus, a Rus na Mo­re­u­zi­ma za lon­don­sku vla­du – isto­rij­ska mo­ra. Ubi­stvo po­sled­njih Obre­no­vi­ća ta­ko­đe nas ni­je pro­sla­vi­lo, po­go­to­vo Prin­ci­po­vi hi­ci, ko­ji su, ma­kar i for­mal­no, En­gle­ze od­ve­li na kla­ni­ce Mar­ne i Som­me. Bri­ta­ni­ja ide­jom uje­di­nje­nih Ju­žnih Slo­ve­na ni­kad ni­je bi­la po­ne­ta.

Betrayal_Of_Jesus

Saturday, October 29, 2011

Naši jaki ljudi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

83. Na­ši ja­ki lju­di i en­gle­ske bal­kan­ske bri­ge

Mno­go tre­ba pred­u­ze­ti da se pri­vu­če pa­žnja En­gle­za. Ne ve­lim da po­no­vo va­lja kra­lja kroz pro­zor is­tre­sti, kao što uči­ni­smo 1903, iza­zva­ti svet­ski rat, ka­ko nam je, ve­le, za ru­kom poš­lo 1914, spa­sav­ši du­šu a ze­mlju iz­gu­biv­ši, ući u dru­gi, kao što po­let­no iz­ve­do­smo 1941, ili odvo­ji­ti se od Sta­lji­na, da bi­smo usa­vr­ša­va­li vla­sti­ti sta­lji­ni­zam, što uči­ni­smo 1948.

Do­volj­no je uve­ri­ti bri­tan­sku vla­du da se ono što ra­di­mo ti­če Bri­ta­ni­je ili se jed­nom mo­že nje ti­ca­ti. Go­di­ne 1389. vo­di­la se na Ko­so­vu bit­ka ko­joj Evro­pa du­gu­je spas od azi­jat­ske in­va­zi­je. Bri­ta­ni­ja se, oči­gled­no, ni­je du­žni­kom ose­ća­la. Ni on­da ni­su u Evro­pi bi­li.

200276366-001

Thursday, October 27, 2011

Englezi i mi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

82. En­gle­zi i mi u ra­lja­ma ti­gra

Već mi je otu­žna pri­ča o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti u kri­za­ma, o an­glo­sak­son­skoj sa­bra­no­sti i slo­ven­skoj ras­tre­se­no­sti, o nji­ho­voj re­a­li­stič­no­sti a na­šim me­se­čar­skim pre­u­ve­li­ča­va­nji­ma, o nji­ho­voj ne­po­ko­le­blji­voj mir­no­ći a na­šim hi­ste­rič­nim uz­bu­đe­nji­ma. Pri­ča je, me­đu­tim, u gra­ni­ca­ma sva­ke sa­ka­te ge­ne­ra­li­za­ci­je, isti­ni­ta. Le­gen­da po­sta­je tek kad se od Sr­bi­na oče­ku­je da u ti­gro­vim če­lju­sti­ma ku­ka, a od En­gle­za da sa­bra­no de­lje ko­lac ko­ji će mu me­đu zu­be ugla­vi­ti i pri to­me zvi­ždi Bo­že, ču­vaj kra­lji­cu.

Ne ve­ruj­te pri­či! U ra­lja­ma ti­gra svi smo jed­na­ki, osim što En­gle­zi, svet­ski lov­ci, za ti­gro­ve ima­ju vi­še raz­u­me­va­nja ne­go za nas. Ali ve­ruj­te da je ad­mi­ral Nel­son, ra­njen u bi­ci kod Tra­fal­ga­ra, umi­ru­ći re­kao ađu­tan­tu: „Po­lju­bi me, Hardy“, prem­da epi­zo­da vi­še go­vo­ri o ad­mi­ra­lo­vim bi­zar­nim sklo­no­sti­ma ne­go o en­gle­skoj hlad­no­krv­no­sti.

200244641-001

Tuesday, October 25, 2011

Ka­ko va­ša fa­mi­li­ja

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

81. Ka­ko va­ša fa­mi­li­ja, go­spo­di­ne Ce­a­u­ş­e­scu?

Ka­da je pre vi­še go­di­na ru­mun­ski pre­mi­jer Ce­a­u­ş­e­scu do­šao u zva­nič­nu po­se­tu Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, na sta­ni­ci Vic­to­ria do­če­ka­la ga je kra­lji­ca Eli­za­beth i sa sr­dač­nim osme­hom pre­ko cr­ve­nog te­pi­ha di­plo­mat­ske kur­to­a­zi­je uve­la u Lon­don. Istog da­na Ti­mes je ob­ja­vio čla­nak svo­ga ko­men­ta­to­ra Ber­nar­da Le­vi­na pod na­slo­vom „Ka­ko va­ša fa­mi­li­ja, go­spo­di­ne Ce­a­u­ş­e­scu?“, u ko­me je, bez ika­kve kur­to­a­zi­je, ra­zor­nom pod­sme­hu iz­lo­žio ne­po­ti­zam go­sta.

Tak­sa­tiv­no je na­bro­jao sve nje­go­ve bli­že i da­lje ro­đa­ke, do ku­ze­na u tre­ćem ko­le­nu, ko­ji u Ru­mu­ni­ji za­u­zi­ma­ju naj­va­žni­je dr­žav­ne i po­li­tič­ke funk­ci­je, i po­sle po­ro­di­ce Kla­u­di­ja i Ju­li­ja u Ri­mu prin­ci­pa­ta pred­sta­vlja­ju naj­moć­ni­ji krv­ni klan u evrop­skoj po­ve­sti. Ti­mes ni­je za­bra­njen, a go­spo­din Le­vin ni­je u Sco­tland Yard po­zvan. Ne­dav­no je za­gre­bač­ki Stu­dent­ski list za­bra­njen za­to što je u rđa­vom, ko­li­ko sam raz­u­meo, is­klju­či­vo po­ve­snom sve­tlu, ko­men­ta­ri­sao lič­nost ju­go­slo­ven­skog go­sta, go­spo­di­na Mo­bu­tua, pred­sed­ni­ka biv­šeg Kon­ga.

socrates

Sunday, October 23, 2011

Tumačenje Jugoslavije

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

80. Tu­ma­če­nje Ju­go­sla­vi­je, ili hod po mu­ka­ma

Go­spo­di­ne, re­kao je En­glez ko­me sam opi­si­vao Ju­go­sla­vi­ju, ne­ću da tvr­dim da sam baš sve od va­šeg ob­jaš­nje­nja raz­u­meo, ali mi se či­ni da sam na do­brom pu­tu i, ako bi­ste mi još ma­lo vre­me­na po­sve­ti­li, stvar će mi bi­ti sa­svim ja­sna. Me­ni ni­je teš­ko, re­kao sam, ali ne bih vam sa­ve­to­vao. Zaš­to? U pr­vom re­du, raz­u­me­ti sve ni­je en­gle­ski, a za­tim, iz raz­lo­ga ko­je vam sa­da ne umem ob­ja­sni­ti, ali će vam na kra­ju i sa­mom bi­ti ja­sno.

Kao so­ci­ja­li­sti, gla­si­lo je pr­vo pi­ta­nje, vi od­ba­cu­je­te ka­pi­ta­li­stič­ki na­čin pro­iz­vod­nje i pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu? Ne, re­kao sam, mi je hva­li­mo i pro­pa­gi­ra­mo. Do­puš­ta­te je, da­kle? A ne, to­li­ko da­le­ko ne ide­mo, na­pro­tiv, spre­ča­va­mo je gde i ka­ko mo­že­mo. Što je on­da pro­pa­gi­ra­te? Po se­bi se raz­u­me, za­to što je bo­lja. Ta­ko? Ta­ko. A ka­ko na tr­žiš­te i nje­go­ve za­ko­ne gle­da­te? Ve­o­ma po­volj­no.

Oče­ku­jem ta­da da ste tr­žiš­te uve­li? Na sre­ću, ni­smo. Zaš­to, ako na nje­ga po­volj­no gle­da­te? Za­to što bi to bi­lo ne­so­ci­ja­li­stič­ki. Opro­sti­te, šta je za vas so­ci­ja­li­stič­ki? To je ja­sno – sve što se bla­go­vre­me­no ne uvo­di, u če­mu se bla­go­vre­me­no ne uspe­va, če­ga bla­go­vre­me­no ne­do­sta­je. Raz­u­me­te li? Ne sa­svim, ali se na­dam da ću bla­go­vre­me­no raz­u­me­ti, re­kao je go­spo­din Jo­nes. Po­tom je pi­tao po­sto­ji li i kod nas so­ci­jal­na ne­jed­na­kost. Šta je to, sad sam ja pi­tao, ni­kad za to ni­sam čuo? Ob­ja­snio mi je da je to sta­nje u ko­me jed­ni ne­ma­ju, a dru­gi ima­ju.

To­ga ne­ma, re­kao sam. Mo­žda ima to­ga da oni dru­gi ne­ma­ju, a pr­vi ima­ju, ali ta­ko neš­to zlo­če­sto, da pr­vi ne­ma­ju, a oni ko­ji su tek dru­gi ima­ju, to­ga ne­ma. Ve­li­kih pri­vat­nih do­ba­ra ne­ma? Na­rav­no da ne­ma, ve­li­ka do­bra su dr­žav­na. I ko­ri­sti ih sa­mo dr­ža­va? Ne, uglav­nom pri­vat­ne oso­be. A šta dr­ža­va ko­ri­sti? Pri­vat­ni­ke, raz­u­me se. Vi ima­te, re­kao je, usu­đu­jem se pri­me­ti­ti, na­ro­či­to, da ne ka­žem bi­zar­no, shva­ta­nje so­ci­ja­li­zma. Ne bih re­kao, od­go­vo­rio sam, da je shva­ta­nje bi­zar­no. On­da mo­že bi­ti bi­za­ran sa­mo so­ci­ja­li­zam? To­li­ko, re­koh, ni­sam u stvar upu­ćen.

0307grec

Saturday, October 22, 2011

Ka­ko En­gle­zi­ma nas ob­ja­sni­ti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

79. Ka­ko En­gle­zi­ma nas ob­ja­sni­ti

Du­žnost mi je da vam ob­ja­snim En­gle­ze. Dr­žao sam da je za­da­tak ne­mo­guć i da ga s od­go­va­ra­ju­ćim ne­u­spe­hom sra­zmer­no us­peš­no oba­vljam. Pro­me­nio sam miš­lje­nje ot­ka­ko sam En­gle­zi­ma nas po­ku­šao da ob­ja­snim. Tek on­da sam shva­tio ne­pri­li­ke en­gle­skog ko­men­ta­to­ra Ra­dio Be­o­gra­da.

Naj­ve­ća pred­nost ra­di­ja je u to­me što vas ni­ko niš­ta ne pi­ta, bi­lo mu ja­sno ili ne. Tu sre­ću ne­ma­te kad neš­to tu­ma­či­te ži­vom čo­ve­ku, ume­sto mr­tvom mi­kro­fo­nu. Go­spo­din Jo­nes ni­ka­kvo zna­nje o Ju­go­sla­vi­ji ni­je imao. Bio je, da­kle, ti­pi­čan En­glez, i raz­go­vor je te­kao ot­pri­li­ke ova­ko:

Novel_Page16_Suicide

Pi­tao me gde je ta ze­mlja. Ob­ja­snih mu da ni­je u Afri­ci, prem­da je, kao i Ju­žna Afri­ka, po ime­nu na ju­gu. Da je u Evro­pi, iako ne­ki od nas mi­sle da ni­je, dru­gi da je­ste, tre­ći da je­ste i ni­je, a če­tvr­ti tim, kao ni ma ko­jim dru­gim po­vo­dom, niš­ta ne mi­sle. Ta­ko­đe, da u njoj ne ži­ve sa­mo Slo­ve­ni, iako nam ime to ka­že. Pi­tao me je zaš­to ima­mo ime ko­je niš­ta ne zna­či.

Od­go­vo­rio sam da ono od­go­va­ra ze­mlji ko­ja stal­no na­pre­du­je, jer da neš­to zna­či, mo­ra­lo bi se stal­no me­nja­ti, da na­pre­dak što ver­ni­je iz­ra­zi. Do­sta sam vre­me­na utro­šio da mu ras­tu­ma­čim šta Ju­go­sla­vi­ja ni­je, pa je doš­lo vre­me da se vi­di i šta ona je­ste. I tu su po­če­le mo­je mu­ke. One su, na­rav­no, kao i sve mu­ke, po­če­le s ko­mu­ni­zmom: pi­ta­njem, na­i­me, je li Ju­go­sla­vi­ja ko­mu­ni­stič­ka ze­mlja.

Ni­je, ka­zao sam. On­da je na vla­sti de­sni­ca? Ni­je, re­kao sam. Ko je na vla­sti? Ko­mu­ni­sti. A ze­mlja, ka­kva je? So­ci­ja­li­stič­ka. Kao u Ru­si­ji? Ne. U Ki­ni? Ne. Na Ku­bi? Ne. Ne­go? Kao nig­de na sve­tu. Mo­ra bi­ti da je vr­lo za­ni­mlji­va? To je­ste, ka­zao sam. Ona, da­kle, ni­je de­mo­krat­ska? Na­rav­no da je­ste. Ima­te, da­kle, vi­še par­ti­ja? Ne­ma­mo, sa­mo jed­nu. Ima­mo, do­du­še, i Na­rod­ni front.

On­da ima­te dve par­ti­je? Ne­ma­mo, u nje­mu su ta­ko­đe ko­mu­ni­sti. Dru­gi ko­mu­ni­sti? Ne, isti. Ju­go­sla­vi­ja je, pret­po­sta­vljam, re­pu­bli­ka? Je­ste. Hva­la bo­gu, re­kao je. Zaš­to, da i vi ni­ste re­pu­bli­ka­nac? Ni­sam, re­če go­spo­din Jo­nes, ali do sa­da je sve bi­lo obr­nu­to, pa sam mi­slio da je i to. Ne, to slu­čaj­no ni­je.

Ume­sto kra­lja, ima­te pred­sed­ni­ka. Ne­ma­mo. Ne­ma­te še­fa dr­ža­ve? Čak i de­vet! Zaš­to de­vet? Za šest re­pu­bli­ka i dve po­kra­ji­ne. To je osam, gde je de­ve­ti? Ne znam, od­go­vo­rio sam. Ze­mlja je, na­dam se, jed­na? Ne na­daj­te se, osam ih je. Ko­ji­ma ipak vla­da je­dan pred­sed­nik? Pred­sed­niš­tvo, za­pra­vo. On­da je ono pred­sed­nik?

Ni­je, pred­sed­nik je pred­sed­nik Pred­sed­niš­tva. Ali ko je pred­sed­nik dr­ža­ve? Opro­sti­te, re­kao sam, mo­gu li pro­me­ni­ti pi­ta­nje? To je upra­vo bi­la i mo­ja ide­ja, re­kao je. Vi sva­ka­ko ima­te vla­du? Sva­ka­ko. I ona vla­da? Po­ku­ša­va. I uspe­va? Ne, bo­jim se. Zbog ot­po­ra na­ro­da? Zbog ot­po­ra dru­gih vla­da. Stra­nih? Do­ma­ćih. Pa to se u va­šoj ze­mlji vo­di gra­đan­ski rat? Ne vo­di se, šta vam pa­da na pa­met?

Ka­za­li ste da po­sto­je dru­ge vla­de ko­je ile­gal­noj ne da­ju da vla­da? Ne, one le­gal­noj po­ma­žu da vla­da. Pa što, do vra­ga, ne vla­da? Ne­ma pri­sta­nak gra­đa­na. Što je on­da gra­đa­ni ne sme­ne? Ne­ma­ju pri­sta­nak vla­de. U va­šoj je ze­mlji vla­da­ju­ća kla­sa rad­nič­ka? Je­ste. Ona, da­kle, vla­da? Ne, re­koh, rad­nič­ka kla­sa ra­di, sa­mo joj ime ka­že, a vla­da vla­da­ju­ća. I ona se o rad­ni­ci­ma sta­ra? Oni ni­su ma­lo­let­ni, ona se sta­ra o dr­ža­vi, a o rad­ni­ci­ma se sta­ra­ju sin­di­ka­ti. Oni šti­te rad­nič­ke in­te­re­se?

Ne, oni šti­te in­te­re­se dr­ža­ve. A ko šti­ti rad­ni­ke? Ni­ko, u rad­nič­koj ze­mlji oni ni­su ugro­že­ni. Ko je ugro­žen? Dr­ža­va, to je bar ja­sno. Na­rod je, da­kle, njo­me ne­za­do­vo­ljan? Na­pro­tiv, za­do­vo­ljan je. Pa što se on­da bu­ni? Ko ka­že da se bu­ni? To je lo­gič­no! U so­ci­ja­li­zmu vla­da prav­da, a ne lo­gi­ka. Vla­da se, da­kle, ne kri­ti­ku­je? I te ka­ko. Kri­ti­ku­ju je nje­ni pro­tiv­ni­ci? Ne, oni ko­ji su na vla­sti, naj­vi­še sa­ma vla­da. Mo­že­te li mi to ma­lo bo­lje raz­ja­sni­ti, pi­tao je go­spo­din Jo­nes. Ne mo­gu. Mo­že­te li mi bar da­ti ča­šu vi­ski­ja? To mo­gu.

Sred­stva za pro­iz­vod­nju kod vas ni­su u ru­ka­ma ka­pi­ta­li­sta? Ne. U ru­ka­ma su rad­ni­ka? Ne. Pa u či­jim su ru­ka­ma, do vra­ga? Ni u či­jim. Zna­či li to da kod vas ni­ko ne ra­di? Na­pro­tiv, svi ra­de. Pro­iz­vo­de? Slu­šaj­te, ne tra­ži­mo mi od so­ci­ja­li­zma su­vi­še, ne mo­že­te i ra­di­ti i pro­iz­vo­di­ti, kod nas se to is­klju­ču­je.

Zna­či li to da sve­ga ima­te do­volj­no? Ni­poš­to, sve nam ne­do­sta­je. Zaš­to on­da ne pro­iz­vo­di­te? Ne­ma­mo čim. Vi ste, zna­či, agrar­na ze­mlja? Ne, in­du­strij­ska smo. Ima­te ma­ši­ne, zaš­to nji­ma ne ra­di­te? Ra­di­mo, čo­ve­če, ali ne ra­de one. Mo­gu li do­bi­ti tu ča­šu vi­ski­ja? To mo­že­te.

Ču­je se da ima­te ne­ke na­ci­o­nal­ne teš­ko­će. To je ne­i­sti­na, na­ci­o­nal­ni i de­mo­graf­ski pro­blem kod nas je još u ra­tu re­šen. U če­mu je on­da pro­blem? U to­me što ga ne­ma. Ka­ko to? Le­po, da ga ima, re­šio bi se, poš­to ga ne­ma, ne mo­že se ni re­ši­ti. Ni­je, da­kle, isti­na da kod vas je­dan na­rod eks­plo­a­ti­še dru­gi?

Ne. To, za­ce­lo, tvr­de va­ši ne­pri­ja­te­lji? Ne, to tvr­de na­še vla­de. Znam, re­kao je, to­ga ima i u En­gle­skoj, to je sta­ra baj­ka da bo­ga­ti eks­plo­a­ti­šu si­ro­maš­ne? Ne, re­kao sam, to je no­va baj­ka da si­ro­maš­ni eks­plo­a­ti­šu bo­ga­te. Da li je to ono što se na va­šem Ko­so­vu do­ga­đa? Ne, ta­mo se niš­ta ne do­ga­đa.

Opro­sti­te, ali i va­še no­vi­ne pri­zna­ju da ta­mo na­ro­di je­dan dru­gog ugnje­ta­va­ju? Vi ste me pi­ta­li da li se neš­to do­ga­đa, a ne ko ko­ga ugnje­ta­va. Ve­ćin­ski na­rod, pret­po­sta­vljam, ugnje­ta­va ma­nji­nu? Je­ste. Ta­ko da je ugro­že­na ma­nji­na pri­nu­đe­na da se se­li? Ne, se­li se ve­ći­na.

I see, raz­u­mem, re­kao je, mo­gu li... Mo­že­te, re­kao sam, i do­neo mu naj­zad vi­ski. Šta je ovo, pi­tao je za­pre­paš­će­no, ovo ni­je vi­ski, ovo je pro­kle­ta vo­da! Ne, re­kao sam, to je ov­de vo­da. Kod nas se pro­da­je kao vi­ski.

Friday, October 21, 2011

Te­le­e­van­ge­li­sti i de­čak Buddy

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

78. Te­le­e­van­ge­li­sti i de­čak Buddy

U po­sled­nje vre­me Sje­di­nje­ne se Dr­ža­ve na­la­ze pod na­je­zdom re­li­gi­o­znih ska­ka­va­ca. Ja­to je ja­ko oko 30.000 pro­po­ved­ni­ka evan­ge­li­stič­ke sek­te, što pre­ma mul­ti­mi­li­on­skoj ma­si pra­vih ska­ka­va­ca i ni­je im­pre­si­van broj, ali je za zdrav raz­bor i hriš­ćan­sko ose­ća­nje jed­na­ko po­gu­ban kao i pr­vi za že­tvu. Obrš­će­na že­tva u oba se slu­ča­ja mo­že iz­me­ri­ti.

U ljud­skom slu­ča­ju nju sa­či­nja­va 16 mi­li­o­na čla­no­va fun­da­men­ta­li­stič­ke cr­kve, ko­ju od Ho­me­i­ni­je­ve raz­li­ku­je što ame­rič­ka još ni­je uze­la puš­ke u ru­ke, prem­da ne­kim od nje­nih du­hov­nih pri­ma­ša kr­staš­ki nož već iz zu­ba vi­ri. Iz­ve­stio sam vas o pro­po­ved­ni­ku Ro­bert­su ko­me je Bog za­pre­tio da će ga ubi­ti ako u ro­ku ne sku­pi još 4,5 mi­li­o­na do­la­ra za nje­gov hram.

Ro­berts je o uce­ni oba­ve­stio te­le­vi­zij­sku Ame­ri­ku i no­vac do­bio. Šta će od to­ga oti­ći na hram, šta na du­šev­no opo­ra­vlja­nje Ro­bert­so­vo osta­je da se vi­di u ne­kom od idu­ćih skan­da­la, ko­ji, u re­dov­nim raz­ma­ci­ma, po­ka­zu­ju bar tri stva­ri: ko­li­ko su pro­po­ved­ni­ci prak­tič­ni, a ko­li­ko Ame­ri­kan­ci, ču­ve­ni po prak­tič­no­sti, to ni­su. I, naj­zad, ko­li­ko je ne­prak­ti­čan Bog kad svo­je fi­nan­si­je po­ve­ra­va lo­po­vi­ma.

0816grec

Thursday, October 20, 2011

Kako grešiti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

77. Ka­ko gre­ši­ti, i ka­ko se is­ku­pi­ti

Ni­sam imao na­me­ru da i ovaj ko­men­tar po­sve­tim in­kvi­zi­tor­skom pi­ta­nju re­ha­bi­li­ta­ci­je, ali sam na­i­šao na jed­no za­bo­ra­vlje­no ime. Reč je o Pro­fu­mu, mi­ni­stru u dav­noj Mac­mil­la­no­voj vla­di. Ne­ću vas gnja­vi­ti po­je­di­no­sti­ma afe­re ko­ja je vla­du obo­ri­la. Pri­ro­da joj je erot­sko/špi­jun­sko/po­li­tič­ka, gde raz­li­ka iz­me­đu sa­sto­ja­ka ni­je sa­svim ja­sna. Uzi­ma li se ero­ti­ka kao špi­ju­na­ža, po­li­ti­ka kao ero­ti­ka, a špi­ju­na­ža kao neš­to što po­li­ti­ku i ero­ti­ku u uz­bu­đe­nju uje­di­nju­je, mut­no je.

U sva­kom slu­ča­ju, Pro­fu­mo se kom­pro­mi­to­vao i po­vu­kao kon­se­kven­ce. Iš­če­zao je iz po­li­tič­kog ži­vo­ta i no­vi­na. Ne­stao i sa za­bav­ne sce­ne, iz druš­tve­ne hro­ni­ke Ti­me­sa. A on­da, po­sle dve de­ce­ni­je, pri­mi­la ga je kra­lji­ca. Da­kle, jav­no je i s naj­vi­šeg me­sta re­ha­bi­li­to­van. Ne znam po­re­đe­nje, ali pri­bli­žno je to kao kad bih u Po­li­ti­ci pro­či­tao da je, ne­kog po­po­dne­va da­lje bu­duć­no­sti, te­ku­ći pred­sed­nik Ju­go­sla­vi­je po­zvao na čaj go­spo­di­na Fi­kre­ta Ab­di­ća ili go­spo­di­na Mi­lo­va­na Đi­la­sa.

SCREAM

Wednesday, October 19, 2011

Kri­vo­ver­ni­ci XVI, sve­ci XX ve­ka

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

76. Kri­vo­ver­ni­ci XVI, sve­ci XX ve­ka

Iz­me­đu 1584. i 1679, ka­da je u Bri­ta­ni­ji ka­to­lič­ka cr­kva bi­la van za­ko­na, 63 sveš­te­ni­ka i 22 sve­tov­nja­ka be­hu zbog za­bra­nje­ne ve­re obe­še­ni, u vo­di uda­vlje­ni ili na gu­bi­liš­tu raš­če­re­če­ni. Kar­di­nal Hu­me, nad­bi­skup od West­min­ste­ra, po­sti­gao je za njih od Sve­tog oca sta­tus sve­ta­ca. Go­di­ne 1987. na sve­ča­no­sti u Ri­mu oni su be­a­ti­fi­ko­va­ni.

An­gli­kan­sku cr­kvu, zbog či­jeg ute­me­lje­nja su ta­ko ne­čo­več­no stra­da­li, i ko­ja je u nji­ho­voj smr­ti ak­tiv­no su­de­lo­va­la, pred­sta­vljao je ve­le­ča­sni Mark San­ter, bi­skup Bir­ming­ha­ma. Sam je nad­bi­skup od Can­ter­buryja dr Run­cie tim po­vo­dom re­kao: „U proš­lo­sti bi ova­kva ob­zna­na iza­zva­la ra­spre. Da­nas svi sla­vi­mo nji­ho­vo he­roj­sko hriš­ćan­sko sve­do­čan­stvo i za­jed­no osu­đu­je­mo ne­to­le­ran­ci­ju ve­ka ko­ji je po­tre­sao hriš­ćan­ska uve­re­nja.“

Po­sled­nja be­a­ti­fi­ka­ci­ja en­gle­skih ka­to­li­ka oba­vlje­na je 1929. go­di­ne, ka­da su sve­ci­ma po­sta­li njih 136. Sve za­jed­no či­ni to 221 oso­bu, broj sra­zmer­no ma­li u od­no­su na broj po­gu­blje­nih, ali do­vo­ljan u od­no­su na duh iz­mi­re­nja iz­me­đu cr­ka­va i po­mi­re­nja s ne­slav­nom isto­ri­jom nji­ho­vih ne­hriš­ćan­skih od­no­sa. Isto­ri­jom, ne sme­mo za­bo­ra­vi­ti, u ko­joj su i pro­te­stan­ti gu­bi­liš­tu do­da­li svo­je gla­ve.

Gle­da­ju­ći spi­sak, me­đu­tim, ako iz­u­zme­mo sveš­te­ni­ke, či­ji je po­lo­žaj već po­zi­vom bio po­gu­ban, pri­me­tio sam da su sva sve­tov­na li­ca umr­la ma­nje zbog sa­me ve­re, a vi­še zbog iz­ve­snih uslu­ga ko­je su pru­ži­li pro­go­nje­noj cr­kvi i nje­nim pa­sti­ri­ma. Skri­va­li su sveš­te­ni­ke ili su, kao Wil­li­am Car­ter, taj­no štam­pa­li ka­to­lič­ke knji­ge. Pi­tam se šta je s ano­nim­nim ka­to­li­ci­ma ko­ji su mu­če­nič­ki umr­li sa­mo za­to što se ni­su hte­li od­re­ći svo­je ve­re, iako su se s ne­ko­li­ko re­či mo­gli spa­sti i osta­ti u istom hriš­ćan­skom kru­gu.

NG001135

Tuesday, October 18, 2011

Vre­me re­či, i ka­ko da se iz­beg­nu

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

75. Vre­me re­či, i ka­ko da se iz­beg­nu

Ko je u En­gle­skoj pro­veo du­že vre­me, usta­no­vi­će da je njen reč­nik po­de­ljen u če­ti­ri ka­te­go­ri­je. U pr­vu idu re­či ko­je opi­su­ju pred­me­te ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de i naj­češ­će zna­če što ka­žu. Naj­češ­će, ali ne uvek. „Cha­ir“ ne ozna­ča­va sa­mo „sto­li­cu“, već i „pred­sed­ni­ka“ ne­kog sku­pa ko­ji na njoj se­di. U dru­goj su vi­še­smer­ne re­či što ima­ju bez­broj zna­če­nja, za­vi­sno od kon­tek­sta ili to­na u ko­me su iz­go­vo­re­ne. Istim idi­o­mom mo­že­te po­hva­li­ti i uvre­di­ti, i oni se če­sto ko­ri­ste u Par­la­men­tu.

U tre­ću vr­stu spa­da­ju re­či ko­je uvek zna­če neš­to dru­go ne­go što mi­sli­te. Ako En­gle­zu neš­to ob­jaš­nja­va­te, re­ci­mo na­še na­ci­o­nal­ne od­no­se, a on vam na kra­ju ka­že: „I see“, što bi tre­ba­lo da zna­či: „Raz­u­mem, shva­tam“, sa ap­so­lut­nom si­gur­noš­ću znaj­te da ni­jed­nu pro­kle­tu reč va­šeg ob­jaš­nje­nja ni­je raz­u­meo. U če­tvr­tu idu re­či ko­je niš­ta ne zna­če. Re­či, da­kle, ov­de, kao i u svim ci­vi­li­zo­va­nim je­zi­ci­ma, ima­ju če­tvo­ro­stru­ku na­me­nu: da is­ka­žu ono za šta su stvo­re­ne, da baš to ne is­ka­žu, da to sa­kri­ju, da ozna­ča­va­ju raz­ne stva­ri u isto vre­me ili da ne zna­če niš­ta.

saul_dav

Monday, October 17, 2011

Lju­bi­či­ce, ko­zje no­ge i na­ra­vo­u­če­ni­je

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.


74. Lju­bi­či­ce, ko­zje no­ge i na­ra­vo­u­če­ni­je

Vre­me je da dve emi­si­je po­sve­ti­mo lak­šim ob­li­ci­ma teš­kih fe­no­me­na me­đu ko­ji­ma ži­vi­mo, u na­di da će­mo kroz njih vi­de­ti ko su i ka­kvi su En­gle­zi, a mo­žda i ko smo i ka­kvi mi. I ka­kva je raz­li­ka me­đu na­ma. Sa­zna­nje ne­će pro­me­ni­ti ni njih ni nas. I tu će raz­li­ka pre­sta­ti. I oni i mi po­no­si­će­mo se svo­jom ne­pro­men­lji­voš­ću. Či­ji su raz­lo­zi ume­sni­ji, ne­ka pro­su­di slu­ša­lac.

Go­spo­din Far­mer iz Ken­ta osu­đen je na glo­bu od 25 fun­ti za­to što je van svo­je baš­te is­ko­pao dva bo­ko­ra lju­bi­či­ca i ti­me po­vre­dio pa­ra­graf 13. Za­ko­na o zaš­ti­ti pri­ro­de. U dru­goj pri­či reč je o ži­vo­tinj­skom car­stvu i 10 fun­ti. U Wa­le­su, na pa­di­na­ma br­da Or­me, kraj se­la Aber­con­waya, pa­se kr­do di­vljih ko­za ari­sto­krat­skog po­re­kla.

Ko­ze su po­tom­ci pa­ra ko­ji je per­sij­ski šah po­klo­nio kra­lji­ci Vic­to­ri­ji i ne pri­pa­da­ju prav­no ni­ko­me do isto­ri­ji Im­pe­ri­je. Ne­dav­no je jed­na ko­za po­vre­di­la no­gu. To je ja­vlje­no Opštin­skom od­bo­ru Aber­con­waya. Po­zvan je ve­te­ri­nar, ko­ji je ko­zi pru­žio po­moć. Ra­čun je iz­no­sio 10 fun­ti. Od­bor je bio spre­man ra­čun da pla­ti, ali je od prav­nog sa­vet­ni­ka upo­zo­ren da će zbog neo­vlaš­će­nog iz­dat­ka pla­ti­ti mno­go vi­še kad kon­tro­la pre­gle­da fi­nan­sij­sko po­slo­va­nje Opšti­ne.

Grad­ski oci su se naš­li „na ko­zjem ro­gu di­le­me“. Ona je re­še­na do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma ko­ji su ra­čun iz­mi­ri­li. Ali di­le­me pro­i­zaš­le iz dve sen­ti­men­tal­ne pri­če osta­le su ne­iz­mi­re­ne. Jed­na se od­no­si na Bri­ta­ni­ju, dve na nas.

crouch

Sunday, October 16, 2011

Afere i kako ih steći

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić. 

 

73. Afe­re, i ka­ko ih ste­ći

Sva­kom pri­sta­li­ci ka­pi­ta­li­stič­kog na­či­na pro­iz­vod­nje ko­ji je oko 1948. go­di­ne učio isto­ri­ju u Ju­go­sla­vi­ji reč „afe­ra“ je bi­la ba­uk s ko­jim se su­o­ča­va­la nje­go­va ve­ra u pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

Pre­ma udž­be­ni­ku do­ma­će po­ve­sti, Ju­go­sla­vi­ja pre re­vo­lu­ci­je ni­je ima­la niš­ta do ru­da ko­je su eks­plo­a­ti­sa­li stra­ni ka­pi­ta­li­sti, afe­ra ko­je su eks­plo­a­ti­sa­li do­ma­ći i, na­rav­no, mo­nar­ho­fa­ši­stič­ke dik­ta­tu­re ko­ja je sve to omo­gu­ća­va­la. Imao sam ve­li­kih mu­ka da sa­vest iz­mi­rim s ne­kim od vi­dlji­vih mo­ral­nih ne­do­sta­ta­ka ka­pi­ta­li­zma.

Bio sam vr­lo, vr­lo na­i­van. Do­volj­no je bi­lo da ih pro­gla­sim de­vi­ja­ci­ja­ma, kao što le­vi­ča­ri ra­de sa svo­ji­ma, i stvar bi bi­la u re­du. Si­stem je do­bar, sa­mo se ne spro­vo­di, i za­to je oča­jan. Sa­da se po­la­ko uvi­đa da je si­stem oča­jan i da je do­bro što se ne spro­vo­di, ina­če bi po­stao ne­pod­noš­ljiv. Nje­go­ve greš­ke po­sta­ju na­jed­nom spa­so­no­sne.

returnma

Friday, October 14, 2011

Istorijske istine

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

72. Isto­rij­ske isti­ne ili gde se de­de Car Du­ša­na bla­go?

Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja ot­po­če­la je, po­red krup­nih re­či, i ti­me što je jed­noj že­ni ot­ki­nu­la gla­vu. Kad god se o raz­lo­zi­ma po­gu­blje­nja kra­lji­ce Ma­rie-An­to­i­net­te go­vo­ri, kao naj­ja­či ar­gu­me­nat uzi­ma se sa­vet omra­že­ne Austri­jan­ke da, ako ne­ma hle­ba, Fran­cu­zi tre­ba da je­du ko­la­če.

Moj gim­na­zij­ski pro­fe­sor iz 1946, s udar­nič­kom po­stre­vo­lu­ci­o­nar­nom prak­som i en­tu­zi­ja­zmom ko­jim je na­dok­na­đi­vao skro­man na­pred­ni staž iza se­be, i iz­gle­di­ma na di­rek­tor­ski po­lo­žaj is­pred se­be, kad god smo na toj te­mi bi­li, do­bi­jao je na­pa­de hu­ma­ni­stič­kog be­sa. Bes je bio uza­lu­dan, ta­man ko­li­ko po­ne­ka isto­ri­ja.

Ma­rie-An­to­i­net­te ni­je bi­la kri­va za gla­do­va­nje Pa­ri­ža­na; moj pro­fe­sor ni­je po­stao di­rek­tor; a mno­ge isto­ri­je bo­lje da se ni­su de­si­le. Kra­lji­ca, na­i­me, niš­ta rđa­vo ni­je mi­sli­la kad je na­ro­du pre­po­ru­či­la da me­sto hle­ba je­de ko­la­če. Na­iv­no je dr­ža­la da na­rod­na vre­me­na ne mo­gu bi­ti go­ra od ne­na­rod­nih. Jer za vre­me An­cien régi­mea, ako ni­su ima­li do­volj­no hle­ba, pa­ri­ski su pe­ka­ri mo­ra­li gra­đa­ni­ma po is­toj ce­ni pro­da­va­ti ko­la­če.
crucify3
U na­šim pe­ka­ra­ma hle­ba če­sto ne­ma. To je, iz­me­đu osta­log, do­kaz da su na­rod­ne. Dru­gi je do­kaz na­rod­ni hleb, ko­ga ne­ma ni­je­dan na­rod na sve­tu. Svi ima­ju – hleb. Ili ga, kao Ti­ge­ja u Eti­o­pi­ji, ne­ma­ju. Kod nas je hleb ko­ga ne­ma na­rod­ni, onaj ko­jeg ima tre­ba­lo bi, da­kle, da bu­de – ne­na­rod­ni?

Thursday, October 13, 2011

Nostalgičan pomen

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

71.No­stal­gič­ni po­men srp­sko-bri­tan­skim od­no­si­ma

Već sa­ma či­nje­ni­ca da oni po­sto­je, da ne­ki od­no­si iz­me­đu Sr­ba i En­gle­za eg­zi­sti­ra­ju, čak i da su pri­lič­no sta­ri, tre­ba da nas či­ni po­no­sni­ma. Bi­ti za­pa­žen od Fo­re­ign Of­fi­cea ni­je ni naj­ma­nje la­ka stvar. Čak je i Hi­tle­ru to poš­lo za ru­kom tek ka­da je opa­lio iz svih to­po­va. Iz ono­ga što sam pro­či­tao o ne­mač­ko-
-en­gle­skim od­no­si­ma tog do­ba, uve­rio sam se da je za bu­đe­nje En­gle­za po­treb­na sa­mo ve­li­ka bu­ka i da ne pa­li niš­ta ma­nje od met­ka u sr­ce.

Isto­rij­ski uzev, pr­vi je od­nos bio ol­fak­tor­ne na­ra­vi. Ti­cao se en­gle­skog mi­ri­sa, a nos je bio srp­ski. Ne­gde oko 1200. go­di­ne, srp­ska je prin­ce­za iz ku­će Ne­ma­nji­ća, uda­ta za vi­zan­tij­skog ca­ra, pa­la u ne­svest ka­da joj je pri­li­kom audi­jen­ci­je pred­sta­vlje­na fra­nač­ka de­le­ga­ci­ja u ko­joj je bio i je­dan Bri­ta­nac. Ni­je u pi­ta­nju bio nje­gov iz­gled, prem­da ni on ni­je bio za od­ba­ci­va­nje, ne­go eg­zo­ti­čan mi­ris nje­go­ve pri­rod­ne, od ro­đe­nja ni­čim ne­dir­nu­te ko­že.

oresteia_b

Wednesday, October 12, 2011

Gvozdeni putevi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

70. Gvo­zde­ni pu­te­vi na­ših ne­po­ve­re­nja

Me­đu pi­smi­ma ko­ja do­bi­jam po­vo­dom ovih ko­men­ta­ra ima i jed­no jav­no ko­je po­mi­njem s od­vrat­noš­ću, iako će nam, po vo­lji iro­nič­nog pa­ra­dok­sa, ono po­mo­ći da iza­be­re­mo da­naš­nju te­mu i iz­ve­de­mo još jed­nu raz­li­ku iz­me­đu na­šeg i en­gle­skog ka­rak­te­ra.

Je­dan od umi­lja­ti­jih pa­su­sa pi­sma jed­nog pse­u­do-Ži­vo­ra­da iz Kra­gu­jev­ca gla­si: „Is­pa­da da ste vi, go­spo­di­ne, la­žov ili ste na­pro­sto iz­vi­ka­ni eru­di­ta, tj. pu­ka ne­zna­li­ca, ako već ni­ste i pla­će­ni ocr­nji­vač...“ Ovih ne­ko­li­ko ma­ro­der­skih kom­pli­me­na­ta za­ra­dio sam pri­med­ba­ma na še­sti­nu ze­mlji­ne ku­gle ko­ja već tri če­tvrt sto­le­ća na­sto­ji da ube­di pre­o­sta­lih pet še­sti­na ka­ko iz­gra­đu­je Obe­ća­nu ze­mlju, da bi tek sa­da, u po­sled­njoj če­tvr­ti­ni, shva­ti­la da je iza se­be, u ži­vo­tu svog ve­li­kog na­ro­da, osta­vi­la ja­lo­vi­nu jed­ne uto­pi­je ko­je će se ra­zum­ni po­tom­ci sti­de­ti.

Duh pi­sma ni­je po­sle­di­ca per­so­nal­ne iz­o­pa­če­no­sti mog ko­re­spon­den­ta, ma­ni­je go­nje­nja ko­ja u sve­mu vi­di ne­pri­ja­te­lje, tu­đe agen­te i zle de­mo­ne pro­pa­sti, ma­da ču­jem da ona već ima svo­ju re­ljef­nu bi­o­gra­fi­ju. Vo­leo bih da smem re­ći ka­ko je ona u ve­li­koj me­ri re­zul­tat ide­o­lo­gi­je re­al­nog so­ci­ja­li­zma, či­ja je po­vest pu­na la­žnih pro­ce­sa, la­žnih sve­do­ka, la­žnih pri­zna­nja, ali i pra­vih pro­go­na, pra­vih hap­še­nja, pra­vog stre­lja­nja, pa i ge­no­ci­da. Pro­ce­si su da­kle, bi­li la­žni, ali su me­ci na­kon njih bi­li pra­vi.

Ne mo­gu to re­ći, jer na Bal­ka­nu tra­di­ci­ja kom­pro­mi­to­va­nja tu­đih mo­ti­va ne po­ti­če od ju­če. Ona je utka­na u na­šu po­vest kao što je iz­be­ga­va­nje sva­kog na­če­la, na­ro­či­to ide­o­loš­kog, bit­na ozna­ka prag­ma­tič­ne en­gle­ske isto­ri­je. (Kad su od na­če­la da na­če­la ne­ma­ju sa­mo dva pu­ta od­stu­pi­li,

En­gle­zi su u do­ba na­zad­nog i pro­mi­sku­i­tet­nog kra­lja He­nryja VI­II na lo­ma­či spa­lji­va­li lju­de druk­či­jeg miš­lje­nja, a u vre­me na­pred­nog i re­vo­lu­ci­o­nar­nog Crom­wel­la ju­ri­li veš­ti­ce. To je En­gle­zi­ma za­u­vek po­ka­za­lo da im ne­či­ja na­pred­nost ili na­zad­nost ne­će sa­ču­va­ti ži­vo­te i da od krup­nih ide­ja mo­ra­ju po­tra­ži­ti ne­ku zdra­vi­ju od­bra­nu.)

7sgeorge

Tuesday, October 11, 2011

Dva britanska pogleda

Sabrana pisma iz tuđine XXXVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

69. Dva bri­tan­ska po­gle­da na Ru­si­ju i jed­na za­go­net­ka

Dne 9. no­vem­bra 1917. Man­che­ster Gu­ar­dian do­neo je sle­de­ću vest: „Bolj­še­vi­ci su, uz po­moć pe­tro­grad­skih tru­pa, obo­ri­li vla­du Ke­ren­skog i us­po­sta­vi­li vla­du Voj­nog re­vo­lu­ci­o­nar­nog ko­mi­te­ta. Neš­to po­sle šest sa­ti so­vjet­ske su tru­pe, pred­vo­đe­ne po­sa­dom kr­sta­ri­ce ’Auro­ra’, na­pa­le Zim­sku pa­la­tu, se­diš­te Pri­vre­me­ne vla­de. Ka­de­ti i žen­ski ba­ta­ljon, ko­ji su pa­la­tu šti­ti­li, na va­tru su od­go­vo­ri­li, ali su se naj­zad pre­da­li. Pred­sed­nik Sa­ve­ta rad­nič­kih i voj­nič­kih de­pu­ta­ta Pe­tro­gra­da go­spo­din Troc­ki ob­ja­vio je da pri­vre­me­na vla­da vi­še ne po­sto­ji, da su nje­ni mi­ni­stri po­hap­še­ni i da je par­la­ment ras­puš­ten. Go­spo­din Le­njin je odr­žao go­vor u ko­me je is­ta­kao tri pr­va za­dat­ka ko­ja sto­je pred ru­skom de­mo­kra­ti­jom: okon­ča­nje ra­ta, pre­da­ja ze­mlje se­lja­ci­ma i re­ša­va­nje kri­ze...“
7moses

Monday, October 10, 2011

Velika Britanija i ostatak sveta

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

68. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i osta­tak sve­ta

Sve do sa­da uve­ra­va­li smo slu­ša­te­lje da En­gle­ze svet za­ni­ma sa­mo uko­li­ko je nji­hov, što zna­či da ga je nje­gov pre­te­žan deo pre­stao za­ni­ma­ti kad su ga, bla­go­da­re­ći slav­noj po­be­di u Dru­gom svet­skom ra­tu, de­fi­ni­tiv­no iz­gu­bi­li. Na­če­lo va­ži sve od Wil­li­a­ma Osva­ja­ča, je­di­nog stran­ca ko­ji je ov­de ostao du­že ne­go što su se do­ma­ći­ni na­da­li. Naj­vi­še što se da­nas od bri­tan­skih gra­nič­nih Ker­be­ra mo­že do­bi­ti še­sto­me­seč­ni je bo­ra­vak.

Wil­li­am je 14. ok­to­bra 1066, u bi­ci kod Ha­sting­sa, obez­be­dio se­bi i svo­jim Nor­ma­ni­ma neo­gra­ni­če­nu vi­zu, ali, na­rav­no, na oba­le Ken­ta is­kr­cao se on s ma­čem u ru­ci i s nor­man­dij­skim voj­vod­stvom u ke­si, a ne kao ja, s po­ni­znim iz­ra­zom na li­cu i sto fun­ti u dže­pu. U za­me­nu do­neo je En­gle­zi­ma na­sled­no pra­vo na po­ve­li­ko par­če fran­cu­ske ze­mlje i na­sled­nu na­vi­ku me­ša­nja u evrop­ske po­slo­ve. Ja od na­sle­đa ni­sam do­neo niš­ta osim ne­kih bal­kan­skih na­vi­ka ko­je se ov­de pre­zi­ru, ali upra­žnja­va­ju.

I od pra­va i od na­vi­ke En­gle­zi su do­bi­li ra­to­ve, pa is­pa­da da su sa mnom, od ko­ga niš­ta ni­su do­bi­li, ipak bo­lje proš­li. Kad su u sto­go­diš­njem te­sta­men­tar­nom ra­tu pra­vo na Fran­cu­sku iz­gu­bi­li, iz­gu­bi­li su isto­vre­me­no i na­vi­ku da se za Fran­cu­ze in­te­re­su­ju. Jad­ni su Fran­cu­zi mo­ra­li po­di­ći či­ta­vu jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju i pro­iz­ve­sti jed­nog Na­poléona da bi po­no­vo pro­bu­di­li za­mr­li in­te­res En­gle­ske, či­me oba neo­bjaš­nji­va do­ga­đa­ja do­bi­ja­ju naj­zad svo­je pra­ve uzro­ke.

bacchus

Sunday, October 09, 2011

O engleskim zdravim bolestima

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

67. O en­gle­skim zdra­vim bo­le­sti­ma

Kad nam je do­ja­di­lo da bu­de­mo jed­no­stav­ni i svo­je svi­nja­ri­je, gra­đan­ske i po­ve­sne, oba­vlja­mo iz ra­zu­mlji­vih, pri­rod­nih, ego­i­stič­nih raz­lo­ga, pro­naš­li smo kom­plek­se. Na­ša se du­ša, do ta­da re­zer­vi­sa­na za boj Bo­ga i Sa­ta­ne, pre­o­bra­zi­la u ne­ra­za­bir­lji­vo ra­tiš­te ne­bro­je­nih opreč­nih si­la. Es­hi­lov Kralj Edip od uzor­ne grč­ke tra­ge­di­je po­sta­je ško­la ne­pri­rod­nih sklo­no­sti. Ni­je­dan ljud­ski čin ne­ma vi­še ja­sne i ne­po­sred­ne mo­ti­ve. Svi su pod pod­mu­klom ko­man­dom taj­nih i po­sred­nih po­bu­da.

Na­še su po­pu­lar­ne lič­ne i isto­rij­ske svi­nja­ri­je osta­le, na­rav­no, iste. Pro­me­ni­lo se je­di­no nji­ho­vo iz­vi­nje­nje. Ti­ra­nin ko­ji je de­mon­stri­rao kr­vo­loč­nu nad­moć nad ži­vo­tom po­sta­je na­jed­nom sla­bić što je zlo­u­po­tre­bom si­le sa­mo skri­vao svo­ju ne­moć. Pre­po­ten­ci­ja u sve­mu, im­po­ten­ci­ja je za­pra­vo u naj­va­žni­jem. Čo­vek vi­še ni­je, kao u var­var­stvu, ono što či­ni. Pro­sve­će­noš­ću na­ših an­tro­po­loš­kih po­gle­da, po­stao je ono što da či­ni ne mo­že. I uvek neš­to dru­go ne­go što iz­gle­da.

13heads

Friday, October 07, 2011

Uloga nemačkih bombi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

66. Ulo­ga ne­mač­kih bom­bi u iz­grad­nji bri­tan­ske pre­stol­ni­ce

Krv­na ve­za spa­ja rat­no va­zdu­ho­plov­stvo Tre­ćeg Re­ic­ha i en­gle­sku kra­ljev­sku ku­ću Wind­sor. I ma­ši­ne Luft­waf­fe i lju­di Wind­so­ra ne­mač­kog su po­re­kla. Po­sto­je i raz­li­ke. Ne­mač­ki su avi­o­ni ima­li pre­sud­ni­ji uti­caj na sud­bi­nu Re­ic­ha ne­go ne­mač­ki vla­da­ri En­gle­ske na sud­bi­nu En­gle­za. U kri­tič­nim tre­nu­ci­ma Dru­gog svet­skog ra­ta, ka­ko ve­le voj­ni ko­men­ta­to­ri, Luft­waf­fe je mo­gla od­lu­či­ti is­hod ra­ta i za­pe­ča­ti­ti sud­bi­nu Im­pe­ri­je.

Göringovo je va­zdu­ho­plov­stvo na­pa­da­lo in­du­strij­ske cen­tre i sa­o­bra­ćaj­ne čvo­ro­ve, tr­buh i ner­ve ze­mlje. Po­tom je, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, ali sva­ka­ko i aro­gant­nog ne­po­zna­va­nja en­gle­skog ka­rak­te­ra, iz­me­ni­lo stra­te­gi­ju i ot­po­če­lo s ma­sov­nim bom­bar­do­va­njem ci­vil­nih ci­lje­va i va­zduš­nim te­ro­rom nad sta­nov­niš­tvom ostr­va. In­du­stri­ja je re­la­tiv­no neo­me­ta­no pro­du­ži­la da pro­iz­vo­di sred­stva po­be­de, a tran­sport da ih pre­vo­zi na ra­tiš­ta gde će bi­ti upo­tre­blje­na mu­dri­je od ne­mač­kih avi­o­na.

Gra­do­vi su, Lon­don me­đu nji­ma, pla­ti­li vi­so­ku ce­nu za po­be­du od­ne­tu hi­lja­da­ma mi­lja da­le­ko od njih. Od Ve­li­kog po­ža­ra go­ra ne­vo­lja pre­stol­ni­cu ni­je po­go­di­la. Pr­vu go­di­nu mi­ra do­če­kao je Lon­don u ru­i­na­ma, pa ni­je ču­do što je rat­no va­zdu­ho­plov­stvo omra­že­ni­je ov­de od svih dru­gih ro­do­va ne­mač­ke voj­ske, pa i od SS-a, ko­me Evro­pa da­je pred­nost.
2draught

Thursday, October 06, 2011

Siva hronika

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

65. Si­va hro­ni­ka bri­tan­skih ne­de­ša­va­nja

Za mog po­lu­go­diš­njeg od­su­stvo­va­nja iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je zbi­lo se u njoj ma­lo to­ga što za­slu­žu­je ko­men­tar. U ra­spo­nu do­volj­nom da tem­pe­ra­ment­ni­je ze­mlje Afri­ke bar tri pu­ta pro­me­ne vla­du, da se čak i u ju­žno­a­me­rič­kim po­neš­to na­bo­lje ili na­go­re iz­me­ni, ov­de su se de­si­la sa­mo tri do­ga­đa­ja, ali se, kao i obič­no, ni­je pro­me­ni­lo niš­ta. Za sva­ki od njih mo­že po­slu­ži­ti ne­ki od pred­rat­nih ko­men­ta­ra, ako ga je pra­vio stra­nac mo­je mr­zo­vo­lje.

U tom je po­gle­du bri­tan­ski či­ta­lac štam­pe u pred­no­sti pred evrop­skim. Ne mo­ra sva­kog da­na ku­po­va­ti sve­že no­vi­ne. Uvek se i sta­rim mo­že po­slu­ži­ti. Kao što mu se su­di po pre­se­da­ni­ma iz do­ba Mat­the­wa Hop­kin­sa i lo­va na veš­ti­ce, ako se ino­stra­ne spo­red­no­sti za­ne­ma­re, Ti­mes od 1927. re­ći će mu o bri­tan­skom ži­vo­tu ma­nje-vi­še isto što i Ti­mes od 1987. Osim da­tu­ma, ko­ji bi, da mo­gu, ta­ko­đe osta­li uvek isti, me­nja­će se sa­mo ber­zan­ski iz­veš­ta­ji i re­še­nja ukrš­te­nih re­či, da se i ona po­no­ve, sa­mo u dru­gim kom­bi­na­ci­ja­ma. Čak će i me­te­o­ro­loš­ki iz­veš­ta­ji ma­hom bi­ti isti. Kao avi­o­nom da pu­tu­je­te, vre­me će uvek bi­ti – ume­re­no oblač­no.

TN-GhostlyAttendance32

Wednesday, October 05, 2011

Otvorena sezona lova na gluposti

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

64. Otvo­re­na se­zo­na lo­va na glu­po­sti

Po­zna­to je da po­tre­ba za oču­va­njem ži­vo­tinj­skog sve­ta zah­te­va lo­vo­sta­je. Njih sme­nju­ju se­zo­ne lo­va. Ni­je po­zna­to da i glu­post, ma ko­li­ko nam se či­ni slo­bod­na od vre­men­skih, pa i osta­lih ogra­ni­če­nja, ima me­se­ce u ko­ji­ma je ima vi­še ne­go obič­no, u ko­ji­ma kao da je na nju otvo­re­na se­zo­na lo­va.

U Bri­ta­ni­ji se to do­ga­đa to­kom je­se­ni, ko­ju ov­de sma­tra­ju le­tom, i za­vr­ša­va kra­lji­či­nim go­vo­rom na otva­ra­nju Par­la­men­ta, kad gra­đan­ske glu­po­sti po­su­sta­ju, a po­či­nju nas za­ba­vlja­ti par­la­men­tar­ne. Opraš­ta­ju­ći se od se­zo­ne par­la­men­tar­nih be­da­sto­ća, mi­ni­star Fow­ler je re­kao za la­bu­ri­stič­kog pro­tiv­ni­ka da u „glu­post sr­lja s otvo­re­nim pred­njim vra­ti­ma“. Bi­la bi to sjaj­na ža­o­ka, u naj­bo­ljoj tra­di­ci­ji džentlmen­skih uvre­da, da sa­mo ko­ju ne­de­lju pre to­ga bri­tan­ski brod u za­li­vu Ze­e­brug­ge ni­je po­to­nuo, odnev­ši dve­sta ži­vo­ta, upra­vo ta­ko – sr­lja­ju­ći na­pred s otvo­re­nim vra­ti­ma na utro­bi.

08carryx

Tuesday, October 04, 2011

Profane misli

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

63. Pro­fa­ne mi­sli o sve­tom bri­tan­skom we­e­ken­du

Ima mno­go tra­di­ci­jom po­sve­će­nih stva­ri u Bri­ta­ni­ji, ali ni­jed­na ni­je to­li­ko sve­ta, to­li­ko kult­na svim Ostr­vlja­ni­ma kao što je nji­hov we­e­kend. Osta­le sve­ti­nje ras­po­re­đe­ne su po ve­ra­ma, ra­sa­ma, kla­sa­ma. Rad­ni­ci obo­ža­va­ju štraj­ko­ve, pre­ma ko­ji­ma vla­snič­ki sta­lež ne ose­ća ni­ka­kvo poš­to­va­nje. Ari­sto­krat­ski lov na li­si­ce, ko­ji vo­le i psi, ne uži­va sim­pa­ti­je ni rad­ni­ka ni li­si­ca. Gra­đa­ni ima­ju svo­je sa­lo­ne, rad­ni­ci svo­je krč­me, ple­mi­ći klu­bo­ve, že­ne ku­hi­nje, a stran­ci i psi par­ko­ve. Ali we­e­kend svi pod­jed­na­ko obo­ža­va­ju. I lju­di, i že­ne, i psi. Svi osim stra­na­ca, ko­ji ta­da, vi­še no obič­no, ne zna­ju šta će sa so­bom. No, o nji­ma i ni­je reč. O nji­ma ov­de ni­kad ni­je reč.

Do pri­zna­vanja 1. ma­ja za dr­žav­ni pra­znik, do če­ga je doš­lo tek ne­dav­no, i to u ze­mlji gde je rad­nič­ka kla­sa na­sta­la i ste­kla pr­va in­du­strij­ska pra­va, ni­kad En­gle­ska ne bi do­spe­la da za­ko­no­da­vac u vi­du ni­je imao we­e­kend, a ne pra­znik ra­da, što je lo­gič­no, jer ka­kvo je to sla­vlje­nje ra­da – len­stvo­va­njem? Ni­ti bi od­mor odu­še­vlje­no ko­ri­sti­li i oni ko­ji u ži­vo­tu ni­je­dan dan ozbilj­no ni­su ra­di­li.

Do­kaz je i što se 1. maj ne sla­vi uvek 1. ma­ja kao svu­da u sve­tu, ne­go – ka­ko kad. Raz­log ni­je u po­tre­bi En­gle­za da bu­du druk­či­ji. On je u we­e­ken­du. Da je 1. maj uvek 1. ma­ja, pa­dao bi i u rad­ne da­ne, ne bi se spa­jao sa su­bo­tom i ne­de­ljom i ne bi obra­zo­vao du­gi we­e­kend, bez če­ga je, oči­gled­no, be­smi­slen.

Monk at the sea

Monday, October 03, 2011

Stvarni Englezi

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

62. Stvar­ni En­gle­zi i nji­ho­va ap­strakt­na mo­nar­hi­ja

Sko­ro tri go­di­ne te­mu od­la­žem. Ne­ću kri­ti, iz stra­ha, a mo­žda i stra­hom in­spi­ri­sa­ne na­vi­ke da u še­fo­vi­ma dr­ža­va gle­dam mi­ro­po­ma­za­ne, Bož­jim i ljud­skim za­ko­ni­ma zaš­ti­će­ne lič­no­sti, od ko­jih su me uvek vi­še za­bri­nja­va­li ljud­ski. U re­pu­bli­ci sam na­u­čio da i naj­ma­nja pri­med­ba na nji­ho­vu ne­pri­ko­sno­ve­nost ume od­ve­sti u ne­pri­li­ke – me­ne, ni­ka­da njih – iz ko­jih me ni po­hva­le sve­mu osta­lom u nji­ho­vom de­lu ne­će iz­vu­ći. Ne­po­gre­ši­vost ne gre­ši. Gre­ši onaj ko­ji ne­po­gre­ši­vost ne pri­me­ću­je ili ne pri­zna­je.

Slo­bo­do­um­ni ame­rič­ki re­pu­bli­kan­ci po­bu­nje­nih bri­tan­skih ko­lo­ni­ja dvo­u­mi­li su se da li da svog pred­sed­ni­ka zo­vu „go­spo­di­nom“ ili „Nje­go­vim ve­li­čan­stvom“. Osta­li su na ti­tu­li ko­ju ovaj de­li sa sva­kim va­šing­ton­skim pi­lja­rem, i tu se ru­so­ov­ska de­o­ba jed­na­ko­sti za­vr­ša­va. Ali se sva­ka nje­na de­o­ba za­vr­ša­va i kad vi svo­ga so­ci­ja­li­stič­kog zo­ve­te dru­gom. Ja­pan­ski car si­šao je sa ne­ba, ho­dao po ze­mlji, a u nju će ući. Iran­ski car ca­re­va umro je u iz­gnan­stvu, ali to je sud­bi­na ne jed­nog „go­spo­di­na pred­sed­ni­ka“.

Sud­bi­na dru­go­va pred­sed­ni­ka još je ne­iz­ve­sni­ja. Kad pre­sta­nu bi­ti pred­sed­ni­ci, mno­gi pre­sta­ju bi­ti i dru­go­vi. Fran­cuz se u po­se­ti ze­mlji Bli­skog is­to­ka ču­dio što se u njoj ne sme vi­ka­ti „Do­le pred­sed­nik“. „U Fran­cu­skoj“, re­kao je, „sme­te vi­ka­ti – Do­le de Ga­ul­le!“ Od­go­vo­re­no mu je da to ne do­ka­zu­je gra­đan­sku slo­bo­du u Fran­cu­skoj, jer se „Do­le de Ga­ul­le!“ sme vi­ka­ti i u toj ze­mlji Bli­skog is­to­ka. To je isti­na. Ne sme se, do­du­še, vi­ka­ti: „Do­le pred­sed­nik do­tič­ne re­pu­bli­ke“, ali o nje­mu i ni­je reč. Sad se, ču­jem, i to sme. I tek sad vi­di ko­li­ko to ma­lo zna­či.

dv338018

Sunday, October 02, 2011

Ko je jedva glavu sačuvao

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

61. Ko je je­dva gla­vu sa­ču­vao, ne mo­že i pa­soš

U an­ke­ti o emi­si­ja­ma Srp­sko­hr­vat­ske sek­ci­je BBC-ja pi­sa­no je po­hval­no i o mo­jim ko­men­ta­ri­ma. Ko­ri­stim pri­li­ku da za­hva­lim. Pi­sma se ne ba­ve raz­lo­zi­ma za kom­pli­men­te, ali ja bih vo­leo da je me­đu nji­ma i onaj po­sve­ćen na­sto­ja­nju da bu­dem ne­pri­stra­san.

Po­ne­kad se, me­đu­tim, i ja ose­ća­nji­ma pre­pu­stim. Ma­hom na te­ma­ma ko­je an­ga­žu­ju sr­ce vi­še no što je po­sma­tra­ču do­puš­te­no. Ta­ko je bi­lo kad sam u pri­lo­gu „O STA­ROJ MLA­DO­STI I MLA­DIM GRE­SI­MA“ go­vo­rio o smrt­noj ka­zni. Ta­ko će, bo­jim se, bi­ti i da­nas dok ras­pra­vljam o pro­ble­mu po­li­tič­kih iz­be­gli­ca, či­je sam zaš­ti­te ube­đe­ni pri­sta­li­ca. Po­vod mom ne­za­do­volj­stvu je de­ba­ta u bri­tan­skom par­la­men­tu o no­vom Emi­gra­ci­o­nom za­ko­nu.

403delac

Saturday, October 01, 2011

Evropa kao socijalistička Babaroga

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić
60. Evro­pa kao so­ci­ja­li­stič­ka Ba­ba­ro­ga

Ma ko­li­ko se od En­gle­za u sve­mu raz­li­ko­va­li, pre­ma mom pa­tri­ot­skom miš­lje­nju, ne uvek na na­šu šte­tu, ima jed­na zo­na u ko­joj smo slič­ni, avaj, naj­zad i na šte­tu obo­stra­nu. To je taj naš pa­nič­ni strah od Evro­pe. Kod Bri­ta­na­ca, u na­ro­du vi­še no me­đu po­li­ti­ča­ri­ma, u Ju­go­sla­vi­ji vi­še kod po­li­ti­ča­ra ne­go na­ro­da, na Evro­pu se gle­da sa že­ljom i ne­po­ve­re­njem ko­je ga­ji­te pre­ma že­ni pre ne­go što će­te se ven­ča­ti. Pla­ši­te se gu­bit­ka slo­bo­de, ali zna­te da će­te bez tog gu­bit­ka osta­ti i bez iz­ve­snih uži­va­nja.
9delaroc
Va­ra se ko bri­tan­ske raz­lo­ge pro­ti­ve­vrop­skom sen­ti­men­tu vi­di sa­mo u rđa­vom is­ku­stvu s Evro­pom dok su njo­me vla­da­li dik­ta­to­ri s ko­ji­ma se mo­ra­lo ra­to­va­ti, ha­ra­li ver­ski su­ko­bi u ko­ji­ma se mo­ra­lo uče­stvo­va­ti i te­ra­li me­đu­na­ci­o­nal­ni ob­ra­ču­ni ko­ji su se u ime dok­tri­ne rav­no­te­že si­la mo­ra­li sa­ni­ra­ti. Ulo­ga evrop­skog žan­dar­ma pri­pa­da­la je vi­še par­la­men­tar­nim Bri­tan­ci­ma ne­go auto­kra­ti­ja­ma Ru­si­je i Austri­je, ali se žan­darm za svo­je uslu­ge do­bro na­pla­tio. I ni­je, kao što se že­li pred­sta­vi­ti, baš u svim pri­li­ka­ma po­li­cij­sku du­žnost ne­ra­do oba­vljao. Ni uvek – do­bro, ča­sno, pra­ved­no.

Ali uobra­že­nje da je Bri­ta­ni­ja pri­nud­no uvla­če­na u evrop­ske kon­fu­zi­je – dok se ona sa­ma naj­bo­lje ose­ća­la na ta­la­si­ma ili u Azi­ji i Afri­ci – osta­lo je čvr­sto u du­ša­ma Bri­ta­na­ca i ja­sno u umo­vi­ma nji­ho­vih isto­ri­ča­ra. Dru­gi mi se raz­log či­ni du­bljim, bli­žim ka­rak­te­ru Ostr­vlja­na. Osva­jač­ki na­rod ko­ji je tra­go­ve svo­je gre­na­dir­ske či­zme osta­vio od le­da Se­ve­ra do tro­pa Ju­ga, od pu­sti­nja Is­to­ka do šu­ma Za­pa­da, ne iz­gle­da mi na­ro­či­to po­dob­nim da ku­ka nad ne­ki­ma ko­ji su i dan-da­nji kr­va­vi.