Te­le­e­van­ge­li­sti i de­čak Buddy

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

78. Te­le­e­van­ge­li­sti i de­čak Buddy

U po­sled­nje vre­me Sje­di­nje­ne se Dr­ža­ve na­la­ze pod na­je­zdom re­li­gi­o­znih ska­ka­va­ca. Ja­to je ja­ko oko 30.000 pro­po­ved­ni­ka evan­ge­li­stič­ke sek­te, što pre­ma mul­ti­mi­li­on­skoj ma­si pra­vih ska­ka­va­ca i ni­je im­pre­si­van broj, ali je za zdrav raz­bor i hriš­ćan­sko ose­ća­nje jed­na­ko po­gu­ban kao i pr­vi za že­tvu. Obrš­će­na že­tva u oba se slu­ča­ja mo­že iz­me­ri­ti.

U ljud­skom slu­ča­ju nju sa­či­nja­va 16 mi­li­o­na čla­no­va fun­da­men­ta­li­stič­ke cr­kve, ko­ju od Ho­me­i­ni­je­ve raz­li­ku­je što ame­rič­ka još ni­je uze­la puš­ke u ru­ke, prem­da ne­kim od nje­nih du­hov­nih pri­ma­ša kr­staš­ki nož već iz zu­ba vi­ri. Iz­ve­stio sam vas o pro­po­ved­ni­ku Ro­bert­su ko­me je Bog za­pre­tio da će ga ubi­ti ako u ro­ku ne sku­pi još 4,5 mi­li­o­na do­la­ra za nje­gov hram.

Ro­berts je o uce­ni oba­ve­stio te­le­vi­zij­sku Ame­ri­ku i no­vac do­bio. Šta će od to­ga oti­ći na hram, šta na du­šev­no opo­ra­vlja­nje Ro­bert­so­vo osta­je da se vi­di u ne­kom od idu­ćih skan­da­la, ko­ji, u re­dov­nim raz­ma­ci­ma, po­ka­zu­ju bar tri stva­ri: ko­li­ko su pro­po­ved­ni­ci prak­tič­ni, a ko­li­ko Ame­ri­kan­ci, ču­ve­ni po prak­tič­no­sti, to ni­su. I, naj­zad, ko­li­ko je ne­prak­ti­čan Bog kad svo­je fi­nan­si­je po­ve­ra­va lo­po­vi­ma.





Te­le­pro­po­ved­nik Swag­gart, ko­ji svo­ju lju­bav pre­ma Bo­gu na­pla­ću­je sa 150 mi­li­o­na do­la­ra go­diš­nje, oslo­bo­đe­nih po­re­za, i či­ji je ži­vot vul­ga­ri­zi­ra­na ko­pi­ja ži­vot­nog sti­la in­dij­skih ra­dža, go­di­ne 1986. de­nun­ci­ra lju­bav­nu afe­ru pro­po­ved­nič­kog sa­bra­ta Mar­ti­na Gor­ma­na. Gor­ma­na cr­kva raš­či­nju­je i on ban­kro­ti­ra, pri če­mu mu ovo po­sled­nje te­že pa­da. Či­nje­ni­ca da se ban­krot­stvo po­ve­zu­je s gu­bit­kom Bož­je mi­lo­sti, i da se pr­vo te­že od dru­gog pod­no­si, ta­ko­đe po­ka­zu­je da ži­vi­mo u prag­ma­tič­nom sve­tu u ko­me za­dr­ža­va­nje du­še ne nak­na­đu­je gu­bi­tak go­to­vi­ne.

Go­di­ne 1987. meč­ka je za­i­gra­la i pred ol­ta­rom pre­ča­snog Swag­gar­ta, ona­ko in­dig­ni­ra­nog što je pre­ča­sni Gor­man imao jed­nu lju­bav­ni­cu. Jer, ko­li­ko ih pre­ča­sni Swag­gart ima, ne zna se. Ako je po luk­su­znim ko­li­ma, broj je za pe­de­se­to­go­diš­nja­ka im­pre­si­van. Swag­gart se obra­ća ver­ni­ci­ma i u su­za­ma ve­li: „Ne na­zi­vam to greš­kom. Zo­vem to – gre­hom.“ (Ja, lič­no, zo­vem to svi­nja­ri­jom.) „I ja ga ni­ko­me dru­go­me ne pri­pi­su­jem, po­la­žem ga pred svo­je no­ge.“ Mo­gao je do­da­ti: „A za­tim ga­zim pre­ko nje­ga i na­sta­vljam da u gre­hu ži­vim le­po kao i do sa­da.“ Swag­gart se po­vla­či iz kr­staš­kog ra­ta hriš­ća­na, ali ne po­vla­či ni­jed­nu uta­ju ko­ju je na­či­nio. Ne raz­de­lju­je bla­go si­ro­ma­si­ma, valj­da sto­ga što po se­bi vi­di ko­li­ko bo­gat­stvo ko­rum­pi­ra.

To se, uosta­lom, od nje­ga i ne iš­te. Nje­go­vi ver­ni­ci ri­da­ju za­jed­no s njim. (Kod nas je ta­ko neš­to us­pe­lo je­di­no so­ci­ja­li­stič­kom pri­vred­nom ču­do­tvor­cu Fi­kre­tu Ab­di­ću. Ali i raz­li­ka je va­žna. Fi­kret je po­krao vas i me­ne, a dao svo­ji­ma. I oni i mi ri­da­mo, ali iz dru­gih raz­lo­ga. S pre­ča­snim Swag­gar­tom ri­da­ju upra­vo oni ko­je je opljač­kao.)

U me­đu­vre­me­nu po­pu­lar­ni pro­po­ved­nik Ro­bert­son pod­jed­na­ko lju­bi Bo­ga i atom­sku bom­bu. I bom­bu lju­bi upra­vo za­to što lju­bi Bo­ga. Kon­gre­ga­ci­ji tvr­di da bi uz iz­ve­snu atom­sku am­pu­ta­ci­ju svet iz­gle­dao znat­no bo­lje. Za­hvat ne bi bio ve­lik. Tre­ba eli­mi­ni­sa­ti Afri­ku, Azi­ju, Ara­pe, Is­toč­nu Evro­pu i de­set ze­ma­lja EEZ. Je­vre­je ne spo­mi­nje, ali na njih mi­sli, sa­mo ne sme da ka­že.

U Bri­ta­ni­ji po­kret hriš­ćan­ske re­ne­san­se ne­ma ve­li­ke šan­se. En­gle­zi ima­ju hu­mo­ra, a ne­ma­ju pa­ra, kom­bi­na­ci­ja ne­po­volj­na za sve ska­kav­ce osim pra­vih. Tu i ta­mo, me­đu­tim, ima do­brih zna­ko­va. Šef po­li­ci­je Man­che­ste­ra, go­spo­din An­der­ton, ko­ji nas sva­kih ne­ko­li­ko me­se­ci raz­ga­lju­je ne­u­me­snim pred­lo­zi­ma i ide­ja­ma o to­me ka­ko da bu­de­mo bo­lji, pri če­mu mu se pa­met stal­no vr­ti oko ba­ti­ne, dao je na zna­nje da go­vo­ri po na­lo­gu Bo­ga. Mo­žda će u nje­mu, kad ga iz po­li­ci­je iz­ba­ce, Bri­ta­ni­ja do­bi­ti pr­vog ver­skog ska­kav­ca.

Is­pri­ča­ću još jed­nu pri­ču, da po­ka­žem ka­ko u od­bra­ni od ska­ka­va­ca hu­mor ni­je do­vo­ljan. U Škot­skoj od ra­ka umi­re osmo­go­diš­nji de­čak Buddy. Nje­go­va je je­di­na že­lja da pred ne­mi­nov­nu smrt uđe u Gu­in­nes­so­vu knji­gu re­kor­da kao oso­ba ko­ja je pri­mi­la naj­vi­še do­pi­sni­ca. Usko­ro na poš­tan­ski fah me­sta Pa­i­sley sti­že i do 20.000 ka­ra­ta dnev­no.

Naj­pre iz Bri­ta­ni­je, po­tom iz SAD, Ka­na­de, Austra­la­zi­je, Evro­pe. Svi že­le da Buddy, kad već mo­ra, umre kao re­kor­der. No­vi­ne i ra­dio-mre­že ši­re Buddyjev apel. Pi­šu mu po­zna­te lič­no­sti. Pri­ma kar­tu od pred­sed­ni­ka Re­a­ga­na: „Go­spo­đa Re­a­gan mi se pri­dru­žu­je u mo­li­tva­ma i naj­to­pli­jim že­lja­ma“, ve­li pred­sed­nik po­znat po naj­su­zni­jim oči­ma u po­ve­sti Be­le ku­će.

Pri­ča je u na­šem okrut­nom sve­tu uisti­nu dir­lji­va. Ona ima sa­mo ne­ko­li­ko ome­ta­ju­ćih fak­to­ra. Gu­in­nes­so­va knji­ga re­kor­da ne­ma pro­po­zi­ci­je ko­je do­puš­ta­ju ula­zak u nju na ba­zi naj­vi­še pri­mlje­nih do­pi­sni­ca. No, zbog umi­ru­ćeg Buddyja otvo­ri­lo bi se me­sto za re­kord ko­ji je po­sti­gao. Stvar je, na­ža­lost, u to­me što, ako se ne­po­sto­je­ća re­kor­der­ska ru­bri­ka i mo­že otvo­ri­ti, de­čak Buddy se ne mo­že ni iz če­ga stvo­ri­ti. Ne­ma, na­i­me, ni umi­ru­ćeg Buddyja. Buddy ne po­sto­ji.

Ni­kad ni po­sto­jao ni­je. Po­sto­je sa­mo očaj­ni slu­žbe­ni­ci poš­te ko­ji, već su­lu­di, do­bar deo da­na pro­vo­de u spa­lji­va­nju do­ka­za na­še kar­ton­ske sa­mi­lo­sti. A kad se, i ako se, ta na­ša ze­malj­ska po­ver­lji­vost i sa­mi­lost spo­ji sa An­der­to­no­vim ne­be­skim po­zva­njem, i u Bri­ta­ni­ji svaš­ta mo­že bi­ti.

U me­đu­vre­me­nu, po­ma­lo za­bri­nja­va na­ša na­ci­o­nal­na in­do­len­ci­ja pre­ma ska­kav­ci­ma. Po­zna­ti smo kao lju­di ko­ji se uvek na dru­ge ugle­da­ju, iako stal­no oče­ku­je­mo da se ti dru­gi po­ve­du za na­ma. Šta je sa do­ma­ćim ska­kav­ci­ma? Da li im je ima­gi­na­ci­ja pre­su­ši­la ili im je po­sao iz ru­ke uzet? Pa nas vi­še ne br­ste pro­fe­si­o­nal­ni ska­kav­ci, već oni ko­ji­ma je du­žnost da že­tvu ču­va­ju!